Odredišta i ishodi

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 580

U bljesku munje, sve vrste životinja otkrivaju se u svom pravom obliku. Isto tako, prosvetljen Mojom svetlošću, čovek je povratio svetost koju je nekada posedovao. O, iskvareni stari svete! Najzad se strovalio u prljavu vodu i, potonuvši ispod površine, pretvorio se u mulj! O, sav ljudski rode, Moja sopstvena tvorevino! Konačno su se ljudi ponovo vratili u život na svetlosti, zadobili temelj za postojanje i prestali da se koprcaju u blatu! O, mnoštvo stvari koje držim u Svojim rukama! Kako se, kroz Moje reči, ne mogu obnoviti? Kako, na svetlosti, ne mogu da ostvare svoje funkcije? Zemlja više nije samrtno mirna i tiha, nebo više nije pusto i tužno. Više nerazdvojeni prazninom, nebo i zemlja su ujedinjeni kao jedno, da se nikada ponovo ne razdvoje. Ovom radosnom prilikom, u ovom trenutku ushićenja, Moja pravednost i Moja svetost proširile su se celom vaseljenom i neprestano se veličaju među svim ljudima. Gradovi nebeski se smeju od radosti, a carstvo zemaljsko radosno poskakuje. Ko se u ovom trenutku ne raduje, a ko ne plače? Zemlja u svom iskonskom stanju pripada nebu, a nebo je sjedinjeno sa zemljom. Čovek je nit koja spaja nebo i zemlju, i zbog čovekove svetosti, zbog čovekove obnove, nebo više nije sakriveno od zemlje, a zemlja više nije nema prema nebu. Osmeh zadovoljstva krasi sva ljudska lica, a u svim njihovim srcima je skrivena slast koja ne poznaje granice. Čovek sa čovekom nije u zavadi, niti se ljudi međusobno tuku. Ima li ikoga ko, u Mojoj svetlosti, ne živi u miru sa drugima? Ima li ikoga ko, na Moj dan, sramoti Moje ime? Svoj pogled pun straha svi ljudi usmeravaju prema Meni, a u svom srcu Mi potajno uzvikuju. Ispitao sam svaki njihov postupak: među ljudima koji su očišćeni, više nema onih koji se bune protiv Mene, nema onih koji Me osuđuju. Moja narav prožima sve ljude. Svi ljudi počinju da Me spoznaju, približavaju Mi se i dive Mi se. Čvrsto stojim u duhu čoveka, uzdignut sam do najvišeg vrha u ljudskim očima i tečem kroz krv u ljudskim venama. Radost u čovekovom srcu ispunjava svako mesto na licu zemlje, vazduh je oštar i svež, guste magle više ne prekrivaju zemlju, a sunce blistavo sija.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 18. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 581

Carstvo se širi među ljudima, stvara se među ljudima i uzdiže se među ljudima; ne postoji sila koja može uništiti Moje carstvo. Ko od vas, iz Moga naroda, koji se danas nalazite u carstvu, nije pripadnik ljudskog roda? Ko se od vas nalazi izvan ljudskog stanja? Kada Moja nova polazna tačka bude javno objavljena, kako li će ljudi reagovati? Videli ste sopstvenim očima stanje ljudskog sveta; zar još niste odagnali misao da ćete zauvek ostati da živite na ovom svetu? Ja sada hodam među Svojim narodom i živim među njim. Danas su blagosloveni oni ljudi koji Me iskreno vole. Blagosloveni su oni koji Mi se pokoravaju, oni će zasigurno ostati u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji su Me spoznali, oni će zasigurno imati vlast u Mom carstvu. Blagosloveni su oni koji streme ka Meni, oni će zasigurno pobeći iz Sotoninih okova i uživati u Mojim blagoslovima. Blagosloveni su oni koji mogu da se pobune protiv samih sebe, oni će biti zadobijeni od Mene i naslediće izobilje Moga carstva. Setiću se onih koji za Mene trče naokolo, prihvatiću one koji se za Mene daju, a onima koji Mi prinose podariću stvari da u njima uživaju. Blagosloviću one koji uživaju u Mojim rečima; oni će zasigurno biti stubovi koji će podupirati sleme u Mom carstvu, i u Mojoj kući će zasigurno uživati u izobilju bez premca i niko neće moći s njima da se poredi. Da li ste ikada prihvatili blagoslove koji su za vas pripremljeni? Da li ste ikada stremili ka obećanjima koja su vam data? Vi ćete se, pod vođstvom Moje svetlosti, probiti kroz obruč sila tame. Zasigurno nećete, usred tame, izgubiti vođstvo svetlosti. Vi ćete zasigurno biti gospodari svega stvorenog. Vi ćete zasigurno biti pobednici pred Sotonom. Kada dođe propast zemlje velike crvene aždaje, vi ćete zasigurno stajati među bezbrojem ljudi kao dokaz Moje pobede. Vi ćete zasigurno stajati postojano i nepokolebljivo u zemlji Sinim. Zbog patnji koje trpite, nasledićete Moje blagoslove i isijavaćete svetlo Moje slave kroz celu vaseljenu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 19. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 582

Kako se Moje reči upotpunjuju, carstvo se na zemlji postepeno gradi i čovek se postepeno vraća u normalno stanje, te se tako na zemlji uspostavlja carstvo u Mom srcu. U tom carstvu, sav narod Božji obnavlja život normalnog čoveka. Nema više ciče zime, koju je zamenio svet prolećnih gradova, u kojima proleće traje čitave godine. Ljudi više nisu izloženi tmurnosti čovečjeg sveta, niti više podnose njegovu hladnoću. Ljudi se ne nadmeću međusobno, države ne idu u rat jedne protiv drugih, niti više ima pokolja i krvi koja iz tog pokolja teče; sva je zemlja ispunjena radošću i svuda sve vrvi od topline među ljudima. Krećem se po svetu, uživam sa vrha Svog prestola i živim među zvezdama. Anđeli Mi nude nove pesme i nove plesove. Oni više ne liju suze zbog sopstvene krhkosti. Preda Mnom se više ne čuje plač anđela i niko Mi se više ne žali na svoju muku. Danas svi vi živite preda Mnom; sutra ćete svi biti u Mom carstvu. Nije li to najveći blagoslov kojim sam darovao čoveka? Zbog cene koju danas plaćate, nasledićete blagoslove budućnosti i živećete u Mojoj slavi. Da li i dalje ne želite da se pozabavite suštinom Moga duha? Da li i dalje želite da uništite sami sebe? Ljudi su voljni da slede ona obećanja koja mogu da vide, čak i ako su ona kratkog daha, ali niko nije voljan da prihvati obećanja sutrašnjice, iako će ona trajati večno. Ono što je čoveku vidljivo Ja ću uništiti, a ono što čovek ne može da opipa, Ja ću ostvariti. U tome je razlika između Boga i čoveka.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 20. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 583

U Mojoj svetlosti, ljudi ponovo vide svetlost. U Mojoj reči, ljudi nalaze stvari u kojima uživaju. Došao sam sa Istoka i potičem sa Istoka. Kad Moja slava zasija, sve su nacije obasjane, sve se iznosi na svetlost i ništa ne ostaje u mraku. Bezmerno je srećan život koji Božji narod s Bogom živi u carstvu. Vode plešu radujući se blagoslovenim životima ljudi, planine uživaju s ljudima u Mom izobilju. Svi se ljudi u Mom carstvu zalažu, naporno rade i pokazuju svoju odanost. U carstvu nema više pobune, nema otpora; nebesa i zemlja zavise jedno od drugog, čovek i Ja se zbližavamo u dubokim osećanjima, kroz slatke radosti života, i oslanjamo se jedan na drugog… U ovom trenutku, Ja zvanično započinjem Svoj život na nebu. Nema više Sotoninih uznemiravanja, a narod ulazi u počinak. Moj izabrani narod, bezmerno blagosloven, živi u Mojoj slavi širom vaseljene, ne kao narod koji živi među drugim narodima, već kao narod koji živi s Bogom. Celo je čovečanstvo prošlo kroz Sotoninu iskvarenost i do taloga ispilo gorčinu i slast života. Kako da se čovek ne raduje sada kada živi u Mojoj svetlosti? Kako može da se olako odrekne ovog divnog trenutka i da pusti da mu izmakne? Ljudi! Pevajte pesmu u svojim srcima i radosno igrajte za Mene! Podignite svoja iskrena srca i prinesite ih Meni! Udarajte u bubnjeve i radosno Mi svirajte! Zračim Svoje ushićenje širom vaseljene! Otkrivam narodu Svoje slavno lice! Uskliknuću iz sveg glasa! Nadmašiću vaseljenu! Ja već carujem među ljudima! Ushićen sam ljudima! Lebdim gore, u plavim nebesima, a ljudi koračaju zajedno sa Mnom. Hodam među ljudima, okružen Svojim narodom! Ljudska su srca radosna, od njihove pesme podrhtava vaseljena, puca empirej! Vaseljenu više ne obavija magla; nema više blata, ne skuplja se mulj. Sveti ljudi vaseljene! Na Mojoj smotri pokazujete svoje pravo lice. Vi niste ljudi prekriveni prljavštinom, već sveci čisti kao žad, svi ste Moji ljubljeni, ushićenje Moje! Sve oživljava! Svi su se sveti vratili da Mi služe na nebu, te bez plača ulaze u Moj topli zagrljaj, ne osećaju teskobu, već Mi se nude, vraćaju se Mojoj kući da Me u svojoj domovini bez prestanka vole! Ne menjajući se do kraja večnosti! Gde je tuga! Gde su suze! Gde je telo! Zemlja je prolazna, ali su nebesa večna. Javljam se svim narodima i svi Me narodi veličaju. Ovaj život i ova lepota, od pamtiveka do kraja vremena, neće se menjati. Ovo je život carstva.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje reči celoj vaseljeni”, „Radujte se, ljudi!”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 584

Među vama sam učinio mnoga dela i, naravno, mnogo toga izjavio. Ipak, ne mogu se oteti utisku da Moje reči i Moji postupci nisu u potpunosti ispunili svrhu Mog dela u poslednjim danima. Jer se svrha Mog dela u poslednjim danima ne tiče neke određene osobe ili određenog naroda, već ono ima za cilj da prikaže Moju suštinsku narav. Ipak, iz bezbroj razloga – možda usled nedostatka vremena ili zbog mnogobrojnih obaveza – ljudi iz Moje naravi nisu saznali baš ništa o Meni. Stoga se upuštam u ostvarivanje Svog novog plana, Svog konačnog dela i otvaram novu stranicu u Svom delu, tako da će se svi oni koji Me vide udarati u grudi, plakaće i jadikovaće bez prestanka zbog Mog postojanja. To je zato što Ja na svet donosim svršetak ljudskog roda i, odsad pa nadalje, ljudskom rodu sasvim ogoljeno pokazujem svu Svoju narav, kako bi svi oni koji Me poznaju i svi koji Me ne znaju mogli da naslađuju oči i da vide da sam zaista došao među ljude, da sam došao na zemlju gde se sve množi. To je Moj plan i Moja jedina „ispovest” otkako sam stvorio ljudski rod. S punom pažnjom pratite svaki Moj potez, jer Moj štap ponovo snažno pritiska ljudski rod, sve one koji Mi se protive.

Zajedno sa nebesima, započinjem delo koje moram da obavim. I tako se Ja provlačim kroz bujice ljudi i krećem se između neba i zemlje, a da pritom niko ni ne primećuje Moje kretanje, niti obraća pažnju na Moje reči. Stoga Moj plan i dalje glatko napreduje. Stvar je, međutim, u tome da su sva vaša čula toliko otupela, da niste ni svesni koraka u Mom delovanju. Ipak, neminovno će doći dan kada ćete shvatiti Moje namene. Ja danas živim zajedno s vama i zajedno s vama patim, a već odavno sam shvatio stav ljudskog roda prema Meni. O tome više ne želim da govorim, a još manje želim da vas postidim iznošenjem dodatnih primera na ovu bolnu temu. Jedino se nadam da u svojim srcima pamtite sve ono što ste učinili, kako bismo na dan našeg ponovnog susreta mogli da izmirimo račune. Nije mi želja da ikoga od vas lažno optužim, jer Ja sam oduvek postupao pravedno, pošteno i časno. Naravno, takođe se nadam da ste sposobni da uspravno stojite i da ne činite ništa što bi bilo protivno nebu i zemlji ili vašoj sopstvenoj savesti. To je jedino što tražim od vas. Mnogi ljudi osećaju nemir i nelagodu budući da su počinili gnusne zločine, dok se drugi osećaju postiđeno jer nikada nisu učinili nijedno dobro delo. Ipak, mnogo je i onih koji, nimalo se ne stideći svojih grehova, od loših postaju još gori, potpuno zbacujući masku koja skriva njihove gnusne osobine – a koje će tek biti do kraja raskrinkane – ne bi li iskušali Moju narav. Nije Mi stalo ni do čijih postupaka, niti na njih obraćam pažnju. Naprotiv, obavljam posao koji treba da obavljam, bilo da je to sakupljanje podataka, putovanje po zemlji ili nešto od stvari koje Me zanimaju. U ključnim trenucima, Ja obavljam Svoj posao među ljudima prema prvobitnom planu, ni sekundu prekasno ili prerano, lako i hitro. Ipak, na svakom koraku Božjeg dela, neki pojedinci bivaju odbačeni, jer prezirem njihovo ulizištvo i njihovo lažno podaništvo. Oni koji su Mi odbojni sigurno će biti napušteni, bilo namerno ili slučajno. Ukratko, želim da se svi oni koje prezirem drže daleko od Mene. Suvišno je reći da neću štedeti zle ljude koji ostanu u Mojoj kući. Budući da je dan kažnjavanja ljudskog roda blizu, Ja ne žurim da iz Svoje kuće izgnam sve te duše dostojne prezira, zato što imam Svoj plan.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 585

Sada je vreme kada Ja određujem ishod za svaku osobu, a ne faza u kojoj sam počeo da radim čoveka. Ja zapisujem u Svoju knjigu evidencije, jednu po jednu, reči i dela svake osobe, putanju kojom Me je sledila, njenu suštinsku klasifikaciju i njena krajnja ispoljavanja. Na taj način, bez obzira na to o kakvoj se osobi radi, niko neće izmaći Mojoj ruci i svi će biti razvrstani prema svojoj vrsti na osnovu Moje raspodele. Ja određujem odredište svake osobe ne na osnovu njenih godina, njene dužine službe, ili na osnovu toga koliko je propatila, a još manje na osnovu toga koliko je ona vredna sažaljenja, već prema tome da li ona poseduje istinu. Nema drugog izbora do ovog. Morate razumeti da će svi koji ne slede Božju volju biti kažnjeni bez izuzetka. To je nešto što nijedna osoba ne može da promeni. Stoga su svi koji su kažnjeni, kažnjeni zbog pravednosti Božje i kao odmazda za njihova brojna zlodela. Ja u Svom planu, od njegovog začetka, nisam načinio ni jednu jedinu izmenu. Naprosto, stvar je u tome da se, što se čoveka tiče, naizgled smanjuje broj onih kojima upućujem Svoje reči, kao i onih koje Ja istinski odobravam. Ipak, Ja i dalje tvrdim da se Moj plan nikada nije menjao; pre će biti da se čovekova vera i ljubav neprestano menjaju, neprestano blede, do te mere da svako ko Mi se ispočetka dodvoravao može odjednom da postane hladan prema Meni, pa čak i da Me potpuno odbaci od sebe. Moj stav prema vama neće biti ni topao ni hladan, sve dok prema vama ne osetim gađenje i odvratnost, i dok, konačno, svakome ne odmerim zasluženu kaznu. Međutim, na dan vašeg kažnjavanja Ja ću i dalje moći da vidim vas, ali vi više nećete moći da vidite Mene. Budući da Mi je život među vama već postao dosadan i suvoparan, to sam, suvišno je reći, odabrao drugačija okruženja u kojima ću živeti, kako bih što bolje izbegao da Me vaše zlobne reči povređuju i da bih se sklonio od vašeg nepodnošljivo poganog ponašanja, tako da Me više ne možete zavaravati niti prema Meni postupati površno. Pre nego što vas napustim, moram još da vas snažno podstaknem da se uzdržite od svega što nije u skladu sa istinom. Umesto toga, treba da činite ono što svima godi, od čega će svi imati koristi, i ono što će koristiti vašem sopstvenom odredištu, jer ćete, u suprotnom, upravo vi stradati, našavši se usred nesreće.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 586

Moja je milost upućena onima koji Me vole i koji otpuštaju sebe. U isto vreme, kazna koja je snašla zle ljude pravi je dokaz Moje pravedne naravi i, još više, svedočanstvo Moga gneva. Kad nastupi katastrofa, svi koji Mi se suprotstavljaju plakaće dok budu padali kao žrtve gladi i kuge. Oni koji su počinili svakojaka zla dela, ali su Me tokom mnogo godina sledili, neće izbeći naplatu svojih grehova; oni će takođe biti bačeni u nesreću kakva se retko viđala tokom proteklih miliona godina, i živeće u neprekidnom stanju panike i straha. A oni Moji sledbenici koji su Mi bili apsolutno odani, radovaće se i klicati Mojoj moći. Oni će iskusiti neizrecivo zadovoljstvo i živeće u radosti kakvu Ja nikada ranije nisam darivao čovečanstvu. Jer Ja izuzetno cenim čovekova dobra dela i gnušam se njegovih zlih postupaka. Još otkad sam počeo da vodim ljudski rod, žarko sam se nadao da ću zadobiti jednu grupu ljudi koji misle kao Ja. U isto vreme, nikada ne zaboravljam na one koji ne misle kao Ja; uvek ih se gnušam u srcu Svom, iščekujući priliku da ih nateram da odgovaraju za svoja zla dela, što je nešto što ću sa velikim uživanjem posmatrati. Sada je konačno nastupio Moj dan, i ne moram više da čekam!

Moje konačno delo ne svodi se samo na kažnjavanje čoveka, već i na uređenje njegovog odredišta. Štaviše, svrha je da svi ljudi priznaju Moja dela i postupke. Učiniću da baš svaka osoba shvati da je sve što sam uradio ispravno i izraz Moje naravi, da to nije delo čovekovo, a još manje da je priroda ta koja je iznedrila ljudski rod, već da sam Ja taj koji hrani svako živo biće među svim stvorenim. Bez Mog postojanja, ljudski rod će samo propasti i trpeti pošast kataklizme. Nijedno ljudsko biće više nikada neće videti prelepo sunce i mesec, niti svet prepun zelenila; ljudski rod će pred sobom imati samo mračnu, ledenu noć i neumitnu dolinu samrtne seni. Ja sam jedino iskupljenje ljudskog roda. Ja sam ljudskom rodu jedina nada i, povrh toga, Ja sam Onaj na kome počiva postojanje čitavog ljudskog roda. Bez Mene, čovečanstvo će odmah doživeti potpuni zastoj. Bez Mene, čovečanstvo će samo pretrpeti razornu katastrofu i gaziće ga svakojake sablasti, mada niko ne haje za Mene. Obavio sam delo koje niko drugi ne bi mogao da obavi, i samo se nadam da će Mi čovek za to uzvratiti nekim dobrim delom. Iako je samo nekolicina bila u stanju da Mi se oduži, Ja ću Svoje putovanje u svetu ljudi ipak privesti kraju i započeti sledeći korak Svog dela koje tek predstoji, jer je sve Moje hitanje tamo-amo među ljudima tokom tolikih godina ipak urodilo plodom, i veoma sam zadovoljan. Ono što Mene zanima nije broj ljudi, već njihova dobra dela. Bilo kako bilo, nadam se da ćete spremiti dovoljno dobrih dela za svoje odredište. Tada ću biti zadovoljan; u suprotnom, niko od vas neće izbeći nalet katastrofe. Ova nesreća potiče od Mene i, naravno, Ja orkestriram njome. Ukoliko niste u stanju da se u Mojim očima prikažete kao dobri, nećete izbeći stradanje tokom te nesreće. Usred velike nedaće, vaša dela i postupci nisu ocenjeni kao najprikladniji, jer su vaša vera i ljubav bile šuplje, a vi ste se samo pokazali kao plašljivi ili grubi. Shodno tome, Ja ću vam samo suditi sa stanovišta dobra i zla. Moja briga i dalje ostaje način na koji se svako od vas ponaša i izražava, te ću na osnovu toga odrediti kako ćete skončati. Ovu stvar, međutim, moram da razjasnim: Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je jednom izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 587

U ogromnom prostranstvu ovoga sveta, nebrojeno puta okeani prekrivaju polja, a polja naviru u okeane. Osim Njega koji ima suverenost nad svim među svim stvarima, ne postoji niko ko je u stanju da predvodi i usmerava ovaj ljudski rod. Nema nikog „moćnog” koji bi mukotrpno radio ili obavljao pripreme za ovaj ljudski rod, a još manje ima ikoga ko bi ovaj ljudski rod mogao da povede ka odredištu svetlosti i da ga oslobodi nepravdi sveta čovekovog. Bog žali nad budućnošću ljudskog roda, tuguje zbog pada čovečanstva i boli Ga što ono, korak po korak, maršira ka raspadu i putu bez povratka. Niko nikada nije razmišljao o ovome: kuda bi moglo da se zaputi takvo čovečanstvo koje je potpuno slomilo srce Božje i ostavilo Ga da bi tražilo onoga koji je zao? Upravo iz ovog razloga niko ne pokušava da oseti gnev Božji, niko ne traži put koji udovoljava Bogu niti pokušava da Mu se približi, a još više niko ne nastoji da istinski pojmi Božju tugu i bol. Čak i nakon što čuje glas Božji, čovek nastavlja svojim putem uporno se okrećući od Boga, izbegavajući Božju blagodat i brigu, i kloneći se Njegove istine, radije birajući da se proda Sotoni, Božjem neprijatelju. I ko je ikad razmišljao o tome kako će – ustraje li čovek u svojoj tvrdoglavosti – Bog postupati sa ovim čovečanstvom koje Ga potpuno zanemaruje? Niko ne zna da razlog zašto Bog iznova i iznova upozorava i podstiče čoveka leži u tome što je On Svojim rukama pripremio katastrofe kao nikada do sad, one koje će biti nepodnošljive za čovekovo telo i dušu; ne samo kazna za telo, već one koje ciljaju na čovekovu dušu. Treba da znaš ovo: kakav će bes Bog osloboditi kada Božji plan propadne i kada se Njegova podsećanja i podsticanja pokažu kao uzaludni? Biće to poput nečeg što nijedno stvoreno biće nikada nije doživelo niti znalo. I zato kažem, ove katastrofe su bez presedana i nikada se neće ponoviti. Jer Božji plan je da samo ovaj put stvori čovečanstvo i da ga samo ovaj put spase. Ovo je prvi put, a ujedno i poslednji. Stoga niko ne može da ceni mukotrpne namere i žarko iščekivanje sa kojima Bog ovoga puta spasava čovečanstvo.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 588

Čovek razume mali deo današnjeg dela i dela budućnosti, ali ne razume odredište u koje će ljudski rod zakoračiti. Kao stvoreno biće, čovek treba da obavlja dužnost stvorenog bića: čovek treba da sledi Boga u svemu što On čini; vi treba da postupite onako kako vam Ja kažem. Ti ne umeš samostalno da upravljaš stvarima, niti imaš kontrolu nad sobom; sve mora biti prepušteno promisli Božjoj i sve je u Njegovim rukama. Ako bi delo Božje pružilo čoveku kraj, jedno divno odredište, ispred vremena, i ako bi Bog to koristio da podstakne čoveka i tako postigne da Ga čovek sledi – ako bi napravio dogovor sa čovekom – onda to ne bi bilo osvajanje, niti bi to bio rad na čovekovom životu. Kada bi Bog koristio čovekov kraj da bi ga kontrolisao i zadobio njegovo srce, On time ne bi usavršavao čoveka, niti bi bio u stanju da zadobije čoveka, već bi umesto toga koristio odredište da bi ga kontrolisao. Čovekova najveća briga je gde će u budućnosti završiti, koje mu je konačno odredište i da li može nečemu dobrom da se nada. Ako bi tokom dela osvajanja čoveku bila data lepa nada i ako bi mu, pre osvajanja čoveka, bilo navedeno tačno odredište za kojim treba da traga, ne samo da osvajanje čoveka tada ne bi postiglo svoje dejstvo, već bi se to odrazilo i na dejstvo dela osvajanja. Drugim rečima, delo osvajanja postiže svoje dejstvo time što oduzima čovekovu sudbinu i izglede i sudi čovekovoj buntovnoj naravi i grdi je. To se ne postiže u dogovoru s čovekom, to jest, time što se čoveku daju blagoslovi i blagodat, već otkrivanjem čovekove odanosti tako što mu se oduzima „sloboda” i uništavaju njegovi izgledi. To je suština dela osvajanja. Kada bi čoveku na samom početku bila data lepa nada, a tek potom usledilo delo grdnje i suda, čovek bi tada ovu grdnju i sud prihvatio na temelju svojih izgleda, pa bezuslovna pokornost Stvoritelju i obožavanje Stvoritelja od strane svih Njegovih stvorenih bića na kraju ne bi bili postignuti; postojala bi samo slepa, neuka pokornost ili bi u suprotnom čovek slepo ispostavljao zahteve Bogu, te bi bilo nemoguće u potpunosti osvojiti čovekovo srce. Shodno tome, bilo bi nemoguće da takvo delo osvajanja zadobije čoveka ili, povrh toga, da svedoči o Bogu. Takva stvorena bića ne bi bila u stanju da izvršavaju svoju dužnost i samo bi se nagađala s Bogom; to ne bi bilo osvajanje, već udeljivanje milosti i blagoslova. Najveći čovekov problem je u tome što on ne razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj sudbini i izgledima i idealizuje ih. Čovek traga za Bogom zarad svoje sudbine i izgleda; on Boga ne poštuje zbog svoje ljubavi prema Njemu. Prema tome, prilikom osvajanja čoveka mora doći do orezivanja čovekovog sebičluka, pohlepe i onih stvari koje predstavljaju najveću prepreku njegovom poštovanju Boga, a time i do njihovog otklanjanja. Time će se postići dejstvo osvajanja čoveka. Shodno tome, u prvim etapama osvajanja čoveka neophodno je pročistiti čovekove neobuzdane ambicije i najkobnije slabosti i time otkriti čovekovo bogoljubivo srce i promeniti njegovu spoznaju ljudskog života, njegovo viđenje Boga i smisao njegovog postojanja. Na taj način je čovekovo bogoljubivo srce očišćeno, što znači da je čovekovo srce osvojeno. Međutim, u Božjem stavu prema svim stvorenim bićima, Bog ne osvaja samo radi osvajanja; već On osvaja da bi zadobio čoveka, radi Svoje sopstvene slave i da bi obnovio najstariji, prvobitni izgled čoveka. Ako bi osvajao samo radi osvajanja, tada bi značaj dela osvajanja bio izgubljen. Drugim rečima, ako bi posle osvajanja čoveka Bog digao ruke od čoveka i ne bi više obraćao pažnju na čovekov život ili smrt, onda se to ne bi moglo nazvati upravljanjem ljudskim rodom, niti bi osvajanje čoveka bilo zarad njegovog spasenja. Samo se zadobijanje čoveka posle njegovog osvajanja i njegov konačni dolazak na divno odredište nalaze u središtu celokupnog dela spasenja i jedino se time može postići cilj čovekovog spasenja. Drugim rečima, samo čovekov dolazak do divnog odredišta i njegov počinak su izgledi koje sva stvorena bića treba da poseduju i delo koje treba da obavi Stvoritelj. Ako bi čovek obavljao ovo delo, ono bi bilo isuviše ograničeno: odvelo bi čoveka do određene tačke, ali ne bi bilo u stanju da ga odvede do večnog odredišta. Čovek nije u stanju da odlučuje o ljudskoj sudbini, niti je, štaviše, u stanju da se pobrine za ljudske izglede i buduće odredište. Međutim, delo koje obavlja Bog je drugačije. Budući da je On stvorio čoveka, On ga vodi; budući da On spasava čoveka, On će ga sasvim spasti i potpuno zadobiti; budući da On vodi čoveka, On će ga dovesti do odgovarajućeg odredišta; a budući da je On stvorio čoveka i da njime upravlja, On mora da preuzme odgovornost za čovekovu sudbinu i izglede. Upravo to je delo koje obavlja Stvoritelj. Iako se delo osvajanja postiže pročišćenjem čoveka od njegovih izgleda, čovek na kraju mora biti doveden do odgovarajućeg odredišta koje mu je Bog pripremio. Upravo zato što Bog radi na čoveku, čovek ima odredište i sudbina mu je obezbeđena. Kada se kaže odgovarajuće odredište, ovde se ne misli na čovekove nade i izglede koji su pročišćeni u prošlim vremenima; to su dve različite stvari. Stvari kojima se čovek nada i za kojima traga jesu žudnje koje proističu iz njegovog traganja za neumerenim potrebama tela, a ne odredište koje pripada čoveku. Međutim, Bog je za čoveka pripremio blagoslove i obećanja koja će pripasti čoveku nakon što bude bio pročišćen, koje je Bog pripremio za čoveka nakon što je stvorio svet i koji nisu ukaljani čovekovim izborima, predstavama, maštanjima ili telom. Ovo odredište nije pripremljeno za određenu osobu, već je mesto počinka čitavog ljudskog roda. Dakle, ovo odredište je najprikladnije odredište za ljudski rod.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 589

Stvoritelj namerava da orkestrira stvorenim bićima. Ne smeš da odbaciš, niti da se oglušiš o išta što On čini, niti smeš da budeš buntovan prema Njemu. Kada delo koje On obavlja konačno postigne Njegove ciljeve, u tome će On zadobiti slavu. Zašto se danas ne kaže da si ti potomak Moava ili izdanak velike crvene aždaje? Zašto se ne govori o izabranom narodu, već samo o stvorenim bićima? Stvoreno biće – to je bio čovekov prvobitan naziv i to je njegov urođeni identitet. Imena se razlikuju samo zato što se doba i razdoblja dela razlikuju; u stvari, čovek je obično stvoreno biće. Sva stvorena bića, bilo da su najiskvarenija ili najsvetija, moraju obavljati dužnost stvorenog bića. Kada Bog sprovodi delo osvajanja, On te ne kontroliše preko tvojih izgleda, sudbine ili odredišta. Zaista nema potrebe da deluje na taj način. Cilj dela osvajanja jeste da se čovek privoli da obavi dužnost stvorenog bića, da se privoli da poštuje Stvoritelja; tek posle toga on može da zakorači u divno odredište. Čovekova sudbina je u rukama Božjim. Ti nisi u stanju da kontrolišeš sebe: čak i ako čovek stalno žuri i trudi se radi sebe, on i dalje nije u stanju da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje mogao da se nazoveš stvorenim bićem? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. To je baš kao što su nebo i zemlja i sva stvorenja stvoreni od Boga da služe čoveku: Bog je stvorio mesec, sunce i zvezde za čoveka, On je stvorio životinje i biljke za čoveka, On je stvorio proleće, leto, jesen i zimu za čoveka i tako dalje – sve je ovo stvoreno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja zarad čovekovog postojanja. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 590

Jednom kada se delo osvajanja završi, čovek će biti doveden u divan svet. Ovaj život će, naravno, i dalje biti na zemlji, ali ni po čemu neće ličiti na čovekov današnji život. To je život koji će ljudski rod imati nakon što čitav ljudski rod bude osvojen, biće to novi početak za čoveka na zemlji, a za ljudski rod će takav život biti dokaz da je ljudski rod zakoračio u novo i divno carstvo. Biće to početak života čoveka i Boga na zemlji. Premisa tako divnog života mora biti da se čovek, nakon što je pročišćen i osvojen, pokori Stvoritelju. Dakle, delo osvajanja je poslednja etapa Božjeg dela pre ulaska ljudskog roda u divno odredište. Takav život je čovekov budući život na zemlji, najlepši život na zemlji, vrsta života za kojom čovek čezne, vrsta života kakvu čovek nikada ranije nije postigao u istoriji sveta. To je krajnji ishod 6000 godina dugog dela upravljanja; to je ono za čim ljudski rod najviše žudi, a to je i Božje obećanje čoveku. Ali ovo obećanje ne može odmah da se ispuni: čovek će ući u buduće odredište tek kada se delo poslednjih dana završi i kada on u potpunosti bude osvojen, to jest, kada Sotona bude do kraja poražen. Nakon što čovek bude oplemenjen, neće imati grešnu prirodu, zato što će Bog tada već poraziti Sotonu, što znači da neprijateljske sile neće više nasrtati i nikakve neprijateljske sile neće moći da napadnu čovekovo telo. I tako će čovek biti slobodan i osvećen – zakoračiće u večnost. Samo ako su neprijateljske sile tame porobljene, čovek će biti slobodan gde god da ode i tako u njemu više neće biti buntovništva niti protivljenja. Sotona jedino mora biti zarobljen i sve će biti dobro za čoveka; trenutno stanje je ovakvo zato što Sotona i dalje izaziva ometanje svuda po svetu i zato što čitavo delo Božjeg upravljanja tek treba da se dovrši. Kada Sotona bude poražen, čovek će biti potpuno oslobođen; kada čovek zadobije Boga i izbavi se iz Sotonine vlasti, on će ugledati Sunce pravednosti. Ponovo će biti zadobijen život koji pripada normalnom čoveku; sve što normalan čovek treba da poseduje – kao što je sposobnost da razlikuje dobro od zla, da razume kako da jede i da se oblači i da bude sposoban da normalno živi – sve će to biti ponovo zadobijeno. Da zmija nije iskušala Evu, čovek bi imao ovu vrstu normalnog života nakon što je na početku bio stvoren. Jeo bi, oblačio se i vodio normalan ljudski život na zemlji. Ali, nakon što se čovek izopačio, taj život je postao nedostižna iluzija, tako da se ni danas čovek ne usuđuje da zamisli takve stvari. Zapravo, taj divni život za kojim čovek čezne jeste nužnost. Kada čovek ne bi imao takvo odredište, njegov izopačeni život na zemlji tada ne bi nikada prestao, a da nema tako divnog života, tada ne bi bilo kraja Sotoninoj sudbini niti dobu u kojem Sotona drži vlast nad zemljom. Čovek mora dospeti u carstvo koje je nedostižno silama tame, a kada to učini, biće to dokaz da je Sotona poražen. Na taj način, kada više ne bude Sotoninog uznemiravanja, Sȃm Bog će kontrolisati ljudski rod i On će zapovedati celokupnim ljudskim životom i kontrolisati ga; tek tada će Sotona zaista biti poražen. Čovekov današnji život uglavnom je život u prljavštini; to je i dalje život ispunjen patnjom i nedaćama. Ovo se ne bi moglo nazvati porazom Sotone; čovek tek treba da pobegne iz mora nedaća, tek treba da pobegne od teškoća ljudskog života ili od Sotoninog uticaja, a još uvek ima beskonačno malo znanja o Bogu. Sve čovekove teškoće stvorio je Sotona; Sotona je doneo patnju u čovekov život, i tek kada Sotona bude zarobljen čovek će moći da se sasvim izbavi iz mora nedaća. Međutim, zarobljavanje Sotone postiže se kroz osvajanje i zadobijanje čovekovog srca, time što čovek postaje plen u borbi sa Sotonom.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 591

Danas čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jesu stvari za kojima on traga pre nego što bude imao normalan život na zemlji i to su ciljevi koje traži pre nego što Sotona bude zarobljen. Suština čovekove potrage da postane pobednik i da bude usavršen, ili da bude odlično iskorišćen, jeste u tome da pobegne od Sotoninog uticaja: čovekova potraga je u tome da bude pobednik, ali će krajnji ishod biti njegovo bekstvo od Sotoninog uticaja. Samo bekstvom od uticaja Sotone čovek može da ima normalan ljudski život na zemlji, život u kome poštuje Boga. Danas, čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jeste ono za čim se traga pre normalnog ljudskog života na zemlji. Za tim se traga najviše zarad pročišćenja i sprovođenja istine u praksi, i da bi se poštovao Stvoritelj. Ukoliko bi čovek posedovao normalan ljudski život na zemlji, život bez teškoća ili nedaća, čovek se ne bi upuštao u potragu da postane pobednik. „Postati pobednik” i „biti usavršen” jesu ciljevi koje Bog zadaje čoveku da za njima traga, a kroz potragu za tim ciljevima On navodi čoveka da sprovodi istinu u praksi i da živi smislen život. Cilj je da se čovek upotpuni i da se zadobije, a potraga da se postane pobednik i za usavršavanjem puko je sredstvo. Ako, u budućnosti, čovek zakorači u divno odredište, neće biti ni reči o tome da se postane pobednik niti o usavršavanju; samo će postojati svako stvoreno biće koje ispunjava svoju dužnost. Danas je čovek primoran da traga za tim stvarima samo da bi se definisao čovekov delokrug, kako bi čovekova potraga bila usmerenija i praktičnija. U suprotnom, čovek bi živeo u nejasnoj apstrakciji i tragao bi za ulaskom u večni život, a da je tako, ne bi li čovek bio još jadniji? Tragati na taj način, bez ciljeva ili načela – zar to nije samoobmanjivanje? Konačno, ova potraga bi, naravno, bila jalova; na kraju bi čovek i dalje živeo pod Sotoninom vlašću i ne bi bio sposoban da se iz nje samostalno izvuče. Zašto bi se podvrgavao tako besciljnoj potrazi? Kada čovek zakorači u večno odredište, čovek će poštovati Stvoritelja, a budući da je čovek zadobio spasenje i zakoračio u večnost, čovek neće tragati ni za kakvim ciljevima, niti će, pored toga, morati da brine da li će ga Sotona uznemiravati. Tada će svaki čovek čuvati svoje mesto i obavljaće svoju dužnost, jer čak i ako nije izložena grdnji ili sudu, svaka osoba će obavljati svoju dužnost. Tada će čovek biti stvoreno biće i po identitetu i po statusu. Više neće biti razlikovanja višeg i nižeg; svaka osoba će naprosto obavljati različitu ulogu. Čovek će, ipak, i dalje živeti na odredištu koje je uređeno i pogodno za ljudski rod; čovek će obavljati svoju dužnost zarad poštovanja Stvoritelja, i to je ljudski rod koji će postati ljudski rod večnosti. Tada će čovek zadobiti život prosvetljen od strane Boga, život pod brigom i zaštitom Boga, život zajedno s Bogom. Ljudski rod će voditi normalan život na zemlji, i svi ljudi će zakoračiti na pravi put. Planom upravljanja za 6000 godina sasvim će se poraziti Sotona, što znači da će Bog čoveku vratiti prvobitni lik koji je imao nakon što ga je stvorio na zemlji, i tako će prvobitne Božje namere biti zadovoljene. U početku, pre nego što je Sotona iskvario ljudski rod, ljudi su vodili normalan život na zemlji. Kasnije, kada je Sotona iskvario čoveka, čovek je izgubio normalan život i tako je počelo delo Božjeg upravljanja i borba sa Sotonom da bi se obnovio čovekov normalan život. Tek kada se 6000 godina dugo delo Božjeg upravljanja privede kraju, zvanično će otpočeti život celog ljudskog roda na zemlji; tek tada će čovek imati divan život i Bog će povratiti Svoju nameru o stvaranju čoveka u početku, kao i prvobitni izgled čoveka. Prema tome, jednom kada čovek bude imao normalan život ljudskog roda na zemlji, čovek neće tragati za tim da postane pobednik niti da bude usavršen, jer će čovek biti svêt. „Pobednici” i „biti usavršen” o kojima ljudi govore jesu ciljevi zadati čoveku da za njima traga za vreme borbe između Boga i Sotone, i oni postoje samo zato što je čovek iskvaren. Time što ti je dat cilj i time što si naveden da tragaš za tim ciljem, Sotona će biti poražen. To što se od tebe traži da budeš pobednik ili da budeš usavršen ili da budeš iskorišćen, nalaže ti da svedočiš kako bi osramotio Sotonu. Na kraju će čovek voditi normalan ljudski život na zemlji i čovek će biti svêt; kada se to dogodi, hoće li ljudi i dalje tražiti da budu pobednici? Zar nisu svi oni stvorena bića? Kada se govori o pobedniku i o usavršenom čoveku, te reči su upućene Sotoni i čovekovoj prljavštini. Zar se ova reč „pobednik” ne odnosi na pobedu nad Sotonom i neprijateljskim silama? Kada kažeš da si usavršen, šta je unutar tebe usavršeno? Zar se nisi otarasio svoje iskvarene sotonske naravi da bi mogao da dostigneš najvišu ljubav prema Bogu? Takve stvari se izgovaraju u odnosu na prljavštinu u čoveku i u odnosu na Sotonu; one se ne izgovaraju u odnosu na Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 592

Kada čovek postigne istinski život čoveka na zemlji i sve sile Sotonine budu zarobljene, čovek će sa lakoćom živeti na zemlji. Stvari neće biti tako složene kao što su danas: ljudski odnosi, društveni odnosi, složeni porodični odnosi – oni donose toliko nevolja, toliko bola! Čovekov život ovde je tako jadan! Jednom kada čovek bude osvojen, njegovo srce i um će se promeniti: posedovaće bogobojažljivo i bogoljubivo srce. Jednom kada budu osvojeni svi oni u vaseljeni koji traže da vole Boga, što znači, kada Sotona bude poražen i kada Sotona – sve sile tame – bude zarobljen, tada će čovekov život na zemlji biti neometan i on će moći da živi slobodno na zemlji. Kada bi čovekov život bio bez telesnih odnosa i složenosti tela, bio bi mnogo lakši. Čovekovi telesni odnosi su previše složeni, a to što čovek poseduje nešto takvo dokaz je da tek treba da se oslobodi Sotoninog uticaja. Kada bi imao isti odnos sa svakim od svoje braće i sestara, kada bi imao isti odnos sa svakim članom svoje porodice, onda ne bi imao nikakvih briga i ne bi morao ni za koga da brineš. Tako bi bilo najbolje i time bi čovek bio pošteđen polovine sopstvene patnje. I dok živi normalnim ljudskim životom na zemlji, čovek bi bio sličan anđelima; iako još uvek sazdan od tela, on će umnogome biti poput anđela. Ovo je konačno obećanje, poslednje obećanje dato čoveku. Danas je čovek izložen grdnji i sudu; misliš li da je besmisleno što čovek proživljava takve stvari? Da li bi delo grdnje i suda moglo da se obavlja bez ikakvog razloga? Prethodno je rečeno da se grdnjom i sudom čovek smešta u bezdan, što znači da mu se oduzimaju sudbina i izgledi. Ovo se radi samo zbog sledećeg: čišćenja čoveka. Čovek se ne smešta namerno u bezdan da bi nakon toga Bog digao Svoje ruke od njega. Već je to radi orezivanja buntovništva u čoveku, kako bi se čovek na kraju pročistio, kako bi imao istinsku spoznaju Boga i nalikovao svetoj osobi. Ako se to obavi, onda će sve biti postignuto. Zapravo, nakon orezivanja svega onoga u čoveku što treba orezati i kada čovek bude odlučno posvedočio, i Sotona će, takođe, biti poražen, a čak i ako ostane nešto od onog izvornog što postoji u čoveku a što nije u potpunosti očišćeno, čim Sotona bude poražen, to više neće izazivati ometanje, i u tom trenutku će čovek biti potpuno pročišćen. Čovek nikada nije iskusio takav život, međutim kad Sotona bude poražen, sve će doći na svoje mesto i sve ono nevažno u čoveku će se razrešiti, a nakon što se reši i taj glavni problem, nestaće i sve druge nevolje. Tokom ovog ovaploćenja Boga na zemlji, dok On lično obavlja Svoje delo među ljudima, svako delo obavlja sa namerom da porazi Sotonu, a poraziće Sotonu time što će osvojiti čoveka i time što će vas upotpuniti. Kada budete odlučno posvedočili, i to će biti znak Sotoninog poraza. Čovek se prvo osvaja i na kraju potpuno usavršava kako bi se porazio Sotona. Međutim, uz poraz Sotone, ovo je u suštini i spasenje celog ljudskog roda iz ovog praznog mora nedaća. Bez obzira na to da li se delo obavlja širom cele vaseljene ili u Kini, sve se dešava s namerom da se porazi Sotona i donese spasenje celom ljudskom rodu, kako bi čovek mogao da pristupi mestu počinka. Ovaploćeni Bog, ovo normalno telo, postoji upravo radi Sotoninog poraza. Delo Božje u telu se koristi da bi se donelo spasenje svima onima pod nebom koji vole Boga, da bi se osvojio ceo ljudski rod i, povrh toga, da bi se porazio Sotona. Srž celog Božjeg dela upravljanja je neodvojiva od poraza Sotone kako bi se donelo spasenje celom ljudskom rodu. Zašto se, u velikom segmentu ovog dela, stalno govori o tome da morate da svedočite? I na koga je ovo svedočenje usmereno? Zar nije usmereno na Sotonu? Ovo svedočenje se daje Bogu kako bi se posvedočilo da je delo Božje postiglo svoj efekat. Svedočenje se odnosi na delo kojim se poražava Sotona; da nema borbe sa Sotonom, čovek onda ne bi morao da svedoči. Budući da Sotona mora biti poražen, istovremeno dok ga spašava, Bog od čoveka zahteva da pred Sotonom svedoči o Njemu, što On koristi da spase čoveka i vodi borbu sa Sotonom. Kao rezultat toga, čovek postaje i predmet spasenja i oruđe za poraz Sotone, te i čini samu srž dela celokupnog Božjeg upravljanja, dok je Sotona isključivo predmet uništenja, neprijatelj. Možda smatraš da nisi ništa učinio, ali je zbog promena u tvojoj naravi dato svedočanstvo koje je usmereno na Sotonu a ne na čoveka. Čovek nije sposoban da uživa u takvom svedočanstvu. Kako bi bio u stanju da razume delo koje obavlja Bog? Predmet Božje borbe je Sotona; čovek je, međutim, samo predmet spasenja. Čovek poseduje iskvarene sotonske naravi te nije u stanju da razume ovo delo. I to potiče od Sotonine iskvarenosti koja nije svojstvena čoveku i kojom upravlja Sotona. Danas, cilj glavnog Božjeg dela jeste da porazi Sotonu, odnosno, da potpuno osvoji čoveka koji bi pred Sotonom konačno posvedočio o Bogu. Time će sve biti postignuto. U mnogim slučajevima, gledano golim okom, tebi se čini da ništa nije urađeno iako je u stvari delo već završeno. Čovek zahteva da celokupno delo bude vidljivo kada se završi ipak, iako ti to ne vidiš, Ja sam Svoje delo dovršio, jer se Sotona predao, što znači da je sasvim poražen, da su sva Božja mudrost, sila i autoritet savladali Sotonu. Upravo to svedočenje koje se mora dati, a koje niti predstavlja jasan izraz čovekov, niti je vidljivo golim okom, znači da je Sotona već poražen. Celokupno ovo delo je usmereno protiv Sotone i obavljeno je zbog borbe sa Sotonom. Stoga, postoje mnoge stvari koje čovek ne vidi kao uspešne, ali koje su, u Božjim očima, uspešno dovršene odavno. Ovo je jedna od unutrašnjih istina celokupnog Božjeg dela.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 593

Svi oni koji su voljni da budu usavršeni imaju priliku da budu usavršeni, tako da svi moraju da se opuste: svi ćete u budućnosti stići na odredište. Međutim, ako nisi voljan da budeš usavršen i nisi voljan da zakoračiš u divno carstvo, onda je to tvoj lični problem. Svi oni koji su voljni da budu usavršeni i koji su odani Bogu, svi oni koji se pokoravaju i svi oni koji obavljaju svoju dužnost na pošten način – svi takvi mogu biti usavršeni. Danas, svi oni koji ne obavljaju svoju dužnost posvećeno, svi oni koji nisu odani Bogu, svi oni koji se ne pokoravaju Bogu, naročito oni koji su primili prosvećenje i prosvetljenje Duha Svetoga, ali to ne sprovode u praksi – svi takvi ne mogu biti usavršeni. Svi oni koji su voljni da budu odani i pokorni Bogu mogu biti usavršeni, čak i ako su pomalo neuki; svi oni koji su voljni da tragaju mogu biti usavršeni. Nema potrebe da brineš o tome. Sve dok si voljan da tragaš u ovom pravcu, možeš biti usavršen. Nisam spreman da napustim niti da eliminišem ikoga od takvih među vama, ali ako čovek ne nastoji da čini dobro, onda samo uništavaš sebe; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm. Ako ti sȃm ne nastojiš da činiš dobro – ako si lenj ili ne obavljaš svoju dužnost ili ako nisi odan ili ne tragaš za istinom i uvek radiš kako je tebi volja, ako se ponašaš nepromišljeno, boriš se za sopstvenu slavu i dobitak i beskrupulozan si u ophođenju sa suprotnim polom, onda ćeš poneti breme sopstvenih grehova; nisi dostojan ičijeg sažaljenja. Moja namera je da svi vi budete usavršeni i da makar budete osvojeni, kako bi se ova etapa dela mogla uspešno dovršiti. Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da obavljaš dužnost domaćina, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu s time; ako kažeš da ne možeš da obavljaš dužnost domaćina i da možeš da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to propovedanje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih opštih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljeg načina primene od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu. Rekao sam da svaka osoba ima priliku da bude usavršena i da je u stanju da bude usavršena, i to je istina, međutim, ti u svojoj potrazi ne pokušavaš da budeš bolji. Ako ne ispuniš ova tri kriterijuma, onda na kraju moraš biti eliminisan. Ja želim da svako uhvati korak, želim da svako ima delo i prosvećenje Duha Svetoga i da može da bude pokoran do samoga kraja, jer je to dužnost koju svako od vas treba da obavlja. Nakon što svi obavite svoju dužnost, svi ćete biti usavršeni, i svi ćete odlučno posvedočiti. Svi oni koji su odlučno posvedočili jesu oni koji su pobedili Sotonu i zadobili Božje obećanje, i oni su ti koji će ostati da žive na divnom odredištu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 594

U početku, Bog je počivao. U to vreme nije bilo ljudi, niti ičeg drugog na zemlji, a Bog još nije bio obavio nikakav posao. On je Svoje delo upravljanja započeo tek nakon postanka čovečanstva i nakon što je čovečanstvo bilo iskvareno; od tog trenutka, On više nije počivao, već je počeo da se bavi ljudima. Upravo zbog iskvarenosti čovečanstva, a takođe i zbog arhanđelove izdaje, Bog je izgubio Svoj počinak. Ukoliko Bog ne pobedi Sotonu i ne spase iskvareno čovečanstvo, On više nikad neće moći da uđe u počinak. Kao što čoveku nedostaje počinka, isto važi i za Boga, a kad On bude još jednom otpočinuo, i ljudi će. Živeti u počinku znači život bez rata, bez prljavštine i bez ikakve trajne nepravednosti. To je, drugim rečima, život lišen Sotoninih ometanja (ovde se pod „Sotonom” podrazumevaju neprijateljske sile) i Sotonine iskvarenosti, kao i sklonosti ka invaziji bilo koje sile suprostavljene Bogu; to je život u kojem sve sledi svoju vrstu i sve može da se klanja Gospodu stvaranja, život u kojem su nebo i zemlja potpuno mirni – to je ono što se podrazumeva pod „spokojnim životom ljudi”. Kad Bog bude počinuo, nepravednost više neće moći da opstane na zemlji, niti će biti ikakvih daljih invazija neprijateljskih sila, a čovečanstvo će zakoračiti u novo carstvo – ono više neće biti čovečanstvo iskvareno od Sotone, već čovečanstvo koje je spaseno nakon što ga je Sotona iskvario. Dan počinka za čovečanstva ujedno će biti i dan Božjeg počinka. Bog je Svoj počinak izgubio zbog nemogućnosti čovečanstva da uđe u počinak, a ne zbog toga što prvobitno nije mogao da počiva. Ulazak u počinak ne znači da se sve zaustavlja ili da sve prestaje da se razvija, niti to znači da Bog prestaje da radi ili da ljudi prestaju da žive. Znak ulaska u počinak biće uništenje Sotone, kad oni zli ljudi koji su se pridružili njegovom zlodelu budu kažnjeni i zbrisani i kad sve, prema Bogu neprijateljski nastrojene sile, prestanu da postoje. Ulazak Boga u počinak znači da On više neće obavljati Svoje delo spasenja čovečanstva. Ulazak čovečanstva u počinak znači da će svi ljudi živeti unutar Božje svetlosti i pod Njegovim blagoslovima, lišeni Sotonine iskvarenosti, te da više neće biti nepravednosti. Ljudi će, pod Božjom brigom, normalno živeti na zemlji. Kada Bog i čovečanstvo zajedno ulaze u počinak, to znači da je čovečanstvo spaseno i da je Sotona uništen, da je Božje delo u ljudima u potpunosti dovršeno. Bog više neće nastavljati da deluje u ljudima, a oni više neće živeti pod Sotoninom vlašću. Bog, kao takav, neće više biti zauzet, a ljudi neće više biti stalno u pokretu; Bog i čovečanstvo će u počinak ući istovremeno. Bog će se vratiti na Svoje prvobitno mesto i svaka će se osoba vratiti na svoje odgovarajuće mesto. To su odredišta u kojima će Bog i ljudi boraviti nakon što celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju. Bog ima Božje odredište, a ljudi imaju ljudsko odredište. Dok bude počivao, Bog će i dalje sve ljude usmeravati u njihovim životima na zemlji, a ljudi će, dok su u Njegovoj svetlosti, obožavati jednog istinitog Boga na nebu. Bog više neće živeti među ljudima, niti će ljudi moći da sa Bogom žive na Njegovom odredištu. Bog i ljudi ne mogu živeti u istom carstvu; umesto toga, svako od njih ima svoj sopstveni način života. Bog je Onaj koji usmerava čitavo čovečanstvo, a celo je čovečanstvo kristalizacija Božjeg upravljanja. Ljudi su ti koji su vođeni i oni nisu od iste supstance kao Bog. „Počivati” znači vratiti se na svoje prvobitno mesto. Stoga, kada Bog ulazi u počinak, to znači da se vratio na Svoje prvobitno mesto. On više neće živeti na zemlji, niti boraviti među ljudima da bi s njima delio radost i patnju. Kada ljudi ulaze u počinak, to znači da su postali prava stvorena bića; oni će se Bogu klanjati sa zemlje i živeti normalnim ljudskim životom. Ljudi se više neće buniti protiv Boga, niti će mu se opirati, već će se vratiti prvobitnom životu Adama i Eve. Tako će izgledati životi i odredišta Boga i ljudi, nakon što uđu u počinak. Rat između Sotone i Boga neminovno vodi ka Sotoninom porazu. Stoga su Božji ulazak u počinak nakon završetka Njegovog dela upravljanja, te potpuno spasenje ljudskog roda i njegov ulazak u počinak, postali neminovni trendovi. Mesto počinka čovečanstva je na zemlji, dok je Božje mesto počinka na nebu. Dok se u svom počinku budu klanjali Bogu, ljudi će živeti na zemlji, a dok Bog bude u svom počinku vodio preostalo čovečanstvo, On će to činiti sa neba, a ne sa zemlje. Bog će i dalje biti Duh, dok će ljudi i dalje biti telo. Bog i ljudi počivaju na različite načine. Dok Bog bude počivao, On će dolaziti i pojavljivati se među ljudima; dok ljudi budu počivali, Bog će ih voditi u posetu nebesima i dopuštati im da tamo uživaju u životu. Nakon što Bog i čovečanstvo budu ušli u počinak, Sotone više biti neće; svi oni zli ljudi takođe će prestati da postoje. Pre no što Bog i čovečanstvo otpočinu, svi oni zli pojedinci koji su nekad na zemlji progonili Boga, kao i neprijatelji koji su tamo bili buntovni prema Njemu, već će biti uništeni; biće iskorenjeni strašnim nesrećama tokom poslednjih dana. Kada ti zli ljudi jednom budu potpuno uništeni, na zemlji se nikad više neće čuti za Sotonino ometanje. Tek tada će čovečanstvo zadobiti potpuno spasenje, a Božje će delo biti u celosti dovršeno. To su preduslovi za ulazak Boga i čovečanstva u počinak.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 595

Približavanje ishoda svih stvari ukazuje na dovršetak Božjeg dela, kao i na kraj razvoja ljudskog roda. To znači da će ljudi, takvi kakvim ih je Sotona iskvario, dostići završnu etapu svog razvoja, te da će potomci Adama i Eve dovršiti svoje razmnožavanje. To takođe znači da će takvom čovečanstvu, nakon što ga je Sotona iskvario, biti nemoguće da se dalje razvija. Adam i Eva u početku nisu bili iskvareni, ali Adama i Evu koji su proterani iz Edenskog vrta iskvario je Sotona. Kada Bog i ljudi budu zajedno ušli u počinak, Adam i Eva – koji su proterani iz Edenskog vrta – kao i njihovi potomci, konačno će doći do kraja. Buduće čovečanstvo i dalje će činiti potomci Adama i Eve, ali to neće biti ljudi koji žive pod Sotoninom vlašću. Umesto toga, oni će biti ljudi koji su spaseni i pročišćeni. To će biti čovečanstvo koje je bilo podvrgnuto sudu i grdnji, čovečanstvo koje je postalo osvećeno. Ovi ljudi neće nalikovati prvobitnom ljudskom rodu; gotovo se može reći da će to biti jedna sasvim drugačija vrsta čovečanstva u odnosu na to kakvi su Adam i Eva bili na početku. To će biti oni probrani među svim ljudima koje je Sotona iskvario i oni koji su do kraja ostali postojani tokom Božjeg suda i grdnje; biće to poslednja preostala grupa ljudskih bića u iskvarenom čovečanstvu. Samo će ovi ljudi moći da uđu u poslednji počinak zajedno sa Bogom. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, dakle, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od strane Boga tek nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog dana počinka; u protivnom, nijedan član čovečanstva ne bi mogao da bude klasifikovan prema svojoj vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo delo je jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božje delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda razotkriti one buntovne elemente čovečanstva, razlikujući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, i one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više carstvo ljudskosti, gde će uživati u divnijem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će ući u svoj ljudski dan počinka i živeće zajedno sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu podobni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su podobni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali za Boga. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, usled svog buntovništva i nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće postojati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su to duhovi mrtvih ili onih ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim osvećeni među ljudskim rodom budu ušli u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasenja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Jedina svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno osvećeno čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja. Da Bog nije uništio zle ljude, već da im je dozvolio da ostanu, onda celo čovečanstvo još uvek ne bi moglo da uđe u počinak, a Bog ne bi mogao da ga odvede u bolje carstvo. Takvo delo ne bi bilo sasvim dovršeno. Kada Njegovo delo bude dovršeno, celo čovečanstvo će biti potpuno osveštano; samo na taj način će Bog moći mirno da živi u počinku.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 596

Danas ljudi još uvek nisu u stanju da se oslobode telesnih stvari; oni ne mogu da odustanu od telesnih uživanja, sveta, novca, ni od svoje iskvarene naravi. Većina ljudi se u svoje potrage upušta na površan način. Ovi ljudi, zapravo, uopšte ne gaje Boga u svom srcu; što je još gore, oni se Boga ne boje. Budući da u svom srcu nemaju Boga, oni ne mogu ni da sagledaju sve što Bog čini, a kamoli da poveruju rečima koje On izgovara. Takvi ljudi imaju previše telesnog u sebi; isuviše su duboko iskvareni i lišeni svake istine. Štaviše, oni ne veruju da se Bog može ovaplotiti. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga – to jest, svako ko ne veruje u vidljivog Boga, niti u Njegove reči i delo, već se, umesto toga, klanja nevidljivom Bogu na nebu – taj je osoba koja u svom srcu nema Boga. Takvi su ljudi buntovni i opiru se Bogu. Njima nedostaje ljudskost i razum, o istini da i ne govorimo. Povrh toga, iako ovi ljudi još manje veruju u vidljivog i opipljivog Boga, oni nevidljivog i neopipljivog Boga, uprkos tome, smatraju najverodostojnijim i najradosnijim. Ono što oni traže nije stvarna istina, niti prava suština života; još manje su to Božje namere. Umesto toga, oni traže uzbuđenje. To u šta oni veruju i za čim tragaju, bez sumnje je sve ono što im u najvećoj meri omogućava da ostvare sopstvene želje. Oni u Boga veruju samo zato da bi zadovoljili sopstvene želje, a ne da bi tražili istinu. Zar takvi ljudi nisu zlotvori? Do krajnjih granica su samouvereni i uopšte ne veruju da će Bog na nebu uništiti takve „dobre ljude” kao što su oni. Umesto toga, oni veruju da će im Bog dozvoliti da ostanu i da će ih, uz to, bogato nagraditi, zato što su mnogo toga učinili za Boga i pokazali značajnu „lojalnost” prema Njemu. Kad bi oni čak i krenuli u potragu za vidljivim Bogom, oni bi se odmah, čim bi se njihove želje izjalovile, ponovo okrenuli protiv Boga ili bi ih spopao bes. Oni time pokazuju da su nalik podlim štencima koji uvek nastoje da udovolje samo sopstvenim željama; oni nisu pošteni ljudi koji tragaju za istinom. To su takozvani zli ljudi koji slede Hrista. Oni koji ne traže istinu nikako ne mogu ni da poveruju u istinu i utoliko su manje sposobni da sagledaju budući ishod čovečanstva, jer ne veruju ni u jednu reč ili delo vidljivog Boga – uključujući i njihovu nesposobnost da poveruju u buduće odredište čovečanstva. Stoga oni, čak i ako slede vidljivog Boga, ipak čine zlo i uopšte ne traže istinu, niti u praksi sprovode istinu koju Ja zahtevam. Oni koji ne veruju da će biti uništeni jesu oni koji će, upravo obrnuto, zaista biti uništeni. Svi oni za sebe misle da su jako pametni i da su upravo oni ti koji praktikuju istinu. Oni svoje zlo ponašanje smatraju istinom i zato ga neguju. Takvi zli ljudi veoma su samouvereni; oni istinu smatraju doktrinom, a svoja zlodela istinom, ali na kraju, mogu požnjeti samo ono što su posejali. Što su ljudi samouvereniji i oholiji, to su manje sposobni da dopru do istine; što ljudi više veruju u Boga na nebu, to se oni više opiru Bogu. To su ljudi koji će biti kažnjeni.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 597

Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li je ta osoba tražila istinu, da li poznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali vidljivom Bogu, ali Ga pri tom ne poznaju, niti Mu se potčinjavaju, lišeni su istine. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim ponašanjem. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu potčine. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali Bogu koji je vidljiv u telu, svi će ovi „štovaoci nejasnog” bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto je i sa nekima među vama: svi koji samo rečima priznaju ovaploćenog Boga, a ne mogu da sprovode istinu pokornosti Njemu, na kraju će biti eliminisani i uništeni. Štaviše, svi koji rečima priznaju vidljivog Boga, jedu i piju istinu koju On izražava, a ipak teže nejasnom i nevidljivom bogu, tim pre će biti uništeni. Niko od tih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan njima sličan pojedinac moći da ostane do tog vremena počinka. Ljudi koji su od demona ne sprovode istinu u delo; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se pokore. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga kako povremeno govoriš ili postupaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojom težnjom za istinom. Od svih ljudi koji obavljaju poslove i obavljaju istu količinu poslova, biće dozvoljeno da ostanu oni sa dobrom suštinom ljudskosti koji poseduju istinu, dok će oni sa zlom suštinom ljudskosti koji se bune protiv vidljivog Boga biti uništeni. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema, i štaviše, neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili značenja bivaju umešana jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića. U ovom trenutku ima mnogo onih koji nisu u stanju da sagledaju buduće odredište čovečanstva i koji ne veruju rečima koje Ja izgovaram. Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, zapravo su demoni!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 598

Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako trpe mnoge nedaće, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da se odreknu sveta, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko Boga ne priznaje neprijatelj je; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali kojima nedostaje istina? Zar to nisu oni koji samo traže da bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima savesno i s ljubavlju, ali zar ti na taj način ne ispoljavaš dobre namere prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastavljaju da slepo budu brižni i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje namere ili da na bilo koji način Božje namere uzmu kao svoje, njihov će svršetak biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako možeš da svoju savest i ljubav nudiš neprijatelju, zar ti ne nedostaje osećaj za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i sa kojima se ne slažem, i pri tom još gajiš ljubav ili lična osećanja prema njima, zar ti onda nisi buntovan? Zar se ti onda ne opireš Bogu namerno? Da li takva osoba zapravo poseduje istinu? Ako ljudi svoju savest nude neprijateljima, ljubav demonima, a svoje milosrđe Sotoni, zar oni time namerno ne prekidaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji ni u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja. Standard po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština pokorava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu pokorava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da svoja dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište steknu uz pomoć lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje nakon što neko vreme posmatra njihovo ponašanje ili sluša šta govore; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi Boga na prevaru naveli da im pruži trenutnu uslugu. U budućnosti će svi ljudi koji će opstati u stanju počinka ujedno biti oni koji su izdržali dan stradanja i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno pokorili Bogu. Onima koji samo žele da iskoriste priliku da služe, s namerom da izbegnu praktikovanje istine, neće biti dozvoljeno da ostanu. Bog ima odgovarajuće standarde za uređenje ishoda svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi prosto prema nečijim rečima i nečijem ponašanju, niti ih donosi na osnovu toga šta neko čini tokom određenog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu nečijeg zlog ponašanja zbog toga što Mu je ta osoba prethodno služila, niti će On neku osobu poštedeti smrti zbog nekog perioda vremena koje je provela dajući se za Njega. Niko ne može izbeći odmazdi za svoja zlodela i niko ne može da svoje zlo ponašanje prikrije i da time izbegne muke uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoju dužnost, to znači da su oni za sva vremena odani Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nedaće. Ako su ljudi Bogu odani dok vide blagoslove, ali zato gube svoju odanost čim ne vide nikakve blagoslove i ako ti ljudi, koji su nekada odano službovali Bogu, na kraju još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti na koje su se obavezali, onda će takvi ljudi ipak biti podvrgnuti uništenju. Ukratko, zli ljudi ne mogu opstajati kroz večnost, niti mogu da uđu u počinak; samo su pravednici gospodari počinka. Kad čovečanstvo stupi na pravi put, ljudi će živeti normalnim ljudskim životom. Svi će obavljati svoje dužnosti i svi će Bogu biti apsolutno odani. U potpunosti će odbaciti svoje buntovništvo i svoju iskvarenu narav, živeće za Boga i zbog Boga, lišeni buntovništva i otpora. Svi će oni moći da se potpuno potčine Bogu. Biće to život Božji i ljudski; to će biti život carstva i biće život počinka.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 599

Oni koji svoju krajnje neverničku decu i rođake na silu dovlače u crkvu, krajnje su sebični i samo se prikazuju kao ljubazni. Ti su ljudi usredsređeni samo na to da vole, bez obzira da li veruju ili ne i bez obzira da li je to Božja namera. Neki svoje žene dovode pred Boga ili pred Njega dovlače svoje roditelje i, bez obzira da li se Sveti Duh s tim slaže ili ne i da li Sveti Duh deluje u njima, oni i dalje slepo „usvajaju nadarene ljude” zarad Boga. Kakvu je korist uopšte moguće ostvariti pokazivanjem ljubaznosti prema ovim nevernicima? Čak i ako ovi bezvernici, u kojima nema Svetog Duha, nevoljno slede Boga, oni ipak ne mogu biti spaseni, kao što bi neko mogao da pomisli. Oni koji mogu da prime spasenje zapravo se ne mogu tako lako zadobiti. Ljudi koji nisu podvrgnuti delu i kušnjama Svetog Duha i koji nisu usavršeni od strane ovaploćenog Boga, sasvim su nesposobni da budu upotpunjeni. Stoga su ti ljudi, od trenutka kad nominalno počnu da slede Boga, lišeni prisustva Svetog Duha. Imajući u vidu njihove uslove i njihovo stvarno stanje, oni jednostavno ne mogu da budu upotpunjeni. Pošto je već tako, Sveti Duh odlučuje da ne troši mnogo energije na njih i ne pruža im nikakvo prosvetljenje, niti ih na bilo koji način usmerava; On im samo dozvoljava da Ga slede i na kraju će im otkriti njihove ishode – to je dovoljno. Ljudski zanos i namere potiču od Sotone, te se stoga pomoću njih ni na koji način ne može dovršiti delo Svetog Duha. Ma kakvi bili, ljudi u sebi moraju imati delo Svetog Duha. Mogu li ljudi da upotpunjuju druge ljude? Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje? Da li oni zaista žele da deluju u korist Božjeg plana upravljanja? Da li oni zaista postupaju zarad dobrobiti Božjeg dela? Nameravaju li da ispune dužnosti stvorenog bića? Oni koji, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, nisu u stanju da ostvare prisustvo Svetog Duha, nikada neće moći da zadobiju delo Svetog Duha; ti su ljudi definitivno predviđeni za uništenje. Ma koliko da te ljude neko voli, ta ljubav ne može da zameni delo Svetog Duha. Ljudski zanos i ljubav predstavljaju ljudske namere, ali ne mogu predstavljati Božje namere, niti mogu biti zamena za Božje delo. Čak i ako neko najvećom mogućom ljubavlju i milosrđem obasipa te ljude, koji nominalno veruju u Boga i pretvaraju se da Ga slede, pri tom ne znajući šta zapravo znači verovati u Boga, oni ipak neće steći Božju naklonost, niti će zadobiti delo Svetog Duha. Ljudi koji iskreno slede Boga, čak i ako su lošeg kova i nesposobni da shvate mnoge istine, s vremena na vreme ipak mogu da zadobiju delo Svetog Duha; oni, međutim, koji su prilično dobrog kova, ali ne veruju iskreno, jednostavno ne mogu da zadobiju prisustvo Svetog Duha. Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da takvi ljudi budu spaseni. Čak i ako čitaju Božje reči ili povremeno slušaju propovedi, čak i ako Bogu pevaju hvalospeve, oni na kraju ipak neće moći da opstanu do vremena počinka. To da li ljudi iskreno traže ne određuje se po tome kako drugi sude o njima, niti po tome kako ljudi iz njihovog okruženja gledaju na njih, već po tome da li Sveti Duh radi na njima i da li su stekli prisustvo Svetog Duha. To, nadalje, zavisi od toga da li se njihova narav menja i da li su stekli bilo kakva znanja o Bogu, nakon što su određeno vreme bili podvrgnuti delu Svetog Duha. Ako Sveti Duh deluje na neku osobu, njena će se narav postepeno menjati, a njen stav u pogledu vere u Boga postepeno će se pročišćavati. Dokle god se ljudi menjaju, ma koliko dugo da su sledili Boga, to znači da Duh Sveti deluje na njih. Ako se nisu promenili, to znači da na njih ne deluje Sveti Duh. Čak i ako s vremena na vreme obave poneku uslugu, ono što ih na to nagoni samo je želja za primanjem blagoslova. Služenje koje se vrši samo povremeno ne može da zameni iskustvo stečeno promenom naravi. Na kraju će oni ipak biti uništeni, jer u carstvu neće biti potrebe za služiteljima, niti će onima koji su usavršeni i koji su odani Bogu biti potrebna bilo kakva usluga od onih čija se narav nije promenila. One u prošlosti izgovorene reči: „Kada neko veruje u Gospoda, sreća se smeši celoj njegovoj porodici”, bile su prikladne za Doba blagodati, ali nemaju nikakve veze s odredištem čovečanstva. One su bile prikladne samo za etapu koja je obavljena tokom Doba blagodati. Konotacija tih reči bila je usmerena na mir i materijalne blagoslove u kojima su ljudi uživali; one nisu značile da će cela porodica onoga ko veruje u Gospoda biti spasena, niti da će, kad neko primi blagoslove, njegova cela porodica takođe moći da bude dovedena u počinak. Da li neko prima blagoslove ili trpi nesreću određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svakome sleduje prikladno odredište, o kojem se odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i ono nema baš nikakve veze s drugim ljudima. Zlo ponašanje deteta ne može se preneti na njegove roditelje, niti se dečja pravednost može podeliti sa roditeljima. Zlo ponašanje roditelja ne može se prenositi na decu, niti se pravednost roditelja može deliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu; to je pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema suštini koja proizilazi iz njegovog ponašanja, i taj se ishod uvek određuje na njemu primeren način. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Apsolutno je tako. To što je neki roditelj brižan prema svom detetu, ne znači da on može da čini pravedna dela umesto svog deteta; isto tako, dužna naklonost deteta prema roditeljima ne podrazumeva da ono može da čini pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.” Svoju rđavu decu ljudi ne mogu odvesti u počinak samo na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenog pravednog ponašanja. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, pravednici su pravednici, a zlotvori su zlotvori. Onima koji čine pravedna dela na kraju će biti dozvoljeno da opstanu, dok će zlotvori biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Svi oni koji će biti uništeni zli su ljudi, a svi koji će opstati su pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zlodela. Između verujućeg muža i neverničke žene ne postoji nikakva povezanost, kao što ni verujuća deca i nevernički roditelji nisu međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su potpuno nespojive. Ljudi će pre ulaska u počinak imati telesnu, porodičnu privrženost, ali, kad jednom uđu u počinak, neće više biti nikakve telesne, porodične privrženosti vredne pomena. Oni koji vrše svoju dužnost neprijatelji su onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suprotstavljeni su jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni dve su nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja ispunjavaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će ona koja svoju dužnost ne ispunjavaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će večno trajati. Da li svog muža voliš zato da bi ispunila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Jesi li prema svojim neverničkim roditeljima savestan zato da bi ispunio svoju dužnost stvorenog bića? Da li je ljudsko shvatanje vere u Boga ispravno ili pogrešno? Zašto veruješ u Boga? Šta time želiš da dobiješ? Kako ti voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu tome totalno da se posvete, postaće predmet uništenja. Među ljudima danas postoje fizički odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve te veze biti razbijene u paramparčad. Vernici i nevernici nisu međusobno u skladu; umesto toga, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji su u počinku verovaće da postoji Bog i pokoravaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve fizičke odnose!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 600

Među ljudima prvobitno nije bilo porodica; postojali su samo muškarac i žena – dve različite vrste ljudskih bića. Nije bilo ni država, a kamoli porodica; međutim, kao posledica iskvarenosti čovečanstva, svakojaki ljudi su se okupljali u pojedinačne klanove, koji su kasnije prerasli u države i etničke grupe. Te države i etničke grupe bile su sačinjene od malih pojedinačnih porodica, te su, na taj način, svakovrsni ljudi razdeljeni na razne rase, prema različitim jezicima i granicama. U stvari, ma koliko rasa da postoji na svetu, čovečanstvo ima samo jednog pretka. U početku su postojale samo dve vrste ljudi i to su bili muškarci i žene. Međutim, usled odvijanja Božjeg dela, kretanja istorije i geografskih promena, ove dve vrste ljudi su se, u različitom stepenu, razvile u više vrsta ljudi. U osnovi, bez obzira na to od koliko je rasa čovečanstvo sačinjeno, celo čovečanstvo je i dalje Božja tvorevina. Ma kojoj rasi da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorena bića; svi su oni potomci Adama i Eve. Iako nisu stvoreni Božjim rukama, oni su potomci Adama i Eve, koje je Bog lično stvorio. Ma kojoj vrsti bića da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorenja; pošto pripadaju ljudskom rodu koji je stvorio Bog, njihovo odredište je ono koje čovečanstvo treba da ima, a podeljeni su prema pravilima pomoću kojih se ljudi organizuju. Drugim rečima, svi zlotvori i svi oni koji čine pravedna dela su, na kraju krajeva, stvorena bića. Stvorena bića koja čine zlo će na kraju biti uništena, dok će stvorena bića koja čine pravedna dela opstati. Ovo je najprikladnije uređenje za ove dve vrste stvorenih bića. Zlotvori zbog svog buntovništva ne mogu poreći da ih je, iako su Božja stvorena bića, Sotona ugrabio, te da stoga ne mogu biti spaseni. Na osnovu činjenice da će opstati, stvorenja koja se pravedno ponašaju ne mogu poreći da su stvorena od Boga, ali da su ipak primila spasenje nakon što ih je Sotona iskvario. Zlotvori su stvorena bića koja su buntovna prema Bogu; to su stvorena bića koja ne mogu biti spasena i koja je Sotona već u potpunosti zarobio. Ljudi koji čine zlo takođe su ljudi; to su ljudi koji su do krajnosti iskvareni i koji ne mogu biti spaseni. Baš kao što i oni pripadaju stvorenim bićima, ljudi pravednog ponašanja takođe su iskvareni, ali to su ljudi koji su voljni da se oslobode svoje iskvarene naravi i koji su postali sposobni da se potčine Bogu. Ljudi pravednog ponašanja ne kipe od pravednosti; umesto toga, primili su spasenje i oslobodili se svoje iskvarene naravi; oni mogu da se potčine Bogu. Oni će na kraju čvrsto stajati, iako to ne znači da ih Sotona nikada nije iskvario. Po završetku Božjeg dela, među svim stvorenim bićima biće onih koji će biti uništeni i onih koji će opstati. To je neumitni trend Njegovog dela upravljanja; to niko ne može da porekne. Zlotvorima neće biti dozvoljeno da opstanu; oni koji se potčine Bogu i slede Ga do kraja sigurno će opstati. Pošto je ovo delo upravljanja čovečanstvom, biće onih koji će ostati i onih koji će biti eliminisani. To su različiti ishodi za različite tipove ljudi i to su najprikladnija uređenja za stvorena bića. Konačan Božji plan za čovečanstvo jeste da ga podeli cepanjem porodica, slamanjem etničkih grupa i brisanjem granica među nacijama, čime će nastati uređenje bez porodica i državnih granica, jer ljudi, na kraju krajeva, potiču od jednog pretka i Božja su stvorena bića. Ukratko, sva stvorena bića koja čine zlo biće uništena, dok će stvorena bića koja se pokoravaju Bogu opstati. Na taj način, u nastupajućem vremenu počinka neće više biti porodica ni država, a naročito neće biti etničkih grupa; ova vrsta čovečanstva biće najsvetija vrsta čovečanstva. Prvobitno su Adam i Eva stvoreni zato da bi čovečanstvo moglo da brine o svemu na zemlji; ljudi su prvobitno bili gospodari svih stvari. Prilikom stvaranja ljudskih bića, Jahveova namera bila je da im dozvoli da egzistiraju na zemlji i da se brinu za sve na njoj, jer čovečanstvo u početku nije bilo iskvareno, niti je bilo u stanju da čini zlo. Međutim, nakon što su postali iskvareni, ljudi više nisu bili čuvari svih stvari. Svrha Božjeg spasenja jeste da obnovi ovu funkciju čovečanstva, da obnovi čovekov prvobitni razum i njegovu prvobitnu pokornost; čovečanstvo u počinku odražavaće upravo onaj rezultat za koji se Bog nada da će ga Svojim delom spasenja ostvariti. Mada to više neće biti život kakav je bio u Edenskom vrtu, njegova suština biće ista; čovečanstvo samo više neće posedovati svoju raniju neiskvarenost, već će to biti čovečanstvo koje je bilo iskvareno i zatim primilo spasenje. Ovi ljudi, koji su primili spasenje, ući će na kraju (to jest, nakon što Božje delo bude obavljeno) u počinak. Isto tako, ishodi onih koji će biti kažnjeni takođe će se potpuno razotkriti na kraju, a oni će biti uništeni tek nakon što se Božje delo dovrši. Drugim rečima, po završetku Njegovog dela biće razotkriveni svi zlotvori, kao i svi koji su spaseni, jer će se delo razotkrivanja ljudi svih vrsta (bilo da su zlotvori ili pripadaju onima koji su spaseni) obaviti nad svima istovremeno. Zlotvori će biti eliminisani, a istovremeno će biti razotkriveni oni kojima je dozvoljeno da ostanu. Dakle, ishodi svih tipova ljudi biće razotkriveni u isto vreme. Grupi ljudi kojima je podario spasenje Bog neće dozvoliti ulazak u počinak, pre nego što zlotvore odvoji na stranu da bi im, malo po malo, sudio i kažnjavao ih; to ne bi bilo u skladu sa činjenicama. Kada zlotvori budu uništeni i kad oni koji mogu da opstanu uđu u počinak, Božje delo širom vaseljene biće dovršeno. Među onima koji primaju blagoslove i onima koji trpe nesreću neće biti nikakvog prioriteta; oni koji prime blagoslove živeće večno, dok će oni koji trpe nesreću zauvek nastradati. Ova dva koraka Božjeg dela biće obavljena istovremeno. Upravo zbog postojanja buntovnih ljudi razotkriće se pravednost onih koji se potčinjavaju, a upravo zato što ima onih koji su primili blagoslove razotkriće se nesreća koju su zlotvori pretrpeli zbog svog zlog ponašanja. Da Bog nije razotkrio zlotvore, onda ljudi koji se iskreno potčinjavaju Bogu nikad ne bi ugledali svetlo dana; da one koji Mu se potčinjavaju Bog nije odveo na prikladno odredište, onda oni koji su buntovni prema Bogu ne bi mogli da dobiju zasluženu odmazdu. Ovo je proces Božjeg dela. Da On nije obavio ovo delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra, stvorena bića nikad ne bi mogla da zakorače u svoja odgovarajuća odredišta. Kad čovečanstvo bude ušlo u počinak, zlotvori će biti uništeni i čitavo će čovečanstvo biti na pravom putu; svi tipovi ljudi biće sa svojom vrstom, shodno funkcijama koje treba da obavljaju. Samo će ovo biti dan počinka čovečanstva, biće to neumitni trend razvoja čovečanstva, a veliko i konačno dostignuće Božje biće dovršeno tek kad čovečanstvo uđe u počinak; to će biti završna etapa Njegovog dela. Ovim će delom biti okončan sav dekadentni život čovečanstva, kao i život iskvarenog čovečanstva. Ljudi će tada zakoračiti u novo carstvo. Mada će svi ljudi živeti u telu, suština ovog života bitno će se razlikovati od suštine života iskvarenog čovečanstva. Značaj ovog postojanja takođe se razlikuje od značaja postojanja iskvarenog čovečanstva. Iako to neće biti život neke nove vrste ljudi, može se reći će to biti život ljudi koji su primili spasenje, kao i život u kojem su iznova zadobijeni ljudskost i razum. To su ljudi koji su nekad bili buntovni prema Bogu, ljudi koje je Bog osvojio, a potom i spasao; to su ljudi koji su Boga osramotili, a kasnije svedočili za Njega. Nakon što prođu Njegovu proveru i opstanu, njihovo će postojanje imati više smisla od svih drugih; oni su ljudi koji su o Bogu svedočili pred Sotonom i ljudi sposobni za život. Oni koji će biti uništeni jesu oni koji ne mogu da svedoče o Bogu i koji nisu sposobni da nastave da žive. Njihovo uništenje biće rezultat njihovog zlog ponašanja, a takvo uništenje je njihovo najbolje odredište. U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa između muža i žene, oca i kćeri, niti između majke i sina, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. U to vreme, svaki će čovek slediti svoju vrstu, a porodice će već biti rasturene. Pretrpevši potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće remetiti čovečanstvo, a ljudi više neće imati iskvarenu sotonsku narav. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se potčinjavaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute; kako bi fizički odnosi mogli i dalje da postoje? Čovekov prethodni telesni život biće potpuno zabranjen; kako bi onda mogli da postoje fizički odnosi među ljudima? Bez iskvarene sotonske naravi, ljudski život neće više biti onaj stari život iz prošlosti, već novi život. Roditelji će izgubiti decu, a deca roditelje. Muževi će izgubiti žene, a žene muževe. U ovom trenutku, fizički odnosi između ljudi postoje, ali oni više neće postojati kad svi budu ušli u počinak. Samo ova vrsta ljudi posedovaće pravednost i svetost; samo ova vrsta ljudi može da se klanja Bogu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 601

Bog je ljude stvorio, On ih je postavio na zemlju i od tada ih vodi, kasnije ih je On spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh, a na kraju, On još mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitno obličje. Ovo je delo kojim se On bavi od početka do kraja – obnavljanje prvobitnog lika i obličja ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitno obličje ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Čovek je izgubio svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koju stvoreno biće treba da ima, nakon što ga je Sotona iskvario, čime je postao neprijatelj koji se buni protiv Boga. Čovečanstvo je tada živelo pod Sotoninom vlašću i bilo predmet Sotonine manipulacije; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove bojazan u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio svoje mesto u njihovim srcima, što će reći da je smisao Njegovog stvaranja ljudi izgubljen. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihovo prvobitno obličje i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora spasiti od greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihovo prvobitno obličje i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. I konačno potpuno uništenje onih sinova buntovništva će takođe biti radi toga da se ljudima omogući da bolje obožavaju Boga i da bolje žive na zemlji. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Mu se oni klanjaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvih primesa. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje Ga obožava, koje Mu se potpuno pokorava i koje poseduje Njegovu slavu. Ako Bog ne bude spasao iskvareno čovečanstvo, smisao Njegovog stvaranja čovečanstva biće izgubljen; On više neće imati autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više neće moći da postoji na zemlji. Ako Bog ne bude uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On neće moći da stekne potpunu slavu, niti će moći da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. To će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća: potpuno uništenje onih koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni. Kad ljudi obnove svoj prvobitni izgled i kad oni budu bili u stanju da ispunjavaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se potčine svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji koje Mu se klanja. Ostvariće večnu pobedu na zemlji, a svi oni koji su Mu se suprotstavljali zauvek će propasti. Ovim će biti obnovljena Njegova prvobitna namera prilikom stvaranja čovečanstva; biće obnovljena Njegova namera prilikom stvaranja svega postojećeg, a obnoviće se i Njegov autoritet na zemlji, među svim stvarima i među Njegovim neprijateljima. To će biti simboli Njegove potpune pobede. Od tog časa, čovečanstvo će ući u počinak i započeti život koji je na pravom putu. Bog će takođe ući u večni počinak sa čovečanstvom i započeti večni život koji će On i ljudi da dele. Prljavština i buntovništvo na zemlji će biti već iščezli, sav će se plač raspršiti i sve što se na ovom svetu protivi Bogu prestaće da postoji. Ostaće samo Bog i oni kojima je On doneo spasenje; samo će Njegova tvorevina preostati.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 602

Čovek će u celosti biti upotpunjen u Dobu carstva. Nakon dela osvajanja, čovek će biti podvrgnut oplemenjivanju i nedaćama. Oni koji budu mogli da to prevaziđu i budu postojani u svom svedočenju tokom tih nedaća, jesu oni koji će na kraju biti upotpunjeni; oni su pobednici. Tokom ovih nedaća, od čoveka se zahteva da prihvati ovo oplemenjivanje, a ovo oplemenjivanje predstavlja poslednje Božje delo. To će biti poslednje oplemenjivanje čoveka pre kraja celokupnog dela Božjeg upravljanja, a svi oni koji slede Boga moraju da prihvate ovu poslednju proveru i ovo poslednje oplemenjivanje. Oni koji su usred nedaća jesu bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski streme ka Bogu, na kraju će ostati postojani; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da sprovode istinu u delo ne gubeći svoje svedočanstvo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikih nedaća. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpune eliminacije. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak se od Njega rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Svi ti podli ljudi, koji nisu dostojni ni trunke saosećanja, biti proterani kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se čak preko noći mogu iz nasmejanih, „dobrodušnih” osoba, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani? Delo spasavanja čoveka ne ostvaruje se odmah po završetku dela osvajanja. Mada je delo osvajanja privedeno kraju, to nije slučaj sa delom čovekovog pročišćenja; ovo će delo biti dovršeno tek kad čovek bude potpuno pročišćen, kad oni koji se istinski potčine Bogu budu upotpunjeni i kad budu uklonjeni svi oni maskirani prevaranti koji Boga ne nose u svom srcu. Oni koji ne udovolje Bogu u završnoj etapi Njegovog dela biće potpuno eliminisani, a oni koji su eliminisani su đavoli. Pošto nisu u stanju da Bogu udovolje, oni se bune protiv Njega, pa iako ti ljudi danas slede Boga, to nije dokaz da oni spadaju među one koji će naposletku preostati. Kad se kaže da će „oni koji budu do kraja sledili Boga primiti spasenje”, reč „sledili” znači da će ostati čvrsti usred stradanja. Danas mnogi misle da je lako slediti Boga, ali kad Božje delo bude privedeno skoro do samog kraja, saznaćeš šta zaista znači „slediti”. To što si ti i danas, nakon što si osvojen, još uvek u stanju da slediš Boga, nije dokaz da pripadaš onima koji će biti usavršeni. Oni koji nisu u stanju da izdrže kušnje i koji nisu sposobni da usred stradanja odnesu pobedu, naposletku će biti nesposobni da čvrsto stoje, te stoga neće moći da Boga slede do samog kraja. Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga može se odrediti jedino proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s onim što sâm čovek zaključuje. Bog nijednu osobu ne odbacuje olako; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i to ne može čovek da zaključuje. Nema nikakve sumnje u to da se „pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica”. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog se neće loše ophoditi ni prema kome ko Ga iskreno voli. Pobednici će unutar carstva, na osnovu svojih različitih funkcija i svedočenja, služiti bilo kao sveštenici ili sledbenici, a svi oni koji usred stradanja budu odneli pobedu ući će u svešteničko telo carstva. Ovo svešteničko telo biće formirano nakon što delo jevanđelja u celoj vaseljeni bude privedeno kraju. Kada dođe to vreme, od čoveka će se zahtevati da izvršava svoju dužnost u carstvu Božjem i da unutar carstva živi zajedno sa Bogom. Svešteničko telo biće sačinjeno od prvosveštenika i sveštenika, dok će ostali biti sinovi i narod Božji. Sve je to određeno njihovim svedočenjima Bogu tokom stradanja; to nisu titule koje se dodeljuju iz kaprica. Nakon što se ustanovi čovekov status, delo Božje prestaće da postoji, jer će svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti i vraćen na svoju prvobitnu poziciju, što je ujedno i znak ostvarenja Božjeg dela, konačni ishod Božjeg dela i čovekove prakse, te kristalizacija vizija Božjeg dela i čovekove saradnje. Na kraju će čovek otpočinuti u carstvu Božjem, a i Bog će se vratiti u svoje prebivalište da se odmori. To će biti konačni ishod 6000 godina duge saradnje između Boga i čoveka.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 603

Oni među braćom i sestrama koji uvek iskaljuju svoju negativnost jesu Sotonine sluge i ometaju crkvu. Takvi ljudi moraju jednog dana biti izbačeni i uklonjeni. Ako ljudi u svojoj veri u Boga nemaju bogobojažljivo srce, ako nemaju srce koje je pokorno prema Bogu, onda ne samo da neće moći da obave ikakav posao za Njega, nego će postati oni koji ometaju Njegovo delo i koji Mu se opiru. Verovati u Boga, ali Mu se ne pokoravati niti Ga se bojati, već Mu se protiviti, najveća je sramota za vernika. Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni. Oni koji iskaljuju svoj otrovni, zlonamerni govor u crkvi, koji raspiruju glasine, podstiču neslogu i formiraju klike među braćom i sestrama – takvi bi trebalo da budu izbačeni iz crkve. Ipak, pošto je sada različito doba Božjeg dela, ovi ljudi su ograničeni jer će svakako biti uklonjeni. Svi koje je Sotona iskvario imaju iskvarene naravi. Neki samo imaju iskvarene naravi, dok se drugi od njih razlikuju: ne samo da imaju iskvarene sotonske naravi već im je i priroda izrazito zlonamerna. Ne samo da njihove reči i dela otkrivaju njihove iskvarene, sotonske naravi, štaviše, oni su pravi đavoli i Sotone. Njihovo ponašanje prekida i ometa Božje delo, ometa da braća i sestre postignu život-ulazak i šteti normalnom životu crkve. Pre ili kasnije, ovi vukovi u ovčijoj koži moraju biti počišćeni; prema svim tim slugama Sotone treba usvojiti nemilosrdan stav, stav odbacivanja. Samo ovo je stajanje na stranu Boga, a oni koji u tome ne uspeju, valjaju se u blatu sa Sotonom. Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga nose u svom srcu i u sebi uvek nose bogobojažljivo srce, bogoljubivo srce. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju pažljivo i mudro, a sve što čine trebalo bi da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da udovolji Njegovom srcu. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči pristojnosti sveca. Ljudi ne smeju da divljaju, razmahujući se Božjom zastavom, dok se svuda šepure i varaju; to je najbuntovniji vid ponašanja. Porodice imaju svoja pravila, a države svoje zakone – nije li to još više tako u kući Božjoj? Zar u njoj još i više ne važe stroga merila? Zar ona još i više nema upravne odluke? Ljudi su slobodni da rade šta im je volja, ali se Božje upravne odluke ne mogu proizvoljno menjati. Bog je Bog koji ne trpi uvrede od ljudi; On je Bog koji usmrćuje ljude. Zar ljudi zaista to još uvek ne znaju?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 604

U svakoj crkvi postoje ljudi koji je ometaju ili prekidaju delo Božje. Sve su to prerušene Sotone koje su se ušunjale u kuću Božju. Takvi ljudi odlično glume: sa velikom bogobojažljivošću dolaze pred Mene, klanjajući se i ulagujući se, živeći kao šugavi psi, i posvećujući „sve što imaju” da bi postigli svoje ciljeve – ali pred braćom i sestrama pokazuju svoju ružnu stranu. Kada vide ljude koji primenjuju istinu, napadaju ih i guraju u stranu; kada vide ljude koji su moćniji od njih, laskaju im i podilaze. Oni divljaju u crkvi. Može se reći da takve „lokalne siledžije”, takvi „psi lajavci”, postoje u većini crkava. Đavolski deluju u sprezi, namigujući jedni drugima i šaljući tajne signale, a niko od njih ne primenjuje istinu. Onaj sa najviše otrova u sebi jeste „glavni demon”, a vodi ih najugledniji među njima, noseći njihovu zastavu visoko podignutu. Ovi ljudi divljaju u crkvi, prenoseći svoju negativnost, šireći smrt, radeći šta god požele, govoreći šta god požele, i niko se ne usuđuje da ih zaustavi. Oni kipte od sotonske naravi. I čim izazovu ometanje, dah smrti ulazi u crkvu. Oni koji unutar crkve primenjuju istinu bivaju odbačeni, nesposobni da daju sve od sebe, dok oni koji ometaju crkvu i šire smrt, divljaju u crkvi – i, povrh toga, većina ljudi ih sledi. Takvim crkvama vlada Sotona, kratko i jasno; đavo im je car. Ako ljudi u takvim crkvama ne ustanu i ne odbace glavne demone, i oni će pre ili kasnije propasti. Protiv takvih crkava se od sada moraju preduzimati određene mere. Ako oni koji su sposobni da primenjuju ponešto od istine to ne traže, takva će crkva biti potpuno izbrisana. Ako crkva nema nikoga ko je voljan da primenjuje istinu i nikoga ko može postojano da svedoči za Boga, takva crkva bi trebalo da bude potpuno izolovana, a njene se veze sa drugim crkvama moraju prekinuti. To zovemo „sahranjivanjem smrti”; to znači odbaciti Sotonu. Ako u crkvi postoji nekoliko lokalnih siledžija, a prate ih „sitne mušice” koje nemaju ni malo pronicljivosti, ako ljudi u takvoj crkvi, čak i nakon što su uvideli istinu, i dalje nisu sposobni da odbace stege i manipulacije ovih siledžija, onda će sve te budale na kraju biti uklonjene. Ove sitne mušice možda i ne bi učinile ništa strašno, ali su još lažljivije i još ljigavije, a svi takvi će biti uklonjeni. Neće preostati niko! Sotoni će biti vraćeni oni koji su od Sotone, dok će oni koje je Bog izabrao zasigurno krenuti u potragu za istinom; o tome odlučuje njihova priroda. Neka propadnu svi koji slede Sotonu! Prema takvima neće biti sažaljenja. Neka budu opskrbljeni oni koji traže istinu i neka u Božjoj reči uživaju do mile volje. Bog je pravedan; On nikoga ne favorizuje. Ako si đavo, onda si nesposoban da primenjuješ istinu; ako si neko ko traži istinu, Sotona te sigurno neće zarobiti. U to nema sumnje.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 605

Ljudi koji ne teže napretku uvek žele da i drugi budu negativni i lenji poput njih samih. Oni koji ne primenjuju istinu ljubomorni su na one koji to čine, i uvek nastoje da obmanu one zbunjene, kojima nedostaje razboritost. Ono što ovi ljudi iz sebe izbacuju može da te izopači, da te unazadi, da u tebi izazove nenormalno stanje i ispuni te tamom. To te navodi da se udaljiš od Boga, da neguješ telo i ugađaš sebi. Ljudi koji ne vole istinu i koji su uvek površni prema Bogu nemaju samosvest, a svojom naravi zavode druge da počine grehe i da se opiru Bogu. Oni ne primenjuju istinu, niti drugima dozvoljavaju da to čine. Veličaju greh i ne gnušaju se sami sebe. Sebe ne poznaju i druge sprečavaju da spoznaju sebe; druge takođe sprečavaju da požele istinu. Oni koje su takvi ljudi obmanuli ne mogu da vide svetlost. Padaju u tamu, ne poznaju sebe, istina im je nejasna i sve se više i više udaljavaju od Boga. Ne primenjuju istinu i sprečavaju druge da je primenjuju, dovodeći sve te budale pred sebe. Umesto da kažu da veruju u Boga, bilo bi im bolje da kažu da veruju u svoje pretke, ili da veruju u idole u svom srcu. Bilo bi najbolje da ti ljudi, koji tvrde da slede Boga, otvore oči i dobro pogledaju u koga zapravo veruju: da li zaista veruješ u Boga ili u Sotonu? Ako znaš da ne veruješ u Boga, već u svoje idole, onda bi bilo najbolje da ne tvrdiš da si vernik. Ako zapravo ne znaš u koga veruješ, opet bi bilo najbolje da ne tvrdiš da si vernik. Takva bi tvrdnja bila bogohulna! Niko te ne tera da veruješ u Boga. Ne govorite da verujete u Mene; dosta Mi je takvih priča i to više ne želim da čujem, jer zapravo verujete u idole u svom srcu i u lokalne siledžije koje su među vama. Svi oni koji odmahuju glavom kada čuju istinu, koji se smejulje kada čuju razgovore o smrti, Sotonini su izrodi i biće eliminisani. Mnogi u crkvi nemaju pronicljivost. Kada se dogode slučajevi u kojima su ljudi navedeni na stranputicu, oni upravo stoje na strani Sotone; čak osećaju da im je nanesena ogromna nepravda kada ih nazovu Sotoninim slugama. Iako bi ljudi mogli reći da takvima nedostaje pronicljivost, oni uvek staju na stranu neistine, u kritičnom trenutku nikada nisu uz istinu, nikada se ne zalažu za istinu i ne ustaju u njenu odbranu. Da li im zaista nedostaje pronicljivost? Zašto su se oni, naprotiv, priklonili Sotoni? Zašto nikada ne izgovore nijednu pravednu i razumnu reč u prilog istini? Da li je ova situacija zaista nastala kao posledica njihove trenutne zbunjenosti? Što ljudi manje pronicljivosti imaju, to su nesposobniji da se priklone istini. Šta to pokazuje? Zar to ne pokazuje da ljudi koji nemaju pronicljivost vole greh? Zar to ne pokazuje da su oni odani Sotonini izrodi? Kako je moguće da oni uvek mogu da se priklone Sotoni i da govore njegovim jezikom? Svaka njihova reč i delo, pa i izrazi na njihovim licima, dovoljni su da dokažu da oni nisu nikakvi ljubitelji istine; štaviše, to su ljudi koji preziru istinu. To što mogu da se priklone Sotoni dovoljan je dokaz da Sotona zaista voli ove sitne đavole koji svoj život provode boreći se za Sotonino dobro. Nisu li sve ove činjenice sasvim jasne? Ako si zaista osoba koja voli istinu, zašto nemaš obzira prema onima koji primenjuju istinu i zašto, i na najmanji znak, odmah slediš one koji je ne primenjuju? Kakav je to problem? Ne zanima Me da li si razborit. Ne zanima Me koliku si cenu platio. Ne zanima Me kolike su tvoje sile, i nije Me briga da li si lokalni siledžija ili vođa koji vije zastavu. Ako su tvoje sile velike, to je samo zbog snage koju ti daje Sotona. Ako si veoma ugledan, to je samo zato što je oko tebe previše onih koji ne primenjuju istinu. Ako nisi izbačen, to je zato što sada nije vreme za delo izbacivanja; već je vreme za delo eliminacije. Trenutno ne žurim da te izbacim. Jednostavno čekam dan kada ću te kazniti nakon što budeš eliminisan. Svako ko ne primenjuje istinu biće eliminisan!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 606

Ljudi koji iskreno veruju u Boga jesu oni koji su voljni da Božju reč sprovedu u delo i da primenjuju istinu. Ljudi koji mogu zaista da budu postojani u svom svedočenju o Bogu takođe su oni koji su voljni da Njegovu reč sprovedu u delo i mogu istinski da se priklone istini. Ljudi koji se služe nepoštenjem i nepravdom svi su lišeni istine i sramote Boga. Oni koji u crkvi izazivaju razmirice jesu Sotonine sluge, oličenje su Sotone. Takvi ljudi su veoma zlobni. Oni koji ne raspoznaju i nisu u stanju da stoje na strani istine, svi gaje zle namere i blate istinu. Oni su više arhetipski predstavnici Sotone. Oni se ne mogu iskupiti i prirodno će biti eliminisani. Božja porodica ne dozvoljava da u njoj ostanu oni koji ne primenjuju istinu, niti dozvoljava da ostanu oni koji namerno rasturaju crkvu. Međutim, sada nije vreme da se obavi delo izbacivanja; takvi ljudi će jednostavno biti razotkriveni i na kraju eliminisani. Na ove ljude se više neće nepotrebno gubiti vreme; oni koji su Sotone ne mogu stajati na strani istine, dok to mogu oni koji traže istinu. Ljudi koji ne primenjuju istinu nisu dostojni da čuju put istine niti su dostojni da svedoče o istini. Istina jednostavno nije za njihove uši; umesto toga, usmerena je ka onima koji je primenjuju. Pre nego što se otkrije kraj svakog pojedinca, oni koji ometaju crkvu i prekidaju Božje delo za sada će najpre biti ostavljeni po strani da bi kasnije bili podvrgnuti obračunavanju. Kada se delo završi, ti ljudi će biti razotkriveni, a zatim će biti eliminisani. Za sada, dok traje opskrbljivanje istinom, biće zanemareni. Kada se ljudskom rodu otkrije cela istina, ti ljudi treba da budu eliminisani; biće to doba kada će svi ljudi biti razvrstani prema svojoj vrsti. Sitni trikovi onih bez pronicljivosti dovešće do toga da budu uništeni od strane zlih ljudi, koji će ih zavesti da se više nikad ne vrate. Upravo takav tretman i zaslužuju jer ne vole istinu, jer nisu u stanju da se priklone istini, jer slede zle ljude i njima se priklanjaju. I zato što sarađuju sa zlim ljudima i opiru se Bogu. Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi zrače zlom, a ipak stežu svoja srca i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari? Iako među njima ima onih koji se predstavljaju kao kraljevi, kao i onih koji ih slede, zar priroda njihovog opiranja Bogu nije u oba slučaja ista? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da ih Bog ne spasava? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da Bog nije pravedan? Zar ih ne uništava njihovo sopstveno zlo? Zar ih sopstveno buntovništvo ne odvlači u pakao? Ljudi koji primenjuju istinu na kraju će biti spaseni i usavršeni zahvaljujući istini. Oni koji istinu ne primenjuju na kraju će zahvaljujući istini sami sebi doneti uništenje. Takvi ishodi čekaju one koji primenjuju istinu i one koji to ne čine. Savetujem da oni koji ne planiraju da primenjuju istinu što pre napuste crkvu kako ne bi počinili još grehova. Kada dođe vreme, biće kasno za kajanje. Naročito oni koji formiraju klike i stvaraju raskole, kao i lokalne siledžije u crkvi, svi oni moraju da odu još ranije. Takvi ljudi, sa prirodom zlih vukova, nisu u stanju da se promene. Bilo bi im bolje da što pre napuste crkvu, kako više nikada ne bi ometali normalan život braće i sestara, i tako izbegnu Božju kaznu. Bilo bi dobro da vi, koji ste ih sledili, iskoristite ovu priliku da razmislite o sebi. Hoćete li napustiti crkvu zajedno sa zlikovcima ili ćete ostati i poslušno slediti? Morate pažljivo razmisliti o tome. Pružam vam još ovu jednu priliku da se odlučite i iščekujem vaš odgovor.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 607

Kao onaj koji veruje u Boga, trebalo bi u svemu da budeš odan samo Njemu i da se usaglasiš sa Njegovim namerama u svim stvarima. Uprkos tome što svako razume ovu poruku, usled raznoraznih čovekovih poteškoća – usled njegovog neznanja, nerazumnog ponašanja i iskvarenosti, na primer – ove istine, koje su najjasnije i najosnovnije od svih, nisu potpuno očigledne u njemu, i stoga, pre nego što vaš kraj bude jednom zasvagda zacrtan, moram najpre da vam kažem nekoliko stvari koje su od najveće važnosti za vas. Pre nego što nastavim, treba prvo da shvatite ovo: Reči koje govorim, istine su upućene celom čovečanstvu; one nisu namenjene samo određenoj osobi ili tipu osobe. Stoga bi trebalo da se usredsredite na to da Moje reči shvatite sa stanovišta istine, a vaš se stav mora zasnivati na nepodeljenoj pažnji i iskrenosti; ne prenebregavajte nijednu reč ili istinu koju zborim, i ne prihvatajte olako sve reči koje zborim. Vidim da ste u svojim životima učinili mnogo toga što je nevažno za istinu, i zato posebno tražim od vas da postanete sluge istine, da ne postanete robovi zlobe i ružnoće, da ne gazite istinu i ne skrnavite nijedan kutak Božje kuće. To je Moja opomena vama. Sada ću govoriti o temi koja je pred nama.

Najpre, zarad vaše sudbine trebalo bi da zadobijete priznanje od Boga. To znači da, pošto prihvatate da ste član Božje kuće, treba Bogu da donesete duševni mir i da Mu udovoljavate u svim stvarima. Drugim rečima, u svojim postupcima morate biti principijelni i prilagođavati ih istini. Ako ste nesposobni za to, Bog će vas se gnušati i odbaciće vas, a i svaki čovek će vas odbaciti. Onog trenutka kada se nađete u ovakvoj nevolji, više se ne možete smatrati članom Božje kuće, a upravo to je ono što znači nemati priznanje od Boga.

Drugo, treba da znate da Bog voli one koji su pošteni. Bog poseduje suštinu vernosti, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi postupci su bez grešaka i nisu sumnjivi, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu. Poštenje znači dati svoje srce Bogu, ne biti lažan prema Njemu ni u čemu, biti otvoren prema Njemu u svemu, nikada ne kriti činjenice, ne obmanjivati one iznad i ispod sebe i ne činiti stvari koje su samo pokušaji ulagivanja Bogu. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. Ovo što kažem veoma je jednostavno, ali vama je to više nego naporno. Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Nije čudo što za nepoštene imam predviđen drugačiji način ophođenja. Naravno, sasvim dobro znam koliko vam je teško da budete pošteni ljudi. To što ste toliko „dovitljivi”, toliko umešni u odmeravanju srca plemenitih ljudi na osnovu sopstvenog ogavnog načina razmišljanja, umnogome pojednostavljuje Moje delo. A pošto svako od vas svoje tajne skriva u nedrima, onda ću vas slati, jednog po jednog, u nesreću da budete „podučeni” ognjem, kako biste potom mogli da postanete nepokolebljivi u veri po pitanju Mojih reči. Naposletku ću iz vaših usta izvući reči „Bog je verni Bog”, nakon čega ćete se busati u grudi i jadikovati, „Čovekovo srce je tako lažljivo!” Kakvo će tada biti stanje vašeg uma? Sigurno nećete biti tako zaneseni ponosom kao što ste sada! A još manje ćete biti toliko „duboki i nedokučivi” kao što ste sada. U prisustvu Boga, neki ljudi su sasvim pristojni i uljudni, naročito „dobro vaspitani”, pa ipak pokazuju zube i vitlaju kandžama u prisustvu Duha. Da li biste takve ljude svrstali među poštene? Ako si licemer, ako si neko ko je vešt u „međuljudskim odnosima”, Ja tvrdim da ti zasigurno pokušavaš da se zavitlavaš sa Bogom. Ako su tvoje reči prepune izgovora i bezvrednih opravdanja, tvrdim da si neko kome je mrsko da istinu sprovodi u delo. Ako imaš mnogo privatnih stvari o kojima ti je teško da govoriš, ako imaš izrazitu averziju prema otkrivanju svojih tajni – svojih problema – drugima, zarad traženja puta svetlosti, onda kažem da si ti osoba koja će veoma teško dostići spasenje i koja će teško izroniti iz tame. Ako zaista uživaš u traženju puta istine, onda si neko ko uvek obitava u svetlosti. Ako ti je drago da budeš služitelj u Božjoj kući, vredno i savesno radeći u senci, uvek dajući i nikad ne uzimajući, tvrdim da si odani svetac, jer ne tražiš nagradu i jednostavno si poštena osoba. Ako si voljan da budeš iskren, i voljan da se u potpunosti daješ, ako si spreman da žrtvuješ svoj život za Boga i postojan si u svom svedočenju, ako si pošten do te mere da ti je stalo samo do toga da udovoljiš Bogu i ne uzimaš u obzir sebe niti uzimaš za sebe, onda Ja kažem da su takvi ljudi oni koji se hrane svetlošću i koji će doveka živeti u carstvu. Trebalo bi da znaš ima li u tebi istinske vere i odanosti, postoji li dokaz da si trpeo muke zarad Boga i da li imaš potpunu pokornost Bogu. Ako ovo ne poseduješ, u tebi onda preostaju buntovništvo, prevrtljivost, pohlepa i prigovor. Pošto ti je srce nepošteno, Bog te nikada nije uvažavao i nikada nisi živeo u svetlosti. Kakva će čovekova sudbina na kraju biti zavisi od toga ima li iskreno i odano srce, i da li mu je duša čista. Ako si neko ko je veoma nepošten, neko sa velikom zlobom u srcu, neko nečiste duše, zasigurno ćeš završiti na mestu gde čovek biva kažnjen, kao što je zabeleženo u spisima o tvojoj sudbini. Ako tvrdiš da si veoma pošten, a pritom nikada ne postupaš u skladu sa istinom niti govoriš istinu, da li ti i dalje očekuješ da te Bog nagradi? Nadaš li se i dalje da te Bog čuva kao zenicu oka Svog? Zar takvo razmišljanje nije apsurdno? Ako ti u svemu obmanjuješ Boga, kako bi onda Božja kuća mogla da ugosti nekoga kao što si ti, čije su ruke nečiste?

Treća stvar koju želim da vam kažem jeste ova: svaka osoba je, živeći svoj život sa verom u Boga, počinila stvari koje se opiru Bogu i obmanjuju Ga. Neke stvari nema potrebe pamtiti kao uvrede, ali su neki neoprostivi, jer postoje mnoga dela kojima se krše upravne odluke i vređa Božja narav. Mnogi koji su zabrinuti za svoju sudbinu mogu zapitati koja su to dela. Trebalo bi da znate da ste po prirodi nadmeni i sujetni, i nevoljni da priznate činjenice. Iz ovog razloga, govoriću vam malo pomalo, nakon što budete promislili o sebi. Želim da vas podstaknem da steknete bolji uvid u sadržaj upravnih odluka i da se potrudite da spoznate Božju narav. U suprotnom, biće vam teško da držite jezik za zubima, jezici će laparati naizgled uzvišene reči, čime ćete nesvesno uvrediti Božju narav i zapasti u tamu, izgubivši prisustvo Svetoga Duha i svetlosti. Zato što si nepricipijelan u svojim postupcima, zato što činiš i govoriš što ne bi trebalo, čekaće te odgovarajuća odmazda. Iako si ti sȃm neprincipijelan na rečima i delu, treba da znaš da je Bog izuzetno principijelan u obe ove stvari. Razlog za odmazdu prema tebi leži u činjenici da si uvredio Boga, a ne neku osobu. Ako u životu mnogo puta povrediš Božju narav, suđeno ti je da postaneš dete pakla. Čoveku može izgledati da si učinio tek poneku stvar koja se kosi sa istinom i ništa više. Da li si, međutim, svestan da si u Božjim očima već postao neko za koga više ne postoji mogućnost ispaštanja grehova? Pošto si više nego jednom prekršio Božje upravne odluke, ne pokazavši, štaviše, nikakav znak kajanja, jedino što ti preostaje jeste da budeš bačen u pakao, gde Bog kažnjava ljude. Mali broj ljudi je, sledeći Boga, počinio izvesna dela kojima su prekršena načela; međutim, nakon što budu orezani i nakon što su im date smernice, oni su postepeno spoznali sopstvenu iskvarenost i potom stupili na pravi put koji vodi ka stvarnosti, tako da danas i dalje čvrsto stoje na svojim nogama. Takvi ljudi su oni koji će istrajati do kraja. Bez obzira na to, Ja tragam za poštenima; ako si poštena osoba i neko ko deluje u skladu sa principima, možeš biti Božji poverenik. Ako svojim postupcima ne vređaš Božju narav i tražiš namere Božje, i ako imaš bogobojažljivo srce, onda tvoja vera zadovoljava standard. Svako ko se ne boji Boga i čije srce ne drhti od užasa, taj vrlo verovatno krši Božje upravne odluke. Mnogi služe Bogu gonjeni strašću, ali pri tom ne razumeju Božje upravne odluke, a još manje mogu da naslute posledice Njegovih reči. I tako oni, u najboljoj nameri, često naposletku čine stvari koje ometaju Božje upravljanje. U ozbiljnim slučajevima, takvi bivaju izbačeni iz Božje kuće, lišeni svake dalje prilike da Ga slede i bivaju bačeni u pakao, a svaka njihova veza sa Božjom kućom biva prekinuta. Ovi ljudi obavljaju posao Božje kuće vođeni svojom neukošću i dobrim namerama, ali završavaju tako što ljute Božju narav. Svoje načine služenja zvaničnicima i poglavarima ljudi unose u Božju kuću i pokušavaju da ih tu primene, uzaludno misleći da ti isti načini mogu i ovde biti s lakoćom upotrebljeni. Ni na pamet im ne pada da Bog nema narav jagnjeta, već lava. Stoga oni koji se po prvi put povezuju s Bogom ne mogu s Njim da komuniciraju, jer srce Božje nije kao čovekovo. Tek pošto shvatiš mnoge istine moći ćeš neprekidno da spoznaješ Boga. Ovo znanje ne čine reči i doktrine, već se ono može upotrebiti kao blago pomoću kojeg ulaziš u poverljive odnose s Bogom, i kao dokaz da On uživa u tebi. Ako ne poseduješ stvarnost znanja i nisi opremljen istinom, tvoja strasna služba može samo da ti donese Božji prezir i gnušanje. Do sada bi već trebalo da si shvatio da vera u Boga nije puka teološka studija.

Iako su reči kojima vas opominjem kratke, sve što sam opisao jeste ono čega ponajviše manjka u vama. Trebalo bi da znate da je ovo što sada govorim zarad Mojeg konačnog dela među ljudima, i zarad određivanja kraja čovekovog. Ne želim više da radim ono što ne služi svrsi, niti da nastavim da vodim one koji su beznadežni kao trulo drvo, a ponajmanje one koji potajno gaje zle namere. Možda ćete jednog dana razumeti iskrene namere koje stoje iza Mojih reči, kao i sve Moje doprinose čovečanstvu. Možda ćete jednog dana dokučiti poruku koja će vam omogućiti da odredite sopstveni kraj.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 608

Uputio sam vam mnoga upozorenja i darivao vas mnogim istinama s namerom da vas osvojim. Do sada svi vi osećate da ste znatno više obogaćeni nego što ste to bili u prošlosti, počeli ste da razumete mnoga načela ljudskog vladanja, te stekli onoliko zdravog razuma koliko bi verni narod trebalo da ima. Sve je to žetva koju ste žnjeli tokom mnogih godina. Ne osporavam Ja vaša postignuća, ali vam isto tako iskreno moram reći da ne poričem ni mnogobrojno buntovništvo i izdaje koje ste počinili prema Meni tokom mnogih ovih godina, jer među vama nema niti jednog sveca. Vi ljudi ste, bez izuzetka, oni koje je Sotona iskvario; vi ste Hristovi neprijatelji. Vaši prestupi i buntovništva su se do današnjeg dana toliko umnožili da se ne daju izbrojati, tako da se teško može smatrati čudnim to što vam stalno dosađujem. Ja ne želim da sa vama koegzistiram na ovaj način – ali zarad vaše budućnosti, zarad vašeg odredišta, Ja ću vam, ovde i sada, još jedanput zanovetati. Nadam se da ćete pokazati više razumevanja, te da ćete, štaviše, biti u stanju da verujete u svaku Moju izjavu i da cenite duboko značenje Mojih reči. Nemojte da sumnjate u ono što Ja govorim, a kamoli da olako uzimate Moje reči i onda ih po volji odbacujete; Ja to smatram nepodnošljivim. Nemojte suditi o Mojim rečima, a pogotovo ih ne uzimajte olako, nemojte govoriti da vas stalno testiram niti, što je još gore, da je ono što sam vam rekao netačno. I ovakve stvari smatram nepodnošljivim. Budući da ste puni sumnji prema Meni i prema onome što govorim, da Me uvek ignorišete i zanemarujete Moje reči, sa svom ozbiljnošću govorim svakom od vas: ne dovodite u vezu ono što Ja govorim sa filozofijom; ne povezujte Moje reči sa lažima prevaranta. A još manje treba da budete sa prezirom površni prema Mojim rečima. Možda niko u budućnosti neće biti u stanju da vam kaže ovo što vam Ja govorim, da vam se obraća tako dobronamerno, a pogotovo vas neće kroz sve ovo tako strpljivo provoditi. Dane koji dolaze provodićete prisećajući se dobrih vremena, ili, pak, glasno jecajući ili stenjući u bolovima, ili preživljavajući mrkle noći bez imalo opskrbe istinom ili životom, ili u beznadežnom čekanju, ili u tako gorkom kajanju da zbog njega potpuno gubite razum… Praktično niko od vas ne može da izbegne mogućnost da mu se tako nešto desi. Jer niko od vas ne zauzima mesto sa kojeg istinski obožava Boga, već svi uranjate u svet razvrata i zla, mešajući sa svojim verovanjima, sa svojim duhom, dušom i telom, toliko toga što nema nikakve veze sa životom i istinom, već je zapravo u suprotnosti sa njima. Stoga, ono čemu se Ja nadam jeste put za vas kojim ćete zadobiti svetlost. Moja jedina nada jeste da vi možete postati kadri da se brinete za sebe, da brinete o sebi i da ne stavljate toliki akcenat na svoje odredište, dok na svoje ponašanje i prestupe gledate ravnodušno.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 609

Svi ljudi koji veruju u Boga dugo su se urdno nadali lepom odredištu i svi vernici Božji nadaju se da će im se sreća iznenada dogoditi. Svi oni imaju nadu da će dok trepnu zateći sebe kako mirno sede negde na nebesima. Ali, Ja kažem da ovi ljudi, sa svojim krasnim razmišljanjima, nikada nisu spoznali da li su kvalifikovani da prime takvu sreću koja pada sa neba, ili čak da tamo zasednu. Vi u ovom trenutku sebe dobro poznajete, a ipak se i dalje nadate da ćete izbeći katastrofe poslednjih dana i ruku Svemogućeg dok kažnjava one koji su zli. Izgleda da su slatko sanjarenje i želja za onim što im se sviđa zajednička osobina svih onih koje je Sotona iskvario, a ne genijalni potez usamljenog pojedinca. Čak i da jeste tako, Ja i dalje hoću da stavim tačku na ove vaše preterane želje, kao i na vašu želju da dobijate blagoslove. S obzirom na vaše mnogobrojne prestupe i na činjenicu da vaša buntovnost neprestano raste, kako se sve ovo uklapa u vaše divne planove za budućnost? Ako želiš da praviš greške kako ti se prohte, da te ništa u tome ne sprečava, a u isto vreme i dalje priželjkuješ da ti se snovi ostvare, onda te pozivam da ostaneš u svojoj omamljenosti i da se iz nje nikada ne budiš – zato što je tvoj san isprazan i, u prisustvu pravednog Boga, On zbog tebe neće napraviti izuzetak. Ako jednostavno želiš da ti se snovi ostvare, onda nikada nemoj da sanjaš; radije se večito suočavaj sa istinom i činjenicama. Jedino se na taj način možeš spasiti. Koji su, konkretno, koraci ove metode?

Kao prvo, ispitaj sve svoje prestupe i ispitaj svako ponašanje i pomisli koje imaš, a koji nisu u skladu sa istinom.

To je nešto što lako možeš preduzeti, a verujem da su svi inteligentni ljudi u stanju da učine isto. Međutim, oni koji nikada ne saznaju šta se pod prestupom i istinom podrazumeva predstavljaju izuzetke, zato što u osnovi to nisu inteligentni ljudi. Ja se obraćam ljudima koje je Bog priznao, koji su čestiti, koji se nisu ozbiljno ogrešili ni o jednu upravnu odluku i koji lako prepoznaju sopstvene prestupe. Mada je lako izvršiti ovu jednu stvar koju zahtevam od vas, ona nije i jedino što od vas tražim. Bez obzira na sve, nadam se da se nasamo nećete podsmevati ovom zahtevu, a pogotovo da na njega nećete gledati sa visine ili ga olako shvatiti. Trebalo bi da se prema njemu odnosite sa ozbiljnošću i da ga ne odbacujete.

Drugo, za svaki od svojih prestupa i buntovništva trebalo bi da potražiš odgovarajuću istinu, a potom da te istine koristiš kako bi sve to razrešio. Nakon toga, svoje prestupe, kao i buntovne misli i postupke, zameni istinom koju ćeš primeniti u praksi.

Treće, trebalo bi da budeš bezazlena osoba; ne pokušavaj da budeš prepreden i nemoj da budeš lažljiva osoba. (Evo, Ja ponovo od vas tražim da budete pošteni.)

Ako možeš da ispuniš ovo troje, onda si ti jedan od srećnika – osoba čiji se snovi ostvaruju i koju sreća prati. Možda ćete se prema ova tri nepopularna zahteva odnositi ozbiljno, a možda ćete to učiniti neodgovorno. U svakom slučaju, Moj cilj je da ispunim vaše snove i da ostvarim vaše težnje, a ne da vas ismevam ili da se poigravam s vama.

Moji zahtevi mogu biti jednostavni, ali ono što vam govorim nije tako prosto kao jedan i jedan su dva. Ako o ovome samo uzgred razgovarate ili naklapate o ispraznim, visokoparnim izjavama, tada će vaši planovi i želje zauvek ostati samo prazno slovo. Neću imati nikakvog sažaljenja prema onima među vama koji toliko godina pate i naporno rade, a ipak nemaju čime da se podiče. Naprotiv, one koji Moje zahteve nisu ispunili kazniću, a ne nagraditi, a pogotovo neću sa njima saosećati. Možda mislite da ste, kao dugogodišnji sledbenici, naporno radili bez obzira na sve, te da u svakom slučaju možete da službujete i da dobijete bon za hranu u Božjoj kući. Rekao bih da većina vas razmišlja na ovaj način, jer ste oduvek težili načelu da vi nešto iskoristite, a da sami ne budete iskorišćeni. Stoga vam se sada obraćam sa potpunom ozbiljnošću: nije Me briga koliko zasluga imaš za svoj naporan rad, koliko su impresivne tvoje kvalifikacije, koliko Me pažljivo slediš, koliko si poznat ili koliko si popravio svoj stav; sve dok ne ispuniš Moje zahteve, nikada nećeš moći da zavrediš pohvalu od Mene. Otpišite sve te svoje zamisli i računice što je pre moguće i počnite ozbiljno da se odnosite prema Mojim zahtevima; u suprotnom, Ja ću svakoga pretvoriti u pepeo da bih Svoje delo okončao i, u najgorem slučaju, da bih poništio Svoje godine delovanja i patnje, jer u Svoje carstvo ne mogu dovesti Svoje neprijatelje ni ljude koji zaudaraju na zlo i još uvek imaju isto staro obličje Sotone, niti ih mogu povesti u naredno doba.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 610

Ja imam mnoga nadanja. Nadam se da možete da se ponašate pristojno i učtivo, da verno obavljate svoju dužnost, da posedujete istinu i ljudskost, da budete ljudi koji se mogu odreći svega, pa i svog života, zarad Boga, i tako dalje. Sva ova nadanja proističu iz vaših nedostataka, vaše iskvarenosti i buntovništva. Ako nijedan od razgovora koje sam sa vama obavio nije bio dovoljan da vam privuče pažnju, onda po svoj prilici sve što Ja sada mogu da uradim jeste da ne kažem više ni reč. Međutim, i sami shvatate šta bi bili rezultati toga. Ja se ne odmaram često, te ako ne progovaram, onda ću učiniti nešto u šta će ljudi gledati. Mogao bih učiniti da nečiji jezik istruli, ili dovesti do toga da neko umre raskomadan, ili doneti ljudima nervne bolesti i učiniti da izgledaju skaradno na mnogo načina. A opet, mogao bih naterati ljude da izdrže muke koje sam posebno pripremio za njih. Tako bi mi bilo drago, bio bih vrlo srećan i veoma zadovoljan. Oduvek se govorilo da se „dobro dobrim vraća, a zlo zlim”, pa zašto ne i sada? Ako želiš da Mi se suprotstavljaš, te da o Meni sudiš, učiniću da tvoja usta istrunu i time ću se beskrajno naslađivati. To je na kraju zato što ono što činiš nije istina, a još manje ima bilo kakve veze sa životom, a sve što Ja činim jeste istina; sve što preduzimam je povezano sa načelima po kojima delam, kao i sa upravnim odlukama koje sam doneo. Stoga, pozivam svakog od vas da umnožavate svoje vrline, da prestanete da činite toliko zlo i da ne gubite iz vida Moje zahteve u svoje slobodno vreme. Tada ću se osećati radosno. Ako biste doprineli istini (ili je darovali) makar hiljaditim delom truda koji ste uložili u svoju telesnost, kažem vam da tada ne biste često činili prestupe i ne biste bili lajavih usta. Zar to nije očigledno?

Što više prestupa učiniš, manje prilika ćeš imati da se izboriš za dobro odredište. Nasuprot tome, što manje prestupa učiniš, veće su ti šanse da budeš pohvaljen od Boga. Ako se tvoji prestupi namnože do te mere da je za Mene nemoguće da ti oprostim, u potpunosti ćeš protraćiti svoje šanse da ti bude oprošteno. Kao takvo, tvoje odredište neće biti iznad, već će biti ispod. Ako Mi ne veruješ, onda se odvaži i čini nepravdu, te gledaj šta ti to donosi. Ako si osoba koja veoma usrdno istinu sprovodi u delo, onda ćeš svakako imati priliku da ti prestupi budu oprošteni i sve ćeš manje i ređe da se buniš. Ako si osoba koja nije voljna da primenjuje istinu, tada će se tvoji prestupi pred Bogom zasigurno umnožavati i ti ćeš više i češće biti buntovan, sve dok ne dostigneš meru koja će značiti tvoje potpuno uništenje. Tada će tvoj prijatni san o primanju blagoslova propasti. Ne smatraj svoje prestupe pukom greškom jedne nezrele ili budalaste osobe; ne pozivaj se na izgovor da usled svog lošeg kova nisi bio u mogućnosti da istinu sprovodiš u delo. Štaviše, nemoj prestupe koje si počinio da posmatraš kao dela koja je počinio neko ko naprosto nije umeo ništa bolje. Ako sebi olako praštaš i prema sebi se odnosiš velikodušno, onda kažem da si kukavica koja istinu nikada neće zadobiti, niti će tvoji prestupi ikada prestati da te progone; oni će te sprečiti da ikada ispuniš zahteve istine i navesti da zauvek ostaneš odani pratilac Sotone. Moj ti je savet i dalje ovaj: nemoj da obraćaš pažnju samo na svoje odredište, a da svoje skrivene prestupe ne primećuješ; shvati svoje prestupe ozbiljno i ne prelazi preko ijednog od njih brinući za svoje odredište.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 611

Danas vas na ovaj način opominjem zarad vašeg vlastitog opstanka, kako bi Moje delo nesmetano napredovalo i kako bi se Moje početno delo u celoj vaseljeni moglo izvršiti prikladnije i savršenije, otkrivajući ljudima svih zemalja i naroda Moje reči, vlast, veličanstvo i sud. Delo koje obavljam među vama početak je Mog rada širom vaseljene. Iako je sada već nastupilo vreme poslednjih dana, znajte da su „poslednji dani” samo naziv za jedno doba; baš kao i kod Doba zakona i Doba blagodati, naziv se odnosi na jedno doba i označava ga u celini, a ne samo poslednjih nekoliko godina ili meseci. Ipak, poslednji dani se prilično razlikuju od Doba blagodati i Doba zakona. Delo poslednjih dana se ne sprovodi u Izraelu, nego među neznabošcima; to je pobeda ljudi svih naroda i plemena izvan Izraela pred Mojim prestolom, tako da Moja slava širom vaseljene može ispuniti svemir i nebeski svod. To je stoga da Ja mogu steći veću slavu, a da sva zemaljska stvorenja mogu svim narodima zauvek prenositi Moju slavu s kolena na koleno, kao i da sva nebeska i zemaljska stvorenja mogu videti svu slavu koju sam stekao na zemlji. Delo obavljeno tokom poslednjih dana jeste delo osvajanja. Ono nije usmeravanje života svih ljudi na zemlji, već završetak večite, hiljadugodišnje patnje ljudskog roda na zemlji. Shodno tome, delo poslednjih dana ne može biti nalik radu od nekoliko hiljada godina u Izraelu, niti radu od svega nekoliko godina u Judeji, koji je potom potrajao još dve hiljade godina do drugog Božjeg ovaploćenja. Ljudi iz doba poslednjih dana susreću se samo sa ponovnom pojavom Izbavitelja od krvi i mesa, i primaju Božje lično delo i reči. Neće proći dve hiljade godina do okončanja poslednjih dana; oni traju kratko poput Isusovog obavljanja dela iz Doba blagodati u Judeji. To je stoga što su poslednji dani završetak čitave ere. Oni su dovršavanje i kraj Božjeg plana upravljanja za šest hiljada godina i njima se privodi kraju patnjom ispunjen životni put ljudskog roda. Oni ne vode ceo ljudski rod u novo doba niti ljudskom rodu dopuštaju nastavak života; to ne bi imalo nikakav značaj za Moj plan upravljanja niti za postojanje čoveka. Kad bi ljudski rod ovako nastavio, pre ili kasnije sasvim bi ga prožderao đavo, a one duše koje pripadaju Meni na kraju bi stradale od njegove ruke. Moje delo traje tek šest hiljada godina, a obećao sam da će i kontrola zlikovca nad celim ljudskim rodom potrajati samo šest hiljada godina. Prema tome, sada je vreme isteklo. Neću više ni nastavljati ni odlagati: tokom poslednjih dana, Ja ću pobediti Sotonu, vratiću svu Svoju slavu i povratiti sve duše koje Mi pripadaju na zemlji, kako bi one, napaćene, mogle pobeći iz mora patnje, i time će biti završen Moj celokupni rad na zemlji. Počev od toga dana, nikada se više neću ovaplotiti na zemlji, a Moj Duh koji je suveren nad svime, nikada više neće delovati na zemlji. Na zemlji ću samo iznova stvoriti ljudski rod, ljudski rod koji je osveštan i koji predstavlja Moj verni grad na zemlji. Ali znajte da neću uništiti ceo svet, niti ću uništiti ceo ljudski rod. Zadržaću tu preostalu trećinu – tu trećinu koja Me voli i koju sam Ja potpuno osvojio i učiniću da ova trećina bude plodna i da se množi na zemlji baš kao što su to Izraelci činili pod zakonom; dobiće obilje ovaca i goveda kojima ću ih hraniti, kao i sva bogatstva zemlje. Ovaj ljudski rod će zauvek ostati sa Mnom, a ipak to neće biti današnji ljudski rod koji je očajno prljav, već ljudski rod koji predstavlja skup svih onih koje sam Ja zadobio. Takav ljudski rod Sotona neće uništiti, ometati niti opsedati, i ostaće jedini ljudski rod na zemlji nakon što Ja pobedim Sotonu. To je ljudski rod koji sam Ja danas osvojio i koji je od Mene zadobio obećanje. I tako, ljudski rod koji bude osvojen tokom poslednjih dana istovremeno je ljudski rod koji će opstati i koji će zadobiti Moje večne blagoslove. Biće to jedini dokaz Moje pobede nad Sotonom i jedini plen iz Moje bitke sa Sotonom. Ovaj ratni plen, koji sam spasao iz Sotonine vlasti, jedina je kristalizacija i plod Mog plana upravljanja od šest hiljada godina. On potiče iz svakog naroda i veroispovesti, iz svakog mesta i države širom vaseljene. Čine ga pripadnici različitih rasa, koji imaju različite jezike, običaje i boju kože, a rašireni su u svim narodima i veroispovestima na planeti, pa čak i u svakom kutku sveta. Najzad, oni će se okupiti kako bi obrazovali kompletan ljudski rod, skup ljudi nedostižan silama Sotone. Oni pripadnici ljudskog roda koje nisam spasio niti osvojio tiho će potonuti u morske dubine, za sva vremena sprženi Mojim proždirućim ognjem. Uništiću ovaj stari, krajnje prljavi ljudski rod, kao što sam uništio prvorođene sinove i stoku u Egiptu, ostavljajući samo Izraelce, koji su jeli jagnjeće meso, a jagnjeću krv pili i njome obeležavali nadvratnike. Zar ljudi koje sam osvojio i koji su iz Moje porodice nisu istovremeno ljudi koji jedu meso Jagnjeta koje jesam Ja, i piju krv Jagnjeta koje jesam Ja, koje sam Ja iskupio i koji Me obožavaju? Zar takve ljude ne prati uvek Moja slava? Nisu li oni lišeni mesa Jagnjeta koje jesam Ja već tiho potonuli u morske dubine? Danas Mi se opirete, a danas su Moje reči baš kao one koje je Jahve izgovorio sinovima i unucima Izraela. Ipak, postoji nepopustljivost u dubinama vaših srca i vi nagomilavate Moj gnev, što donosi više patnje vašem telu, teži sud vašim gresima i veći gnev prema vašoj nepravednosti. Ko bi mogao biti pošteđen na dan Moga gneva ako se danas prema Meni ophodite ovako? Čija bi nepravednost mogla umaći Mojim očima punim grdnje? Čiji bi se gresi mogli izvući iz ruku Mene, Svemogućeg? Čiji bi otpor mogao izbeći Mom sudu, sudu Svemogućeg? Ja, Jahve, ovako se obraćam vama, potomcima neznabožačke porodice, a reči koje vam govorim nadilaze sve izjave iz Doba zakona i Doba blagodati, a vi ste ipak nepopustljiviji od svih ljudi iz Egipta. Ne nakupljate li Moj gnev dok Ja spokojno obavljam Svoje delo? Kako biste mogli pobeći nepovređeni od dana koji pripada Meni, Svemogućem?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Niko ko je od krvi i mesa ne može izbeći dan gneva”

Svakodnevne reči Božje  Odlomak 612

Razumeš li sada šta je sud i šta je istina? Ako razumeš, savetujem ti da se poslušno pokoriš sudu, jer inače nikada nećeš biti u prilici da te Bog odobri ili da te povede u Svoje carstvo. Onih koji samo prihvataju sud ali nikada ne mogu da budu pročišćeni, odnosno onih koji pobegnu usred dela suda, Bog će se zauvek gnušati i odbaciće ih. Njihovi gresi su brojniji i teži od greha fariseja, jer su oni izdali Boga i oni su buntovnici protiv Njega. Takvi ljudi koji nisu dostojni čak ni da službuju biće još strože kažnjeni, i to kaznom koja je večna. Bog neće poštedeti nijednog izdajnika koji je nekada rečima pokazao odanost, a onda Ga izdao. Takve ljude sustići će odmazda kroz kaznu duha, duše i tela. Nije li upravo to otkrivanje pravedne naravi Božje? Nije li upravo to Božja svrha u sudu čoveku i njegovom otkrivanju? Sve koji u vreme suda čine svakojaka zla dela Bog predaje na mesto koje vrvi od zlih duhova, dopuštajući tim zlim duhovima da prema želji uništavaju njihova tela, a ta ljudska tela zaudaraju na leševe. To im je primerena odmazda. U njihove evidencije Bog beleži svaki greh tih nelojalnih lažnih vernika, lažnih apostola i lažnih radnika, a onda, u odgovarajuće vreme, baca ih među nečiste duhove, dozvoljavajući tim nečistim duhovima da po svojoj volji skrnave njihova cela tela, kako nikada ne bi mogli da se ponovo rode, niti da ponovo vide svetlost. One licemere koji neko vreme služe, ali ne ostanu odani do kraja, Bog ubraja među zle, dopuštajući im da se valjaju u blatu sa zlim ljudima i da sa njima obrazuju šaroliku bandu zlikovaca, te će ih na kraju Bog uništiti. Bog ostavlja po strani i ne obraća pažnju na one koji nikada nisu bili odani Hristu ili nikada nisu doprineli svojom snagom, pa će ih On, tokom smene doba, sve uništiti. Oni više neće postojati na zemlji, a još će manje moći ući u carstvo Božje. One koji nikada nisu bili iskreni prema Bogu, ali nemaju drugog izbora osim da se prema Njemu odnose površno, Bog ubraja među one koji služe Njegovom narodu. Samo mali broj takvih ljudi će preživeti, dok će većina propasti zajedno sa onima čije službovanje čak ni nije u skladu sa merilom. Konačno, Bog će u Svoje carstvo dovesti sve one koji su istog srca i uma s Bogom, narod i sinove Božje, kao i one Bogom predodređene da budu sveštenici. Oni su kristalizacija Božjeg dela. A kad je reč o onima koji ne mogu da budu svrstani ni u jednu kategoriju koju je odredio Bog, oni će biti ubrojani među nevernike, pa zasigurno možete da zamislite kakav će im biti ishod. Već sam vam rekao sve što je trebalo, a put koji izaberete je samo vaš izbor. Treba da shvatite sledeće: Božje delo nikada ne čeka nikoga ko sa Njim ne može da uhvati korak, a Božja pravedna narav nema milosti ni prema kome.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”