Kako stremiti ka istini (14)

Nedavno smo u zajedništvu razgovarali o temi koja se odnosi na razlikovanje različitih kategorija ljudi prema njihovom poreklu. Ovo je posebna tema koja se javlja u okviru šire teme čovekovih urođenih stanja, ljudskosti i iskvarenih naravi. Već smo razgovarali o određenom sadržaju koji se tiče ove posebne teme – šta je time bilo obuhvaćeno? (Bog je ljude prema poreklu kategorisao u tri tipa: one koji su reinkarnirani iz životinja, one koji su reinkarnirani iz đavola i one koji su reinkarnirani iz ljudi. Prvom prilikom, Bog je besedio o četiri karakteristike onih koji su reinkarnirani iz životinja: prva je da imaju iskrivljeno shvatanje; druga je da su naročito obamrli; treća je da su posebno smeteni; i četvrta je da su glupi. Drugom prilikom, Bog je besedio o karakteristikama onih koji su reinkarnirani iz đavola: prva je da lažu po navici; druga je da su izopačeni; i treća je da su zli. Glavno težište te besede bilo je na dva njihova ispoljavanja: laganje po navici i izopačenost.) Glavno ispoljavanje laganja po navici jeste obmanjivanje. Kad je reč o ispoljavanjima izopačenosti, i njih smo kategorisali – koliko je bilo ispoljavanja? (Bila su tri. Prvo se odnosi na narav; konkretno, na zlokobnost i nenormalnost. Drugo se odnosi na rđavu požudu tela. A sledeće je bizarnost; odnosno, često doživljavanje slušnih i ostalih čulnih halucinacija, i stalno ispoljavanje nenormalnog ponašanja.) Načelno je to bilo obuhvaćeno.

Prošli put smo razgovarali o nekim ispoljavanjima izopačenog aspekta ljudi koji su reinkarnirani iz đavola. U dokumentaciji o izbacivanju jednog čoveka koju je sačinila crkva čitao sam o njegovim ispoljavanjima – svi poslušajte i pogledajte da li se njegova ispoljavanja odnose na ono o čemu smo razgovarali. Ovaj čovek je bio odgovoran za uzgajanje povrća na farmi. Njegova glavna ispoljavanja opisana su na sledeći način: „Njegova ljudskost je zlonamerna, a njegov stav prema Višnjem bez poštovanja”, pri čemu je navedeno nekoliko konkretnih ispoljavanja. Prvo ispoljavanje glasi: „Nemarno je odabrao mesto za gajenje povrća za Višnjeg. Kasnije je otkriveno da se to mesto nalazi na niskom terenu i da je sklono plavljenju. Đubrivo koje je tamo naneto voda je isprala, što je dovelo do veoma sitnih plodova povrća. On je znao da zemljište treba ponovo da nađubri, ali to naprosto nije učinio. Primetio je da povrće ne raste dobro, ali nije ništa učinio – namerno je Višnjem dao da pojede loše uzgajano povrće.” Bilo je to prvo ispoljavanje. Drugo ispoljavanje je bilo sledeće: „Uobičajeno se brinuo samo za povrće koje se uzgaja za braću i sestre, a zatim je odlazio. Kad je reč o povrću uzgajanom za Višnjeg, njemu se nije posvećivao niti se njime bavio – za to nije mario niti je povodom toga išta činio.” Treće ispoljavanje bilo je sledeće: „Znao je da su povrće zarazile brojne štetočine i da su ga u toj meri izgrizle da izgleda kao odvratna izrovarena bljuvotina nepodobna za jelo, ali je on samo nemarno naprskao nešto pesticida ne mareći za to hoće li to imati ikakvog efekta. Kad su ga drugi podsetili da sa povrća ukloni štetočine, on je bio sasvim ravnodušan, razmišljajući: ’Ma, šta imam da se uzbuđujem oko toga? Toliko poslova imam da obavim – ne mogu svaki dan da se mandam oko ovog povrća!’” Vidiš, o tome je u svom srcu razmišljao – čak i kad su ga drugi podsećali, on i dalje nije delovao. Četvrto ispoljavanje bilo je sledeće: „O gajenju povrća za Višnjeg u svom srcu je mislio sledeće: ’Kakvo god da na kraju ispadne povrće koje gajim, to je ono što ćeš jesti. Ako ispadne dobro, imaćeš dobro povrće za jelo. Ako ga nisam dobro uzgojio, onda nemoj da ga jedeš. Kako bilo, za tebe sam ga uzgajao – treba da mi budeš zahvalan!’” Ovo su bile zlonamerne misli u njegovom srcu i te misli je saopštio onima s kojima je živeo. „Kad su ga drugi podsetili da kad povrće isporučuje Višnjem ne koristi korpu za lišće trulog povrća, on je rekao: ’Ne mogu ništa da garantujem.’” Vidiš, drugi su ga podsećali, ali on i dalje nije slušao. Radio je ono što mu se prohte. Bilo je to četvrto ispoljavanje. Peto ispoljavanje bilo je sledeće: „On je ovako postupao prema povrću uzgajanom za Višnjeg, bez imalo svesti u svom srcu, bez i najmanjeg kajanja. Kad god bi ga neko podsećao, govoreći mu da bude obzirniji, on je pružao otpor i postajao je odbojan. Ko god bi mu davao predloge – on je tu osobu mrzeo.” Starešine i delatnici su rezimirali ukupno pet ispoljavanja. Rezimirali su uobičajena ispoljavanja ovog čoveka, kao i njegov stav prema istini i njegov stav prema dužnosti, a ujedno su naveli konkretne primere. Taj rezime je bio prilično dobar. Kako se osećate nakon što ste ovo čuli? Da li neko sa ovim ispoljavanjima ima dobru ljudskost? (Ne.) Koliko je ona bila loša? Da li su se ispoljavanja ovog čoveka podudarala sa ispoljavanjima ljudi koji su reinkarnirani iz đavola, a o kojima smo razgovarali? (Da.) Sa kojim ispoljavanjem su se podudarala? (Sa ispoljavanjem takvih ljudi da su zli.) Osim toga što je bio zao, da li je on imao neko ispoljavanje izopačenosti koje je karakteristično za ljude reinkarnirane iz đavola? (Da.) Po čemu se to videlo? (Kad za Višnjeg uzgajaju povrće, običnim ljudima bi bio prioritet da odaberu dobro zemljište, a on je odabrao da se dodvorava braći i sestrama – brinuo je samo o povrću uzgajanom za braću i sestre. Za povrće uzgajano za Višnjeg odabrao je loše zemljište, nije mu se posvećivao niti se bavio štetočinama, pa je Višnjem za jelo uvek davao loše uzgojeno povrće. Njegov stav prema Višnjem, prema Bogu, bio je neprijateljski.) Zašto je njegov stav prema Višnjem bio neprijateljski? Da li ga je Višnji bio uvredio? (Ne. Njegov stav je odredila njegova priroda-suština – on je mrzeo Boga i mrzeo je pozitivne stvari.) Ja zaista nisam nikad upoznao ovog čoveka – s njim nisam nikada imao nikakva posla. Kako je onda, u svom srcu, mogao da gaji tako duboku mržnju? Ovo je problem s njegovom prirodom. Kao prvo, ona je bila zla; kao drugo, ona je bila izopačena, zar ne? Zar nije ista kao kod velike crvene aždaje? (Jeste.) U načinu na koji se odnosio prema Bogu i prema pozitivnim stvarima, u njegovom srcu je postojala nekakva mržnja. Da si ga pitao u čemu je problem, on sâm ne bi znao jasno da ti objasni – samo je osećao mržnju. Naročito je mrzeo Boga i istinu, naročito je mrzeo pozitivne stvari. Zar ovo nije izopačenost? (Jeste.) Ovaj tip čoveka je đavo. Da si ga pitao: „U koga ti veruješ?”, on bi zasigurno rekao da veruje u Boga. On u Boga veruje, a Boga ipak mrzi – ovim se otkriva način razmišljanja đavola. To je izopačenost. Zašto to kažem? Kao prvo, tog čoveka uopšte nisam poznavao i nikada ga nisam orezivao, a on je prema Meni ipak gajio tako duboku mržnju – to je izopačenost. Kao drugo, braća i sestre su ti koji su uredili da on uzgaja to povrće. Ako to nije bio voljan da radi, mogao je da pokrene to pitanje, ali je on umesto toga svoj bes iskaljivao na povrtnjaku. Nakon sadnje, nije se tome pravilno posvećivao i davao je za jelo Višnjem loše uzgojeno povrće. Kao treće, bio je naročito voljan po pitanju uzgajanja povrća za braću i sestre i o njemu se prilično dobro brinuo, ali je po pitanju gajenja povrća za Višnjeg, u svom srcu bio nevoljan. Bio je naročito pun mržnje, ali nije jasno zašto – niko ga nije uvredio, a on se prema Višnjem i prema Bogu ipak ovako ophodio. Zar ovo nije izopačenost? (Jeste.) Ova izopačena pokretačka sila je tako snažna! Kao prvo, ona je zla; kao drugo, ona je izopačena – to je priroda đavola. Koliko god da se Božja kuća tolerantno i strpljivo s ljubavlju odnosi prema đavolima, koliko god da im Božja kuća pruža prilike da postignu spasenje, oni te stvari uopšte ne razumeju. U svom srcu naprosto mrze Boga i Božju kuću. Isključiv razlog za to je u činjenici da je priroda đavola upravo u tome da mrzi Boga i da mrzi pozitivne stvari. Zbog čega je tako, niko ne može jasno da kaže – đavoli naprosto gaje neosnovanu mržnju prema Bogu i prema pozitivnim stvarima. To je poznato kao izopačenost. O čemu je taj čovek svaki dan razmišljao? „Kakvo god da na kraju ispadne povrće koje gajim, to je ono što ćeš jesti. Ako ispadne dobro, imaćeš dobro povrće za jelo. Ako ga nisam dobro uzgojio, onda nemoj da ga jedeš. Kako bilo, za tebe sam ga uzgajao – treba da mi budeš zahvalan!” Zar stvari u njegovom srcu nisu bile izopačene? Sve ono o čemu je on razmišljao bilo je rđavo, zlokobno i nenormalno. Ljudi sa savešću i razumom smatraju da su njegove misli nepojmljive – ne mogu da shvate zašto bi on razmišljao na takav način. Upravo tako se ponašaju đavoli. Sve ono što je on u svom srcu mislio i o čemu je razmišljao bile su mračne i rđave stvari. Može li neko ovakav – ko je đavo – da prihvati istinu? (Ne.) On nije posedovao čak ni osnovni ljudski moral, niti savest i razum. Na pomen Boga, on bi postajao besan i osećao bi mržnju. Kad bi drugi od njega zatražili da obavi neki drugi zadatak, on nije pružao otpor; naročito je pružao otpor samo kad je u pitanju bilo uzgajanje povrća za Višnjeg. Takav je neko ko je zao, takav je neko ko je izopačen. Mogao bi da ga upitaš zašto pruža toliki otpor – ovo je pitanje srca, pa možda ne bi bio u stanju da jasno kaže u čemu je tačno koren problema. Da li ste vi u stanju da jasno vidite u čemu je koren ovog problema? Zašto se prema Bogu ovako ophodio? Većini ljudi bi ovo bilo potpuno zbunjujuće: „Kako bi neko ko veruje u Boga mogao ovako da se ophodi prema Bogu? Zar on nije nevernik?” Sada, kroz razgovor u zajedništvu o istini, da li ste u stanju da nešto jasnije vidite suštinu i poreklo različitih tipova ljudi? (Da.) Sada bi trebalo da ste u stanju da nešto jasnije to vidite – ovo su upravo oni ljudi koji su reinkarnirani iz đavola, a priroda im je da mrze Boga.

Recite Mi, mogu li da se promene ljudi koji su reinkarnirani iz đavola? (Ne mogu.) Oni su upravo poput velike crvene aždaje. I oni mogu da kažu prave reči, da kažu reči koje su u skladu sa savešću i moralom – ali nipošto ne mogu da sprovedu stvari koje govore. Mogu da kažu mnoštvo milozvučnih reči, ali kad dođe vreme da nešto zaista urade, ne mogu da urade ništa od toga. Zašto ne mogu ništa da urade? Zato što su iznutra đavoli. Kad bi uradili pozitivne stvari i stvari koje odgovaraju merilu ljudske savesti, u sebi bi se osećali neprijatno i uznemireno. Jedino kad čine zlo, kad čine ono što đavoli rade, razmišljaju o onome o čemu đavoli razmišljaju, oni se u sebi osećaju prijatno i radosno. To je pravo lice ovakvog čoveka. Ako s njim besposleno ćaskaš, razgovaraš o stvarima telesnog života ili čak raspravljaš o trenutnim događajima i politici, on je u stanju da sedi mirno. Međutim, čim se razgovor u zajedništvu dotakne pozitivnih stvari, istine, Boga, Božjeg identiteta, Božje suštine, Božjeg dela, Božjih namera za čoveka ili Božjih zahteva prema čoveku, u svom srcu on postaje odbojan i u njemu se javlja otpor – to ne želi da sluša. Počinje da se češe po ušima i obrazima, kao da sedi na iglama. Srce počinje da mu se ispunjava uznemirenošću i nelagodom kao da u njemu raste divlji korov. Oseća da je ostati tu gde jeste čak i samo trenutak duže poput mučenja, a neki od njih će čak ustati i odmah otići. Čak i ako pojedini ljudi, privida radi, tamo učtivo sede i ne odlaze, misli im već uveliko lutaju – misli su im još odavno odletele preko oblaka i oni naprosto ne slušaju to što govoriš. Zašto imaju ova ispoljavanja? Zato što u svom srcu osećaju odbojnost prema Bogu i prema pozitivnim stvarima. Nezainteresovani su za istinu; ne mogu da je prihvate i nisu voljni da je prihvate. Čim se tokom okupljanja zapodene razgovor u zajedništvu o istini, oni smišljaju svakakve izgovore da odu, govoreći: „Moram nešto da završim” ili „Moram nekog da pozovem telefonom”. Samo žele da pronađu bilo kakav izgovor da pobegnu. Takvi ljudi su naprosto izopačeni. Ako neko priznaje da je čovek koji veruje u Boga i sledi Ga, tada on ne treba da ima ova ispoljavanja. Ali kad je reč o pitanjima koja se odnose na pozitivne stvari ili se tiču Boga, ljudi koji su reinkarnirani iz đavola imaju ova ispoljavanja – to je van njihove kontrole i stvar je njihove priroda-suštine. Određeno je njihovim poreklom i niko ne može da promeni tu činjenicu. Kad besediš o istini, o pozitivnim stvarima, o Božjim namerama, o Božjim rečima, njima je to kao da ih osuđuješ, kao da će im to okončati život. Ovo je istinsko unutrašnje stanje načina na koji se ophode prema Bogu, prema istini i pozitivnim stvarima. Naravno, ovo je ujedno i svojevrsno ispoljavanje rđave prirode takvih ljudi. Pošto imaju odbojnost prema pozitivnim stvarima, istini i Bogu i preziru ih, ono na šta u svom unutrašnjem svetu svakodnevno misle i o čemu razmišljaju nema baš nikakve veze sa pozitivnim stvarima, sa istinom ili sa Božjim delom. Sve ono o čemu u svom srcu razmišljaju povezano je s nečim izopačenim. Razmišljaju o tome kako da se razmeću ne bi li među ljudima mogli da imaju status i prestiž, kako da postupe da bi ljude zaluđivali, zadobili status i što više ljudi naveli da ih odobravaju i da se na njih ugledaju, kako da postupaju da privole ljudska srca i da zadobiju odobravanje ljudi, i kako da steknu priznanje i unapređenje od Božje kuće ili od starešina na svim nivoima. Sve ono o čemu razmišljaju i sve ono što rade u sebi sadrži prirodu nadmetanja, borbe, otimanja, obmanjivanja, spletkarenja, zavere, podstrekavanja, varanja, kontrolisanja i zaluđivanja, zar ne? (Da.) I dok ove stvari rade, ne pitaju za cenu – spremni su da istrpe svaku muku. Tokom čitavog procesa sopstvene patnje, oni kuju planove i spletkare o tome kakvo će zlo učiniti, ko će biti predmet njihovih kalkulacija i koje ciljeve će postići. U svemu što rade, postoji strategija, postoje izgovori. Gledano spolja, oni javno ne govore stvari koje su protivne istini, niti javno rade stvari kojima se prekida ili ometa crkveni rad, a još manje javno osuđuju Boga, napadaju Ga ili na Njega hule. Oni ne čine ta očigledna zla dela. Ali u svom unutrašnjem svetu, oni nikad ne razmišljaju ni o čemu povezanom s istinom ili sa pozitivnim stvarima, niti čak ikad razmatraju bilo šta što je povezano s ljudskom savešću i sa razumom ili moralom. Pa, o čemu onda razmišljaju? Njihov um je u potpunosti zarobljen u planovima, lukavstvima, proračunima, zaverama i spletkama. Dakle, čak i ako, gledano spolja, ne vidiš da se oni javno opiru Bogu niti čuješ da izgovaraju reči kojima se žale na Boga, sumnjaju u Boga, osuđuju Boga ili čak na Boga hule, u svom srcu su svejedno ispunjeni stavom prezira, podsmeha i nepoštovanja prema Božjim rečima, Božjem delu i svemu što je povezano s Božjim delom. Bez obzira na to šta Bog kaže, koji su Božji zahtevi prema ljudima, koje su Božje namere odnosno koja su načela u pozadini raznih vrsta dela koja Bog obavlja, oni nikad na njih ne obraćaju pažnju niti ih prihvataju – u ovim ljudima naprosto ne postoji mesto za prihvatanje tih pozitivnih stvari. Iako ne vidiš da se javno opiru ovim pozitivnim stvarima niti da ih osuđuju, posmatrano iz ugla najdubljih odaja njihovog srca, oni ih se gade i preziru ih. Kad slušaju propovedi, oni ne razmišljaju o tome kako da prihvate istinu i primenjuju istinu, već kako da rezimiraju svežu svetlost i izraze koje čuju i pretvore ih u sopstvene reči da bi o njima s drugima besedili i s drugima ih razmenjivali, ne bi li ljude naveli da se na njih same ugledaju i obožavaju ih. U sebi razmišljaju: „Budem li ove reči zatim propovedao onima koji su se tek priključili crkvi, moći ću da steknem divljenje i obožavanje još većeg broja ljudi, pa ću među ljudima imati još veći status. Ovaj status će biti zasnovan na količini doktrine koju shvatam i razumem i na sveobuhvatnosti mog shvatanja.” Makar i da tamo sede i slušaju propovedi – čak i da ih slušaju veoma pažljivo i marljivo i ulažu ogroman trud – njihov stav nije pozitivan, a motiv im nije čist. Ne slušaju sa stavom da prihvate istinu, već o tome razmišljaju kao da proučavaju teologiju, poredeći s Biblijom ono što je rečeno u propovedima. Oni ne prihvataju Božje reči i sebe sa njima ne upoređuju, tragajući da shvate razne svoje probleme i da iz njih pronađu put rešenja i načela primene, kako bi sebe mogli da spoznaju, da razviju istinsko kajanje, da odbace svoje iskvarene naravi, postupaju i ponašaju se na način usklađen s istina-načelima i da bi udovoljili Božjim namerama – to im nipošto nije cilj. Šta im je cilj? Da se opreme sa što više doktrina kako bi mogli da paradiraju i razmeću se i navedu ljude da se na njih ugledaju i obožavaju ih. To je prvi cilj. Drugi njihov cilj je da pronađu najjednostavniji put za dobijanje blagoslova. Nakon što čuju propovedi i potvrde da je to istiniti put, oni počinju da razmišljaju koliko nade ima da dobiju blagoslove, koliko nade ima da postignu spasenje. Zatim odlučuju da iskoriste metod podnošenja patnje i plaćanja cene da bi prevarom stekli poverenje Božjeg izabranog naroda i Božje kuće i naveli Boga da vidi patnju koju podnose i cenu koju plaćaju. Misle da mogu da zadobiju velike blagoslove i divno odredište verujući u Boga na ovaj način. Vidiš, njihov stav prema propovedima i prema svakom aspektu istine nije u tome da je naprosto prihvate, a zatim da je primenjuju i da je prožive – naprotiv, oni imaju skrivene planove i spletke. Uvek se nadaju da će iskoristiti određene izraze ili klasične citate iz propovedi i besede da bi svoj um opremili i snabdeli svoje retoričke zalihe, kako bi braću i sestre zaluđivali, naveli sve da ih obožavaju, omogućavajući sebi da među ljudima steknu ugled i da mogu da uživaju u velikom poštovanju od drugih. Zar ove misli, namere i stavovi koje imaju kad slušaju propovedi nisu dovoljni da pokažu da su takvi ljudi veoma izopačeni? (Jesu.) Može li iko da popravi ovu izopačenu pokretačku silu u njima? Ako bi im rekao: „Ovaj način razmišljanja nije prihvatanje istine – to nije stav koji bi trebalo da ima čovek koji stremi ka istini. Razmišljaš li na ovaj način, istina neće imati nikakvog uticaja na tebe; to ti neće omogućiti da postigneš spasenje. Treba da prihvatiš istinu, da u njoj pronađeš načela za primenu i da u stvarnom životu primenjuješ i doživljavaš Božje reči, kako bi Božje reči postale tvoja istina-stvarnost i na kraju postale tvoj život” – da li bi oni to mogli da postignu? (Ne bi.) Zašto? Da li zato što nisu uložili dovoljno truda ili zato što našim razgovorom u zajedništvu o istini nismo uzeli u obzir njihova osećanja niti smo obuhvatili odgovarajuću opskrbu istinom koja je usmerena prema njihovom stanju? (Nijedno od ta dva.) Pa, šta je onda razlog? (Ovo određuje njihova suština da mrze istinu.) Dakle, mora se reći da su ispoljavanja ovih ljudi neodvojiva od njihove suštine – prisno su povezani. Niko ne može da ispravi misli u njihovom srcu i niko ne može da promeni rđavu priroda-suštinu ovih ljudi koji su đavoli. Oni mrze istinu i odbacuju je, pa istina nije u stanju da ih promeni. Dakle, može li se reći da se takvom čoveku ne može pomoći? (Da.) Odgovor je sasvim sigurno potvrdan. Zašto? Zato što je njegova priroda-suština đavolska. Sve što otkriva u potpunosti je rukovođeno prirodom đavola – to nikako nije privremeno ispoljavanje iskvarenosti, niti je to ispoljavanje rđavih iskvarenih naravi iskvarenog ljudskog roda. To je zato što je on đavo, a ne stvoreno ljudsko biće – u tome je koren problema.

Kad sluša propovedi, takav čovek ima i neka dodatna ispoljavanja – svaki put kad Božja kuća besedi o istini i to podrazumeva razotkrivanje i raščlanjivanje zlih dela i ispoljavanja određenih ljudi, on govori stvari poput: „Zar ne govoriš o incidentu koji se ranije dogodio? Znam celu tu priču. Tačno znam s kojim ciljem to pominješ. Zar besedu o toj stvari i njeno raščlanjivanje naprosto ne koristiš da nametneš sopstveni autoritet i ljude navedeš da te slušaju? Zar se ne radi naprosto o tome da određenim ljudima želiš da održiš bukvicu i da neke ljude potisneš? Zar to nije samo pokretanje kampanje? Samo bi budala poverovala u to što govoriš! Samo bi te budala slušala i postupala prema istina-načelima!” Vidiš, čak i kad čuju neke primere, izjave ili konkretna ispoljavanja ljudi, koji se odnose na određeni aspekt istine, to što oni razumeju sasvim se razlikuje od onoga što drugi ljudi razumeju. Oni ove stvari ne mogu ispravno da shvate niti da se prema njima ispravno odnose, a mogu čak i da izvrću činjenice i da osuđuju i proklinju pozitivne stvari. Ono o čemu u svom srcu razmišljaju uvek je tako mračno, a ipak smatraju da su naročito pametni i da znaju pravu priču. Nije li ovo izopačeno? Baš kao velika crvena aždaja – velika crvena aždaja kaže da uklanjajući ili izbacujući ljude Crkva Svemogućeg Boga to čini kao demonstraciju moći kako bi je drugi videli, ali nikad ne kaže da, kad Božja kuća, crkva, izbacuje ljude, to predstavlja pročišćavanje crkve. To je zato što su oni neverujući đavoli koji ne mogu da shvate istinu; uvek izvrću, osuđuju i proklinju pozitivne stvari, i prema pozitivnim stvarima se nipošto neće odnositi uz ispravan način razmišljanja. Radije bi verovali da su evolucijom nastali od majmuna, da su potomci zmajeva, nego da priznaju da je ljude stvorio Bog. Nedavno sam čak čuo da neki naučni istraživači govore da je džinovska vrsta pacova od pre nekoliko stotina miliona godina bila predak ljudskog roda – kakva smešna i bizarna teorija! Ako pokušaš da ih navedeš da priznaju da je ljude stvorio Bog, da poveruju da je ljude stvorio Bog, ma kako to govorio, oni odbijaju da to priznaju. Čak i kad im je ta činjenica tu pred očima, i dalje ne veruju. Oni samo veruju da su ljudi nastali evolucijom od majmuna odnosno da su naraštaj pacova odnosno da su potomci zmajeva. Radije bi verovali u takve đavolske reči nego što bi poverovali da je ljude stvorio Bog – da je život i dah čoveku dao Bog. Oni u to ne veruju, to ne priznaju i nisu voljni da prihvate tu činjenicu. Zar to nije izopačeno? (Jeste.) Ako im kažeš da su potomci zmajeva, oni se oduševe. Ako im kažeš da su evolucijom nastali od majmuna i da su potomci majmuna odnosno da je divovski pacov njihov predak, oni kažu: „Da, kakva čast!” Ali ako kažeš da je ljude stvorio Bog, oni postaju neprijateljski nastrojeni – oči im sevaju od besa i postaju puni mržnje prema tebi. To je tako izopačeno!

Oni koji su reinkarnirani iz đavola najmanje su spremni da čuju reči besede o istini. Posebno kad su takve reči o samospoznaji, raščlanjivanju stanja raznih tipova ljudi, načinu ulaska u istina-stvarnosti ili o načelima primene istine, oni u svom srcu osećaju izrazitu odbojnost i istovremeno šire iskrivljena shvatanja i mišljenja. Na primer, kad crkva ukloni neke zlikovce, takav čovek ostale podstrekuje, govoreći stvari poput: „U božjoj kući nema ljubavi prema ljudima. Kao da kolju vola kad se ore njiva” ili „Ti ljudi su uklonjeni zato što su uvredili više starešine.” On nije u stanju da se ispravno odnosi prema poslu pročišćavanja crkve unutar Božje kuće, niti ima čisto shvatanje – o tome razmišlja i govori na uvrnut način. Iz njegovih usta nećeš čuti nijednu reč savesti ili razuma, niti ijednu reč koja je pozitivna stvar, a još manje bilo šta što je u skladu sa istina-načelima. Srce mu je ispunjeno pritužbama, prkosom i zamerkama. Kad nesputano izražava svoja gledišta, sve stvari koje govori i misli i gledišta koje otkriva su izopačeni i uvrnuti. Tebi je to nepojmljivo – razmišljaš o tome kako je on godinama verovao u Boga i slušao propovedi i kako je, gledano spolja, delovalo da se prilično lepo ponaša i da nije loš i pitaš se kako je u odsudnim trenucima mogao da kaže ove nerazumne stvari. Konačno je obelodanio svoje prave misli, stvari koje je dugo krio u svom srcu – zar se time zaista ne otkriva njegov problem? (Da.) Te prave misli koje je obelodanio jesu potpuno uvrnuti argumenti i jeresi. Pa, je li te uvrnute argumente i jeresi iskazao zbog svog privremeno lošeg raspoloženja? (Ne.) Nije nipošto. Ma koliko godina da je verovao u Boga i slušao propovedi, te misli su oduvek bile skrivene u njegovom srcu, nisu nikad izlazile na svetlo dana. Ali kad nastupi odsudni trenutak i on više ne može da zauzda ono što želi da kaže, to poput vulkana izbija na površinu – u njemu se to suviše intenzivno krčkalo i jednoga dana to više ne može da zauzda, pa taj izopačeni bes iz njega kulja. Kad na površinu izbije njegova đavolska priroda, izlaze sve vrste uvrnutih argumenata i jeresi i laži – on izgovara reči kojima se žali na Boga, reči kojima huli na Boga, reči kojima vređa Boga, reči ljubomore i mržnje prema ljudima, reči podstrekivanja – iz njega izbijaju svakakve đavolske reči i tek onda uviđaš da je on đavo i da je u potpunosti razotkriven. Prethodno si primećivao da mu propovedi nisu nikad dopirale do mozga i da za sve te godine vere u Boga nikada nije razumeo istinu. Pretpostavljao si da mu je kov loš i da mu istina nije dostižna, pa si ga posmatrao kao brata ili sestru i nastojao si da mu pomogneš. Poverio si mu se i govorio mu o tome kako su pročišćene tvoje sopstvene iskvarene naravi. Ipak, kako god da si s njim u zajedništvu razgovarao, on nikad nije otvorio svoje srce da progovori o tome kakav je zaista. Nikad nisi mogao da razumeš: zašto nije mogao da otvori svoje srce? Zašto nije ogolio svoje pravo stanje? Da li je moguće da nije nikad otkrio iskvarene naravi? Nikada nisi mogao da ga prozreš, pa si još mislio da je kulturan, da je jednostavan i bezazlen. Tek sada kad je njegova đavolska priroda eksplodirala i kad je izgovorio tako mnogo stvari žaleći se na Boga i huleći na Boga, ti uviđaš da on zapravo nema nikakvu ljudskost i da je u potpunosti sazdan od đavolske prirode. Osećaš: „Ovaj čovek je zastrašujuć! Sve ove godine je verovao u Boga, ali se ispostavlja da je u svom srcu oduvek mrzeo istinu i opirao joj se! Nije ni čudo što se nikome nikad nije otvorio – plašio se da bi drugi prozreli njegovu đavolsku prirodu! On je pravi pravcati đavo!” Kad jednom prozreš njegovu suštinu, osećaš da si sve te godine bio potpuno slep – s njim si svakodnevno izvršavao svoju dužnost i živeo crkvenim životom, za sve to vreme misleći da je dobra osoba, pripadnik Božje kuće, pripadnik Božjeg izabranog naroda, a da ga uopšte nisi raspoznao. Ovo je veoma zastrašujuća situacija! Ako živiš s braćom i sestrama i s njima dolaziš u kontakt, pa otkriješ da neko ima iskvarene naravi ili da u izvršavanju svoje dužnosti krši načela, s njim besediš o istini i pomažeš mu, i on može da je prihvati i izrazi zahvalnost, onda ćeš se osećati prilično zadovoljno – osećaćeš da je taj čovek veoma dobar, da voli istinu; prema njemu nećeš nipošto osećati odbojnost. Međutim, ako se nekoliko godina družiš sa đavolom, prema njemu se uvek ophodiš kao prema bratu ili sestri, često mu pomažeš, podržavaš ga i pokazuješ mu ljubav, strpljenje i toleranciju, a on je prema tebi ipak veoma neprijateljski naklonjen, s tobom je uvek na oprezu kao da si mu neprijatelj i ti sve više uviđaš da u svom srcu on ni najmanje ne prihvata istinu i da je najobičniji đavo – kako bi se osećao? Kad je reč o čoveku koga smo upravo pomenuli i koji je izbačen – da ste se s takvim čovekom družili i jednoga dana otkrili da mu je ljudskost tako zla, da u svom srcu ne samo da on mrzi Boga i da uopšte ne prihvata istinu, već da mrzi i one koji mu iz ljubavi pomažu, uveravajući se da je takav čovek pravi pravcati đavo, kako bi se osećao? (Osećao bih se kao prava budala.) Pre svega bi se osećao kao budala i pitao bi se kako si toliko uzaludnog truda mogao da uložiš u takvu osobu. I šta još? (Osećao bih se donekle zgroženo.) Prema kome bi osećao zgroženost? Prema njemu ili prema sebi? (Prema njemu, ali takođe i prema sebi, jer nisam bio u stanju da ga raspoznam.) Pa, da li bi onda i dalje želeo da ga viđaš ili da se s njim u budućnosti družiš? (Ne.) Kakav bi onda odnos želeo da imaš s njim? Kakav bi pristup u druženju s njim želeo da zauzmeš? (Više nikad ne bih želeo da ga vidim – želeo bih da budem što je moguće dalje od njega.) I šta ako bi tokom izvršavanja svoje dužnosti ponekad ipak morao da ga viđaš ili da s njim razgovaraš o poslu, pa ne bi mogao da ga izbegneš – šta bi onda učinio? Da li ste rezimirali neka načela i puteve primene za ovaj slučaj? Tim čovekom ste zgroženi i zato želite da ga izbegnete i da ga ne viđate, ali ako na svojoj dužnosti izbegavate da ga viđate, to će odložiti posao i na njega će se odraziti – dakle, šta treba da uradite? Imate li neko dobro rešenje? (Ne.) U tom slučaju ću vam navesti dva. Prvo glasi: ako takav čovek može da ostane u crkvi da bi služio, ti u svojoj dužnosti s njim i ne moraš da budeš u kontaktu kad za tim nema potrebe. To je zato što ti se on gadi, kontakt s njim ti je neprijatan i bolan i zato što i on sâm može da zaključi da ti se gadi, a to u njemu izaziva uznemirenost. I stoga, više ne moraš da mu otvaraš srce i da mu govoriš svoje najdublje misli kao ranije. Umesto toga, samo budi tolerantan i strpljiv i s njim komuniciraj koristeći mudre metode – to je dovoljno. Ovo je jedno načelo. Drugo načelo glasi: kad u svom poslu s njim moraš da dolaziš u kontakt, moraćeš jasno da mu objasniš posao koji mu je dodeljen i povezana istina-načela. Ovde moraš da obratiš pažnju na jednu stvar – moraš da proveriš da li je on u stanju da uspešno dovrši posao koji mu je dodeljen. Ako je on uobičajeno u stanju da obavi deo tog posla, onda s njim razgovaraj u zajedništvu i tu stvar reši nepristrasno i objektivno. Međutim, ako je u tom poslu on uvek površan i neodgovoran, onda ne možeš spokojno da mu poveriš taj posao i umesto njega bi trebalo da odabereš nekog drugog. Ako u tom trenutku nema nijednog prikladnog kandidata i nemaš drugog izbora do da njega iskoristiš, šta onda treba da učiniš? Treba da organizuješ da ga neko nadgleda. Čim se otkrije da taj čovek ne obavlja stvarni posao ili da se ponaša na način kojim izaziva ometanja ili prekide, to se odmah mora prijaviti. Ako osobi koja ga nadgleda to ne pođe za rukom, postoji još jedno rešenje: starešine i delatnici treba lično da ga nadziru i da proveravaju njegov rad, i to treba da rade učestalije. Ovo je zbog toga što su ti ljudi izrazito nepouzdani; čim nisu pod stalnim nadzorom, verovatno će činiti zlo i prekidati i ometati crkveni rad, a tada će gubici nastali korišćenjem takvih ljudi premašiti dobitke. Stoga, ako zbog samog posla s takvim ljudima moraš da dolaziš u kontakt, to ne možeš da izbegneš. Od njih ne možeš da se distanciraš niti da ih ignorišeš samo zato što si u stanju da ih raspoznaš i da vidiš njihovo pravo lice – bilo bi to ispoljavanje neodgovornosti. Budući da si u stanju da ih raspoznaš i pošto znaš da je njihova priroda-suština đavolska i poznato ti je da mogu da čine zlo i izazivaju ometanja, tim pre imaš odgovornost da ih nadzireš i proveravaš, a ne da ih iz straha ili zbog gađenja ignorišeš. Kao starešini ili delatniku, tvoja najveća odgovornost jeste da čuvaš kapije Božje kuće, da štitiš delo Božje kuće i da paziš na braću i sestre. Sada kad je đavo otkrio svoje pravo obličje, kad si ga već prozreo i znaš kakav je on zapravo bednik, treba još bolje da ga nadzireš, kako bi on što efikasnije služio – to je ono što treba da uradiš. Zbog činjenice da si ga prozreo, ti ne smeš da odbijaš da na njega obraćaš pažnju, da mu jasno ne objasniš posao koji treba da mu bude objašnjen niti da odbijaš da s njim razgovaraš u zajedništvu čak i ako te on pita o stvarima povezanim s poslom. Zar to nije iskaljivanje sopstvenog besa na radu Božje kuće? Zar to nije zanemarivanje posla Božje kuće i život-ulaska braće i sestara? Grešiš ako to činiš – to znači da nisi ispunio svoju odgovornost. U svom ličnom životu, možeš da s takvim ljudima nemaš nikakva posla i da se s njima ne družiš kao ranije. Međutim, ako posao Božje kuće nalaže da s takvim ljudima dolaziš u kontakt i da se s njima družiš, onda tu odgovornost ne smeš da izbegneš – to je tvoja dužnost i tvoja odgovornost i ne smeš da tražiš izgovore da je izbegneš. Kad je reč o đavolima, pristup koji podrazumeva puko distanciranje od njih, odbacivanje i izbegavanje tih ljudi, osećaj gnušanja, prezira i odbojnosti koje prema njima u svom srcu osećaš, nije pristup koji je u skladu s Božjim namerama. Morate ujedno da ih nadzirete i ograničite. Ako oni jesu spremni da služe, treba da im pomognete i da ih iskoristite kako bi ti ljudi pravilno služili – da im omogućite da što efikasnije služe. Ukoliko oni nepravilno služe i ako, i na trenutak kad nisu pod nadzorom, mogu da ometaju i upropaste rad crkve, izazvana šteta će premašiti nastale koristi od njih, pa oni moraju odmah da budu uklonjeni. Kad god se to smatra potrebnim, takve negativne primere treba navoditi radi raščlanjivanja, kako bi braća i sestre mogli da steknu sposobnost raspoznavanja, da prozru priroda-suštinu đavola i Sotona, a zatim da ih iz svog srca odbace, kako ih ovi ne bi zaluđivali, ometali niti kontrolisali. U tome je značenje korišćenja đavola i Sotona – da se sve stvari iskoriste kako bi poslužile Božjem izabranom narodu. U tome je vaša odgovornost – to je ono što bi trebalo da uradite. Ali vi nemate taj osećaj odgovornosti. Baš kao što ste ranije rekli – kad jednom raspoznate takvu osobu, vi se osećate zgroženo i više ne želite da je vidite, a ako se desi da je vidite, naglo skrećete drugim putem, držeći se što je moguće dalje od nje. To je jedino rešenje koje imate. Nemate nikakav osećaj bremena zarad posla Božje kuće, zarad interesa Božje kuće ili zarad život-ulaska braće i sestara. To je vaš rast – razotkriven je, zar ne? Ti prozreš suštinu đavola, a zatim ga izbegavaš kad god ga vidiš. Međutim, ti ne štitiš braću i sestre i, posledično, oni bivaju povređeni. Kao starešina ili delatnik, ti ne ispunjavaš svoju odgovornost – to je zanemarivanje odgovornosti. Dok se đavo još nije otkrio, ti za braću i sestre treba da oglasiš uzbunu, da ih podsetiš da prema zlim ljudima budu oprezni, da im kažeš šta je đavo učinio, zašto je takve stvari učinio, kakva je priroda njegovih postupaka, kakve efekte ovi postupci mogu da proizvedu i koje posledice mogu da izazovu, kako Bog karakteriše ovog đavola i na koji način se prema njemu treba ophoditi. Kad braća i sestre steknu sposobnost raspoznavanja, a đavo završi sa služenjem i nema nikakvu vrednost za braću i sestre ili za Božju kuću, onda treba da ga ukloniš, stavljajući tačku na sâm život ovog đavola i Sotone. To zovemo mudrošću – to je izvršavanje posla prema načelima i posedovanje puta za praktično delovanje. Na tebi je kako ćeš se u svom ličnom životu s takvim čovekom družiti – to je tvoja sloboda. Ali kad si starešina ili delatnik, postoji odgovornost koju moraš da preuzmeš: moraš da zaštitiš braću i sestre i zaštitiš interese Božje kuće i rad crkve. Na temelju ovog načela, kad je reč o takvom čoveku koji je đavo, ako on trenutno služi, ne treba da žuriš da prema njemu preduzmeš mere. Treba da nadzireš njegov rad i da budno motriš na svaki njegov korak kako bi proverio šta on radi. Čim se pojave naznake ičega pogrešnog, moraš odmah da pristupiš njegovom razotkrivanju i orezivanju odnosno da ga ukloniš sa položaja. Nakon što bude razotkriven i orezan, ako on može delimično da služi, to je korisno crkvenom radu. Međutim, čim se otkrije da on ne želi da služi, da ne ide dobrim putem, da namerava da sprovodi prekide i ometanja i da će raširiti svoje đavolske kandže kako bi zaluđivao braću i sestre, tad đavo otkriva svoje pravo obličje i upravo je to pravi trenutak da se protiv njega preduzmu mere. Pružena mu je prilika da služi, ali on to nije učinio kako treba – onda ga pošaljite u grupu B. Ako je situacija ozbiljna, treba pribeći njegovom uklanjanju ili izbacivanju – to je ujedno trenutak da se stavi tačka na Sotoninu sudbinu. Dokle god se pridržavate ova dva načela, moći ćete principijelno da se ophodite prema zlim ljudima i đavolima. Da li takvim postupanjem ispunjavate svoju dužnost? (Da.) S jedne strane, imaćeš sposobnost raspoznavanja u odnosu na đavole, oni te više neće zaluđivati niti ometati, a ti više nećeš praviti gluposti – s ovakvim ljudima koji su đavoli makar više nećeš besediti o istini. U svom srcu znaćeš: ovaj čovek je đavo – besediti s njim o istini isto je kao da pred svinje bacaš bisere; kako god da mu se besedi o istini, to će biti uzaludno. Dakle, više nećeš praviti gluposti. Govorićeš mu samo o nekim doktrinama koje bi trebalo da shvati i o propisima kojih bi trebalo da se pridržava – to je dovoljno. Postupaš li na ovaj način, rad crkve neće biti ugrožen. Međutim, ako ne shvataš načela, verovatno ćeš praviti gluposti. S druge strane, starešine i delatnici moraju pravilno da nadziru ove služitelje i đavole koji ni najmanje ne prihvataju istinu, te da ih iskoriste. Ovakvim praktičnim postupanjem može se osigurati da crkveni rad ne istrpi štetu, dok se braća i sestre ujedno štite od zaluđivanja i ometanja od strane đavola i Sotona. Da li razumete? (Da.) Prema zlim ljudima i đavolima nipošto se ne smete ophoditi kao da su braća i sestre. Sve dok ste u stanju da raspoznate đavole i zle ljude, više nećete praviti gluposti. Ljudima je u prošlosti nedostajala sposobnost raspoznavanja i pravili su brojne gluposti – uvek se ophodeći prema zlim ljudima i đavolima kao da su braća i sestre, dopuštajući đavolima da se smeju na njihov račun. Kad si otvarao svoje srce kako bi u zajedništvu razgovarao sa đavolima, oni su razmišljali: „Tako si pošten, tako čist i otvoren – zaista si glup!”, podsmevajući ti se u sebi. Sad kad đavole možeš da raspoznaš, takvu glupost više nećeš ponoviti. Da bi svoje srce otvorio u razgovoru u zajedništvu i da bi nekoga podržao ili mu pomogao, sad znaš da to moraš da činiš sa pravom braćom i sestrama, sa onima koji streme ka istini i imaju ljudskost – a ne sa đavolima. To je jedan aspekt. Drugi je da se od đavola više nećeš osećati uplašeno ili zastrašeno. Znaš da oni jesu đavoli i znaš o čemu u svom srcu razmišljaju. Sad kad možeš da ih raspoznaš, znaćeš kako prema njima treba pravilno da se ophodiš. Na njih moraš uvek pažljivo da motriš – da posmatraš šta pokušavaju da urade, šta u svom srcu kalkulišu i spletkare, koje segmente posla bi mogli da prekidaju, ometaju i sabotiraju, koje bi reči mogli da koriste da druge podstrekavaju i zaluđuju i koje ciljeve nastoje da postignu. Kad sve ove stvari jasno vidiš, znaćeš kako da pravilno postupiš i pridržavaćeš se istina-načela.

Nakon što smo razgovarali o raspoznavanju izopačenih ispoljavanja ljudi koji su reinkarnirani iz đavola, većina vas u srcu sad verovatno ima određenu jasnoću, kao i nekakvu sposobnost raspoznavanja – poput toga koji ljudi, nakon svih ovih godina interakcije s njima, deluju kao đavoli, s kojima od njih više nećete razmenjivati svoja prava osećanja; i koji su ljudi braća i sestre, sa kojima ćete se više družiti, zbližiti se i – kad nešto iskrsne – više razgovarati u zajedništvu. Na taj način vaše će ophođenje prema svakom tipu čoveka biti principijelnije i nećete praviti greške. Ipak, da li većina ljudi može da dostigne onaj nivo na kome raspoznaje đavole, na kome može da prozre prirodu đavola? I ako je đavo spreman da služi, mogu li da iskoriste službu tog đavola? Većina braće i sestara nije u stanju da praktično postupa na ovaj način – međutim, starešine i delatnici moraju da budu u stanju. Zašto kažem da moraju da budu u stanju? Zato što ti, kao starešina ili delatnik, moraš dobro da proveriš stvari. Kad otkriješ da zao čovek čini zlo, moraš da budeš u stanju da ga odmah razotkriješ i detaljno analiziraš, te da zauzdaš njegova ometanja i prekide. Ako si u stanju da ovako postupaš, moći ćeš da obezbediš normalan napredak crkvenog rada, a braća i sestre biće zaštićeni – uvećavaće im se sposobnost raspoznavanja, a njihov život-ulazak neće istrpeti gubitak zbog ometanja koje dolazi od strane đavola. Ako nisi u stanju da ovako postupaš – ako đavole ne možeš da zauzdaš, ne možeš da čuvaš kapiju – onda će đavoli neprekidno dolaziti da ometaju. Danas će ometati jednog čoveka, čineći ga negativnim i izazivajući da postane ravnodušan u propovedanju jevanđelja; sutra će ometati nekog drugog, što će dovesti do toga da on ne želi da izvršava svoju dužnost, da odlaže posao i primorava te da mu pronađeš zamenu. Neprekidno ćeš morati da rešavaš neke iznenadne, neočekivane situacije. Zar takvo obavljanje posla nije veoma pasivno? (Jeste.) U tom slučaju, kao starešina ili delatnik, zar nisi daleko od usklađenosti sa merilom? Da ne služiš kao starešina ili delatnik, bio bi u stanju da upravljaš sopstvenim život-ulaskom, sopstvenim jedenjem i pijenjem Božjih reči i svojom dužnošću. Međutim, čim počneš da služiš kao starešina ili delatnik, svakodnevno si zauzet – mahnito jurcajući tamo-amo, ti padaš s nogu. Ili se pojavi neki antihrist ili zao čovek koji ometa crkvu ili neka braća i sestre postanu negativni i ne žele da vrše svoju dužnost ili je neki novi vernik zaluđen glasinama i više ne želi da veruje, pa se povlači. Posao se ne obavlja na odgovarajući način, dovodeći do toga da problemi nastaju na sve strane, a zbog neprekidnog prisustva tih problema ti si preopterećen i iscrpljen i nisi u stanju da se s tim nosiš svakoga dana, gubiš apetit ili ne možeš da spavaš – pa, ipak, posao se ne obavlja dobro. To znači biti nekompetentan za posao. Takav starešina ili delatnik nikako nije u skladu s merilom. Zašto kažem da nisi u skladu s merilom? Zato što unapred nisi jasno besedio o ovim problemima koji će sigurno nastati, omogućavajući svima da shvate istinu i steknu sposobnost raspoznavanja, ne bi li problemi mogli da se reše čim nastanu. Drugim rečima, većini ljudi nisi ubrizgao preventivno sredstvo kojim bi ih snabdeo sposobnošću da ove stvari istrpe. Konačno, kad se, jedna za drugom, ove stvari dogode, ti postaješ veoma pasivan – uvek pospremajući nered, uvek otklanjajući nastale posledice. To znači da si kao starešina ili delatnik daleko od usklađenosti s merilom. U načinu na koji pristupaš raznim vrstama đavola, tvoje su metode da se njima baviš neprikladne, posao koji radiš nije adekvatan, pa se rad crkve neprekidno ometa, i večito je prepun problema. Uvek moraš da popravljaš stvari i da ih dovodiš u red, tako da se osećaš izuzetno zaokupljeno, a obavljanje ovog posla postaje veoma naporno.

Da li se sećate dva načela za ophođenje prema ljudima koji su reinkarnirani iz đavola? Koje je glavno načelo? Ne plašite se đavola i Sotona i nemojte ih izbegavati. Umesto toga, naučite da ih raspoznate, da prozrete njihovu suštinu i da dokučite čemu naginju njihove misli; drugim rečima, vidite jasno šta žele da učine u crkvi i koje ciljeve žele da postignu. Na ovaj način, pasivnost možete pretvoriti u inicijativu i možete aktivno preći u ofanzivu kako biste ih razotkrili i njima se pozabavili. Nakon što ste videli đavole i Sotone kako govore i postupaju, ako se samo osećate zgroženo i ne želite da na njih obraćate nikakvu pažnju ili da s njima radite i to je sve – ako ignorišete čak i to kad vidite da đavoli i Sotone ometaju i prekidaju crkveni rad – da li je ovakvo postupanje u skladu sa Božjim namerama? (Nije.) Nakon što se ubace u crkvu, đavoli i Sotone neće poslušno živeti crkvenim životom, a još manje će poslušno služiti. Oni će neizbežno progovoriti i činiti razne stvari, ne odustajući sve dok se njihovi ciljevi ne ostvare. Stoga, u ophođenju prema đavolima, morate da budete mudri i da postupate saglasno istina-načelima. Oni koje treba razotkriti i odbaciti moraju da budu razotkriveni i odbačeni. Dok đavo još uvek nije otkriven, ako je spreman da služi, onda ga iskoristite da služi i na njega budno motrite dok to čini. Na primer, ako određenog nadzornika zaduženog za konkretan segment posla ne možeš sasvim da prozreš – vidiš da on nije jednostavan i otvoren kao ostala braća i sestre, da nikad ni sa kim iskreno ne razgovara i da, kad se u poslu susretne s teškoćama ili problemima, ne traži rešenje – tad moraš da preuzmeš inicijativu da prodreš sve do suštine njegovog stanja. Ne smeš da budeš pasivan, da čekaš sve dok u poslu on ne napravi haos, a zatim da nastojiš da „zaključaš vrata štale nakon što je konj već pobegao”. S njim moraš da razgovaraš i da vidiš kakav mu je stav prema sopstvenoj dužnosti, da li za posao ima konkretne planove i aranžmane, ima li načela za izvršavanje posla, može li da radi u skladu s radnim aranžmanima i da li je u stanju da svoje pretpostavljene obmanjuje i da krije stvari od svojih podređenih, te da radi stvari prema sopstvenom nahođenju. Nisu li ovo stvari na koje treba da obratiš pažnju? (Jesu.) Pretpostavimo da otkriješ da je neko đavo, te s stoga više s njim ne dolaziš u kontakt, pa još i kažeš: „Ovaj đavo je krajnje zastrašujuć – zgrožen sam već i pri samom pogledu na njega. Više s njim neću da razgovaram. Između njega i sebe moram da povučem jasnu granicu i da navedem braću i sestre da učine to isto – svi treba da ga ignorišu.” Da li je u redu ovako postupati? Ovo je glup način postupanja. Nije ni mudar ni pametan, niti ukazuje na posedovanje rasta. Misliš li da si pametan samo zato što s njim ne razgovaraš? Jesi li neko ko vodi računa o Božjim namerama? Jesi li ispunio svoju dužnost? Jesi li preuzeo breme čuvanja stada i nadziranja kapije Božje kuće? Zar ne bi trebalo da razmišljaš i o ovim stvarima? Božji zahtev da ljudi imaju sposobnost da raspoznaju đavole nipošto ne znači da je đavole dovoljno samo odbaciti. Moraš da budeš u stanju i da đavole nadzireš i da ih ograničiš; ako đavo još uvek nije otkriven i želi da služi, moraš da budeš u stanju i da ga iskoristiš – i ove stvari su dužnost koju treba da izvršavaš, odgovornost koju treba da ispuniš, a to je isključivo zarad zaštite crkvenog rada. Ako vidiš da je nekoga izuzetno teško dokučiti, da se iz njega ništa ne može izvući i da niko ne može da u njega pronikne, onda je takav čovek veoma opasan i nije dostojan poverenja. Posebno ako vidiš nekog ko se ponaša naročito zlokobno i nenormalno, podmuklo i lukavo – ko nikad ni sa kim ne razgovara iskreno i koga ne mogu da prozru većina braće i sestara koji s njim dolaze u kontakt ili se s njim druže – onda se takav čovek ne može naprosto odbaciti i ostaviti da bude sâm. Naprotiv, moraš da mu priđeš, da s njim stupiš u kontakt i razgovaraš, kako bi se uvećali tvoja sposobnost raspoznavanja i uvid, kako bi video o čemu on razmišlja, kako bi video šta su izvor i motivacija za njegove postupke, šta on namerava da uradi, da li je u stanju da preuzme posao kad izvršava sopstvenu dužnost, da li bi mogao da ometa crkveni rad i uspostavi nezavisno carstvo, te da li svojim vršenjem dužnosti donosi veću štetu nego korist, čime se to pretvara u gubitak koji nadmašuje dobitak. Čujte – da li je jednostavno biti starešina ili delatnik? Kad se u crkvi otkrije takav čovek, ti ne samo da od njega ne smeš da se distanciraš i da ga izbegavaš, već, naprotiv, moraš aktivno da mu priđeš i da s njim stupiš u kontakt. U čemu je svrha da se to učini? Da bi se uhvatio u koštac s njegovim stanjem i preduzeo mere predostrožnosti. Na primer, ako naiđeš na agenta ili špijuna KPK-a koji neprekidno traži priliku da zabada nos u tvoje privatne stvari, pa u svom srcu osetiš da je on špijun, prema njemu treba da budeš oprezan i ne smeš nipošto da mu kažeš svoje pravo stanje stvari. Takođe je nužno da upamtiš jednu još važniju stvar: ne smeš da mu kažeš svoj broj telefona, elektronsku adresu i tome slično. Međutim, ako si povodom toga što se o tebi raspituje samo oprezan, ali sasvim zanemaruješ i propuštaš ostale stvari poput toga s kim je on još u kontaktu, o kome se raspituje i za koje stanje u crkvi se raspituje – misleći čak da si naročito pametan što to radiš – kako se u tom slučaju nosiš s ovom situacijom? Jesi li pokazao ikakvu mudrost? Jesi li pokazao da imaš rast? Jesi li ispunio svoju odgovornost? Jesi li zaštitio interese Božje kuće i zaštitio braću i sestre? Ako o ovim stvarima uopšte ne razmišljaš, u tom slučaju si krajnje sebična i ogavna osoba. Recimo da naiđeš na nekoga ko je đavo i on te pita odakle si i da li u tvojoj porodici iko veruje u Boga; ti znaš da on želi da dozna informacije, pa mu usput kažeš nekoliko stvari da bi ga se rešio, ne obelodanjujući svoje pravo stanje, a zatim mu uzvratiš pitanjima: „Odakle si ti? Ko u tvojoj porodici veruje u Boga? Kakav je crkveni život u crkvi u tvom rodnom gradu? Da li KPK tamo hapsi vernike? Jesi li ikada bio uhapšen?” Nakon što ovo čuje, agent ili špijun KPK-a u sebi pomisli: „Uvek sam ja bio taj koji postavlja pitanja – nikada mi niko nije uzvratio pitanjima. Ovaj čovek nije bez mozga!” Uviđajući da nastavljaš da mu postavljaš pitanja, on se zabrine da njegov identitet ne bude razotkriven, pa stoga promeni temu. Takvog čoveka moraš pažljivo da posmatraš. Ako utvrdiš da je izuzetno sumnjiv i da postoji osamdeset odsto šansi da je on špijun KPK-a, onda prema njemu moraš da budeš oprezan – ne smeš da mu otkriješ ni delić informacija o braći i sestrama. Ako braća i sestre prema njemu nisu nimalo oprezni i tom čoveku bez ustručavanja kažu sve što znaju, spremni su da o bilo čemu razgovaraju, time se crkva i braća i sestre lako dovode u opasnost. Na takvog čoveka stoga moraš budno da motriš – posmatraj s kim neprekidno dolazi u kontakt, od koga stalno pokušava da dobije informacije, da li potajno proverava brojeve telefona braće i sestara ili proverava naloge na njihovim računarima ili iza tuđih leđa istražuje interne informacije o Božjoj kući. Na njega moraš budno da motriš – ne smeš mu dozvoliti da u tome uspe. Osim toga, braći i sestrama moraš da kažeš da prema tom čoveku budu oprezni – ako on uporno želi da dozna informacije, treba ga izbegavati i on se mora upozoriti da ne gnjavi ljude. Pored toga, moraš da vidiš i kakve jeresi i laži širi da bi zaluđivao braću i sestre – otkriješ li takve probleme, njima moraš odmah da se pozabaviš i da ih rešiš. Ovako se postupa u cilju zaštite crkvenog rada i zaštite braće i sestara – to je odgovornost starešina i delatnika, ali je ujedno odgovornost Božjeg izabranog naroda. Stojiš li po strani i ništa ne preduzimaš, omogućavajući tom čoveku da ide unaokolo i po svojoj volji istražuje, moguće je da će mu neki glupi ljudi ili pridošlice s plitkim utemeljenjem u veri sve ispričati. Nakon toga, policija u kontinentalnoj Kini može odmah početi da hapsi pripadnike njihove porodice i njihove rođake, čime određene crkve i određena braća i sestre dospevaju u nevolju. Ma kakva nevolja da nastane, u svakom slučaju, ako kao starešina ili delatnik otkriješ da je neko đavo, ali odmah ne preduzmeš mere, ne sprovedeš pravilno preventivne radnje, pa kao rezultat toga neki glupi i neuki ljudi otkriju brojne stvari koje ne treba otkrivati i odaju informacije o braći i sestrama, te tako crkveni rad i braću i sestre uvučeš u nevolju, onda si time zanemario odgovornost. Reci Mi, kakvo je bilo tvoje obavljanje dužnosti u ovom slučaju? Jesi li je dobro obavio? (Ne.) Kad se dužnost dobro ne izvrši – je li to stvar u kojoj si izneverio Boga? (Da.) Time se Bog izneverava. Ako ste u inostranstvu vi sami sasvim bezbedni, ali vas je zbog vaše sopstvene gluposti agent KPK-a nadmudrio, to će izazvati opasne posledice; crkvama i braći i sestrama u vašem rodnom gradu u kontinentalnoj Kini to će doneti ogromnu štetu. Jeste li spremni da dozvolite takve posledice? (Ne.) Ako čovek ima imalo savesti i imalo ljudskosti, on ne bi trebalo da dozvoli da se nešto takvo dešava; gde god da se trenutno nalazi, on ne želi da vidi da bilo koja braća i sestre u kontinentalnoj Kini trpe progon. Ako neko kaže: „Pa, ja sam sad u inostranstvu bezbedan – koga je briga koga će uhapsiti! Ako neko pati, kakve to veze ima sa mnom? Nije me briga ni za moju rođenu porodicu. Nisam im privržen” – ima li takav čovek ljudskost? (Ne.) On nema nikakvu ljudskost – čovek ne sme tako da razmišlja. Tvrdiš li da imaš savest i ljudskost, onda makar svoje rođake i crkvu u kontinentalnoj Kini ne smeš da uvaljuješ u nevolju. Prema tome, kad se susretneš s đavolima, nije dovoljno samo da ih raspoznaš – moraš i da razmišljaš sveobuhvatno. Moraš da smisliš kako ćeš postupiti na način kojim osiguravaš da sebe ne razotkriješ, starajući se ujedno o tome da ne naudiš svojim roditeljima, rođacima i braći i sestrama u kontinentalnoj Kini. Moraš da ispuniš svoju odgovornost da zaštitiš crkveni rad i da čuvaš kapiju Božje kuće. Ovo je odgovornost koju bi ljudi trebalo da ispune. Ako si se maksimalno potrudio, čak i ako je nešto pošlo po zlu jer je bilo stvari koje nisi mogao da učiniš odnosno zato što neku stvar nisi mogao da prozreš, ti nisi kriv – sve je u Božjim rukama. Ali iz ljudskog ugla posmatranja, mora da ti bude jasna odgovornost koju bi ljudi trebalo da ispune. Tu odgovornost ne smeš da izbegavaš i ne smeš da razmišljaš jedino o sebi – moraš da vodiš računa i o braći i sestrama oko sebe, kao i o radu crkve. Da li je ovaj put primene sada jasan? (Da.) Vidiš, da o ovim stvarima u zajedništvu nismo razgovarali, vi biste prevideli najbitnije i najvažnije stvari, a ipak biste smatrali da znate kako da se nosite sa đavolima i Sotonama. U stvarnosti, vi ne razumete načela primene – takav je vaš pravi rast.

Bez obzira na to jesi li ili nisi u stanju da sagledaš stav đavola prema istini, pozitivnim stvarima i Bogu, njihova suština je u svakom slučaju mržnja prema istini, mržnja prema pozitivnim stvarima i mržnja prema Bogu. To je izopačenost. Njihov stav prema istini, prema pozitivnim stvarima i prema Bogu moguće je videti bilo na osnovu reči koje otkrivaju ili na osnovu misli i gledišta u njihovom srcu. Sudeći prema ovom stavu, može se sa sigurnošću reći da đavoli nipošto ne prihvataju istinu, nipošto ne prihvataju pozitivne stvari i da, naravno, nipošto ne obožavaju Boga. Prema tome, oni ne prihvataju nijedan ispravan predlog, izjavu ili ohrabrenje koji dolaze od ljudi. Zatim, kad je reč o istina-načelima od Boga, Božjim opomenama, Božjim zahtevima i Božjim učenjima za ljude, oni sve to još više odbacuju i nikad ne prihvataju. Umesto toga, u svom srcu kuju planove o svemu što požele, o svemu što im je korisno. Kuju planove o svom statusu, svom ugledu, svom ponosu i svom odredištu; kuju planove o svakakvim koristima u kojima bi želeli da uživaju, da ih dobiju i da ih steknu u svom stvarnom životu. To je njihov unutrašnji svet i to je dovoljno da pokaže da im je priroda-suština rđava. Ova izopačena priroda-suština nikada se neće promeniti. Od samog početka pa do kraja, sve što oni rade i sve njihove misli i gledišta nemaju nikakve veze sa istina-stvarnošću i nemaju nikakve veze sa Božjim učenjima ili ispravnim putem ljudskog života; sve su to rđave negativne stvari. Koliko god da ljudima s rđavom suštinom besediš o istini, koliko god da s ljubavlju pokušavaš da im pomogneš, ne možeš da ih ganeš, ne možeš da promeniš njihove misli i gledišta i ne možeš da promeniš njihov način života u kome svakodnevno razmišljaju jedino o zlu. Naravno, ne možeš da promeniš ni ciljeve kojima streme, niti način i pravac planiranja svih stvari. Od početka pa sve do kraja, ovi ljudi koji su đavoli ostaju isti. Njihova rđava suština neće se promeniti. Čak i ako su u Božjoj kući oduvek vršili dužnost, nisu se odrekli Božjeg imena niti su napustili istiniti put, budući da ne prihvataju istinu i da je sve na šta misle i o čemu razmišljaju povezano s negativnim i rđavim stvarima, njihove se iskvarene naravi ne mogu nikako odbaciti, niti njihova ljudskost može da pretrpi ikakvu promenu. Naravno, jedna stvar je sigurna: ovi ljudi ne mogu nikako da postignu spasenje. A kad je reč o njihovom odredištu, o tome ne treba ni raspravljati. Ovde ne razgovaramo o tome kakvo im je odredište. Usredsređeni smo na raspoznavanje i raščlanjivanje njihove priroda-suštine.

Sada smo u potpunosti završili razgovor u zajedništvu o prvom ispoljavanju izopačene priroda-suštine ljudi koji su reinkarnirani iz đavola – o zlokobnosti i nenormalnosti. Uglavnom smo razgovarali o raznim njihovim stavovima i ispoljavanjima u načinu na koji se ophode prema pozitivnim stvarima, kao i o raznim mislima i gledištima koje gaje i čuvaju u svom srcu. Bilo da su to njihova konkretna izražavanja i ispoljavanja ili su to stvari skrivene duboko u njihovom srcu koje se ne usuđuju da ogole, sve to dokazuje da oni nisu obični iskvareni ljudi. Oni ne poseduju savest i razum običnih iskvarenih ljudi. Takođe se može reći da ovi ljudi ne poseduju ljudskost običnih iskvarenih ljudi. Jednostavno rečeno, ovi ljudi uopšte nemaju ljudskost. Koliko god da su rđave njihove misli i gledišta, koliko god da su rđave i neusklađene s ljudskošću njihove izjave, postupci, ponašanje i vladanje, oni toga uopšte nisu svesni. Svoju sopstvenu priroda-suštinu oni nikad ne karakterišu kao rđavu, oprečnu ili neprijateljski nastrojenu prema istini. Koliko god da s njima razgovaraš u zajedništvu, oni ipak žive u svetu sopstvenih iskvarenih naravi. Kad se međusobno druže, ovi ljudi se naročito dobro slažu i u svojoj gnusnosti su posebno sličnog mišljenja. Međutim, u svom srcu osećaju izrazitu odbojnost i gađenje prema ljudima koji shvataju istinu i koji streme ka istini.

Govoreći o izopačenoj priroda-suštini ljudi reinkarniranih iz đavola, prošli put smo pomenuli njihovu „razvratnost” i „seksualnu provokativnost”, dve vrste ispoljavanja seksualne požude tela. Osim ova dva, postoji još jedan aspekt povezan sa „razvratnošću” i „seksualnom provokativnošću”, vrsta spoljašnjeg ponašanja ili proživljavanja ljudskosti, a to je „razuzdanost”. „Razvratnost” i „razuzdanost” idu ruku pod ruku. Znate li šta znači „razuzdanost”? (Ponašanje i vladanje koji su raskalašni i neobuzdani, i lakomisleno nabacivanje drugima.) „Razuzdanost” znači prepuštanje uživanju – označava da je neko raskalašan i neobuzdan. Ova tri aspekta trebalo bi da budu dovoljna da se raščlane rđava ispoljavanja takve osobe u pogledu seksualne požude tela. Odrasli ljudi bi trebalo da su u stanju da shvate ispoljavanja razvratnosti, seksualne provokativnosti i razuzdanosti. To nije ništa apstraktno, pošto se takve stvari i takvi ljudi uobičajeno viđaju i budući da se za njih može čuti u svakodnevnom životu. Dakle, koja su glavna ispoljavanja takvih ljudi? Kad je reč o odnosima između muškaraca i žena, takvi ljudi su neobuzdani, nemaju nikakvih granica i nemaju nikakav osećaj integriteta ili stida. Svojoj seksualnoj požudi naročito puštaju na volju, ne obuzdavaju je i nimalo se ne suzdržavaju. U isto vreme, kad je reč o zadovoljenju sopstvene seksualne požude, oni ne osećaju nikakav stid. Ma koliko godina da imaju, kojeg god da su pola odnosno kakav god da im je bračni status, posebno su zainteresovani za pripadnike suprotnog pola i posvećuju im naročitu pažnju. Kad god se susretnu s nekom grupom ljudi, oni obraćaju pažnju na pripadnike suprotnog pola za koje su zainteresovani. Ta pažnja nije samo u merkanju koje je češće od uobičajenog, ćaskanju sa njima ili u normalnom druženju sa njima – stvar je u tome da se nađu zarobljeni u seksualnoj požudi između muškaraca i žena i upuštaju se u ljubavnu vezu. Kad je reč o osobi koja im se dopada, ma koliko godina da ima ta osoba i bez obzira na to da li imaju saglasnost te druge osobe ili ne, ukoliko im se ona dopadne, preuzeće inicijativu da joj se nabacuju, odlazeći čak toliko daleko da preduzimaju neke neobične radnje ili ponašanja ne bi li privukli pažnju te druge osobe. Na primer, povremeno će za tu osobu napraviti neko dobro jelo; u vreme praznika, davaće joj poklone; postojao razlog za to ili ne, drugoj osobi će slati poruke – pitajući je ujutru: „Jesi li već ustala?”, a uveče: „Da li si se istuširala?” Nekoliko dana kasnije reći će: „Vreme je hladno u poslednje vreme – obuci se slojevito da se ne prehladiš. Ako ti nešto treba, slobodno mi se obrati za pomoć!” Oni često iskazuju brigu, koristeći je kao izgovor da drugu osobu gnjave. Takav čovek se nikada ne nabacuje samo jednoj, dve ili tri osobe – nabacuje se svima koji mu se dopadaju. Zaljubljuje se u svakoga koga vidi; čim mu se neko dopadne ili se u vezi s njim dobro oseća, u njemu odmah nastaju pohotne misli i tu osobu pokušava da zavede. U kojoj god grupi ili okruženju da se nađe, na tu stvar nikad ne zaboravlja. Kud god da ode, uvek se ustremi na tri do pet ili čak desetak prijatelja ili prisnih osoba suprotnog pola koji mu se dopadaju. Ukoliko uspe da ostvari fizički kontakt, smatra da je time postigao svoj cilj, a to je upuštanje u ljubavnu vezu. A ako to još uvek nije došlo do nivoa ljubavne veze, on se već prilično lepo oseća i zbog ovakvog nabacivanja drugima – dani su mu ispunjeni slašću i zadovoljstvom. Ako okruženje to ne dozvoljava i ako ne može da se nabacuje pripadnicima suprotnog pola, oseća se uznemireno. Podseti li ga neko da je takvo ponašanje neprimereno, on mu zbog toga u svom srcu zamera. Ako ga neko ograničava da se ljudima bezobzirno nabacuje, u njegovom srcu javljaju se otpor i protivljenje, pa čak pomišlja: „Ovo je moje pravo – šta tebi daje za pravo da me ograničavaš? Imam slobodu da to radim! Ne kršim zakon niti činim ikakvo krivično delo, pa ko si onda ti da pokušavaš da me kontrolišeš?” U kakvom god okruženju da se nađe, takav čovek uvek oseća potrebu da pronađe nekakvu zabavu kojom će da zaokupi svoju pažnju – uvek oseća potrebu da pronađe nekoliko prijatelja suprotnog pola ili seksualnih partnera da prekrati vreme, da ispuni svoj život i učini ga prijatnijim. U suprotnom, oseća da mu je život prazan, dosadan i nezanimljiv. Nakon što im se neprestano nabacuju, neki ljudi ne mogu da odole da na internetu ne gledaju pornografiju, živeći unutar seksualne požude sopstvenog tela, raskalašno i neobuzdano, i sve dok uslovi to dozvoljavaju u stanju su da bilo šta učine. Kakva god da je prilika ili okruženje, ma koliko da im je težak život, bez obzira na to koliko imaju posla i bez obzira na to da li okruženje to dozvoljava ili ne, ljudi koji su reinkarnirani iz đavola uvek imaju potrebu da udovolje seksualnoj požudi i traže prilike da sa pripadnicima suprotnog pola ostvare kontakt i da im se nabacuju, u potpunosti zadovoljavajući svoju seksualnu požudu. Ako seksualna požuda njihovog tela ne može da se zadovolji, tada će čak i zadovoljavanje želje njihovog uma biti dovoljno. To nazivamo izopačenošću – oni su toliko izopačeni. Neki ljudi su već u poodmaklim godinama, njihova su deca već u braku i imaju sopstvene porodice, ali ti ljudi i dalje izuzetno povlađuju svojoj seksualnoj požudi, te su potpuno neobuzdani, bez ikakvog osećaja integriteta ili stida. Kad vide pripadnika suprotnog pola koji im se dopada, smišljaju svaki mogući način da se s tom osobom nađu nasamo – zatim se drže za ruke, grle ili dodiruju tu drugu osobu, upućuju joj neke koketne, vrcave opaske ili izgovaraju neke provokativne reči. Postupajući tako, oni naposletku postepeno ometaju neke pripadnike suprotnog pola. To je razvratno. U kojoj meri je takav čovek razvratan? Kad vidi nekog pripadnika suprotnog pola koji je privlačan ili ima dobru figuru, u njemu počinju da se javljaju pohotne misli. Da bi se u njemu uskomešale pohotne misli, može biti dovoljno da čuje da neko suprotnog pola govori blagim, magnetičnim i relativno prijatnim glasom. Kad se ove pohotne misli uskomešaju, taj čovek ne samo da povremeno razmišlja o tim stvarima – naprotiv, o njima vrlo često razmišlja. O njima razmišlja dok jede, dok radi, čak i dok sanja, um mu je svakodnevno ispunjen ovim pohotnim mislima. Budući da je razvratnost deo njegove rđave suštine, on se bez ikakvih ograničenja može prepustiti seksualnoj požudi svog tela. Čak i kad vidi nekoga ko potiče iz dobre porodice, koja je imućna i dobrog statusa – bogatu mladu ženu ili imućnu suprugu odnosno visokog, bogatog i zgodnog muškarca ili imućnog poslovnog čoveka – u njemu počinju da se javljaju pohotne misli. Pogledajte samo koliko ozbiljno su takvi ljudi razvratni! A ima i gorih slučajeva. U crkvi je bio jedan brat koji je dobro pevao. Nije bio nikakav vrhunski pevač – naprosto je imao prilično prijatan glas. Navodno, kad su ga čule kako peva, kod nekih žena su se prema njemu razvila lepa osećanja i želele su da se udaju za njega. Te žene čak nikada nisu videle kako taj brat izgleda. Nisu znale koliko ima godina, kakva mu je ličnost, kakvo mu je obrazovanje, kakav mu je kov niti kakva je njegova vera u Boga. Nisu razmotrile nijednu od tih stvari, a ipak su želele da se udaju za njega; već samo na osnovu toga što su čule njegov glas, u njima su se uskomešale pohotne misli. Recite Mi, zar takvi đavoli nemaju izopačenu prirodu? Kad bi čuo da neko lepo peva, normalan čovek bi u najgorem slučaju osetio malo zavisti, ali nikad ne bi razmatrao mogućnost da se s tom osobom venča. Kad bi s nekim zaista želeo da se venča, pre donošenja takve odluke, želeo bi da upozna karakter te osobe i njene porodične prilike, poput toga koliko ta osoba ima godina, kako izgleda, kakav joj je karakter, kakva joj je porodica – jedino ukoliko bi svi ovi aspekti bili zadovoljavajući, normalan čovek bi razmišljao o tome da se sa tom osobom venča. Međutim, ljudi koji su đavoli su drugačiji – pošto čuju da neki muškarac lepo peva, neke žene stupaju u akciju i za njega se udaju; pošto vide neku privlačnu ženu, neki muškarci stupaju u akciju i njome se ožene. Zar takvi ljudi nisu zastrašujući? Istovremeno su zastrašujući i odvratni! Čim vide da neko ima status, znanje, da je rečit ili da ima neku naročitu vrlinu, ili ako vide da je neko lep i zgodan, u njima počinju da se javljaju pohotne misli. Kad takve ljude vide, uvek ih odmeravaju netremice; oči su im u njih uprte, ali im je um vrlo aktivan i njihova seksualna požuda raste – to je posedovanje pohotnih misli. Kad god neko netremice odmerava ljude suprotnog pola, ne odvraćajući pogled od njih – a ima čak i onih koji u očima otkrivaju rđav pogled ili bale razjapljenih usta – to označava posedovanje pohotnih misli. Kad im se pohotne misli uskomešaju, oni druge ljude počinju da pipkaju. To nazivamo izopačenošću. Kakva god da je situacija, sve dok je pokrenuta njihova požuda izazvana onim što vide, požuda izazvana onim što čuju ili seksualna požuda tela, oni će imati pohotne misli – takvi ljudi su đavoli. Da li je seksualna požuda đavola ograničena ili sputana savešću i razumom ljudskosti? Nije sputana, pa se njihova seksualna požuda neprekidno preliva i oni neprekidno pokazuju ispoljavanja razuzdanosti – posebno puštaju sebi na volju. Oni ne mare za to koliko ljudi se nalazi oko njih, koliko godina oni sami imaju odnosno da li se drugoj strani dopadaju ili je ta osoba njima zgrožena i gnuša ih se – dokle god se njima taj neko dopada, oni će imati pohotne misli i prepuštaće se fantazijama, u najvećoj mogućoj meri zadovoljavajući svoju seksualnu požudu. Zar to nije odvratno? Takvi ljudi su izuzetno razvratni. Čak i ako ne mogu da iznađu priliku da sa pripadnicima suprotnog pola ostvare odnos, i dalje žele da se drugima nabacuju. Ispoljavanja ovog ponašanja su u tome da ti šalju koketne signale gledajući te pohotno, da smišljaju svaki mogući način da s tobom uspostave kontakt i da ti se približe – namerno te dodirujući po ruci, ramenu ili leđima dok prolaze tik uz tebe – i da govore koketne stvari, i sve to namerno rade. To pokazuje da im je srce već ispunjeno požudom. Kad dolaze u kontakt s pripadnicima suprotnog pola, normalni odrasli ljudi poštuju postavljena ograničenja, umerenost i granice. Bilo da je reč o seksualnoj požudi, mislima, govoru, fizičkom kontaktu ili fizičkom rastojanju među ljudima, sve to se uređuje i ograničava njihovom savešću i razumom. Međutim, ljudi koji su razvratni i razuzdani nisu takvi. Koja god prilika da je u pitanju, koliko god ljudi da je prisutno odnosno kakva god da je situacija u datom trenutku, kao i bez obzira na njihove sopstvene godine starosti i bračni status, bez obzira na to da li je druga strana voljna odnosno da li druga strana prema njima oseća odbojnost, oni i dalje rade ono što požele, bezobzirno se prepuštajući svojoj seksualnoj požudi. To nazivamo razuzdanošću. Takve ljude ništa ne sputava – ne pridržavaju se čak ni moralnih ograničenja; u potpunosti puštaju sebi na volju. Štaviše, koliko daleko u svom povlađivanju neki ljudi idu? Toliko daleko da otvoreno pilje u intimne delove pripadnika suprotnog pola. Ako neko suprotnog pola ima svetle, lepe oči, oni će iznaći svaku priliku da kažu šta im je u srcu, da s njima ćaskaju ili diskutuju o poslu, zureći netremice u njihove oči. Ako neko suprotnog pola ima svetlu, glatku i nežnu kožu, oni često, bilo namerno ili nenamerno, u nju zure. Ako neko suprotnog pola ima visoku, vitku figuru, oni ga s leđa krišom merkaju, u njega zveraju ne odvraćajući pogled. To znači biti ispunjen seksualnom požudom. Jesu li ovakvi ljudi izopačeni? (Jesu.) Ima i nekih maloletnika ili odraslih ljudi koji su u braku, koji često gledaju pornografiju ili takmičenja u lepoti poput izbora za Mis sveta, na kojima su žene prilično oskudno odevene – dovoljno da zadovolje svoju požudu izazvanu onim što vide. I što se tome više prepuštaju, sve im je teže da obuzdaju i kontrolišu svoju seksualnu požudu i pohotne misli. Je li ovo ispoljavanje đavola? (Jeste.) Da li bi normalni ljudi ovako živeli? Da li bi se ovako vladali? (Ne.) Neki muškarci sa istoka su relativno konzervativni, pa kad dođu na zapad i vide da su brojne žene oskudno odevene, postaju znatiželjni i požele da tu i tamo bace pogled, ali posle nekog vremena, kad se na to naviknu, više nisu znatiželjni – to je normalno ispoljavanje. Ima i nekih ljudi koji nisu u braku i koji su pomalo radoznali o stvarima seksualne požude ili u kojima se povremeno, zbog objektivnog okruženja, pojavi određena rđava požuda. Sve su to normalne fiziološke reakcije – to se ne može nazvati izopačenošću. Međutim, ljudi koji su đavoli nisu isti kao obični ljudi. Njihova izopačenost nadilazi onu kod normalnih ljudi – ona je naročito nenormalna. Nije reč o tome da su oni samo radoznali u pogledu seksualne požude ili da imaju normalne fiziološke reakcije ili potrebe – oni su raskalašni i promiskuitetni. Kad se prepuštaju rđavoj požudi, ne osećaju nikakav stid. To nazivamo izopačenošću. U kojoj meri su izopačeni? Već nakon što pogledaju kožu, oči, figuru ili izgled pripadnika suprotnog pola – ili samo nakon što čuju glas te osobe – u njima počinju da se javljaju požudne misli, a zatim iznalaze svaku mogućnost da s tom osobom dođu u kontakt ili da joj se približe, odlazeći i korak dalje u radnjama kojima zadovoljavaju svoju seksualnu požudu. To nazivamo izopačenošću.

Još jedno ispoljavanje izopačenosti jeste u tome da su ovi ljudi, bez obzira na okruženje u kom se nalaze, uvek okruženi različitim ljudima suprotnog pola. Takav čovek će se istovremeno nabacivati većem broju pripadnika suprotnog pola i često će s većim brojem ljudi održavati dvoznačne odnose. Šta se podrazumeva pod dvoznačnim odnosom? To je odnos poput prijateljstva, ali i poput ljubavne veze – niko ne može jasno da kaže u kakvom je on tačno odnosu. Taj čovek nema jasne granice sa suprotnim polom; odnos mu je posebno dvoznačan – postoji neprekidno očijukanje, a stvari su mutne i nejasne. Da li ovim ispoljavanjima upravlja razvratna priroda? (Da.) U smislu moralnosti i etike ljudskih odnosa, zli trendovi današnjeg sveta više čak ni ne kritikuju ovakvu pojavu. Ljudi za to kažu da je neko sposoban, da je u trendu – nazivaju to seksualnom oslobođenošću. Zbog toga neki ljudi ovakve misli i gledišta unose u crkvu. Oni smatraju: „Moja je sloboda da odredim sa koliko ljudi suprotnog pola ću biti u ljubavnoj vezi. Sada čak ni zakon to ne zabranjuje, pa imam pravo da biram sa koliko prijatelja suprotnog pola ću biti u ljubavnoj vezi, imam pravo da biram kako ću se nositi sa svojom seksualnom požudom. Sebi ne treba da idem na štetu – moram u potpunosti da oslobodim svoju seksualnu požudu.” Zar ovo nije rđav argument? (Jeste.) Koliko god ljudi da se saglašava sa mišljenjima koja podstiču trendovi društva ili ta mišljenja zagovara, koliko god ljudi da ih upražnjava, u Božjoj kući se takve jeresi i laži karakterišu kao „izopačene”, a oni koji se takvih jeresi i laži pridržavaju takođe se karakterišu kao „izopačeni” – preciznije rečeno, oni su „razvratni” i „razuzdani”. Da li je ova karakterizacija tačna? (Jeste.) Svaka funkcija i instinkt ljudskog tela zahtevaju osnovni nivo regulacije zasnovan na ljudskosti. A na šta se ova regulacija oslanja? Ona se oslanja na ljudsku savest i razum. Osećaj integriteta i stida unutar savesti i razuma trebalo bi da pravilno reguliše čovekove fiziološke potrebe i njegovu seksualnu požudu. Ako je ti ne regulišeš niti zauzdavaš, već se umesto toga prepuštaš seksualnoj požudi, onda to nazivamo razuzdanošću, to nazivamo razvratnošću. Ako imaš takva ispoljavanja, onda si izopačen. Izopačenost je negativna stvar – ona nipošto nije pozitivna stvar. Ovo je stoga što ona nadilazi granice osećaja integriteta i stida koje poseduje čovekova ljudskost, nadilazi granice normalne racionalnosti koju Bog zahteva od ljudi; ona prelazi granice ljudskosti i predstavlja ometanje i nanošenje štete normalnom životu braće i sestara. Stoga se izopačenost u potpunosti karakteriše kao nešto rđavo, kao negativna stvar; ona nipošto nije pozitivna stvar. Crkva, Božja kuća, nipošto ne promoviše seksualno oslobođenje. Šta Božja kuća promoviše? (Dostojanstvenost i pristojnost i proživljavanje normalne ljudskosti.) Božja kuća promoviše posedovanje pristojnosti svetaca i lično vladanje sa savešću i razumom. Kad je reč o seksualnoj požudi i fiziološkim potrebama, čovek mora da ima makar osećaj integriteta i stida. Odnosno, ako želiš da sklopiš brak, ako želiš da imaš normalnu ljubavnu vezu, onda to mora biti u skladu sa načelima braka koja je Bog odredio za ljude – to ne može obuhvatati incest, razuzdanost ili razvratnost. Da li razumete? (Da.)

Upravo smo u zajedništvu razgovarali o nekim ispoljavanjima izopačenosti ljudi koji su đavoli. Da li je dobro što smo razgovarali o ovoj temi kako bi vam to pomoglo da steknete određenu sposobnost raspoznavanja? (Jeste.) Koje god ispoljavanje da je u pitanju, ako ono izlazi van okvira iskvarenih naravi normalnih ljudi ili izlazi van okvira ljudske urođene prirode i instinkata, onda je to nenormalno – to je ispoljavanje đavola. Među onima o kojima smo upravo razgovarali, osim onih ljudi čije su misli i ponašanja posebno zlokobni i nenormalni, postoji još jedan tip čoveka koji možda neće pokazivati ta očigledno zlokobna i nenormalna ispoljavanja, ali čije je očito ispoljavanje u posebnoj razvratnosti i razuzdanosti. Posedovanje ovih očitih ispoljavanja takođe dokazuje da on ima aspekt izopačene suštine đavola. Da li se onda sa sigurnošću može reći da su đavoli oni ljudi koji imaju ova očita ispoljavanja? (Da.) Oni se u svakom trenutku prepuštaju svojoj seksualnoj požudi, srce im je prepuno rđave požude i posebno su zainteresovani za stvari povezane sa seksualnom požudom tela – njihovo interesovanje nadilazi fiziološke potrebe normalnih ljudi. Drugim rečima, koliko god godina da imaju, kog god da su pola odnosno kakav god da im je bračni status, njihova ispoljavanja seksualne požude tela izlaze van okvira onih kod normalnih ljudi i ujedno nadilaze potrebe normalnih ljudi. To je dovoljno da se kaže da njihova ispoljavanja u ovoj oblasti nisu normalna. Upotrebićemo dve reči da ih okarakterišemo, oni su posebno „razvratni” i „razuzdani”. Odnosno, njihove fiziološke potrebe su izrazito nenormalne. Kad god vide nekog pripadnika suprotnog pola koji u nekoj oblasti ima određenu vrlinu ili poželjno urođeno stanje, oni mogu da imaju pohotne misli i da oslobode seksualnu požudu. Na primer, kad vide nekoga suprotnog pola sa belim, pravim zubima i čiji je osmeh naročito lep i drag, odnosno nekoga sa posebno lepom kosom ili očima, oni mogu da imaju pohotne misli. Koja god karakteristika pripadnika suprotnog pola da im izgleda dobro ili lepo, oni mogu da imaju pohotne misli – i koriste oslobađanje seksualne požude kao način da izraze svoju naklonost i uvažavanje prema toj drugoj osobi. Zar to nije odvratno? Izuzetno je odvratno! Kad god vide da neki pripadnik suprotnog pola napravi određeni izraz lica, poput blagog podizanja obrva dok govori ili pojave rupica na obrazima ili pokazivanja naročito šarmantnog pogleda kad se smeje – u nekim rđavim ljudima se javljaju pohotne misli. Učestalost i broj puta u kojima se pohotne misli u njima uskomešaju nepojmljiv je i nezamisliv. Normalnim ljudima je to naprosto zbunjujuće: „Ako neko dobro izgleda, u redu je da se on ovlaš pogleda jednom ili dvaput – no, kako bi to moglo da dovede do pohotnih misli i oslobađanja seksualne požude? Zar to nije uvrnuto?” Stvari za koje normalni ljudi smatraju da ne bi mogle da izazovu pohotne misli mogu kod rđavih ljudi da izazovu pohotne misli i oslobode požudu, a normalni ljudi to ne mogu da razumeju. To nazivamo izopačenošću. Prosto rečeno, to nazivamo uvrnutošću, perverznošću. Čak i kad vide nekog mišićavog muškarca, lepih crta lica i visokog stasa, neke žene mogu da imaju pohotne misli. Ili kad vide muškarca koji ima određene veštine, određenu sposobnost, a uz to bogatstvo i status, u njima se neprekidno komešaju pohotne misli. Ne samo da ga one uvažavaju ili misle da je pristojan, ne samo da prema njemu osećaju neku naklonost, s njim žele da se upuste u ljubavnu vezu ili da s njim razviju odnos – već se u njima neprekidno komešaju pohotne misli o njemu. Recite Mi, zar to nije odvratno? Zar to nije izopačeno? (Jeste.) Često komešanje pohotnih misli nije normalno – to je izopačeno.

Na ovom mestu ćemo završiti naš razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima razvratnosti i razuzdanosti kod ljudi koji su reinkarnirani iz đavola. Porazgovarajmo sada o „seksualnoj provokativnosti”. Seksualna provokativnost je zapravo povezana i sa razvratnošću i sa razuzdanošću; to je samo način da se o istoj stvari govori iz različite perspektive. Ona se odnosi na to kako se neki ljudi, kako bi zaveli pripadnike suprotnog pola i kako bi na njih ostavili povoljan utisak, pred njima često razmeću svojim zavodničkim čarima. Na primer, neke žene vole da nose jarko crveni i zavodljivi karmin, šminkom naglašavaju zavodljivost svojih očiju, pa čak, iako su prilično stare, nanose rumenilo. Kad biraju odeću, uvek se usredsređuju na to da izgledaju seksi, zanosno i da izmamljuju poglede; kad govore, trude se da budu koketne ili izveštačeno sladunjave na način koji može da zadivi suprotan pol; i tako dalje. Neki muškarci sebe često predstavljaju kao heroje snažnih mišica na koje žene mogu da se oslone. Pred ženama često napinju mišiće, uvek spremni da skinu majicu kako bi se pohvalili svojim trbušnjacima, koristeći ove načine da privuku pripadnice suprotnog pola. Cilj im nije samo da o sebi ostave dobar utisak na pripadnice suprotnog pola niti da pronađu nekog za zabavljanje, već da zavedu pripadnice suprotnog pola, da ih zainteresuju, a zatim ih zarobe u seksualnoj požudi. To im je cilj. Zar ovo nije seksualna provokativnost? (Jeste.) To je provokativnost. Nevernici takve ljude nazivaju „droljama”. Kakve stvari rade ove „drolje”? Ako je u pitanju žena, ona je izbirljiva čak i u pogledu karmina koji će koristiti. Neće koristiti običan balzam za usne, a takođe prezire karmine koje koriste dostojanstveni i pristojni ljudi, smatrajući ih nedovoljno otmenim. Ona posebno bira zavodljive boje koje, kad se nanesu, naglašavaju seksi i zavodljiv izgled njenih usana, s ciljem da rasplamsa muška srca, da ih očara i navede da za njom sasvim polude i da se u nju zaljube. U svojim interakcijama s muškarcima, ona često otkriva provokativna ponašanja, oslobađajući seksualnu požudu, sve to s ciljem da zavede muškarce. Što je više muškaraca prisutno, posebno onih koji se njoj dopadaju, ona postaje živahnija i aktivnija, i sve se više trudi da sebe prikaže, hvaleći se svojom rečitošću, koristeći prefinjeniji rečnik, posebno vodeći računa o izrazima svog lica i oblačeći se posebno koketno. To nazivamo provokativnošću. Ima li razlike između provokativnih i razvratnih ljudi? Da li oni pripadaju istom tipu? (Da.) Oni su od istog prljavog štofa. Jedan tip ljudi preduzimljivo zavodi, drugi se preduzimljivo prepušta razvratu. Oba su ispoljavanja prepuštanja seksualnoj požudi, ispoljavanja preplavljene seksualne požude i raskalašnosti, a sve to je vođeno izopačenom priroda-suštinom. Ljudi ovog provokativnog tipa, bilo da su muškarci ili žene, bez obzira na svoje godine života ili bračni status, ni u jednoj situaciji ne obuzdavaju svoje ponašanje, niti zauzdavaju ili kontrolišu svoju seksualnu požudu. Umesto toga, oni su raskalašni i ležerni, čak se samoinicijativno drugima udvaraju – nose posebnu odeću, koriste posebne izraze, poseban jezik, posebne načine govora i preduzimaju neke posebne radnje ne bi li privukli pažnju pripadnika suprotnog pola, kako bi ih uvukli u razgovor, naveli da zagrizu mamac i tako dalje. Prema tome, takvi ljudi nisu samo razvratni, već su i provokativni. Reč „provokativan” je zaista prilično odvratna. Ukratko, bilo da ti ljudi ispoljavaju razvratnost ili provokativnost, način na koji oslobađaju seksualnu požudu je razuzdan, priroda njihovog oslobađanja seksualne požude je razuzdana, a njihova suština izopačena. Ispoljavanja takvih ljudi, bilo da su razvratni ili provokativni, nadilaze fiziološke potrebe normalnih ljudi, a tim ljudima nedostaje uzdržanost savesti i razuma. Prema tome, takvi ljudi su pravi pravcati rđavi ljudi. Na koji god način da to posmatrate, oni nisu dobri ljudi, već đavoli. Prisustvo makar i jednog takvog đavola će u svakoj grupi izazvati ometanje. Dostojanstveni i pristojni ljudi ih se zgražavaju, dok oni koji su mali rastom ili oni koji nemaju nikakvu sposobnost raspoznavanja ili stav – posebno oni koji su reinkarnirani iz životinja – često bivaju predmet njihovog zaluđivanja i trpe njihovo uznemiravanje. Ukratko, đavoli koji pokazuju ova rđava ispoljavanja pošast su u svakog grupi u kojoj se nađu; oni nikome ne donose korist niti pomoć, budući da često prekomerno nakupljanje njihove seksualne požude neretko ometa svakodnevni život i normalne misli nekih ljudi.

Recite Mi, da li je lako raspoznati rđave ljude ovog tipa koji su razvratni, razuzdani i provokativni? (Da.) Odrasli ljudi mogu da ih raspoznaju, a u današnje vreme možda čak i maloletna deca. Stoga, kad se susretne sa onima sa rđavom suštinom đavola, većina ljudi treba da ima određeno osećanje, određenu sposobnost raspoznavanja; neće biti toliko glupi da ne mogu da zaključe. Dakle, kad se susretnete s takvim ljudima, znate li kako da se prema njima ophodite? Hoćete li ih odbaciti? Ako sretneš nekoga ko ti se ne dopada, mogao bi da ga odbaciš. Ali ako je to neko ko ti se zaista sviđa – tvoj ljubavnik iz snova, tvoj idealni supružnik – da li bi ti bilo lako da ga odbaciš? Jasno znaš da je on ovaj tip čoveka, ali budući da izgleda tako zadivljujuće ili te neke njegove vrline toliko dirnu, on ti ukrade srce i očara te – u takvoj situaciji postaje ti teško da ga odbaciš. Ako ga ne odbaciš, zar nisi u opasnosti? (Da, tako se pada u iskušenje.) Da li se samo pada u iskušenje? Ovo je padanje u vrtlog seksualne požude. Da li je uhvaćenom u vrtlogu seksualne požude lako da se iz njega izvuče? (Ne, nije.) On ti pokazuje brigu i obzir, ljubav i pažnju, a povrh toga ti neprekidno nudi sitne usluge. U sebi osećaš izuzetnu toplinu, pomišljajući: „Niko se na svetu prema meni ovako lepo ne ophodi; ovo je moj princ na konju, moj ljubavnik iz snova.” Ti ne shvataš da se on, ako je razvratna i razuzdana osoba, na isti način ophodi i prema drugima. Samo si jedan od svih njegovih prijatelja suprotnog pola; za njega si samo neko u prolazu – samo usputna stanica – na njegovom dugom životnom putu. Kad te se zasiti i više mu uopšte ne budeš privlačan, postaješ neko koga on odbacuje. Odbacuje te nemilosrdno kao što odbacuje komad odeće ili krpu, a tada ćeš osetiti bol. Kad on odluči da te odbaci, tvoje plakanje je uzaludno, to što ga preklinješ je uzaludno, čak i to što pred njim klečiš; neki ljudi čak izvrše samoubistvo, ali je i to uzaludno – njega ništa ne može da dirne. Kad prema tebi više nema seksualne potrebe, reći će da prema tebi više ništa ne oseća, da te više ne voli i otići će da potraži naredni plen kao zamenu za tebe. U tom trenutku ti otkrivaš da takvi ljudi nisu prikladni bračni partneri, da je ideja o princu na konju, o nekom ko ti je suđen ili o ljubavniku iz snova samo obmanjujući trik, i tek onda uviđaš da seksualna požuda nije prava ljubav. S kim god da se takvi razvratni i razuzdani ljudi zabavljaju, prema njima osećaju samo seksualnu požudu i nikakvu pravu ljubav. Nikad nisu imali nameru da s tobom ostanu zauvek niti da ispune ikakvu odgovornost. Samo se prepuštaju igri seksualne požude. Kad se u dovoljnoj meri zabave i zasite svoju seksualnu požudu, neće želeti čak ni da te ponovo pogledaju niti će se gnjaviti time da te sažaljevaju. Čim pronađu svoju novu ljubav, ti postaješ stara ljubav i tada možeš jedino da plačeš. Dakle, svejedno da li je muškarac ili žena, kad se čovek s nekim zabavlja ili kad traži partnera, on ponekad naiđe na takve rđave ljude. U njima se prema tebi jave pohotne misli i zavedu te u svoju klopku, a ti veruješ da te zaista vole i takvoj osobi poveravaš svoju životnu sreću. Tek nakon što budeš odgurnut i odbačen, ti shvataš da si je pogrešno procenio, da ta osoba nije neko s ljudskošću ko može da ispuni odgovornosti, već da je razvratna i razuzdana osoba. Tada je već kasno za kajanje; kad je reč o braku, ovo je krenulo trnovitim putem. Za nekoga s normalnom ljudskošću, iskustvo da se neko s njim poigrava može da izazove bol do kraja života; ipak, đavoli ostaju ravnodušni bez obzira na broj ljudi kojima se poigravaju; čak osećaju da im se posrećilo, osećaju se radosno i zadovoljno, žudno želeći da mogu da se nabacuju još većem broju pripadnika suprotnog pola i da se njima poigravaju. To smatraju životnom srećom, nazivajući to svojom veštinom i sposobnošću. Normalni ljudi sebi ne mogu da priušte da se s njima petljaju. Zato, ako želiš da budeš u nekoj vezi, drži oči otvorene i jasno posmatraj stvari; šta god da radiš, ne biraj đavola. Ako se zabavljaš s normalnom osobom, pa čak i ako raskinete, ta osoba te neće previše povrediti; u najmanju ruku možete da ostanete obični prijatelji. Ali ako se petljaš s đavolom, u njegovim rukama ceo tvoj život biće uništen. Recite Mi, koliko iskrenosti i istinske naklonosti ima normalna osoba? Koliko energije ima u ovom životu? Ako svaki put kad s nekim uđeš u vezu budeš prevaren, tako da budeš duboko povređen jer te je taj obmanuo i tobom se poigrao, onda ćeš ceo svoj životni put preći koračajući pod ovom senkom, a to će biti veoma bolna egzistencija. Prema tome, bilo da se zabavljate ili družite s pripadnicima suprotnog pola, najviše treba da se čuvate ovih razvratnih i razuzdanih ljudi. Svejedno da li si muškarac ili žena, ako ljude ne možeš da prozreš i ne znaš da li je neko razvratan i razuzdan, onda s njim nemoj da se družiš nepromišljeno, kako bi izbegao da budeš prevaren i da se kaješ do kraja života. Kad nastupe gorke posledice, jedino ćeš ti s njima morati da se suočiš; niko ne može da preuzme tvoje mesto i niko ne može da uteši tvoje ranjeno srce. Čak i ako kažeš da ljude možeš da prozreš, možda ne budeš u stanju da to tačno učiniš. U današnje vreme čovek ni u koga više ne može da bude siguran. Pre nego što dobije spasenje, čovek samo ima želju da stremi ka istini; može izgledati kao da on ima pristojnu ljudskost, ali je neizvesno kakav će ti zajednički život s njim zaista biti. Nepouzdani su svi oni koji ne shvataju istinu i koji nisu spaseni. Zašto su nepouzdani? Recite Mi, dok živi u ovom zlom svetu, postoji li iko ko, bez zadobijanja istine, može da se odupre bilo kom iskušenju i bude postojan usred svih zlih trendova? Ne postoji baš niko. Prema tome, nema pouzdanih ljudi. Šta znači to da nema pouzdanih ljudi? To znači da je za svakoga, muškarca ili ženu, stupanje u brak početak tragedije. Dok se nose sa brigom o svakodnevnim potrepštinama i suočavaju sa raznim trivijalnostima i životnim nedaćama iz dana u dan, teško je reći da li će dvoje ljudi uspeti da stignu do samoga kraja, da li će se na tom putu međusobno podržavati, da li će biti sreće i da li će imati zajednički jezik i zajedničke težnje. Prema tome, kad čovek stupi u brak i suoči se sa stvarnim životom, započinje patnja. Vidiš, kad si sâm, lako je nositi se sa svime; o svim stvarima možeš sâm da odlučuješ. Ali kad dvoje ljudi živi zajedno, možeš li sve odluke da donosiš samostalno? Hoće li ti se druga osoba prilagoditi? Hoćeš li se ti prilagoditi njoj? Hoće li ona biti pažljiva i uviđavna prema tebi? Hoćeš li ti biti pažljiv prema njoj? Sve su to nepoznanice. Čak i ako osoba koju upoznaš nije razvratna i razuzdana, i misliš da ste prikladni jedno za drugo i da možete da stupite u brak, ostaje nepoznato hoće li u braku ta osoba na kraju moći da ispuni svoje odgovornosti, a nepoznanica je i to da li ćeš unutar okvira braka ti moći da s njom ideš do samoga kraja. Nesiguran si i nedostaje ti poverenje čak i u samoga sebe, a to dokazuje da su i drugi isti – to se podrazumeva, zar ne? (Da.)

Ako se u svom svakodnevnom životu susrećeš sa ovakvim razvratnim, provokativnim i razuzdanim tipom ljudi i oni nastoje da ti se približe, treba da znaš koji im je cilj u tome. Ako ih ne odbaciš ili im dozvoliš da zbog tvoje plašljivosti, naivnosti, gluposti i neukosti ili zbog nedostatka iskustvenog znanja sprovedu svoju volju, pa zbog toga nastupe štetne posledice, onda si ti taj koji će ih na kraju istrpeti. Razvratni i razuzdani ljudi – đavoli – nikad ne osećaju nikakvu krivicu niti kajanje zbog oslobađanja seksualne požude ili zbog učinjenih nemoralnih stvari. Smatraju to nebitnim; misle da samo koriste priliku i da u životu ljudi treba da budu takvi. Ali ako si ti normalna osoba, savest i razum unutar tvoje ljudskosti naprosto ne mogu da podnesu takve udarce, mučenje i veliku štetu. Prema tome, ako se susretneš s takvim razvratnim i razuzdanim ljudima, moraš da budeš obazriv. Moraš da se pomoliš Bogu, da od Njega tražiš da te zaštiti kako ne bi upao u iskušenje. Posebno ako ta druga osoba ima mnoštvo trikova u rukavu, ako je prevejani igrač i ujedno je tvoj ljubavnik iz snova, ako je osoba o kakvoj sanjaš, onda vrlo lako možeš da upadneš u iskušenje i da se sasvim lako nađeš u nepopravljivoj situaciji, trpeći na kraju loš ishod koji niko ne želi da vidi. Do tada će tvoje srce, um i telo, svi redom u određenoj meri biti razoreni. Nakon toga, kad budeš došao da izvršiš svoju dužnost i budeš došao pred Boga da bi Ga sledio, mnoge će stvari biti drugačije – nikada neće biti kao što su bile na početku i nikad neće moći da se vrate na ono što su bile ranije. Kad neko doživi određeno nenormalno ili mučno iskustvo povezano sa seksualnom požudom, to u njegovom srcu ostavlja užasan trag, koji nijedan normalan pojedinac neće moći lako da zaboravi tokom celog svog života. Iako, s protokom vremena, ove uspomene i ova bol postepeno mogu da izblede, ukoliko su ti ovi događaji izazvali određenu štetu i razaranje, oni će se u tvom srcu, poput noćne more, zauvek zadržati. U ovom životu više nikada nećeš biti u stanju da se vratiš svom ranijem životu; tvoj unutrašnji svet više nikada neće biti čist i jednostavan kao ranije i biće ti nemoguće da se vratiš u svoje pređašnje stanje. Kad u ovom trenutku budeš došao da izvršiš svoju dužnost, u svom srcu ćeš imati dodatni teret koga ćeš želeti da se otreseš, ali to nećeš moći. Na šta se odnosi ovaj teret? Odnosi se na razne uspomene o iskustvu da si povređen. Razmišljanje o ovim uspomenama biće mučno, a one će takođe često ometati tvoje srce i tvoje emocije. Dakle, tvoj unutrašnji svet više neće biti onako čist i jednostavan kao ranije; tvoje emocije će sada sadržati brojne stvari koje u normalnoj ljudskosti ne treba da postoje. To će u određenoj meri remetiti tvoj život, tvoje obavljanje dužnosti, a takođe će remetiti tvoju veru u Boga i stremljenje ka istini. To nazivamo teretom. Prema tome, bez obzira na sopstvene godine, čim neko upadne u iskušenje romantične veze s đavolom, on prirodno dospeva u stanje neobjašnjive malodušnosti. Za normalnu osobu, to nije dobra pojava.

U stvarnom životu, ljudi se često susreću s nekim razvratnim i razuzdanim pojedincima. Nakon što smo danas besedili ove reči, pošto ste raspoznali ovaj tip čoveka i znate da on nije normalan čovek, već đavo, kad bude pokušao da te zavede, možeš odlučno da ga odbiješ. Nemoj da ga odbiješ prećutno i taktično, neka ti ne bude previše neprijatno da ga odbiješ i takvih ljudi nemoj da se plašiš. Naravno, ako ti nije važno da li je on đavo, pa kažeš: „Već sam zagazio u svoje tridesete ili četrdesete i još uvek nisam iskusio brak; ako neko za mnom zaista ima takvu potrebu, rado ću ga prihvatiti”, u tom slučaju, pošto te nije briga kakve bi posledice mogle da nastupe niti te je briga za psihološke ožiljke, Ja više neću reći ni reč. Ovo govorim u nameri da nekim glupavim ljudima, koji u odnosu na zavođenje od strane pripadnika suprotnog pola ne znaju za oprez ili mere predostrožnosti, stavim do znanja koji ispravan stav treba da zauzmu kad dospeju u iskušenje. Ako te nije briga što je neko razvratan i razuzdan, nije te briga što je on đavo i osećaš se veoma počastvovano samo zato što mu se dopadaš – baš kao što poručuje jedna poslovica nevernika: „Muškarac polaže svoj život za nekoga ko ga razume, dok se žena doteruje za svog obožavaoca” – i razmišljaš: „Ako se kao žena nekome zaista dopadam, to pokazuje da je moj izgled prihvatljiv, pa treba da se osećam izuzetno počastvovano. Neka mi taj onda smelo priđe; za mene je dobrodošao i oberučke ću ga prihvatiti” – kakav je ovo stav? Recite Mi, da li se izrekom: „Žena se doteruje za svog obožavaoca” iskazuje poštovanje prema ženama? (Ne.) Muškarac mora da položi svoj život za one koji ga razumeju, a žena mora da se doteruje za svog obožavaoca – da li je ova izreka tačna? (Nije.) Zašto su žene tako ponižene? I muškarci su poniženi. Dakle, muškarci moraju da polože svoj život za druge. Ko god je tvoja osoba od poverenja on je i tvoj gospodar, za koga moraš da žrtvuješ svoj život – zašto ti je život tako bezvredan? Da li je moguće da tvoj život pripada drugima, a ne tebi? Bog najviše ceni ljudski život, zato što je ovaj život, ovaj dah, dat od Boga; to je osnovni uslov da stvoreno telo može da se kreće i postane živo biće. Ako ne ceniš svoj život, već ga olako predaješ drugima i za njih ga žrtvuješ, šta to pokazuje? Zar to ne pokazuje da si ponižen? (Da.) To pokazuje da tvoj život ništa ne vredi. Ti svoj život ne ceniš, svoj život ne koristiš da učiniš najsmislenije i najvrednije stvari, već tek tako možeš da umreš za bilo koga ko te razume. To pokazuje da ti je život previše jeftin; to je samo truo život, bezvredan poput života psa, mačke ili kokoške. Dakle, da li je tačna izreka „Muškarac polaže svoj život za nekoga ko ga razume”? (Ne.) Ovom izrekom se ljudi ponižavaju, ljudi se ne poštuju; to je izreka kojom se ne ceni život. Spremno umiranje za druge – da li ljudski život nastaje lako? Život ne nastaje lako; čovek ne može tek tako spremno da umre. Prema tome, izreka „Muškarac polaže svoj život za nekoga ko ga razume” je netačna i neodrživa. Da li je onda izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” tačna? (Ni ona nije tačna.) U kom smislu nije tačna? Da li vam se ova izreka nekad zaista dopadala, da li ste je zaista odobravali, pa ste je čak smatrali istinom, kao da je neka krilatica? Da li je ikad postojao neko ko ti se divio? Ako je osoba koja ti se divila bila neko ko ti se dopadao, da li si se osećao počastvovano? (Ne baš počastvovano, možda u sebi srećno.) Onda to nije daleko od toga da se osećaš počastvovano. Je li ta sreća dobra? (Nije.) Zašto nije? (Kad se žena doteruje da bi je muškarci uvažavali i da bi im se dopadala, dok živi samo za muškarce i sve svoje misli u to usmerava – smatram da je takav život prilično ponižavajući.) Da li neko misli drugačije? Sama izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” žene postavlja u neravnopravan položaj u odnosu na muškarce. Njome se ženama nalaže da se doteruju kako bi muškarcima udovoljile, da žive zarad muške sreće i da se osećaju počastvovano kad god se nekom dopadnu ili im se taj neko divi. To je neravnopravno; već to samo je istinski odraz niskog statusa žena. Izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” poručuje da bez obzira na to da li se žena drugima dopada zbog svog lepog izgleda ili naklonost muškaraca izaziva zato što ume da se dotera tako da oku bude dopadljiva, ona zbog toga treba da se oseća srećnom i počastvovanom. Samo po sebi, ovo je degradiranje žena. Ova izreka ženama poručuje da je vrednost njihove egzistencije, izvor njihove sreće u tome da postoji neko kome se dopadaju, te da ako takav neko ne postoji, one treba da se osećaju nesrećno i uznemireno i moraju da razmisle o tome zašto se nikome ne dopadaju i o tome da li, kao žene, žive bezvrednim i promašenim životom. Dakle, zar izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” ne degradira žene? (Da.) U izreci „Žena se doteruje za svog obožavaoca”, zar se obožavalac obično ne odnosi na muškarca? Samom ovom izrekom muškarci se postavljaju u položaj gospodara, iznad žena. To znači da žena treba da se oseća počastvovano što se muškarcu – gospodaru – dopada i što je on uvažava. Ako se muškarcu – gospodaru – ona ne dopada, s njom onda nešto nije u redu, ona nije neko ko se može voleti, u životu je promašena i nije podobna da bude žena. Vidiš, ovim se status muškaraca neprimetno podiže, omogućavajući im da žene kontrolišu i da se nad njima uzdižu. U tome je pogrešna izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca”. Osim toga, da li se muškarcima žene dopadaju samo zbog njihovog izgleda i doteranosti? Ili im se žene dopadaju samo zato što vide da su nežne, čedne, dostojanstvene i ljupke? Da li se muškarcima žene dopadaju samo zato što gode njihovim očima? (Ne, već da bi zadovoljili seksualnu požudu tela.) Pa, s kojom onda svrhom žene nastoje da muškarcima udovolje i da ih usreće? (Takođe da bi zadovoljile seksualnu požudu tela.) Drugim rečima, i muškarci i žene jedni prema drugima imaju potrebe, a najosnovnija od tih potreba jeste seksualna požuda tela. Muškarčeva potreba za ženom nije samo u tome da mu se dopadne njen izgled, već da je, na osnovu toga, dobije u fizičkom smislu – da kažemo to direktnije, da dobije njeno telo kako bi zadovoljio svoju seksualnu požudu. Prema tome, svrha u pozadini izreke „Žena se doteruje za svog obožavaoca” zapravo je u zadovoljenju seksualne požude muškaraca. Ta izreka ženama nalaže ne samo da se svojim izgledom i doterivanjem muškarcima dopadnu, nego i da zadovolje seksualnu požudu muškaraca. Nije li to tako nizak način života? Ako žene i dalje misle da je ova izreka tačna, da je to nešto što treba da dostignu i da se toga pridržavaju, u tom slučaju žene sebe ponižavaju. Muškarci prema ženama imaju seksualne potrebe i žele da se igraju njihovim telom; umesto da ovo smatraju ogavnim i mrskim, ako se za svoje obožavaoce žene i dalje doteruju, smatrajući to najvećom počašću u svom životu, najvećom čašću, zar time sebe ne ponižavaju? (Da.) Ovim se žene potpuno lišavaju svojih prava. Ne samo da se žene lišavaju svog prava da postoje, svog dostojanstva i ljudskih prava, već se navode na pomisao da je to najveća počast. Nije li to surovo? Krajnje je surovo! Pored toga što žene nemaju nikakvu autonomiju i nikakva ljudska prava, njihova sreća, radost i zadovoljstvo mogu se postići samo na osnovu ugađanja muškarcima i njihovog potpunog zadovoljavanja. Kakav god neljudski tretman da trpe, od žena se i dalje zahteva da na to budu ponosne. Zar se žene ovim ne zlostavljaju i ne pustoše? Bilo da su to savremene žene ili žene iz prošlosti, sve one izreku „Žena se doteruje za svog obožavaoca” uzimaju za svoju krilaticu, kao svoj životni cilj. Zar to nije sasvim pogrešno? Nije li to trik koji Sotona koristi da bi ljude zlostavljao i zaluđivao? (Jeste.) Ako si žena i neki muškarac uživa u tebi, srce mu je ispunjeno rđavom požudom prema tebi; da to znaš, da li bi se osećala zgroženo ili izrazito počastvovano? (Zgroženo.) Kad na tebe pomisli, on misli samo na tvoje telo i na tvoj izgled, dok ujedno oslobađa svoju seksualnu požudu. Što više uživa u tebi, sve je ispunjeniji seksualnom požudom prema tebi; kad je reč o tebi, u njemu se komešaju samo pohotne misli. Na sve moguće načine čak pokušava da te se dočepa kako bi u tvom telu mogao da uživa, da u potpunosti zadovolji svoju seksualnu požudu i da je oslobodi. Kad bi znala da on prema tebi ima takve namere, da li bi i dalje mislila da je izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” ispravna? Da li bi i dalje smatrala da je čast da se nekom dopadaš i da te on ceni? (Ne.) Ako si žena sa osećajem integriteta i stida, i sa dostojanstvom, onda treba da se groziš ove izreke, da s gnušanjem odbaciš da se takvim ljudima dopadaš. Jedino živeći tako imaš dostojanstvo. Neko ko u tebi istinski uživa i ko te uvažava to čini zbog tvog karaktera, tvojih stremljenja, zato što shvataš istinu, i želi da od tebe takođe dobije nešto poučno i da dobije pomoć – ne zato što želi da ceni tvoje telo da bi se prepustio svojoj seksualnoj požudi i zadovoljio je. Ako te neko uvažava bez obzira na tvoj karakter odnosno bez obzira na to da li stremiš ka istini ili ne, i samo zato što su njegovom oku privlačni tvoj izgled i figura i zato što u potpunosti može da zadovolji svoju seksualnu požudu, a ti prema tome ipak ne osećaš odbojnost niti gnušanje, već osećaš da mu se dopadaš – konkretno, pošto ti se udvarao, ti još više smatraš da mu se dopadaš – pa se zbog toga čak osećaš počastvovano, ti onda ponižavaš sebe. Ko god da prema tvom telu ima neke planove ili rđave namere, ako tebe za to nije briga i, dokle god mu se sviđaš, to smatraš posebnom čašću i time se osećaš počastvovano, onda nisi neko sa integritetom i dostojanstvom, niti si dobra žena. Ako neko za tobom ima seksualne potrebe i ti osećaš da si pronašla nekoga ko te razume, te da si ujedno pronašla priliku da oslobodiš seksualnu požudu, pa se vas dvoje spojite jer je za ples potrebno dvoje i zato što ste od istog prljavog štofa, onda si ti neko bez ikakvog integriteta i dostojanstva, nedostojna si da se nekome dopadaš; isti si tip kao i razvratni i razuzdani ljudi. Ako si zaista žena sa dostojanstvom, treba da osećaš gnušanje, odbojnost i gađenje što se takvim razvratnim i razuzdanim ljudima dopadaš. Ako se zbog svoje ljudskosti, svojih stremljenja ili zato što imaš određenu vrlinu nekome zaista dopadaš, naravno, ni to nije vredno da se osećaš počastvovano. Svrha sa kojom ljudi kažu „Žena se doteruje za svog obožavaoca” se sasvim sigurno ne svodi naprosto na to da muškarac uvažava ženu. Njome se muškarci sasvim sigurno postavljaju u položaj iznad žena. Preciznije rečeno, ova izreka je nastala u okviru etosa da su muškarci superiorni, a žene inferiorne. Pored toga, u stvarnosti su žene ranjiva grupa u svakom društvenom sistemu, i posmatraju se kao privesci i igračke za muškarce. Prema tome, izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” potpuna je sramota za sve žene. Ukoliko žene posebno odobravaju ovu izreku, onda je za njih to žalosno i čovek treba da oseća prezir prema svim ženama koje tu izreku odobravaju. Da li bi onda muškarci trebalo da odobravaju ovo gledište „Žena se doteruje za svog obožavaoca”? (Ne.) Ako muškarac vidi da se žena doteruje za svog obožavaoca, zar ne oseća da takva žena živi krajnje ponižavajuće i zar na takvu ženu neće gledati s prezirom? (Da.)

Da li sada jasno uviđate da li je izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca” tačna ili netačna? (Ona je netačna.) Ova izreka nije pozitivna stvar, niti je tačna misao ili gledište. Pogledajte u Bibliji i u rečima koje izražava Bog – ima li ijedne rečenice koja ženama poručuje da treba da se doteruju za one koji im se dive? Ima li ijedne rečenice kojom se status muškaraca i žena deli po nivoima, koja poručuje da su muškarci iznad žena? Ne, nema. Ono što je zabeleženo u Knjizi Mojsijevoj u Bibliji jeste da je žena kost od kostiju muškarca i telo od njegovog tela. I muškarci i žene su ljudska bića koja je stvorio Bog; jednaki su pred Bogom, nema nikakve podele po nivoima, nema superiornih i inferiornih. Podela ljudi na superiorne i inferiorne i razgraničenje statusa prema nivou nešto je što čini Sotona; to je pravi dokaz da Sotona ugnjetava i progoni žene. Otkako je na početku Bog stvorio ljudski rod, muškarci i žene su jednaki u Božjim očima. I jedni i drugi su stvorena bića i objekti spasenja od Boga. Bog nikada nije rekao da su muškarci superiorni, a žene inferiorne, niti je On ikada rekao da muškarci treba da budu poglavari žena ili njihovi gospodari, da muškarci treba da se uzdižu iznad žena, da muškarci u bilo kom poslu treba da imaju prednost u odnosu na žene ili da muškarci imaju sopstveno mišljenje i da su glavni oslonac, dok žene treba više da slušaju muškarce. Bog takve stvari nikada nije rekao. Jedino su usled kvarenja koje dolazi od Sotone među ljudima nastale izreke o superiornosti muškaraca i inferiornosti žena, pa se zatim takav trend proširio u celom društvu i u celom ljudskom rodu, neprekidno potiskujući žene pod autoritet muškaraca. Zbog nedostatka shvatanja istine, nakon što potpadnu pod uticaj i zaluđivanje svakojakih zlih trendova Sotone, žene osećaju da su u odnosu na muškarce sporedne i da su po statusu niže od muškaraca. Upravo zato, sve do današnjih dana, mnoge žene i dalje veruju da je tačna izreka „Žena se doteruje za svog obožavaoca”. To je zaista tužna stvar. Ako ne shvataju istinu, ljudi su i dalje u brojnim konkretnim stvarima predmet zaluđivanja i kontrole raznih Sotoninih misli i gledišta. Čak i ova mala stvar vrlo je ilustrativna, zar ne? (Da.) Iz kog razloga se žene svojevoljno ponižavaju? Zato što sveopšte društveno okruženje dovodi do toga da žene po statusu ne mogu da budu jednake muškarcima, tako da žene moraju muškarcima da daju prednost i da za njih stvore povoljne uslove, a ujedno moraju da podnose brojne žrtve i da plate visoku cenu ne bi li muškarce zadovoljile. Izazivač toga je društvo, to je izazvano raznim zlim trendovima koje predvodi Sotona. Dakle, sada, nakon shvatanja istine u ovom aspektu, zar ne postoji definitivan zaključak u vezi sa izrekom „Žena se doteruje za svog obožavaoca”? (Da.) Ova izreka je lažna i ne odgovara istini, zar ne? (Tako je.) Nakon što čuju pravo stanje stvari, zar žene ne osećaju da su sve ove godine živele žalosnim životom koji ih guši? Treba li žene onda i dalje da se doteruju za svoje obožavaoce? (Ne.) Kao pripadnice stvorenog ljudskog roda, žene se od muškaraca razlikuju samo po polu i fiziologiji; u ostalim aspektima ne postoje nikakve razlike. U Božjim očima, među muškarcima i ženama nema nikakvih razlika u statusu. Bog nije nikada, ni pod kakvim okolnostima, ženama postavljao zahteve koji se razlikuju od onih koje postavlja za muškarce. U aspektima kao što su broj ljudi koje Bog bira, nada za spasenje, njihove mogućnosti da obavljaju dužnosti, dužnosti koje mogu da obavljaju i posao koji mogu da izvršavaju, žene su u osnovi izjednačene sa muškarcima; u odnosu na muškarce, žene nisu nižeg ranga. To je pravo stanje stvari.

Prethodno smo govorili o ispoljavanjima razvratnosti, razuzdanosti i provokativnosti onih rđavih ljudi koji imaju priroda-suštinu đavola, kao i o načinu na koji se prema rđavim ljudima treba ophoditi ako čovek na njih naiđe pri ulasku u ljubavnu vezu ili pri traženju partnera. Da li se nadate da ćete sresti takvu osobu kako biste iskusili nalet romantike, kako biste se bar jednom ponašali bezbrižno i kako biste sebi makar jednom ugodili? (Ne.) Da li se onda nadate da ćete sresti svog ljubavnika iz snova, onog ko vam je suđen, svog pravog gospodina ili gospođicu? (Ne.) Nije važno da li se tome nadaš ili ne. Ključno je da imaš sposobnost raspoznavanja u vezi sa ovim razvratnim, razuzdanim i provokativnim ljudima čija je priroda-suština rđava i da od njih moraš da se držiš podalje. Rečima nevernika, većina ovih ljudi su prevejani igrači, šarmantni i romantični. Kad na ovaj tip čoveka naiđe, većina odraslih ljudi treba da je u stanju da ga prepozna; nakon nekoliko interakcija možda će većina odraslih ljudi znati da je to taj tip. Pri nabacivanju ljudima, ovaj tip čoveka nije selektivan; ma koliko godina da imaš, sve dok prilično lepo izgledaš, taj čovek bi mogao da ti se nabacuje, uzrokujući da uletiš u njegovu zamku bez i najmanje svesti o tome šta se zaista zbiva. On ti uvek govori umilne, nežne reči i iskazuje ti brigu, pažnju i obzir. Iznalazi prilike da te gleda pohotno, da ti posluži čaj ili vodu, a ponekad ti čak kupuje male poklone, čokolade i tako dalje. Kad popusti svaki oprez, on probija tvoju odbranu i ulazi u tvoje srce. Nesvesno, dovoljno je samo da na njega pomisliš i u stomaku osećaš komešanje; ako ga ne vidiš nekoliko dana, osećaš kao da ti nešto nedostaje, pomišljajući: „Nikome u mojoj blizini do mene nije stalo kao njemu. Čini se da sam se u njega zaljubila. Da li se i on zaljubio u mene?” Kakvo je ovo stanje? (Upadanje u iskušenje.) Neki prevejani igrači vešti su u namamljivanju drugih tako što ih ostavljaju; nakon što su neko vreme pokazivali da im je do tebe stalo i probudili su tvoj apetit, oni zatim prekidaju svaku komunikaciju sa tobom, navodeći te da zagrizeš mamac. Kad shvatiš da si se u takvog čoveka zaljubila i da bez njega ne možeš da živiš, upala si u zamku ljubavi i postala si opčinjena. Kad si jednom opčinjena, on te sasvim zarobljava. Šta je ta zamka ljubavi u koju ljudi upadaju? To nije porodična naklonost, prijateljstvo niti briga i ljubav među ljudima, već mreža seksualne požude. Jednom kad upadneš u zamku seksualne požude, lako možeš da izgubiš kontrolu. Više od devedeset pet odsto ljudi, posebno mladih ljudi, ne može to da prevaziđe i da se iz takve zamke izbavi. Šta onda treba učiniti? Pošto znaš da je iz takve zamke veoma teško izbaviti se, ne dozvoli sebi da u nju upadneš. Učini sve što možeš da se držiš podalje od ljudi, stvari ili okruženja koji bi mogli da te dovedu u zamku. Neko vreme se drži podalje, moli se Bogu i čitaj Božje reči. Tvoje seksualne potrebe će postepeno izbledeti i nestati, ta zamka više neće imati uticaj na tebe i u osnovi ćeš to iskušenje prevazići. Međutim, ostaje nepoznato kako ćeš se snaći sledeći put kad se budeš suočila s takvim iskušenjima i zamkama, hoćeš li biti u stanju da ih prevaziđeš. Jedini način je da često dolaziš pred Boga da se moliš i tragaš za istinom i da se držiš podalje od raznih iskušenja. Naravno, najvažnije je da se opremiš istinom i da shvatiš istinu. Međutim, istinom se nije jednostavno opremiti; to nalaže da prođeš određena iskustva, a tvoj se rast tako brzo ne uvećava, pa se ni tvoji odbrambeni mehanizmi u raznim aspektima ne mogu tako brzo uspostaviti. Šta onda treba učiniti? Moraš često da živiš pred Bogom, da imaš usmeravanje Božjih reči, delo Svetoga Duha i Božju zaštitu. Kad su sve ove stvari uspostavljene, i uz svoju ličnu rešenost, kad se suočiš s takvim iskušenjima posedovaćeš odbrambene mere. Osim toga, kad poznaješ prirodu te stvari i posledice koje će ona doneti, svesno ćeš izbegavati takva okruženja, što će dokazati da imaš rešenost da ta iskušenja odbaciš. Zbog tvog stava i tvoje subjektivne želje, Bog će ti zatim pomoći da izbegneš takva iskušenja. Ako se susretneš s takvim okruženjem i u svom srcu osećaš odbojnost i mržnju, ali ne znaš kako da ga odbaciš, onda se pomoli Bogu, tražeći od Njega da te zaštiti i da za tebe ukloni takvo okruženje. Kad tako preklinješ i imaš takve želje, možda zbog potreba crkvenog rada, osoba koja za tebe predstavlja opasno iskušenje biće uklonjena, pa joj neće biti zgodno da s tobom ponovo kontaktira, te se s njom više nećeš susretati. Ovo ti Bog pomaže; to je Božja zaštita. Budući da Bog vidi tvoju ličnu želju, da vidi tvoj stav, tvoju odlučnost i rešenost, On će ti samoinicijativno i temeljno pomoći da svoju želju ispuniš, i na taj način će te zaštititi. Nakon što ta osoba ode i više te ne uznemirava, možda u sebi osetiš malo praznine, pomisliš da je pomalo šteta što je ta osoba otišla, pa u tebi čak počnu da se javljaju fantazije: „Kad bi ta osoba bila ovde, da li bismo se lepo slagali?” Takve se misli mogu povremeno javiti, ali uz Božju zaštitu, na kraju ćeš biti sačuvana od iskušenja. Ta stvar nesvesno u tvom srcu postepeno bledi, postepeno se iz tebe povlači i s vremenom ponovo stičeš svoj spokoj, vraćajući se u svoje pređašnje stanje života i u svoje normalno mentalno stanje. U ovom trenutku ta stvar se završava. Nije ti predstavljala nikakvu opasnost niti ometanje, već je postala snažan dokaz i svedočanstvo o tvojoj pobedi nad Sotonom i toga da se kloniš đavola i da ga odbacuješ. Zar to nije jako dobro? (Jeste.) U trenutku kad ti je ovo iskušenje predstavljalo pretnju, u tom opasnom času, zbog tvog stava i saradnje, Bog te je zaštitio. Bog je za tebe postavio prikladno okruženje, omogućavajući ti da budeš postojana. To podstiče uvećanje tvog rasta; to će povećati tvoju veru, ojačati tvoju rešenost i želju da primenjuješ istinu, motivisaće te i omogućiće da se tvoj rast poveća. Kad te ovo iskušenje zadesi, ako nisi spremna da ga odbaciš ili izbegneš, nemaš volju da primenjuješ istinu, naprosto dozvoljavaš da se ono slobodno razvija i spremna si da ovo iskušenje prihvatiš, čak si voljna da prihvatiš đavolje uznemiravanje i uplitanje, i sve više u takvom stanju uživaš, sve više si spremna da u takvom okruženju živiš i aktivno se ne moliš Bogu tražeći od Njega da takvo okruženje ukloni – uviđajući da je tvoj stav prema ovoj stvari takav, Bog te neće prisiljavati. U Svojim postupcima, Bog nikad nikoga ne primorava. Pošto ti se ta osoba toliko dopada, pošto osećaš da ona može da ti donese tako veliku sreću i radost, da ti pruži zadovoljstvo, Bog te neće lišiti takve radosti i sreće, niti će Bog tu osobu ukloniti. A kad je reč o posledicama, moraćeš sama da ih istrpiš. Dogodiće se to da ćeš postepeno upadati u iskušenje i pohotno uplitanje đavola, rđavih, razvratnih i razuzdanih ljudi, da bi na kraju ostala bez prekorevanja sopstvene savesti i Božjeg prisustva. Nakon uživanja u radosti i sreći prepuštanja seksualnim požudama tela, ti ne osećaš nikakav stid i ne možeš da se otrgneš od takvog iskušenja – to nazivamo prepuštanjem izopačenosti. Osećaš da si najsrećnija osoba, u ovoj sreći i radosti neizmerno uživaš, smatraš da ti se posrećilo da te zadese takva sreća i radost i veoma si zadovoljna što si zarobljena u takvoj klopci ljubavi. Šta bi onda Bog još mogao da učini ili da kaže? Bog ti neće davati nikakve naznake, neće te ni na šta upozoravati i neće ništa učiniti. Samo izvoli i uživaj. Za one koji su zarobljeni u klopci seksualnih požuda, krajnje posledice su predvidive. Niko ko upadne u klopku ljubavi na kraju neće biti srećan niti radostan; naprotiv, ishod može biti jedino bolan i tragičan. Moraćeš sama da istrpiš takve posledice i zaslužuješ da ih istrpiš. Da li Bog postupa principijelno? (Da.) Bog poštuje tvoje izbore. Ne razmišljaj na sledeći način: „Bog će me paziti i držati pod kontrolom; On mi neće dozvoliti da se zabavljam, niti će mi dozvoliti da zadovoljim svoje seksualne potrebe.” Grešiš; Bog ti se u to ne meša. Bog želi da te zaštiti, da ne upadneš u iskušenje, da te zli ljudi ne zaluđuju, da te Sotona ne opustoši i teško ne povredi. Ali ako ti odabereš da ideš sa Sotonom, Bog kaže da su to tvoja sloboda i tvoj izbor; dokle god si voljna, dokle god ne zažališ, Bog te neće prisiljavati; sama žanješ ono što si posejala, a kad kucne taj čas i budeš jadno jecala, nemoj se žaliti da te Bog nije podsetio i nemoj se žaliti da te Bog nije zaštitio. Bog želi da te zaštiti, Bog želi da se držiš podalje od iskušenja, ali ti odbijaš. Ako bi Bog uklonio osobu koja ti se dopada, osobu s kojom si upletena u zamci ljubavi, ti bi pošla da je tražiš, ponašala bi se kao da si poludela, izgubila bi kontrolu i žalila bi se na Boga, grdeći Boga što je bezobziran prema tvojim osećanjima i što ne razume tvoje teškoće. Zato Bog to neće učiniti; Bog ljude neće primoravati da rade stvari koje nisu spremni da urade. Pošto si sama odabrala taj put, sama moraš i da istrpiš užasne posledice koje na kraju nastaju. Niko umesto tebe neće preuzeti krivicu. Da li je ta stvar sada jasna? (Jeste.)

Ako se neki ljudi susretnu za uplitanjem đavola i Sotona – rđavih ljudi – i ne odbiju ih, već su spremni da svoj život provedu s njima, to je njihov sopstveni izbor. Kad to na kraju dovede do gorkih posledica, oni ne treba da krive druge; mogu jedino da mrze sebe što su toliko poniženi i toliko izopačeni, i treba sami sebe da išamaraju i proklinju. Kakav god gorki plod da na kraju požnješ, to nema nikakve veze sa Bogom. Ne govori: „Zašto me Bog nije zaštitio? Zašto me Bog tada nije zaustavio?” Kažem ti, Bog nema takvu obavezu; On ti je već jasno rekao ono što treba da ti kaže. Ti si čovek sa sposobnošću samostalnog razmišljanja; Bog ti je dao slobodnu volju i imaš pravo da biraš slobodno. Prema tome, sa čim god da se suočavaš, Bog ti daje pravo da biraš. Pošto imaš pravo da biraš, gorki plod koji na kraju požnješ proizlazi iz tvog sopstvenog izbora, pa ne treba da se žališ na Boga niti da u svakoj prilici krivicu svaljuješ na druge. Delo koje Bog izvršava je u tome da ti kaže istinu i pokaže put spasenja. A na tebi je da odabereš da li ćeš slediti Boga ili ćeš slediti Sotonu. Ako si blagoslovena osoba i spremna da stremi ka istini, onda sledi Boga. Ako ne voliš istinu, već više voliš svet i voliš rđavost – ako je tvoj život naprosto bezvredan – onda odaberi da slediš Sotonu; niko te ne zaustavlja. Do dana današnjeg, neki ljudi i dalje pogrešno razumeju Boga i Božju kuću, uvek se žaleći: „Već sam zagazio u svoje tridesete ili četrdesete godine života, ni sa kim se nisam zabavljao niti sam se venčao – Božja kuća to ne dozvoljava!” Kad je to Božja kuća ljudima ograničavala da se zabavljaju ili venčavaju? Imaš tu slobodu; Božja kuća se u to ne upliće. Međutim, postoji jedan uslov: učiniš li to, tad ne možeš da vršiš dužnost u crkvi sa punim radnim vremenom, jer će tvoja uključenost u ljubavnu vezu i odsustvo namere da vršiš svoju dužnost ometati crkveni rad. Ako zaista želiš da se zabavljaš i venčaš, onda prvo predaj posao za koji si odgovoran i privremeno ćemo se razići. Da li su svima jasna načela u tom pogledu? (Da.) Ako neko želi da se zabavlja ili venča, onda je to savršeno u redu; niko to ne ograničava. Međutim, neselektivno nabacivanje pripadnicima suprotnog pola i ometanje crkvenog života nisu prihvatljivi. Oni koji se neselektivno drugima nabacuju jesu đavoli; oni su rđavi, razvratni i razuzdani ljudi, a prisustvo takvih ljudi Božja kuća nipošto ne dozvoljava. U kakvoj god grupi ljudi da se nađe, ovaj tip čoveka se neselektivno drugima nabacuje i uznemirava ih. Poput neke pošasti, on izaziva paniku i uvek dovodi do toga da se ljudi osećaju nespokojno i nelagodno. Gde god da živi crkvenim životom, njegova ometanja stvaraju odvratnu atmosferu i crkva dospeva u potpuno rasulo. Ne samo da on sabotira crkveni rad, već ujedno ometa normalan poredak braće i sestara koji izvršavaju svoje dužnosti. Takvi ljudi se moraju strogo nadzirati i ograničiti, a oni koji imaju ozbiljan uticaj moraju se izolovati ili ukloniti. Neki ljudi kažu: „Naneo sam štetu samo nekolicini ljudi – to nije veliki problem, zar ne?” Ako možeš da naudiš nekolicini, u stanju si da naudiš i desetinama njih. Naprosto si takav bednik. Bezobzirno nabacivanje drugima i neprikladno oslobađanje seksualne požude u crkvi – čime se ljudima nanosi šteta – neprihvatljivi su. Želiš li da se ljudima nabacuješ, izvoli, idi na razvratna mesta neverujućeg sveta; tamo te niko ne ograničava. Međutim, Božja kuća, mesto na kome braća i sestre vrše svoje dužnosti, ozbiljno je, tiho i sveto; ona ne dozvoljava nijednom đavolu niti Sotoni da je ometaju ili sabotiraju. Ako bilo ko poželi da crkvu pretvori u mesto za zabavljanje ili promiskuitet, prepuštajući se seksualnoj požudi prema sopstvenoj želji, to je apsolutno nedopustivo! Ovo je crkva, mesto Božjeg dela, mesto na kome Sveti Duh deluje kako bi ljude pročistio i usavršio ih. Bilo da je muškarac ili žena, svako mora da bude dostojanstven i pristojan i posveti se poslu kome treba. Neselektivno nabacivanje drugima nije dozvoljeno, kao ni neprimereno oslobađanje seksualne požude. Ako svoju seksualnu požudu ne možeš da kontrolišeš i samo želiš da je oslobodiš, onda odaberi prikladnu osobu da se s njom venčaš; u crkvi nemoj da se neselektivno drugima nabacuješ. Svako ko se neselektivno drugima nabacuje i kod braće i sestara izaziva bes treba brzo da bude uklonjen ili izbačen kako više ne bi ometao crkveni život. Razumete li? (Razumemo.) Između muškaraca i žena moraju postojati granice. Ako se muškarac stalno mota oko grupa žena, ne radi posla, niti zato što ima važnih stvari kojima mora da se pozabavi, već da bi se među ženama pravio važan, oslobađao seksualnu požudu i neselektivno im se nabacivao, to je uznemiravanje. Ako se žena, s razlogom ili bez razloga, uvek mota oko grupa muškaraca, uvek im se bezobzirno nabacuje, gleda ih pohotno i razmeće se svojim šarmom, i s njom treba postupati kao sa đavolom. Ako normalno diskutuješ ili u zajedništvu razgovaraš o poslu, to je prihvatljivo; međutim, to ne važi za neselektivno nabacivanje drugima i flertovanje sa njima. Svako takvo ponašanje koje izaziva gungulu predstavlja ometanje crkvenog života i narušavanje normalnog poretka crkvenog rada, i u Božjoj kući nije dozvoljeno. Svi treba da odbace ove razvratne, razuzdane i seksualno provokativne đavole i da se od njih drže podalje. Kad većina ljudi ustane da bi ih odbacila, da bi ih razotkrila i da bi ih se klonila, osujećujući pokušaje njihovog nabacivanja drugima i onemogućavajući im da u bilo kojoj situaciji sprovode svoju volju, oni će postepeno prestati s tim što rade. Ako svoju dužnost ne mogu normalno da izvršavaju, kad god su dokoni drugima se naprosto bezobzirno nabacuju i ometaju ih, trčkaraju unaokolo prepuštajući se ljubavnim vezama i uživaju u osećaju da su u ljubavnoj vezi, onda ih odmah uklonite. Brzo presecite Gordijev čvor i pozabavite se tim promiskuitetnim pojedincima – nemojte im pružiti nijednu priliku da ometaju ljude. Da li je kroz naš razgovor u zajedništvu ova stvar sada jasna? (Jeste.) Da li ste nešto zadobili? Imate li put primene? Raspoznajete li sad ovaj tip razvratne i razuzdane osobe? (Da.) Da li vam je jasno kako da se vladate, kako da se držite svog mesta i kako da radite ono što bi trebalo da radite u okviru normalne ljudskosti? (Da.) U okviru ovoga postoje istine koje ljudi treba da shvate i načela raspoznavanja koja treba da im budu jasna i, naravno, postoje i istina-načela koja ljudi treba da primenjuju i putevi kojima treba da idu. Pošto je sve ovo razjašnjeno, ova stvar je u potpunosti objašnjena.

To je sve u našoj današnjoj besedi. Doviđenja!

11. februar 2024. godine