13. Više ne uzdižem sebe i ne razmećem se
Godine 2021. postala sam nadzornica rada na jevanđelju. Pošto sam ranije imala iskustva u propovedanju jevanđelja i postigla određene rezultate, pomislila sam da sam prilično pogodna za tu dužnost. Videla sam da neka braća i sestre tek počinju da se obučavaju u propovedanju jevanđelja, pa sam ih usmeravala i pomagala im. Na moje iznenađenje, nakon što sam podelila neke bitne istine o određenim verskim predstavama, braća i sestre su počeli da me hvale, rekavši da sam govorila razumljivo i jasno. Pomislila sam: „Jedva da sam išta rekla, a vi ste već stekli osećaj da ste mnogo toga dobili. Ako s vama podelim još toga, još ću više da vas zadivim.” Kasnije me je starešina zamolio da govorim o svojim iskustvima sa propovedanjem jevanđelja, pa sam čak i držala propovedi o tome kako se propoveda jevanđelje iz materijala koji sam pripremila za braću i sestre kao priručnik. Zbog toga sam se osećala još izuzetnije, i za tili čas, ego mi je izmakao kontroli i počela sam da mislim da sam zaista bolja od druge braće i sestara. Ponekad, da bih pokazala braći i sestrama da znam više, trudila sam se da postavljam teška pitanja, a kada ne bi umeli da odgovore, više bih besedila, i tako su mi se još više divili.
Jednom prilikom, tokom okupljanja, Džang Đi je rekao: „Ljudi iz nekih veroispovesti imaju mnogo predstava, a ja ne znam kako da o njima razgovaram u zajedništvu.” Drugi brat je rekao: „Neki religiozni ljudi slepo veruju u neosnovane glasine, i mada neke od njih možemo da osporimo, i dalje ne možemo o njima jasno da razgovaramo u zajedništvu.” Videvši braću i sestre u teškoćama, pomislila sam: „Stvarno ništa ne razumete. Ako postoje predstave, samo razgovarajte u zajedništvu o njima, a ako postoje neosnovane glasine, samo ih osporite. Šta je tu teško? Izgleda da moram da vam besedim o mom iskustvu u propovedanju jevanđelja da bih vam objasnila šta je šta.” Onda sam im rekla: „Suočavanje sa teškoćama u propovedanju jevanđelja je upravo ono što nas obučava. Ne samo da nas primorava da se opremimo istinom, već nam takođe pomaže da naučimo da koristimo istinu za rešavanje raznih verskih predstava. Štaviše, propovedanje jevanđelja zahteva da budemo voljni da patimo; kako možemo da vidimo Božje blagoslove ako ne patimo? Baš kao kada sam jednom propovedala jevanđelje, unapred sam saznala koje predstave imaju mogući primaoci jevanđelja, a zatim sam tražila i razmišljala o bitnim rečima Božjim, i tako što smo zaista patili i plaćali ceh, za nešto više od mesec dana preobratili smo stotine ljudi. Zaista sam videla da je to Božji blagoslov i osećala sam se veoma srećno. Čak smo na Novu godinu imali okupljanje i razgovarali u zajedništvu sa mogućim primaocima jevanđelja. Kasnije, kada su starešine tih veroispovesti išle okolo i svuda stvarale ometanja, razgovarali smo u zajedništvu o istini, zalivali i podržavali moguće primaoce jevanđelja. Kada smo se sreli sa starešinama tih veroispovesti, nismo se plašili i diskutovali smo s njima, do te mere da su na kraju otišli povijenog repa, i mogući primaoci jevanđelja postali su još ubeđeniji u Božje delo u poslednjim danima.” Videla sam da sva braća i sestre pažljivo slušaju širom otvorenih očiju, neki su me čak hvalili, govoreći: „Neverovatno je preobratiti toliko ljudi za mesec dana!” Da bi me braća i sestre još više cenili i smatrali zaista izuzetnom, ponovo sam počela da se hvalim, govoreći: „Jednom sam čak preobratila i gradonačelnikovog sekretara. Prvo sam pomislila, on je na prilično visokom položaju, da li će me uopšte saslušati? Ali dok sam mu propovedala, shvatila sam da mu nedostaje istina, iako je na visokom položaju, i divio se svemu o čemu sam govorila. Kasnije su on i desetine članova njegove crkve prihvatili jevanđelje!” Sva braća i sestre su me gledali sa odobravanjem, a neki su rekli: „Stvarno si posebna! Uspela si čak da preobratiš i gradonačelnikovog sekretara! Mi to nikada ne bismo mogli; toliko zaostajemo za tobom!” Neki su takođe rekli: „Kada ćemo moći da propovedamo jevanđelje kao ti?” Posle nekog vremena, primetila sam da se neka braća i sestre više ne plaše da propovedaju jevanđelje, i da su čak imali hrabrosti da propovedaju mogućim primaocima jevanđelja različitih veroispovesti. Osećala sam se zaista srećno i imala sam sjajan osećaj da sam nešto postigla.
Nakon toga, kad god bi braća i sestre naišli na probleme ili poteškoće u propovedanju jevanđelja, dolazili bi kod mene i svakome od njih bih ponaosob davala odgovore. Vremenom su braća i sestre počeli mnogo da zavise od mene. Sećam se da su jednom braća i sestre naišli na propovednika iz druge veroispovesti, ali u strahu da neće biti u stanju da na adekvatan način razreše mnoge propovednikove predstave, izgubili su hrabrost. Nekoliko njih je čak došlo kolima da me nađu i zamolili su me da pođem s njima. Pomislila sam: „Prešli su toliki put samo da bi me našli, čini se da je moj status u njihovim srcima prilično izuzetan. Da li je to dobro ili loše?” Osećala sam se pomalo nelagodno, misleći: „Da li mi se klanjaju i ugledaju se na mene? Ako se ovo nastavi, zar neću dovesti svu braću i sestre pred sebe? Ako je zaista tako, onda bi to uvredilo Božju narav!” Ali onda sam pomislila: „Ako ne usmeravam braću i sestre u propovedanju jevanđelja, oni to neće moći da učine sami, zar to onda nije korisno za rad na jevanđelju?” Kada sam to pomislila, nelagoda mi je brzo nestala iz srca, pa sam otišla sa braćom i sestrama da propovedam jevanđelje tom propovedniku. Ali, na naše iznenađenje, posle čitavog dana vožnje i žurbe, uopšte nismo našli tog propovednika. Uložili smo toliko ljudstva i sredstava uzalud. Za to vreme, rad na jevanđelju nije pokazivao značajne rezultate i osećala sam se prilično negativno, brinući se šta će braća i sestre misliti o meni ako se tako nastavi. Da li će reći da samo imam zvanje nadzornice, ali ne i suštinu? Ali nisam znala koje je poreklo problema, pa sam htela da nađem nekoga s kim bih mogla da porazgovaram, ali onda sam pomislila: „Ja sam nadzornica; šta će braća i sestre misliti o meni ako u zajedništvu podelim svoje stanje s njima? Zar ne bi rekli da nemam rast? Ako čak i ja postanem negativna, kako mogu da pratim njihov rad? Ipak je bolje da prećutim, Samo ću se moliti Bogu i sama to rešiti.” Dakle, potisnula sam taj pritisak u svom srcu, nabacila hrabar izraz lica pred braćom i sestrama i nastavila da se ponašam među njima kao da sam puna samopouzdanja.
Jednog dana, jedna sestra je rekla da je upoznala mogućeg primaoca jevanđelja, i zamolila me da mu propovedam jevanđelje, Druga sestra je takođe rekla da je mogući primalac jevanđelja kojeg je poznavala bio voljan da istraži Božje delo poslednjih dana, i pitala je kada mogu da mu propovedam. Bilo mi je veoma drago da to čujem, misleći da ako bih mogla da preobratim sve te moguće primaoce jevanđelja, rad na jevanđelju bi pokazao određeni napredak. Ali baš kad sam se spremala da napravim veliki pomak, sestru koja me je ugostila iznenada je uhapsila policija, a i mene su zamalo uhvatili. U to vreme, moja jedina opcija bila je da se sakrijem kod kuće i ne izlazim da propovedam jevanđelje. Noću sam ležala u krevetu, prevrtala se s jedne strane na drugu i nikako nisam uspevala da zaspim, razmišljajući: „Ova situacija se dogodila uz Božju dozvolu; da li sam na bilo koji način uvredila Božju narav? Sada kada se sva braća i sestre ugledaju na mene i dive mi se, da li sam ih zaista dovela pred sebe?” Ali pre nego što sam imala vremena da razmislim, prebačena sam na dužnost izrade tekstova. Tek kada sam jednog dana pročitala dva dokumenta o proterivanju antihrista, i videla da su mnoga njihova ponašanja veoma slična mojim, shvatila sam ozbiljnost problema. Brzo sam došla pred Boga da se molim: „Bože, proterivanje ovih antihrista je upozorenje za mene, moram dobro da razmislim o sebi. Molim te, prosveti me i vodi me, tako da mogu istinski da spoznam sebe i da popravim greške na vreme.” Posle molitve, tražila sam reči Božje koje razotkrivaju kako ljudi uzdižu sebe i svedoče o sebi.
Svemogući Bog kaže: „Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). „Još jedan metod koji antihrist koristi da ljude navede na stranputicu i kontroliše ih, je da se stalno pokazuje, da svi čuju za njega i da što više ljudi sazna za njegov doprinos Božjoj kući. Na primer, mogli bi reći: ’Ranije sam smislio neke metode za širenje jevanđelja i to je poboljšalo delotvornost širenja jevanđelja. Danas, neke druge crkve takođe usvajaju te metode.’ U stvarnosti, razne crkve su prikupile dosta iskustva u širenju jevanđelja, ali se antihristi neprestano hvale njihovim ispravnim odlukama i dostignućima, obaveštavajući ljude o njima, naglašavajući ih i ponavljajući ih gde god da odu, dok svi ne saznaju za njih. Šta je njihov cilj? Da izgrade svoj ugled i prestiž, da dobiju pohvale, podršku i divljenje od što više ljudi i da nateraju ljude da im se za sve obraćaju. Zar se time ne postiže antihristov cilj da ljude navede na stranputicu i da ih kontroliše? Većina antihrista se ponaša tako što preuzimaju ulogu u navođenju ljudi na stranputicu, hvataju ih u zamku i kontrolišu. Nevezano za crkvu, društvenu grupu ili radno okruženje, kad god se pojavi antihrist, većina ljudi nesvesno počinje da ih obožava i da se ugleda na njih. Kad god naiđu na poteškoće u kojima se osećaju zbunjeno i kad im treba neko da im pruži smernice, posebno u kritičnim situacijama kada treba doneti odluku, setiće se nadarenog antihrista. Oni veruju u svom srcu: ’Kad bi samo bio ovde, sve bi bilo u redu. Samo nam on može dati savet i predloge koji će nam pomoći da prebrodimo ovu poteškoću; on ima najviše ideja i rešenja, njegova iskustva su najbogatija, a njegov um je najbistriji.’ Nije li činjenica da to što ti ljudi mogu da obožavaju antihrista u toj meri direktno povezana sa njihovim uobičajenim načinom razmetanja, nastupanja i paradiranja unaokolo? (…) Bez obzira na to, antihristi imaju niz metoda za kontrolisanje ljudi i ne oklevaju da ulažu vreme i energiju u upravljanje svojim statusom i svojim ugledom u srcima ljudi, a sve sa krajnjim ciljem da steknu kontrolu nad njima. Šta antihrist radi pre nego što postigne taj cilj? Kakav je njegov stav prema statusu? To nije uobičajena naklonost ili zavist; to je dugoročni plan, promišljena namera da se to postigne. Oni pridaju poseban značaj moći i statusu i vide status kao preduslov za postizanje cilja, a to je navođenje na stranputicu i kontrolisanje ljudi. Jednom kada steknu status, uživanje u svim njegovim prednostima je nešto što se podrazumeva. Stoga je sposobnost antihrista da ljude navede na stranputicu i da ih kontroliše rezultat marljivog upravljanja. Apsolutno nije moguće da su slučajno krenuli tim putem; sve što rade je namerno, promišljeno i pažljivo proračunato. Sticanje moći i postizanje cilja da kontrolišu ljude je za antihriste nagrada – to je ishod koji najviše žele. Njihova težnja ka moći i statusu je motivisana, svrsishodna, namerna i mukotrpno vođena; odnosno kada govore ili deluju, imaju snažan osećaj svrhe i namere, a cilj im je posebno definisan” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Peta stavka: Oni ljude navode na pogrešan put, vrbuju ih, prete im i kontrolišu ih”). Bog razotkriva da antihristi koriste razne metode da bi uzdigli sebe i posvedočili o sebi ne bi li naveli ljude da im se klanjaju i da im se dive i da bi postigli svoje ciljeve navođenja na stranputicu i kontrolisanja ljudi. Kada sam to uporedila sa svojim ponašanjem, videla sam da je isto kao i ponašanje antihrista. Da uspostavljam svoj ugled i dobar imidž među braćom i sestrama, i da ih navodim da mi se dive i da se ugledaju na mene, takođe sam tražila svaku priliku da se razmećem svojim zaslugama i kapitalom u propovedanju jevanđelja. Želela sam da braća i sestre vide koliko sam propatila dok sam propovedala jevanđelje, koliko sam bila iskusna i sposobna, i koliko sam doprinela radu crkve. Kada bih se okuplja sa braćom i sestrama, da bih im stavila do znanja koliko sam toga shvatila, postavljala sam im teška pitanja da ih testiram, a kada ne bi umeli da odgovore, razgovarala bih u zajedništvu s njima da istaknem svoje shvatanje istine i da ih navedem da se ugledaju na mene; Kada su braća i sestre nailazili na teškoće, hvalisala bih se kako sam patila i plaćala ceh, koliko sam ljudi preobratila propovedanjem jevanđelja, kako sam diskutovala sa starešinama različitih veroispovesti, i čak bih se dičila važnim ljudima koje sam preobratila. Kroz to sam želela da braća i sestre osete da sam dala značajan doprinos radu na jevanđelju kako bi me još više obožavali. Iskoristila sam svoje iskustvo da uputim braću i sestre šta da rade, što je dovelo do toga da su oni dolazili kod mene kad god su imali problem ili teškoću. Čak su prelazili velike udaljenosti da bi me potražili da propovedam jevanđelje, insistirajući da idem sa njima, kao da bez mene niko ne bi mogao da propoveda jevanđelje. Da se to nastavilo, zar ne bih dovodila ljude pred sebe? Zar to nije upravo ono što antihristi rade? Nije ni čudo što rad na jevanđelju nije davao nikakve rezultate, odavno sam bila na pogrešnom putu i išla sam u suprotnom pravcu od Boga. Zašto bi me On blagoslovio ili vodio? Bog je već bio počeo da me prezire! Ipak, čak i u takvom stanju, još uvek mi nije palo na pamet da preispitam sebe, pa čak i kada sam se osećala negativno i potisnuto, nisam imala hrabrosti da se otvorim pred braćom i sestrama iz straha da bi to uništilo dobru sliku koju su imali o meni. Terala sam se da se pretvaram, pokazujući samo svoju dobru stranu i skrivajući lošu. Bila sam vrlo licemerna! Što sam više razmišljala o tome, sve me je veći strah obuzimao. Kako sam mogla da hodam putem antihrista a da toga nisam ni bila svesna? Kakva narav je dovela do toga? Zato sam došla pred Boga da se molim, tražeći od Njega da me prosveti i usmeri da shvatim svoju priroda-suštinu.
Kasnije sam pogledala video-zapis o iskustvenom svedočenju, i odlomak Božjih reči citiranih u njemu dao mi je određeni uvid u moju iskvarenu prirodu. Svemogući Bog kaže: „Otkako je Sotona iskvario ljudski rod, ljudska priroda počela je da se kvari i ljudi su postepeno izgubili razum koji imaju normalni ljudi. Više se ne ponašaju kao ljudska bića na položaju čoveka, već su puni suludih težnji; prevazišli su položaj čoveka – a opet, svejedno teže da se popnu još više. Na šta se to ’više’ odnosi? Žele da nadvise Boga, žele da nadvise nebo i sve ostalo. Šta je uzrok tome što ljudi otkrivaju takvu narav? Kada se sve sabere i oduzme, čovekova priroda je previše nadmena. … Jednom kada ljudi postanu nadmeni po prirodi i suštini, često su buntovni prema Bogu i opiru Mu se, ne obaziru se na Njegove reči, stvaraju predstave o Njemu i čine stvari kojim Ga izdaju, kao i stvari koje njih same uzdižu i svedoče im. Kažeš da nisi nadmen, ali zamisli da ti je data crkva i da ti je omogućeno da je vodiš; zamisli da te nisam orezivao i da te niko u Božjoj porodici nije kritikovao niti ti pomagao: pošto bi je neko vreme vodio, naveo bi ljude da ti padnu pred noge i da ti budu poslušni, pa čak i da ti se dive i obožavaju te. A zašto bi ti to uradio? To bi bilo određeno tvojom prirodom; to bi jednostavno bilo prirodno otkrovenje. Nemaš nikakve potrebe da učiš to od drugih, niti oni imaju potrebe da te podučavaju. Nisu ti potrebni drugi da te poduče niti da te primoraju da to uradiš; takva situacija prirodno nastaje. Cilj svega što radiš jeste da te ljudi uzdižu, da te hvale, obožavaju, budu ti poslušni i u svemu te slušaju. To što ti je omogućeno da budeš starešina prirodno rađa ovakvu situaciju i ona se ne može promeniti. A kako nastaje ta situacija? Određuje je čovekova nadmena priroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Nadmena priroda je glavni uzrok čovekovog otpora prema Bogu”). Iz Božjih reči sam shvatila da su ljudi sposobni da uzdižu sebe i svedoče o sebi, čineći stvari koje se opiru Bogu, i da je to podstaknuto nadmenom prirodom. Razmišljajući o svojim postupcima i ponašanju, shvatila sam da sam time što sam se oslanjala na malo iskustva koje sam imala propovedajući jevanđelje u prošlosti, i znajući malo više o Bibliji od neke braće i sestara, stekla precenjeno mišljenje o svojim sposobnostima i počela da mislim da sam nešto posebno, što me je teralo da se razmećem i hvalim. Nakon što sam postigla neke rezultate u propovedanju jevanđelja i zadobila nekoliko ljudi, postala sam toliko nadmena da sam izgubila svaki osećaj o sebi, hvalila sam se svima oko sebe, želeći da svi na svetu znaju za moja dostignuća. Kako sam mogla da budem tako nadmena i nerazumna? Istinu izražava Bog, i mada sam možda imala malo svetla kada sam bila na okupljanjima i besedila o Božjim rečima sa braćom i sestrama, do te svetlosti je došlo zbog Božjeg prosvećenja. Čak i ako sam imala nešto iskustva u propovedanju jevanđelja, Bog je taj koji mi je unapred uredio okolnosti da uvežbavam i prikupljam to iskustvo. To nije bilo zato što sam imala neke posebne sposobnosti ili veštine. Štaviše, zar mi intelekt i rečitost takođe nije podario Bog? Ali ja sam rezultate postignute kroz Božje delo uzela kao svoja sopstvena dostignuća i hvalisala se njima, navodeći ljude da me obožavaju i da se ugledaju na mene. Bila sam zaista bestidna i potpuno bez svesti o sebi! Razmišljala sam o tome kako mi je Božja blagodat omogućila da postanem nadzornica, i da je to bilo da bih pomogla braći i sestrama da nauče da u zajedništvu razgovaraju o istini da bi razrešili verske predstave, i naučili da svedoče o Božjem delu poslednjih dana i da dovedu pred Boga više ljudi koji vole istinu. Ali sam koristila svoju dužnost da uzdižem sebe i da se razmećem, navodeći ljude da me obožavaju i da se ugledaju na mene, što je ozbiljno prekinulo i omelo rad na jevanđelju. Moje delovanje i ponašanje je zaista zaslužilo da bude prokleto i kažnjeno od strane Boga! Ti antihristi su proterani jer su neprestano uzdizali sebe i svedočili o sebi, pokušavali da stvore sopstvena kraljevstva, i teško su uvredili Božju narav, što je dovelo do njihovog izbacivanja iz crkve. Da se nisam pokajala, dočekala bih isti kraj kao i ti antihristi, jer to je bio put bez povratka, onaj koji je Bog osudio i prokleo. Shvativši to, sve više sam se gadila sebe i počela sam da mrzim sebe.
Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Božji identitet, suština i narav uzvišeni su i časni, ali On se nikada ne hvali. Bog je ponizan i skriven, pa ljudi ne vide šta je sve uradio, ali, dok tako pritajeno radi, On ljude sve više snabdeva, hrani i usmerava – sve to Bog uređuje. Zar nije skrivenost i skrušenost to što Bog nikada ne obznanjuje te stvari i što ih nikada ne pominje? Bog je ponizan upravo zbog toga što može da obavi te stvari, ali ih nikada ne pominje i ne objavljuje, niti sa ljudima raspravlja o njima. Odakle tebi pravo da govoriš o skrušenosti kad za takve stvari nisi sposoban? Iako ništa od tih stvari nisi uradio, ti i dalje insistiraš na tome da preuzmeš zasluge za njih – to je ono što se naziva bestidnošću. Dok usmerava čovečanstvo, Bog obavlja tako veliko delo i predsedava nad čitavom vaseljenom. Njegov autoritet i sila su ogromni, ali On ipak nikada nije rekao: ’Moja je sila izvanredna.’ On i dalje ostaje skriven među svim stvarima, predsedava nad svime, hrani i snabdeva čovečanstvo i omogućava ljudima da, generaciju za generacijom, opstaju. Uzmite, na primer, vazduh i sunčevu svetlost, kao i sve one materijalne stvari koje su neophodne za opstanak ljudi na zemlji – sve one naviru bez prestanka. Neupitno je da Bog snabdeva čoveka. Kad bi Sotona učinio nešto dobro, da li bi on ćutao o tome i ostao neopevani junak? Nikada. Isti je slučaj i sa nekim antihristima unutar crkve koji su se ranije bavili nekim opasnim poslovima, koji su napustili neke stvari i podneli patnju, i koji su možda bili čak i u zatvoru; ima takođe i onih koji su nekada doprineli jednom aspektu rada Božje kuće. Oni te stvari nikada ne zaboravljaju, misle da im zbog toga sleduju doživotne zasluge i da su time stekli doživotni kapital – što pokazuje koliko su ti ljudi mali! Ljudi su zaista mali, a Sotona je bestidan” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, duboko sam se postidela. Ovaploćeni Bog se ponizno krije među iskvarenim ljudima, tiho sprovodeći delo spasavanja čovečanstva, zalivajući i opskrbljujući nas svim istinama koje su nam potrebne, ali Bog to nikada ne objavljuje čovečanstvu, niti sebi pripisuje zasluge za stvari koje čini. Ali, što se mene tiče, ja sam niko i ništa, ali kada sam preobratila nekoliko ljudi propovedanjem jevanđelja, stekavši malo iskustva u radu na jevanđelju, i postala sposobna da izrecitujem nekoliko reči i doktrina, pomislila sam da sam bitna, i želela sam da mi to budu kapital i životna dostignuća, da se hvalim njima gde god da se nađem, i da želim da svi na svetu znaju za njih. Bila sam zaista nerazumna i bestidna!
Kasnije sam se zapitala, „Kako da izbegnem uzdizanje sebe i svedočenje o sebi?” Tokom svoje duhovne predanosti pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Kakvo je to, onda, ponašanje kada se čovek ne uzdiže i ne svedoči o sebi? Ako se hvališeš i svedočiš o sebi u vezi sa određenom stvari, rezultat koji ćeš postići jeste obožavanje i visoko mišljenje nekih ljudi o tebi. Ali, ako se ogoliš i podeliš svoju samospoznaju u vezi sa istim tim pitanjem, onda je to drugačije prirode. Zar to nije istina? Obična ljudskost bi trebalo da uključuje sposobnost čoveka da se ogoli da bi govorio o svojoj samospoznaji. To je pozitivna stvar. Ako zaista poznaješ sebe i ako o svom stanju govoriš tačno, iskreno i precizno; ako govoriš o znanju koje je potpuno zasnovano na Božjim rečima; ako su oni koji te slušaju poučeni i imaju od toga koristi i ako svedočiš o Božjem delu i slaviš Boga, to je onda svedočenje o Bogu. Ako, ogoljujući se, mnogo pričaš o svojim vrlinama, o tome kako si patio, plaćao cenu i bio postojan u svom svedočenju, pa ljudi steknu visoko mišljenje o tebi i obožavaju te, to je onda svedočenje o sebi. Moraš biti u stanju da razlikuješ ta dva ponašanja. Na primer, kada objašnjavaš kako si, u susretu sa kušnjama, bio slab i negativan i kako si, pošto si se molio i tragao za istinom, konačno razumeo Božju nameru, stekao veru i bio postojan u svom svedočenju, to je uzdizanje Boga i svedočenje o Njemu. To nikako nije hvalisanje niti svedočenje o sebi. Stoga, da li se hvališeš i svedočiš o sebi ili ne zavisi prvenstveno od toga da li govoriš o svojim stvarnim iskustvima i da li postižeš efekat svedočenja o Bogu; takođe treba videti kakve su ti namere i ciljevi kada govoriš o svom iskustvenom svedočenju. Kada to učiniš, lako ćeš razaznati kakvo je tvoje ponašanje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam shvatila da, kako bi izbegla uzdizanje sebe i svedočenje o sebi, osoba mora više da se otvori, da otkrije svoje pravo ja svima, i da iskreno razgovara u zajedništvu o iskvarenosti i slabostima koje otkriva, o tome kako shvata sebe, i na kraju, kako primenjuje istinu da bi rešila probleme. Mora o tim stvarima otvoreno da razgovara u zajedništvu, i da ama baš ništa ne prikriva. Kada sam to shvatila, otvorila sam se pred braćom i sestrama, govoreći: „Kada smo zajedno obavljali svoje dužnosti, uvek sam uzdizala sebe i pravila se važna, govoreći o tome koliko sam ljudi zadobila propovedanjem jevanđelja i kakav sam doprinos dala radu na jevanđelju u nadi da ćete me svi obožavati i diviti mi se. Sada vidim da uopšte nisam obavljala svoju dužnost; činila sam zlo! Istinu izražava Bog. Besedila sam samo o malom delu svog shvatanja i razumevanja, čime sam to pa mogla da se hvalim? Ali i dalje sam navodila ljude da se ugledaju na mene i da mi se dive. Bila sam opsednuta statusom i zaista nadmena!” Čuvši to, jedna sestra je rekla: „Da, zaista smo se ugledali na tebe.” Brat koji je ranije radio sa mnom takođe je rekao: „Mnogi su ti se divili u to vreme i osećao sam se kao da sam niko i ništa.” Osetila sam se pomalo uznemireno i rekla sam: „Bila sam vrlo licemerna, pokazivala sam samo svoju dobru stranu, i zapravo, kada rad nije davao nikakve rezultate, postala sam prilično negativna, ali se nisam usudila da kažem bilo šta jer sam se plašila da ćete me svi gledati sa visine.” Dugo smo razgovarali i nakon razgovora sam imala oslobađajući osećaj u srcu. Od tada, kad god sam komunicirala sa braćom i sestrama, počela bih tako što bih se usredsredila na ispitivanje svojih namera i otkrivenja, i kad god sam htela da se razmećem, brzo bih se pobunila protiv toga i dovela se u red, svesno uzdižući Boga i svedočeći o Njemu. Kada sam besedila na okupljanjima, više nisam prikrivala stvari, i otkrila sam svoje pravo ja da ga svi vide. Kada su braća i sestre nailazili na probleme, usredsređivala sam se na pronalaženje Božjih reči za besede, podstičući ih da se više mole Bogu i da se više oslanjaju na Njega. Kada sam tako primenjivala, braća i sestre su imali koristi i obrazovali su se, i osetila sam mir i sigurnost u svom srcu.
Kada se danas toga setim, da nisam pročitala materijal o proterivanju antihristâ, ne bih shvatila da treba da preispitam i spoznam sebe. Te okolnosti koje je Bog uredio zaustavile su moje koračanje prema zlu na vreme. Ubuduće ću primenjivati uzdizanje Boga i svedočiću o Njemu u svemu, usredsrediću se na stremljenje ka istini i na preispitivanje sebe, i savesno ću stajati na poziciji stvorenog bića, dobro obavljajući svoju dužnost.
