Kako stremiti ka istini (29)

Već smo razgovarali u zajedništvu o nekim istinama koje se tiču ovaploćenog Boga. Smatrate li da je razgovor o ovom aspektu istine koristan za spoznavanje Boga? (Jeste.) Onda je to dobro. O ovoj temi smo i ranije pomalo razgovarali, ali nismo o njoj razgovarali detaljno, stavku po stavku; naprotiv, o njoj smo razgovarali parcijalno. Ovoga puta razgovaramo o istinama u sklopu teme o ovaploćenom Bogu koje obuhvataju čovekove predstave o Bogu, kao i njegove stavove prema Bogu i njegovo bogopoznanje. S jedne strane, o ovim istinama razgovaramo zato da bi čovek mogao da razume i spozna Boga, kao i da bi razumeo istine koje obuhvataju njegove stavove prema Bogu i gledišta o Njemu koje mora da zna. S druge strane, razgovaramo zato što su ove teme veoma važne. Zbog čega su one važne? Pa, čovek ne može da vidi niti da dodirne Boga na nebu i jedva da uopšte može da Ga oseti; Bog na nebu je toliko daleko od čoveka. Ako bi čovek pokušao da uspostavi odnos sa Bogom, to bi za njega bilo veoma isprazno i nestvarno. Ta ispraznost i nestvarnost nastaju, s jedne strane, usled toga što je čovek pun predstava i uobrazilja o Bogu. S druge strane, nastaju zato što čovek uopšte ne razume Božju stvarnost i praktičnost, niti Božji identitet i suštinu, već u potpunosti živi usred predstava i uobrazilja koje nastaju iz njegovih sopstvenih pustih želja. Zato je odnos koji čovek uspostavlja sa Bogom, nakon što počne da sledi Boga, u osnovi izgrađen na njegovim predstavama i uobraziljama, na temelju njegovih pustih želja, kao i na njegovim raznim zahtevima prema Bogu i željama upućenim Njemu. Odnos između čoveka i Boga koji je izgrađen na takvom temelju veoma je nestabilan, veoma nesiguran i, naravno, krajnje nepouzdan. Na najmanji šum vetra ili pri pojavi neke neuobičajene situacije, takav odnos može lako da se prekine i može lako da se raskine. Na primer, kad se čovek susretne sa stvarima koje se ne odvijaju prema njegovim željama, kad se suoči s patnjom, preprekama i neuspesima ili kad se suoči s raznim stvarima koje nisu u skladu s njegovim predstavama ili ne služe njegovim telesnim interesima – kad se čovek suoči s bilo kojom od ovih situacija za koje prema svojim predstavama veruje da ne bi trebalo da se dogode – on će instinktivno posumnjati u Boga. Posumnjaće u Božje postojanje, posumnjaće u to da li su načini na koje Bog ima suverenost nad čovekom – i načini na koje Bog orkestrira i uređuje stvari za njega – ispravni i, naravno, posumnjaće u to da li je ispravno da Bog tako postupa, kao i u to da li Bog ima ili nema neke skrivene motive ili zle namere prema čoveku i tome slično. Ukratko, ova vrsta odnosa između čoveka i Boga veoma je nestabilna i nesigurna; izraženo ljudskim rečima, puna je neizvesnosti. Budući da je ova vrsta odnosa između čoveka i Boga izgrađena na čovekovim predstavama i uobraziljama, kao i na temelju različitih zahteva koje čovek na osnovu pustih želja postavlja pred Boga, koliko god velikom da čovek smatra svoju veru u Boga ili koliko god velikom da smatra svoju rešenost da sledi Boga, iz Svoje perspektive, Bog ne priznaje takvu vrstu odnosa. Naravno, u pogledu objektivnih činjenica, taj odnos je nestabilan; u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu on može da se prekine ili raskine usled promena u raznim okruženjima i usled različitih ljudi, događaja i stvari, kao i usled pojave raznih posebnih okolnosti. Čak i ako razume neke istine, kad Boga ne razume ili Ga ne spoznaje, čovek će u Njega i dalje sumnjati. Čak i ako ne sumnja u Božje postojanje, on će i dalje sumnjati u to šta je Božji cilj u takvom postupanju prema njemu i da li je ispravno da On tako postupa. Zbog toga se može reći da ovaj odnos koji čovek uspostavlja sa Bogom onda kad Boga ne razume ili Ga ne spoznaje ne može da izdrži nikakvo iskušenje i da jedva može da podnese prekaljivanje u bilo kom posebnom okruženju. Razlog za to nije u postojanju grešaka ili netačnosti u Božjoj suverenosti i uređenjima, niti je u tome što je Bog neobziran, pa ne uzima u obzir čovekove slabosti ili njegove različite potrebe; naprotiv, razlog je u tome što su iskvareni ljudi urođeno puni predstava i uobrazilja o Bogu. Od samog početka, budući da čovek ima iskvarene naravi, ovaj odnos koji ima s Bogom nije izgrađen na temelju normalnog odnosa između stvorenog bića i Stvoritelja. Zbog toga čovek zauzima pogrešan stav i pogrešna gledišta, pa sa Bogom uspostavlja odnos na osnovu pogrešnih stanovišta, a koristi i pogrešna razmišljanja i gledišta, kao i pogrešne metode, da bi taj odnos održao. Na taj način, ovaj odnos između čoveka i Boga postaje nenormalan. Ne samo da čoveku ne pomaže da se bolje pokori Bogu, Njegovim orkestracijama i Njegovim uređenjima kako bi ispunio zahteve koje Bog ima prema njemu, već dovodi i do toga da se Bog čoveka gnuša i da prema njemu oseća odbojnost, pa čak uzrokuje i to da čovek izgubi priliku da dostigne spasenje. Kako čovek sve duže i duže sledi Boga, kako razume sve više i više istina i kako stiče izvesni kapital i izvlači određena iskustva i pouke tokom obavljanja svoje dužnosti, on sve više oseća da je njegov odnos sa Bogom ispravan i siguran. Međutim, kad je reč o čovekovom bogopoznanju, takva vrsta odnosa između čoveka i Boga i dalje je nenormalna u Božjim očima. Taj odnos i dalje treba ispravljati i proveravati, a čovek i dalje mora da razume više istina i da stekne veće razumevanje Boga i veće bogopoznanje. Samo tako odnos između čoveka i Boga u Božjim očima zaista može da bude u skladu s merilom i, naravno, samo tada čovek može tačnije i razumnije da zauzme položaj stvorenog bića u načinu na koji postupa prema Stvoritelju, u načinu na koji se odnosi prema Bogu. Prema tome, istina u pogledu spoznavanja ovaploćenog Boga – spoznavanja Boga na zemlji – nije nekakvo akademsko znanje niti vrsta zdravog razuma, a još manje je to nekakva teorija ili parola. Naprotiv, to je aspekt istine koji čovek mora da razume kako bi uspostavio normalan odnos sa Bogom, kako bi uspostavio odnos između stvorenog bića i Stvoritelja. To je aspekt istine koji obuhvata spoznaju Božje suštine, spoznaju načina na koje Bog dela i govori, kao i spoznaju načela prema kojima Bog čini svakakve stvari. Nakon što jednom razume ovaj aspekt istine, spozna ovaploćenog Boga i stekne osnovno razumevanje Boga, čovek će uspostaviti odnos sa Bogom koji je najispravniji i najprikladniji – odnos između stvorenog bića i Stvoritelja. Samo na temelju takvog odnosa čovekova težnja da primenjuje istinu kako bi udovoljio Bogu, kao i njegova težnja da se pokori Bogu i da Ga obožava, razvijaće se u pozitivnom smeru; jedino tada će se čovek sve više kloniti zla i kročiće na put spasenja.

Razmislite o sledećem: ako čovek nema nikakvo bogopoznanje – to jest, iako veruje u Boga, on je pun predstava i uobrazilja o načelima prema kojima Bog obavlja stvari i načinima na koje to čini, kao i o Njegovom cilju u tome, te je pun predstava i uobrazilja o konkretnim pojedinostima o tome kako Bog obavlja razne stvari – kako će onda, pri susretu sa različitim stvarima, svemu tome pristupiti? Kako će tragati za istinom? Šta će mu biti temelj? Koja će mu biti načela? Koji će mu biti ciljevi? To nisu jednostavna pitanja. Ako je čovek pun predstava i uobrazilja o Bogu i ni najmanje ne razume načela prema kojima Bog obavlja stvari i načine na koje to čini, niti uopšte razume sa kojim ciljem On čini razne stvari, te se prema Bogu u potpunosti odnosi na osnovu ljudskih predstava i uobrazilja, tradicionalne kulture i rasuđivanja utemeljenog na znanju, može li on da spozna Boga i da Mu se pokori? (Ne može.) Ako je čovekovo stremljenje ka spoznaji Boga u celini zasnovano na ljudskim predstavama i uobraziljama, znanju i filozofiji, kao i na tradicionalnoj kulturi, te ako je njegovo stremljenje izgrađeno na tom temelju i ograničeno tim stvarima, zar takvo stremljenje ne bi bilo veoma daleko od ispunjavanja Božjih zahteva? Zar se ne bi kosilo sa onim što Bog zahteva? (Da.) Kad kroz razgovor u zajedništvu shvatite ove aspekte – normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga; načela prema kojima On govori i dela i načine na koje to čini; kao i svrhu, motive i ciljeve koji stoje iza Njegovog govora i delanja – imaćete osnovno razumevanje načela prema kojima Bog dela i govori i načina na koje On to čini, kao i Njegovog cilja u tome. To razumevanje ne potiče iz čovekovih predstava i uobrazilja o Bogu, niti je posredi nešto što čovek zaključuje na osnovu svog znanja, a još manje je to nešto što on zamišlja na osnovu tradicionalne kulture; naprotiv, to razumevanje se sastoji od izuzetno praktičnih ispoljavanja Boga na zemlji koja čovek vidi, sa kojima dolazi u kontakt i koja doživljava. Načela prema kojima ovaploćeni Bog govori i dela i načini na koje On to čini – kao i cilj sa kojim to čini – a koje On ispoljava na sasvim praktične načine, više su nego dovoljni da ti omoguće da razumeš i spoznaš Božju suštinu i narav, kao i konkretna načela prema kojima Bog postupa, dela i govori i načine na koje to čini, zajedno sa ciljem koji On ima u tome. Stoga je razumevanje različitih aspekata ovaploćenog Boga put ka razumevanju Boga – Stvoritelja. Iako spoznaja ovaploćenog Boga ne može da dovede do potpune i sveobuhvatne spoznaje Stvoritelja, u najmanju ruku, spoznaja ovaploćenog Boga jeste put ka spoznaji Boga na nebu i spoznaji Stvoritelja. Sa kojim ciljem ti govorim ove stvari? Premda razumevanju i spoznaji Boga čovek mora da posveti čitav svoj život i premda čovek ne može potpuno i temeljno da spozna Boga čak ni ako se celoga života trudi, kroz spoznaju ovaploćenog Boga razumećeš Boga na nebu i Stvoritelja na praktičniji način, sa više tačnosti i objektivnosti – to je dovoljno. To jest, dovoljno je da razumeš i spoznaš Boga kroz spoznaju ovaploćenog Boga; to samo je već dovoljno da se ispune uslovi kako bi spoznao Boga i uspostavio normalan odnos s Njim. Spoznaja ovaploćenog Boga dovoljna je da ti omogući da spoznaš Boga na nebu i Stvoritelja.

Ako bi čovek želeo da u potpunosti spozna Boga na nebu, nadajući se da će zadobiti potpuno, sveobuhvatno znanje o Njemu, da li bi to bilo moguće? (Ne.) Nikada to ne bi mogao da postigne. Budući da je to nemoguće, zašto se onda od čoveka i dalje traži da spozna Boga? Zato što je tačna i praktična spoznaja Boga blagotvorna i pomaže ti da slediš Boga, stremiš ka istini, kao i da postigneš to da se bojiš Boga i kloniš zla. Pored toga, spoznaja Boga je od presudnog značaja i izuzetno važna kako bi primenjivao istinu i dostigao spasenje. Šta bi, dakle, trebalo da uradiš? (Trebalo bi da pridajemo važnost istinama koje se tiču spoznaje Boga. Ovaj vid istine ne bi trebalo da pokušavamo da razumemo kao da je posredi tek neka obična istina.) S jedne strane, prema ovaploćenom Bogu morate da se odnosite sa ispravnim stavom. Povrh toga, morate da ispitate kakve predstave i uobrazilje imate o ovaploćenom Bogu i o Bogu uopšte, te da pronađete način da ih otpustite. U svojim interakcijama i druženju sa Bogom – bilo u svakodnevnom životu, tokom obavljanja dužnosti ili dok stičeš životno iskustvo – treba da preispitaš kakve predstave i uobrazilje imaš prema Bogu i da li tvoj stav prema Njemu sadrži ova dva problema: prvi je poređenje ovaploćenog Boga sa Bogom na nebu, a drugi je stavljanje ovaploćenog Boga u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom. Ispitivanje ova dva problema ti omogućava da prepoznaš neke od svojih predstava i uobrazilja o Bogu ili da otkriješ kakvi problemi postoje između tebe i Boga; ili ti to ujedno omogućava da razotkriješ neka od svojih nepravilnih razmišljanja i gledišta i neke od svojih neispravnih stavova prema Bogu. Svrha takvog samoispitivanja jeste da ti pomogne da jasno prepoznaš svoja razna pogrešna razmišljanja, gledišta i stavove o Bogu, kako bi ih se odrekao i pristupao Božjim rečima, Božjem delu i Samome Bogu sa ispravnim razmišljanjem i gledištima, sa ispravnim stavom i na ispravan način. Jedino ako ovako postupaš, odnos između tebe i Boga može postepeno da postane normalan i da udovolji Bogu – zar ne? (Tako je.) Budeš li tako postupao, tvoj odnos sa Bogom postepeno će se razvijati na temeljima odnosa između stvorenog bića i Stvoritelja, kao i na osnovu merila koje Bog zahteva od čoveka. Tek nakon dostizanja tog merila, odnos između čoveka i Boga može postati sve normalniji. Na šta se ovde odnosi reč „normalan”? Znate li? (Odnosi se na to da čovek može bolje da zauzme položaj stvorenog bića u svom odnosu prema Stvoritelju. On prema Bogu više nije oprezan ni sumnjičav, već je u stanju da se prema Bogu odnosi sa iskrenošću i poštenjem.) Ima li još neko nešto da doda? (Nakon što čovekov odnos sa Bogom postane normalan, ne samo da on više nije oprezan niti sumnjičav prema Bogu, već više i ne postavlja zahteve pred Boga, nema neumerenih želja i može istinski da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima.) Pogodio si u samu srž. Krajnje ispoljavanje koje se zapaža kod ljudi koji dostižu spasenje jeste u tome što mogu da stoje u pravom položaju stvorenog bića i da se pokoravaju Stvoritelju. Kad se pokorava Bogu, čovek Ga istinski obožava; jedino istinskim obožavanjem Boga čovek može da postigne bogobojažljivost i da zaista počne da se boji Boga i da se kloni zla. Stoga, kad je reč o odnosu koji čovek ima sa Bogom ili o odnosu koji s Njim uspostavlja, od čega to zavisi? Zavisi od čovekovog stremljenja i njegovog stava prema Bogu, kao i od stepena u kome on spoznaje Boga. Ako nemaš nikakvo bogopoznanje, a ispunjen si predstavama i uobraziljama o Njemu, kao i preteranim željama upućenim Njemu, onda čak i ako umeš da primeniš poneke istine i da obaviš izvesne dužnosti koje bi stvoreno biće trebalo da obavi, kad je reč o tvom odnosu sa Bogom, dužnosti koje obavljaš ili istine koje primenjuješ veoma su ograničene. Na primer, obavljajući svoju dužnost, u stanju si da napustiš mnoge stvari, da se daješ za Boga, da patiš i platiš cenu ili u crkvi možeš da obaviš izvestan rad koji je u okviru tvojih mogućnosti. Međutim, kad Bog učini nešto što nije u skladu sa tvojim predstavama ili kad te nečega liši ili te prekoreva i disciplinuje, jesi li kadar da se pokoriš? Ako poseduješ istinsko razumevanje Boga i bogopoznanje, sasvim prirodno ćeš zauzeti položaj stvorenog bića i imaćeš stav pokornosti. Međutim, ako nemaš istinsko razumevanje Boga i bogopoznanje, pri suočavanju sa stvarima koje se ne odvijaju onako kako ti želiš ili pri suočavanju sa okolnostima koje zadiru u tvoje lične interese, sasvim prirodno će se u tebi javiti svakojake pomisli i svakojake predstave i uobrazilje o Bogu. Na taj način, kao stvorenom biću, biće ti veoma teško da postigneš istinsku pokornost Bogu. Čak i ako ispoljiš izvesnu površnu pokornost ili spremnost na pokoravanje, ukoliko to nije usklađeno sa Božjim zahtevima, onda takva tvoja pokornost nije ono što Bog želi. Ukoliko ta tvoja pokornost u celosti potiče iz ljudskih predstava i uobrazilja, ukoliko se kosi sa tvojom spoznajom Boga i Njegovog dela i ukoliko se njome krše istina-načela, onda je to ukaljana pokornost; to nije prava pokornost i nije pokornost kakvu Bog traži. Takvu pokornost Bog ne odobrava. U Njegovim očima, uopšte nemaš pokornosti. Ako nisi u stanju da se istinski pokoriš Bogu, to zapravo znači da ti tvoje takozvano stremljenje i takozvana primena istine u samoj osnovi nisu pomogli da uspostaviš odnos sa Bogom koji odgovara odnosu između stvorenog bića i Stvoritelja. U većini onoga što činiš, živiš usred sopstvenih želja, predstava i uobrazilja, koje ne mogu da zadobiju Božje odobravanje. Nezadobijanje Božjeg odobravanja naposletku dovodi do jednoga: to što radiš i primenjuješ daleko zaostaje za onim što Bog zahteva, te živiš u sopstvenim pustim željama ili usred svojih predstava i uobrazilja. Naposletku, to što činiš i primenjuješ, kao i put kojim ideš, neće moći da te povedu da kročiš na put spasenja niti da dostigneš spasenje. Zar onda tvoji postupci neće biti uzaludni? (Hoće.) U takvim okolnostima, tvoji će postupci biti uzaludni. Time onda suštinski ne zadobijaš ništa od svog dugogodišnjeg verovanja u Boga, zar ne? (Ne zadobijam.) Zašto ništa nisi zadobio? (Ljudi idu putem verovanja u Boga dok neprestano žive u sopstvenim ličnim željama, predstavama i uobraziljama.) To što ništa nisi zadobio nakon što si godinama verovao u Boga ne proističe iz toga što nisi platio cenu, što nisi bio voljan da podneseš teškoće ili što nisi bio voljan da se daješ, a još manje iz toga što nisi obavljao svoju dužnost. Koji je, zapravo, pravi razlog? Razlog je taj što tokom patnje i plaćanja cene, napuštanja svega i davanja sebe, kao i tokom obavljanja svoje dužnosti, većinu onoga što činiš radiš samo kao rezultat sopstvenih pustih želja i to činiš dok živiš usred svojih predstava i uobrazilja, umesto da postupaš shodno Božjim zahtevima. I pritom uporno veruješ da postupaš prema Božjim zahtevima. Pošto je to tvoje verovanje prepuno predstava, na kraju propuštaš da zadobiješ istinu i ne postižeš rezultat dostizanja spasenja. Svi tvoji postupci su stoga bili uzaludni. Dospe li čovek naposletku do ove tačke, zar ne biste rekli da je to krajnje žalosno? (Da.) Naizgled se čini da ljudi neprestano obavljaju svoje dužnosti, propovedaju Božje reči, pate i plaćaju cenu, no, u stvarnosti oni slede Boga i služe Mu noseći u sebi mnoštvo predstava i uobrazilja, kao i obilje neispravnih razmišljanja, gledišta i stavova. Budeš li obavljao svoju dužnost sa takvim primesama, naposletku, kad te Bog stavi na probu, nećeš znati zašto Bog tako postupa, ni šta Bog očekuje od tebe i kakav rezultat Njegovo iskušavanje treba u tebi da ostvari. Na kraju, kad te Bog stavi na ispit, reči koje Mu upućuješ i tvoje molitve biće ispunjene pritužbama, nerazumevanjem i sumnjom, pa čak i preplavljene tugom, bolom, te predstavama i uobraziljama o Bogu. Zar se onda tvoje celokupno dosadašnje stremljenje neće završiti neuspehom i zar patnja koju si podneo i cena koju si platio neće biti uzaludne? (Da.) Uzmimo, primera radi, da si godinama verovao u Boga, postojano trpeo nedaće i plaćao cenu; gledano spolja, činio si sve što ti je Bog rekao da uradiš i čvrsto si se držao tih reči. Međutim, jednoga dana, snađe te kušnja nalik Jovovoj i u tebi se iznenada pojavi sumnja: „Da li je moguće da je moja vera bila pogrešna? Da li je moguće da idem pogrešnim putem? Zašto bi mi Bog postavio ovakvo okruženje? Zašto bi Bog obavljao ovakvo delo na meni? Zašto bi dopustio da me takvo nešto zadesi?” Ne razumeš i ne znaš šta se događa. Kao prvo, na subjektivnom planu, mnogo je toga što ne razumeš. Pored toga, koji je najveći problem koji ljudi imaju? Pri susretu sa raznim stvarima, oni znaju jedino da se mole i traže načine kako da se izbave iz takvih situacija. Oni koji su tek nešto bolji pokušaće da spoznaju sebe kako bi odgonetnuli jesu li uvredili Boga, da li ih Bog disciplinuje, postoji li u njima išta što nije u skladu sa Božjim namerama ili da li su svojim postupcima i delima navukli na sebe Božje gnušanje. Ipak, kad se suoči sa takvim stvarima, većina ljudi ne zna – u pozitivnom smislu – kako da revnosno doprinese Božjem delu i sarađuje sa Bogom, kako da postupi prema načelima kojih bi stvoreno biće trebalo da se drži ili prema uputstvima Stvoritelja, niti kako da aktivno traga za putem primene i istina-načelima da bi rešila problem o kojem je reč. To nadilazi mogućnosti većine ljudi. Zar nije tako? (Tako je.) Vidiš, kad se susretnu sa poteškoćama, ljudi nastoje da uzroke pronađu na različitim mestima – nekada gledaju u sebe, nekada traže objektivne uzroke, nekada smišljaju izgovore kojima bi se raspravljali i opravdavali ili pak sumnjiče druge ljude i u njima traže krivca. No, veoma retko iko dolazi pred Boga kako bi aktivno tragao za istina-načelima i aktivno rešio problem. Naposletku, kad Bog otkloni takvo stanje ili okruženje u kojem se nalaze, koliko toga ljudi mogu da zadobiju? Većina ljudi jedino shvata da mora da bude opreznija kad sledeći put naiđe na slične stvari, te samo zna kako da ih izbegne ili neutrališe na pojavu i samog nagoveštaja da bi se te stvari mogle ponoviti. Međutim, tek nekolicina promišlja o tome kako bi trebalo aktivno da sarađuje kad se suoči sa takvim okolnostima, kako da postupa prema načelima koja Bog saopštava ljudima i kako da reši problem u skladu sa istina-načelima. Većini ljudi nije nimalo lako da tako postupi, zar ne? (Tako je.)

Da li beseda o temi otpuštanja sopstvenih predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu ima ikakve veze sa spoznajom ovaploćenog Boga? (Ima.) U čemu se ogleda ta veza? (Ako ne spoznajemo ovaploćenog Boga i verujemo u Boga isključivo na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja, na kraju je vrlo verovatno da ćemo ostati praznih ruku i da će sav naš trud biti uzaludan, pri čemu nećemo ništa zadobiti. Prema tome, ako u svojoj veri u Boga želimo da kročimo na pravi put, moramo da spoznamo ovaploćenog Boga. Ova istina je veoma važna.) To je ono što bi trebalo da razumete na teorijskom nivou – kako onda treba da postupate? Ovo je važno pitanje. Nakon što zadobiješ znanje o ovaploćenom Bogu, trebalo bi da se na temelju tog znanja baviš raznim stvarima u stvarnom životu i da ih rešavaš, te da ga koristiš kako bi shvatio koja bi načela primene trebalo da važe za najrazličitije stvari. Kakvo god znanje da imaš, smisao posedovanja tog znanja je u rešavanju problema, a ne u tome da ovladaš teorijom. Vidiš, vodili smo razgovor u zajedništvu o toliko brojnih tema koje se tiču ovaploćenog Boga, međutim, koja god tema da je posredi, ona se odnosi na prave probleme u stvarnom životu. Kad se suočiš sa ovim stvarnim problemima, trebalo bi da o njima malo promisliš. Šta misliš o njima? Kakav je tvoj stav prema njima? Kako planiraš da ih rešiš? Hoćeš li ih tek tako pustiti da prođu ili ćeš tragati za istinom kako bi ih rešio? Ako se, nakon slušanja Moje besede o ovim temama, sećaš jedino nekih teorija, ali Moje reči ne možeš da primeniš na stvarni život kako bi rešio svoje teškoće i probleme, onda je ono što si zadobio samo doktrina, koja ti nije ni od kakve pomoći. Međutim, ako nakon slušanja Moje besede o ovim temama primeniš Moje reči na stvarni život, ispravljajući svoja pogrešna gledišta i pogrešne stavove o Bogu, oslobađajući se svojih predstava i uobrazilja o Bogu i poboljšavajući svoj odnos sa Bogom, onda je ono što si zadobio istina. Ako reči i sadržaj o kojima sam u zajedništvu razgovarao sa tobom iskoristiš da bi razrešio svoje predstave i uobrazilje, svoja pogrešna razmišljanja i gledišta, kao i svoje pogrešne stavove prema Bogu, moći ćeš da uspostaviš normalan odnos sa Bogom. Međutim, ako se prema problemima koje imaš odnosiš ravnodušno i nije te briga za njih, ako se nikada ne preispituješ upoređujući se sa Božjim rečima, te ako jasno uviđaš da u tvom stavu prema Bogu postoje problemi, a ipak ne tragaš za istinom kako bi rešio taj stvarni problem, onda ti Moje reči nisu ništa značile i uzalud si ih slušao, zar ne? (Tako je.) U kakvoj ste vi situaciji? (Iako znamo da prema Božjim rečima ne treba da se odnosimo kao da su doktrine i da bi trebalo da ih primenjujemo u stvarnom životu, naš ulazak je u ovom trenutku još uvek relativno plitak.) To što vam je život-ulazak plitak nije razlog za brigu – dokle god budete neprestano stremili ka istini, postepeno ćete ostvarivati dublji ulazak. Na tim temeljima postepeno promišljaj o stvarima i ispituj sebe, upoređuj se sa Božjim rečima, pa onda ispravljaj svoja pogrešna razmišljanja i gledišta – kao i svoje pogrešne stavove u pogledu Boga – te počni da se prema Bogu ophodiš i da Ga spoznaješ uz ispravna razmišljanja i gledišta, kao i sa ispravnim stavom. Na taj način, korak po korak, tvoj odnos sa Bogom postajaće sve normalniji.

Ono o čemu smo govorili povodom teme ovaploćenog Boga nije apstraktno niti isprazno. Veoma je konkretno, dotiče se stvarnog života i nipošto nije odvojeno od stvarnog života, zbog čega i kažem da to nije isprazno niti apstraktno. Budeš li slušao i promišljao srcem, ovaj aspekt istine će ti postajati sve jasniji. Ukratko, ako čovek želi da dostigne istinsko bogopoznanje i želi da uspostavi normalan odnos između stvorenog bića i Stvoritelja, mora da nauči ovu lekciju o spoznaji Boga, a proces spoznaje Boga mora da doživi. Ovu lekciju o spoznaji Boga treba započeti sa dve stvari: spoznajom normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga i otpuštanjem predstava i uobrazilja o ovaploćenom Bogu. Može se reći i da bi ovu lekciju trebalo započeti od najosnovnijih mogućih aspekata. Kad sa ovaploćenim Bogom uspostaviš normalan odnos između stvorenog bića i Stvoritelja i uspostaviš normalan odnos između čoveka i Boga, zauzećeš ljudski ugao posmatranja, te ćeš se prema ovaploćenom Bogu, Njegovim rečima i delu, kao i prema svakom Njegovom stavu prema tebi, odnositi uz ispravna razmišljanja i gledišta, kao i sa ispravnim stavom. Kad jednom uspostaviš normalan odnos sa ovaploćenim Bogom – odnos između čoveka i Boga – ne bi trebalo da ti bude previše teško da budeš otvoren i iskren pred Bogom, da Ga poštuješ i da Mu budeš poslušan, zar ne? (Tako je.) To je cilj kome čovek treba da teži i to je načelo koje treba da primenjuje. Uspostavljanje normalnog odnosa sa ovaploćenim Bogom treba da započne uzajamnim delovanjem, druženjem, komunikacijom i ophođenjem sa Njim. Na tom temelju treba da produbiš svoje razumevanje ovaploćenog Boga, često razgovarajući i dolazeći u kontakt s Njim, te da tako dostigneš istinsko razumevanje Boga i bogopoznanje. Ako su razgovor, komunikacija i interakcija sa Bogom na nebu nešto što je veoma daleko, pa čak i čoveku nedostižno, a uz to i nerealno i neobjektivno, kako onda čovek može uspeti da ostvaruje interakciju, komunicira i druži se sa Bogom na temelju uspostavljenog normalnog odnosa sa Njim? Tokom ovog razdoblja u kome ovaploćeni Bog govori i dela, postoje uslovi da čovek to postigne; bilo u životu ili tokom rada, ti uslovi su na raspolaganju. Budući da su ti uslovi na raspolaganju, čovek tu priliku ne bi trebalo da propusti. Ovo je izvanredna prilika da se čovek obuči kako da se ispravno odnosi prema Stvoritelju. Bude li ovu priliku dograbio i bude li je dobro iskoristio, čovek će imati mogućnost i načine da na praktičniji način razume i spozna Boga na nebu. Tada razumevanje i spoznaja Boga na nebu prestaju da budu nešto nejasno i isprazno za čoveka i, naravno, prestaju da budu nešto o čemu on može samo da razmišlja a da to ne može da ostvari. U procesu u kome dolaze u kontakt i druže se sa ovaploćenim Bogom, s jedne strane, ljudi postepeno uče o sebi i spoznaju raznorazne predstave i uobrazilje koje imaju o Bogu. Pored toga, oni takođe postepeno uče o Božjoj radosti, srdžbi, tuzi i sreći, o različitim Božjim stavovima prema čoveku, kao i o načelima prema kojima Bog govori i dela i načinima na koje to čini, te o cilju koji On ima u svemu tome. Ovde je važno čoveku omogućiti da, kroz ono što očima vidi, ušima čuje i srcem doživi, praktičnije i tačnije razume različite aspekte Božjih reči i postupaka. U takvim okolnostima čovek više neće živeti usred svojih predstava i uobrazilja o Bogu. Da se Bog u poslednjim danima nije ovaplotio, čak i kad bi čovek i dalje verovao u Gospoda Isusa iz Doba blagodati i to činio dugi niz godina, njegovo razumevanje Boga i bogopoznanje bili bi praktično ravni nuli; ne bi imao ni trunčicu istinskog bogopoznanja. Zato u verskom svetu nema nikoga ko istinski spoznaje Boga. Bogopoznanje koje zadobijaju oni koji prihvataju ovaploćenog Boga poslednjih dana sasvim je drugačije; oni koji ga poseduju znaju znatno više o Bogu od onih koji su verovali u Gospoda Isusa u Dobu blagodati. Budući da ovaploćeni Bog poslednjih dana dela već dugo, da izražava mnoge istine, da obavlja delo velikih razmera, da dugo ostvaruje interakciju sa čovekom, s njim se druži i zajedno živi, te da dolazi u kontakt sa širokim krugom ljudi, uslovi da čovek razume i spozna Boga samim tim su znatno povoljniji. Odnosno, ovo ovaploćenje pružilo je čoveku povoljnije uslove i prilike da stupi u kontakt sa Bogom, omogućivši mu da sopstvenim ušima čuje Božji glas i da se sopstvenim očima uveri u svaki Božji pokret, u radost, srdžbu, tugu i sreću Božju, kao i u mnoge pojedinosti raznih aspekata Njegovog svakodnevnog života. Pored spoljašnje pojave ljudskosti ovaploćenog Boga s kojom čovek može da dođe u kontakt, pojedinosti Božjeg života i Njegove suštine trebalo bi da budu sasvim dovoljne da čoveku pruže dublje i tačnije razumevanje Boga. Naravno, to dublje i tačnije razumevanje trebalo bi čoveku da omogući da uspostavi bolji, zdraviji odnos sa Bogom i da raskrsti sa raznim predstavama i uobraziljama, te da odbaci sve predstave i uobrazilje koje ima o Bogu. Zar ne? (Tako je.) Zato, o čemu god da besedim, cilj te besede jeste da pomogne čoveku da bolje razume i spozna Boga. Naravno, nikada nisam govorio o porodici ovaploćenog Boga kao čoveka, o obrazovanju koje je stekao niti o okruženju u kome je odrastao, a još manje sam govorio o Njegovoj porodičnoj istoriji, običajima Njegove porodice, Njegovom kućnom okruženju ili konkretnom načinu života i vaspitnim metodama koje je Njegova porodica primenjivala. Naravno, nikada vam nisam govorio ni o tome kakva je Moja ličnost, niti kakve su Moje životne navike, niti sam ikada govorio o beznačajnim pojedinostima Svog života u pogledu osnovnih životnih potreba. O čemu sam, zapravo, govorio? (O nekim načelima prema kojima se Sâm ovaploćeni Bog vlada i postupa.) Bilo da sam navodio primere, govorio o činjenicama u nekom kontekstu ili govorio o nekom aspektu istine, sve o čemu sam govorio ticalo se Božjeg dela, Božje suštine i Božjeg identiteta; sve se to odnosilo na čovekovo bogopoznanje. Čak i ako navedem poneki primer koji se tiče osnovnih životnih potreba, cilj Mi nije da se usredsredite na to šta Ja jedem, šta oblačim ili kakve su Moje životne navike, već da vam pomognem da spoznate koja su Božja načela ličnog vladanja i postupanja kad On dođe u telu i živi zajedno sa ljudima. Čak i ako ono o čemu govorim obuhvata ponešto od načina života ovaploćenog Boga, to je zato da bi vam pomoglo da razumete Njegova gledišta i načela u vezi sa tim stvarima, da razumete i dokučite načela u jednom aspektu, te da na tom temelju bolje razumete Božju normalnost i praktičnost, kao i Njegova načela ličnog vladanja i postupanja. Razumevanje konkretnih pojedinosti ovih načela služi upravo tome da biste mogli da shvatite kakav život vodi ovaploćeni Bog, ovaj običan čovek, i kako je Njegov život povezan sa Bogom. Ja besedim u skladu sa ovim načelom. Cilj Mi nije da oponašate Moje izbore u pogledu osnovnih životnih potreba, Moj konkretan način života ili boje koje Ja volim. To nije Moj cilj. Ja vam samo predočavam Svoja načela. Na primer, kad ti kažem šta jedem ili kakve su Moje svakodnevne navike, to nije zato da bi Me ti oponašao ili se držao nekog pravila, već da bi saznao šta se krije unutar običnosti i normalnosti ovaploćenog Boga kad dođe na zemlju i koja su Njegova načela ličnog vladanja i postupanja. Dovoljno je da kroz primere koje navodim i kroz određene činjenice razumeš načela, ovaj aspekt istine, kao i Božji život i Božju narav koje bi trebalo da spoznaš. Zato ti nikada ne govorim da li više volim dugu ili kratku kosu; kažem ti samo koji su razlozi i načela za puštanje kose ili za nošenje kratke kose, kako bi mogao da razumeš načela. Beseda o ovim istinama o ovaploćenom Bogu obuhvata čovekovo znanje o Božjoj suštini i Božjem identitetu, a obuhvata i Božju normalnost i praktičnost. Ako neko veruje da se Bog na zemlji odnosi samo na Božje delo i reči, a da se jedino Bog na nebu odnosi na Božja dela, da li je takvo poimanje ispravno? (Nije.) Potiču li onda reči koje izgovara i delo koje obavlja Bog na zemlji od Boga na nebu? (Potiču.) Dobro je ako to možete tako da shvatite. Nikada vam nisam rekao gde sam rođen, kako je izgledalo Moje odrastanje niti kakvo sam obrazovanje stekao, niti sam ikada pričao o sredini u kojoj sam odrastao, obrazovnom okruženju u kome sam stasavao ili o istoriji Svoje porodice, zar ne? (Nisi.) Neki ljudi kažu: „Tvoja porodica nije ugledna. Odrastao si baš kao i svaki običan čovek. O tome ne vredi govoriti, pa zato to i ne spominješ.” Da li je to razlog zašto ne govorim o tim stvarima? (Nije.) Zašto onda o njima ne govorim? (Priča o tim stvarima ne bi nam nimalo pomogla u spoznaji ovaploćenog Boga.) One nemaju nikakve veze sa spoznajom ovaploćenog Boga, pa zato o njima i ne govorim. Kad bih govorio o tim stvarima, mogli biste da odete i da ne slušate. Međutim, ako vam govorim o delu, rečima, naravi i suštini ovaploćenog Boga, kao i o raznim ispoljavanjima i otkrivanjima Njegovog života, trebalo bi pažljivo i usrdno da slušate. Morate da slušate ono što se odnosi na istinu; slušanje takvog sadržaja vam pomaže da spoznate Boga. Neki ljudi kažu: „Kakve veze ima spoznaja Boga sa mojim stremljenjem ka istini?” Recite Mi, postoji li tu neka veza? (Postoji.) Može li spoznaja Boga da zameni stremljenje ka istini? Kakva je veza između spoznaje Boga i stremljenja ka istini? Smatrate li da načela postupanja i govora koja se ispoljavaju u normalnosti i praktičnosti ovaploćenog Boga, o kojima sada sa vama razgovaram u zajedništvu, imaju ikakve veze sa istinom? (Imaju.) Kakve onda veze ima spoznaja Boga sa stremljenjem ka istini? (Smatram da je spoznaja Boga sama po sebi stremljenje ka istini. To je zato što nam spoznaja Boga omogućava da spoznamo različita načela prema kojima Bog postupa i različite naravi koje Bog ispoljava, a pomaže nam i da preispitamo sopstvene postupke i dela, kao i iskvarene naravi koje ispoljavamo. Takođe nas usmerava u našem postupanju. To je jedan aspekt. Drugi aspekt je to što spoznaja Boga može da podstakne čoveka da stremi ka istini. Kad čovek stekne izvesno znanje o Božjoj suštini i naravi, u njegovom srcu rađaju se pozitivna želja i rešenost – poželeće više da spozna Boga i poželeće da stupi na put stremljenja ka istini – te će postepeno odbacivati svoje iskvarene naravi i proživljavati obličje kakvo Bog zahteva. Zbog toga smatram da je spoznaja Boga sama po sebi stremljenje ka istini i da ona može da podstakne čoveka da stremi ka istini.) Kad čovek teži bogopoznanju, on zapravo stremi i ka istini; on ozbiljno pristupa istini i posmatra kako tačno Bog postupa i šta zahteva u različitim oblastima. Kad čovek potanko razume te stvari, imaće jasniji cilj i tačnije usmerenje u svom postupanju. Težnja ka bogopoznanju sama po sebi predstavlja stremljenje ka istini – ova tvrdnja nije pogrešna i te dve stvari nisu u sukobu. Dakle, može li stremljenje ka istini da vam omogući da spoznate Boga? (Može.) Dok stremite ka istini, vi ujedno postepeno spoznajete Boga. Proces stremljenja ka istini jeste proces primene istine. A dok primenjuješ istinu, postepeno razumeš Božje namere i ono što Bog od tebe zahteva, kao i koja su zahtevana Božja merila, želje i namere u konkretnim stvarima. Nakon što to razumeš, postepeno dolaziš do spoznaje Boga. Taj proces razumevanja upravo je proces spoznaje Boga. Te dve stvari se međusobno dopunjuju; nijedna ne postoji izolovano. U kom god aspektu istine da poseduješ istinsko iskustvo, znanje i shvatanje, u kom god aspektu istine da ostvariš takve dobitke, ono što zadobiješ obuhvataće i bogopoznanje. Kad poseduješ iskustvo i znanje o istini, istovremeno poseduješ bogopoznanje i razumevanje Boga. Kad stekneš bogopoznanje, možeš da budeš sigurniji u Božje namere i u zahtevana Božja merila. Nakon toga, kad budeš primenjivao istinu, činićeš to tačnije i nećeš se držati predstava i uobrazilja; jasno ćeš znati šta su Božje namere i šta bi Bog hteo da učiniš. Spoznaja Boga i stremljenje ka istini nisu nezavisni jedno od drugog i nisu u međusobnom sukobu, već se međusobno dopunjuju. Zato je spoznaja ovaploćenog Boga korisna i blagotvorna za tvoje stremljenje ka istini i njenu primenu. U tom smislu, ona može da posluži kao pokretačka snaga. Pre ovoga mnogi ljudi su razmišljali ovako: „Sada kad imam ove reči koje je izrekao ovaploćeni Bog, zadobio sam Boga. Kad se budem susretao s raznim stvarima, potrebno je samo da postupam u skladu sa ovim rečima. Nije važno čak ni ako ne razumem Boga ili ako nemam bogopoznanje; to neće uticati na moje primenjivanje istine.” Međutim, kad su u stvarnom životu pokušavali da primene istinu, svi su mogli da osete da, premda je Bog govorio krajnje konkretno i premda su iz Njegovih reči mogli da shvate načela primene i zahtevana Božja merila u pogledu brojnih konkretnih stvari, i dalje nisu bili sigurni povodom mnogih stvari koje su im se događale u svakodnevnom životu. Nisu bili stoprocentno sigurni da je ispravno postupiti na takav način, niti da je takvo postupanje u skladu sa Božjim namerama. Međutim, kad razumeš precizna načela prema kojima se Sâm ovaploćeni Bog vlada i postupa, osećaćeš se potpuno spokojno. Kad ponovo budeš naišao na slične situacije, više ih nećeš rešavati kao ranije, postupajući nasumično, kao da se kockaš, ne znajući potom da li je ono što si uradio bilo ispravno ili pogrešno. Kroz proces razumevanja načela prema kojima ovaploćeni Bog govori i postupa, čovekove predstave i uobrazilje o Bogu će se smanjivati i jenjavati a da on toga ne bude ni svestan, da bi postepeno bile razrešene. To jest, kad spoznaš ovaploćenog Boga, a naročito kad spoznaš načela prema kojima se On Sâm vlada i postupa i načine na koje to čini, imaćeš tačniji cilj i usmerenje da primenjuješ istinu i da upravljaš raznim stvarima u životu. Pre Božjeg ovaploćenja, dok je Bog na nebu ili Sveti Duh obavljao delo na čoveku, čovek nikada nije mogao da dobije odgovore na ova pitanja, niti je ikada primio ikakvu korist od Boga na nebu u smislu razumevanja različitih konkretnih pitanja ljudskoga života koja bi čovek trebalo da razume. Čak i ako čovek može da se pridržava određenih zakona i zapovesti, kad je reč o istina-načelima i o putu kojim ide, da se Bog nije ovaplotio kako bi delao i govorio, ljudski rod nikada ne bi mogao da ih spozna niti da ih razume. Čovek ne može da ih zadobije prosvećenjem od Svetoga Duha, niti može da ih zadobije od Boga na nebu. Jedini put zadobijanja jeste da od ovaploćenog Boga primi ova istina-načela koja čovek mora da razume kako bi živeo i opstao. Ukratko, spoznaja ovaploćenog Boga jeste put ka spoznaji Boga, put ka razumevanju Boga i, još više od toga, neophodan put da bi čovek uspostavio ili očuvao odnos sa Bogom.

Prošli put smo razgovarali u zajedništvu o tome da „Bog ne namamljuje čoveka”, što je tema obuhvaćena širom temom o tome da se ovaploćeni Bog ne stavlja u istu ravan sa iskvarenim ljudskim rodom. Gde smo stali? (Bog je besedio o tri konkretna ispoljavanja toga da Bog ne namamljuje čoveka: da ne izvlači informacije iz čoveka, da ne podstiče čoveka i da ne podstrekava čoveka. Završili smo besedu o tome da ne podstrekava čoveka.) Ove tri teme – ne izvlačiti informacije iz čoveka, ne podsticati čoveka i ne podstrekivati čoveka – sve one obuhvataju konkretna ispoljavanja toga da Bog ne namamljuje čoveka. Da li ste nakon našeg poslednjeg razgovora u zajedništvu malo razmišljali o tome? Pogledajte ono što sam vam tokom godina govorio – da li to odražava Božje načelo da ne namamljuje čoveka? (Da. Dok nam je govorio, Bog nikada nije pokušavao da iz nas izvuče informacije. Ti si uvek neposredan. Podučavaš nas strpljivo i postepeno, uvek nas usmeravaš i opskrbljuješ, te nam pružaš podršku i pomoć.) Dok vam se obraćam, jedno od Mojih načela jeste da vas ne namamljujem, a konkretna ispoljavanja toga jesu da iz vas ne izvlačim informacije, da vas ne podstičem i da vas ne podstrekavam. Ponekad se može dogoditi da vas nešto pitam, ali u tome nema nikakvog namamljivanja. Zato, kad pogrešno razumeš Boga, moraš da razmišljaš na sledeći način: „Ni u jednoj Božjoj reči nema namamljivanja niti izvlačenja informacija. Ne smem pogrešno da razumem Boga. Doslovno značenje Božjih reči jeste upravo ono što On i misli. Šta god da me Bog pita, odgovoriću istinito i reći ću Mu otvoreno i iskreno. Kazaću onoliko koliko znam, a ako nešto ne znam, baš tako ću i reći i kazaću Bogu da to moram da proverim pre nego što odgovorim.” Takav je neko ko je otvoren i iskren. Kad sa vama razgovaram i rešavam razne stvari, ako vidim da se suočavate sa teškoćama ili ako kod vas otkrijem bilo kakve probleme – bilo da su to problemi koje imate u obavljanju svoje dužnosti ili problemi koje imate u svojoj ljudskosti – pronaći ću priliku da sa vama razgovaram. To radim sa ciljem da vam pomognem da jasno uvidite šta je suština vaših problema, kako biste, nakon što ih spoznate, mogli da ih rešite. Cilj toga što ti pomažem da rešiš svoje probleme, s jedne strane, jeste to da nedostaci ili problemi u tvojoj ljudskosti budu ispravljeni i da ne živiš prema iskvarenim naravima, već da proživiš ljudsko obličje. S druge strane, to je radi toga da bi bolje obavljao svoju dužnost. Moj cilj nije da te upotrebim da ulažeš napor za Božju kuću, već da ti pomognem da, bez ikakvih prepreka, svoju dužnost počneš da obavljaš u skladu s merilom, da ne izazivaš prekidanja i ometanja, da radiš ono što bi trebalo da radiš najbolje što možeš, da odigraš svoju ulogu i da dobro obaviš svoju dužnost. Ako imaš probleme u svojoj ljudskosti, ukratko ću ti o njima govoriti. Ako to možeš da prihvatiš, to je, naravno, najbolje; ako to u tom trenutku ne možeš da prihvatiš, upotrebiću Svoj način da te obavestim, kako bi znao koji su tvoji problemi. Ukratko, cilj Mi je uvek da ti pružim podršku i pomoć. Moja namera nikada nije da te namamljujem da ideš putem koji je pogrešan ili zao, navodeći te da se izopačiš ili počiniš zlo. Cilj Mi je jedino da ti pomognem; Ja imam dobru nameru, i namera u pozadini toga je ispravna i pozitivna. Naravno, kad izgovaram ove reči i činim ove stvari, u tome nema nikakve prisile. To jest, nakon što čuješ ove reči, ne bi trebalo da te Ja sputavam. Čak i ako sa sigurnošću govorim o problemima u tvojoj ljudskosti ili raščlanjujem probleme u tvom obavljanju dužnosti, ti još uvek možeš da Mi kažeš: „I dalje ne mogu da prepoznam ove probleme koje si Ti razotkrio u meni; o njima moram da promislim.” Kažem da tako treba da se preispituješ ili da o ovom problemu sa svima razgovaraš u zajedništvu. Ne primoravam te da išta činiš shodno Mojim ličnim željama; naprotiv, dajem ti punu slobodu. Kad razotkrivam tvoje probleme, dajem ti podsetnik. Ovaj način podsećanja ne podrazumeva da se govori neodređeno, već podrazumeva besedu o nekoj činjenici – razotkrivanjem reči ili ponašanja koje ispoljavaš i pokazuješ – kako bi znao da zaista imaš te probleme. Kazaću ti jasno i otvoreno. Nipošto neću koristiti nejasne reči kako bih ti stvorio lažni utisak, dovodeći te do toga da upadneš u negativnost, slabost i da budeš dezorijentisan ili te navodeći da stekneš utisak kako su Moje reči tako duboke, teško razumljive i nedokučive, kako bi ti imao visoko mišljenje o Meni. To neću učiniti. Kazaću ti neposredno i jasno; neću da okolišam i da ti prepuštam da nagađaš. Na primer, neki ljudi su veoma sentimentalni i skloni su tome da govore sa raznim primesama. Kažem im otvoreno: „Tvoje reči sadrže mnogo primesa, u potpunosti govoriš na osnovu svojih osećanja i ne štitiš interese Božje kuće. Ti si naprosto onaj koji hoće da ugodi drugima.” Eto u kojoj meri sam neposredan. Kad neki ljudi ne znaju kako da postupe kad se susretnu s nekom situacijom, Ja im direktno kažem: „U ovom slučaju moraš da postupiš ovako; u onom slučaju postupi onako.” Eto u kojoj meri sam jasan kad im govorim. Nakon što to čuju, ljudi koji se u stvari unose srcem i ljudi koji su razumni mogu to jasno da razumeju; nisu smeteni niti zbunjeni i u svom srcu istinski znaju šta treba da učine. Naravno, kad me čuju da ovako govorim, neki smetenjaci sa izopačenim shvatanjem postaju zbunjeni. Koliko god da se trude da slušaju, ne mogu to da shvate niti mogu da razumeju načela; i dalje je potrebno da im navodim primere i da im stvari detaljno objašnjavam. Međutim, čak i ako navedem primer i ponovo ih podučim, i dalje ne mogu da razumeju i ne znaju kako da postupaju. Ovo se ne dešava zato što stvari nisam jasno objasnio, već zato što su oni isuviše lošeg kova i previše su smeteni. Ukratko, kad govorim, Moje načelo je da to uradim tako da, nakon što Me saslušate, ne budete zbunjeni, već da u umu imate jasan put primene i da znate kako da tačno postupate. To Mi je cilj kad vam govorim.

U sklopu ovog načela da se čovek ne namamljuje, pored ova tri ispoljavanja – ne izvlačiti informacije iz čoveka, ne podsticati čoveka i ne podstrekivati čoveka – postoji još jedno ispoljavanje: da se ne bude nejasan. Šta znači biti nejasan? To znači govoriti prividno tačne stvari, ne izražavati se jasnim i nedvosmislenim rečima, činiti da stvari zvuče maglovito i govoriti reči koje zvuče ispravno, ali se ne mogu primeniti ni sprovesti, te koje nisu ništa drugo do prazne priče. To nazivamo nejasnim i nerazumljivim. Ne biti nejasan, dakle, znači da u čovekovim rečima nema ovih osobina i da one nemaju ovakvu suštinu; naprotiv, te reči su jasne i jednostavne, preciznog su značenja i čoveku pružaju put koji može da sledi. Vidiš, kad besedim o različitim aspektima istine, svaki put kad pokrenem neku novu temu, najpre nastojim da ti navedem definiciju tog aspekta istine. Sa kojim ciljem dajem definiciju? Sa ciljem da ti taj pojam postane jasan i da ti omogući da spoznaš tačnu definiciju istine o kojoj govorim. Nakon što ti ta tačna definicija postane jasna i kad budeš mogao da je usvojiš, imaćeš cilj i usmerenje. Nakon što se uz pomoć definicija koje dajem čoveku kod njega postigne ovaj rezultat, on u svom srcu može jasnije da zna šta treba da primenjuje i čega treba da se pridržava. Zatim navodim neke konkretne primere. Kad navodim primere, cilj Mi je da čoveku pomognem da zadobije veću jasnoću o tom aspektu istine, da mu pomognem da o tome stekne tačno znanje i da sazna kako da to primeni. Tada ću onim što govorim ostvariti rezultat i cilj. Koji je najbolji način da se ovaj cilj postigne? Tako što kroz definicije i primere saznaš kojih istina-načela bi trebalo da se pridržavaš. Iako ima mnogo ljudi koji nemaju duhovno razumevanje i u onome o čemu se raspravlja ne mogu da shvate istina-načela, već jedino umeju da slede određena pravila, makar su im jasna pravila koja slede. Na primer, kad besedim o određenom aspektu istina-načela, mogu da navedem neke primere, govoreći da je za čoveka nezdravo da jede određene stvari, kao i da su pogrešni određeni izbori koje čovek pravi i određene stvari koje čini. Ljudi koji imaju duhovno razumevanje i sposobnost shvatanja tada će znati: „Dakle, ovo je tačno razumevanje ovakvih stvari. Sada znam načela i znam kako da postupam, kako da biram i šta da prihvatim ili odbacim.” Međutim, kad to čuju ljudi koji nemaju duhovno razumevanje, oni kažu: „Shvatam. Bog nam ne dâ da ovo jedemo i ne dâ nam da ono koristimo.” I ispoljavanja ovih ljudi koji nemaju duhovno razumevanje nešto pokazuju: pokazuju da su primeri koje navodim veoma konkretni i da su to stvari s kojima čovek može da se susretne u svom stvarnom životu. Ti primeri nipošto nisu isprazni i nisu teorije, parole niti su neko dubokoumno znanje.

Ovaploćeni Bog ne govori nejasno niti dvosmisleno; to ne važi samo kad besedim tokom okupljanja, već i kad s vama vodim običan razgovor. Ponekad govorim o vašim dužnostima, katkad govorim o crkvenom radu, a ponekad o čovekovim iskvarenim stanjima i odstupanjima koja ima u svom postupanju. O kom god pitanju da besedim, svoju besedu uvek zasnivam na vašim stanjima, vašem rastu i vašim trenutnim problemima. Kad sa vama razgovaram u zajedništvu, nikada ne uzvikujem parole; naprotiv, navodim konkretna objašnjenja i detaljno razjašnjavam stvari, a zatim vam ukazujem na put. Ponekad govorim toliko da čak i Sâm osećam da sam preopširan, ali na kraju, ipak, shvatite. To je prilično dobar rezultat. Šta time hoću da kažem? Time hoću da kažem da, kad u svakodnevnom životu o nečemu sa vama razgovaram u zajedništvu, čak i ako se taj razgovor sastoji samo od toga da vam poverim neki jednostavan zadatak, Ja se pobrinem da vam ono što kažem bude jasno i da to razumete, bez ikakvih nejasnoća. Šta znači to što u Mojim rečima nema nikakvih nejasnoća? To znači da se ne razmećem bombastičnim idejama, ne govorim poput nekog birokrate i ne izgovaram reči i doktrine, niti isprazne, hvalisave reči. Značenje onoga što govorim određeno je i jasno, bez ikakve dvosmislenosti. Ne samo da govorim jasno i otvoreno, već vam ujedno dajem do znanja kako da postupate. Na primer, kad živimo u inostranstvu, ako u dvorištu treba da sagradimo neke objekte za svakodnevnu upotrebu, reći ću čoveku koji se time bavi da se kod državnih organa raspita o tome kakvi su zahtevi i uslovi za izgradnju takvih objekata. Nakon što sve to bude jasno razumeo, taj čovek treba da sagradi te objekte strogo u skladu sa uslovima i specifikacijama koje nalažu državni organi. Ako ne možemo da ispunimo uslove koje državni organi nalažu, tad naprosto možemo odlučiti da te objekte ni ne sagradimo. Pri rešavanju tog pitanja, tom čoveku ukažem na nekoliko stvari na koje treba da obrati pažnju i ujedno ga podučim kako da postupi u nekim posebnim situacijama o kojima možda nije ni razmišljao. Sve mu kažem jasno, a on, pošto Me čuje, zna kako da reši to pitanje. Kad drugima poveravaju zadatke, neki ljudi govore nejasno i nerazumljivo; samo govore poput nekog birokrate i izbacuju doktrine i pričaju prazne priče. Na primer, kad odrede da neko ode u državnu instituciju da obavi neki posao, samo mu kažu: „Idi u opštinu i raspitaj se kakvi su propisi.” Kad to čuje, čovek koji to rešava ne zna šta da uradi niti kako bi o toj stvari trebalo da se raspita; samo se raspita unaokolo i to je sve, pa na kraju ne postigne nikakav rezultat. Poveravajući ljudima zadatke na ovaj način, zar ne postupaš poput nekog birokrate? (Da.) Kad obavljam neki konkretan rad, o problemima koji u tom radu postoje, kao i o predvidivim problemima i problemima na koje ste vi ukazali besediću i rešavaću ih jedan po jedan. Dok o svakom problemu besedim, s jedne strane, cilj Mi je da ga rešim u skladu sa istina-načelima; a pored toga, kad su posredi neke posebne situacije, rešavaću ih i o njima razgovarati shodno datim okolnostima. Načela koja izlažem i sadržaj o kome besedim nikada nisu nejasni. U najmanju ruku, Moj motiv je da težim jasnoći, tako što ti dajem opšte načelo kako bi, kad se susretneš s takvim stvarima, mogao da primeniš to načelo i da postupaš u skladu s njim. Time se obezbeđuje da imaš put koji možeš da slediš i da ne budeš u nedoumici kad se u svakodnevnom životu susretneš s raznim stvarima, već da znaš kako da rešavaš probleme i obavljaš rad. Ja ne držim bombastične govorancije o prividno tačnim doktrinama i teorijama kako bih te zaludeo ili te potisnuo, niti te podučavam prividno tačnim znanjima ili teorijama kako bih te naveo da to prihvatiš i pokoriš se; Ja to ne radim. Nikada ispred Sebe nisam posadio ljude da Me slušaju dok izlažem bombastične teorije, da bi oni nakon toga bili krajnje zbunjeni, sa osećanjem da su nešto razumeli i zadobili, a da ujedno imaju osećaj kao da nijedan problem nije uopšte rešen, zbog čega bi imali utisak da je ovih nekoliko sati razgovora u zajedništvu bilo gubljenje vremena. Ja to ne radim. Ako imate probleme, Ja ih rešavam; ako nemate nikakve probleme, trudim se koliko god mogu da vas ne ometam. Ono što vam govorim sasvim je konkretno. Na primer, kad se pojave problemi u radu sa himnama, razgovaram sa vama o pitanjima vezanim za himne. Iako nisam izučavao odgovarajuća stručna znanja u toj oblasti, mogu da besedim o načelima. Kad se pojave problemi u prevodilačkom radu, iako ne govorim tečno engleski jezik, razgovaraću sa vama o načelima prevođenja, pomoći ću vam da rešite probleme koji se tiču načela, a s kojima ne možete da izađete na kraj i nastojaću da kroz Moju besedu shvatite neka načela o primeni istine. Nakon što Me saslušate, možda nećete razumeti nikakve duboke istine niti tajne, ali ćete spoznati jedan aspekt načelâ postupanja ili put za rešavanje problema u radu kojim se bavite – to je rezultat koji u vama nastojim da postignem kad sa vama dolazim u kontakt, kad sa vama ostvarujem interakciju i sa vama rešavam stvari.

U sklopu teme o tome da se ne bude nejasan obuhvaćena je još jedna stavka: kad je posredi raspoznavanje određenog tipa čoveka ili određene vrste stvari, načela o kojima sa tobom razgovaram u zajedništvu imaju za cilj da ti pomognu da jasno prepoznaš suštinu tog tipa čoveka i prirodu te vrste stvari, te da ti pomognu da u svom srcu jasno znaš šta je suština tog tipa čoveka, šta je priroda te vrste stvari, kako prema njima treba da se ophodiš i kakva ispravna gledišta i stavove u pogledu toga treba da imaš. Kad besedim o ovim pitanjima, cilj Mi je da ti pomognem da imaš ispravna gledišta, stavove i stanovišta u odnosu na sve vrste ljudi, događaja i stvari, čime ti obezbeđujem da se, kad se pridržavaš načela, držiš onih pravih, a ne onih koja su pogrešna. Cilj Mi je da ti omogućim da raspoznaješ ljude, događaje i stvari, kako bi znao šta su tačno suština i pravo lice svih vrsta ljudi, događaja i stvari; da ti omogućim da spoznaš pozitivne stvari i – istovremeno – one negativne; i da ti pomognem da imaš sopstveno ispravno stanovište bez obzira na to sa kakvim se ljudima, događajima i stvarima susrećeš u svom svakodnevnom životu. Šta znači imati ispravno stanovište? To znači da možeš da zauzmeš pravi stav da bi se pridržavao načela, ne priklanjajući se srednjem putu i ne bivajući smušen čovek, smetenjak, niti onaj koji hoće da ugodi drugima. Vidiš, u početku, kad je namamljivala Adama i Evu, zmija im je rekla: „Bog vam ne dâ da jedete plod sa drveta poznanja dobra i zla. Bog je rekao da ćete, nakon što ga okusite, sigurno umreti, ali u stvari, nećete nužno umreti.” Iako je ova zmijina izjava bila veoma nejasna, na Adama i Evu je delovala namamljujuće, donoseći im pogubne posledice. Kakve su to bile posledice? Adam i Eva više nisu slušali Božje reči, više nisu verovali Božjim rečima, više nisu imali ispravno stanovište i više se nisu držali svog prvobitnog stanovišta i prvobitnih načela. Umesto toga, na temelju svoje sumnje u Boga, nisu poverovali Božjim uputstvima i nisu poverovali da će umreti ako pojedu plod sa drveta poznanja dobra i zla. Zatim su u njima počele da nastaju razne zamisli i, dok se to odvijalo, ispružili su ruku i ubrali su plod sa drveta poznanja dobra i zla. To je bio proces namamljivanja, a ujedno i rezultat toga što su Adam i Eva bili namamljeni. Taj proces namamljivanja sastojao se u tome što su slušali Sotonine reči i poverovali im, što su u njima počele da se javljaju zamisli, što su počeli da sumnjaju u Boga i što su prestali da veruju Božjim rečima. Kao rezultat toga što su bili namamljeni, Adam i Eva su postupili suprotno Božjim rečima i okusili su plod sa drveta poznanja dobra i zla. Premda im zmija nije rekla: „Sasvim sigurno nećete umreti ako budete jeli te plodove; ono što je Bog rekao je pogrešno i Bog vas obmanjuje”, u zmijinoj tvrdnji da „nećete nužno umreti ako ga budete jeli”, ovo „ne nužno” je bilo nejasno izražavanje. Po svojoj prirodi, to nejasno izražavanje bilo je namamljujuće; navelo je čoveka da posumnja u Boga i da ne poveruje Božjim rečima. To nejasno izražavanje takođe je navelo čoveka da izgubi svoje ispravno stanovište, kao i svoj podsticaj i veru da se pridržava načela. I šta se na kraju dogodilo? Čovek je kročio na put namamljivanja od strane zmije, izdao je Boga i živeo je u grehu. Posmatran u tom kontekstu, izraz „ne nužno”, koji je zmija izgovorila kad je namamljivala čoveka, naprosto je imao preveliko negativno dejstvo. Njime nisu direktno poreknute Božje reči niti je njime čoveku direktno rečeno da ne sluša Božje reči, niti je čoveku direktno rečeno da bude podozriv prema Boga i da posumnja u Njega, a još manje je taj izraz čoveku nedvosmisleno poručio: „Nećeš umreti nakon što plod pojedeš.” Ipak, samo nejasan izraz poput „ne nužno” bio je dovoljan da pokrene čovekov um, da ga obmane i namami da okusi plod sa drveta poznanja dobra i zla. To su posledice koje je to nejasno izražavanje donelo čoveku. Odakle potiče ovaj nejasni izraz „ne nužno”? U samom početku, ovaj izraz je potekao iz reči koje je zmija izgovorila namamljujući Evu. Pre toga, ne možeš da pronađeš nijednu nejasnu reč, niti možeš da pronađeš i najmanji nagoveštaj nejasnoće u ono malo uputstava koja je Bog dao Adamu i Evi. To jest, sve reči koje Bog izgovara jesu iskrene, istinite i tačne. Svaka rečenica koju On izgovori predstavlja ispravno stanovište, kao i ispravno i tačno gledište, a svega toga čovek treba da se pridržava i tome čovek treba zauvek da se pokorava i nikada u to da ne sumnja. Nijedna od Božjih reči nije nejasna, pa stoga nijedna od Božjih reči čoveka ne namamljuje. Govoreći u negativnom smislu, Božje reči ne sadrže ni najmanje namamljivanje niti obmanu za čoveka; u pozitivnom smislu, može se reći da sve što Bog kaže služi tome da čoveka zaštiti i sačuva, te da je sve to u stanju da očuva čovekov život i da održi ovaj najprisniji odnos između njega i Boga. Međutim, ovaj nejasan zmijin izraz – „ne nužno” – potpuno je raskinuo taj odnos i potpuno je čoveka odvukao od Boga, navodeći ga da posumnja u Boga i da se od Njega udalji, učinivši da se on oseća suviše posramljenim da bi Bogu izašao na oči. Na tom temelju zmija je dalje mamila, kvarila i pustošila čoveka. Sudeći prema odlomku koji sadrži Božja uputstva data Adamu i Evi, suština Božjih reči i Njegov cilj kad govori neizmerno su blagotvorni za čoveka – slušanje Božjih reči i pokoravanje Bogu jeste stanovište koje čovek treba da ima, a to je ujedno istina-načelo kojeg čovek zauvek treba da se pridržava. Bog zauvek voli čoveka, brine se o njemu, štiti ga i neguje, dok je Sotonin cilj, kad govori i postupa, da čoveka namami i iskvari, da čoveka namami da posumnja u Boga i da se udalji od Njega, a potom da čoveka namami da Sotonu obožava i da ga ovaj kvari. Budući da ovaploćeni Bog ima Božji život i Božju suštinu, On isto tako poseduje ovo konkretno ispoljavanje i načelo da u Svojim rečima i postupcima ne bude nejasan. Na osnovu svih Mojih propovedi i na osnovu toga što u svom svakodnevnom životu dolazite u kontakt sa ovaploćenim Bogom, zasigurno ćete postepeno otkriti da u svim istinama kojima Bog opskrbljuje čoveka nema nikakvog nejasnog rečnika od one vrste kakvu ćete pronaći u Sotoninim rečima, niti da ima bilo kakvih nejasnih izraza poput onih kojima se Sotona služi, zar ne? (Tako je.) To što nije nejasan jeste ispoljavanje Božje iskrenosti i vernosti kad govori i dela, a ujedno je i ispoljavanje Božje suštine. To jest, u Bogu nema onakve suštine kakvu ima Sotona kad govori kako bi namamio čoveka; u Božjoj suštini toga uopšte nema. Prema tome, čak i ako reči ovaploćenog Boga nisu sasvim detaljne ili jasne kad su u pitanju neke sporedne stvari, On nipošto neće upotrebiti nijednu od onih nejasnih reči sličnih onima kojima se Sotona služi kako bi namamio čoveka, te se nipošto neće poslužiti onom vrstom jezika, načinom govora ili načinom delanja zbog kojih bi se ti našao u nedoumici ili koji bi te naveli da prema Bogu gajiš sumnje i udaljiš se od Njega. Naprotiv, kako god da Bog govori i šta god da On govori, krajnji cilj koji On nastoji da postigne jeste to da se sve više približavaš Bogu, da iz Njegovih reči razumeš Božje namere, da imaš ispravna razmišljanja i gledišta i ispravno stanovište, te da budeš što više motivisan da se pridržavaš istina-načela. To je jedan aspekt ovog pitanja. S druge strane, Bog nastoji da ti iz ovih jasnih i izričitih reči zadobiješ cilj, ispravno usmerenje u životu i pravac pred sobom. Naravno, još važnije jeste to da ćeš, kad budeš imao ispravna gledišta i stanovišta u odnosu na sve vrste ljudi, događaja i stvari i kad se budeš pridržavao istina-načela, zadobiti Božju zaštitu i brigu, a potom i Božje priznanje i prihvatanje. Zar niste onda vi ti koji od toga imaju koristi? (Jesmo.) I sama činjenica da Božje reči i postupci nisu nejasni donela vam je tako velike koristi. Da li ste to do sada makar malo uspeli da uvidite? (Jesmo.) Da Ja sve ovo nisam rekao, možda to celog svog života ne biste uvideli. Samo biste osećali: „Tvoje reči su istina. Tvoje reči su relativno tačne i objektivne, a način na koji nas razumeš je relativno dubok”, ali verovatno ne biste bili u stanju da prepoznate to da, kad govori, ovaploćeni Bog nije nejasan, zar ne? (Tako je.)

Postoji još jedno ispoljavanje toga da u Svojim rečima ovaploćeni Bog nije nejasan, a to je da u različitim temama o kojima sa vama razgovaram u zajedništvu, bilo da se tiču stručnog rada ili život-ulaska, Moja beseda ne sadrži nikakvo znanje, filozofiju niti teologiju – u njoj uopšte nema tih stvari. Čak i kad se radi o nekoj pojedinosti stručnog rada, kod većine stvari o kojima besedim, suština onoga što govorim prvenstveno je u tome da vam kažem kako da dokučite odgovarajuća istina-načela i kako da ispravno primenite stručno znanje i veštine u toj oblasti, kako biste mogli bolje da svedočite o Bogu i da obavljate svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Ja vam ne usađujem znanje. Ponekad sa vama podelim neka zdravorazumska saznanja, kao što je zdravorazumsko razmišljanje o tome kako da se spreči prehlada: obavezno se utoplite zimi. Nemojte da se prehladite. Kad je prozor otvoren, nemojte da sedite blizu njega kako ne biste bili na promaji. Sve je to zdrav razum. Na šta se zdrav razum odnosi? (Na izvesno životno iskustvo koje bi čovek trebalo da ima u svom svakodnevnom životu.) To su životno iskustvo u vezi sa očuvanjem zdravlja i uvid u to, zar ne? (Da.) Ja vam ne usađujem društvena niti teološka znanja. Zašto vam te stvari ne usađujem? (Te stvari nam ne donose nikakvu korist.) To je samo jedan aspekt odgovora. I šta još? (Društveno znanje potiče od Sotone; Bog nam ne bi usađivao te stvari da bi nas naveo na stranputicu.) Kažite Mi, posedujem li Ja išta što je od Sotone? (Ne.) O čemu govorim kad sa vama razgovaram u zajedništvu i ćaskam? (Sve su to pozitivne stvari i sve je to istina.) Sotonino znanje, filozofija, logika, rasuđivanje i teologija – te stvari nikada ne pokušavam da naučim i u Meni ih nećete pronaći. Neki ljudi kažu: „Zašto ne pokušaš da ih naučiš bar malo?” To zaista nije Moj hobi. Ne volim te stvari. Osećam gađenje i odbojnost kad čujem ljude kako govore o teologiji. Teologija se sastoji samo od prividno tačnih doktrina i teorija; nije praktična, zar ne? Neki ljudi poznaju Bibliju do najsitnijih detalja i stalno proučavaju proročke knjige i knjige proročanstava – šta je prorečeno u određenom poglavlju i stihu, kako će se to ispuniti i koje se tajne u tome kriju. Te stvari nikada ne proučavam i nema nikakve potrebe da se trudim da ih proučavam. Ja po Svojoj prirodi ne volim te stvari. Kad se u svakodnevnom životu susretnem sa raznim stvarima, samo razmišljam o tome kako da postupim prikladno, kako da postupim ne bih li te probleme rešio i koji je najbolji način da se oni reše. Pri susretu sa raznim stvarima, mnogi ljudi negoduju, osećaju žaljenje ili postaju zbunjeni ili pak izbacuju uzvišene doktrine i uzvikuju parole. Kad se Ja susretnem s raznim stvarima, staloženo razmišljam o prikladnom načinu da ih rešim; ono o čemu razmišljam jesu rešenja. Zato, kad govorim i sa vama razgovaram u zajedništvu, volim da govorim o realnim stvarima, o stvarima na koje nailazite dok obavljate svoje dužnosti, pa čak i o stvarima koje spadaju u svakodnevni život, kao što su određeni ljudi, događaji i stvari, osnovne životne potrebe i tome slično. Govorim samo o realnim stvarima. Ne držim bombastične govorancije prepune ispraznih reči. Nakon što sa Mnom budete proveli više vremena, videćete da sam veoma ozbiljan i usrdan u pogledu realnih stvari i stvarnih problema u životu. Naprosto sam takav čovek. Ni u čemu nisam nejasan – a naročito kad se radi o vašem obavljanju dužnosti ili o vašem život-ulasku, to još i više važi, zar ne? (Tako je.) Ovim je obuhvaćen jedan vid toga da Ja nisam nejasan.

To da ovaploćeni Bog nije nejasan takođe potpada pod temu da Bog ne namamljuje čoveka. To da Bog nije nejasan znači da su način na koji Ja govorim i delam veoma jasni. Stvari nazivam pravim imenom; ne služim se prividno tačnim rečima, niti imam prividno tačne načine postupanja. Čak i kad postoji nešto o čemu se u datom trenutku ne može naprečac doneti zaključak, reći ću vam sledeće: „Hajde da neko vreme posmatramo ovog čoveka. Pričekajmo malo s ovim. Za sada, možemo učiniti jedino ono što je u ljudskoj moći. Za sledeći korak, pogledajmo u kom se pravcu stvari razvijaju. Možemo postepeno da osmislimo planove i postavimo ciljeve na osnovu pravca u kom se stvari razvijaju.” Kao što vidite, sve ću vam jasno objasniti i jasno ću vam izložiti data načela i način na koji treba da usmerite svoje postupke. Nipošto neću koristiti prividno tačne reči, pa da se osećate tako da ne znate šta biste uradili ili kako biste postupili u određenim stvarima. Čak i kada neke ljude karakterišem, besedim na osnovu nekih naročitih stvari koje su oni učinili i na osnovu njihovih različitih ispoljavanja, kako bih vam pomogao da jasno prepoznate suštinu ovog tipa čoveka i da znate kako da prema njemu postupate. Zar ne? (Tako je.) To jest, u Svoj način rešavanja stvari nikad ne uplićem Svoja lična osećanja niti lične ozlojeđenosti. Čak i kada postupam sa nekim ljudima, ako vam suština tog tipa čoveka nije jasna, o tome ću posebno besediti, jasno vam objasniti probleme koje on ima, a zatim upotrebiti istinu da bih odredio gde on pripada i raščlanio njegovu suštinu, pomažući vam da jasno shvatite zašto Božja kuća s njim postupa upravo na taj način, zašto su načela Božje kuće za postupanje prema ovom tipu čoveka baš takva i zašto je rezultat postupanja sa njim takav. Čak i ako neki ljudi ne priznaju svoje grehe niti se pokaju nakon što se s njima postupilo i ne znaju zašto su razrešeni dužnosti ili udaljeni ili zašto su uklonjeni, to je samo zato što ne spoznaju sebe i nemaju pokajanja. Međutim, kad je reč o tome zašto je Božja kuća sa njima postupala i zašto je rezultat postupanja sa njima bio takav, moramo otvoreno da iznesemo ta pitanja kako biste o njima znali pojedinosti – kakve probleme ti ljudi imaju, koji su razlozi Božje kuće da s njima postupa i šta je osnova za postupanje sa njima. Ukratko, u svim rečima koje sam sa vama podelio od početka pa sve do sada, izuzev onog dela izrečenog jezikom božanstva – gde ljudi ne znaju šta je rečeno, ne mogu u to da proniknu i ne poznaju istinu koja se u tome krije – kada je reč o bilo kom pitanju koje se tiče vašeg život-ulaska – bilo da je posredi razotkrivanje antihristove naravi ili razotkrivanje različitih ispoljavanja i otkrivanja čovekovih iskvareni naravi – te stvari uvek ističem i objašnjavam naročito jasno i precizno, pomažući vam da spoznate šta je pozitivno, a šta negativno, čega treba da se pridržavate, a šta da ispravljate, protiv čega da se bunite i šta da odbacujete. Ukratko, Moje dosledno načelo u govoru jeste da jasno besedim o istini, Božjim namerama, merilima koja Bog zahteva od čoveka, kao i o različitim aspektima načela primene kojih bi čovek trebalo da se pridržava, kako biste dobili tačan cilj, tačan pravac, kao i tačna načela primene i put primene. Štaviše, dok vam govorim, takođe jasno besedim o konačnom ishodu i kraju za ljude koji se ne pridržavaju ovih različitih načela; posebno vam izričito govorim kako su okarakterisani razni problemi koji su kod svakoga prisutni. Na primer, neki ljudi su površni u obavljanju svojih dužnosti, ne streme ka istini i nikada nemaju život-ulazak, na šta Ja kažem: „Tvoje obavljanje dužnosti je okarakterisano: ti službuješ. Budeš li nastavio da do samoga kraja veruješ na ovaj način, biće ti nemoguće da dostigneš spasenje. Moraš da stremiš ka istini, da imaš život-ulazak, da odbaciš ovo stanje službenika i da nastojiš da kročiš na put spasenja. Svrha obavljanja dužnosti jeste da se dostigne spasenje, a ne da se ulaže napor ili da se službuje.” Vidiš, zar ovo nije sasvim jasno? (Jasno je.) Time ti se jasno stavlja do znanja kakve su posledice kad ne primenjuješ istinu i kad nemaš život-ulazak. Pored toga, o kom god aspektu istine da besedim, o njemu ne besedim samo iz jednog ugla ili iz jedne perspektive, već iz više uglova i više perspektiva, služeći se različitim metodama i navodeći brojne primere. Nastojim da vam omogućim da razumete data istina-načela, a ne samo da shvatite neki aspekt doktrine ili pravila ili da na jednostavan način usvojite određeni aspekt znanja. Otkako je Bog prvi put došao u kontakt s ljudskim rodom i čoveku dao Svoje prvo uputstvo, pa sve do danas, Božje načelo govora ostalo je nepromenjeno. Bilo da Bog govori i dela kao Duh ili pak govori i dela u telu, On se uvek pridržavao ovog načela: da govori jasno i precizno. Iz ljudske perspektive, sve što On govori i pruža čoveku jesu uputstva, a to su, naravno, ujedno i opskrbe. To jest, kao stvorena ljudska bića, ljudi treba ozbiljno da imaju na umu svaku reč koju Bog izgovara i da je se strogo pridržavaju u svom svakodnevnom životu, naročito kad je reč o obavljanju dužnosti, umesto da Božje reči posmatraju kao skup teoloških teorija. Svaka reč koju Bog izgovori i svaki aspekt istine koji Bog pruža čoveku imaju za cilj da čoveka izvedu na pravi put i da mu pruže jasan cilj i pravac. Ako ih se pridržava, čovek će postati stvoreno ljudsko biće koje je u skladu s merilom i koje Bog priznaje.

Ima li još nekih pitanja u pogledu ovog aspekta da nisam nejasan? Čega još možete da se setite? Ranije u kontinentalnoj Kini, pre nego što je ova etapa dela zvanično otpočela, kad bi pojedine takozvane vođe otkrile da je neko počinio blud, one bi se na to žestoko obrušile. Primoravale bi dotičnog čoveka da klekne na zemlju i ispovedi svoje grehe, a te vođe bi slušale sve što on govori. Izigravale bi Boga slušajući tog običnog vernika kako ispoveda svoje grehe, a kad bi čule delove koji nisu dovoljno jasno objašnjeni, čak bi zahtevale da čuju i pojedinosti. U stvari, bilo je nepotrebno tako postupati – dokle god čovek ispoveda svoje grehe, kaje se i više ih ne ponavlja, to bi trebalo da bude dovoljno. Ljudi ispovedaju svoje grehe Bogu, a ne čoveku. Ljudi ne treba da izigravaju sudije, a kamoli da pokušavaju da predstavljaju Boga. Međutim, te takozvane vođe naročito su zahtevale da čuju sve pojedinosti grehova tog čoveka, zbog čega su se drugi samim slušanjem svega toga osećali zgroženo i neprijatno. Te vođe se ne bi smirile sve dok čoveka ne bi ispitale do stanja krajnje neprijatnosti. Kako se osećate kad ovo čujete? (Osećamo se veoma zgroženo.) Takve vođe su lažne vođe i u sebi imaju suštinu zlih ljudi. Htele bi čak da nastupaju kao sudije i da vode sudske procese; zaista nemaju nimalo stida! Kad bi obični vernici počinili grehe, naročito greh bluda, ove vođe bi se posebno zainteresovale, postavljajući detaljna pitanja i zahtevajući da čuju sve pojedinosti. Crkvenom radu nikada ne bi pristupale na ovaj način, ali kad bi otkrile pitanja bluda, to bi ih neobično očaralo i postale bi krajnje ozbiljne, ispitujući čoveka koji je zgrešio u toj meri da bi on poželeo u zemlju da propadne. Čak su smatrale da stvari uzimaju zaozbiljno i da nisu nejasne, te su verovale u svoju sposobnost da obavljaju stvarni rad. Nije li to odveć apsurdno? Budući da imaju status, pojedini ljudi misle da mogu da predstavljaju Boga, pa svoj položaj koriste kako bi činili određene stvari. Budući da obični vernici nemaju veliku sposobnost raspoznavanja, ne razlikuju ispravno od pogrešnog i ne znaju šta su Božji zahtevi prema čoveku, bili bi poslušni svemu što bi te takozvane vođe od njih tražile, smatrajući da bi neposlušnost vođama predstavljala buntovništvo protiv Boga. Čak i kada su bili ispitivani do granice krajnje neprijatnosti, nisu se žalili, čak verujući da se pokoravaju Bogu i da su pošteni i iskreni pred Bogom. Te takozvane vođe su razmišljale: „Dogodila se tako krupna stvar – u svom postupanju prema njoj ne smemo da budemo nejasni. Počinio si blud; sve pojedinosti moraju da se iznesu na videlo. Moraš svima da ispovediš svoje grehe!” Na kraju bi tog čoveka ispitivale sve dok ne bi dospeo u stanje krajnje neprijatnosti i dok ne bi osećao bol, u toj meri da više ne bi želeo ni da živi. Šta mislite o radu koji su te vođe obavile? (Nije dobro obavljen.) Da li ste Mene ikada videli da činim takve stvari? Kad sa vama dolazim u kontakt, jesam li ikada pokušao da saznam vaše privatne stvari? (Nikada.) Kažite Mi, želim li Ja da išta znam o vašim privatnim stvarima ili o tome koja ste zla dela u tajnosti počinili? Za te stvari ne želim da znam. Kad kažem da za njih ne želim da znam, da li se Ja to pretvaram ili pak nemam prilike da za te stvari saznam? (Nijedno od toga; Bog za njih ne želi da zna.) Za njih ne želim da znam zato što Me one ne zanimaju i zato što nema potrebe da za njih znam. Ako imate bilo kakve probleme, sami se molite Bogu ili tragajte za istinom da biste ih rešili; to je najbolje. Čim postanu vođe, pojedini ljudi žele da iskoriste svoj status kako bi činili stvari koje ljudi sa statusom žele da čine, pokušavajući da dokuče ljudske misli i privatne stvari. Ne obavljaju nimalo od onog stvarnog rada koji bi vođe i delatnici trebalo da obavljaju, a opet su sasvim ozbiljni kad je posredi to da zabadaju nos u privatne stvari ljudi. Još i misle da su sve druge pridobili time što tako obavljaju rad; osećaju se prilično počastvovano. Imaju li takvi ljudi imalo razuma? Oni nemaju nimalo razuma i u sebi nemaju nimalo ljudskosti.

Iz Božjih reči i Njegovog dela svako može da prepozna činjenicu da Bog nije nejasan. Ako usrdno uvažavaš svaku rečenicu koju Bog izgovori i svaki Njegov govor, te ako usrdno uvažavaš i doživljavaš delo koje Bog obavlja na tebi, još ćeš više verovati da je Bog veran, kao i da Njegovo delo i reči sadrže Njegovu ljubav i brigu prema čoveku. Božje opskrbljivanje čoveka životom čoveka nikada nije zaludelo. To jest, Bog nikada nije pružio čoveku pogrešno usmeravanje niti pogrešna uputstva, niti je ikada dao pogrešne izjave, a još manje prividno tačne tvrdnje koje bi čoveka zbunile. Naprotiv, kakav god sadržaj da je u pitanju ili koji god aspekt istine da je obuhvaćen, On čoveka neumorno opskrbljuje pozitivnim i ispravnim izjavama. Čak i kad to obuhvata sadržaje koji se tiču svakodnevnog života ljudi, podeliću neke zdravorazumske zanimljivosti o životu oslanjajući se na Svoje lično iskustvo. Naročito kad usmeravam neke mlade ljude, reći ću im neke zdravorazumske zanimljivosti o životu kako bi izbegli nepotrebna lutanja, te kako ne bi prihvatili pogrešne načine života niti formirali pogrešne životne navike. Prema tome, bilo da je reč o besedi o istini ili o svakodnevnom životu, ovaploćeni Bog sasvim sigurno je za vas izvor opskrbe, podrške i pomoći. Kad je posredi to što ovaploćeni Bog obavlja delo i besedi o istini, delo koje On obavlja i reči koje On izgovara zaslužuju da ih se pridržavate, kao i da ih se pridržavate i da im se pokoravate apsolutno i nedvosmisleno. To je zato što ove reči potiču iz Božjeg života i iz Božje suštine – one vas usmeravaju na put spasenja i reči su koje vas usmeravaju da se okrenete Bogu. Neke od reči koje izgovorim u svakodnevnom životu ne moraš da primiš k srcu, međutim, što se Mene lično tiče, Moj motiv nipošto nije da bilo koga povredim. Čak i ako Mi se baš ne dopadaju tvoja ličnost, tvoja narav, tvoj način postupanja ili neki vid tebe, nipošto te neću povrediti, niti ću ikada učiniti bilo šta da te namamim onako kako je to učinila zmija. Neću te namamljivati da ideš putem koji je pogrešan ili zao, niti ću te namamljivati da se izopačiš, počiniš grehe ili činiš stvari kojima se opireš Bogu; to nipošto neću učiniti. Čak i ako u tebi postoji nešto što Mi se baš ne dopada ili što nije sasvim u skladu sa Mojom ličnošću, pa čak i ako se u svakodnevnom životu sa tobom neću družiti niti ću dolaziti u kontakt, s obzirom na Svoj identitet, prema tebi ću sasvim sigurno postupati na ispravan način. Ako tražiš nešto što se tiče istine ili život-ulaska, zasigurno ću ti ukazati na put primene na način koji je očigledan i nije nejasan. Jedno je sigurno: čak i ako Mi se ne dopadaš, neću te navesti na stranputicu. Postupaću prema tebi na ispravan način. Ako si voljan da stremiš ka istini i ako si voljan da kročiš na put spasenja, razgovaraću sa tobom u zajedništvu o načelima primene kojih treba da se pridržavaš; to je sigurno.

Tema o tome da Bog ne namamljuje čoveka obuhvata i način na koji se ljudi odnose prema ovaploćenom Bogu, zar ne? (Tako je.) Budući da su ova ispoljavanja iskvarenih naravi – podsticanje ljudi, podstrekavanje ljudi, pokušaji izvlačenja informacija iz ljudi i dvosmislen i nejasan govor – veoma česta kod čoveka i da su sve to ispoljavanja iskvarene suštine ljudskog roda, čovek se prema ovaploćenom Bogu odnosi služeći se tim istim metodama, perspektivama i gledištima. Zato je neophodno da čovek spozna ove aspekte, a ujedno je neophodno i da se čoveku jasno objasne ova ispoljavanja koja ovaploćeni Bog pokazuje: to da ne podstiče čoveka, ne podstrekava čoveka, ne izvlači informacije iz čoveka i nije nejasan. Nakon što te stvari razume, čovek će ovaploćenog Boga spoznati u novom svetlu. S jedne strane, to će čoveku omogućiti da stekne više saznanja o onim aspektima ovaploćenog Boga koji uključuju Božju suštinu, omogućavajući mu da bolje spozna i razume Boga na nebu. S druge strane, ljudska bića to ujedno može da spreči da se prema ovaploćenom Bogu odnose na način na koji se odnose prema drugim iskvarenim ljudima. Beseda o ovim stvarima uveliko će pomoći čoveku da se prema ovaploćenom Bogu ispravno odnosi, a ujedno će mu umnogome pomoći i da ispravi svoj stav prema Bogu, tako da se prema ovaploćenom Bogu odnosi uz ispravan stav i služeći se ispravnim metodama. Slično tome, ispravan odnos prema ovaploćenom Bogu takođe će pomoći čoveku da se ispravno odnosi prema Stvoritelju. To jest, ako želiš da se prema Stvoritelju odnosiš uz ispravan stav i služeći se ispravnim metodama i ako želiš da kao stvoreno biće uspostaviš normalan odnos sa Stvoriteljem, te da se prema Stvoritelju odnosiš uz ispravan stav jednog stvorenog bića, onda, najpre, prema ovaploćenom Bogu moraš da se odnosiš uz ispravan stav i služeći se ispravnim metodama. Kad se jednom prema ovaploćenom Bogu budeš odnosio uz ispravan stav i služeći se ispravnim metodama, imaćeš priliku ili osnovna sredstva da se prema Stvoritelju odnosiš na ispravan način. Prema tome, način na koji treba da se odnosi prema ovaploćenom Bogu, za čoveka je prepreka koju on ne može da zaobiđe. Ako želiš da glatko prevaziđeš ovu prepreku da se prema ovaploćenom Bogu ispravno odnosiš, moraš da spoznaš suštinu ovaploćenog Boga, da spoznaš normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga i da spoznaš i razumeš šta su zapravo život-suština ovaploćenog Boga, proživljavanje Njegovog života i život-otkrivanja ovaploćenog Boga. Tek kada budeš spoznao i razumeo ove stvari, imaćeš priliku i načine da se prema ovaploćenom Bogu odnosiš ispravno. Ovo je prepreka koju čovek mora da prevaziđe u svom verovanju u Boga i u tome da Ga sledi ako želi da se pokorava Bogu i da Ga obožava. Uspeš li da prevaziđeš ovu prepreku, biće nade da u Božjim očima postaneš stvoreno biće koje je u skladu s merilom i biće nade da postaneš neko koga Bog prihvata.

Osim nekoliko tema o kojima smo upravo razgovarali u zajedništvu, postoji još jedna tema koju treba da razumete: kako tačno ovaploćeni Bog pristupa statusu. Za ljudski rod je ovo izuzetno važna tema, nezaobilazna lekcija u životnom iskustvu. Ovo se neposredno dotiče stvarnog načina razmišljanja u čovekovom duhovnom životu, što obuhvata sve aspekte njegovog života. Zato je sa vama neophodno razgovarati i o stavu i načelima ovaploćenog Boga u pogledu načina na koji On pristupa statusu. Među ljudskim rodom, status se može označiti kao pitanje koje ljudi ne mogu da izbegnu tokom celog svog života, a ujedno je i nešto čemu ogromna većina ljudi teži. Kad je reč o statusu, on u srcu svakog čoveka zauzima određeno mesto i ima određenu težinu. Posedovanje statusa za svakoga je simbol uglednog položaja, kao i simbol klase i moći u društvu. Kad ima status, čovek može da uživa u časti i nadmoćnom načinu života koji on donosi, kao i u raznim prednostima i moćima koje on pruža; stoga je status od suštinskog značaja za svakoga. Međutim, koliko god da ljudski rod izrazito ceni status ili koliko god da je status važan ljudskom rodu, da li ovaploćeni Bog gleda na to na isti način? (Ne.) Sasvim sigurno ne. Status je veoma važan ljudskom rodu, ali kad je reč o ovaploćenom Bogu, ovom običnom čoveku – to jest o Meni lično – Ja uopšte nemam nikakvu predstavu o statusu, niti imam ikakvu želju da mu težim. Naravno, uopšte se ne postavlja pitanje da li Ja o tome imam ikakve misli ili svest – ništa od toga nemam. U Meni od rođenja nema takvih osećanja; to jest, otkad znam za sebe i otkad shvatam kako stvari funkcionišu, nisam imao tu svest. Bilo da je u pitanju status u porodici, status u školi ili Moj položaj i Moja vrednost među ljudima, u Mom srcu nema takvih stvari; naprosto nemam tu svest. Kako se ispoljava odsustvo te svesti? Nikada ne pomišljam da se nadmećem s drugima i u Meni se nikada ne javlja pomisao da se s bilo kim nadmećem za status. Kad neko pokuša da se nadmeće sa Mnom, Ja mu kažem: „Za šta se nadmećeš? Koji je smisao toga?” Kako sam odrastao, naučio sam jasnije da sagledavam ljude i stvari. Kroz iskustvo i susretanje sa svim vrstama ljudi i stvari, spoznao sam da se svi ljudi međusobno rado nadmeću. Ono za šta se ljudi nadmeću jesu status, moć, ugled i interesi; ljudi se nadmeću za te stvari. Dok sam bio mlad, nisam imao predstavu o nadmetanju za te stvari. Nakon što sam odrastao, samo sam postao kadar da raspoznam takvo nadmetanje i naprosto sam razumeo zašto se ljudi nadmeću sa Mnom, ali i dalje lično nisam imao nikakvu želju da se i Ja Sâm nadmećem sa bilo kim drugim. Koja ispoljavanja toga da se s ljudima ne nadmećem Ja pokazujem? Kad drugi pokušavaju da se sa Mnom nadmeću, u Sebi pomislim: „Ako nadmećući se sa Mnom možeš da dobiješ to što želiš, onda si Me nadmašio; ako ne možeš, onda sam Ja nadmašio tebe, ali ne osećam da sam veći od tebe. Čak i ako te nadmašim, neću te kinjiti niti ću te mučiti; time neću zadobiti nikakvu korist, niti ću se osećati mnogo uzvišenijim od tebe.” Vidiš, to su upravo način razmišljanja i uobičajeno stanje kakve Ja imam; takva je Moja svest i takva je Moja predstava o statusu. Isto je bilo i nakon što sam došao u crkvu. Budući da sam bio prilično revnosan kad sam tek postao običan vernik i pošto su Me cenile više vođe, pojedini ljudi su postali ljubomorni na Mene. Pomislio sam: „Na šta tu ima da se bude ljubomoran? Ako si jednako revnosan i takođe platiš cenu, naučiš više himni, više se moliš, više učestvuješ u crkvenom životu i više pomažeš braći i sestrama, zar i tebe vođe ne bi više cenile?” U tim okolnostima nisam osećao da je to što sam cenjen bilo kakva čast, simbol da posedujem status ili da sam stekao nekakav uzvišeni identitet; ništa od toga nisam osećao. Kasnije, malo-pomalo, Moj status je bivao sve posebniji, postajao je sve viši i viši. Kad sam počeo formalno da delam, i dalje nisam osećao da je Moj status toliko visok, niti da sam od drugih uzvišeniji ili od njih drugačiji. Subjektivno, Ja Sâm nisam imao tu svest, ali su pojedini ljudi na Mene gledali drugačije i drugačije su se ophodili prema Meni nego ranije. Tek tada sam shvatio kakav je osećaj biti među ljudima kad čovek zadobije status. Kad sam imao status i počeo da delam, ljudi su na Mene gledali drugačije, drugačiji im je bio stav kad su Mi se obraćali, a razlikovali su se i njihov izbor reči, ton i svaki drugi aspekt. Kao čovek se nisam promenio. I dalje izgledam isto, a Moja ličnost, Moje životne navike i Moj način govora nisu se promenili. Zašto je onda stav ljudi prema Meni drugačiji? To se probudila želja ljudi za statusom. Svi ljudi cene status; čim sam stekao status, promenio se stav ljudi prema Meni. Upravo je status bio ono što su ljudi voleli, a ne Mene – jer Ja se nisam promenio. Promenio se jedino Moj položaj. Od običnog vernika koji sluša propovedi postao sam neko ko propoveda sa propovedaonice, te je i stav ljudi prema Meni postao drugačiji. Tek kad je stav ljudi prema Meni postao drugačiji, shvatio sam da imam status. Ljudi su sa Mnom razgovarali učtivije i oslovljavali su Me titulama punim poštovanja. Kad bih tamo sedeo i govorio, neko bi Mi sipao čašu vode; kad bi došlo vreme za jelo, neko bi Mi poslužio hranu i doneo Mi štapiće. Tek tada sam primetio da se ljudi prema Meni tako ophode samo zato što imam status. Što se Mene tiče, međutim, i dalje nisam osećao da „imati status znači imati moć; posedovanjem statusa stvara se distanca između čoveka i drugih, on dobija nadmoć i status mu omogućava da tera po svome, da radi šta mu se prohte”. Nisam imao tu svest, niti sam se tako osećao. Stoga, dok sam bio običan vernik, s ljudima sam mogao normalno da ostvarujem interakciju, a kad sam stekao status, način Moje interakcije s ljudima nije se promenio; i dalje sam sa njima mogao normalno da se slažem.

Posedovanje statusa simbolizuje posedovanje moći, ali Ja nikada nisam upotrebio moć da bih bilo koga potisnuo, niti sam koristio Svoj status da bih ikome držao pridike. Osim toga, nikada nisam smatrao da zbog toga što imam status mogu u svemu da imam poslednju reč, niti da Svoj status mogu da iskoristim i da upotrebim moć kojom raspolažem kako bih činio ono što Mi se prohte. Nikada nisam tako razmišljao niti sam ikada tako postupao. I dalje se pridržavam crkvenih upravnih odluka, crkvenih pravila i crkvenih radnih aranžmana. Nemam svest o statusu, niti ikakvu svest o tome da iskoristim moć kako bih bilo šta učinio za Sebe ili kako bih tražio bilo kakvu korist za Sebe. Takve stvari nisam nikada govorio, niti sam ih ikada učinio. Pretpostavimo da Mi se neko obrati i kaže da ima određenih poteškoća u obavljanju svoje dužnosti, pa pita da li bih Ja mogao da mu dodelim neku drugu dužnost. Šta bi čovek koji ima moć uglavnom rekao? „Dovoljno je samo da izgovorim jednu reč, zar ne? Ja sam taj koji u ovome ima poslednju reč!” To je mantra koju iskvareni ljudi često koriste, međutim, Ja nikada ništa slično nisam rekao. Kažem: „Imaš poteškoća u obavljanju ove dužnosti, stoga moram da se raspitam o konkretnoj situaciji. Crkva ljudima obično prilagođava dodeljivanje dužnosti na osnovu načela i na osnovu stanja konkretnog pojedinca. Moram da odem do vođa i delatnika da bih se o tome raspitao i to razrešio.” Koja su Moja načela u pogledu toga? O čemu sve vodim računa? Meni taj čovek skreće pažnju na ovu stvar, a Ja sam čuo samo ono što on ima da kaže i ne znam šta je uradio niti kakva su njegova ispoljavanja iza kulisa; ne mogu tek tako da Mu verujem na reč. Čak i ako imamo dobar međusobni odnos ili Me on nikada ne vređa, ne mogu samovoljno Sâm da mu uređujem dužnost kako bih pokazao Svoju moć. Moram da se raspitam kod crkvenih vođa kako se on uobičajeno ponaša, da li je bilo prikladno odrediti mu da obavlja tu dužnost, da li su vođe uzele u obzir određene stvari i da li je to bilo utemeljeno na načelima. Ako je to utemeljeno na načelima, ne može mu se proizvoljno menjati dužnost, zar ne? (Tako je.) Nipošto ne bih rekao: „Sve što treba da uradim jeste da izgovorim jednu reč. Imam moć da to učinim. Otići ću i reći vođama – pa samo gledaj kako oni rade ono što im kažem.” To ne bih uradio, niti sam takve stvari ikada govorio. Takvo nešto nisam radio ni dok sam bio u crkvi u Svom rodnom mestu, a ni kasnije, obavljajući sveopšte delo crkve i putujući po crkvama u raznim pokrajinama, nisam činio takve stvari. Drugim rečima, nikada nisam upotrebio moć kojom raspolažem da bih pojedincima činio ustupke koji nisu zasnovani na načelima; takav presedan nisam nikada napravio. Koliko god da je sada ljudi u našoj crkvi ili kojim god rasama da oni pripadaju i iz kojih god zemalja da dolaze, samo u pogledu Mog identiteta, zar ne biste rekli da je Moj status prilično visok? Nije li Moja moć prilično velika? (Jeste.) Među iskvarenim ljudskim rodom, ovakav status bi bio izrazito krupna stvar, a ova moć bi bila neizmerna! Prosečan čovek ne bi bio u stanju da se s tim nosi; ne bi znao kako da upotrebi tu moć, niti bi uopšte znao šta da jede ili šta da radi. Međutim, pogledajte kako Ja govorim i kako sa vama ostvarujem interakciju. Ja sa svima ostvarujem interakciju, bilo da su posredi vođe i delatnici ili obični vernici. Komunicirao sam čak i sa onima koji ulažu trud i obavljaju fizički rad, sa najneupadljivijim ljudima i novim vernicima. Kad vidim da imate probleme, sa vama razgovaram u zajedništvu i pričam. Ponekad, u interakciji sa novim vernicima, dajem sve od Sebe da ih sprečim da spoznaju Moj identitet. Najbolje je pustiti ih da Me vide samo kao običnog čoveka. Ako žele da Me slušaju, mogu malo da poslušaju; ako ne žele, ne primoravam ih. Dajem im slobodu. Sebe nipošto neću postavljati iznad drugih, niti ću se praviti važan. Nipošto se neću Ja Sâm predstavljati kako bi saznali ko sam, stavljajući im do znanja koliko je visok Moj status ili kolika je Moja moć, navodeći ih da Me se boje. Ne volim to da radim i nikada to nisam učinio. Ponekad, kad sretnem braću i sestre koje ne poznajem dobro i s njima popričam, oni Me odmere od glave do pete i u sebi pomisle: „Šta umišljaš da si? Zašto sa nama razgovaraš u zajedništvu?” Vidim da je taj čovek stranac, da na Mene gleda sa izvesnim neprijateljstvom i da želi da Me ispituje i gleda sa visine, ali Mene nije briga za to. Ako na Mene gleda sa visine i ne želi da sluša Moju besedu, onda ću naprosto skratiti Svoju besedu; ako je voljan da Me sluša, još malo ću popričati sa njim. Pojedini ljudi uživaju da slušaju Moju besedu i zainteresuju se, pa Me čak pozovu da ostanem na obedu i samoinicijativno razgovaraju sa Mnom. Nakon toga, Ja ih ne zapitkujem iz koje su crkve, koju dužnost obavljaju niti kakve su im prilike; prema njima se naprosto ophodim normalno i ispravno.

S kim god da sam u kontaktu – bilo da su to ljudi koji streme ka istini ili oni koji to ne čine, bilo da su to ljudi sa statusom u društvu ili oni koji ga nemaju, bilo da su posredi vođe i delatnici ili obični vernici – nikada Sebe ne postavljam na uzvišeniji položaj dok sa vama razgovaram u zajedništvu o radu ili dok sa vama komuniciram u svakodnevnom životu. Na primer, ako kažeš da si žedan, naliću ti čašu vode. Neće se dogoditi da dignem nos i da te primoravam da Me opslužuješ, niti ću reći: „Među nama postoji razlika u statusu i vrednosti; nipošto neću nikoga da opslužujem.” Ja tako ne razmišljam. Ako Mi naspeš čašu vode, smatram to bratskim ili sestrinskim činom; ako si žedan i potrebno je da ti Ja sipam čašu vode, i Ja mogu to da učinim. Kad besedim na okupljanjima, pojedini ljudi formiraju predstave i u njima nastaje neprijateljstvo ili imaju loš stav ili su nezainteresovani i ignorišu Me. U tom slučaju, držim se pravila: Ja besedim ako je potrebna beseda i rešavam probleme ako je potrebno rešiti probleme. Ne postavljam Sebe na uzvišeniji položaj niti dižem nos. Čak i ako si prema Meni neprijateljski nastrojen, i dalje obavljam delo koje bi trebalo da obavim i govorim reči koje bi trebalo da izgovorim. Ti na mene nimalo ne utičeš i nimalo ne odlažem delo; a ni ono što ti treba da zadobiješ nije nimalo ugroženo. Ako je to deo Moje službe i odnosi se na istinu, načela i crkveni rad, ko god da Mi se obrati s problemom, nipošto neću reći: „Da li imaš dovoljno visok čin? Ko si uopšte ti? Jesi li regionalni vođa ili okružni vođa? Ili si vođa tima ili nadzornik na određenom nivou?” O tim se stvarima ne raspitujem. Ako Mi se obratiš s problemom ili prijaviš problem sa određenim vođom ili određenim aspektom crkvenog rada, razgovaraću u zajedništvu sa tobom onako kako je potrebno. Neću Sebe postavljati na uzvišeniji položaj i neću se raspitivati o tvom činu. Možda ne veruješ u Boga dugo i smatraš da tvoj status u Božjoj kući nije visok, pa ti je neprijatno da pitaš. Međutim, Ja na stvari tako ne gledam; prema čoveku se ne ophodim na osnovu njegovog statusa. Stoga, bilo da ste vođe i delatnici ili obična braća i sestre, kad s vama razgovaram u zajedništvu o život-ulasku ili usmeravam vaš rad, nipošto neću govoriti poput nekog birokrate ili vam prepuštati da nagađate, niti ću vam postavljati svakojaka pitanja kako bih vam zagorčavao život. Ne štedim truda kad na vama delam i kad vam govorim. Kažem onako kako jeste i iznosim onoliko koliko znam. Ne postavljam Sebe na uzvišeniji položaj, ne zbijam šale na vaš račun i ne zagorčavam vam život. Kad vidim da imate poteškoća u radu i da ne znate kako da ga obavljate, usmeravam vas i savetujem. Govorim i činim stvari kako bih vam pomogao da više naučite i da dokučite određena načela u svojim stručnim veštinama, kao i da zadobijete dublje razumevanje istine. Bilo da to činim javno ili nasamo, Ja ovako postupam. Bilo da sa vama komuniciram licem u lice ili tokom razgovora u zajedništvu i ćaskanja na internetu, nikada ne zauzimam pozu. Šta znači zauzimati pozu? To znači uvek dizati nos i postavljati se zapovednički, zbog čega biste osećali kako sam izuzetan i nadmoćan, te da sam iznad vas. Nikada ne zauzimam takvu pozu. Pored toga, tokom okupljanja ne pridajem veliki značaj Svom ugledu ni tome da Ja ne trpim uvrede, niti igram ulogu Boga na nebu; takve stvari ne činim. Neko Me je jednom upitao da li tokom okupljanja treba pripremiti poseban sto za Mene. Rekao sam: „Za tim nema potrebe; poslužiće bilo koji sto.” Tada su pronašli jedan veoma star sto, a Meni je on bio potaman. Nisam rekao: „Kakav ste Mi to sto pronašli! S obzirom na Moj identitet, zašto Mi niste pronašli neki dobar sto? Zar tako rešavate stvari!” Ništa nisam rekao, niti sam zahtevao da koristim neki skupocen ili pozlaćen sto; u pogledu takvih stvari nikada nisam pravio problem. Kasnije, kad smo se okupljali na internetu, takođe sam sedeo na običnoj stolici i koristio običan radni sto, sa stonom lampom na njemu i beležnicom u koju bih zabeležio temu i nacrt svake besede. To je tako jednostavno. Kad se okupljamo u crkvi, nosim jednostavnu poslovnu odeću – obično sako, svečane pantalone i kožne cipele, a zimi nosim i vuneni kaput – što je sasvim obična odeća, samo što izgleda malo svečanije od one svakodnevne. U skupocenu opremu koja se koristi tokom okupljanja spadaju samo mikrofon, pojačalo i računar; to su jedine skupocene, vredne stvari. Vidiš, tako je jednostavno. To treba da zahvalimo činjenici da smo u inostranstvu, gde postoji sloboda veroispovesti i gde postoje takvi uslovi. Korišćenjem pojačala, braća i sestre mogu jasno da čuju čak i iz najudaljenijih uglova prostorije, a Meni je potrebno da uložim znatno manje napora dok govorim. Nekada, u kontinentalnoj Kini, ti uslovi nisu postojali. Slabe sam konstitucije i glas mi je tih. Kad je na okupljanju bilo mnogo ljudi, morao sam da govorim glasno, pa bi čak i tada prisutni osećali kako Mi je glas tih. Tokom okupljanja koje bi potrajalo dan ili dva, morao bih sve vreme tako glasno da govorim. Kažite Mi, zar to ne iscrpljuje? (Da.) Kad smo ranije održavali velika okupljanja u kontinentalnoj Kini, veoma bih se umorio. Sada, kad smo došli u inostranstvo i imamo slobodu, zahvaljujući pojačalu ne moram tako glasno da govorim. Time sebi prištedim mnogo snage, a ljudi pritom mogu to da čuju sasvim razgovetno. Kad vam propovedam na okupljanjima i besedim o raznim aspektima istine koji su čoveku potrebni, nema nikakvih formalnosti, niti pokušavam da napravim nekakav upečatljiv prizor. Samo sa vama razgovaram u zajedništvu o raznim aspektima istine koje bi trebalo da razumete i koji su vam potrebni, kako biste ih razumeli, postavili temelj na istinitom putu, postepeno zadobili jasnoću i zainteresovali se za različite aspekte istine, a potom saznali kako da ih primenjujete, bili u stanju da malo-pomalo predate svoje srce Bogu i pokorite Mu se. To je dovoljno. Vidiš, zar nisam ovako postupao tokom svih ovih godina? (Jesi.) Reči koje delim na okupljanjima štampaju se u knjige. Sudeći prema uobraziljama iskvarenih ljudi, pošto su te reči istina i Božji izrazi, morale bi biti izrečene uz nekakvu formalnost ili uz nekakav upečatljiv prizor. U stvarnosti, sve je krajnje obično. Kad propovedam na okupljanjima, u blizini nema nikoga da Me opslužuje. Kad Mi se usta osuše od govora, Sâm Sebi naspem vode da popijem. Ponekad popijem malo vode sa medom da umirim grlo, a ponekad pijem samo običnu vodu. Život Mi je naročito jednostavan; jednostavniji je nego što biste ikada mogli da zamislite. Pojedini ljudi bi mogli da pomisle: „Glumataš. Šta bi Tebi uopšte moglo da nedostaje? Uz Svoj identitet i status, nemoguće je da živiš tako skromno.” Moj život zaista jeste upravo tako jednostavan. Jednu istu čašu koristim godinama i zamenim je tek onda kad se polomi ili kad se previše ishaba, a onda tu drugu čašu koristim još nekoliko godina. To je stvarnost. Od rođenja pa sve do sada, ovako sam pristupao statusu. Meni je isto bez obzira na to da li imam status ili ne; naprosto živim jednostavno i uobičajeno. Ljudi koji to ne znaju pomislili bi: „Imaš taj status i ta sredstva; ko zna koliko Ti ugađaš Sebi!” Ja zaista ni u čemu nisam ugađao Sebi. Ponekad braća i sestre donesu neko povrće, pa jedem šta god da oni donesu. Sve je upravo tako jednostavno. U pogledu hrane ne izvoljevam. Ne jedem svakojako meso, niti jedem čudnu i neobičnu hranu. Hranim se vrlo jednostavno; sve su to samo obična domaća jela. Štaviše, delajući tolike godine, nikada nisam osetio sledeće: „Toliko je ljudi u našoj crkvi; imam osećaj časti i osećaj nadmoćnosti.” Ja nemam nikakav osećaj časti, niti osećam da sam doprineo crkvi ili da na glavi nosim oreol. Nemam takva osećanja, niti u tim stvarima pronalazim zadovoljstvo. Ljudi sa strane mogli bi da pomisle: „Premda spolja izgledaš obično i normalno, s obzirom na delo koje obavljaš i Svoje trenutne prilike, uz toliko ljudi koji Te slede, Tvoj status je dovoljno visok i Tvoja moć je dovoljno velika – trebalo bi da uživaš u Svom statusu, da imaš prednost u svemu što činiš i da imaš osećaj nadmoćnosti.” Kažem da nikada nisam imao nikakav osećaj nadmoćnosti, niti uživam u prednostima statusa. Time ne želim da kažem da se bunim protiv te svesti ili protiv tih misli i osećanja, već pre to da se takve misli u Meni naprosto ne mogu pronaći; ne osećam da one postoje. Stoga, kad se u životu susretnem sa stvarima s kojima mogu Sâm da izađem na kraj, jednostavno odem i obavim ih, a da drugi to ne moraju da čine umesto Mene. Neko bi mogao da kaže: „Brat taj i taj ili sestra ta i ta u prilici su da Ti pomognu da to rešiš.” Kažem: „Zašto se toga nisam setio? Zašto Mi to nije palo na pamet?” U očima ljudi, Ja sam veoma glup i ne umem da ugađam Sebi. Oni misle: „Uz toliko ljudi koji Te slede i uz tako povoljne uslove, Ti se i dalje lično baviš sitnicama. Zar ne umeš da uživaš u Svom statusu, jesi li iznad ovozemaljskih stvari ili pak glumataš? Zašto to ne razumeš? Zašto to ne umeš da uradiš?” To je zato što nikada nisam imao tu svest u Svom umu; to je činjenica.

Kad se domognu malo moći, nevernici počinju da se ponašaju kao da su velike zverke. Kad steknu malo statusa, ponašaju se kao da im niko nije ravan. Ne samo da imaju privatne automobile da ih dovoze i odvoze i posebno osoblje da ih prati, već kad izlaze, imaju i ljude koji im nose torbe i pridržavaju odeću. Imaju i ljude koji ih kupaju, masiraju i pripremaju im hranljive obroke. Ja ništa od toga nemam i nikada nisam tražio od ljudi da se tako ophode prema Meni. Kad imaju nekakvu sposobnost ili postignu nešto malo, iskvareni ljudi počinju da se ponašaju kao da su velike zverke. Osećaju da na glavi nose oreol, ponašaju se kao da im niko nije ravan i počinju da se drže poput plemstva. Kad zadobiju status, ljudi osećaju da im je vrednost skočila – ali zašto postaju tako nesposobni? Više nisu sposobni da bilo šta urade sami. Savršeno zdrav, krepak čovek ne može čak ni da hoda a da ga neko ne pridržava. Ja kažem da Meni nipošto nije potreban niko da Me pridržava. Pri ulasku u automobil, kad god je to moguće, izbegavam da Mi bilo ko u blizini otvara vrata. Imam dve ruke i dve noge – sve mogu Sâm da uradim; nije Mi potrebna tvoja pomoć. Vidiš, kad je reč o pristupanju statusu, stavovi ovaploćenog Boga i iskvarenih ljudi potpuno su različiti. Sudeći prema raznim ispoljavanjima i otkrivanjima iskvarenih ljudi, oni statusu pridaju poseban značaj i njime su naročito opsednuti, što dovodi do pojave nepovoljne atmosfere i trenda među ljudima. Može se reći da status određuje sve u vezi sa nekim čovekom – određuje njegovu vrednost, težinu njegovih reči, kao i prednosti i moć u kojima on može da uživa. Oni koji nemaju status ne ispunjavaju uslove da te stvari razmatraju niti da u njima uživaju, pa stoga čovek svom svojom snagom teži statusu. Šta onda status simbolizuje u Božjoj kući? Kako Bog gleda na status? Ako ti Bog dâ status, to je ravno tome da ti Bog daje poslanje i odgovornost. To je simbol odgovornosti, simbol toga da kao stvoreno biće ispunjavaš svoje odgovornosti i obaveze; to ne znači ništa drugo. Ako imaš ovaj status i valjano ispunjavaš svoje odgovornosti, onda nisi izneverio očekivanja koja Bog ima od tebe, niti si izneverio ovaj status i odgovornost koje ti je Bog dao. Ako se ne staraš prikladno o ovoj odgovornosti i ne uspeš da je ispuniš, onda si izneverio ovaj status i odgovornost koje ti je Bog dao. Bog ljudima daje status samo zato da bi im omogućio da ispune svoje odgovornosti, izvrše svoje misije i bolje iskoriste taj status kako bi učinili ono što bi trebalo da čine i ispunili odgovornosti koje se od njih očekuju. Kad ti Bog dâ status, On te ne obdaruje nikakvom posebnom moći, niti ti daje moć da uživaš u statusu ili da uživaš u bilo kakvom posebnom povlašćenom položaju. Štaviše, ako možeš da ispuniš ovu odgovornost i da opravdaš svoju misiju, onda će tvoj identitet i vrednost odgovarati ovom statusu. Međutim, ako ne ispuniš svoju odgovornost, ako izneveriš ovu misiju i ako valjano ne izvršiš ovu misiju ili poslanje, onda nisi dostojan da imaš ovaj status i nemaš nikakvu vrednost. Ako ispuniš svoju odgovornost, u Božjim očima si plemenite vrednosti; ako ne ispuniš svoju odgovornost, tvoja vrednost je niska u Božjim očima. Može se reći da plemenitost nekog čoveka i vrednost njegovog života ne zavise od toga koliko je visok ili nizak njegov status, već od toga da li je on ispunio poslanje koje mu je Bog dao i da li je ispunio svoje odgovornosti. Bog ti poverava poslanje i traži od tebe da ispuniš tu odgovornost, a ujedno ti daje razne uslove koji su potrebni da ispuniš tu odgovornost: ako ispuniš svoju odgovornost, bićeš dorastao svojoj misiji i Bog će biti zadovoljan; međutim, ako svoju odgovornost ne ispuniš i umesto toga ističeš svoj status i postupaš u cilju zadovoljenja sopstvenih interesa, ambicija i želja, to je ono čega se Bog najviše gnuša i što On najviše prezire. Ako upotrebiš moć kojom raspolažeš da bi činio stvari isključivo zarad sopstvene slave, dobiti i statusa, kovao zavere radi lične koristi, tlačio druge i prepuštao se prednostima statusa, onda si izneverio ovo poslanje koji ti je Bog poverio i nedostojan si tog poslanja. Ako, prihvativši Božje poslanje, ispunjavaš svoje odgovornosti i valjano obavljaš rad, ne prepuštajući se prednostima statusa niti koristeći svoj status ili moć svog položaja da bi težio ličnom dobitku, onda izvršavaš svoju misiju, ispunjavaš svoje odgovornosti i moći ćeš da zadobiješ Božje odobravanje.

Svi iskvareni ljudi vole status; čim ga steknu, svi se prepuštaju prednostima statusa. Ako je neko vođa na bilo kom nivou ili ima tek nešto malo ugleda među ljudima i trunčicu moći, počeće da se ponaša kao da je neka krupna zverka. Od trenutka kad zadobije status, koristiće svoju moć da traži ličnu korist i činiće brojne stvari kojima se krše istina-načela, pa čak i neke besmislene stvari. Čak i ako nekolicina pojedinaca ume da izgovori poneke reči i doktrine, kad budu stupali u interakciju s ljudima i sa njima razgovarali u zajedništvu, biće pristrasni. Vide li nekoga ko je imućan i ima status, ko ih podržava, ko se s njima slaže i laska im, s tim čovekom će više razgovarati. Ako vide nekoga ko je siromašan, ko ne ume da laska, ko im nije po volji ili je novi vernik bez utemeljenja, izmišljaće izgovore kako bi ga ignorisali. Vidiš, imaju li oni ikakva načela u svom postupanju? (Nemaju.) Čim steknu status, počinju da se ponašaju kao da su neke krupne zverke, umeju da govore poput birokrata i da uzvikuju parole i umeju da ističu svoj status i da se prave važni. Zar kod ljudi nema mnogo takvih ispoljavanja? (Ima ih.) Na primer, ako postoji problem koji drugi ne razumeju, a taj čovek ga razume, pa vidi da ga niko o tome ne pita, on u sebi razmišlja: „Niko od vas me ne moli niti me nagovara i niko me ne uzdiže niti ima visoko mišljenje o meni. Ako me budete molili, možda vam i kažem, ali će to opet zavisiti od mog raspoloženja. Ako me niko ne moli, neću ništa reći; jednostavno vam neću dati do znanja. Potrebno je da izgovorim samo jednu rečenicu, međutim, ako je ne izgovorim, niko od vas neće razumeti!” Da li su ovakvi ljudi dobri? (Nisu.) Osim toga, čim steknu status, ljudi čine šta god im se prohte. Ako vide da im se neko ne potčinjava ili da na njih ima pritužbe, razmišljaće kako da muče i napadnu tog čoveka i kako da ga potčine. Vidiš, Ja imam status i moć, no, da li Ja imam takva ispoljavanja u Svom ophođenju prema ljudima, uključujući nevernike? (Nemaš.) Zli ljudi će smišljati načine da omalovaže i muče one koji im se ne dopadaju, pa čak i da ih pregaze sopstvenim nogama. Ja nikada nisam činio takve stvari ljudima koji Mi se ne dopadaju i od drugih retko tražim da za Mene završavaju poslove. Primetio sam da pojedini ljudi, kad Mi svakodnevno dele povrće i hranu, za Mene namenski biraju ono što je loše i nekvalitetno. Kad drugi odaberu nešto dobro, oni to čak zamene nečim lošim. Kad Mi neko pošalje neku hranu, čovek zadužen za skladištenje je naprosto ostavi da stoji i dozvoli da joj istekne rok i da se pokvari. U svom srcu ti ljudi razmišljaju: „Ti si samo običan čovek, a ipak želiš da za Tebe završavam poslove. Dobro je što sam i ovoliko uradio. Jedino ako imaš nadljudske sposobnosti ili si neki okružni načelnik i velika vlast, pa da malo službujem za Tebe.” Shvatio sam: nisu bili voljni da za Mene završavaju poslove. Pretpostavio sam da će, budući da su braća i sestre u crkvi, imati makar malo poštovanja prema Meni. Nisam očekivao da će biti nevoljni, da će na Mene gledati s visine i da će se prema Meni ophoditi kao da sam smeće. Završavali bi poslove za svoje roditelje, za svoje poslodavce, za državne funkcionere i za ljude koji imaju status. Međutim, Ja sam za njih bio niko i ništa, pa nisu hteli da završavaju poslove za Mene. U Sebi sam pomislio: „Znači, takav si čovek. Onda neću tražiti od tebe da za Mene završavaš poslove. Ako nisi rad da to učiniš, neću te siliti i neću koristiti Svoj status da te potiskujem. Ja sam samo običan čovek i ophodim se prema tebi kao prema bratu i sestri, a ti ipak okrećeš list i prema Meni se ovako ophodiš. Onda ću naprosto pronaći nekog drugog da to uradi; više te neću upotrebljavati.” U crkvi ima poprilično takvih ljudi; svi su oni bezvernici. Koliko god propovedi da čuju, oni ne razumeju istinu i uopšte nemaju bogobojažljivo srce. U ovakvim situacijama oni se razotkrivaju. Takvi ljudi su čuli toliko propovedi, pa zašto se i dalje tako ophode prema Meni? Zašto se prema Meni ophode gore nego prema svojim rođacima i prijateljima? Nisu li takvi ljudi previše koristoljubivi? (Jesu.) Takvih ljudi ima svuda po crkvama. Oni ne vole istinu, pa kako bi onda mogli da imaju i trunčicu istinske pokornosti Bogu? Ne samo da nemaju nikakvu pokornost, već u sebi gaje i mržnju. Drugim ljudima mogu da daju dobro povrće i hranu, pa zašto onda Meni namenski daju ono najlošije? Ko je tačno platio to povrće i hranu? Ko je platio da se uspostavi ovo poljoprivredno gazdinstvo? Niko o tim stvarima ne razmišlja. Kasnije, kad su ova pitanja detaljno analizirana, neki ljudi su se naposletku prenuli, ali tada niko nije preuzeo inicijativu da te ljude razotkrije i njima se pozabavi.

U ljudskom svetu, vrhovni vladar jedne zemlje jeste čovek sa najvišim statusom među ljudima. Šta oni s najvišim statusom jedu i u čemu uživaju? U suštini, jedu meso naroda i piju njegovu krv. Zašto to kažem? Pogledajte kako su u prošlosti izrađivane zmajeve odore koje su nosili kineski carevi. Sve one su skrojene po meri; jedna jedina zmajeva odora pedantno je vezena više od tri godine upotrebom raznovrsnih tkanina i tehnika tkanja, da bi se neke od tih odora nosile tek jednom ili dvaput u životu. Da carevi nisu imali taj status, da li bi mogli da uživaju u takvim stvarima? (Ne bi.) Imati status znači imati moć, a imati moć znači da čovek može da čini šta god mu je volja i da uživa u svem bogatstvu i svoj slavi, a da se niko ne usudi ni reč da izusti protiv njega. Ljudi čak smatraju: „Car naše zemlje i treba da uživa u ovim stvarima; s pravom to čini! Ako ne uživa u dobrom životu, to stvara lošu sliku o nama, običnom puku. Čast nam je što je car tako veličanstveno odeven!” Kako su samo niski ti ljudi! Zar ih nisu uslovili njihovi vladari? (Jesu.) Ako, došavši na zemlju, ovaploćeni Bog uživa u tek nešto boljem životu, šta bi ljudi pomislili? „To tako ne može. Ti si Bog – moraš da patiš. Ako ne budeš patio, da li si dostojan toga da Te mi sledimo? Ne smeš dobro da se hraniš niti da se lepo odevaš; moraš silno da patiš – tek tada si Ti Bog!” Imaju li takvi ljudi ikakvu ljudskost? (Nemaju.) Ima li ovaj ljudski rod ikakve dobre namere prema Bogu? Nije li mu srce u toj meri trulo? Vladari tlače ljude, kontrolišu ih i teško ih povređuju, a ljudi se ipak svojevoljno prepuštaju tome da ih oni kontrolišu i da ih teško povređuju. Bog, sa druge strane, dela kako bi spasao čoveka; On se stara o čoveku, voli ga i žali, te čoveku sve daruje. Ipak, kakav je stav čoveka prema Bogu? Čovek smatra: „Bog s pravom pati. Što On više pati, to sam ja srećniji; nimalo se ne osećam loše. Pošto je Bog došao, tako bi i trebalo da pati.” Nije li ovo način razmišljanja ljudskih bića? Dok, u stvari, o kom god ovaploćenju da se radi, Bog ima taj status i tu silu, ali im se nikada nije prepuštao, niti je žudeo za svetovnim uživanjima ili za tim da Mu čovek odaje počasti. Vidiš, u ljudskom svetu, svako ko ima kakav-takav status želi da uživa u posebnom tretmanu; hrana koju jede i voda koju pije za njega se posebno obezbeđuju. Da li se za Boga išta posebno obezbeđuje? (Ne.) Ja jedem sve ono što od povrća rodi na poljoprivrednom gazdinstvu; sve je to najobičnija domaća hrana. Neki dobrodušni ljudi možda uberu malo dobrog povrća za Mene shodno godišnjem dobu, ali inače nema nikakve razlike – u suštini jedem sve ono što jedete i vi. Čak i kad krišom pojedete neke dobre stvari, a Meni nimalo ne pošaljete, da li sam vam oko toga ikada pravio problem? (Nisi.) Neki ljudi nikada nisu voljni da Mi obezbede dobro povrće; za Mene biraju jedino ostatke koje ni sami ne žele da pojedu. Bude im neprijatno kad vide da pojedem malo dobrog povrća. Šta god da jedem, Ja jedem Svoju hranu; ne jedem tvoju, pa zašto si onda nesrećan? Nikada nisam uživao ni u čemu što je bilo posebno obezbeđeno za Mene i nikada nisam raspodeljivao priloge na delove, odvajajući deo za održavanje Svog zdravlja, deo za Svoje svakodnevno odevanje i doterivanje i deo za Svoja putovanja i razonodu – to nikada nisam uradio. Moj život je jednostavan. Većina priloga koristi se za rad Božje kuće, kao i za staranje o vašem životu i o vašim osnovnim potrebama; ništa nisam zadržao za Sebe. Zar nije tako? (Tako je.) Pogledajte, u čemu uživaju obični državni funkcioneri? Oni medijski poslušnici troše na desetine hiljada juana godišnje samo na kozmetiku i imaju posebna finansijska sredstva za svaki poslovni trošak. Pogledajte šta Ja nosim, šta koristim i u čemu uživam – u poređenju s njima, to nije čak ni kap u moru. Navešću još jedan primer. Uzmite imućne ljude među braćom i sestrama u našoj crkvi koji su dobro situirani – u čemu oni uživaju? Šta oblače i šta koriste? (Firmiranu robu.) Nose firmiranu odeću i modne dodatke, uživajući u načinu života bogataša i visokog staleža. U Kini neki ljudi naročito obožavaju uvoznu robu; namenski kupuju strane proizvode koje će oblačiti i koristiti. Osim vazduha koji udišu a koji je domaći, sve drugo što jedu, oblače i koriste jeste inostrana firmirana roba. Ponešto od onoga u čemu oni uživaju jesu stvari kakve nikada nismo ni videli. Šta kupuju bogati kada steknu status? Luksuzne vile, automobile i jahte, kao i privatne avione, privatne terene za golf, privatne klubove i tome slično. Zar to u čemu oni uživaju nije raskošno? (Jeste.) Vidite li Mene da uživam u tim stvarima? (Ne.) Nosiću isti par cipela nekoliko godina i, ako se ne poderu, nastaviću da ih nosim. Zaista nije stvar u tome da nemam novca da kupim nove; to je naprosto jedna od Mojih životnih navika. Tako Ja pristupam statusu i moći. Nemam uzvišenih i grandioznih želja; život Mi je običan, jednostavan i izuzetno umeren. U očima pojedinih ljudi, Moj život je naročito jednoličan. Odlikuju ga samo redovna rutina, štedljivost, kao i to što je prilično miran i uredan – u njemu nema ničeg raskošnog, luksuznog niti naročito prefinjenog. Međutim, kakva se ispoljavanja javljaju kod nekih ljudi čim u crkvi postanu vođe na određenom nivou? (Žele da uživaju u najboljem od svega.) Čim postanu vođe, počinju da se ponašaju kao da su neke krupne zverke i smatraju da imaju status. Kud god da odu, neko mora da im ponudi da sednu; ako to niko ne učini, naljute se. Kad govore, drugi uvek moraju da im povlađuju. Kud god da odu, uvek ima ljudi koji ih prate u stopu, neko ko im nosi torbu, čitava svita. Ako se negde duže zadrže pa ožedne ili ogladne, neko im odmah prinosi hranu i piće; ako se umore, neko ih izmasira. Kažem vam, ovo je zaista neverovatno; čim steknu status, postaju posebni i više nisu ljudska bića, zar ne? (Tako je.) Zašto onda Ja ne osećam ništa u vezi sa posedovanjem statusa? Bez statusa, prolazim sasvim udobno. Kad imam status, drugi se prema Meni uvek ophode kao prema posebnoj ličnosti, pa se osećam čudno i nije mi prijatno. Sasvim je lepo nemati status, pa se naprosto ponašam kao da uopšte nemam nikakav status i ostvarujem interakciju s ljudima kao običan čovek, osećajući se naročito slobodno. Vi se osećate slobodno, a i Ja Sâm se osećam slobodno; sasvim je dobro kad se s ljudima slažeš na ovaj način. Uopšteno govoreći, nakon što zadobiju status, iskvareni ljudi uvek moraju da imaju nekoliko ljudi oko sebe da ih opslužuju. Kad požele vodu, neko mora da im je natoči; kad požele da jedu, neko mora da im doda štapiće; kad izlaze napolje, neko mora da kaska za njima. Takođe moraju da kupuju i firmiranu odeću, nabavljajući kompletnu novu garderobu od glave do pete, koja će pristajati njihovom statusu. Ja kažem: „Služiti u svojstvu vođe predstavlja poslanje i odgovornost koje ti Bog poverava – zar je to posedovanje statusa? Kakav to stvarni rad možeš da obaviš, kad se već praviš važan? Ako taj rad možeš zaista da obaviš, Božja kuća će ti obezbediti odeću i opremu za rad, kao i dobar mobilni telefon i računar. Međutim, ti nisi kadar da obaviš nikakav stvarni rad, a ipak se i dalje slepo razmećeš. Zar u Boga veruješ samo zato da bi težio ovim stvarima – statusu, slavi i dobitku? Zašto si tako površan?” Delam već toliko godina i razmere Mog dela su poprilično velike, ali ne osećam da imam status. Nemam nikakve uobičajene povlastice, niti imam posebno osoblje koje bi Me opsluživalo i brinulo o Meni. U pogledu tih stvari uopšte nisam previše zahtevan. Da li biste rekli da ne umem da budem sitničav oko pojedinosti? (Ne, Bog za te stvari naprosto ne mari.) Kad bih hteo da budem sitničav, mogao bih to da budem, a takođe bih umeo i da odaberem lepe stvari. No, u čemu se Ja to razlikujem od vas? Ja ovim stvarima pristupam ispravno. Neću koristiti Svoju odeću i doterivanje da bih ih usklađivao sa Svojim statusom samo zato što ga posedujem, niti ću ih koristiti da bih potvrdio Svoj status i vrednost. Šta god da kupim ili posedujem, to je jednostavno zato što Mi se to dopada ili Mi je to potrebno, pa smatram da je prikladno za Moju upotrebu. Neću kupiti niti posedovati nešto zato što imam status i moć ili zbog Svoje vrednosti.

Sa vama razgovaram o načinu na koji ovaploćeni Bog pristupa statusu kako biste Me donekle razumeli i tačno saznali kakvo je Moje gledište o statusu i kako mu pristupam. Naravno, šta ovim najviše želim da vam poručim? Kao prvo, neophodno je da znate razliku između Samog ovaploćenog Boga i iskvarenih ljudi u načinu na koji pristupaju statusu. Kao drugo, cilj toga je da se čoveku omogući da tačno razume šta status zapravo jeste i kako treba da se drži svog pravog mesta i da ispunjava svoje odgovornosti i svoju dužnost. To su ispravna razmišljanja i gledišta koja bi svaki čovek trebalo da ima. Sa takvim ispravnim razmišljanjima i gledištima, kad je reč o tvojoj dužnosti, tvojim odgovornostima, pa čak i statusu koji ti dodeli Božja kuća, pristupaćeš tim stvarima u skladu sa istinom i sa načelima. Sa vama sam poprilično razgovarao u zajedništvu o načinu na koji ovaploćeni Bog pristupa statusu. Neke od tih stvari ste već videli i možete da ih uporedite sa stvarnošću. Što se drugih tiče, jedino ste čuli kako Ja o njima govorim, ali niste došli u kontakt sa Mnom, te ne postoji način da ih uporedite sa stvarnošću. Bilo da ste ih videli ili ste samo čuli činjenice o kojima sam govorio, biće dobro sve dok možete ispravno da ih shvatite i da u njih verujete. Ako i dalje gajiš sumnje, onda tokom vremena posmatraj stvari u svom svakodnevnom životu kako bi uvideo da li je ono što sam rekao zasnovano na činjenicama i tačno. Kad za to dobiješ potvrdu, znaćeš šta status zapravo znači Bogu, kako Bog pristupa statusu, po čemu se to razlikuje od pristupa običnih iskvarenih ljudi i koju istinu u vezi s tim čovek treba da razume ili da primenjuje. Nakon što ovaj sadržaj budete u osnovi razumeli, to će vam omogućiti da bolje razumete Boga i da Ga tačnije spoznate. Osim toga, to će vam ujedno pomoći da ispravno pristupite pitanju statusa, pri čemu ćete imati ispravno gledište i ispravan način da se prema njemu postavite, zar ne? (Tako je.)

U redu, hajde da ovde završimo naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

26. oktobar 2024. godine