6. Iskušana dvostrukom nevoljom
Nedavno se crkva Huasi suočila sa velikom represijom, pa su me starešine poslale da pomognem u saniranju posledica. Danas, nakon što sam stigla u Crkvu Huasi, Vang Jing me je odvela u kuću u kojoj ću odsesti i rekla mi je: „Mnogi od braće, sestara, starešina i delatnika uhapšeni su 26. septembra. Većina naših domova više nije bezbedna; policija ima imena i fotografije svih nas koji nismo uhapšeni, pa nam je teško da se pojavljujemo na poslu.” Obeshrabrila sam se kada sam to čula. Pomislila sam: „Planirala sam da se vratim čim završim posao ovde. Ali sada vidim da su stvari ovde mnogo gore nego što sam zamišljala. Toliko braće, sestara, starešina i delatnika je uhapšeno; toliko knjiga Božjih reči treba premestiti. Sada neće biti lako pronaći bezbedno mesto, a povrh toga, moram da razgovaram o radnim aranžmanima sa onima čija je bezbednost ugrožena. Nikada ne znam kada će me pratiti i uhapsiti. Policija sada nemilosrdno hapsi vernike. Kako stvari stoje, progonili bi me do smrti kada bi me uhapsili. Ako bi me policija mučila do smrti, zar ne bih izgubila priliku da obavljam svoju dužnost? Kako bih, onda, mogla da budem spasena?” Ali onda sam pomislila da je ovo okruženje nastalo pod suverenitetom i uređenjem Boga. Vođena razumom, pokorila sam se okolnostima i odmah sam počela da se raspitujem o situaciji u vezi sa knjigama Božjih reči.
Nakon što je Vang Jing otišla, sestra koja me je ugostila mi je rekla da ni knjige u njenoj kući, ni one u kući jednog brata nisu premeštene, a da je taj brat uhapšen. Čim sam to čula, srce mi se stegnulo: naša braća i sestre uhapšeni su pre više od 20 dana, a ove knjige Božjih reči još uvek su na nebezbednim mestima. Kada bi pale u ruke policiji, gubitak bi bio ogroman. Knjige moraju da budu zaštićene po svaku cenu. Ali čim sam pomislila da treba da ih premestim, obuzela me je teskoba. Setila sam se sestre koja je uhvaćena dok je prevozila knjige i koju je policija nasmrt pretukla. Šta ako me uhvate dok premeštam knjige? Policija me nikada ne bi pustila, a najverovatnije bih dobila dugu kaznu. Možda bi me čak nasmrt pretukli. Zar to ne bi značilo kraj mog života kao vernice u Boga? Bila sam razapeta između svoje budućnosti i interesa Božje kuće. Bol i unutrašnji sukob proželi su moje srce. Kao vernicu u Boga, ispunio bi me samoprekor kada bih samo stajala po strani i ništa ne bih preduzela dok su knjige Božjih reči u opasnosti. Stoga sam brzo počela da razgovaram sa sestrom o mestu na kojem bismo mogle da sklonimo knjige. Međutim, ovo okruženje je bilo neprijateljsko i nismo mogle da nađemo odgovarajuće mesto. Videvši da posao ne napreduje, osećala sam se kao da mi teret od 500 kg pritiska srce.
Ponedeljak, 17. oktobar 2022. godine. Oblačno
Sinoć smo do kasno u noć razgovarali o poslu, pa sam na kraju prenoćila u kući sestre Sung Ji. Ovog popodneva je došla Vang Jing i uznemireno mi je rekla: „Izbio je virus, a grad je sinoć stavljen pod karantin. Ne možeš da se vratiš.” Kada sam to čula, uznemirila sam se. Dovoljno je teško nositi se sa posledicama represije, a sada je došla zaraza i grad je u karantinu. Kako ćemo sada obaviti ovaj posao kada se suočavamo s dvostrukom nevoljom? Zaraza sada besni; napolju su patrole na svakom koraku. Svi kontrolni punktovi se strogo nadziru. Čak i kada bih pronašla bezbedno mesto za knjige, ne bih mogla da ih zaštitim ako bi me policija uhvatila dok ih premeštam. To bi bio još veći gubitak. Ali ne mogu ni da ostavim knjige na nebezbednim mestima. Šta da radim? Jedina mi je nada da će karantin uskoro biti ukinut i da ću što pre moći da premestim knjige.
Četvrtak, 10. novembar 2022. godine. Oblačno s kišom
Jutros sam uznemireno pogledala kroz prozor. Na ulici pored, dugačak red ljudi čekao je na PCR test. Nisam primetila nikakvu naznaku da će karantin biti ukinut. Uznemireno sam požurivala sestru koja me je ugostila da proveri postoji li neki drugi izlaz. Slegnuvši ramenima, rekla mi je: „Zaraza se pogoršava. Niko ne sme da napusti naselje; sve je blokirano.” Postala sam još uznemirenija kada sam to čula, razmišljajući: „Kako ću završiti ovaj posao kada je grad potpuno zatvoren? Ako zabrana kretanja potraje, kako ću premestiti knjige Božjih reči? Kada će zabrana kretanja stvarno prestati? Ovde sam već duže od 20 dana, a sestru kod koje sam odsela takođe progoni policija. U svakom trenutku rizikujem da budem uhapšena. Grad je takođe područje visokog rizika od zaraze, pa, čak i ako se ukine zabrana kretanja, vrlo lako bih mogla da se zarazim i da završim u karantinu čim izađem. A šta ako se zarazim i umrem ovde?” Od te pomisli srce mi je zamrlo. Pomislila sam: „Nemam čak ni bezbedno mesto na kojem bih ostala. Previše je opasno! Moram da završim svoj posao ovde i da se što pre vratim, kako ne bih morala posvuda da se krijem i živim u takvom stanju represije. Ali zaraza trenutno besni; autobusi i vozovi više ne saobraćaju, pa kako da se vratim?” Stalno sam razmišljala o tome kako da se bezbedno vratim. Što sam više razmišljala, to sam se više udaljavala od Boga. Obuzeli su me uznemirenost i teskoba. Bila sam na mukama.
Večeras sam se razbolela. Glava mi je pulsirala, a celo telo me je bolelo od slabosti. Nisam mogla stabilno da hodam i telo mi je bilo mlitavo. Spustila sam glavu na sto; nisam bila u stanju da je podignem. Činilo mi se da imam simptome zaraze. Bila sam tako zbunjena zbog svega toga. Kako sam odjednom mogla da se razbolim, kad mi je do malopre bilo sasvim dobro? Koju lekciju bi trebalo da naučim? Koja je Božja namera u ovoj situaciji?
Petak, 11. novembar 2022. godine. Sunčano
Dok sam jutros obavljala svoju duhovnu posvećenost, pročitala sam Božje reči koje kažu: „U kontinentalnoj Kini, ceo Božji izabrani narod iskusio je represiju i hapšenje od strane velike crvene aždaje i ujedno je doživeo neka iskušenja. Koliko god puta da su bili slabi ili neuspešni, svima onima koji su u stanju da streme ka istini postepeno se uvećavao rast i sticali su život-ulazak. Budu li se ponovo susreli sa okruženjima i iskušenjima koje su iskusili u prošlosti, oni će donekle imati veru. Ako ih iskustvo jednoga dana dovede do te tačke da se smrti ne boje i da mogu jasno da vide da su život i smrt ljudi zaista u Božjim rukama, te da njima orkestrira i uređuje ih Bog, ne znači li to da im se vera uvećala? Baš kao u doba Starog zaveta – zašto lavovi nisu ugrizli Danila kad je bačen u lavlju jamu? Zato što je imao veru da Bog ne dozvoljava lavovima da ga ugrizu. Šta je, dakle, Danilo razmišljao u svom srcu? Nije se žalio na Boga. U svom srcu je rekao: ’Bog me je bacio u lavlju jamu. I ja i lavovi smo stvorenja. Ako im Bog dozvoli da me pojedu, onda je došlo moje vreme da umrem. Ako Bog to ne dozvoli, lavovi me neće pojesti. To dokazuje da i dalje treba da živim u Božjim rukama, da moj životni vek još nije završen i da ne treba da umrem. To određuje Stvoritelj.’ Kad se suočio sa ovim, kao prvo, Danilo nije porekao Božje ime; kao drugo, nije imao nikakvu sumnju u to šta Bog radi, o tome nije donosio sudove, nije to osuđivao, niti se protiv Boga bunio i bio je u stanju da se pokori Božjim uređenjima. Sotona je time poražen i ponižen. Dakle, šta su bili Danilovi postupci i ispoljavanja? Bili su svedočenje. Jedino kad imaš takav rast suočićeš se s takvim kušnjama. Čak i ako te Bog smesti u lavlju jamu, a ti se ne bojiš i lavovi se ne usuđuju da te pojedu, to onda dokazuje da imaš istinsku veru i da si krenuo putem da budeš usavršen. Životni rast je upravo takav. Bacanje u lavlju jamu takođe je kušnja, baš kao i kad je Jovu oduzet ogroman imetak. Koje je bilo Jovovo ispoljavanje? (Pokornost.) Zašto je bio u stanju da se pokori? Zato što Jov nije imao nikakve sumnje prema onome što Bog radi. Bilo da je Bog nagrađivao ili je oduzimao, za Jova je to bilo u redu. Čak i da je Bog jednog dana davao, a već narednog oduzimao, Jov bi se i dalje pokorio. Kako god da je Bog postupao, za Jova je to bilo u redu; mogao je da dozvoli Bogu da orkestrira kako je On hteo i da se Bogu pokori. Bio je u skladu s Bogom. Odnosno, kako god da je Bog postupao, čak i da se Bog njime poigravao, Jov bi i dalje mogao da se pokori. (…) Istinska vera sadrži istinsku pokornost, a istinska pokornost rađa istinsku veru. Ako imaš istinsku veru i možeš da postigneš istinsku pokornost, koja to kušnja može da te porazi? Koje okruženje može da te porazi? Niko ne može da te porazi. Čak i ako te bace u lavlju jamu, lavovi se neće usuditi da te pojedu. Zar to nije dobra stvar? (Jeste.)” (Božje zajedništvo). Božje reči su mi ozarile srce poput svetionika. Kada je Danilo bačen u lavlju jazbinu jer ga je kralj ugnjetavao, on nije okrivio Boga, iako se suočavao sa smrću. Umesto toga, ostao je postojan u svojoj veri u Božju suverenost nad svim i potpuno se predao Bogu. Imao je iskrenu veru u Boga. Danijelovo iskustvo me je nadahnulo. Ono mi je pokazalo da i ja, poput Danijela, treba da imam istu veru u Boga i da se pokorim Njegovoj suverenosti u okruženju progona i ugnjetavanja. Ali kada sam se suočila sa ovim situacijama u stvarnom životu, nedostajala mi je vera kakvu je Danijel imao. Kada se crkva suočila sa snažnim napadom na nju i kada je knjige Božjih reči trebalo hitno premestiti, prvo sam pomislila na veliki rizik koji ta dužnost nosi sa sobom. Plašila sam se da će me policija usput uhvatiti i nasmrt pretući. Kada je izbila pandemija, plašila sam se da ću se zaraziti i umreti, te sam živela u stanju straha i kukavičluka. Čak sam htela da napustim svoju dužnost kako bih zaštitila sebe i pobegla što brže mogu. To neprijateljsko okruženje otkrilo je da nemam iskrenu veru niti pokornost Bogu. Kada nevernici vide kako pandemija guta ceo grad, tonu u strah i užas. To je zato što ne veruju u Boga i nemaju na koga da se oslone. Ipak, ja, vernica u Boga, bila sam i dalje toliko uplašena i nisam imala veru u Božju svemoć i suverenost. Kako sam onda mogla sebe da nazivam vernicom? Setila sam se Danijela, koji se našao u stranoj zemlji i koga je kralj progonio i sprečavao da se moli Bogu. Danilo je odbio da pravi ustupke silama tame, radije birajući smrt nego predaju, te je nastavio da se moli Bogu. Na kraju je bio bačen u lavlju jazbinu, ali pošto je Bog bio uz njega, lavovi se nisu usudili da ga povrede. Na sličan način, bilo da se suočavamo sa pandemijom ili hapšenjima, sve je u Božjim rukama. Samo od Boga zavisi da li ću biti uhapšena ili ne. Čak i kada bi me uhapsili i zatvorili, trebalo bi da se predam Bogu i da ostanem postojana u svom svedočenju o Njemu. Ako se zarazim virusom, pokoriću se Njegovim orkestracijama i uređenjima. Čak i ako umrem, neću se žaliti. Sada nam je prioritet da zaštitimo knjige Božjih reči. Bez obzira na rizik, moram da se oslonim na Boga kako bih ih premestila što je brže moguće. Moram da otpustim svoje brige i da sa braćom i sestrama složno radim kako bismo ispravno sanirali posledice. Čim sam počela da razmišljam na ovaj način, osetila sam veliko olakšanje. Ovog popodneva, pre nego što sam to i primetila, osećala sam se bolje.
Četvrtak, 15. decembar 2022. godine. Kišovito
Kako vreme brzo prolazi. Prošla su dva meseca otkako sam stigla ovde. Bavim se posledicama napada na crkvu otkako sam došla, ali zbog neprijateljskog okruženja napredak je spor. Sinoć sam saznala da je neko postupio kao Juda i izdao mnoge starešine, delatnike, braću i sestre. Pomislila sam: „Ovi domovi koji su mogli da prime ljude više nisu bezbedni. Sav naš posao je u velikoj meri onemogućen, a sada se situacija još pogoršala. Koliko će još vremena biti potrebno da se ovaj posao završi?” Ta pomisao me je gušila. Večeras je svratila Vang Jing, rekavši da su je vrlo verovatno pratili prethodne noći i da ovde više nije bezbedno. Predložila je da se vratim. Njen predlog mi je bio sasvim prihvatljiv, pa sam pomislila: „Kada su stvari već ovako loše, najbolje bi bilo da se vratim. U svakom slučaju, nije da nisam želela da ostanem ovde, ali jednostavno nema bezbednog mesta za boravak. Sada bih imala savršeno opravdanje da odem.” Ali čim sam pomislila na odlazak, ponovo sam počela da osećam krivicu. Ovde još uvek ima toliko posla koji treba obaviti. Da li bi bilo ispravno da napustim dužnosti i da odem? Iako je situacija trenutno teška, naša braća i sestre još uvek nalaze način da dođu ovde i razgovaraju o poslu. Kad bih se vratila, ne bih mogla da pratim kako se posao odvija. Ali ovde nema bezbednog mesta za boravak. Živim u stalnom strahu i strepnji, poput preplašene ptice. Toliko sam rastrzana. Da li da odem ili da ostanem? Ne znam šta da radim.
Nedelja, 18. decembar 2022. godine. Sunčano
Danas sam nastavila da razmišljam: „Zašto uvek želim da pobegnem kada se suočim sa neprijateljskim okruženjem?” Desilo se da sam primila pismo od jedne sestre koje me je duboko dirnulo nakon što sam ga pročitala. Pisala je o tome da je, nakon što je puštena iz pritvora, želela da ostane u crkvi kako bi se bavila posledicama napada na crkvu. Ali, pošto se brinula da bi je policija mogla u bilo kom trenutku uhapsiti, odlučila je da ode. Zbog toga izvesno vreme nije bila u stanju da izvršava svoju dužnost, zbog čega je žalila. Posebno je citirala odlomak iz Božjih reči koji se u velikoj meri odnosio na moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Sa pozitivne strane gledano, ako u procesu obavljanja dužnosti možeš ispravno da gledaš na svoje dužnosti, ako ih nikada ne napuštaš bez obzira na okolnosti sa kojima se suočavaš, i ako se, čak i kada drugi gube veru i prestaju da obavljaju svoje dužnosti, ti svoje i dalje čvrsto držiš, ako je od početka do kraja nikada ne napustiš, već do svršetka ostaješ postojan i odan svojim dužnostima, tada istinski postupaš prema svojim dužnostima kao prema dužnostima i pokazuješ potpunu odanost. Ako možeš da ispuniš ovaj standard, u suštini si dostigao nivo obavljanja svojih dužnosti u skladu sa merilom; to je pozitivna strana toga. Međutim, sa negativne strane gledano, pre nego što dostigneš ovaj standard, moraš da biti u stanju da izdržiš razna iskušenja. Kakav je to problem kada čovek ne može da izdrži iskušenja u procesu obavljanja svoje dužnosti, pa tu dužnost napusti i pobegne, i time je izda? To se svodi na izdaju Boga. Izdaja Božjeg naloga ujedno je izdaja Boga. Može li čovek koji izda Boga i dalje da bude spašen? Ta osoba je gotova; sva nada je izgubljena, a dužnosti koje je prethodno obavljala svodile su se na puko službovanje, koje je sa izdajom nestalo u ništavilu. Dakle, bitno je čvrsto se držati svoje dužnosti; na taj način postoji nada. Odanim ispunjavanjem svoje dužnosti, čovek može da bude spašen i može da zasluži Božje odobravanje. Šta svi smatraju da je najteže po pitanju čvrstog držanja do svoje dužnosti? Najteže je da čovek ostane postojan kada se suoči sa iskušenjima. Šta ova iskušenja uključuju? Novac, status, intimne veze, osećanja. Šta još? Ako neke dužnosti nose rizike, čak i rizike po život, i ako obavljanje takvih dužnosti može da dovede do hapšenja i zatvora ili čak progona do smrti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da istraješ? Lakoća sa kojom se ova iskušenja mogu prevazići zavisi od toga da li čovek teži istini. Takođe zavisi i od čovekove sposobnosti da postepeno, dok teži istini, počne da razlikuje i da prepoznaje ova iskušenja, da počne da prepoznaje njihovu suštinu, kao i sotonske zamke koje se u njima kriju. Takođe je potrebno da prepozna svoje sopstvene iskvarene naravi, svoju priroda-suštinu i svoje slabosti. Isto tako, čovek mora stalno da se moli Bogu za zaštitu kako bi mogao da izdrži ova iskušenja. Ako može da ih istrpi i da se svoje dužnosti čvrsto drži, bez izdaje ili bekstva u bilo kojoj situaciji, tada verovatnoća da bude spašen dostiže pedeset posto. Da li je lako postići ovih pedeset posto? Svaki korak je izazov, prepun opasnosti; nije to lako postići!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je vršenje dužnosti u skladu sa merilom?”). Božje reči duboko su dirnule moje srce. Božja namera je nada da ću se uvek čvrsto držati svojih dužnosti, bez obzira na okolnosti koje me zadese, da neću izdati niti pobeći. Tek tada ću imati istinito svedočanstvo. Ako se povučem u kukavičluku i strahu pred neprijateljskim okruženjem, napuštajući svoju dužnost pod izgovorom samoočuvanja, izdaću Boga i izgubiću svoje svedočanstvo. Budući da je mnogo braće i sestara uhapšeno, treba se hitno pobrinuti za posledice represije. Pročitala sam toliko Božjih reči i uživala sam u svemu što je On pružio, ali u trenutku istine nisam u stanju da Mu ostanem verna niti da igram ulogu stvorenog bića. Čak želim da iskoristim neprijateljsko okruženje ovde kao opravdanje da odem. Kako sam sebična i lažljiva! Ako odem, neću moći da razgovaram o poslu sa braćom i sestrama licem u lice. To bi uticalo na posao. Štaviše, braća i sestre postaju pomalo bojažljivi i uplašeni zbog masovnih hapšenja, pa u ovom trenutku moramo da podržavamo i ohrabrujemo jedni druge. Moraću češće da razgovaram s njima o Božjoj nameri i o tome kako da dobro obavljamo dužnosti kada se suočimo sa progonom i teškoćama. Dakle, korisno je zbog posla da ostanem ovde. Kada bih mislila samo na svoje interese i napustila svoju dužnost zbog straha od smrti, bila bih pravi dezerter i izdajnik Boga. Kako bi to bilo sebično, ogavno i nečovečno! Imajući sve to na umu, znam šta treba da činim. Ne mogu da dozvolim da me trenutne okolnosti zastraše niti mogu da napustim svoju dužnost i odem samo zato što prate Vang Jing i zato što se plašim da ću biti umešana. Moram da se oslonim na Boga i učinim sve što mogu kako bih rešila posledice, zbog čega sam poslata ovde. Bez obzira na opasnosti koje mogu da me zadese ili na težinu posla, voljna sam da prinesem svoju odanost. Bilo da živim ili umrem, poveriću sebe Bogu, dozvoliću Mu da svime orkestrira i pokoriću se Njegovoj suverenosti i aranžmanima. Obaviću ovaj posao kako treba, makar me to koštalo i života.
Utorak, 20. decembar 2022. godine. Sunčano
Razmišljajući o onome što mi se dešavalo, prizor po prizor, pomislila sam: „Zašto želim da pobegnem i napustim svoju dužnost čim se nađem u opasnom okruženju? Kakva me to priroda kontroliše?” U svom traganju, videla sam dva odlomka Božjih reči: „Antihristi su izuzetno sebični i ogavni. Ne poseduju istinsku veru u Boga, a još manje odanost Bogu. Kada se suoče s nekim problemom, štite i čuvaju samo sebe. Ništa im nije važnije od njihove lične bezbednosti. Pod uslovom da mogu da žive i da ih ne hapse, nije ih briga koliko je štete naneto radu crkve. Ti ljudi su izuzetno sebični, uopšte ne razmišljaju o braći i sestrama niti o radu crkve, već samo razmišljaju o svojoj ličnoj bezbednosti. Oni su antihristi. (…) Antihristi napuštaju crkveni posao i priloge Bogu i ne organizuju da se ljudi pozabave posledicama nakon hapšenja. A to je isto kao da su dozvolili velikoj crvenoj aždaji da se domogne priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda. Zar to nije prikrivena izdaja priloga Bogu i Njegovog izabranog naroda? Kada su onima koji su odani Bogu poznate opasnosti nekog okruženja, oni se svejedno smelo hvataju u koštac sa rešavanjem posledica nakon hapšenja i nastoje da gubitke po Božju kuću svedu na najmanju moguću meru, a tek onda se sami povlače. Njihova lična bezbednost im nije na prvom mestu. Recite Mi, u ovoj rđavoj zemlji velike crvene aždaje, ko može da se pobrine da onima koji veruju u Boga i obavljaju dužnost ne preti nikakva opasnost? Koje god dužnosti da se čovek prihvati, to sa sobom nosi određeni rizik, a opet, Bog nalaže da se dužnost obavi i, dok sledi Boga, čovek mora da preuzme rizik obavljanja svoje dužnosti. Treba ispoljiti mudrost i preduzeti mere za sopstvenu bezbednost, s tim da lična bezbednost čoveku ne sme da bude prioritet. Čovek mora da uvaži Božje namere, time što će na prvo mesto postaviti delo Božje kuće, baš kao i širenje jevanđelja. Najvažnije je ispuniti ono što je Bog naložio čoveku i to predstavlja prioritet. Antihristima je na prvom mestu njihova lična bezbednost, smatraju da ih se ništa drugo ne tiče. Kome god da se nešto dogodi, njima nije stalo do toga. Lagodno se osećaju sve dok se njima, antihristima, ne dogodi ništa loše. Ne znaju za odanost, što je određeno priroda-suštinom antihristȃ” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). „Antihristi ne pokazuju nikakvu odanost prema Bogu. Kad im se dodeli posao, oni ga vrlo rado prihvate i daju neke lepe izjave, ali kad naiđe opasnost, beže glavom bez obzira; beže među prvima i prvi su koji bi da se izbave. To pokazuje da su njihova sebičnost i ogavnost naročito ozbiljni. Oni nemaju nikakav osećaj odgovornosti niti odanosti. Suočeni sa problemom, znaju jedino kako da pobegnu i kako da se sakriju i razmišljaju samo o tome kako da sebe zaštite, nikada ne uzimajući u obzir svoje odgovornosti ili dužnosti. Zarad svoje lične bezbednosti, antihristi dosledno ispoljavaju svoju sebičnu i ogavnu prirodu. Ne daju prednost poslu Božje kuće niti svojim dužnostima. Još i manje daju prednost interesima Božje kuće. Umesto toga, na prvom mestu im je njihova lična bezbednost” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog razotkriva sebičnost i ogavnost antihrista. Kada se suoče sa neprijateljskim okruženjem dok obavljaju svoju dužnost, gde god da se nađu, misle samo na sebe. Posebno cene svoju bezbednost i živote. Čim su njihovi interesi ugroženi, napuštaju rad Božje kuće i ne pokazuju nikakvu odanost Bogu. Čitanje Božjih reči koje razotkrivaju antihriste me je pogodilo u srce. Zar nisam i ja postupala na isti način? Videvši loše okruženje ovde u crkvi i izbijanje zaraze, bojala sam se da će me policija uhapsiti i mučiti do smrti; takođe sam se bojala da ću se zaraziti virusom i umreti. Posebno sam se bojala smrti i želela sam da pobegnem što pre. Živela sam po sledećim sotonskim otrovima: „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „čovekova sudbina je u njegovim rukama” i „loš život je bolji od dobre smrti”, pa sam verovala da u životu treba da mislimo na sebe. Radije bih nastavila da živim nečasno nego da platim cenu za obavljanje svoje dužnosti. Previše sam sebična i ogavna! Braća i sestre koji odano obavljaju svoje dužnosti, uprkos tome što znaju za rizike u neprijateljskom okruženju, čvrsto se drže svojih dužnosti tako što se oslanjaju na Boga, izlažu svoje živote opasnosti i na kraju štite knjige Božjih reči i bezbednost ostale braće i sestara. Za razliku od njih, ja se osećam tako posramljeno. Ovde je okruženje neprijateljsko, zaraza je nešto gora, ali ipak ima braće i sestara koji se izlažu riziku da bi me ugostili, a ja i dalje brinem o sebi, nisam u stanju da se svim srcem posvetim svojoj dužnosti. Zaista mi nedostaje ljudskosti! Kad bih imala imalo savesti ili razuma i kada bih znala da su knjige Božjih reči u opasnosti, dala bih sve od sebe da osiguram da se posledice saniraju kako treba i da se gubici svedu na minimum. Kada bih zaista pobegla, a da knjige Božje reči nisu blagovremeno premeštene, vrlo je verovatno da bi pale u ruke velike crvene aždaje. Još više braće i sestara bilo bi u opasnosti od hapšenja, a njihov život-ulazak bi zbog toga pretrpeo još veće gubitke. Na taj način, čak i kada bih izbegla hapšenje i sačuvala svoj život, ostavila bih za sobom ozbiljan prestup. Bila bih preplavljena ogromnim žaljenjem, ali bilo bi prekasno da se išta učini u vezi s tim! Setila sam se šta je Gospod Isus rekao: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo; oni dušu ne mogu ubiti. Više se bojte onoga koji može i dušu i telo da pogubi u paklu” (Matej 10:28). „Ko hoće da nađe svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 10:39). Setila sam se i jednog odlomka reči Svemogućeg Boga koji kaže: „Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš. Ljudi danas u sebi nose strah i brigu, ali čemu služe ta osećanja? Ako Bogu nisi potreban da to učiniš, zašto onda brineš o tome? Ako si Bogu potreban da to učiniš, ne treba da izbegavaš odgovornost, niti da je odbacuješ. Trebalo bi samoinicijativno da sarađuješ i da prihvatiš to bez brige. Bez obzira na to kako neko umre, ne bi trebalo da umre pre Sotone, niti bi trebalo da umre u Sotoninim rukama. Ako će neko da umre, treba da umre u Božjim rukama. Ljudi su od Boga potekli i Bogu se vraćaju – takav je razum i stav koji stvoreno biće treba da poseduje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Božje reči su mi omogućile da razumem da, kada me zadese opasnost i pretnja smrću prilikom izvršavanja dužnosti, treba da ostanem odana Bogu. Čak i ako to znači žrtvovati svoj život, čvrsto ću se držati dužnosti i nikada se neću popustiti pred Sotonom. To je najsnažnije svedočenje o porazu Sotone koje Bog odobrava. Kada se suočavam sa pretnjama po život, ako odbijem Božji nalog zbog straha od smrti, to će postati znak sramote i Bog će me prezreti. Ti proroci i apostoli su se kroz vekove suočavali sa strašnom smrću zarad propovedanja jevanđelja i svedočenja o Bogu: neke su rastrgli konji, drugi su nasmrt iskasapljeni, dok su neki nasmrt spaljeni. Petar je čak bio razapet naopačke zbog Boga. U poslednjim danima, Komunistička partija je uhapsila mnogo braće i sestara i surovo ih je mučila zbog propagiranja jevanđelja carstva. Čak i na ivici smrti, oni i dalje odbijaju da poreknu Božje ime; dok neki, čak i kada su mučeni do smrti, ne pristaju da postanu Jude niti da izdaju Boga. Oni su dali divna i snažna svedočanstva za Boga. Svojim životima branili su istiniti put, a svojom su smrću propagirali i svedočili ovom zlom svetu da je Bog jedan istiniti Bog, Stvoritelj. Čak i ako to znači žrtvovati svoje živote, oni ipak neće oklevati. Dati svoj život da bi se svedočilo za Boga predstavlja dragocen i smislen postupak. To je najuzvišeniji oblik svedočenja. Shvativši to, manje sam se plašila. Bila sam spremna da se suočim sa ovim okruženjem oslanjajući se na Boga.
U tom trenutku, sledeće Božje reči su mi pale na pamet. Svemogući Bog kaže: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da postavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje reči nose autoritet i moć. Sve je pod Božjim suverenitetom i uređenjem. Ma koliko Sotona bio surov i zloban, čak ni on ne može pobeći od granica koje je Bog postavio. Bez Božjeg dopuštenja, on se ne usuđuje da pređe tu granicu, a kamoli da nam naudi. Isto kao što je Sotona želeo da uništi Jova, a Bog nije dozvolio Sotoni da uzme Jovov život. Iako je Sotona upotrebio svaku svoju varku i spletku, nije se usudio da nasrne na Jovov život. To me je navelo da shvatim da je Božji autoritet van domašaja bilo kakvih neprijateljskih sila. Iako je ovde loše stanje, nisam uhapšena. Sve je to zbog Božje zaštite. Jednom sam otišla do kuće u kojoj sam odsela, ali sestra nikada nije došla po mene. Kasnije sam saznala da je kuću izdao jedan Juda i da je bila pod strogim policijskim nadzorom. To što nisam stigla tamo, bila je isključivo Božja zaštita. Štaviše, ova zaraza je vezala ruke policiji, ometajući njihove napore da hapse braću i sestre. U suprotnom, ko zna koliko bi još braće i sestara bilo uhapšeno. Sve to predstavlja Božje čudesno delo, mudrost i svemoć. Čak i usred ovog neprijateljskog okruženja, KPK se ne usuđuje da me dira bez Božjeg dopuštenja. Samo od Boga zavisi da li ću biti uhapšena i strogo kažnjena. Više ne mogu da živim samo za sebe; spremna sam da se predam Bogu i da pustim da me On vodi iz dana u dan. Bez obzira na to koliko je ovde okruženje neprijateljsko ili koliko jako zaraza besni, čvrsto ću se držati svoje dužnosti do samog kraja. Shvativši to, pronašla sam duševni mir i posvetila sam se svojoj dužnosti.
Subota, 31. decembar 2022. godine. Sunčano
Juče smo Su Sijao i ja otišle u jednu crkvu. Na naše iznenađenje, brat koji nas je ugostio ponudio nam je mesto za čuvanje knjiga. Obe smo bile oduševljene, a zatim smo odlučile da podelimo posao. Su Sijao je otišla da upozna stanje u kući, dok sam se ja vratila da sa braćom i sestrama razgovaram o premeštanju knjiga Božjih reči. Do popodneva smo uspešno premestili prvu turu knjiga.
Utorak, 14. februar 2023. godine. Sunčano
Proteklih dana smo neprekidno premeštali knjige Božjih reči, a danas smo konačno premestili poslednju turu. Jutros oko 3 sata videla sam braću koja su premeštala knjige da se bezbedno vraćaju i obuzele su me emocije koje rečima ne mogu da izrazim. Tokom tog perioda, uspeli smo da bezbedno premestimo sve knjige, uprkos tako neprijateljskom okruženju. Sve to je rezultat Božjeg usmeravanja i složne saradnje braće i sestara. Dok sam sedela u autobusu na putu kući, ispunio me je osećaj mira i sigurnosti. Tokom celog puta sam neprestano razmišljala: iako sam došla ovde da radim u opasnom okruženju, dobro sam shvatila da upravo u takvim opasnim situacijama možemo da vidimo čudesna Božja dela i prepoznamo da su Božji autoritet i moć van domašaja bilo kakvih neprijateljskih sila. Sada takođe razumem da iskustvo takvih neprijateljskih okruženja može da usavrši veru, da mi pomogne da shvatim Božju svemoć i suverenost, kao i da razotkrije moju sebičnost i ogavnost. Kada bih se našla u opasnom okruženju, bila sam sklona tome da štitim svoje interese i da mislim samo na svoju budućnost i sudbinu. Božje reči su me vodile da probijem mračan uticaj Sotone, da istrajem do kraja i da dovršim posao zbog kojeg sam poslata. Stekla sam toliko toga tokom ovog putovanja. Ovo predstavlja nezaboravno iskustvo i dragoceno blago u mom životu! Hvala Bogu!
