Kako stremiti ka istini (6)

Na prošlom okupljanju, u zajedništvu smo razgovarali o velikoj temi koja se odnosi na stremljenje ka istini, o „otpuštanju prepreka između čoveka i Boga i čovekovog neprijateljstva prema Bogu”. U okviru te velike teme, razgovarali smo o otpuštanju čovekovih predstava i uobrazilja u vezi sa Božjim delom, a to je obuhvatilo teme o ljudskim urođenim stanjima, ljudskosti i iskvarenim naravima, te su unutar tih tema pomenuta pitanja povezana sa kovom. Prošli put smo donekle razgovarali o pitanjima povezanim sa kovom, rešavajući jedan deo ljudskih predstava. Pošto ste to čuli, imate li tačnu definiciju kova? Šta je tačno kov? Kako treba shvatiti kov? Kako neko može da prosudi da li je kov nekog čoveka dobar, prosečan ili loš? Na osnovu kojih aspekata treba o tome prosuđivati? Da li ste tragali za ovim pitanjima i o njima razmišljali? (Ja sam pomalo razmišljao. Na prošlom okupljanju, Bog je besedio o tome da za procenu čovekovog kova moramo da pogledamo njegovu efikasnost i efektivnost u izvršavanju stvari. Ranije to nisam naročito razumeo, pa bih čak često međusobno mešao vrline i kov. Na primer, kad vidim da neko postiže naročito dobre akademske rezultate ili da tečno govori nekoliko jezika, pomislio bih da to ukazuje na činjenicu da on ima dobar kov. Jedino sam slušajući Božju besedu stekao jasan sud o tome šta je zaista dobar kov, a šta su samo određene vrline. Ako neki čovek, gledano spolja, deluje prilično pronicljivo, ali s niskom efikasnošću izvršava dužnosti i nikad nije u stanju da shvati istina-načela, njegov kov je relativno loš.) Uopšteno govoreći, procenjivanje čovekovog kova vrši se prema njegovoj efikasnosti i efektivnosti u izvršavanju stvari. Osim posmatranja čovekove efikasnosti i efektivnosti u izvršavanju stvari, postoje konkretna merila za procenu njegovog kova: prvo, njegova sposobnost učenja; drugo, njegova sposobnost razumevanja stvari; treće, njegova sposobnost shvatanja; četvrto, njegova sposobnost prihvatanja stvari; peto, njegova kognitivna sposobnost; šesto, njegova sposobnost donošenja sudova; sedmo, njegova sposobnost prepoznavanja stvari; osmo, njegova sposobnost reagovanja na stvari; deveto, njegova sposobnost odlučivanja, koja se može nazvati i njegovom sposobnošću izvršenja; deseto, njegova sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari; jedanaesto, njegova sposobnost za inovacije. Da li ste ih zapamtili? (Da.) Koliko merila ima ukupno? (Jedanaest.) Pročitajte ih naglas. (Prvo, sposobnost učenja. Drugo, sposobnost razumevanja stvari. Treće, sposobnost shvatanja. Četvrto, sposobnost prihvatanja stvari. Peto, kognitivna sposobnost. Šesto, sposobnost donošenja sudova. Sedmo, sposobnost prepoznavanja stvari. Osmo, sposobnost reagovanja na stvari. Deveto, sposobnost odlučivanja. Deseto, sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Jedanaesto, sposobnost za inovacije.) Uopšteno govoreći, da biste prosudili nečiji kov, morate da pogledate ova dva aspekta: njegovu efikasnost i efektivnost u izvršavanju stvari. Konkretno, da biste ocenili njegovu efikasnost i efektivnost u izvršavanju stvari, morate da donesete sveobuhvatnu odluku na osnovu ovih jedanaest merila. Na taj način, moći ćete tačno da prosudite o tome kakav je zaista nečiji kov. Naravno, da biste ocenili čovekov kov, prvi korak je da pogledate sve njegove sposobnosti u raznim aspektima, a zatim njegovu efikasnost i efektivnost u izvršavanju stvari. Ako taj čovek poseduje kov i sposobnost u raznim aspektima, tada će on sigurno stvari izvršavati podjednako efikasno i efektivno. Ako je čovekova efikasnost u izvršavanju stvari velika, a njegova efektivnost dobra, kad u svakoj oblasti budete procenjivali njegove sposobnosti prema jedanaest merila, i one će zasigurno biti dobre. Nijednom od ovih jedanaest sposobnosti, uzetom pojedinačno, ne može se u potpunosti odrediti da li je čovekov kov dobar ili nije – o tome se sveobuhvatno mora prosuđivati. Dakle, koje su od ovih jedanaest sposobnosti najvažnije? Najvažnije su sposobnost donošenja sudova, sposobnost prepoznavanja stvari, sposobnost reagovanja na stvari i sposobnost odlučivanja – one obuhvataju čovekovu sposobnost da deluje nakon što shvati određenu teoriju. Preostale sposobnosti se odnose na shvatanje i učenje, što uključuje ljudski um. U nastavku ćemo u zajedništvu razgovarati ponaosob o ovih jedanaest sposobnosti.

Prva je sposobnost učenja. Sposobnost učenja se ne odnosi samo na učenje određene sfere znanja; obuhvata i učenje jezika, posebne tehničke veštine, učenje i prihvatanje neke nove stvari i tako dalje – sve ovo spada u okvir sposobnosti učenja. Na primer, kad u normalnim okolnostima uči neku tehničku veštinu, čovek u osnovi može da je savlada u roku od šest meseci i da se nakon toga njome samostalno bavi. Ako i ti možeš da je savladaš i da se njome samostalno baviš posle šest meseci učenja, to se računa kao posedovanje sposobnosti učenja. Ako ti je za njeno učenje potrebno dvaput više vremena nego prosečnoj osobi – ako je nakon šest meseci i dalje nisi savladao i potrebno ti je još šest meseci da je naučiš – to ukazuje na loš kov. Odnosno, kad je reč o sposobnosti učenja, ako tehničku veštinu ili znanje možeš da usavršiš u normalnom vremenskom roku, to znači da ti je kov prosečan ili iznad proseka. Međutim, ako ovaj vremenski rok premašiš i, da bi savladao tu tehničku veštinu ili znanje, potrebno ti je dvaput ili čak triput više vremena nego drugima, onda ti je kov loš. Ako potrošiš dvaput ili triput više vremena nego prosečna osoba i još uvek ne možeš da je naučiš, i nedostaje ti sposobnost učenja, šta to govori o tvom kovu? Bez sposobnosti učenja, ne ispunjavaš čak ni opšte merilo nekoga ko ima normalan ljudski kov. I gori si od onoga koji ima loš kov – uopšte ga nemaš. U koju kategoriju spada onaj koji nema kov? Kad neko nema kov, to znači da spada u kategoriju ljudi koji su mentalno zaostali i idioti, koji su bez ikakve sposobnosti učenja. To je ono što je obuhvaćeno sposobnošću učenja.

Druga je sposobnost razumevanja stvari. Sposobnost razumevanja stvari se odnosi na čovekovu sposobnost da shvati načela i tehniku u nečemu što vidi ili sa čime se često susreće. Na primer, kad učiš neku profesionalnu veštinu, ako slušaš teorijska uputstva i posmatraš praktične demonstracije, pa u okviru normalnog vremenskog roka možeš da savladaš tehniku i načela koji su obuhvaćeni tom veštinom, to se računa kao da imaš dobar kov i određenu sposobnost razumevanja stvari. Ako ne možeš odmah da je shvatiš i još uvek ne shvataš čak ni kad s tobom neko ponovo razgovara u zajedništvu; čak i kad ti neko uzastopno daje naznake, a ti još uvek ne možeš da shvatiš u čemu je caka i koja su načela u to uključena – onda je tvoja sposobnost razumevanja stvari loša. Posle nekog vremena možda pomalo nešto i naučiš hvatajući polako konce kroz stvarnu praksu, ali se sve svodi na to. Uprkos uloženom vremenu – bilo da su to tri godine ili pet godina – ako ono što možeš da shvatiš ostaje u okvirima ograničenog opsega i, pri izvršavanju stvari, možeš samo da se pridržavaš određenih propisa i određenih pravila, a nisi u stanju da shvatiš obuhvaćene osnove i da ih u praksi stvarno primenjuješ, to znači da je tvoja sposobnost razumevanja stvari loša; takvi ljudi imaju loš kov. Na primer, neki ljudi obavljaju crkveni rad i, nakon što s njima u zajedništvu razgovaraš o istina-načelima, oni sve što si rekao smatraju tačnim i nemaju nikakve sumnje u ono o čemu si besedio. Ipak, oni naprosto ne mogu da shvate zašto stvari moraju da se rade na taj način i nesposobni su da razumeju obuhvaćena načela. Posebno kad se suoče sa raznim problemima ili posebnim situacijama u stvarnom životu ili pri izvršavanju svoje dužnosti, oni ne znaju kako da primenjuju načela niti kako da problemima s kojima se susreću pristupaju i rešavaju ih u skladu sa načelima. To ukazuje na nedostatak sposobnosti razumevanja stvari. Ljudi kojima nedostaje sposobnost razumevanja stvari ne razumeju nakon što čuju besedu o istini i uvek postavljaju zahteve poput: „Možeš li da navedeš još jedan primer?” ili „Možeš li to detaljnije da objasniš?” Tek nakon što navedeš primer i detaljno objasniš, oni mogu tek ponešto da shvate. Ali ako o nečemu dublje besediš, to opet ne razumeju i tražiće od tebe da im navedeš još jedan primer. Zašto od tebe uzastopno traže da navodiš primere? Da bi im ti kroz primere objasnio slične situacije u stvarnom životu, tako da mogu da zapamte samo određeni pristup ili propis. Zašto to rade? Zato što im je sposobnost razumevanja stvari veoma loša – moglo bi se reći i da nemaju sposobnost razumevanja stvari; oni ne znaju kako da primenjuju načela u stvarnom životu ili tokom izvršavanja svoje dužnosti. Koliko god da s njima razgovaraš u zajedništvu, koliko god konkretnih primera da navedeš i koliko god načela da jasno objasniš, navodeći čak načela za rešavanje konkretnih situacija, mogli bi to da slušaju unedogled, a da i dalje ništa ne shvate. Smatraju da je to što govoriš samo teorija i još uvek ne znaju kako da rešavaju razne probleme s kojima se susreću u stvarnom životu. To ukazuje na nedostatak sposobnosti razumevanja stvari. Ma koliko da im drugi objašnjavaju razne stvari, ljudi kojima nedostaje sposobnost razumevanja stvari to ne mogu da shvate – to označava posedovanje lošeg kova. Da li ljudi lošeg kova takođe imaju lošu efikasnost i efektivnost u izvršavanju stvari? (Da.) Ako je čovekova sposobnost razumevanja stvari loša, onda će i njegova efikasnost i efektivnost u obavljanju stvari zasigurno biti loše; kad se s nečim susretne, on neće znati koja su načela obuhvaćena i neće znati kako da u stvarnom životu primeni načela. To ukazuje na loš kov. A tu je još jedan tip čoveka koji, što su besede drugih ljudi detaljnije i konkretnije, postaje sve smeteniji, budući da je nesposoban da to razume. Na primer, kad Božja kuća besedi o raspoznavanju lažnih starešina i antihrista, nakon što to čuje, on kaže: „Zašto ja to ne shvatam? Tu je beseda o načelima, navode se primeri i nabrajaju se konkretne situacije, ali meni sve to zvuči tako zbrkano. O čemu se ovde tačno govori? Kakvim to ljudima treba da se bavimo? Treba li da se bavimo lažnim starešinama ili antihristima? Da li je naš crkveni starešina antihrist? Taj čovek deluje pomalo zao – jesu li njegova ispoljavanja usled iskvarene naravi ili su zbog loše ljudskosti? Šta je on tačno, lažni starešina ili antihrist? I dalje ne razumem.” On čak ne razume ni koja su istina-načela o kojima besediš; što više sluša, sve je više smeten. Ne samo da ova istina-načela ne uspeva da poveže sa stvarnim situacijama, već u toj meri postaje smeten da ne zna čak ni šta je tema o kojoj govoriš. Zar to ne pokazuje nedostatak sposobnosti razumevanja stvari? (Da.) Na primer, zamisli situaciju u kojoj su se svi okupili da u zajedništvu razgovaraju o jednoj temi, pri čemu svaka osoba u tome učestvuje deleći sopstvena razmišljanja. Ti besediš o svom shvatanju, a Ja izražavam Svoje shvatanje; jedan čovek postavlja jedno pitanje, drugi čovek postavlja neko drugo pitanje – sve u vezi sa ovom temom. Oni bez kova slušaju takvu raspravu i ne mogu ništa da raščivijaju. U svom srcu pomisle: „O čemu vi razgovarate? Zašto ja to ne mogu da razumem?” Postaju smeteni. Ne mogu da shvate osnovnu logiku u pozadini razumnih pitanja koja drugi postavljaju, niti zašto se ta pitanja postavljaju – ne mogu da shvate razloge koji se nalaze u pozadini toga; gori su čak i od običnog posmatrača. Oni koji imaju kov, čak i ako samo posmatraju iz prikrajka, mogu da zaključe ko je u pravu a ko greši, s kojim razlogom neko postavlja određeno pitanje, jesu li ta pitanja duboka ili površna, kako se na pitanja odgovara – međutim, oni bez kova ne mogu da shvate ništa od toga i ne mogu da shvate osnovnu logiku u pozadini toga. To pokazuje da nemaju sposobnost razumevanja stvari. Kad drugi o nečemu besede, nakon slušanja, oni ne mogu da raspoznaju. Ne znaju da li je ono što je rečeno istinito i objektivno, niti mogu da prozru pozadinu i suštinu te stvari – potpuno su zbunjeni. Kad je reč o razlogu zbog kojeg se o ovoj temi diskutuje, o tome zašto načela obuhvaćena ovom temom treba uzastopno isticati, kao i o tome čija se pitanja odnose na ova načela a čija ne, oni ništa od toga ne mogu da shvate niti da razumeju. I što više slušaju, sve više im se spava; sebe počinju da smatraju pukim posmatračima u ovom razgovoru u zajedništvu, a srce im se muti. Kad su u pitanju drugi ljudi, što se više besedi o istina-načelima, njihov um postaje sve jasniji i bistriji. A što to više slušaju oni koji su bez kova, oni su sve smeteniji, a misli su im sve mutnije. To ukazuje na nedostatak sposobnosti razumevanja stvari. Zar ovo ne ukazuje na izrazito loš kov? Takvi ljudi se mogu nazvati i ljudima bez kova. Kakvi su oni ljudi koji nemaju kov? (Mentalno zaostali ljudi.) Mentalno zaostali, idioti, budale – to je kategorija ljudi sa najlošijim kovom. Ovo je drugi aspekt: sposobnost razumevanja stvari.

Treći aspekt je sposobnost shvatanja. Sposobnost shvatanja je slična sposobnosti razumevanja stvari, ali odlazi korak dalje. Koja je razlika među njima? Sposobnost shvatanja više je usredsređena na način usklađivanja načela istine i puteva primene sa raznim problemima u stvarnom životu, a zatim na njihovu primenu u stvarnom radu, nakon što čovek shvati i savlada ta načela i puteve. U tome leži razlika. Nakon što shvate osnove i načela nečega, ljudi sa sposobnošću shvatanja imaju u svom srcu put primene i tačan domašaj, smer i cilj. Znaju kako da primenjuju te osnove i načela i ujedno znaju načela primene koja se tiču određenih posebnih situacija. Pretpostavimo da, nakon što čuje besedu o nekim istina-načelima, čovek može da prepozna suštinu nekih problema, a zatim koristi istinu da bi rešio neke stvarne probleme u stvarnom životu. Odnosno, nakon što čuje ta načela, on odmah shvata kako je trebalo da praktično postupa kao odgovor na prethodnu situaciju, pa kad se takve situacije nanovo pojave, on će ujedno znati kako da primenjuje načela da bi im pristupio i odmah će u svom srcu imati put primene; njegovo shvatanje načela i osnova deluje poput neke usmeravajuće svetlosti, brzo mu omogućavajući da zna kako da rešava razne probleme u životu ili poslu i omogućavajući mu da ima put, smer i načela primene. U tom slučaju, takav čovek ima sposobnost shvatanja, a to je, naravno, ispoljavanje dobrog kova. Recimo da, nakon što čuje neku besedu o istina-načelima, taj čovek zna kako treba praktično da postupa i rešava uobičajene i univerzalne stvari iz svog stvarnog života ili one stvari koje je doživeo. Međutim, on ne zna kako da ova istina-načela primenjuje na posebne, složene situacije, neočekivane situacije ili neuobičajene probleme i pojave koje nije doživeo, pa i dalje mora da traga i raspituje se kako bi dobio tačan odgovor ili konkretan plan primene pre nego što bude znao kako da s njima postupa i da ih reši. U suprotnom, čak ni nakon što čuje istina-načela, on i dalje ne zna kako da se bavi takvim stvarima ili problemima. To ukazuje na to da on ima prosečnu sposobnost shvatanja; odnosno, može se takođe reći da takav čovek ima prosečan kov. Neki ljudi rade deset ili dvadeset godina, pa, uz određeno radno iskustvo u kombinaciji sa jasnom besedom o istina-načelima iz Božje kuće, znaju kako da rešavaju uobičajene situacije i dobili su potvrdu da je takvo rešavanje ispravno. Ipak, kad naiđu na neke složene, posebne, neuobičajene probleme s kojima se u svom radu nisu nikad susreli, oni ne znaju kako da ih reše i, pre nego što počnu da ih rešavaju, moraju da se raspitaju ne bi li dobili jasan odgovor. Ako se ta situacija promeni i postane složenija nego što su oni zamišljali ili u odnosu na okolnosti koje su njima poznate, oni postaju zbunjeni, ne znaju kako s tim treba da se suoče i još manje znaju kako praktično treba da postupe i reše to na način koji je usklađen s načelima. Kad ne znaju kako praktično da postupaju, bilo da postupaju na osnovu svojih uobrazilja, sopstvenih ambicija i želja, bilo da to naprosto ostavljaju po strani i zanemaruju – bez obzira na sâm način postupanja – činjenica da, kad se suoče s takvom situacijom, postaju zbunjeni i da ne znaju kako da je reše primenom načela dokazuje da im je kov veoma prosečan. Ako neko zna da rešava opšte situacije, ali ne zna da rešava one posebne, to ukazuje na prosečan kov. Ako susret sa posebnim situacijama dovodi do takve zbunjenosti da čovek ne može da rešava čak ni probleme koje bi uobičajeno bio u stanju da rešava, to ukazuje na loš kov. Čovek lošeg kova takođe poseduje lošu sposobnost shvatanja. Postoji li razlika između nekoga sa lošom sposobnošću shvatanja i nekoga ko ima odgovarajuću sposobnost shvatanja? (Da.)

Koliko god da drugi besede, neki ljudi ne mogu da dokuče načela. Oni samo shvataju doktrine i propise i mogu da uzvikuju nekoliko krilatica, ali ne znaju kako da izvršavaju stvarni posao i da rešavaju probleme. Vidiš, nakon što čuju besedu, oni govore strukturisano i s velikom jasnoćom, kao da su je zaista shvatili. Međutim, oni zapravo uopšte nisu shvatili šta je rečeno. Kad je reč o izvršavanju konkretnog posla, postaju zbunjeni, ne znajući odakle da počnu. Pri suočavanju s problemima, ne znaju kako da ih reše. I dalje ne mogu da izvrše konkretan posao. Još uvek im nedostaju načela u ophođenju prema raznim ljudima i stvarima i u bavljenju njima. U svom srcu, pomisle: „Shvatio sam istina-načela dok sam slušao propovedi – zašto ne mogu da ih primenim u stvarnim životnim okruženjima? Zašto ono što razumem i o čemu često govorim ne daje rezultate?” Ponovo postaju zbunjeni. Ljudi lošeg kova znaju samo kako da govore o doktrinama i da se pridržavaju propisa, ali suočeni s raznim situacijama ne mogu jasno da ih vide, doktrine koje mogu da izgovaraju sasvim su beskorisne, ne mogu čak ni da se pridržavaju propisa i ne mogu da reše nijedan problem. Kad nastanu teškoće, oni ne znaju kako praktično da postupaju. Na primer, kad neko prekida i ometa crkveni rad izgovarajući neke besmislice, oni ne mogu da raspoznaju koja je priroda te stvari. Ne znaju koje se stvari ubrajaju u prekidanje i ometanje, niti kakva je njihova priroda, pa tako još manje znaju kako taj problem treba da se reši. Neko ih upita: „Zar ne znaš kako da raspoznaš zle ljude? Zašto ti nedostaju načela kad je reč o postupanju sa zlim ljudima?” Oni odgovaraju: „Razumem te doktrine, ali ne znam za rešavanje kojih problema su one prikladne odnosno na koje ljude ih je prikladno primeniti.” To ukazuje na nedostatak sposobnosti shvatanja, zar ne? (Da.) Vidiš, pošto su čuli ta načela, mogli su da ih, tačku po tačku, vrlo dobro rezimiraju prema njihovom doslovnom značenju, pamteći ih prilično tačno, pa ih čak tečno deklamujući, ne izostavljajući nijednu reč. Međutim, u stvarnom životu, nažalost, kad je reč o posmatranju ljudi i stvari i vladanju i postupanju, oni nemaju nikakav put primene, znaju samo kako da uzvikuju krilatice, da govore o doktrinama i da se pridržavaju propisa. Bilo da je to u stvarnom životu ili pri vršenju sopstvene dužnosti, s čime god da se susretnu, oni ne znaju kako da tragaju za istinom niti da praktično postupaju u skladu sa načelima. To ukazuje na nedostatak sposobnosti shvatanja. Moguće je da ljudi kojima nedostaje sposobnost shvatanja često čitaju Božje reči, ali oni ne mogu da shvate šta je istina u Božjim rečima niti koja su načela. Stoga, kad se nešto dogodi, oni ne mogu da pronađu relevantne Božje reči da bi to raspoznali i rešili i moraju od drugih da traže da im pronađu relevantne Božje reči. Na šta se uvek usredsređuju dok čitaju Božje reči? Traže da li postoje konkretni primeri koji tu stvar objašnjavaju. Ako nema primera, oni ne mogu da shvate značenje Božji reči. Na primer, kad je reč o Božjim rečima koje razotkrivaju ljudsku priroda-suštinu, ako nisu navedeni nikakvi primeri, oni ne mogu da ih shvate. Ne mogu da primenjuju raspoznavanje poređenjem sopstvenih stanja sa Božjim rečima. Jedino ako neko besedi o istini i njih raspozna i raščlani prema njihovim stvarnim stanjima, oni mogu da shvate. Bez takve besede, oni ne mogu da shvate Božje reči. Kad čitaju Božje reči, takvi ljudi se uvek žale i kažu: „Zašto nema konkretnih primera? Kako bi ovo trebalo da dovedem u vezu sa sobom? Ove reči su previše teške da bi se shvatile; kako god da ih čitam, ne mogu da ih uporedim sa sobom!” To pokazuje da ne mogu da shvate Božje reči, a kamoli da shvate istinu ili da Božje reči sprovode u stvarnom životu. To što razumeju samo su proste doktrine i propisi, ali su u stvarnom životu te doktrine i propisi beskorisni. Kad im se nešto dogodi, i dalje nemaju put primene. To ukazuje na to da nemaju sposobnost shvatanja. Jesu li ljudi bez sposobnosti shvatanja lošeg kova? (Jesu.) Ljudi najlošijeg kova jesu oni koji nemaju baš nikakav kov; takvi ljudi ne mogu da razumeju razna načela koja čuju; ne znaju zašto su navedeni ti i ti primeri, zašto su izrečene određene stvari, niti zašto ljudi imaju određena ispoljavanja – takve stvari ne mogu da shvate, te stvari su im nedostižne. Čak i da im navedete nekoliko primera, osećaju se kao da im samo pričate priče ili viceve, kao da su deca koja slušaju neku priču i nalaze da im je ona zanimljiva i zabavna. Ako ih neko upita da li razumeju to što su čuli, oni potvrđuju, pa čak mogu da oponašaju duhovitost tuđih reči ili da imitiraju kako su one prekorile ljude. Ako ih pitaš: „Da li znaš relevantna načela kojih ljudi treba da se pridržavaju?”, oni odgovaraju: „Uf! Zar postoje načela? To mi je promaklo.” Imaju li takvi ljudi sposobnost shvatanja? (Ne.) Nedostaje im sposobnost shvatanja i ne mogu da shvate Božje reči. Ljudi kojima nedostaje sposobnost shvatanja svakodnevno jedu i piju nekoliko odlomaka ili poglavlja Božjih reči, rutinski i po planu, uče himne i u zakazano vreme prisustvuju okupljanjima. Ali čim zatvore svoje knjige ili isključe snimke himni, iz onoga što su pojeli i popili pamte samo nekoliko duhovnih fraza i nekoliko beživotnih reči, poput onih fraza koje ljudi često govore – „Bog je nad svim suveren” i „Pokori se Bogu u svemu”; ili „Bog određuje čovekovu sudbinu” i „Samo primenjuj ljubav prema Bogu”. U situacijama stvarne patnje, oni mogu da izgovaraju samo lažne duhovne fraze, poput: „Patim zbog osećanja” ili „Patim zbog tela”. A kad je reč o bilo kakvim načelima povezanim sa vladanjem, svakodnevnim životom, poslom i raznim drugim načelima istine, nijedno od njih niti znaju niti razumeju. Takvih stvari nema u njihovom srcu i u te ljude ne mogu da se smeste. Zašto takve stvari ne mogu da se smeste? Zato što, s obzirom na svoj kov, takvi ljudi naprosto ne mogu da shvate ova istina-načela i ta istina-načela su van njihovog domašaja; pa zato te stvari ne mogu da puste koren u njihovom srcu. Ono što čovek u sebi poseduje i što je u stanju da prihvati potvrđuje ono što on može da shvati i što mu nije nedostižno. Ako čovek uopšte nema kov, nedostaje mu sposobnost shvatanja i ne može da shvati precizno značenje Božjih reči, pa makar i da ga smestiš na nebo ili na treće nebo, da li bi mogao da razume Božje reči? Da li bi mogao istinu da sprovodi u delo? Da li bi mogao da se pokori Bogu? (Ne.) Ostao bi upravo to što jeste. Kov bi mu ostao isti kao što je uvek i bio. Ljudi lošeg kova mogu da shvate samo vrlo ograničen opseg stvari. Oni dobrog kova mogu da shvate više, znatno dublje i na višem nivou. Ljudi prosečnog kova shvataju znatno manje i znatno pliće od onih koji su dobrog kova; ono što mogu da shvate ograničeno je na prosečan opseg i ne može da izađe van okvira toga, jer ih njihov kov ograničava. Najgori su oni koji uopšte nemaju kov. Takvi ljudi, samo u smislu sopstvenog kova, nemaju nikakvu sposobnost shvatanja. Stoga se njihovo ispoljavanje u stvarnom životu i izvršavanju njihove dužnosti sastoji u tome da ništa ne razumeju; bilo da u Boga veruju deset, dvadeset godina ili čak do pozne dobi, doktrine u vezi s verom u Boga i duhovne fraze o kojima govore jesu iste one stare stvari koje su shvatili u vreme kad su tek počeli da veruju. Ma koliko godina da veruju, uopšte ne napreduju. Zašto ne napreduju? Budući da nemaju sposobnost shvatanja, a bez obzira na to koliko godina veruju u Boga, mogu da shvate samo te beživotne reči. Čak ni nakon brojnih godina verovanja, njihova sposobnost učenja, sposobnost razumevanja stvari, sposobnost shvatanja i druge sposobnosti se ne poboljšavaju. Kakvi su to ljudi? Oni su ljudi izrazito lošeg kova. Pošto im je kov loš, a njihove razne sposobnosti se ne poboljšavaju, čak i ako takvi ljudi dožive četrdeset, pedeset, šezdeset ili sedamdeset godina života, njihova sposobnost da brinu o sebi i dalje će biti vrlo slaba. Posmatranjem njihove sposobnosti preživljavanja i sposobnosti da brinu o sebi, možete zaključiti kakav je kov takvih ljudi. Takav čovek je mentalno zaostao, idiot i glupav, a njegova sposobnost da brine o sebi veoma je loša. Zašto kažem da je njegova sposobnost da brine o sebi loša? Zato što su njegova sposobnost učenja, sposobnost razumevanja stvari i sposobnost shvatanja sve redom loše; iskustvo, zdrav razum, obrasci i sposobnost za izvršavanje stvari koje stiče u životu veoma su ograničeni. Čak i u svojoj šezdesetoj ili sedamdesetoj godini, on ostaje isti. Ljudi dobrog kova, kad zađu u tridesete, već su razvili određeno znanje o raznim problemima s kojima se susreću u životu i duž svog životnog puta, nakon što su stekli određeno shvatanje, uvid i iskustvo o tim stvarima. Kroz ovo iskustvo, oni znaju šta da učine kad se susretnu s raznim problemima kako bi mogli bolje da žive i da se efikasnije zaštite. Međutim, kad je reč o ljudima lošeg kova, zbog slabosti njihovih sposobnosti u svim aspektima, ma koliko godina da imaju, njihova sposobnost preživljavanja ostaje veoma loša. Koliko je loša? Toliko loša da im nedostaje sposobnost da žive samostalno. Neki bi mogli da kažu: „Čuj, oni jedu s apetitom, čvrsto spavaju i dobrog su fizičkog zdravlja – kako možeš da kažeš da im nedostaje sposobnost da žive samostalno?” Sposobnost preživljavanja o kojoj govorimo ne odnosi se na to da li neko može da jede ili spava. Ako čovek, kad dođe vreme jelu, ne zna čak ni da jede, to nije normalna osoba, već neko ko je mentalno ometen – još manje je potrebno razmatrati kov takvih ljudi. Opseg naše procene ljudskog kova prevashodno se sastoji od onih za koje se, gledano spolja, smatra da su normalni. On ne obuhvata ljude sa fizičkim invaliditetom, mentalnim invaliditetom, mentalnom bolešću ili one kojima nedostaje sposobnost da brinu o sebi. Često viđamo pojedine ljude koji ne mogu da ustanove čak nikakve obrasce, načela ili tehniku obavljanja stvari kad treba da se bave sopstvenom hranom, odevanjem, stanovanjem i transportom. Koliko god godina da imaju, ne znaju kako da se bave ovim aspektima života na način koji je usklađen s načelima i s ljudskošću. Na primer, ne znaju koja odeća je najprikladnija za različita godišnja doba i naprosto prate ono što drugi rade. Kad je napolju hladno, oblače previše tanku odeću, pa se razbole, a i dalje ne shvataju zašto; odnosno, razbole se zato što su pojeli neku nehigijensku hranu, ali ne znaju šta je uzrok bolesti. Iz ovih iskustava ne mogu da izvuku nikakve zaključke. Zar nisu mentalno zaostali? Zar im ne nedostaje sposobnost da žive samostalno? (Da.) Ma koliko godina da imaju, ne znaju kako da žive i samo zbunjeno tumaraju kroz život. Kad je reč o normalnom čoveku, nakon što dobije svoje prvo dete, njemu možda nedostaje iskustvo, ali će u vreme kad dobije drugo dete već steći određeno iskustvo kako da o detetu brine i kako da ga hrani. Međutim, neki ljudi, čak ni nakon dvoje ili troje dece, i dalje nemaju nikakvo iskustvo. Kad ih upitaju kako brinu o svojoj deci, oni kažu: „Ne znam, samo se nekako snalazim. U svakom slučaju, kad su deca gladna, ja ih nahranim, a kad su sita, to je to.” Bude li takvima dopalo šaka, detetu će se posrećiti ako uopšte i preživi. Uz taj njihov nivo sposobnosti preživljavanja, nijedno dete o kome oni brinu ne bi ostalo živo. Neki ljudi ne shvataju kako da se bave raznim problemima koji nastaju u životu ili tokom preživljavanja. Takvim ljudima nedostaje sposobnost preživljavanja. Na primer, kad se istovremeno pojave dva problema, oni se zbune i ne znaju šta da rade niti koji od njih prvo da rešavaju. Usplahire se, postaju nervozni i plašljivi, pa se žale i kažu: „Zašto su se ova dva problema javila u istom trenutku? Šta sad treba da uradim?” Toliko se uznemire da ne mogu da jedu ni da spavaju. Takvi su u svojoj trideset i nekoj godini, pa čak i u svojoj šezdeset i nekoj godini, rast im ostaje isti. Nakon što se pojavi neka situacija, a oni ne mogu da pronađu rešenje, počinju da plaču. Drugi ih pitaju: „Zašto plačeš? Pa, nije to ništa strašno – to su samo neki uobičajeni problemi. Treba samo da im odrediš prioritet i da ih rešavaš prema važnosti.” Ako neko ne može da rešava takve stvari, zbog njih ne jede i ne može da spava ili čak razmišlja da sebi oduzme život, zar nije pravi beskičmenjak? Pa se još i žali: „Zašto se to nije dogodilo nekom drugom? Zašto se dogodilo meni?” Tebi se dogodilo, pa ti i reši. Ako to ne možeš da rešiš, pitaj nekog u svom okruženju ko to razume. Kad jednom razjasniš problem, zar ne bi znao kako da ga rešiš? Kad se ništa ne dešava, takvim ljudima prilično dobro ide govorancija, samo nižu jednu doktrinu za drugom. Ali kad se nešto dogodi, uspaniče se, postaju zbunjeni, počinju da sline, mozak im se isprazni, a sve misli pomešaju – ne znaju šta da urade. Ako je neko mlad, nije prošao mnogo od života i nedostaje mu iskustvo, za njega je normalno da se unervozi i uplaši kad se nešto dogodi. Međutim, kad napuni trideset i neku ili četrdeset i neku godinu, nakon što je u svetu prošao brojne stvari i stekao iskustvo, on postaje relativno zreo i iskusan, pa stvari rešava s većom smirenošću i samopouzdanjem. Na mlade ljude koji ovo vide, to ostavlja dubok utisak, pa misle da mogu da se oslone na takve ljude. Ako čoveku nedostaju kov i sposobnost preživljavanja, njemu nedostaje i sposobnost da brine o sebi. Bez starijih ili iskusnijih ljudi u blizini da mu pomognu ili da za njega stvari nadgledaju, sve što dotakne pretvara se u potpuni haos. Takvi ljudi imaju izrazito loš kov. Koliko je tačno loš kov nekih ljudi? Uzmimo za primer neke domaćice koje ne znaju koliko pirinča ili koliko porcija je potrebno za obrok jedne višečlane porodice – neke kuvaju dvadeset ili trideset godina, a ipak ne znaju koliko treba da pripreme za svaki obrok ili koliko jela treba da zasole, te ponekad ne mogu tačno ni da dokuče da li je hrana dovoljno skuvana. Kov im je u toj meri loš. Zar takvim ljudima ne nedostaje mozak koji funkcioniše? Imaju svinjski mozak! Takvim ljudima nedostaje sposobnost da žive samostalno. Nemaju nikakav put da išta urade i s lakoćom prave greške. Kad se nešto dogodi, ako nema nikoga da za njih stvari nadzire, sve što urade pretvara se u potpuni haos, sve je u rasulu. Oni su idioti i mentalno zaostali. Kad je reč o takvom čoveku, koji ima najlošiju sposobnost shvatanja, koliko god beseda da čuje o istina-načelima, on shvata jedino doktrine. U stvarnom životu i dalje ne zna kako da ta načela primenjuje. Drugim rečima, doktrine koje razume ne mogu da mu obezbede nikakve ciljeve, smer niti put u stvarnom životu. Ovo su ljudi sa najlošijom sposobnošću shvatanja. Ovim zaključujemo naš razgovor o trećoj sposobnosti, sposobnosti shvatanja.

Koja je četvrta sposobnost? Sposobnost prihvatanja stvari. Sposobnost prihvatanja stvari se donekle razlikuje od sposobnosti razumevanja stvari i od sposobnosti shvatanja. Sposobnost prihvatanja stvari obuhvata to da li, kad se pojave nove stvari, možeš da raspoznaš jesu li one pozitivne ili negativne i kakve koristi ili štetu donose tvom životu, poslu i opstanku, kao i način na koji ih posmatraš, kako se prema njima ophodiš i kako ih primenjuješ. Ako si dobrog kova, u slučaju da se nova stvar pojavi, bićeš naročito osetljiv i ispoljićeš posebnu moć zapažanja. Nakon što brzo pribaviš informacije o nekoj novoj stvari, moći ćeš da prepoznaš koju korist ili štetu ona donosi ljudima odnosno koje su njene mane. Ako je ona korisna za određeno pitanje u tvom stvarnom životu, ti možeš odmah da iskoristiš njene prednosti; ako je štetna, ti možeš takođe da izbegneš štetu ili nedostatke koje ona ima za ljude. Odnosno, ti imaš određeni stepen prihvatanja prema novim stvarima i možeš brzo da prozreš nove stvari koje su negativne, štetne za ljude i koje imaju mane – to je posedovanje sposobnosti prihvatanja stvari. Razlika između sposobnosti prihvatanja stvari i sposobnosti razumevanja stvari i sposobnosti shvatanja je u tome. Sposobnost prihvatanja stvari uglavnom se odnosi na čovekovu osetljivost na nove stvari i na njegovu sposobnost da ih raspozna. Ako nove stvari brzo raspoznaješ, u stanju si da brzo prihvatiš njihove prednosti i koristi i primenjuješ ih u stvarnom životu kako bi poslužile tvom životu ili poslu, a zatim otpuštaš ili uklanjaš stare stvari koje su zamenjene ovim novim stvarima, to znači da poseduješ sposobnost prihvatanja stvari i da si čovek dobrog kova. Nakon toga dolaze ljudi prosečnog kova. Takvi ljudi su naročito spori u prihvatanju nekih novih stvari kojima su stare već zamenjene, kao i novih mišljenja i novih tehnologija. Na šta se odnosi to da su „spori”? Odnosi se na činjenicu da tek nakon što je neka nova stvar postala već široko rasprostranjena, kad je ušla u opsežnu upotrebu i kad je termin za nju postao već sasvim uobičajen, ti ljudi mogu da je prihvate. Oni nemaju moć zapažanja za nove stvari i ne mogu da raspoznaju jesu li to pozitivne ili negativne stvari. Čak i pri pojavi novih pozitivnih stvari, oni u svom srcu prema njima imaju otpor i osećaju prezir; uvek imaju sopstvene predstave i sopstvene stavove i uvek se usklađuju sa svetovnim trendovima, zatvoreni su i prema novim stvarima imaju neprihvatljiv stav, odbacujući ih. Tek nakon što neka nova stvar postane široko rasprostranjena i mnogi su je ljudi iskusili i uvideli njene prednosti, pa su od nje i imali koristi, oni počinju da je prihvataju i primenjuju. To označava posedovanje prosečnog kova. Takvi ljudi prihvataju nove stvari krajnje pasivno; to nije aktivno prihvatanje. Razlog za to je što, s jedne strane, oni nemaju osetljivost prema novim stvarima; otupeli su, nazadni i zatvoreni. S druge strane, to je i zbog činjenice da o novim stvarima imaju određene predstave i mišljenja, imajući prema njima nipodaštavajući i prezriv stav. Subjektivni razlog za to je u činjenici da im je kov prosečan, a da je njihova sposobnost prihvatanja stvari prosečna, što ih čini veoma tupim; kad se pred njima ukažu nove stvari, oni o tome nemaju nikakvu svest, nikakva osećanja i nedostaje im stav aktivnog prihvatanja. Osim toga, oni su urođeno naročito nazadni i naročito tupi i glupi. Zbog ta dva razloga spori su u prihvatanju novih stvari. Tek kad veliki broj ljudi već uveliko neku stvar upotrebljava, ukazujući na njene prednosti, na njenu praktičnost, na uticaj koji ona ima na ljude i na koristi koje ta stvar ljudima donosi, i tek nakon što sve to vide svojim rođenim očima – i ujedno vide da su je ljudi u njihovom okruženju u određenoj meri lično koristili – oni je u svom srcu polako prihvataju i tada počinju da je koriste. Na kakav kov ovo ukazuje? Sposobnost prihvatanja stvari je u slučaju takvih ljudi prosečna. Posedovanje prosečne sposobnosti prihvatanja stvari označava da je čovekov kov prosečan. Na primer, prilikom propovedanja jevanđelja ili obavljanja nekog stručnog posla, neka braća i sestre predvode u isprobavanju i primeni neke nove metode ili profesionalne tehnike. Oni brzo uviđaju veliku pogodnost korišćenja te profesionalne tehnike, jer je korišćenjem iste njihova efektivnost u izvršavanju dužnosti prilično dobra, a povećala im se i efikasnost. Odmah zatim oni zagovaraju tu novu tehniku ili metodu, podstičući drugu braću i sestre da je nauče i primenjuju. Ljudi dobrog kova su vični traganju za novim tehnikama i metodama u vršenju svoje dužnosti. Oni sasvim brzo mogu jasno da zapaze i da tačno procene neku novu stvar, iskoriste tu priliku i mogu potpuno da prihvate novu tehniku ili metodu i da ih primene u radu u stvarnom životu. Kad je reč o vrlinama i manama te nove stvari i rezultatima koje ona može da postigne, oni mogu neprekidno da donose zaključke i da se zatim prilagode. Tokom perioda istraživanja, oni postepeno dokučuju koji aspekti te tehničke veštine ili koje pojedinačne informacije mogu da se primene u crkvenom radu, a koji ne mogu. Nakon toga, oni u svom poslu sve više unapređuju tu novu stvar shodno načelima i zahtevima Božje kuće. Što više tu novu stvar unapređuju, ona postaje sve bolja, da bi na kraju donela rezultate. To je ispoljavanje dobrog kova. Međutim, neki ljudi se, pri propovedanju jevanđelja, kruto drže izvorne metode, propovedajući bilo tehnikom jedan na jedan ili dva na jedan ili se oslanjaju na puke brojeve. Oni su tupi, glupi i spori da prihvate tu naprednu metodu. Iako na rečima potvrđuju da ta napredna metoda deluje prilično dobro i izvodljivo, u svom srcu su neprekidno sumnjičavi. Plaše se da će, budu li primenili tu metodu, ona dati loše rezultate, pa se ni ne usuđuju da pokušaju. Drugi ih ubeđuju, govoreći im: „Nema potrebe da o svemu tome brineš. Već smo je isprobali; takvo praktično postupanje donosi posebno dobre rezultate.” Ali se oni i dalje ne usuđuju da pokušaju i nastavljaju da se drže izvorne metode. Tek nakon što mnogo ljudi bude koristilo tu novu metodu u propovedanju jevanđelja, zadobijajući svakog meseca sve više ljudi i uvećavajući efikasnost, oni nevoljno odlučuju da to isprobaju, čineći i dalje to tek malim koracima i ne usuđujući se da u potpunosti promene svoje planove i strategije. Ovo prihvatanje novih stvari je isuviše sporo; ovakav je neko ko ima prosečan kov. Ljudi lošeg kova poseduju još lošiju sposobnost prihvatanja stvari. Oni novu stvar ne mogu jasno da zapaze, da o njoj prosude i ne znaju kako da se prema njoj ophode. U svom srcu imaju otpor, razmišljajući da ljudi koji veruju u Boga ne treba da prihvataju nove stvari i ne treba da prihvataju nove informacije i tehnologije. Vidiš, oni su prilično zatvoreni. Ljudi iz određenih veroispovesti do dana današnjeg ne koriste električnu energiju, ne gledaju televiziju i ne koriste računare niti ikakve druge elektronske uređaje. Kad izlaze, ne koriste savremena prevozna sredstva; ne voze čak ni bicikle. Pa, u čemu se onda prevoze? U volovskim i konjskim zapregama, podižući za sobom oblak prašine. Neki ljudi ih pitaju: „Zašto ne voziš bicikl ili se ne voziš kolima?” Oni će na to: „Te stvari je stvorio čovek. Plašimo se da se Bogu ne bi dopalo kada bismo ih koristili.” Ovo je posedovanje loše sposobnosti prihvatanja stvari. Ljudi sa lošom sposobnošću prihvatanja stvari mnoge stvari posmatraju na pogrešan način. Robuju starim navikama, drže se sopstvenih gledišta, imaju otpor prema svim novim stvarima. To što imaju otpor već samo po sebi je problem sa njihovim načinom razmišljanja i njihovim umom. Na šta ukazuje to kad neko ima takav problem? Konzervativno rečeno, to pokazuje da je kov takvih ljudi suviše prosečan. Ako nove stvari uporno ne mogu da prihvate, onda im je kov loš i imaju krut način razmišljanja. Oni veruju da je Božje delo nepromenljivo i da koje god reči da je Bog izgovorio, Bog će zauvek govoriti samo te iste reči, te da koje god delo da je Bog izvršio, Bog će uvek izvršavati samo to isto delo. Kad je reč o ovom ljudskom rodu i ovom dobu, oni veruju da će ono što su prvobitno videli i iskusili zauvek ostati nepromenjeno i da će zauvek biti tako. Na primer, pre 20 ili 30 godina, ljudi su imali određenu predstavu u vezi sa sopstvenim shvatanjem odevanja. Verovali su da su pamučni materijali sasvim prirodni i da su sve vrste pamučnih tkanina dobre; bilo da su to jakne s pamučnom postavom, majice kratkih rukava ili veš, ukoliko su izrađeni od pamuka, bolji su od sintetičkih vlakana. Naprosto su se čvrsto držali tog uverenja. Međutim, 20 ili 30 godina kasnije, tekstilna industrija se razvila i pojavile su se mnoge tkanine slične pamuku, kao i razni odevni predmeti od sintetičkih vlakana. Postoji mnogo tkanina koje su bolje od pamučnih; znatno su prozračnije, brže oslobađaju toplotu, brže upijaju vlagu i ne deformišu se, ne skupljaju se niti blede bez obzira na način pranja. Osim toga, naročito su prijatne i lagane za nošenje, a koži pritom ne nanose nikakvu štetu. Ipak, neki ljudi i dalje ne mogu da prihvate sintetička vlakna. Još uvek veruju da su jedino pamučne tkanine dobre jer se pamuk uzgaja u zemlji, stvoren je od Boga i prirodan, dok je sintetička vlakna stvorio čovek. Iako je pamuk stvorio Bog i on jeste najbolji, ti ljudi ne uviđaju da je zemljište zagađeno i da su larve moljaca koje napadaju pamuk sa svakom generacijom sve otpornije. Taj problem se ne može rešiti uobičajenim pesticidima. Na kraju, pamuk mora da se podvrgne posebnim dezinfekcionim tretmanima kako njegovo nošenje ne bi izazivalo svrab. Ako se pamuk dobro obradi, troškovi te odeće se uvećavaju, a to nalaže izuzetno visoku prodajnu cenu. Ako se dobro ne obradi, onda za nošenje nije dobar poput odeće od sintetičkih vlakana. Vidiš, kvalitet odeće od sintetičkih vlakana posebno je dobar u današnje vreme; mnogi profesionalni sportisti je nose i njihovi utisci su svi redom pozitivni. Ipak, nakon što to čuju, neki ljudi to i dalje ne prihvataju i ostaju u ubeđenju da su pamučne tkanine bolje. Nisu li takvi ljudi neuki i tvrdoglavi? (Jesu.) Neukost i tvrdoglavost jesu problem njihove ljudskosti. Dakle, kakav je njihov kov? (Njihov kov nije dobar.) Kad se pred nekim pojavi nešto novo, njegov stav u prosuđivanju o tome da li je to ispravno ili neispravno – da bi odlučio hoće li to prihvatiti ili odbaciti – zavisiće o njegovog kova. Ako većina ljudi smatra da je ta nova stvar ispravna, pa on sledi masu i to pasivno prihvata, onda takav čovek u najboljem slučaju ima prosečan kov. Ako ne može da raspozna da li je nova stvar ispravna ili nije, da li je ljudima korisna i koje su njene vrline i mane u poređenju sa starim stvarima u koje je ranije čvrsto verovao, nesposoban je da raspozna ili napravi razliku između novih i starih stvari – ako ne može da prosudi ni o čemu od toga, onda to dokazuje da nema sposobnost prihvatanja novih stvari; odnosno, on nema sposobnost shvatanja. Takvi ljudi su lošeg kova. Kad se pojavi nešto novo, njima pre svega nedostaje određeni stepen moći zapažanja. Nakon što za tu stvar čuju, oni ujedno nemaju nikakvu sposobnost prihvatanja iste. Na kraju, čak i ako tu novu stvar nevoljno prihvate, to se događa tek uz pomoć ili ubeđivanje od strane drugih ljudi, koji su čak prinuđeni da prednosti i vrline te nove stvari upoređuju sa starim stvarima, kako bi ovim ljudima omogućili da, pre nego što budu u stanju da je prihvate, rođenim očima vide da postoje jasne razlike između nove stvari i starih stvari, te da je nova stvar očito neuporedivo bolja od starih stvari. Međutim, u svom srcu, ovi ljudi i dalje ne mogu jasno da vide šta je dobro u vezi sa mnogim drugim novim stvarima, te i dalje osećaju kako su stare stvari dobre i da treba da ih se drže. Tek onda kad nemaju drugi izbor, oni nevoljno i pasivno prihvataju nove stvari. Ti ljudi su lošeg kova. Čovek koji je prosečnog kova jeste neko ko, uz nekoliko naznaka, odmah shvata, uviđa da je stvari posmatrao na iskrivljen, zastareo način. Takav je neko ko ima prosečan kov. S druge strane, čoveku lošeg kova potrebni su uzastopne naznake i podsticaji, kolektivno ubeđivanje od svih – uz nešto činjenica i konkretnih primera koji pokazuju kako ta nova stvar ljudima koristi nakon što su je široko prihvatili – da bi je on nevoljno prihvatio i koristio. Međutim, kad je sam, on i dalje bira onu staru stvar. To je čovek veoma lošeg kova. Kad neko ima loš kov, to znači da on uporno ne prepoznaje pozitivna dejstva koja pojavljivanje novih stvari ima na ljude i ne može da ustanovi razlike između novih i starih stvari, da uporno ne uspeva da otkrije niti pronađe prednosti novih stvari i unapređenja koja one donose, kao i mane i nazadnost starih stvari, te se ujedno uvek čvrsto drži svojih starih misli i gledišta; dakle, njegova je sposobnost prihvatanja stvari vrlo loša. Ljudi sa lošom sposobnošću prihvatanja stvari su lošeg kova. Kako god da im to objašnjavaš, ljudi lošeg kova ne mogu da prozru suštinu ili koren problema. Za taj deo ljudi koji su najlošijeg kova čak se ne može reći da imaju ikakvu sposobnost prihvatanja stvari – kad se suoče s novim stvarima, nije reč o tome da li su oni subjektivno spremni da ih nauče i prihvate; naprotiv, problem je u tome da im nedostaje ikakva moć zapažanja u odnosu na te stvari. Bilo da je to u stvarnom životu ili pri izvršavanju dužnosti, koja god nova stvar da se pojavi, koje god stvari da napreduju ili se poboljšaju, oni nemaju moć zapažanja ni svest o tome. Da li je njihovo neznanje o tim stvarima uzrokovano time što ne čitaju vesti ili novine? Ne, naprosto je stoga što njihovom kovu nedostaje sposobnost prihvatanja stvari. Kao da nemaju nikakvu moć zapažanja. Kad je reč o pojavljivanju bilo koje nove stvari, oni su tupi, glupi i nedostaje im moć zapažanja. Čak i ako žive u nekom užurbanom gradu, ostavljaju dojam kao da žive u nekom zabačenom planinskom selu. Potpuno su nesvesni bilo kakvih velikih ili malih događaja koji se dešavaju u ljudskom životu. Prema tome, u domenu njihovog života nema nikakvih novih stvari koje mogu da utiču na njihovu ishranu, odevanje, stanovanje i transport. Oni su poput životinja. Sve ono što je prisutno u domenu njihovog razmišljanja ograničeno je na stvari unutar njihovog života, na stvari koje znaju iz vremena kad su učili da posmatraju razne stvari u svetu. Van okvira toga, bilo šta što dolazi iz spoljnog sveta na njih nema nikakav uticaj i njih to ne interesuje. Kakvi su ovo ljudi? Jesu li oni mentalno zaostali? (Da.) Naravno, stvari o kojima ovde govorimo jesu sasvim mali, beznačajni aspekti svakodnevnog života; ne govorimo o nacionalnim poslovima niti o velikim svetskim vestima. Takvi ljudi nisu svesni čak ni pojave neke sasvim male nove stvari, ne pokazuju nikakav stepen prihvatanja. To „prihvatanje” se odnosi na način na koji pojavljivanje nove stvari menja njihove misli i gledišta, donosi neka poboljšanja u njihov život – uključujući način života, osnovno životno znanje i tako dalje – i dovodi do izvesnog poboljšanja i napretka u njihovoj sposobnosti da rešavaju probleme u životu. Ljudi bez sposobnosti prihvatanja stvari uvek se drže svoje rutine, izvornog načina življenja. Na primer, u prošlosti su ljudi često govorili da je tofu sir izdinstan sa spanaćem dobar za jelo, jer obezbeđuje i gvožđe i kalcijum, pa je neko odrastao hraneći se na taj način. Kasnije su neki ljudi govorili kako su prehrambeni istraživači otkrili da spanać sadrži oksalnu kiselinu, te da njegovo dugoročno konzumiranje sa tofu sirom može lako da dovede do stvaranja kamena u telu. Nakon što to čuje, ovaj čovek pomisli: „Šta je oksalna kiselina? Ko je ikada video oksalnu kiselinu u spanaću? Jedem ga već tolike godine i ništa se nije dogodilo. Nastaviću da ga jedem!” On to ne prihvata. To je neko ko nema ni najmanji stepen prihvatanja prema novim stvarima niti prema novim gledištima. Nasuprot tome, ljudi sa sposobnošću prihvatanja stvari, nakon što se uvere da spanać sadrži oksalnu kiselinu, razmisliće o tome kako da je uklone, pa nakon što o tome saznaju dodatne informacije, otkrivaju da se poparivanjem spanaća u ključaloj vodi oksalna kiselina uklanja. Nakon što čuju nove informacije, oni sa sposobnošću prihvatanja stvari raspitivaće se i raspoznaće istinitost informacija i da li je to ljudima korisno, a zatim će odlučiti da li će to prihvatiti ili odbiti. Postavljaće pitanja, doznaće neophodne pojedinosti, a zatim će tu informaciju primeniti na stvarni život, izbegavajući mane ili škodljivost koju data nova stvar izaziva ljudima. S druge strane, ti smeteni ljudi kojima sasvim nedostaje sposobnost prihvatanja stvari, koju god novu informaciju da čuju, za nju ne mare niti se o njoj raspituju, već je direktno odbijaju, držeći se samo starih, prevaziđenih stvari. Na kraju se to svodi na problem u njihovom kovu. Kad je reč o novim stvarima, oni ne znaju kako da im pristupe ili koja načela treba da dokuče, niti razmišljaju kakve posledice bi odbijanje novih stvari moglo da izazove u njihovom životu ili poslu. Ukratko, prema novim stvarima i novim informacijama oni uvek gaje sumnjičav stav, ne usuđujući se da ih prihvate. Takvi ljudi su lošeg kova.

Koliko god problema da nastane u njihovom životu, kad se s njima suoče, ljudi lošeg kova ne umeju samostalno da ih rešavaju. Takvim ljudima nedostaje sposobnost da žive samostalno. Ma šta da je u pitanju, oni će stvari nastaviti da izvršavaju na način koji su u svoje vreme nasledili od svojih predaka; ništa ne menjaju i do kraja se toga kruto pridržavaju. Budete li ih kritikovali, govoreći im da je pogrešno stvari tako izvršavati, neće vas slušati nego će čak postati izuzetno tvrdoglavi i sa vama će se svađati: „Tako nam je preneto od naših predaka. I generacija mog dede i generacija mojih roditelja su to tako radile i tako mi je preneto!” Da li su stvari koje su prenete nužno i ispravne? Oni to pitanje sebi ne postavljaju, čime se dokazuje njihov loš kov. Da poseduju kov normalnog čoveka, oni bi o tom pitanju razmislili. Kad čuju informacije o novim stvarima, oni bi ispoljili određeni stepen prihvatanja. Ako ne pokazuju ta ispoljavanja, to znači da nemaju ni najmanji stepen prihvatanja. Takvim ljudima nedostaje sposobnost da žive samostalno. Koliko god godina da dožive, uvek govore: „U vreme mog oca, bilo je tako. U vreme mog dede i čukundede, bilo je tako. Pa i u mojoj generaciji i dalje mora da bude tako.” Očito je da su ti ljudi fosili. Oni su poput trulih balvana – tvrdokorni! Nemaju sposobnost prihvatanja nijedne nove stvari, a to pokazuje da su veoma lošeg kova. Ma koliko da im objašnjavaš prednosti novih stvari, neće ih prihvatiti. Takvim ljudima nedostaje sposobnost da žive samostalno. Gledano spolja, možda deluje kao da su u stanju da se samostalno bave sopstvenom ishranom, odevanjem, stanovanjem i transportom, ali načini i metode koje koriste nisu zadovoljavajući. Način svog života oni ne usklađuju s vremenom niti sa razvojem zdravog razuma i znanja koje je ljudski rod u raznim oblastima stekao. Takvi ljudi jesu oni lošeg kova. Iako od gladi ne umiru, ne smrzavaju se i ne obolevaju od nekih ozbiljnih bolesti, prosuđujući iz njihove perspektive o preživljavanju i iz njihovog načina života, takvi ljudi naprosto žive smeteno, pa se i oni mogu svrstati u mentalno zaostale, idiote ili budale. Neki ljudi se osećaju neprijatno kad im kažu da su mentalno zaostali ili idioti; ali sve i da se tako osećaju, to je istina. Kov im je zaista toliko loš. Zaista bih voleo da kažem nešto zbog čega ćeš se osećati prijatno, ali ti naprosto za to ne poseduješ kov. Nedostaje ti sposobnost u svakom aspektu i ni po jednoj stvari nemaš ispravne, tačne misli ili gledišta koji su u skladu s razmišljanjem normalne ljudskosti. Zar to nije nedostatak kova? Već je dovoljno ljubazno što te ne nazivam beskorisnom osobom. Takav tip čoveka koji je bez ikakvog kova samo je na korak od čoveka s mentalnim invaliditetom. Ljudima s mentalnim invaliditetom nedostaje čak i sposobnost da brinu o sebi, već se u potpunosti oslanjaju na pomoć drugih. Kad je vreme jelu, roditelji još uvek moraju da ih hrane zalogaj po zalogaj, a oni sami ne znaju čak ni da li su siti ili nisu. Ljudi lošeg kova su mentalno zaostali; oni su idioti i samo su na korak od mentalne invalidnosti. U toj meri im je loš kov. Recite Mi, zar takvi ljudi nisu jadni? Zar nisu prilično iritantni? Ljudi lošeg kova nemaju nikakvu sposobnost učenja, sposobnost razumevanja stvari, ni sposobnost shvatanja; još manje poseduju sposobnost prihvatanja stvari – sposobnosti ne poseduju ni u jednom aspektu. Ma koliko da im stvari objašnjavaš ili im navodiš primere, oni to i dalje ne mogu da raščivijaju niti razumeju šta je rečeno. Zar to nije mentalna zaostalost? Koliko god ti objašnjavao, oni to ne mogu da shvate. Čak i ako govoriš veoma jasno i detaljno objašnjavaš, oni to svejedno ne kontaju, već smatraju da je to što kažeš veoma čudno. Nedostaje im razmišljanje normalne ljudskosti, pa čak iznose čitav niz zabluda da te opovrgnu. Takve ljude ne možeš da urazumiš; kaži im samo tri reči: „Potpuno si nerazuman!” U toj meri im je loš kov. Da li je moguće da se zbog njih ne osećaš uznemireno i iznervirano? Ma šta da tim ljudima kažeš, to nema svrhe. Koliko god da pokušavaš da ih prosvetiš, oni ne razumeju. Čak i kad su sitnice u pitanju, potreban je čitav dan da bi ih prosvetio, a ako u svoj govor uneseš imalo dubine, neće to razumeti; da bi to mogli da shvate, moraš da koristiš najpliće moguće izraze i mnogo da im pričaš. Čak i kad jednu stvar shvate, pa se slična takva stvar pojavi, i dalje to neće ukapirati. Zar ovo nije mentalna zaostalost? Međutim, ovaj tip mentalno zaostalog čoveka za sebe ne misli da je budala. On kaže: „Nemoj da misliš da sam glup. Ako mi ponudiš deset juana ili deset američkih dolara, pazi dobro šta ću od toga uzeti – nema sumnje da ću uzeti američke dolare, jer znam da više vrede.” Drugi mu kažu: „I dalje si glup.” Zašto za takve ljude drugi kažu da su glupi? Zato što običan čovek, da bi dokazao da nije glup, ne bi navodio takav primer, niti bi koristio tako inferiornu metodu da to i pokaže. Upravo zato što takvi ljudi imaju izrazito loš kov, što nemaju nikakva merila za procenu bilo kojih ljudi, događaja ili stvari i ne znaju kako da ih procene, za sebe nikad ne smatraju da su glupi. Ljudi koji zaista jesu pronicljivi, nakon što u nekoj grupi ljudi provedu tri do pet godina uporno se trudeći i boreći se, uvideće da u svakoj grupi postoje oni koji su od njih bolji, oni koji ih nadmašuju. Uvek osećaju da im kov nije dovoljno dobar, da im sposobnosti i inteligencija nisu dovoljno dobri. Uvek su u stanju da otkrivaju sopstvene nedostatke, da prepoznaju u čemu za drugima zaostaju i da prepoznaju svoje probleme; uvek su u stanju da vide jaču stranu drugih ljudi. Takav čovek je pronicljiv i poseduje kov. Oni koji su bez kova, međutim, dok žive u grupi ljudi, uvek osećaju da su drugi u odnosu na njih inferiorni. Primećuju kako neki ljudi ne znaju kako se određene reči pišu ili ne umeju da kucaju, pa ih preziru jer su lošeg kova. Te beznačajne, male stvari, koje oni sami mogu da urade, koriste kako bi potvrdili da je njihov lični kov dobar. Postoje i ljudi koji, kad vide da drugi ne pridaju veliku pažnju ličnoj higijeni ili ne umeju lepo da se obuku, za njih govore da su lošeg kova. Oni sami nešto su uredniji, mogu da se pretvaraju da su prefinjeni ili imaju neko znanje i vrline, pa smatraju da im je kov dobar. Jesu li takvi ljudi pronicljivi ili glupi? Glupi su. Obratite pažnju na način na koji govore pronicljivi ljudi: „Zašto sam opet zabrljao? Uviđam da sam glup!” Oni koji za sebe često navode da su glupi i da imaju nedostatke, zaista jesu pronicljivi. Oni koji nikad ne priznaju da su glupi, već uvek govore: „Misliš da sam glup? Zatraži mi da ti dam novac, pa vidi hoću li ti ga dati!”, zaista jesu glupi. Narodski rečeno, glupost označava da nekome „fali poneka daska u glavi”. Ako su oni u stanju da govore takve gluposti, zar to nije glupost? Ne znači li to da im „fali poneka daska u glavi”? (Znači.) Kad primete nekog sa nekoliko mana ili nedostataka ili nekog ko u onome što radi pravi propuste, oni mu se iza leđa smeju i kažu: „Kako je mogao da bude toliko glup?” Kad vide da je neko pun lukavih planova i samo kalkuliše kako da nešto iskoristi, smatraju ga pronicljivim i osobom dobrog kova. Oni ljudi koji su zaista pronicljivi procenjuju kvalitet čovekovog kova i njegovu pronicljivost ili glupost na osnovu raznih njegovih sposobnosti. Međutim, glupi ljudi uvek samo posmatraju ko je sračunat, ko iskorišćava prednosti, uvek izbegava gubitke i ko je vešt u tome da sebi prevarom nešto osigura, verujući da su svi takvi ljudi pronicljivi i da imaju dobar kov. U stvari, svi takvi ljudi su glupi. Glupi su upravo oni ljudi koji kvalitet čoveka procenjuju na osnovu toga koliko je on sračunat. Maločas smo pomenuli jedno od najglupljih ispoljavanja. Oni kažu: „Ako mi ponudiš deset američkih dolara ili deset juana, pazi dobro šta ću od toga uzeti. Sigurno neću izabrati kinesku valutu – nemoj da misliš da ne znam da američki dolari više vrede! Ako mi ponudiš meso ili tofu sir, gledaj dobro koje od ta dva ću pojesti. Misliš li da sam toliko glup da ću pojesti tofu sir, a neću meso? Znam da je meso ukusnije!” Takvi ljudi su zapravo budale. Ako zaista ne želiš da drugi uoče tvoju glupost, ne treba nipošto da navodiš takve primere. Razumeš li? (Da.) Da li glupi ljudi često prave ovu grešku? (Da.) Čak pomisle: „Vidi kako mi dobro ide navođenje primera! Vidiš li kako sam pronicljiv? Izgledam li ti glupo? Ti si taj koji je glup!” Najgluplji tip čoveka neprekidno odiše glupošću. Ovim zaključujemo razgovor u zajedništvu o ovoj sposobnosti: sposobnosti prihvatanja stvari.

Peta sposobnost je kognitivna sposobnost. Na šta se odnosi kognitivna sposobnost? Njen glavni naglasak je na stepenu čovekovog shvatanja samih stvari. Da bi se procenila čovekova kognitivna sposobnost, mora se posmatrati njegov stepen shvatanja neke stvari i vremenski rok koji mu je potreban da bi postigao shvatanje suštine te stvari. Ako je neophodan vremenski rok vrlo kratak, a stepen njegovog shvatanja je dovoljno dubok, i on uspe da dostigne nivo shvatanja suštine te stvari, taj čovek poseduje kognitivnu sposobnost. Ako je vremenski rok koji je čoveku potreban za shvatanje neke stvari unutar normalnog opsega i on može da shvati suštinu same te stvari, može jasno da vidi uzroke i posledice, koren i suštinu problema u njoj, a zatim u svom srcu stekne shvatanje o toj stvari – i, još bolje, ako može da dȃ definiciju o toj stvari i da o njoj izvuče neki zaključak – to nazivamo posedovanjem dobrog kova. Odnosno, kao normalnoj osoba koja poseduje razmišljanje normalne ljudskosti, bez obzira na to jesi li muško ili žensko, da li si upravo dostigao zrelo doba ili si već zašao u srednje ili pozne godine, ako se tvoje shvatanje suštine same te stvari dostiže u okviru normalnog vremenskog opsega, onda se za tvoj kov smatra da je dobar. Ako vremenski rok koji je tebi neophodan za shvatanje te stvari za tri ili četiri puta premašuje rok koji je potreban normalnoj osobi – odnosno, ako osobi dobrog kova za to treba tri dana, a tebi je potrebno deset dana ili čak jedan mesec – i, dok ti jasno ne shvatiš čitav niz događaja u okviru te stvari, već su nastupili šteta i negativne posledice izazvani tom stvari, pa tek onda uviđaš njenu ozbiljnost i koji su njeni koren i suština, onda je tvoj kov u najboljem slučaju prosečan. Drugim rečima, ako ta stvar još uvek nije izazvala ozbiljne posledice, ali se neke negativne posledice već neprekidno pojavljuju, a ti tek tokom ovog procesa postepeno postaješ svestan korena i suštine te stvari, dolazeći do definicije i zaključka, onda se tvoj kov smatra prosečnim. Međutim, ako tek po nastupanju negativnih i ozbiljnih posledica te stvari ti iznenada shvataš i razumeš koja je priroda te stvari, onda ti je kov izrazito loš. Ako je ta stvar već izazvala negativne posledice, a ti i dalje ne znaš u čemu je problem s tom stvari odnosno koji je koren tog problema, i još uvek o tome ne možeš da izvučeš zaključak, tada nemaš nikakav kov. Kognitivnu sposobnost delimo na ova četiri nivoa. Prvi nivo čine ljudi dobrog kova. Odnosno, istoga časa kad se nešto dogodi i to nalaže da u roku od nekoliko sati odmah doneseš zaključak – pri čemu je to hitna situacija u kojoj će nastupiti negativne posledice ukoliko o tome odmah ne prosudiš, ne razviješ plan za dalje postupanje s tim problemom i za njegovo rešavanje ili čak ne smisliš plan kontrole gubitaka kako bi zaustavio dalji razvoj problema – ako, u tom vremenskom roku, možeš da postaneš svestan korena tog problema, da odmah i odlučno tačno prosudiš, tačno doneseš odluku i izvučeš zaključak, a zatim da formulišeš razuman plan za njegovo rešavanje, to znači da imaš dobar kov. Međutim, pretpostavimo da samo osećaš da po tom pitanju postoji neki problem, ali ne znaš u čemu je taj problem niti koji je njegov koren, pa u normalnom vremenskom roku za rešavanje tog problema nemaš nikakve zaključke, odluke niti planove za njegovo rešavanje. Umesto toga, ti samo pasivno čekaš i posmatraš njegov dalji razvoj i, tek s njegovim razvojem, pokušavaš da prepoznaš koja je zaista suština tog problema i donosiš sud koji nije naročito tačan, pa nakon toga nastavljaš da čekaš i posmatraš i, pre nego što se čitava ta stvar sasvim razvije, možda si jedva u stanju da prozreš suštinu tog problema ili da jedva smisliš rešenje, ali se tvoje rešavanje i dalje ne odvija brzo. Ako je to slučaj, onda ti je kov vrlo prosečan. Ako se ta stvar u potpunosti razvila i posledice su već nastupile, pri čemu je suština problema već sasvim izašla na videlo, a ti tek onda uviđaš da je ta stvar loša i vidiš šta je njen osnovni koren – ili možda ne možeš uopšte ni da vidiš taj koren, već naprosto pasivno trpiš krajnju posledicu te stvari ili se sa njom suočavaš – to znači da ti je kov loš. Još jedno ispoljavanje ljudi lošeg kova je u sledećem: ako se takve stvari iznova pojave, oni će i dalje imati isti stav, isti metod za rešavanje toga i to će rešavati istom brzinom. Odnosno, svaki put kad se takve stvari pojave, uvek će ih rešavati na taj isti način, istom tom brzinom i s istom efikasnošću. Ma koliko stvari da se pojavi, ti ljudi nisu u stanju da raspoznaju njihovu suštinu, niti shodno tome menjaju ijedno svoje mišljenje ili gledište o svetovnim stvarima. To su ljudi lošeg kova. Upravo zato što su ljudi lošeg kova, njima nedostaje sposobnost da žive samostalno; odnosno, nemaju nikakav pogled na opstanak ili na život. To je pokazatelj posedovanja lošeg kova. Ispoljavanje ljudi koji nemaju nikakav kov je u sledećem: kad se nešto već dogodilo, a možda su čak nastupile i posledice, oni još uvek ne znaju šta se desilo, baš kao da sanjaju. To označava odsustvo kova i nedostatak kognitivne sposobnosti. Da li razumete? (Da.) Kognitivna sposobnost se uglavnom odnosi na shvatanje suštine raznih ljudi i događaja i korena njihovih problema; u tome se ogleda kognitivna sposobnost. Ona znači da kad vidiš ispoljavanja, otkrovenja i ljudskost određenog tipa ljudi, u stanju si da znaš koji su problemi s kojima se oni suočavaju, koji je koren njihovih problema u okruženju u kome žive, kao i koja je suština događaja koje trenutno posmatraš i u čemu leži koren problema u njima. Kognitivna sposobnost se uglavnom odnosi na dva aspekta: na proziranje suštine ljudi, događaja i stvari i na proziranje korena njihovih problema. Šta još možete da shvatite o kognitivnoj sposobnosti? Da li je neko razume kao sposobnost da se shvati i savlada znanje? (Ne.) Kognitivna sposobnost o kojoj govorimo prvenstveno podrazumeva sposobnost posmatranja ljudi i događaja. Ako je merilo prema kome posmatraš ljude i događaje veoma nisko, ako je tvoje znanje vrlo plitko odnosno ne možeš da razumeš suštinu nijednog čoveka, događaja ili stvari, tada je tvoja kognitivna sposobnost veoma loša ili čak ni ne postoji. Ako, bez obzira na to koliko očito pogrešnih reči ili pogrešnih gledišta ljudi oko tebe izražavaju, koliko pogrešnih postupaka preduzimaju odnosno koliko očite iskvarenosti otkrivaju, ti ne možeš da otkriješ suštinu problema, ne znaš kom tipu ljudi oni pripadaju, jesu li oni ispravni ljudi, jesu li oni ljudi koji streme ka istini, kakav im je karakter ili kakva je suština takvih ljudi – ako ne znaš nijednu od tih stvari – tada nemaš nikakvu kognitivnu sposobnost. Pri suočavanju sa bilo kojom osobom ili stvari, ti nemaš nikakvo merilo za procenu. Nakon što ta stvar prođe, ti nemaš nikakav zaključak o suštini takvih problema, a još i manje imaš ikakvo shvatanje o tome; i, naravno, nemaš nikakva načela za rešavanje takvih stvari niti puteve primene za njih – u tome je značenje odsustva kognitivne sposobnosti. Kognitivna sposobnost se uglavnom odnosi na čovekovu sposobnost da shvata ljude, događaje i stvari. Ovim zaključujemo našu raspravu o toj sposobnosti.

Šesta sposobnost je sposobnost donošenja sudova. Sposobnost donošenja sudova je slučaj kad, pri suočavanju s nekom stvari, možeš da prosudiš da li je ona tačna ili netačna, ispravna ili pogrešna, pozitivna ili negativna, a da zatim na osnovu tog sopstvenog suda odrediš koji je prikladan način da joj pristupiš i da je rešiš. Kad se čovek uobičajeno susretne s nekom stvari, bilo da je to nešto što je ranije već viđao ili ne, prethodno iskusio ili nije, i bilo da je ta stvar relativno pozitivna ili relativno negativna, kakav stav prema njoj on treba da zauzme? Treba li da je odbaci ili da je oberučke prihvati? Ako, nakon što je jasno vidiš, imaš svoj sopstveni stav i poseduješ tačna gledišta koji su u skladu sa istina-načelima, to dokazuje da imaš sposobnost donošenja sudova. Na primer, kad čuješ nekog čoveka da nešto govori, nakon što o tome razmisliš, ti možeš da odrediš šta to znači, koju svrhu govornik želi da postigne, zašto izgovara te reči, zašto koristi te formulacije i ton i zašto, kad to govori, ima određenu vrstu pogleda u očima. Možeš da vidiš osnovne namere, svrhe i motive koji se nalaze u pozadini njegovih reči. Bez obzira na to kako nakon toga postupaš s tim osnovnim namerama i motivima, ti na licu mesta možeš da zapaziš neke osnovne probleme u pozadini stvari koja se događa. Znaš šta on želi da učini, zašto to želi tako da uradi, svrhu koju želi da postigne, dejstvo koje on namerava da njegove reči proizvedu, kao i obuhvaćena skrivena sredstva, spletke i zavere. Možeš da uočiš određene naznake, postaješ svestan toga da taj problem nije uobičajen, pa u svom srcu možda čak osetiš oprez. To dokazuje da imaš sposobnost donošenja sudova. Ako imaš sposobnost donošenja sudova, to znači da si osoba dobrog kova. Ma koliko nečije reči zvučale prijatno, koliko god da su one usklađene s istinom u smislu doktrine, koliko god da stav tog čoveka drugima deluje čestito odnosno koliko god da je njegov cilj skriven, ti i dalje možeš da prosudiš o problemu na osnovu njegovih spoljašnjih otkrovenja, pojava ili onoga što on kaže – to dokazuje da imaš dobar kov i da imaš sposobnost donošenja sudova. Na primer, pri suočavanju s nekom stvari, bez obzira na stepen u kome se ona razvila, ti možeš da prozreš suštinu te stvari i koren problema kroz shvatanje procesa odvijanja te stvari. To označava posedovanje sposobnosti donošenja sudova. Na primer, ako u crkvi postoje antihristi i zli ljudi koji vrše prekide i ometanja, kad je reč o tome ko je među tim ljudima kolovođa, ko su sledbenici, ko u toj stvari ima glavnu ulogu a ko je pasivan, kao i kad je reč o tome kakav će uticaj sama ta stvar imati na ljude i koje će štetne posledice nastupiti ako se ona dodatno razvije, na osnovu shvatanja osnovnih okolnosti te stvari, ti možeš da doneseš sud o celoj toj situaciji. Čak i ako u tvom stavu u tom trenutku postoje određena neslaganja u odnosu na način na koji će se ta stvar na kraju ispoljiti, ti makar imaš gledište, stav i tačna načela za rešavanje te stvari. To je dovoljno da dokaže da poseduješ sposobnost donošenja sudova o toj stvari. Odnosno, ti imaš sposobnost da prosudiš o tome ko je kolovođa ili podstrekač te stvari, odnosno u kojoj meri će se ta stvar razviti u budućnosti, te kakav stav i načela treba da koristiš da bi joj pristupio i onemogućio joj da izazove štetne posledice. Sve dok imaš sposobnost da prosuđuješ, dok su logika i metod tvog prosuđivanja tačni i dok je osnova tvog suda makar u skladu sa ljudskošću ili, još bolje, u skladu sa istina-načelima, to dokazuje da imaš sposobnost donošenja sudova. Čak i ako tvoj sud donekle odstupa od same te stvari, dokle god postoji osnova za tvoj sud, dokle god tvoj sud odgovara razvojnim obrascima same te stvari i u skladu je sa korenom i suštinom sličnih ili analognih problema – i, povrh toga, u skladu je sa istina-načelima – takođe se može reći da imaš sposobnost donošenja sudova. Posedovanje sposobnosti donošenja sudova dokazuje da možeš da razmišljaš o problemima. Ako su tvoji sudovi u skladu sa korenom, suštinom i svim drugim aspektima same te stvari, onda to dokazuje da si osoba dobrog kova.

Bez obzira na to s kakvim ljudima ili stvarima se čovek susreće, tek kad ima ispravan način razmišljanja i jedino pod pretpostavkom prosuđivanja o tome da li je neka stvar tačna ili netačna, ispravna ili pogrešna, odnosno da li je pozitivna ili negativna, on može imati naknadni plan za postupanje s tom stvari i za njeno rešavanje. Ako čovek ne zna kako da razmišlja o problemima – konkretno, ako ne može da prosuđuje o problemima – on tad ne može ni da rešava probleme, odnosno, nedostaje mu sposobnost rešavanja problema. Rešavajući probleme, svako to čini pod pretpostavkom prosuđivanja o tome da li je neka stvar tačna ili netačna; u suprotnom, njegovom planu za rešavanje tog problema i njegovom putu primene nedostajaće osnova. Na primer, neko ti prijavi da u određenoj crkvi crkveni život nije dobar; većina ljudi je negativna i ravnodušna, nespremna da se okuplja ili da izvršava svoju dužnost. Kako donosiš sud o takvoj pojavi? Je li to problem iz stvarnog života? (Jeste.) Pošto je to problem iz stvarnog života, potrebno je da smisliš konkretan plan praktičnog postupanja da bi se time bavio i to rešio. Pre rešavanja tog problema, zar ne treba da prosudiš o tome koji su koren i suština tog problema i koji ga ljudi izazivaju? Zar ne treba o tome da prosudiš? (Da.) Jedino razmišljanjem možeš da dođeš do suda, a tek nakon prosuđivanja možeš da prepoznaš koren problema, te na osnovu korena i suštine tog problema možeš zatim da odrediš primerene, prikladne metode za postupanje i planove za rešavanje tog problema. Ako si saznao da crkveni život u nekoj crkvi nije dobar, ali ne znaš koji je razlog tome, kako bi prosuđivao o korenu samog problema? (Ja bih prvo pomislio da je taj problem neposredno povezan sa crkvenim starešinom. Ako crkveni starešina nema duhovno razumevanje, godinama veruje u Boga, ali ne shvata istinu, ne može da reši nijedan problem na koji nailazi i ne zna kako da vodi pripadnike Božjeg izabranog naroda da jedu i piju Božje reči ili da besedi o istini, onda je crkva sa takvim lažnim starešinom osuđena na to da nema dobar crkveni život.) Ovo je jedan sud. Uopšteno govoreći, kad je reč o jednostavnim problemima, ako je neki sud tačan, on ti omogućava da dokučiš sȃm koren problema. Međutim, neki su problemi složeni, pa ako su informacije koje shvataš nepotpune, moguće je da ti taj pojedinačni sud ne dozvoljava da dokučiš koren problema. Dakle, postoje li i drugi i treći sud? (Da.) Nakon što se formiraju tri suda, moguće je da neki od njih bude najtačniji. Kakve još sudove možete da donesete? (Meni pada na pamet da su ljudi u toj crkvi načelno lošeg kova, da imaju lošu sposobnost shvatanja istine, kao i da ne vole istinu. Zato su tamošnji rezultati crkvenog života loši.) Da li to odgovara stvarnosti ove situacije? To je drugi sud. Ima li još neko neki sud? (Ja bih razmišljao i o postojanju zlih ljudi koji ometaju ovu crkvu.) To je treći sud. Koji od ova tri suda je više u skladu sa stvarnom situacijom i koji je realističniji, a koji od njih je šupalj? (Meni se čini da je drugi sud donekle šupalj. Zapravo, ako ta crkva za starešinu ima prikladnu osobu koja je odgovorna za posao, rezultati crkvenog života bili bi dobri. Jedenjem i pijenjem Božjih reči i shvatanjem istine, braća i sestre bi zasigurno imali pokretačku snagu da izvršavaju svoje dužnosti. Smatram da su prvi i treći sud realističniji.) Drugi sud je šuplja doktrina. Prvi i treći sud su u skladu sa stvarnim stanjem i tačni su. Kao prvo, u formiranju ova dva suda koristi se logičko razmišljanje; kao drugo, oni su zasnovani na određenoj pojavi koja se često pronalazi u stvarnom životu. Ako možeš da dokučiš uobičajenu pojavu, to dokazuje da ti je način razmišljanja ispravan i usklađen sa logikom. Ako ne možeš da dokučiš stvarnu situaciju, a sud ti je nepovezan sa stvarnim životom, to dokazuje da tvom načinu razmišljanja nedostaje logika i da u njemu ima manjkavosti, te da probleme posmatraš na nerealan, neobjektivan način. Prvi i treći sud su objektivni. Prva situacija može biti da crkveni starešina ne zna kako da izvršava posao. Ni on sȃm nema put u život-ulazak, pa ga još manje ima kad je reč o predvođenju crkve i braće i sestara. Posledično, tamošnji crkveni život se ne poboljšava. U stvari, većina ljudi u toj crkvi iskreno veruje u Boga i poseduje pokretačku snagu, ali crkveni život zapravo ne donosi nikakve plodove. Svako okupljanje se odvija po istoj rutini: pevaju, mole se, čitaju Božje reči, a zatim starešina ili đakon razmenjuje neka površna shvatanja ili doktrine. Vrlo malo tamošnjih ljudi može da govori o stvarnom iskustvenom razumevanju. Povrh toga, crkveni starešina je lošeg kova, ima površno iskustvo i nije u stanju da besedi o istini radi rešavanja problema. Crkveni život zato deluje dosadno i neprijatno. Čak ni posle više okupljanja niko iz njih nije ništa zadobio, pa većina ljudi oseća da im je prisustvo takvim okupljanjima manje korisno nego da kod kuće čitaju Božje reči i sve su manje voljni da im prisustvuju. Neki ljudi, nakon jedne ili dve godine vere u Boga i nakon što shvate ponešto istine, žele da izvršavaju dužnosti. Međutim, neke crkvene starešine ne znaju koji su ljudi prikladni za koju dužnost niti za koju vrstu posla su prikladni. Nisu u stanju da ljude razumno rasporede ili da ih koriste, niti mogu da iskoriste sopstveno iskustvo kako bi ljude podržali i pomogli im da izvršavaju svoje dužnosti. To može dovesti do toga da pojedini ljudi postanu negativni i nevoljni da izvršavaju svoje dužnosti. U stvari, većina ljudi koja je spremna da izvršava svoju dužnost može dobro da je izvršava; samo im nedostaju podrška i pomoć. Ako crkvene starešine i đakoni mogu ljude da podrže i pomognu im shodno Božjim rečima, povećaće se broj ljudi u toj crkvi koji su spremni da izvršavaju svoju dužnost i oni će moći normalno da je izvršavaju. Upravo zbog činjenice da crkvene starešine i đakoni ne znaju kako da izvršavaju posao, crkveni život daje loše rezultate i neki problemi dugo ostaju nerešeni, pa posle nekog vremena mnogi ljudi postaju negativni i više nemaju nikakvu pokretačku snagu; to utiče na vršenje dužnosti pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako su rezultati crkvenog života loši, to je uglavnom stoga što crkvene starešine i đakoni ne znaju kako da obavljaju rad u crkvi. To je jedna situacija. Druga je kad antihristi i zli ljudi drže vlast i u crkvi izazivaju ometanja, a to se povremeno događa. Kad crkvene starešine ne znaju kako da izvršavaju posao, a ujedno postoje antihristi i zli ljudi koji drže vlast, koji neprekidno formiraju klike, uspostavljaju nezavisna carstva i muče i potiskuju ostale, to dovodi do toga da pojedina braća i sestre koji iskreno veruju u Boga i spremni su da izvršavaju svoju dužnost bivaju potiskivani, mučeni i izopšteni. Oni žele da vrše svoju dužnost, ali za to nemaju priliku, zbog čega su negativni i slabi. Ti ljudi koji iskreno veruju u Boga ne uživaju u okupljanjima sa antihristima i njihovom svitom. Antihristi uvek imaju želju da drže vlast i da se ustoliče. Kad se oni koji iskreno veruju u Boga priključe okupljanjima, oni žele da shvate više istine i razmene svoja iskustva, ali ih antihristi potiskuju i za to im ne pružaju priliku. Posledično, crkveni život postaje neuređen; ljudi dospevaju u stanje rasula i okupljanja više nisu prijatna. Ono malo elana i ljubavi koje su ljudi imali izgubljeno je i oni više nisu voljni da vrše svoju dužnost. Loši rezultati crkvenog života mogu nastati usled bilo kog od ovih razloga. To je ono o čemu možete da razmišljate i da prosuđujete. Ako je zaključak do kojeg prosuđivanjem dođete povezan sa stvarnom situacijom, čak i ako je on samo delimično povezan s mogućim problemom ili ga on samo identifikuje, to je i dalje ispoljavanje posedovanja sposobnosti donošenja sudova. Zaključak i mišljenje do kojih si došao rasuđivanjem makar su povezani sa stvarnom situacijom, a ne sa doktrinom, nečim šupljim ili nečim što uopšte ne postoji. To dokazuje da imaš sposobnost donošenja sudova. Ako zaključci koje o svakoj stvari donosiš nisu u skladu sa normalnim razvojnim obrascima stvari ili sa ishodom u stvarnom životu, već su potpuno zamišljeni, šuplji, nerealni i neistiniti i nemaju nikakve veze sa stvarnim situacijama, onda to znači da nemaš nikakvu sposobnost donošenja sudova odnosno da u prosuđivanju često praviš greške. Šta je onda sa drugim sudom koji ste prethodno pomenuli, da su loši rezultati crkvenog života izazvani činjenicom da ljudi u toj crkvi imaju loš kov i da ne vole istinu – kakav je to sud? (To je pogrešno prosuđivanje.) To zovemo greškom u prosuđivanju. Ako u potpunosti ne možeš da dokučiš one situacije koje često nastupaju povodom tih stvari – odnosno, onih nekoliko situacija koje će se najverovatnije dogoditi – pa rasuđivanjem dolaziš do samo jedne situacije odnosno možeš da zamisliš moguće situacije, ali i da zamisliš nemoguće situacije, šta to dokazuje? To dokazuje da je tvoja sposobnost donošenja sudova prosečna. Čovek sa prosečnom sposobnošću donošenja sudova poseduje neke misli o određenoj stvari, ali ne može da bude siguran. U takvim slučajevima, sud koji on donosi je netačan. Ako su sudovi nekog čoveka ponekad tačni, a ponekad netačni, neki su u skladu sa stvarnom situacijom dok neki drugi nisu, s tim da su oni netačni relativno češći, to ukazuje na to da je njegova sposobnost donošenja sudova loša. Pretpostavimo da su zaključci do kojih on dolazi rasuđivanjem potpuno šuplji, nimalo ne odgovaraju obrascima odvijanja stvari, a još manje su u skladu sa uobičajenim ili čestim pojavama, i tako sasvim nepovezani sa činjenicama. Njegovi sudovi su samo obične fantazije, nemaju nikakve veze sa obrascima odvijanja stvari ili sa samom ljudskost-suštinom i u potpunosti su neusklađeni sa kontekstom stvarnog života i sa okruženjem. Odnosno, pretpostavimo da su njegovi sudovi nepovezani sa stvarnošću – ono do čega on dolazi rasuđivanjem ne bi nikad moglo da se dogodi u stvarnom životu, a ono o čemu on govori nije uopšte suština problema. Ako je to slučaj, onda takav čovek nema nikakvu sposobnost donošenja sudova.

Kako bi se procenilo da li neki čovek ima sposobnost donošenja sudova, glavna stvar je u sagledavanju jesu li njegovi sudovi o različitim tipovima ljudi i različitim tipovima stvari tačni. Na primer, pretpostavimo da vidiš da neki čovek plače, a ti ne znaš zašto. Vidiš da on plače vrlo ogorčeno i veoma tužno, a ujedno se moli i povremeno čita Božje reči i ne odgovara nikome ko mu se obrati. Od tebe se traži da prosudiš šta se događa s ovim čovekom i ti kažeš: „Moguće je da mu nedostaje dom. Majka mu se pre nekog vremena razbolela, pa želi da ide kući.” Da li je ovaj sud tačan? Neki ljudi kažu: „Moguće je da se oseća negativno. Kad ljudi plaču, uglavnom je to zato što su im povređena osećanja. Na primer, ljudi plaču kad ih maltretiraju ili kad ih prevare. Kad se suoči s nekim problemom i prema njemu su se nepravedno poneli, on uvek plače, nije voljan da s drugima razgovara ili da s njima dolazi u kontakt. To je ispoljavanje osećanja negativnosti.” Neki drugi donose sledeći sud: „Ranije je često propovedao jevanđelje i svoju je dužnost izvršavao napolju, ali sad već dugo svoju dužnost izvršava u zatvorenom prostoru i moguće je da se na to nije navikao i da se oseća skučeno.” Ima li još nekih mogućnosti? Neki ljudi kažu: „Možda juče nije imao priliku da jede meso, pa ga je to iznerviralo i zato plače.” Drugi kažu: „Juče je dolazio da sa mnom razgovara. Pomislio sam da je samo u prolazu, pa sam ga ovlaš pogledao i nisam ništa rekao. Da li je to moglo da ga naljuti? Da li je moguće da zbog toga plače?” Kako o ovoj stvari treba prosuđivati na način koji odgovara stvarnoj situaciji? Je li to lako prosuditi? (Ja mogu da iznesem neke sudove. Nekoliko upravo pomenutih razloga – žal za kućom, povređena osećanja ili sumorno raspoloženje i skučenost – sva ta stanja mogu neku osobu da navedu na plač. Međutim, sitnice poput toga da nije imao priliku da jede meso ili da ga je neko ignorisao kad mu se ovaj obratio ne bi trebalo da budu dovoljan razlog da neku osobu navedu na plač.) Koji razlozi bi neku osobu mogli da navedu da gorko zaplače? Naneta nepravda, tuga, žal za nekim ili nečim, osećaj prezaduženosti. Dakle, treba da pitaš tu osobu: „Zbog čega plačeš? Plačeš li zato što je neko bio nepravičan prema tebi pa se osećaš tužno ili zato što o sebi razmišljaš i osećaš da Bogu tako mnogo duguješ?” Nakon što s njim obaviš ovako iskren razgovor, saznaćeš zašto plače. Ukratko, nemoguće je da plače zato što se nije dobro najeo ili zato što nije mogao da jede meso, niti je moguće da plače zato što su ga drugi ignorisali ili su pred njim kolutali očima. Naravno, pod uobičajenim okolnostima, malo istrpljene muke ne bi nekog čoveka nateralo da zaplače, a ni povremeno lošije raspoloženje ga ne bi navelo na plač. Stvari koje ljude mogu da navedu na plač obično su samo nekoliko prethodno navedenih situacija. Razlog za plakanje tog čoveka možete da utvrdite na osnovu tih uobičajenih situacija, a zatim možete da donesete sud na osnovu njegovih uobičajenih, doslednih ispoljavanja – poput činjenice da on načelno ne plače, osim ako se ne suoči s nečim tužnim ili ga nešto ne pogodi u živac; da nije lak na suzama i da plače jedino kad govori o naročito uznemirujućim stvarima i stvarima koje mu posebno dotiču dušu odnosno kad je učinio nešto loše ili napravio neku ozbiljnu grešku, pa se oseća dužnim Bogu – prosuđujući na osnovu ovog konteksta, manje-više možete da zaključite zašto on plače. Jedna situacija je da bi on plakao kad bi mu se član porodice ozbiljno razboleo ili bi preminuo, a druga ako bi se on sȃm razboleo od neke ozbiljne bolesti i osećao se žalosno. Osim toga, mogao bi da plače i zato što je uradio nešto pogrešno i time počinio prestup, pa se osećao dužnim Bogu, želeći da dȃ sve od sebe da stvari preokrene, ali je i dalje slab i ne može to da prevaziđe; te složene pomešane emocije bi ga nagnale na plač. Ovi sudovi su relativno usklađeni sa stvarnom situacijom. Sudeći prema njegovim doslednim ispoljavanjima i karakteristikama njegove ličnosti, možeš da ustanoviš glavni razlog zašto sada plače. Time će to prosuđivanje biti relativno preciznije. Shvatanjem, s jedne strane, rasta takvih ljudi i nekih od problema koje trenutno proživljavaju i, s druge strane, nedostataka same njihove ljudskosti, kao i određene iskvarenosti i slabosti koje često otkrivaju, u osnovi možete da suzite izbor i prosudite da se glavni uzrok problema ove osobe nalazi u tom okviru. Takav način prosuđivanja biće relativno tačan.

Upravo smo završili razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima ljudi dobrog kova, prosečnog kova i lošeg kova u smislu njihove sposobnosti donošenja sudova, zar ne? (Jesmo.) A tu je i kategorija ljudi najlošijeg kova. Šta god da se dogodi ili šta god da oni vide da neko radi, takvi ljudi ne znaju kako da o tome donesu sud. Zašto ne znaju? Budući da im je kov veoma loš, oni nemaju nikakvu sposobnost donošenja sudova i ne znaju kako da o stvarima prosuđuju. Na primer, pretpostavimo da čuju da neko kaže nešto negativno. Kad je reč o tome koji su suština i priroda te negativne izjave, oni ne znaju na čemu da utemelje svoj sud, nemaju pojma. Takav je neko ko ne zna kako da razmišlja o problemima i ko ne zna kako da o stvarima prosuđuje. Kad vide da neko nešto radi, na osnovu suštine te stvari, oni ne mogu da prosude kakva je priroda te stvari niti kakav je karakter te osobe; oni ne znaju kako da o tim stvarima prosuđuju na osnovu sopstvenog iskustva u ophođenju prema drugima, a još manje na osnovu Božjih reči. Dakle, oni nemaju sposobnost donošenja sudova. Koji je osnovni razlog kad neko nije u stanju da o stvarima prosuđuje? Razlog je u tome što taj tip čoveka ne zna kako da razmišlja o problemima, a kad je reč o posmatranju ljudi i stvari, on ne zna koji njihov aspekt da sagledava, kako da ih posmatra ili na temelju čega da ih posmatra. I ne zna koje zaključke da nakon toga izvuče, kako da izvuče zaključke ili kako da nakon što donese zaključak pristupi tom tipu osobe ili stvari ili da se njima bavi. Um mu je ili prazan ili zamagljen. To je odsustvo sposobnosti donošenja sudova. Glavni problem ljudi koji nemaju sposobnost donošenja sudova jeste u tome što ne razumeju ili ne shvataju nijedno načelo, a čak im nedostaje i iskustvo u ophođenju prema ljudima. Stoga, kad dolaze u kontakt s raznim tipovima ljudi, oni ne znaju s kojim se ljudima vredi družiti, a s kojima ne; ne znaju koji su ljudi relativno ljubazni i koji ujedno imaju neke jače strane iz kojih oni sami mogu da uče kako bi nadomestili sopstvene nedostatke i koji od tih ljudi mogu da im pomognu i da im budu od koristi; koju vrstu ljudi mogu da tolerišu i da se s njima nerado slažu; a koja vrsta ljudi ima tako neverovatno zlu ljudskost da bi druženje s njima lako moglo dovesti do nevolja ili rasprava, pa ih stoga treba držati što dalje od sebe – u sve ovo su neupućeni. Ukratko, ovi ljudi kojima nedostaje sposobnost donošenja sudova ništa ne znaju i ne mogu da prosude ni o jednoj osobi ili stvari. Ali i oni imaju sopstveni pristup, utvrđeno pravilo koje poštuju. Oni kažu: „S kim god da rešavam stvari ili s kim god da razgovaram, ja ih samo zamajavam tako što se glupiram. Ni prema kome ne osećam neprijateljstvo. Bilo da je to dobra ili loša osoba, bilo da iskreno veruje u Boga ili ne veruje, bilo da voli istinu ili prema njoj ima odbojnost – s njom se slažem i nikoga ne vređam. Kad vidim zle ljude, ja ih izbegavam; kad vidim one pitome, njih maltretiram.” Upravo je ovo njihova đavolska logika. Oni ne znaju s kakvim ljudima treba da se druže, od kakvih ljudi treba da se drže podalje i s kakvim ljudima ne treba nikada da se druže niti da s njima imaju ikakva posla. Ne koriste ni najmanju sposobnost raspoznavanja i sve posmatraju na isti način, prema svim ljudima se ophode jednako. Ko god da je u pitanju, dokle god o toj osobi nemaju povoljno mišljenje, smatraće je uzurpatorom ili neprijateljem. Koliko god da je neka osoba dobra, dokle god im ona ne ponudi neku korist, oni će se prema njoj ophoditi oprezno. Svoje srce nikome ne otvaraju i svakome pristupaju oprezno. Da li su takvi ljudi dobrog ili lošeg kova? (Lošeg su kova.) Pošto su lošeg kova, kako i dalje mogu da imaju takve misli? Takvi ljudi su naprosto uskogrudi. U čemu je razlika između ljudi bez kova i onih sa mentalnim invaliditetom? Ljudi bez kova su mentalno zaostali i idioti. Osim što brinu o tome da su siti i obučeni, osim što čuvaju svoj obraz i prave određene kalkulacije da nešto iskoriste i da ne pretrpe nikakve gubitke, oni nemaju nikakav kov. S druge strane, ljudi s mentalnim invaliditetom nemaju čak nikakve kalkulacije da zaštite sopstvene interese ili da nešto iskoriste – oni naprosto nemaju nikakve misli. Mentalno ometeni ljudi i idioti, osim što prave određene kalkulacije, ne poseduju baš nikakvu sposobnost preživljavanja, nikakav kov i nikakvu sposobnost donošenja sudova. Prema tome, oni nemaju nikakva načela u načinu ophođenja prema bilo kojoj osobi; oni se rukovode jedino osećanjima. Dokle god osećaju da za njih nisi dobar, izbegavaće te, osećaće otpor prema tebi, mrzeće te u svom srcu i odbaciće te. Koliko god da si prema njima dobronameran odnosno koliko god da im pomažeš, sve dok to ne mogu jasno da zapaze, neće osećati da si im prijatelj ili da im nećeš naneti nikakvu štetu. Oni ne mogu da prepoznaju da li su ljudi, događaji i stvari tačni ili netačni, ispravni ili pogrešni, pozitivni ili negativni – te stvari oni ne mogu da prosude. Poseduju samo određene kalkulacije. Kad nešto iskoriste, osećaju se srećno; kad nešto ne iskoriste, osećaju da su pretrpeli gubitak, da su se prema njima nepravično poneli i da su predmet tuđeg podsmeha, i rešeni su da narednog puta drugima neće dozvoliti da ih iskoriste niti će drugima dozvoliti da se pred njima razmeću ili da dođu u povoljniji položaj – neće drugima pružiti nikakvu priliku. Recite Mi, da li se to što u svom umu imaju ove kalkulacije naprosto računa kao da imaju kov? To je tek nešto bolje nego kad imaš mentalni invaliditet, ali, kad je reč o sposobnostima, oni nijednu nemaju – nemaju nijednu od različitih sposobnosti za rešavanje različitih tipova stvari. Naprosto su idioti i mentalno zaostali. Takvi ljudi nemaju nikakav kov. Shvatate li? (Da.) U odnosu na ljude s mentalnim invaliditetom, jedina stvar koju ovi ljudi imaju jesu ove kalkulacije; ljudi s mentalnim invaliditetom nemaju čak ni njih. Kad to čuju, takvi ljudi u to nisu uvereni, pa kažu: „Tvrdiš da nemam nikakvu sposobnost donošenja sudova? Stavi preda me istovremeno američke dolare i zlato, pa vidi da li mogu da ih prepoznam. Mogu da ih razlikujem! Zlato je žuto, a američki dolari su papirne novčanice! Stavi preda me istovremeno platinu i srebro, pa vidi da li mogu da prosudim! Platina i srebro su različite nijanse bele boje – to mogu da uočim!” Zar to nije glupo? To je prilično glupo. Oni su u stanju da razlikuju samo ove stvari, a ipak žele da se time hvale i dokažu kako nisu glupi. Učinili su toliko glupih stvari, toliko stvari koje dokazuju odsustvo kova – zašto o njima ne govore i ne pokušaju da ih shvate? Upravo zato što im kov nedostaje, zato što im je kov loš i zato što te stvari ne mogu da prepoznaju niti ih razlikuju, oni iznose tu jednu ili dve stvari koje ljudi sa mentalnim invaliditetom ne mogu da urade ne bi li dokazali kako nemaju mentalni invaliditet, ne bi li dokazali da imaju nešto pameti i kova. Nije li to glupo? To još više dokazuje njihovu glupost. Ovim smo sada dovršili i naš razgovor u zajedništvu o ispoljavanjima ljudi koji nemaju kov. Šta je glavno u odmeravanju toga da li neko ima sposobnost donošenja sudova? To da li on ima razmišljanje normalne ljudskosti. Ako nemaš razmišljanje normalne ljudskosti, ni o čemu nećeš moći da prosuđuješ. Ako imaš razmišljanje normalne ljudskosti, tvoji sudovi mogu i dalje biti pogrešni, ali to makar pokazuje da imaš sposobnost donošenja sudova i da poseduješ sposobnost razmišljanja normalne ljudskosti. Sudovi koje donosiš nisu nagađanja, nisu pretpostavke, nisu hipoteze niti su posredni zaključci. Naprotiv, to su različiti zaključci i mišljenja do kojih se došlo nakon razmatranja svih aspekata neke stvari. To nazivamo sposobnošću donošenja sudova.

Sada, nakon što smo završili razgovor o sposobnosti donošenja sudova, hajde da u nastavku porazgovaramo o sposobnosti prepoznavanja stvari. Na šta se odnosi sposobnost prepoznavanja stvari? Ona se uglavnom odnosi na prepoznavanje da li su ljudi, događaji i stvari pozitivni ili negativni, tačni ili netačni i ispravni ili pogrešni; odnosi se na karakterizaciju ili klasifikaciju ljudi, događaja i stvari – na kategorizaciju ljudi, događaja i stvari sa kojima se susrećete u različite kategorije. Namera i svrha prepoznavanja su u razvrstavanju ljudi prema njihovoj vrsti i u razvrstavanju pozitivnih i negativnih stvari prema njihovoj vrsti. Klasifikacija, naravno, ne znači svrstavanje ptica u kategoriju ptica, životinja u kategoriju životinja niti biljaka u kategoriju biljaka. Sposobnost prepoznavanja stvari se ne odnosi na sposobnost prepoznavanja toga, već na sposobnost prepoznavanja atributa raznih ljudi, događaja i stvari. Na primer, da li možeš da kategorišeš ispoljavanja, otkrovenja i suštinu raznih ljudi? Možeš li da definišeš atribute raznih ljudi, događaja i stvari sa kojima se susrećeš? Recimo, pri prepoznavanju bezvernikȃ, možeš li da prepoznaš otkrovenja bezvernikȃ koja ti omogućavaju da budeš u stanju da jasno prepoznaš da su oni bezvernici? Ako znaš koje karakteristike i osobine imaju bezvernici, koja otkrovenja ljudskosti pokazuju, koje reči izgovaraju, koje radnje preduzimaju i koje misli i gledišta poseduju, onda bi trebalo da si u stanju da bezvernike prepoznaš. Kad se pojave razni ljudi, događaji i stvari, čovek dobrog kova može da prepozna jesu li to pozitivne ili negativne stvari, pozitivni ili negativni ljudi, jesu li pravični ili zli i da li su ispravni ili pogrešni. On može da definiše atribute raznih ljudi, događaja i stvari i da prepozna da li su oni usklađeni sa ljudskošću i sa istinom. Takav je neko ko je dobrog kova. A šta je s ljudima koji su prosečnog kova? Oni mogu da prepoznaju razne ljude, događaje i stvari koji imaju očigledne atribute. Na primer, neki ljudi kažu: „Kako bi mogao da postoji bog? Gde je on? Zašto ne mogu da potvrdim da on postoji?” Kad je reč o ovakvim rečima kojima se očito poriče Bog, ti pojedinci imaju određenu sposobnost raspoznavanja i mogu da prepoznaju da su takvi ljudi bezvernici i negativni likovi. Mogu da prepoznaju očito zlo i očigledne negativne, nepravične, rđave stvari, ali kad su u pitanju neke stvari koje su prividne, za koje je retko ko čuo i koje se nalaze negde na pola puta ili su u sivoj zoni, oni ne mogu da ih razgraniče, niti mogu različito da ih posmatraju. Oni, ipak, poseduju sposobnost da raspoznaju zle ljude koji čine očigledna nedela. Znaju da je takva osoba zla i da, kad bi zla osoba poput nje postala starešina ili kad bi zadobila status, ona bi bila antihrist. Međutim, ako ova osoba ima loš karakter i još uvek nije počinila zla dela, oni ne bi mogli da prepoznaju da li se ona može kategorisati kao zla osoba i koja zla dela bi mogla da počini, niti bi mogli da definišu atribute te osobe. To označava posedovanje prosečnog kova. Ponašanje nekih ljudi sasvim je očito, na primer, ponašaju se razuzdano, obožavaju idole, slede svetovne stvari, vole da tračare, često druge potiskuju i maltretiraju ili počine ubistvo i podmetnu požar, pa bi oni rekli da ovi ljudi nisu dobri i da su ljudi koje Bog prezire; tu razliku mogu da naprave. Međutim, kad je reč o nekim ljudima čije spoljašnje ponašanje deluje prilično dobro – često daju milostinju i drugima pomažu, prema ljudima imaju strpljenja, prilično dobro se slažu s drugima – čija ljudskost, gledano spolja, deluje prilično dobro, ali čije reči i postupci uglavnom nisu usklađeni s istinom, i čijim se postupcima često krše istina-načela, oni ne bi mogli da raspoznaju da li takvi ljudi streme ka istini odnosno kojoj tačno kategoriji pripadaju. Kad je reč o ljudima, događajima i stvarima koji su očiti i lako se označavaju, oni mogu da raspoznaju da li su oni tačni ili netačni, ispravni ili pogrešni, da li su pravični ili rđavi, i da li su to pozitivne ili negativne stvari. Oni mogu da razaznaju takve spoljašnje stvari, ali ne mogu da razaznaju kad je reč o onim ljudima, događajima i stvarima koji zaista obuhvataju načela i povezani su sa istinom. Ne mogu da raspoznaju koji od njih su očigledno u skladu sa istinom, a koji krše istinu. To je posedovanje prosečnog kova. Na primer, neki ljudi nose odeću izrađenu od relativno dobre tkanine, koja deluje elegantno i kvalitetno, pa zbog nje podsećaju na one visoko kotirane ličnosti ili na pripadnike službeničke elite u svetu. Kad to vide, ljudi prosečnog kova kažu: „Ova odeća je od one vrste koju vole nevernici. Kao ljudima koji veruju u Boga, nama ne treba da se dopada; to nisu pozitivne stvari.” Ovo nije tačno. Ta odeća ne izgleda zavodljivo ni primamljivo, već deluje elegantno, dostojanstveno i pristojno, zbog čega taj koji je nosi deluje plemenito. Međutim, takve odevne predmete – zbog kojih onaj koji ih nosi deluje plemenito, elegantno i ujedno obučeno po poslednjoj modi – ovi ljudi posmatraju kao negativne stvari i kažu da su one rđave. To je nesposobnost da se ove stvari prepoznaju, zar ne? (Tako je.) Dakle, kakva je sposobnost prepoznavanja stvari takvih ljudi? U najboljem slučaju, ona je prosečna. To je posedovanje prosečnog kova. Takvi ljudi čak nisu u stanju da razaznaju ni neke stvari koje nevernici mogu – nevernici dobrog kova mogu da raspoznaju dobru i lošu ljudskost, ali ovi ljudi ne mogu. Uprkos tome što su shvatili određene doktrine otkako su počeli da veruju u Boga, takvi ljudi ne mogu da naprave razliku između pozitivnih i negativnih stvari. Mogu da raspoznaju stvari koje su očigledne, ali ne mogu da raspoznaju one koje to nisu. Mogu da raspoznaju očigledno zle ljude, očigledne slučajeve izazivanja prekidanja i ometanja i očigledne slučajeve kršenja načela, ali, kad je reč o određenim ljudima, događajima i stvarima koji su relativno posebni, zlokobni, bizarni i pritajeni u senkama, njih ne mogu da prepoznaju. Tek kroz tuđe besede i podsticanja odnosno kad sami ti ljudi učine nešto očigledno, oni mogu da ih prepoznaju. U suprotnom, to ne mogu. To ukazuje na to da im je sposobnost prepoznavanja stvari prosečna. Ima i određenih ljudi koji, bez obzira na okolnosti, ne mogu da prepoznaju nikakve ljude, događaje ili stvari niti da definišu njihove atribute. Na primer, kad je reč o procenjivanju koji su tačno atributi određene kategorije ljudi – da li su oni istinski vernici ili bezvernici, da li su oni ljudi koji streme ka istini odnosno da li su prikladni za negovanje – oni te stvari ne znaju i ne mogu da ih vide. Čak i kad takvi ljudi pokažu brojna ispoljavanja i imaju vrlo očigledne probleme, oni te ljude i dalje ne mogu da prepoznaju niti da definišu njihove atribute. Ovo je odsustvo sposobnosti prepoznavanja stvari. Čak i ako se pojave neki uobičajeni i lako raspoznatljivi ljudi, događaji i stvari, oni ne mogu jasno da kažu jesu li ti ljudi dobri ili zli, odnosno da li su to pravične ili rđave stvari. Ne znaju kako da ih razaznaju ili kategorišu, niti znaju kako da ih klasifikuju. Čak i nakon čitanja Božjih reči i razgovora u zajedništvu s drugima, oni i dalje ne mogu da ih prepoznaju. Na kraju, oni od drugih traže da umesto njih odluče, govoreći: „Oni su onakvi kakvima ih ti okarakterišeš. Ako ih okarakterišeš kao pravične, onda su oni pravični; ako ih okarakterišeš kao rđave, tada su oni rđavi.” Ukratko, oni sami ne mogu da daju definicije niti da izvlače zaključke. Kakva god da je nastala situacija, kad god je reč o izvlačenju nekog zaključaka, oni su zbunjeni i nemaju ništa da kažu. Nije li ovo odsustvo sposobnosti prepoznavanja stvari? (Jeste.) Čak i u slučaju najprostije spoljašnje pojave, ako ih pitate da prepoznaju njenu prirodu i njene atribute, oni to ne znaju. Međutim, za jedan trik znaju: mogu naširoko da naklapaju, prepričavajući šta je neki čovek rekao i učinio. Ali ako ih pitaš: „Je li taj čovek zapravo istinski vernik ili nije? Da li je neko ko ima ogromno stremljenje ka Bogu?”, oni odgovaraju: „Pa, on u Boga veruje više od deset godina i napustio je svoju porodicu i karijeru. Kad mu je kćerka imala tri ili četiri godine, on ju je poverio braći i sestrama i napustio je dom da bi izvršavao svoju dužnost.” Oni, ipak, imaju svoje kalkulacije; izbegavaju da sami izvlače zaključke, već tebi prepuštaju da odlučiš. Ako ih pitaš: „Pa, je li taj čovek onda neko ko prihvata istinu?”, oni odgovaraju: „Pa, otkako je postao crkveni starešina, ustaje vrlo rano i sasvim kasno odlazi na počinak. A kad je reč o tome da li je on neko ko prihvata istinu, nakon što su mu braća i sestre jednom ukazali na neke njegove probleme, on je na licu mesta zaplakao, govoreći da Bogu mnogo duguje i da nije dobro postupao.” „A da li se nakon toga pokajao?” „Pa, u tom trenutku, stav mu je bio prilično dobar.” Oni vole da te zatrpavaju informacijama, pokazujući ti da u njima ima nečega, da sve znaju i da znaju kako da posmatraju ljude, i onemogućavajući te da ih potceniš. U stvarnosti, oni ne mogu da raspoznaju ljude niti mogu da izvuku zaključke. Naprosto te zatrpaju hrpom pojava i informacija, prepuštajući ti da prepoznaš kakav je to čovek, da o tom čoveku izvučeš zaključke i definišeš njegove atribute. Ti kažeš: „Taj čovek se u osnovi može smatrati nekim ko prihvata istinu. U svojoj veri u Boga ima pokretačku snagu i istinski je vernik. Stvar je naprosto u tome da, budući da ima loš kov i nedostaje mu sposobnost shvatanja, on nikad nije u stanju da pronađe načela primene i ne može da primenjuje istinu, uprkos činjenici da je spreman da prihvati istinu.” Oni odgovaraju: „Meni ne izgleda kao neko ko ima sposobnost shvatanja. Kad god priča o nečemu neprijatnom, on zaplače – stav mu je uvek isti.” Vidiš? Oni sami nemaju sposobnost prepoznavanja stvari, ali su prilično dobri u tome da iz tuđih opaski izvuku koristi. Nije li to problematično? Najuobičajenije ispoljavanje ljudi kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari jeste u tome što vole da te zatrpaju gomilom pojava, informacija, teških problema, da ti ispričaju čitav razvoj događaja odnosno sve drugo što su u nekoj situaciji zapazili, a zatim čekaju da ti to definišeš, pa nakon što to učiniš, oni smatraju da je tvoja definicija dobra i mogu da je prihvate. Nakon što je prihvate, i dalje ne znaju zašto si to definisano na taj način. Ne znaju osnovu ili načela u pozadini tvog zaključka, niti kako da postupaju prema datom tipu osobe ili kako da se njim bave. Ni o jednoj od tih stvari ništa ne znaju. Čak ni nakon besede i proučavanja, još uvek ne shvataju. To pokazuje da nemaju nikakvu sposobnost prepoznavanja stvari; to je ispoljavanje nekoga ko nema nikakav kov. Osim toga, oni greškom često iskrivljuju činjenice i jednu stvar brkaju s drugom. Koju god stvar da komentarišu, oni ne uspevaju da dokuče koren niti suštinu te stvari, već umesto toga zaključke izvlače samo na osnovu spoljašnjih pojava. Na primer, zlodelo nekog antihrista opisuju kao prestup, verujući da, sve dok to može da prepozna, taj antihrist može da se preokrene. Ako vide da pošten čovek izgovori laž, oni ga okarakterišu kao lažljivca. Ako vide da je neko nadmen i samopravedan, oni ga okarakterišu kao zlog čoveka. Ovo su greške koje uobičajeno prave ljudi kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari. Kad je reč o bilo kojoj osobi, sposobnost prepoznavanja stvari jeste vrsta kova koju ta osoba treba da poseduje kad se u životu susretne s raznim ljudima, događajima i stvarima. Sposobnost prepoznavanja stvari ne uključuje samo prepoznavanje suštine raznih ljudi, događaja i stvari, već i određivanje njihovih atributa. Što tačnije te atribute možeš da odrediš, time se dokazuje da poseduješ veću sposobnost prepoznavanja stvari. Ako tvoja određivanja nisu naročito tačna i između tvojih određivanja i suštine i korena te stvari postoji odstupanje, to dokazuje da je tvoja sposobnost prepoznavanja stvari prosečna. Ako atribute ljudi, događaja i stvari ne možeš da utvrdiš, niti da te atribute prozreš, to dokazuje da nemaš nikakvu sposobnost prepoznavanja stvari. Na primer, pretpostavimo da, kad je reč o nekom čoveku, možeš samo da opišeš njegova brojna ispoljavanja i otkrovenja, ali ne i da prozreš njegovu suštinu. Odnosno, možeš samo da govoriš o tome kako je taj čovek sklon da bude negativan ili koje vrline on poseduje, možeš jedino da govoriš o brojnim stvarima koje su se tom čoveku dogodile, ali ne znaš njegov karakter, kov ili stav prema istini, ne možeš da prozreš ove osnovne stvari i nemaš nikakvu definiciju za ljude, događaje i stvari koji se oko njega pojavljuju ili dešavaju. Bez obzira na to jesu li takve stvari ispravne ili pogrešne, pravične ili rđave, pozitivne ili negativne stvari, ispoljavanja dobre ljudskosti ili zle ljudskosti, ti nijednu od tih stvari ne možeš da prozreš niti da je raspoznaš. Koliko god istina da si čuo odnosno koliko god iskustvenih svedočenja da si slušao, ti i dalje ne možeš da prepoznaš niti da razlikuješ razne ljude, događaje i stvari; u svom srcu, ni za jednu kategoriju ljudi, događaja ili stvari nemaš nikakvu definiciju. To je odsustvo sposobnosti prepoznavanja stvari, a ujedno i ispoljavanje neposedovanja kova.

Ako ljudi kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari nemaju svest o sebi i ujedno su nadmeni i samopravedni, kakvu će grešku najverovatnije napraviti? Uhvatiće se za nekoliko ispoljavanja koja pokazuju drugi ljudi, a zatim će ih proizvoljno označiti i definisati. Na primer, oni vide da su neki ljudi pomalo samoživi, pa kažu da su oni poput zlih ljudi, da su đavoli – nije li ovo ogromna greška? Ti ljudi su naprosto malo samoživi, pa su zbog porodičnih uslova ili okruženja u kojima su odrasli formirali neke loše životne navike ili su razvili neke loše navike i mane. Sve u svemu, karakter tih ljudi nije dobar, ali nije ni zao, pa se ne mogu nazvati zlim ljudima. Ipak, oni kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari uhvate se za nekoliko stvari koje neko od tih ljudi kaže ili za jednu ili dve stvari koje on radi, a zatim tog čoveka slepo definišu govoreći: „Taj čovek ima čudnu, nedruželjubivu i samoživu ličnost. On je zla osoba.” Ova definicija je pogrešna. Ljudi koji su zaista zli će govoriti milozvučne reči i laskanjem će se ljudima dodvoravati; oni imaju taktiku, tajiće stvari, obmanjivaće ljude i njima se poigravati. Neki zli ljudi čak mogu davati milostinju, drugima pomagati i iskazivati strpljenje. Oni kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari, za takvu će osobu reći: „Ovaj čovek je tako dobar, istinski je vernik”, ali je u stvarnosti taj čovek licemerni farisej. Oni kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari ne mogu da prozru suštinu ljudi – u vreme izbora, oni čak glasaju da zli ljudi postanu starešine. Sa čim se to izjednačava? Izjednačava se sa pomaganjem u zlu i sa podsticanjem zla. Neki zli ljudi u svom ponašanju ne pokazuju sopstveno zlo i ne otkrivaju ga. Njihovo je zlo u njihovom srcu. Sve stvari koje rade imaju određeni cilj, a sve njihove namere u sebi imaju nešto prikriveno. Stvari koje rade i koje možeš da vidiš zapravo ne odražavaju njihove stvarne namere. Sve njihove prave namere, ciljevi i njihova rđavost skriveni su u njihovom srcu. Ako nekom čoveku nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari i ne može da raspozna takve ljude, on će ih verovatno smatrati dobrim ljudima, ljudima koji streme ka istini. Neki ljudi poseduju neposrednu ličnost i u druženju s drugima se ne koriste nikakvom taktikom. Obraćaju se direktno i, u smislu ličnosti i temperamenta, donekle jesu iritantni. U njihovoj ljudskosti zapravo nema velikih problema, radi se samo o tome da im je ton u govoru ponekad grub. Međutim, to što otkrivaju jeste upravo ono što u sebi misle – šta god da u sebi pomisle, oni to spolja i otkrivaju. Drugi često smatraju da ti ljudi ne znaju kako da s bilo kim komuniciraju ili da se druže, i nenaviknuti su na način govora kakav ti ljudi koriste. Takvi ljudi govore posebno otvoreno i direktno, pa druge uvek nenamerno povređuju. S vremenom, na kraju svakog povrede, pa ljudi prema njima ne gaje lepa osećanja. Neki kojima nedostaje sposobnost raspoznavanja kažu da je takav čovek zao, ali on zapravo nije zao. Kažeš da je zao – iznesi onda činjenice o tome kako je druge mučio: koga je mučio ili potiskivao? Koga je povredio ili obmanuo? Ako zaista postoji činjenična osnova koja dokazuje da je taj čovek zla osoba – da druge ne povređuje jedino svojim rečima, već i da postoji zlo u dubinama njegovog srca i da je za druge zaista škodljiv – onda se on može okarakterisati kao zla osoba. Ako nema nameru da druge povredi, onda on nije zla osoba. Naprosto poseduje neposrednu ličnost i govori oštro – to je urođeno. To što govori oštro su u najgorem slučaju mana i nedostatak njegove ljudskosti. Ne ume da bude taktičan i da se, kad govori, stavi u ravnopravan položaj s drugima, ne zna kako da prema drugim ljudima pokaže toleranciju, da prema drugima bude predusretljiv i trpeljiv, da bude obziran prema tuđim osećanjima. Ne zna ništa od toga. U njegovoj ljudskosti neke stvari nedostaju. Ipak, neki ljudi kojima nedostaje sposobnost raspoznavanja takve pojedince smatraju zlim ljudima. U stvari, pri obavljanju stvari, takvi pojedinci najčešće štite interese Božje kuće. Iako im je, kad se drugima obraćaju, ton pomalo oštar, oni nikoga nisu povredili niti imaju nameru da ljude povređuju. U govoru im naprosto nedostaje taktičnost i dok govore ne obaziru se na datu situaciju. Usled određenih nedostataka i mana u ljudskosti takvih pojedinaca, mnogi drugi ljudi ih greškom smatraju zlim ljudima, ali ne mogu da navedu nijedan dokaz da su oni počinili ikakvo zlo. To je pogrešno prosuđivanje i pogrešna karakterizacija takvih pojedinaca. Moguće je da ljudi koji zaista jesu zli, gledano spolja, druge neće povređivati, moguće je da će davati milostinju i drugima pomagati, moguće je da njihove reči iskazuju razumevanje, zabrinutost, brigu i predusretljivost i moguće je da ovi pojedinci prema drugima čak pokazuju toleranciju i ljubav – njihove reči i postupci mogu delovati prilično dobro – ali u određenim posebnim okolnostima ili u posebnim stvarima, i po pitanjima koja uključuju njihove interese, oni druge mogu da potiskuju, da ih povređuju i da protiv njih potajno spletkare, pa neće čak uopšte ni štititi interese Božje kuće. Čak i ako se nešto ne tiče njihovih ličnih interesa, čak i ako bi morali jedino da mrdnu prstom, oni svejedno neće štititi interese Božje kuće. Ono što takvi pojedinci spolja proživljavaju naizgled deluje izuzetno dobro i, gledano spolja, u njihovoj se ljudskosti ne mogu zapaziti nikakve mane niti nedostaci, ali su oni zapravo pravi pravcati zli ljudi. Mnogi ljudi ne uspevaju da raspoznaju takve pojedince i zaslepljeni su njihovom taktikom, njihovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje i njihovim zaverama i spletkama. Ako se razotkriju priroda-suština nekog takvog pojedinca i činjenice o njegovom zlodelu, ovi ljudi ne samo da to neće prihvatiti, nego će za tog pojedinca smatrati i da je dobar, da je neko koga Božja kuća treba da neguje i poveri mu važnu ulogu. Njima nedostaje sposobnost raspoznavanja takvih pojedinaca. Hajde da ne govorimo o tome mogu li takvi ljudi neku osobu da procenjuju prema Božjoj reči ili istina-načelima, već da samo pogledamo njihov kov – i ove očigledno zle pojedince oni čak smatraju dobrim ljudima, pa čak i pri postojanju činjenica o njihovim zlodelima, te pojedince i dalje smatraju dobrim ljudima – to znači da su oni sasvim smeteni. Ljudi kojima nedostaje sposobnost prepoznavanja stvari ne samo da su mentalno zaostali i idioti, već su i smeteni. Ti zli pojedinci su potiskivali i mučili druge, i koristili su razne taktike da se ljudima poigravaju, a ovi ljudi to, ipak, ne smatraju zlom i ne mogu da vide da to jeste zlo. Osim toga, postoji jedno očigledno ispoljavanje zlih ljudi, a ono je u tome da oni nikada ne štite interese Božje kuće – ni makar jednom. Čak i kad bi morali da kažu samo jednu jedinu reč ili da mrdnu prstom, i dalje ih ne bi štitili, a kamoli kad je reč o stvarima koje uključuju njihovu ličnu bezbednost ili njihov status i ugled – u takvim će slučajevima još i manje štititi interese Božje kuće. Neki ljudi ne mogu da prozru ove očito zle pojedince. Recite Mi, da li takvi ljudi imaju kov? Zli ljudi imaju zlu suštinu; oni će svakoga potiskivati. Ko god da je u pitanju, dokle god ta osoba ima uticaj na njihov status ili interese, ona postaje meta njihovog potiskivanja. Oni kojima nedostaje sposobnost raspoznavanja ne mogu da prozru takve stvari. Zar ljudi kojima nedostaje sposobnost raspoznavanja nisu smeteni? (Jesu.) Oni čak ne znaju ni da li će njih same zli ljudi potiskivati – recite Mi, u kojoj meri su takvi ljudi smeteni? Zar nisu potpuno smeteni? (Jesu.) Nakon što neki zli pojedinci budu smenjeni, određeni ljudi koji uopšte nemaju sposobnost prepoznavanja stvari čak istupaju da bi u njihovo ime progovorili, da bi ih uzeli u odbranu i da bi vikali zbog nepravde koju su oni istrpeli, samo zato što ti zli pojedinci godinama veruju u Boga, poseduju neke talente, rečiti su, imaju taktiku i, gledano spolja, stvari napuštaju, daju se i trpe patnju. Ti ljudi ne govore o tome koliko su zla ti zli pojedinci učinili. Umesto toga kažu: „Tolike godine veruju u Boga, sledili su Boga s nepokolebljivom posvećenošću i istrpeli su veliku patnju. Čak ih je uhapsila velika crvena aždaja, istrpeli su mučenje i odslužili su zatvorsku kaznu, a pomogli su i tom i tom bratu ili toj i toj sestri.” Oni posmatraju jedino te stvari i zanemaruju zla dela tih pojedinaca, a da ne pominju koliko su zla počinili. Zar nisu previše smeteni? (Jesu.) Nemoguće je iskupiti one koji su sasvim smeteni, oni su nepopravljivi. Ljudi koji ne poseduju sposobnost prepoznavanja stvari jesu ljudi bez ikakvog kova – oni nemaju nikakve sposobnosti. Takvi ljudi ne znaju i ne mogu da prepoznaju da li je nešto ispravno ili pogrešno odnosno da li je neka osoba pozitivna ili negativna ličnost. Ne mogu jasno da vide čovekovu suštinu i prirodu niti da atribute tog čoveka rezimiraju na osnovu njegovog ponašanja, ispoljavanja, otkrovenja iskvarenosti i brojnih činjenica o njegovim zlodelima. Dokle god je taj čovek i dalje u crkvi, ti ljudi će se prema njemu ophoditi kao prema bratu ili sestri i odnosiće se prema njemu s ljubavlju iz srca. Oni nemaju sposobnost da ikoga raspoznaju i ni prema kome ne mogu da se ophode shodno načelima. Takvi ljudi nemaju nikakvu sposobnost prepoznavanja stvari. Ne znaju i ne mogu da prepoznaju jesu li razne stvari pravične ili rđave, da li na ljude one imaju pozitivno ili negativno dejstvo, te da li ih treba smatrati ispravnim i prihvatiti ili ih treba smatrati neispravnim i raspoznati, odbaciti i prema njima iskazati otpor. Kad im navodite primer kako biste im neku stvar objasnili, oni znaju da takve stvari nisu dobre, da ne odgovaraju istina-načelima i da u Božjoj kući nisu primenljive. Ali, već sledećeg puta kad se slična stvar pojavi, oni i dalje ne znaju kako da joj pristupe i ne mogu da primenjuju načela – shvataju jedino ako im navedete još jedan primer. Da bi shvatili, stvari im morate objašnjavati ponaosob, koristeći metod podučavanja deteta da nečim ovlada. To je odsustvo sposobnosti prepoznavanja stvari. Bilo da je reč o nekoj osobi ili stvari, oni ne znaju da li je to pravično ili rđavo, ispravno ili pogrešno, pozitivna ili negativna stvar, da li odgovara istini i potrebama ljudskosti, niti kako oni koji veruju u Boga treba to da posmatraju – oni ne znaju ništa od toga. To je odsustvo sposobnosti prepoznavanja stvari. Dakle, šta je osnova za procenjivanje nivoa sposobnosti prepoznavanja stvari nekog čoveka? Osnova je u tome da li su tačne tvoje definicije atributa raznih stvari. Ako su tvoje definicije tačne, u tom slučaju imaš sposobnost prepoznavanja stvari. Ako je tačnost tvojih definicija atributa raznih stvari preko pedeset odsto, onda je tvoja sposobnost prepoznavanja stvari prosečna ili iznad proseka. Ako ta tačnost ne dostiže pedeset odsto, onda je tvoja sposobnost prepoznavanja stvari loša. Ako ta tačnost ne iznosi čak ni jedan odsto, onda nemaš nikakvu sposobnost prepoznavanja stvari i čovek si bez kova. Ovako se raspoznaje da li neko ima sposobnost prepoznavanja stvari. O ovoj sposobnosti neću navoditi više primera. O tome sami možete da razgovarate u zajedništvu, pa ću vam ovu temu prepustiti.

U nastavku ćemo razgovarati o osmoj sposobnosti, sposobnosti reagovanja na stvari. Sposobnost reagovanja na stvari jeste način na koji se čovek bavi nekom stvari – nezavisno od toga da li je ta stvar već nastupila ili se ta stvar iznenada događa ili su se promenili razni činioci te stvari, način na koji neki čovek rešava tu stvar označava njegovu sposobnost reagovanja na stvari. Dakle, na šta se sposobnost reagovanja na stvari prvenstveno odnosi? Odnosi se na tvoju sposobnost da neku stvar prepoznaš, o njoj prosudiš, pristupiš joj i rešiš je. Kad naiđeš na neku osobu, događaj ili stvar, kakva je njihova priroda? Da li je to pozitivna ili negativna stvar? Kako se s takvom stvari treba suočiti i rešiti je? Ako se događa iznenada, kakve pouke treba izvući? Koje su dobre Božje namere? Ako takva stvar može da našteti crkvenom radu, kako je onda treba rešiti na način koji odgovara načelima i otklanja posledice izazvane štete, onemogućavajući joj da crkvenom radu i dalje nanosi štetu, kao i zaustavljajući negativno dejstvo koje bi njen dalji razvoj mogao imati? Pri suočavanju sa nekom osobom, događajem ili stvari, ako – na osnovu načela raspoznavanja koja si dokučio i istina-načela koja poznaješ – možeš tačno da prosudiš o suštini i glavnom uzroku takvih stvari, o načelima i planu za njihovo rešavanje, onda si čovek sa sposobnošću reagovanja na stvari, što ujedno znači da si čovek dobrog kova. Na primer, kad se neka stvar pred tobom iznenada dogodi, kako s njom treba da se suočiš? Kao prvo, treba jasno da vidiš u kom pravcu se ona može razvijati, kakve posledice bi mogla da izazove bude li se i dalje razvijala, u čemu leži glavni uzrok njenog nastupanja, koja je njena suština – moraš biti u stanju da raspoznaš i jasno vidiš sva ta pitanja. Okarakteriši tu stvar kroz raspoznavanje, a zatim odmah pronađi plan za njeno rešavanje. Kako tu stvar treba rešavati, ko je kolovođa, ko su sledbenici, koja je glavna odgovorna strana, ko treba da snosi glavnu odgovornost, kako se baviti odgovornim licima – moraš da shvatiš sva ova pitanja. Osim toga, pri rešavanju problema, gubitke moraš da svedeš na minimum, kao i da prerasporediš i prilagodiš osoblje. Jedino se na taj način greške mogu odmah ispraviti, problemi mogu temeljno rešiti i data situacija popraviti, omogućavajući stvarima da se razvijaju u ispravnom i korisnom smeru. Ukratko, ako možeš da razmotriš sve različite činioce koji su uključeni u tu stvar, a zatim imaš ispravan način da to rešiš, uz ispravna i tačna načela za njeno rešavanje, to nazivamo posedovanjem sposobnosti reagovanja na stvari i to znači da si neko ko ima dobar kov. Naravno, ovaj metod za rešavanje date stvari i načela za njeno rešavanje mogu biti zaključci i definicije do kojih ste došli u kontaktu i kroz razgovor u zajedništvu sa ljudima kojima je ta situacija poznata ili kroz saradnju i razgovor sa svima. Ako uvidom u tok postojeće situacije, a zatim traženjem predloga od braće i sestara koji takav problem razumeju, možeš konačno da dođeš do definicije, izvučeš zaključak, utvrdiš rešenje i pravilno rešiš taj problem, obavljajući kadrovska prilagođavanja, nadoknađujući gubitke koje je taj problem izazvao, a zatim prilagođavajući crkveni rad tako da se više ne razvija u nepovoljnom pravcu, onda to nazivamo posedovanjem sposobnosti reagovanja na stvari. Ako sa stvarima možeš da se nosiš na ovom nivou, može se smatrati da imaš dobar kov. Naravno, posedovanje dobrog kova ne znači da, kad se suoči s nekim problemom, čovek može odmah da ga prozre, da donese trenutne odluke i da ga sveobuhvatno i na odgovarajući način reši – to ne mora nužno biti slučaj. Da bi ljudi rešavali probleme neophodan je proces; neophodno je da shvate različite aspekte datog problema kako bi mogli da prozru suštinu stvari. Ljudi su od krvi i mesa, stvari obavljaju u okviru ljudskosti, pa je proces neophodan. Za razliku od delovanja Svetoga Duha – Sveti Duh proučava Zemlju u celini, na sveobuhvatan način; Bog može uvek da vidi suštinu i glavni uzrok svih stvari i svih problema. Kad ljudi nisu u stanju da prozru skrivene stvari u pozadini problema, njih je lako obmanuti i zaslepeti. Upravo zbog toga, ljudi treba dubinski da istraže pravo stanje stvari u pozadini problema. Nakon što shvatiš pravo stanje skriveno u pozadini neke stvari, ako možeš odmah da rešavaš probleme, da rešavaš odstupanja, da na odgovarajući način prilagođavaš one koji su direktno zaduženi i osoblje, te da garantuješ normalno odvijanje rada, onda to dokazuje da imaš sposobnost reagovanja na stvari. Posebno pri suočavanju sa iznenadnim događajima, ako u skladu sa načelima možeš da se baviš raznim ljudima, događajima i stvarima, to dokazuje da si čovek dobrog kova. Kad se suoče s redovnim i uobičajenim situacijama, ljudi sa prosečnom sposobnošću reagovanja na stvari neke stvari mogu da obave poštujući postupke i rutinski, ali su rezultati koje postižu prosečni – oni ne postižu nikakve preokrete niti ostvaruju značajan napredak. Čim se suoče s posebnim situacijama ili sa iznenadnim događajima, oni postaju zbunjeni i nesposobni su da ih reše. Na primer, kad propovedaju jevanđelje, pod normalnim okolnostima neki ljudi svakog meseca mogu da zadobiju nekoliko ljudi. To odražava prosečan kov i rezultati njihovog propovedanja jevanđelja takođe su prosečni, ne naročito dobri. Ako u datoj crkvi iznenada nastupi događaj u kome antihristi zaluđuju ljude, ti delatnici jevanđelja postaju zbunjeni i ne znaju šta da urade. Rad na jevanđelju se zaustavlja i oni ne znaju treba li da nastave da propovedaju ili da sačekaju radne aranžmane. Ne znaju da tragaju za načelima rada u propovedanju jevanđelja. U radnim aranžmanima Božje kuće često se kaže: „Ni u jednom trenutku i ni pod kakvim okolnostima rad na jevanđelju ne sme da se zaustavi.” Ipak, samo zato što su suočeni s događajem da antihristi zaluđuju ljude, ti pojedinci prekidaju rad na jevanđelju. Obavljaju li svoju dužnost odano? U tome ne uspevaju. Da li se pokoravaju Božjim orkestracijama i uređenjima? Ni u tome ne uspevaju. Kad naiđu na antihriste ili lažne starešine koji bezobzirno čine nedela i izazivaju ometanja i prekide, oni se zbune. Ne umeju da pitaju one koji shvataju istinu kako treba da reše taj problem na koji su naišli, a još manje umeju da u Božjim rečima potraže načela primene i put primene. Nedostaje im ova sposobnost reagovanja na stvari. Kad vide da antihrist širi zablude kako bi ljude zaluđivao, neke crkvene starešine ne znaju kako da besede o istini ne bi li te zablude opovrgli. Ne znaju šta da urade, već se uporno mole: „O, Bože, molim Te, veži Sotonu, molim Te, Sotoni začepi usta i spreči ga da širi zablude kojima hoće da zaludi ljude. Molim Te, spasi one neuke i glupe ljude i spreči da ih antihrist zaluđuje. O, Bože, molim Te da ih vratiš!” Samo molitvom i bez traganja za istinom – može li se tako rešiti problem? Beskorisno je ukoliko ljudi ne sarađuju i ne izvršavaju svoju dužnost. Postoji mnogo stvari koje ljudi treba da učine. Kao prvo, treba da pogledaju kakvo je poreklo tog antihrista, kakve karakteristike on ispoljava i na šta se oslanja da bi zaluđivao ljude; treba i da provere da li među zaluđenima ima ljudi dobrog kova koji mogu da prihvate istinu, pa da požure da ih povrate. Taj posao treba prvo uraditi. Međutim, ove crkvene starešine to ne znaju i ne znaju da rade na taj način. Oni se naprosto zbune, udarajući besno nogama o pod. Neki beskorisni pojedinci čak briznu u plač od uznemirenosti. Čemu plakanje? Mogu li se plakanjem povratiti oni koji su zavedeni? Plakanje ne znači obavljanje posla, niti znači da nosiš breme. Ono je ispoljavanje nesposobnosti. Kad se suoče s takvim stvarima, ljudi koji imaju kov najpre se smire. Nakon molitve, traganja, analize i prosuđivanja, a zatim razgovora u zajedništvu, oni konačno donose odluku. Kad se susretnu s problemima, ljudi lošeg kova su zbunjeni: ne umeju da se mole i tragaju niti umeju da pronađu nekoliko ljudi koji shvataju istinu da s njima razgovaraju u zajedništvu; samo pasivno čekaju. Time se najviše odlažu stvari. Ti nemaš rešenje, ali ga drugi možda imaju – zašto ne potražiš druge da od njih zatražiš pomoć? Ljudi koji su pametni, čak i dok čekaju, ne zaboravljaju da ispune svoju dužnost i odgovornost. Takvo ispunjavanje dužnosti i odgovornosti je preduzimljivo, a ne pasivno. To nije čekanje da Bog izda naredbe ili da Bog lično deluje kako bi promenio datu situaciju. Naprotiv, time se čini svaki napor da se tokom perioda čekanja povrate svi oni koji mogu da se povrate. A kad je reč o onima koji ne mogu da se povrate – kao što su smetene budale, oni koje su zaposeli zli duhovi i bezvernici koji veruju u Boga samo da bi se zabavili iz radoznalosti i obezbedili izvor opstanka – oko njih se ne treba gnjaviti. Za one koji nisu zaslepljeni, mora se što pre urediti da im neko besedi o istini i da s njima razgovara o raspoznavanju antihristâ. Zar ovo nije plan za rešavanje situacije? Ovo je mera reagovanja. Ljudi lošeg kova ne poseduju takve mere reagovanja; znaju samo da plaču i da se žale. To označava odsustvo sposobnosti reagovanja na stvari. Ako je neki čovek u uobičajenim situacijama u stanju da radi normalno, a čim se suoči s posebnim situacijama, postaje zabezeknut i zbunjen, onda je sposobnost reagovanja na stvari takvog čoveka u najboljem slučaju prosečna. Ako ne može da se bavi čak ni uobičajenim situacijama, takav čovek nema nikakvu sposobnost reagovanja na stvari. Na primer, ako ga pošalju u neku crkvu da organizuje izbor crkvenog starešine, on ne zna kakvu osobu da izabere niti kako da ljude okupi i organizuje izbore. Ne razume čak ni osnovne izborne postupke. Povrh toga, postoje i neki ljudi u crkvi koji imaju ozbiljno iskvarene naravi – oni koji pripadaju kategoriji nasilnika, huligana i bitangi – pa ti ljudi koriste priliku da prekidaju izbore. U takvoj situaciji, oni koji su bez ikakve sposobnosti reagovanja na stvari još manje su u stanju da to reše, naprosto bivaju zarobljeni i predaju se. Na kraju, braći i sestrama mogu da kažu samo sledeće: „Odaberite sami. Biće onaj koga vi izaberete.” Kakva su ovo stvorenja? Zar nisu prave ništarije? To označava posedovanje baš nikakve sposobnosti reagovanja na stvari. Ljudima bez ikakve sposobnosti reagovanja na stvari takođe nedostaje radna sposobnost. Bilo da je to u normalnim situacijama ili u posebnim situacijama, kad se nešto dogodi, oni se slome i ustuknu; kad se nešto dogodi, oni su zbunjeni i počinju da plaču. Kad se ništa ne događa, mogu da izgovaraju nekoliko reči i doktrina, ali kad se nešto dogodi i od njih se zatraži da reše problem, oni to ne mogu. Na primer, kad neki pojedinci površno izvršavaju svoju dužnost, oni bez ikakve sposobnosti reagovanja na stvari znaju jedino da s njima razgovaraju na sledeći način: „Molim te, nemoj da budeš površan – dobro obavljaj svoju dužnost!” Može li se time rešiti problem tih pojedinaca? S tim pojedincima oni treba da besede o problemu površnosti. Ako ti pojedinci ne shvataju istinu i ne mogu da prepoznaju svoj problem, oni s njima treba u zajedništvu da razgovaraju o istini. Postupaju li tako iako znaju da je to pogrešno, te pojedince treba detaljno da analiziraju i orežu. Ako je razlog takvog ponašanja neka druga stvar, treba da im besede o toj drugoj stvari. Treba da odrede odgovarajući pravac delovanja na osnovu vrste iskrslog problema, a zatim da shodno tome postupe. Ako to ne možeš da učiniš, onda ti nedostaje sposobnost reagovanja na stvari. Da li razumete? (Da.) Pri suočavanju s bilo kojom stvari, ako nemaš nikakvo rešenje, nemaš način da se time baviš i nikakva načela da to rešiš, onda ti nedostaje sposobnost reagovanja na stvari. Nisu li to ljudi sa najlošijom sposobnošću reagovanja na stvari? (Jesu.)

Oni sa najboljom sposobnošću reagovanja na stvari jesu ljudi koji, kad se suoče sa nekim posebnim stvarima ili sa iznenadnim situacijama, o njima mogu odmah da prosude i da ih prepoznaju, a zatim da izrade relativno prikladne planove za njihovo rešavanje. Oni sa prosečnom sposobnošću reagovanja na stvari mogu da reše obične, rutinske stvari kad se s njima suoče. Mogu da rade poštujući postupke kako bi održali datu situaciju i njome upravljali, odnosno da bi prilagodili i zamenili osoblje – dobri su u obavljanju takvog posla. Ali kad se susretnu sa iznenadnim situacijama, njih ne mogu da reše. Čak ni ako im se saopšte načela, oni ne mogu da ih primene; čak ni ako im se dâ ovlašćenje i od njih zatraži da tu stvar reše, i dalje to nisu u stanju da učine. To je posedovanje prosečne sposobnosti reagovanja na stvari. Oni sa lošom sposobnošću reagovanja na stvari ne rešavaju dobro čak ni rutinske stvari. Znaju jedino kako da izgovaraju doktrine i da se drže propisa, pa na kraju glavni uzrok problema uopšte ne bude rešen. Dovoljan je jedan antihrist koji izaziva ometanja i ljude zaluđuje, pa da oni odustanu od propovedanja jevanđelja; dovoljan im je i jedan lažni starešina koji govori gluposti, pa da prestanu s radom na jevanđelju. Jesu li to ljudi koji slede Božju volju? Oni u tome ne uspevaju. Sposobnost reagovanja na stvari takvih ljudi je odviše loša. Kakva god situacija da nastane, ljudi sa lošom sposobnošću reagovanja na stvari ne mogu da je reše. Na primer, ako u prostoriji izbije požar, oni se uspaniče i brzo traže aparat za gašenje požara. Nakon što ga pronađu, ne znaju kako se on koristi i moraju da potraže uputstvo. Shodno tome, požar se sve više širi. Ovo se događa zato što oni ne znaju kako se koristi aparat za gašenje požara i time odlažu stvari, a ujedno i zbog toga što im nedostaje sposobnost reagovanja na stvari. Čak su nesposobni da reše i tako hitnu situaciju kao što je požar; to je nedostatak sposobnosti reagovanja na stvari. Da navedemo još jedan primer: ako detetu tokom jela zapne hrana u grlu, ne može da diše i počne da koluta očima, ti ljudi se uspaniče. Ne znaju treba li to dete da odvedu u bolnicu ili ne i ne znaju da li tom detetu treba da daju da popije gutljaj vode. Toliko se uznemire da se sasvim preznoje i zajapure u licu, ali naprosto ne znaju šta da urade. Posle nekog vremena, dete se nakašlje nekoliko puta i napokon ponovo počne da diše. Toliko dugo su paničili, a nisu imali nikakvo rešenje za taj problem. Na svu sreću, detetu se posrećilo; u suprotnom, ono bi umrlo pod njihovim nadzorom. Ljudi lošeg kova nemaju nikakve sposobnosti i ne mogu dobro ništa da urade. Ono nekoliko doktrina koje razumeju, samo su propisi i parole. I kad je reč o uobičajenim i posebnim situacijama, oni su podjednako nesposobni da se njima bave ili da ih reše. Prema tome, u smislu sopstvene sposobnosti reagovanja na stvari, takvi ljudi su još i više lišeni te sposobnosti – uopšte je nemaju. S kakvom god situacijom da se suoče, oni na nju ne mogu da odreaguju niti da je reše – te stvari ne mogu da shvate. Smatraju da je dovoljno biti u stanju izgovoriti nekoliko reči i doktrina i uzviknuti nekoliko parola, da to znači da imaju kapital i da su u svom životu ispunjeni. U stvarnosti, kad se nešto dogodi, te doktrine koje oni znaju ne služe ničemu. Svejedno, oni ne shvataju da to odražava loš kov – kov im je u toj meri loš, ali oni sami toga nisu svesni. Nije li ovo izuzetno loš kov? (Jeste.) Zar takvi ljudi nisu glupi? (Jesu.) Glupim ljudima fali poneka daska u glavi. Šta znači to da im „fali poneka daska u glavi”? Znači da, koliko god doktrina da razumeju odnosno koliko god propisa mogu da poštuju, nakon što se nešto dogodi, nijednim od tih propisa ili doktrina ne može se rešiti stvarni problem. Ipak, oni to i dalje ne mogu da dokuče, pa razmišljaju: „Zašto ove doktrine i propisi nisu delotvorni?” Čak i da oko toga razbijaju glavu, nema nikakve svrhe – koliko god da razmišljaju, i dalje ne mogu da smisle kako da se bave problemom ili da ga reše. Kad rešavaju incidente s antihristima, neki ljudi ne spasavaju prvo one koje su antihristi zaludeli, niti podržavaju one koji su, zbog zaluđivanja od strane antihristâ, postali negativni i nespremni da se okupljaju. Šta je to što oni prvo rade? Održavaju velika okupljanja da bi govorili o ispoljavanjima koja antihristi imaju, o tome kakvi su ljudi antihristi, o razlikama između antihristâ i onih koji imaju narav antihristâ, o tome kako tačno raspoznati antihriste, kako tačno raspoznati one koji imaju narav antihristâ – do trenutka kad o svemu tome završe besedu, neki od ljudi koje su antihristi zaludeli već odavno su napustili crkvu, a neki koji su negativni i slabi više ne prisustvuju okupljanjima. Propustili su najbolji trenutak da te ljude spasu, zaista im pričinjavajući veliku štetu! Ukratko, oni koji su lošeg kova imaju i veliki nedostatak kad je reč o sopstvenoj sposobnosti reagovanja na stvari – sasvim su je lišeni. Nemojte posmatrati koliko je neko pod uobičajenim okolnostima rečit odnosno koliko dobro može da izgovara reči i doktrine i da govori o teologiji – posmatrajte samo da li on ima sposobnost da rešava probleme kad se suočava sa stvarnim situacijama; posebno kad nastupe neki iznenadni događaji, posmatrajte da li on ima sposobnost donošenja sudova i sposobnost prepoznavanja stvari, ima li planove da se bavi problemima i da ih rešava. Ako ih ima, to dokazuje da je neko ko ima sopstvena mišljenja i ko zna kako da o stvarima razmišlja. Ali ako mu nedostaju sposobnost prepoznavanja stvari i sposobnost donošenja sudova, pa se, kad se nešto dogodi, uspaniči i uznemiri i jedino je u stanju da govori pompezne doktrine i uzvikuje parole, onda taj čovek ne može da rešava probleme i beskoristan je. Koliko god teškoća, problema ili mana da ima neka druga osoba, za njihovo objašnjenje i rešavanje taj čovek koristi isti skup teorija i nastavlja da s tom osobom u zajedništvu razgovara na ovaj način, a nikad nije u stanju da reši probleme – to je potpuno odsustvo sposobnosti reagovanja na stvari. Odsustvo sposobnosti da se rešavaju problemi upravo je nesposobnost reagovanja na stvari. Oni koji nemaju nikakvu sposobnost reagovanja na stvari uopšte nemaju kov. Narodski rečeno, oni su budale, idioti i mentalno su zaostali. Ma koliko doktrina mogu da izgovore, to je beskorisno – naprosto ne mogu da ih primene u praksi. Ovim zaključujemo naš razgovor u zajedništvu o osmoj sposobnosti, sposobnosti reagovanja na stvari.

Pogledajmo sada devetu sposobnost, sposobnost odlučivanja. Sposobnošću odlučivanja se u velikoj meri ispituje čovekov kov; prosečan čovek je ne poseduje. Ljudi koji zaista poseduju kov i sposobnost odlučivanja jesu oni koji se nalaze na nivou nam kom se donose odluke. Dakle, na šta se prvenstveno odnosi sposobnost odlučivanja? Odnosi se na to kako, kad se pojave razni ljudi, događaji i stvari i većina ljudi ne može da ih prozre, pojedini ljudi mogu na osnovu Božjih reči i istine da raspoznaju različite probleme i da ih rešavaju i da se bave raznim ljudima. Ta sposobnost rešavanja problema naziva se sposobnošću odlučivanja. Oni koji imaju ovu sposobnost rešavanja stvari imaju sposobnost odlučivanja; oni koji nemaju tu sposobnost rešavanja stvari nemaju sposobnost odlučivanja. Šta obuhvata sposobnost odlučivanja? Obuhvata čovekovu sposobnost shvatanja, sposobnost donošenja sudova, sposobnost prepoznavanja stvari i sposobnost reagovanja na stvari. Sve one se zajedno nazivaju se sposobnošću odlučivanja. Oni koji imaju sposobnost odlučivanja mogu i da prosuđuju o suštini problema i da prepoznaju atribute problema. I, što je još važnije, oni naravno mogu da dokuče načela i smer za rešavanje raznih problema. Samo oni koji mogu te stvari da čine jesu ljudi koji poseduju sposobnost odlučivanja. Pretpostavimo, na primer, da, jedni za drugima, svi govore o čitavoj gomili pojava, činjenica, kao i postojećim činiocima, okolnostima, uslovima i tako dalje. Na osnovu prethodno pomenutih raznih činilaca i uslova, oni koji imaju sposobnost odlučivanja na kraju odlučuju kako će tačno postupiti, kakvi treba da budu način i smer tog delovanja, koji je najbolji nivo koji se može dostići, a koji je najmanje prihvatljiv nivo – oni imaju polazište. Zatim, na osnovu istina-načela koja razumeju, oni rešavaju probleme. Oni koji imaju tu sposobnost jesu ljudi sa sposobnošću odlučivanja i takvi ljudi su najboljeg kova. S kojom god stručnom veštinom da se susretnu odnosno kakav god problem da rešavaju, i bez obzira na to da li je otkriveni problem jednostran ili višeslojan, jednostavan ili složen, oni mogu da upotrebe različite informacije koje nastaju iz svih aspekata kako bi prosudili o suštini tog problema, zatim analiziraju osnovni uzrok tog problema i na kraju odlučuju kako da na osnovu datog problema i postojećih uslova postupe. Ta odluka se donosi prvenstveno na osnovu onoga što se može postići pod postojećim uslovima, a put delovanja za koji se opredele je najbolje rešenje. Oni koji probleme mogu da rešavaju na ovaj način jesu ljudi sa sposobnošću odlučivanja. Ljudi s takvom sposobnošću odlučivanja jesu oni koji imaju vrlo dobar kov. Samo su takvi ljudi prikladni da budu starešine i prikladni su da izvršavaju dužnost u grupi koja je zadužena za donošenje odluka. Ljudi lošeg kova ili prosečnog kova, kad se suoče s bilo kakvim problemom, mogu jedino da se ograniče na samu tu stvar, da kažu nekoliko površnih reči i potpuno su nesposobni da reše taj problem. Čak i ako se konsultuju sa drugima i to pitanje istraže, na kraju i dalje ne mogu da dođu do definicije i ne znaju kako da postupe. To je nedostatak sposobnosti odlučivanja. Koliko god bila složena postojeća situacija odnosno koliko god bio težak problem koji trenutno treba rešiti i koliko god velike prepreke mogu nastati u njegovom rešavanju, ljudi sa sposobnošću odlučivanja mogu pravilno da ga reše u skladu sa načelima, a takvo njihovo rešavanje je relativno prikladno i pouzdano. Takvi su oni ljudi koji imaju sposobnost odlučivanja. Kad se susretnu sa tipičnim situacijama i sa nekim uobičajenim pojavama u crkvi, oni sa prosečnom sposobnošću odlučivanja mogu da ih reše. Međutim, ako se susretnu sa određenim posebnim ljudima, događajima i stvarima, oni se zbune, ne znajući kako da im pristupe ili da ih reše. Ni posle mnogo razmišljanja, oni i dalje ne mogu da donesu jasan sud niti odluku. Ljudi sa sposobnošću odlučivanja znaju kako da tragaju za istina-načelima usmerenim na samu srž problema. Ljudi bez sposobnosti odlučivanja ne znaju u čemu je srž datog problema, kako da tragaju niti za čim da tragaju. U tome je razlika među njima. Ako tokom traganja čovek spozna šta treba da učini, to upućuje na to da on ima prosečan kov. Kad je reč o ljudima lošeg kova, ako tokom traganja čak i shvate određena istina-načela i u tom trenutku smatraju da znaju kako tu stvar da reše, kad dođe vreme za njeno rešavanje, oni to ipak ne mogu. Postaju zbunjeni: „Zašto ne mogu da primenim istina-načela koja sam upravo shvatio? Šta mi je promaklo?” Iznova se osećaju zbunjeno i na kraju ipak ne mogu da reše taj problem. To je nedostatak sposobnosti odlučivanja; to je posedovanje lošeg kova. Ljudi najlošijeg kova naprosto rade ono što im kažeš. Ako im ne kažeš šta da urade, oni ne znaju kako da postupe. Kad im ljudi koji su na nivou nam kom se donose odluke daju odobrenje, nalog ili uputstvo da izvrše neki zadatak, oni će biti u stanju da ga obave samo onako kako im je rečeno. Međutim, kad je reč o tome zašto taj zadatak treba tačno da bude izvršen na taj način, koje rezultate taj zadatak treba da postigne odnosno šta učiniti i kako ga izvršiti ako iskrsnu neočekivane situacije koje se razlikuju u odnosu na prvobitan plan, nijednu od tih stvari oni ne znaju, te moraju da pitaju i sačekaju druge da im pomognu u rešavanju problema. To je nedostatak sposobnosti odlučivanja. Takvi ljudi su poput robota – drugi ljudi njima mogu samo da manipulišu i da ih kontrolišu, a ovi nemaju nikakvu samostalnost. S takvim čovekom koji je bez ikakvog kova sposobnost odlučivanja je nespojiva – on je u toj meri daleko od sposobnosti odlučivanja, da do nje naprosto ne doseže. Sposobnost odlučivanja treba podeliti samo na tri nivoa: visok, srednji i nizak. Visok, srednji i nizak odgovaraju dobrom, prosečnom i lošem. Kad je reč o ljudima koji su bez kova, o sposobnosti odlučivanja ne vredi čak ni pričati; ma šta radili, oni ne mogu da donose odluke. Na primer, ne znaju šta je tačno prikladno da obuku kad dođe jesen i vreme postane sveže, a šta je prikladno da obuku kad nastupi zima i vreme postane hladno – ne poseduju čak ni ovo najosnovnije opšte znanje, pa zar ne bi bilo komično od njih tražiti da odlučuju o krupnim stvarima koje se tiču crkvenog rada? Sposobnost odlučivanja je nespojiva sa ljudima koji nemaju kov. Sposobnost odlučivanja se uglavnom odnosi na one koji su na nivou starešina, delatnika i nadzornika. Postoji vrlo malo ljudi sa visokom sposobnošću odlučivanja. Šta još obuhvata sposobnost odlučivanja? Obuhvata posledice one stvari o kojoj si doneo odluku – hoće li te posledice za ljude biti korisne ili će na njih imati negativan uticaj, i hoće li one povoljno uticati na ljudsko shvatanje istine ili postupanje prema načelima – to moraš da shvatiš. Nije dovoljno samo imati sposobnost donošenja odluka, biti odlučan i brzo odlučivati – to nije isto što i imati sposobnost odlučivanja. Ona zavisi i od toga da li su ispravni rešenje, kao i cilj i smer o kojima si doneo odluku. Ako su postignuti rezultati pozitivni, onda zaista imaš sposobnost odlučivanja. Ako su postignuti rezultati negativni – ljudi se navode na stranputicu, nanosi im se velika šteta ili se oni upropašćavaju – onda to nije nikakva sposobnost odlučivanja. Pa tako, ljudsko uverenje da sve vodeće i istaknute ličnosti imaju sposobnost odlučivanja, i da sve vodeće ličnosti poseduju relativno dobar kov i relativno visoku sposobnost odlučivanja, nije tačno gledište; to je sasvim pogrešno mišljenje. Da li su odluke koje donosiš tačne zavisiće takođe od načela, ciljeva i smerova koji se nalaze u njihovoj pozadini. Ako su ti ciljevi i smerovi ljudima korisni i ako pozitivno utiču na ljudsko vladanje, primenu istine, postizanje spasenja, promenu naravi i strah od Boga i klonjenje od zla, onda je tvoja sposobnost odlučivanja zaista visoka. Međutim, ako slepo donosiš odluke kojima na kraju ljude ozbiljno povređuješ, nanosiš im veliku štetu, navodiš ih na stranputicu, dovodiš do toga da se od Boga udalje i izgube svoj smer, onda je to nanošenje štete ljudima i ne može se reći da poseduješ sposobnost odlučivanja. Ovim završavamo naš razgovor o sposobnosti odlučivanja.

Naredna sposobnost jeste sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Znate li šta ovo znači? Ovo je neuobičajena tema. Sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari označava da li, u pristupu nekoj osobi, događaju i stvari, možeš da proceniš i uvažiš njihove prednosti, vrline i vredne aspekte na osnovu informacija koje možeš da primetiš i dokučiš, a zatim da ih primeniš na sopstveni život i sopstveno vladanje i postupke. Ako nešto ne možeš da proceniš i uvažiš, nećeš moći da zaključiš koje su vrline i nedostaci toga, nećeš shvatiti šta je u tome ključno i iz toga nećeš moći da zadobiješ nikakvu korist. To znači da nemaš sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Međutim, ako stvari možeš da proceniš i uvažiš, da naučiš nešto korisno iz određenih stvari i to primeniš u svom stvarnom životu, pa ako to što si naučio u određenoj meri može da pomogne tvom ljudskom životu i tvom izboru životnog puta, onda to dokazuje da imaš određenu sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Što veću sposobnost imaš u tom smislu, time se više dokazuje da imaš dobar kov. Uzmimo jedan jednostavan primer: posmatranje neke slike. Čak i ako nisi studirao umetnost, ako možeš da posmatraš kompoziciju neke slike i zapaziš njeno značenje iz perspektive ljudskosti – a tvoja perspektiva je, štaviše, vrlo tačna i povezana s tim da si čovek – i na njoj možeš da uočiš neke konkretne stvari koje su u vezi s tim da si čovek, a zatim da te stvari primeniš na sopstveni život ili rad, to ispoljavanje dokazuje da imaš sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Domen sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari odnosi se na neke relativno konkretne stvari, a ne na apstraktne. Apstraktne stvari obuhvataju boje, umetnička dela i tako dalje. Pošto se te stvari ne odnose na to da je neko čovek, nisu dovoljno konkretne, veoma su udaljene od normalnog ljudskog razmišljanja i određenih stvari prisutnih u ljudskom životu, te sa životom nisu blisko povezane, njih ne svrstavamo u domen sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Kad je reč o određenim stvarima koje su relativno blisko povezane s životom, koje sadrže neka skrivena značenja ili se odnose na to da je neko čovek, ako si u stanju da ih proceniš, raspoznaš i primeniš; ako možeš da vidiš njihove prednosti, kao i njihove mane, o njima imaš sopstvene misli i gledišta i možeš da shvatiš aspekte koji su korisni čovekovoj ljudskosti; i ako možeš da raspoznaš sve izopačene i krute elemente koji se, kad su prisutni, kose s istinom; onda se to naziva posedovanjem sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Ako te stvari ne možeš da proceniš i, kad pogledaš neku konkretnu stvar, možeš jedino da raspoznaš njene prednosti i mane u smislu doktrine, ali ne možeš tačno da vidiš na koje se aspekte ljudskosti ona odnosi u svakodnevnom životu, onda je tvoja sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari prosečna. Ako posmatraš neko umetničko delo i, nakon uzastopnog proučavanja, još uvek ne znaš šta se njime nastoji izraziti, odnosno zašto ga je njegov tvorac uradio na takav način i, bez obzira na to da li se to umetničko delo odnosi na ljudskost ili ne, ne možeš da vidiš koje osnovne stvari ono sadrži i ne možeš da vidiš šta je u njemu ključno, onda to znači da ti nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari znači da ni o čemu nemaš nikakva gledišta i da lako bivaš zaluđen društvenim trendovima ili određenim negativnim stvarima koje ljudi zagovaraju – odnosno, nešto što je suštinski negativno mogao bi da posmatraš kao pozitivno i da to prihvatiš. Posledica toga je da ćeš time biti zatrovan, a ako takva stvar na duže staze ostane u tebi i u tebi se duboko ukoreni, ona će sprečavati i remetiti tvoje prihvatanje istine. Hajde da navedemo još jedan primer u vezi sa sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari. Recimo da sirovi snimljeni materijal za neki film iznosi tri sata, a da je nakon montaže trajanje tog filma svedeno na dva sata i četrdeset minuta. Da li je to uobičajena dužina filma? (Nije.) Šta nam to govori? (Govori nam da filmskim stvaraocima nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari.) Šta nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari konkretno znači u domenu filma? (Znači da oni ne mogu da izaberu bolji snimljeni materijal i ne mogu da donesu tačne sudove o tome koji snimljeni materijal treba zadržati, a koji odbaciti.) Ne znaju koju temu taj film ima za cilj da prenese odnosno koje su scene blisko povezane sa datom temom. Shodno tome, oni ne mogu da odluče šta da zadrže, a šta da odbace. Odnosno, ne znaju koje scene ili tačke zapleta su nepotrebne i samo su površno povezane sa temom, pa mogu da se uklone, a koje scene ili tačke zapleta su tesno povezane sa temom i moraju da se zadrže. Pošto im nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, oni su tokom montaže „milosrdni”, smatrajući da se ova stvar ne može iseći i da se ona stvar ne može iseći. Na kraju, nakon velikog uloženog truda, oni uklone samo one scene sa očitim problemima ili materijal lošeg kvaliteta. U filmu i dalje ostave sav onaj sadržaj koji nije blisko povezan s temom. To je nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Ne shvataju jasno definiciju filma; a kad je reč o konkretnim formama i filmskim tehnikama izražavanja i odnosima među pojedinačnim scenama, kao i o tome koje scene u filmu zaista jesu scene, ništa od toga oni ne razumeju. To je nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Pa su tako, tokom snimanja filma, oni puni samopouzdanja; tokom montaže, na licu im se vidi uznemirenost; a kad dođe do završne provere, smrtno su zabrinuti. Nakon završne provere, osećaju se vrlo sigurno u pogledu načina na koji dalje treba da nastave, jer su, kroz usmeravanje Višnjeg, naučili koje scene da odbace, pa ih zatim odvažno izbacuju. I na kraju, na koliko vremena su skratili taj film? Skratili su ga na dužinu od jednog sata i četrdeset minuta. Snimatelji se osećaju prilično nervozno: „Zar plodovi našeg rada nisu uludo bačeni? Šest meseci smo naporno snimali toliki materijal, da bi ti na kraju nemilosrdno izbacio i ovo i ono – može li se to i dalje nazvati filmom?” Moj odgovor glasi da je toliko skraćivanje baš onoliko koliko je potrebno – tako treba da izgleda film. To što si imao nije bio film; u najboljem slučaju, to je bila televizijska serija. Istina je nedostižna ljudima sa lošom sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari – razgovorom u zajedništvu o istini sa njima neće se postići nikakvi rezultati. Kad je reč o bilo kakvim stvarima ili o bilo kakvim idejama i gledištima, oni ne mogu da procene koje od njih su u skladu sa potrebama i merilima normalne ljudskosti, koje su protiv normalne ljudskosti, koje su stvarne i praktične, koje su šuplje i izmaštane, koje su usklađene s Božjim zahtevima, a koje su protivne Božjim namerama. Kad je reč o filmu, koje scene potkrepljuju temu, prelaze odmah na stvar, direktno saopštavaju temu i bitne su za izražavanje suštine teme, a koje su sporedne ili nepotrebne – oni te stvari ne mogu da razaznaju i ništa od toga ne razumeju. Kad je reč o montaži, uvek su „milosrdni” i nevoljni da iseku snimljeni materijal. To je nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Ako nakon snimanja materijala, razmišljanjem o idejama koje film ima za cilj da prenese i o smeru koji on ima za cilj da saopšti, znaš koje scene ne treba da budu uključene, koje scene ne ostavljaju dovoljno jak utisak i koje scene su samo rezervni kadrovi i nikada nisu imale za cilj da budu korišćene, već su pripremljene jedino kao rezerva za slučaj da iskrsnu neke posebne okolnosti – ako si u svom srcu te stvari razmotrio i imaš planove za postupanje sa njima i imaš rešenja, to se naziva posedovanjem sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Ako nijednu od tih stvari ne možeš da uradiš, a perspektivama i metodama koje pri razmatranju i posmatranju problema koristiš nedostaje temelj, pa na kraju ne možeš da izvučeš ispravan zaključak, to znači da ti nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Naravno, većini ljudi u crkvi nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari ne svodi se samo na to koliko toga možeš da vidiš u nekom kreativnom delu, umetničkoj tvorevini ili u nečemu što služi kao duhovna hrana ili filozofska teorija o čovekovoj ljudskosti – ključna stvar je da na te stvari moraš da imaš i tačan pogled. S jedne strane, tvoje gledište mora da bude usklađeno sa činjenicama i potrebama ljudskosti. S druge, to što shvataš ili razumeš mora biti usklađeno sa pozitivnim stvarima i sa zakonima svih stvari; to ne sme biti šuplje niti iščašeno i, naposletku, stvar se svodi na usklađenost sa istina-načelima. Ako ti ne samo da možeš da vidiš koje se ideje i gledišta prenose, ako se ne zadržavaš samo na tom nivou, već možeš da vidiš i da li su te ideje i gledišta zaista tačni, jesu li zaista usklađeni sa potrebama ljudskosti, jesu li zaista čisti i da li zaista odgovaraju istini – ako sve te stvari možeš da uradiš – onda si neko sa dobrom sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari. Ljudi sa dobrom sposobnošću procenjivanja i uvažavanja stvari jesu oni dobrog kova. Ako ne možeš da postigneš sve te stvari odnosno možeš da ih postigneš samo do prosečnog nivoa, tada je tvoja sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari samo prosečna. Ako ove stvari u osnovi ne možeš da shvatiš – na primer, ne možeš da razumeš nijedno audio-vizuelno delo, književno i umetničko delo, likovnu umetnost i tako dalje, bilo da su oni apstraktni ili konkretni, i za tebe su oni potpuno neshvatljivi, poput nekog stranog jezika, a tvojoj ljudskosti nedostaje sposobnost da procenjuješ i uvažavaš takve stvari, u tom slučaju nemaš sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari; ti si čovek bez ikakvog kova. Posmatrajući držanje ili psihološko stanje i sveukupno izražavanje mentalnog stanja nekog junaka u okviru neke scene određenih boja, određenog osvetljenja i određenog konteksta, ako možeš da zaključiš kakav će uticaj ta scena imati na um gledaoca, onda poseduješ sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Međutim, ljudi bez sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari to ne mogu da vide. Oni kažu: „Kakve veze ima da li je svetlo prigušeno ili nije odnosno da li su boje lepe ili nisu? Zar junak nije svejedno isti? Kako možeš da zaključiš kakvo je njegovo mentalno stanje? Zašto ja to ne vidim?” To je nedostatak sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Koliko god da im to objašnjavaš, oni možda tvrde kako razumeju, ali u stvarnosti, u svom srcu, to ipak ne shvataju. Taj teren će im zauvek biti stran. Kakav god posao da obavljaju odnosno koje god književno ili umetničko delo da čitaju ili posmatraju, ljudi kojima nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari nisu u stanju da izraze sopstvene misli i gledišta. Posebno u slučaju rada ili stvaralaštva koji nalažu izražavanje dubokog značenja, izražavanje teme ili pružanje duhovnog vođstva, oni takve zadatke ne mogu dobro da obavljaju i za njih ne mogu da budu kompetentni. Ako poseduješ sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari i, povrh toga, razumeš i istinu, kad je reč o poslu Božje kuće povezanim sa filmom, književnošću i umetnošću, koji obuhvata sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, ti ćeš moći dobro da ga izvršavaš, da za njega budeš kompetentan i da ispunjavaš takvu dužnost. Ako ti nedostaje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, onda ti je kov loš i ne možeš da budeš kompetentan za ovaj tip posla. Neki ljudi kažu: „Toliko godina slušam istinu i shvatam istina-načela. Znači li to da mogu da budem kompetentan za taj tip posla?” To nije dovoljno. Čak i ako shvataš ponešto istine, bez dodatne sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari, možeš jedino da obavljaš poslove kao što su propovedanje jevanđelja ili zalivanje crkve. Međutim, nećeš biti kompetentan za posao koji podrazumeva sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Prema tome, ako su neki ljudi greškom odabrani za ovaj tip posla i sad uviđaju da u ovoj oblasti nemaju potencijal i da urođeno nemaju sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari, oni bi odmah trebalo da daju ostavku, uz reči: „Ne mogu da obavljam ovaj posao. Moja ljudskost ne poseduje sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari.” Naravno, to da li poseduješ sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari ili je ne poseduješ samo je jedno od merila u procenjivanju čovekovog kova. Iako to nije primarno merilo, za određene posebne poslove neophodna je i sposobnost procenjivanja i uvažavanja stvari. Ovim zaključujemo naš razgovor u zajedništvu o sposobnosti procenjivanja i uvažavanja stvari. Postoji još jedna sposobnost, sposobnost za inovacije, o kojoj ćemo sledeći put razgovarati.

Da li vam ovakvim razgovorom u zajedništvu stvari postaju jasnije? (Da.) Kad bih govorio samo uopšteno i rekao: „Kov nekog čoveka se procenjuje na osnovu njegove efikasnosti i efektivnosti u obavljanju stvari”, ovu doktrinu biste bili u stanju jedino da deklamujete, ali vam i dalje ne bi bilo jasno na koje se konkretne aspekte kov odnosi. Kasnije sam pomislio da bi bilo bolje da besedim konkretnije; nakon što vam ova tema postane jasna, moći ćete tačno da procenite i jasno shvatite sopstveni kov. To će vam pomoći da se držite sopstvenog mesta i da svoje sposobnosti ne precenjujete. Jasno sagledavanje i shvatanje sopstvenih sposobnosti, određivanje da li vam je kov dobar, prosečan, loš ili ga uopšte nemate, kao i prepoznavanje grupe kojoj pripadate – pronalaženje vašeg pravog mesta na ovaj način, omogućava vam da postupate i vladate se dolično. Kao prvo, to vam omogućava da sebe tačno razumete. Kao drugo, u smislu rešavanja vaših iskvarenih naravi, to ujedno pruža određenu meru pomoći kako biste preobratili svoju nadmenu narav. Zar nije tako? (Jeste.) Hajde da za danas razgovor završimo na ovom mestu. Doviđenja!

4. novembar 2023. godine