O Bibliji (3)
Nije sve u Bibliji zapis reči koje je Bog lično izgovorio. Biblija naprosto beleži prethodne dve etape Božjeg dela, od čega je jedan deo zapis o predskazanju proroka, a drugi su iskustva i znanje zapisani od strane ljudi koje je Bog koristio tokom vekova. Ljudska iskustva ukaljana su ljudskim stavovima i znanjem, i to je nešto što je neizbežno. U mnogim biblijskim knjigama prisutne su ljudske predstave, ljudske predrasude i iskrivljena ljudska shvatanja. Naravno, većina reči je rezultat prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha, i one su tačna shvatanja – ali i dalje se ne može reći da su one potpuno tačni izrazi istine. Njihovi pogledi na određene stvari nisu ništa više nego znanje proisteklo iz ličnog iskustva ili prosvećenja Svetog Duha. Predskazanja proroka bila su upućena od Boga lično: proročanstva slična Isaijinim, Danilovim, Jezdrinim, Jeremijinim i Jezekiljevim došla su kroz neposredno uputstvo Svetog Duha; ti ljudi su bili vidoviti, primili su Duh proroštva, i svi su bili proroci Starog zaveta. Tokom Doba zakona, ovi ljudi, koje je Jahve nadahnjivao, izrekli su mnoga proročanstva, na koja ih je Jahve neposredno uputio. A zašto je Jahve delovao u njima? Zato što je narod Izraelov bio izabrani narod Božji, i delo proroka moralo je da se obavi među njima; zato su proroci bili u stanju da prime takva otkrivenja. U stvari, ni oni sami nisu razumeli otkrovenja koja su primili. Sveti Duh je te reči izgovorio kroz njihova usta kako bi ljudi u budućnosti mogli da shvate te stvari, i da vide da su one zaista delo Duha Božjeg, Svetog Duha, i da ne potiču od ljudskih ideja, te kako bi svi ljudi mogli da prime potvrdu o delu Svetog Duha. Tokom Doba blagodati, Sam Isus obavio je čitavo to delo umesto njih, tako da ljudi više nisu izricali proročanstva. Dakle, je li Isus bio prorok? Isus je, naravno, bio prorok, ali je takođe bio u stanju da obavlja delo apostola – mogao je da izriče proročanstva i propoveda i da podučava ljude širom zemlje. Ipak, delo koje je obavljao i identitet koji je predstavljao nisu bili isti. On je došao da iskupi ceo ljudski rod, da iskupi čoveka od greha; On je bio prorok i apostol, ali više od toga, On je bio Hristos. Prorok može da izriče proročanstva, ali se ne može reći da je takav prorok Hristos. U to vreme, Isus je izrekao mnoga proročanstva, i stoga se može reći da je bio prorok, ali se ne može reći da zato što je bio prorok On nije bio Hristos. To je zato što je On predstavljao Samog Boga u obavljanju jedne etape dela, i Njegov identitet bio je drugačiji od Isaijinog – On je došao da dovrši delo iskupljenja, i takođe je opskrbio čovekov život, a Duh Božji bio je neposredno u Njemu; u Njegovom delu nije bilo nadahnuća od Duha Božjeg niti Jahveovih uputstava; naprotiv, Duh je delovao neposredno. To je dovoljno da se dokaže da Isus nije bio isto što i prorok. Delo koje je On obavio bilo je delo iskupljenja, a druga po važnosti su bila proročanstva. Bio je prorok, apostol, ali najviše od svega bio je Iskupitelj. Proricatelji su, međutim, mogli samo da izgovaraju proročanstva i nisu bili sposobni da obavljaju bilo koje drugo delo umesto Duha Božjeg. Pošto je Isus izvršio mnoga dela koja čovek nikada ranije nije izvršio, i izvršio delo iskupljenja čovečanstva, On je samim tim bio drugačiji od Isaije i njemu sličnih. Neki ljudi ne prihvataju današnji tok zato što im je to stvorilo prepreku. Oni kažu: „U Starom zavetu mnogi proroci su izgovorili mnoge reči – pa zašto onda oni nisu bili Bog koji se ovaplotio? Današnji Bog izgovara reči – da li je to dovoljno da dokaže da je On ovaploćeni Bog? Ti ne uzdižeš Bibliju, niti je proučavaš – na osnovu čega onda tvrdiš da je On ovaploćeni Bog? Kažeš da Mu je Njegove reči ukazao Sveti Duh i veruješ da je ovu etapu dela lično obavio Bog – ali na osnovu čega to tvrdiš? Ti usmeravaš svoju pažnju na Božje reči danas, i deluje kao da si se odrekao Biblije, i ostavio je po strani.” I onda uvek govore da veruješ u jeres i krivoverje.
Ako želiš da svedočiš o Božjem delu poslednjih dana, onda moraš da razumeš pravu priču koja stoji iza Biblije, strukturu Biblije i suštinu Biblije. Danas ljudi uvek misle da je Biblija Bog i da je Bog Biblija. Isto tako, oni veruju da su reči Biblije bile jedine reči koje je Bog izgovorio, i da ih je sve Bog izgovorio. Svi vernici u Boga čak misle da su, iako su svaku od šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta napisali ljudi, sve one nastale uz Božje nadahnuće i da su zapisi izjava Svetog Duha. To je čovekovo iskrivljeno shvatanje i nije u potpunosti u skladu sa činjenicama. U stvari, ako se izuzmu knjige proročanstava, veći deo Starog zaveta su istorijski zapisi. Neke poslanice Novog zaveta potiču iz iskustava ljudi, a neke potiču od prosvećenja Svetog Duha; Pavlove poslanice, na primer, nastale su kao delo čoveka, sve su bile plod prosvećenja Svetog Duha, napisane su za crkve, i bile su reči podsticaja i ohrabrenja za braću i sestre u crkvama. To nisu bile reči koje je izgovorio Sveti Duh – Pavle nije mogao da govori u ime Svetog Duha, niti je bio prorok, a još manje je imao vizije kao Jovan. Njegove poslanice napisane su za crkve u Efesu, Korintu, Galatiji i za druge crkve tog vremena. Stoga su Pavlove novozavetne poslanice one koje je Pavle napisao crkvama, a ne nadahnuća Svetog Duha, niti su one neposredne izjave Svetog Duha. To su samo reči podsticaja, utehe i ohrabrenja koje je napisao crkvama tokom svog dela. Tako su one takođe i zapis velikog segmenta Pavlovog dela u to vreme. One su bile napisane za svu braću i sestre u Gospodu te kako bi braća i sestre u crkvama u to vreme slušali njegov savet i sledili put pokajanja Gospoda Isusa. Pavle ni u kom slučaju nije rekao da, bilo da je reč o tadašnjim crkvama ili crkvama u budućnosti, svi moraju da jedu i piju ono što je on napisao, niti je rekao da su sve njegove reči došle od Boga. Jednostavno, shodno okolnostima u kojima su se crkve nalazile u to vreme, on je razgovarao sa braćom i sestrama u zajedništvu, i podsticao ih, i nadahnjivao veru u njima, i on je naprosto propovedao ili podsećao ljude i podsticao ih. Njegove reči bile su zasnovane na njegovom sopstvenom bremenu, i on je podržavao ljude tim rečima. Obavljao je delo apostola tadašnjih crkava, bio je delatnik koga je koristio Gospod Isus, te je stoga morao da preuzme odgovornost za crkve, da se prihvati rada u crkvama i upozna sa stanjem braće i sestara – i zbog toga je pisao poslanice svoj braći i sestrama u Gospodu. Sve što je on rekao, a što je bilo poučno za ljude i pozitivno, bilo je ispravno, ali nije predstavljalo izjave Svetog Duha i nije moglo predstavljati Boga. Ako se ljudi prema zapisima o nečijim iskustvima i nečijim poslanicama odnose kao prema rečima koje je Sveti Duh uputio crkvama, to je nečuveno shvatanje i ogromno bogohuljenje! To je posebno tačno kada su u pitanju poslanice koje je Pavle napisao za crkve, jer su njegove poslanice napisane za braću i sestre na osnovu okolnosti i prilika u svakoj crkvi u to vreme, i namera im je bila da podstaknu braću i sestre u Gospodu, kako bi mogli da prime blagodat Gospoda Isusa. Svrha njegovih poslanica bila je da probude braću i sestre tog vremena. Može se reći da je to bilo njegovo sopstveno breme, kao i breme koje mu je poverio Sveti Duh; na kraju krajeva, on je bio apostol koji je predvodio tadašnje crkve i njegova odgovornost bila je da piše poslanice crkvama i da ih podstiče. – On je po svom identitetu bio samo apostol koji obavlja svoje delo, bio je samo apostol koga je poslao Bog, a ne prorok, niti proricatelj; njemu su njegovo sopstveno delo i životi braće i sestara bili od najveće važnosti. Stoga on nije mogao da govori u ime Svetog Duha, te Njegove reči nisu bile reči Svetog Duha, a još manje se za njih može reći da su bile reči Božje; naime, on nije bio ništa drugo do stvoreno biće i sasvim sigurno nije bio ovaploćeni Bog. Njegov identitet nije bio isti kao Isusov. Reči Isusove bile su reči Svetog Duha, bile su reči Božje, jer je Njegov identitet bio identitet Hrista – Sina Božjeg. Kako je Pavle mogao da se izjednači sa Njim? Ako ljudi vide poslanice ili reči poput Pavlovih kao izjave Svetog Duha, i obožavaju ih kao Boga, onda se samo može reći da im isuviše nedostaje sposobnost raspoznavanja. Ozbiljnije rečeno, zar ovo nije naprosto bogohuljenje? Kako čovek može da govori u ime Boga? I kako bi se ljudi mogli klanjati zapisima čovekovih poslanica i rečima koje je izgovorio kao da su sveta ili nebeska knjiga? Može li neko tek tako da izgovori Božje reči? Kako čovek može da govori u ime Boga? Dakle, šta ti kažeš – mogu li poslanice koje je napisao za crkve da ne budu ukaljane njegovim sopstvenim idejama? Kako mogu da ne budu ukaljane onim što je proisteklo iz njegovih sopstvenih ideja? Pisao je poslanice za crkve na osnovu svojih ličnih iskustava i sopstvenog znanja. Na primer, Pavle je napisao poslanicu galatijskim crkvama koja je sadržala određeno mišljenje, a Petar je napisao drugu, koja je izlagala drugačije mišljenje. Koja je od njih potekla od Svetog Duha? Niko ne može biti siguran. Stoga se samo može reći da su obojica nosili breme za crkve, ali njihove poslanice predstavljaju njihov rast, one predstavljaju njihovo opskrbljivanje i podršku braći i sestrama, i njihovo breme prema crkvama, i one samo predstavljaju ljudsko delo – one nisu bile u potpunosti potekle od Svetog Duha. Ako kažeš da su njegove poslanice reči Svetog Duha, onda je to što govoriš besmisleno i ti bogohuliš! Pavlove poslanice i druge poslanice Novog zaveta isto su što i memoari novijih duhovnih ličnosti: one su u rangu sa knjigama Vočmena Nija ili sa Lavrentijevim iskustvima, i tako dalje. Naprosto, knjige novijih duhovnih ličnosti nisu uključene u Novi zavet, ali suština ovih ljudi je ista: oni su bili ljudi koje je Sveti Duh koristio tokom određenog razdoblja, i oni nisu mogli neposredno da predstavljaju Boga.
Novozavetno Jevanđelje po Mateju navodi Isusov rodoslov. U početku se kaže da je Isus bio potomak Avrâma i Davida i sin Josifov; zatim se kaže da je Isusa začeo Sveti Duh i da Ga je rodila devica – što bi značilo da nije bio sin Josifov ili potomak Avrâma i Davida. Rodoslov, međutim, insistira na povezivanju Isusa sa Josifom. Zatim, rodoslov počinje da beleži sled događaja po kojem je Isus rođen. Kaže da je Isusa začeo Sveti Duh, da Ga je rodila devica i da nije Josifov sin. Ipak, u rodoslovu je jasno napisano da je Isus bio Josifov sin, i pošto je rodoslov napisan za Isusa, on beleži četrdeset i dve generacije. Kada se stigne do Josifove generacije, na brzinu se spomene da je Josif bio Marijin muž, a te reči su navedene da bi se dokazalo da je Isus Avrâmov potomak. Zar to nije protivrečno? Rodoslov jasno opisuje Josifovo poreklo, to je očigledno Josifov rodoslov, ali Matej insistira da je to Isusov rodoslov. Zar se time ne poriče činjenica da je Isusa začeo Sveti Duh? Zar nije stoga Matejev rodoslov ljudska ideja? To je još i smešnije! Tako možeš znati da ova knjiga sasvim sigurno nije u potpunosti potekla od Svetog Duha. Postoje, možda, neki ljudi koji misle da Bog mora imati rodoslov na zemlji, zbog čega pripisuju Isusa kao četrdeset drugu generaciju poteklu od Avrâma. To je stvarno smešno! Kako je Bog mogao da ima rodoslov kada je stigao na zemlju? Ako kažeš da Bog ima rodoslov, zar Ga ne svrstavaš onda među stvorena bića? Jer Bog nije od zemlje, On je Stvoritelj, i mada je od tela, On nije od iste suštine kao čovek, pa kako si mogao da svrstaš Boga da pripada istoj vrsti kao stvoreno biće? Avrâm ne može da predstavlja Boga; on je bio predmet Jahveovog dela u to vreme, bio je samo odan sluga koga je Jahve smatrao dostojnim, i bio je pripadnik naroda Izraela. Kako je mogao da bude Isusov predak?
Ko je napisao Isusov rodoslov? Da li ga je napisao Sâm Isus? Da li im je Isus lično rekao: „Napišite Moj rodoslov”? Zapisao ga je Matej nakon što je Isus bio prikovan za krst. U to vreme, Isus je učinio mnoga dela koja Njegovi učenici nisu razumeli, a ni On im nije davao nikakva objašnjenja. Kada je otišao, učenici su počeli da propovedaju i rade svuda, i zbog te etape dela, počeli su da pišu poslanice i knjige jevanđelja. Knjige jevanđelja Novog zaveta zapisane su dvadeset do trideset godina nakon što je Isus bio razapet. Pre toga su Izraelci čitali samo Stari zavet. Drugim rečima, na početku Doba blagodati ljudi su čitali Stari zavet. Novi zavet se pojavio tek tokom Doba blagodati. Novi zavet nije postojao kada je Isus delao; ljudi su Njegovo delo zabeležili nakon što je On vaskrsao i uzneo se. Tek tada su nastala četiri jevanđelja, i pored njih poslanice Pavla i Petra, kao i Otkrivenje. Više od tri stotine godina nakon što se Isus uzneo na nebo, naredne generacije su selektivno slagale ove spise, i tek tada je nastao Novi zavet. Tek kada je taj posao završen, nastao je Novi zavet; on ranije nije postojao. Bog je učinio čitavo to delo, a Pavle i drugi apostoli napisali su mnogo poslanica crkvama na različitim mestima. Ljudi koji su živeli posle njih objedinili su njihove poslanice i pridodali im Jovanov zapis o najvećoj viziji koju je video na ostrvu Patmos, u kojoj je prorečeno Božje delo poslednjih dana. Ljudi su napravili ovaj redosled, što se razlikuje od izjava današnjih dana. Ono što je danas zabeleženo, u skladu je sa koracima Božjeg dela; ono čime se ljudi danas bave jeste delo koje je Bog lično obavio i reči koje je On lično izgovorio. Ti – ljudski rode – nemaš potrebe da se mešaš; reči koje dolaze neposredno od Duha poređene su korak po korak i to uređenje se razlikuje od onog u ljudskim zapisima. Ono što su oni zabeležili, može se reći, bilo je u skladu sa njihovim nivoom obrazovanja i ljudskim kovom. Ono što su zabeležili bila su ljudska iskustva, i svako je imao sopstveni način beleženja i sopstveno razumevanje, i svaki zapis bio je drugačiji. Dakle, ako obožavate Bibliju kao Boga, vi ste krajnje neuki i glupi! Zašto ne tragate za delom Boga današnjice? Samo Božje delo može spasiti čoveka. Biblija ne može spasiti čoveka, ljudi mogu da je čitaju nekoliko hiljada godina i opet neće doći ni do najmanje promene u njima, a ako obožavaš Bibliju, nikada nećeš zadobiti delo Svetog Duha. Obe etape Božjeg dela u Izraelu zabeležene su u Bibliji, tako da su među ovim zapisima sva imena izraelska, i svi događaji tiču se Izraela; čak je i ime „Isus” izraelsko ime. Zar se, čitajući Bibliju i dan-danas, ne držiš samo ustaljenih pravila? Ono što je zapisano u biblijskom Novom zavetu tiče se Judeje. Originalni tekst je bio i na grčkom i na hebrejskom, a ime kojim su Ga zvali i sve Isusove reči u to vreme pripadaju jeziku čoveka. Kada su Ga prikovali za krst, Isus je rekao: „Eli, Eli, lema savahtani?” Zar to nije hebrejski? To je naprosto zato što je Isus bio ovaploćen u Judeji, ali to ne dokazuje da je Bog Jevrejin. Danas se Bog ovaplotio u Kini, tako da je sve što govori, bez ikakve sumnje, na kineskom. Ali to se ipak ne može porediti sa kineskim u prevodu Biblije, jer je izvor tih reči drugačiji: jedne potiču iz hebrejskog i zapisali su ih ljudi, a druge potiču neposredno iz izjava Duha. Kako uopšte može da ne bude nikakve razlike?
