80. Posledice neodgovornog obavljanja dužnosti
Svemogući Bog kaže: „To što izvršavaš svoju dužnost u Božjem delu upravljanja dugom šest hiljada godina predstavlja čast. To je čast za svakog čoveka. Nije reč o ponižavanju; veoma je važan način na koji se odnosiš prema ovoj časti koju si od Boga dobio i način na koji na nju uzvraćaš. Bog te je uzdigao; ne propusti da uvažiš Njegovu dobrotu. Na Božju blagodat treba da znaš da uzvratiš. Kako na nju treba da uzvratiš? Bog ne želi tvoj novac ni tvoj život, niti želi ikakva nasleđena bogatstva koja se generacijama prenose kroz tvoju porodicu. Šta Bog želi? Bog želi tvoju iskrenost i odanost” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (19)”). Čitajući ovaj odlomak Božjih reči, razmišljala sam o svom iskustvu od pre nekog vremena, kad sam bila neodgovorna u svojoj dužnosti i bila orezana. Bog me je uzvisio na dužnost starešine, ali ja to nisam cenila, već sam tu dužnost tretirala kao breme i smetnju, što je dovodilo do kašnjenja u radu, a u meni izazivalo osećaj duga i kajanja.
U aprilu 2023. godine, viši starešina je meni i dvema sestrama saradnicama dodelio i učinio nas odgovornim za rad na produkciji video-zapisa i propovedi. Isprva sam bila puna odlučnosti, pa sam smenila nepodobne vođe timova i nadzornike i na njihova mesta postavila svoje sestre saradnice, pratila sam napredak u radu svakog tima, otkrivala odstupanja u radu, planirala radove i tome slično. Mada je posao bio težak i zaokupljao me, osećala sam se prilično ispunjeno. Kasnije mi je viši starešina naložio da se fokusiram na praćenje rada na pisanju scenarija. To je za mene bio veoma izazovan posao i činilo mi se da, čak ni uz najveće napore, možda neću biti u stanju da ga dobro obavljam. Ali pošto mi je taj posao dodeljen neposredno od višeg starešine, nisam smela da ga zanemarim, pa sam skoro svu svoju energiju ulagala u rad na pisanju scenarija. Kad bi mi braća i sestre iz drugih timova postavljali neka pitanja, ona lakša bih brzo rešavala, a sve ono oko čega je trebalo razmišljati ili uložiti vreme i trud, pravila bih se da te stvari ne vidim ili bih ih direktno prosledila sestrama saradnicama na dalje rešavanje. Čak sam i mnoge poruke, nakon što ih pročitam, označavala kao „nepročitane”. U to vreme, sestre saradnice su me takođe podsećale da treba da pratim rad ostalih timova. Ja bih se usmeno složila s tim, ali bih kasnije samo nešto površno uradila, a već posle nekoliko dana smatrala bih to zamornim i mrzelo bi me da se time bavim. Ponekad sam imala nešto slobodnog vremena, pa sam mislila da bih možda mogla da ispratim i druge radove, ali onda sam pomislila: „Još uvek mi nedostaju stručne veštine, pa bi bolje bilo da to vreme potrošim na sticanje stručnog znanja, kako bih mogla što brže da napredujem i da posao pisanja scenarija bolje obavljam. Time ne zanemarujem svoj redovni posao; trebalo bi da moje sestre saradnice to razumeju.” Na taj način, iz mog srca je iščezlo i ono malo osećaja krivice.
Jednog dana sam ustanovila da radovi na produkciji video-zapisa sporo napreduju, pa sam vođi tima poslala poruku da mi to objasni. Vođa tima mi je poslao dugačak spisak razloga. Pošto se sve svodilo na pravdanje, htela sam da se upoznam sa detaljima, ali onda sam pomislila: „Upoznavanje sa detaljima zahtevalo bi više vremena, a pošto ja za taj posao uglavnom odgovorna sestra saradnica, ona će takođe to ispratiti, pa ne treba previše da brinem oko toga i da odlažem svoj posao.” Nedugo zatim, viši starešina je ustanovio da spor napredak u radu na produkciji video-zapisa ozbiljno usporava rad crkve, pa nas je strogo orezao zbog naše neodgovornosti i smenio sestru koja je bila odgovorna za taj posao. Nakon toga, starešina me je izribao i pitao me: „Misliš li da, samo zato što ti je dodeljeno da se baviš pisanjem scenarija, problemi sa ostalim poslovima, ma koliki da su, nemaju nikakve veze s tobom dokle god ti svoj posao dobro obavljaš? Da li se bojiš da ćeš pretrpeti nevolje? Previše se neodgovorna, zauzimaš položaj a ne radiš nikakav stvaran posao. Ti si lažni starešina, nedostojna poverenja i odgajanja!” Jako su me zabolele te reči višeg starešine. Znala sam da u poslednje vreme mnoge zadatke nisam ispratila i da je tačno to što mi je starešina rekao dok me je orezivao, ali kasnije sam se pomalo ražalostila i pomislila: „Nije tačno da ne obavljam baš nikakav stvarni posao. Samo sam htela da svoju energiju fokusiram na izradu scenarija. To nije neki veliki problem, zar ne?” Stoga sam potražila Božje reči relevantne za svoje stanje, pa sam pročitala sledeće Božje reči: „Antihristi nemaju savest, razum niti ljudskost. Ne samo da ne mare za stid, već imaju još jednu tipičnu karakteristiku: neobično su sebični i podli. Doslovno značenje izraza ’sebičan i podao’ nije teško dokučiti. On znači da čovek teži jedino koristi. Ako se nešto tiče njegovih ličnih interesa, on će se tome svim srcem posvetiti, patiće i platiće cenu za to, te će u to uložiti misli i energiju. Ako nešto nema veze sa njegovim interesima, on će na to zažmuriti i neće na to obraćati pažnju; pustiće druge da rade šta im je volja – čak i ako neko izaziva prekide i ometanja, on će to zanemariti i smatraće da to nema nikakve veze s njim. Lepše rečeno, takav čovek gleda svoja posla, ali je tačnije reći da je takav čovek podao, nizak i pokvaren – mi ga karakterišemo kao ’sebičnog i podlog’. (…) Bez obzira na posao za koji su odgovorni, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju jedino o tome da li su njihovi interesi ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo onda kad ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihove moći i statusa. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. Kao da to nema nikakve veze sa njima, antihristi ne obraćaju pažnju i ne učestvuju, bez obzira na to s kojim se poteškoćama drugi suočavaju u svom radu, koje su probleme uočili i koje su im probleme prijavili i koliko su iskrene njihove reči. Ma koliko da su veliki problemi koji se pojavljuju u radu crkve, oni su potpuno ravnodušni. Čak i kad im je problem tu pred nosom, rešavaju ga samo površno. Tek kad ih Višnji direktno oreže i naredi im da reše neki problem, oni će nevoljno uraditi ponešto od stvarnog posla i napraviti predstavu za Višnjeg. Nakon toga, nastaviće da se bave svojim poslovima. Kad je reč o crkvenom radu, o važnim pitanjima koja se tiču šire slike, oni se ne bave nijednom od tih stvari i ignorišu ih, pa čak ni ne rešavaju probleme kad ih otkriju. Koja god pitanja da drugi pokrenu, oni odgovaraju površno i vrdaju, krajnje se nevoljno baveći problemima. Zar ovo nije ispoljavanje sebičnosti i podlosti?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Četvrti ekskurs”). Nakon čitanja Božjih reči, bila sam uistinu posramljena. Ja sam upravo tako obavljala svoju dužnost. Isprva sam bila oduševljena i odlučna da iznesem taj posao, jer sam znala da ćemo, ako se s tim u vezi pojave problemi, obe moje sestre saradnice i ja snositi odgovornost. Stoga sam sarađivala s njima najbolje što sam umela, jer ću i ja imati koristi ako posao bude dobro obavljen. Kasnije, viši starešina mi je naložio da prvenstveno pratim rad na pisanju scenarija, pa sam brinula da ću, ako se tu ne pokažem dobro, razotkriti svoj loš kov i nesposobnost obavljanja stvarnog posla, te sam se usredsredila isključivo na pisanje scenarija, trudeći se da što više vodim računa o radu, sticanju stručnih znanja i ukupnom stanju svih članova tima. Iako je bilo dobro uložiti više truda u rad na pisanju scenarija, kasnije sam izgubila volju za praćenjem ostalih poslova, mada sam očigledno imala i vremena i energije za to. Da bih sačuvala obraz, ponekad bih nerado i površno odradila ponešto, čisto da otaljam, jer sam smatrala da za neke poslove nisam neposredno odgovorna i da me starešina neće direktno pozvati na odgovornost ako budu iskrsli neki problemi. Mislila sam da mi neće mnogo škoditi ako se budem manje trudila i da mi je bolje da više vremena posvetim sticanju što većeg stručnog znanja, pa sam taj posao prebacivala na druge i tako postala rukovodilac koji se drži po strani, što mi se činilo logičnim. Uvidela sam da je stanje mog obavljanja dužnosti bilo identično kao kod antihrista, budući da sam u svom radu bila proračunata i pedantna. Više sam razmišljala i bila spremna da patim i da plaćam cenu zarad svega što je koristilo mom ugledu i statusu i ujedno zanemarivala sve ono od čega nisam imala koristi, preduzimala bih nešto tek onda kad sam bila primorana na to, a kad bih uočila neke probleme, nisam se mnogo obazirala na njih. Po načinu na koji sam obavljala svoju dužnost, bila sam upravo nalik nekom službeniku ili neverniku. Uživala sam u zalivanju tolikim mnoštvom Božjih reči, ali mi nije padalo na pamet da svoju dužnost dobro obavljam, već su sve moje misli bile usmerene ka vlastitom ugledu i statusu. Zaista sam bila sebična i ogavna!
Kasnije sam takođe smatrala da je razlog zbog kojeg nisam imala osećaj krivice u pogledu zanemarivanja ostalih poslova bio taj što mi se činilo da je rad na pisanju scenarija, kojeg sam se upravo bila prihvatila, zahtevan i da treba da mu posvetim više pažnje, te da će, čak i ako zanemarim ostale poslove, drugi to razumeti i da neće smatrati da se ja ne bavim nikakvim stvarnim poslom. Ali zašto mi je onda viši starešina rekao da sam lažni starešina? Potražila sam Božje reči koje se odnose na odgovornosti starešina i delatnika, pa sam ih pročitala. Svemogući Bog kaže: „Kao starešina, ti si odgovoran za sav posao, a ne samo za jedan zadatak. Ako vidiš da je određeni zadatak posebno važan, možeš da nadgledaš taj zadatak, ali takođe moraš da nađeš vremena da proveriš, usmeriš i pratiš druge zadatke. Ako osećaš zadovoljstvo samo kada dobro obaviš jedan zadatak i onda smatraš da si završio posao, a ostale zadatke dodeljuješ drugima tako da za njih ne brineš i ne raspituješ se, to je neodgovorno ponašanje i zanemarivanje odgovornosti. Ako si starešina, onda bez obzira na to za koliko zadataka si odgovoran, tvoja je odgovornost da stalno postavljaš pitanja i raspituješ se o njima, da istovremeno proveravaš i rešavaš probleme čim se pojave. To je tvoj posao. Tako da, bez obzira da li si regionalni, okružni ili crkveni starešina, ili bilo koji vođa tima ili nadzornik, kada se jednom upoznaš sa obimom svojih odgovornosti, moraš često da se preispituješ da li radiš stvaran posao, da li si ispunio odgovornosti koje treba da ispuni starešina ili delatnik, kao i koje zadatke – od nekoliko njih koji su ti povereni – nisi uradio, koje ne želiš da uradiš, koji su dali loše rezultate i čija načela nisi uspeo da dokučiš. Sve su to stvari koje treba često da preispituješ. Istovremeno, moraš da naučiš da razgovaraš u zajedništvu i da postavljaš pitanja drugim ljudima i moraš da naučiš kako da u Božjim rečima i u radnim aranžmanima prepoznaš plan, načela i put primene. Prema svakom radnom aranžmanu, bilo da se odnosi na administraciju, osoblje ili crkveni život, ili na bilo koju vrstu stručnog rada, ako se dotiče odgovornosti starešina i delatnika, onda je to odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune, a u okviru nadležnosti i odgovornosti starešina i delatnika – to su zadaci kojima treba da se baviš. Naravno, prioritete treba odrediti na osnovu situacije; nijedan posao ne sme da kasni. Neke starešine i delatnici kažu: ’Nemam tri glave i šest ruku. U radnom aranžmanu ima tako mnogo zadataka; nikako neću moći sa svim da izađem na kraj ako sam zadužen za sve njih.’ Ako postoje neki zadaci u koje ti lično ne možeš da se uključiš, da li si se onda postarao da ih neko drugi obavi? Da li si, nakon što si to organizovao, pratio i raspitivao se? Da li si proverio njihov rad? Svakako si imao vremena da se raspitaš i da obaviš proveru, zar ne? Sigurno jesi! Neke starešine i delatnici kažu: ’Poslove mogu da obavljam samo jedan po jedan. Ako tražite da proveravam, mogu da proveravam samo jedan po jedan zadatak; ništa više od toga nije izvodljivo.’ Ako je tako, onda si beskoristan, imaš izuzetno loš kov, nemaš radnu sposobnost, nisi stvoren da budeš starešina ili delatnik i treba da se povučeš. Samo radi neki posao koji ti odgovara – ne izazivaj kašnjenja u radu crkve i u životnom rastu Božjeg izabranog naroda jer je tvoj kov isuviše loš da bi obavljao posao; ako ne razmišljaš tako, sebičan si i podao. Ako si običnog kova, ali si u stanju da imaš obzira prema Božjim namerama, spreman si da se obučavaš i nisi siguran da li možeš dobro da obaviš posao, onda treba da potražiš nekoliko ljudi dobrog kova da sarađuju s tobom na tom poslu. To je dobar pristup i računa se kao razuman” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Već prva rečenica u Božjim rečima opovrgla je moje predstave. Bog kaže da su starešine odgovorne za sveukupan rad i da treba detaljno da poznaju svaki zadatak u okviru svoje odgovornosti. Prilikom praćenja rada, oni mogu da određuju prioritete zavisno od hitnosti, mogu da se fokusiraju na praćenje naročito važnih zadataka, dok ostale zadatke mogu da prepuste drugoj braći i sestrama ukoliko su oni sami prezauzeti, ali da ne treba da budu rukovodioci koji se drže po strani i da svoje zadatke proslede drugima a zatim ih zanemare. Oni te stvari treba i dalje da proveravaju i da se raspituju o njima, te da brzo rešavaju sve probleme. Starešina ne sme da se oslanja na vlastite maštarije, niti da prati izvršenje samo onih zadataka koje on smatra važnim, a ostale da zanemaruje; to je zanemarivanje dužnosti. Mislila sam da se ja, time što sam svakodnevno zaokupljena radom na pisanju scenarija, saradnjom na izradi scenarija i raspravom sa svima ostalima oko iskrslih problema, zapravo bavim stvarnim poslom. Stvari nisam posmatrala na osnovu Božjih reči, već sam svoju dužnost obavljala u skladu sa vlastitim maštarijama, što je značilo da su mnogi zadaci oko kojih sam se tek povremeno raspitivala kasnije bivali zanemareni a da ja zbog toga nisam osećala nikakvu krivicu, nego sam se još osetila uvređeno kad me je viši starešina orezao zbog zanemarivanja dužnosti. Zaista sam bila otupela! Stvar je u tome da, iako sam neko vreme zaista bila zaokupljena jednim zadatkom, nisam to smela da koristim kao izgovor da ne pratim izvršenje ostalih poslova. Baš kao što Bog kaže: „Ako postoje neki zadaci u koje ti lično ne možeš da se uključiš, da li si se onda postarao da ih neko drugi obavi? Da li si, nakon što si to organizovao, pratio i raspitivao se? Da li si proverio njihov rad? Svakako si imao vremena da se raspitaš i da obaviš proveru, zar ne? Sigurno jesi!” Tokom tog perioda, primarno sam bila fokusirana na pisanje scenarija, ali, da sam imala srca, ja bih onda takođe ponela breme ostalih poslova i pokušala bih da ih u što većoj meri izbalansiram. Ako nisam imala energije, mogla sam to otvoreno da saopštim svojim sestrama saradnicama i da im naložim da prate veći broj zadataka, a o eventualnim problemima bismo mogle zajedno da raspravljamo i da ih rešavamo. Ako sam bila odgovorna za veći broj zadataka a pritom bila lišena kova, mogla sam to da prijavim višim starešinama, kako bi posao bio obavljen na vreme. Ključni problem nije bio u tome što ja uopšte nisam imala vremena, nego što nisam bila spremna da svoje vreme posvetim tome. Bio je to nedostatak odgovornosti i obeležje lažnog starešine. Molila sam se Bogu: „Bože, bila sam tako neodgovorna u obavljanju svoje dužnosti i uistinu nedostojna položaja starešine. Bila sam nezahvalna prema brojnim mogućnostima za obuku koje mi je Božja kuća pružala, a svoje sam dužnosti smatrala bremenom i smetnjom. Uistinu nemam ni savesti ni ljudskosti! Imajući u vidu da me Božja kuća nije smenila s dužnosti, spremna sam da se pokajem i da prigrlim pruženu priliku i marljivo ću nastojati da svoju dužnost ubuduće dobro obavljam.”
Kasnije me je viši starešina odredio da budem odgovorna za rad na snimanju video-zapisa o iskustvenim svedočenjima. Bila sam veoma zahvalna zbog toga i mislila sam: „Ovoga puta ću se iskreno pokajati i preuzeti veću odgovornost u obavljanju svojih dužnosti.” Otad pa nadalje, dani su mi bili ispunjeni i često sam bila zauzeta do kasno u noć. Jedno vreme sam radila do kasno u noć, a kada sam videla izvesno poboljšanje u rezultatima rada, bila sam presrećna, jer sam smatrala da sam ovoga puta zaista obavila nešto stvarnog posla, te da bi viši starešina trebalo da uvidi da sam se pokajala. Kasnije sam pronašla nadzornicu i zadužila je za praćenje snimanja video-zapisa o iskustvenim svedočenjima, tako da mi je raspored rada postao donekle opušten, pa sam imala vremena da se pozabavim i ostalim crkvenim poslovima. Ali ono što se kasnije dogodilo ponovo me je razotkrilo. U to vreme, bilo je potrebno obaviti neke nabavke za crkvu, a pošto se to ticalo crkvenih finansija, jedna od sestara saradnica tražila je da diskutuje sa mnom o tome. Isprva sam mogla da učestvujem u tim raspravama, ali mi je to posle nekoliko sastanaka postalo zamorno, jer sam smatrala da mi rasprava o toj stvari uzima mnogo vremena, da je za to prvenstveno odgovorna sestra saradnica i da, ako posao bude dobro obavljen, viši starešina neće ni znati da sam i ja u tome učestvovala. Smatrala sam da je bolje da to vreme posvetim snimanju što većeg broja video-zapisa o iskustvenim svedočenjima, jer je taj posao donosio vidljive rezultate. Ali kad sam razmislila o tome da i nabavke spadaju u domen moje odgovornosti, morala sam da makar površno učestvujem u raspravama kako bih sačuvala obraz. Bilo je tu još nekih radova na produkciji video-zapisa, za koje je bio zadužen drugi tim i za koje sam se samo povremeno raspitivala putem poruka. Ponekad sam se osećala nelagodno zbog toga, ali bih pomislila: „Pošto tu nije bilo problema u skorije vreme, fokusiraću se samo na one radove na koje viši starešina trenutno stavlja akcenat, jer ću neposredno ja biti odgovorna za sve probleme koji se tu eventualno pojave.” Stoga sam zanemarivala praćenje pojedinosti oko rada tog tima na produkciji video-zapisa, sve dok nas jednog dana viši starešina nije iznenada kontaktirao, rekavši da se nagomilalo preko deset neobrađenih video-zapisa i pitajući me da li znam nešto o tome. Čuvši to, srce mi je zabubnjalo u grudima i pomislila sam: „Sad sam obrala bostan. Za taj posao sam direktno odgovorna ja. Zar taj ogroman problem nije posledica mog zanemarivanja dužnosti?” Kasnije me je viši starešina orezao i rekao mi: „Tek što sam ti nedavno ukazao na probleme, a ti se i dalje ponašaš neodgovorno! Nakon što si bila zadužena za rad na pisanju scenarija, ti si se samo time bavila, a sada, kad si odgovorna za snimanje video-zapisa o iskustvenom svedočenju, opet se samo time baviš. Da li zaista misliš da ti, kao starešina, treba da se fokusiraš samo na svoje zadatke, a sve ostale da ignorišeš? Plašiš se poteškoća, nemaš osećaj za breme i ne stremiš ka istini! Kako neko kao ti može da bude odgovoran za više poslova?” Nakon toga, bila sam oslobođena nekih odgovornosti. Takva preraspodela me je stvarno uznemirila, pa sam pomislila: „Tako sam sebična, ogavna i lišena ljudskosti. Možda za mene stvarno nema nade da budem spasena.” Ali kasnije sam se čak pomalo ražalostila i pomislila: „U poslednje vreme se zaista mnogo trudim, pa zašto sam onda ponovo orezana kao neodgovorna? Zar se zaista nisam nimalo promenila?”
Jednom prilikom, duboko me je dirnuo deo Božje besede na temu obavljanja dužnosti, pa sam konačno počela da shvatam svoje probleme. Bog kaže: „Recite Mi, kako ljudi treba da čine pravična dela i u kom stanju i u kojim uslovima treba da ih čine, da bi se to smatralo pripremanjem dobrih dela? Oni makar moraju da imaju pozitivan i preduzimljiv stav i, dok izvršavaju svoju dužnost, moraju da budu odani, da budu u stanju da postupaju prema istina-načelima i da štite interese Božje kuće. Ključno je biti pozitivan i preduzimljiv. Ako si uvek pasivan, to je problematično. To je kao da nisi član Božje kuće; svoju dužnost ne obavljaš, već nemaš drugog izbora nego da je obavljaš po nalogu poslodavca kako bi dobio platu – ne radiš to dobrovoljno. Čak i ako nešto od toga uradiš, radiš to zato što moraš i radiš to pasivno. Kad se to ne bi ticalo tvojih interesa, ti naprosto to ne bi ni uradio ili, ako te niko ne bi nadzirao, to nipošto ne bi uradio. Takvi negativni i pasivni postupci nisu dobra dela. Prema tome, ovaj tip čoveka je veoma glup. Veoma je pasivan u obavljanju pozitivnih stvari i u obavljanju onoga što bi trebalo da uradi – ne radi stvari kojih može da se seti, niti radi stvari za koje je sposoban, a koje zahtevaju vreme i energiju, već samo čeka i posmatra iz prikrajka, razmišljajući da je najbolje ako ih drugi urade. Ovo je problematično i njemu je veoma teško da dobro obavlja svoju dužnost. Kao prvo, nije stvar u tome da je tvoj kov neodgovarajući; kao drugo, nije reč o tome da je tvoje iskustvo nedovoljno; kao treće, nije da nemaš prave uslove da to uradiš. Ti poseduješ kov da radiš taj posao i, ako uložiš vreme i energiju, moći ćeš da ga uradiš, ali ti to ne radiš, propuštaš da pripremiš dobra dela. A to je prava šteta. Zašto kažem da je to prava šteta? Zato što ćeš, ako se na to osvrneš posle mnogo godina, osetiti žaljenje, pa ako poželiš da se vratiš u tu godinu, taj mesec i taj dan, da bi uradio taj posao, stvari će se promeniti, a to vreme će već proći. Drugu priliku poput te nećeš dobiti; kad ta prilika prođe, ona je prošla; kad je izgubljena, ona je izgubljena. Ako propustiš telesna zadovoljstva poput jedenja fine hrane ili nošenja lepe odeće, to nije mnogo bitno, jer su te stvari isprazne i nemaju nikakvog uticaja na tvoj život-ulazak ili na to da pripremiš dobra dela, niti na tvoje odredište. Međutim, ako se nešto odnosi na Božji stav prema tebi i na to kako te On procenjuje ili čak na put kojim ideš i na tvoje odredište, onda je propuštanje te prilike prava šteta. Zato što će to ostaviti mrlju i izazvati žaljenje na tvom budućem putu postojanja, pa u celom svom životu nikada nećeš imati drugu priliku da to nadoknadiš. Zar ovo nije prava šteta? Ako ti je kov suviše loš i ne možeš da preuzmeš taj posao, onda to nije šteta – Božja kuća može da uredi da neko drugi to uradi. Ako si sposoban da to dobro uradiš, ali to ne radiš, to je zaista prava šteta. Ovo je prilika koju ti Bog pruža, ali je ti ne shvataš ozbiljno, ne koristiš ovu priliku i dozvoljavaš da ti sklizne kroz prste – to je prava šeta! Za tebe je to prava šteta; za Boga je to razočaravajuće. Bog ti je dao dovoljan kov i izvanredne uslove, omogućavajući ti da neke stvari jasno vidiš i budeš dorastao ovom poslu. Međutim, ti prema svojoj dužnosti nemaš ispravan stav, nemaš iskrenosti, a kamoli posvećenost, pa ne želiš da daš sve od sebe da je dobro izvršiš. Zbog toga se Bog oseća veoma razočarano. (…) Pretpostavimo da je tvoj stav prema istini i prema tvojoj dužnosti takav da si uvek površan i da, spolja posmatrano, daješ obećanja, ali ih ne sprovodiš u delo kad niko ne gleda, odugovlačiš i razvlačiš se, te nemaš pozitivan stav da vodiš računa o Božjim namerama. Iako naizgled ne izazivaš prekide i ometanja, ne činiš zlo, ne ponašaš se samovoljno i bezobzirno, niti divljaš čineći nedela, te naizgled jesi osoba koja se pridržava pravila i prilično pristojno ponaša, ti ne radiš pozitivno i preduzimljivo ono što Bog od tebe traži, već si, umesto toga, lukav i zabušavaš, te izbegavaš da izvršavaš stvaran posao. U tom slučaju, kojim putem zaista ideš? Čak i ako to nije put antihrista, u najmanju ruku jeste put lažnog vođe” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Pročitavši ovaj odlomak Božjih reči, počela sam da promišljam o sebi. Od trenutka kad me je viši starešina poslednji put orezao, znala sam da sam neodgovorno obavljala svoje dužnosti i htela sam da se što pre pokajem. Isprva sam svakodnevno radila do kasno u noć i počela da ostvarujem određene rezultate u obavljanju dužnosti, pa sam mislila da time pokazujem svoje kajanje, ali kasnije, ako više starešine ne bi bile fokusirane na taj posao, to bi mi postajalo zamorno i mrzelo bi me da to radim. Shvatila sam da su „samoinicijativa” i „proaktivnost” koje pokazujem lažne i nečiste. Pošto sam se plašila da nakon orezivanja ne budem smenjena ili premeštena na drugu dužnost, a da bih sačuvala svoju taštinu i status, jedno vreme sam trpela nedaće i davala sve od sebe, ali to ponašanje je u najbolju ruku bilo ništa drugo do samoočuvanje. Baš kao što Bog kaže da najamni radnik radi samo ono što mu gazda kaže, kako bi zaradio platu, ali da ništa ne radi iz srca. Sa takvim stavom, moj učinak u obavljanju dužnosti nije se mogao smatrati dobrim delom. Istinsko obavljanje dužnosti je proaktivno i sadrži u sebi osećaj za breme. Ono podrazumeva odanost svojoj dužnosti i traganje za načelima, kako bi se obezbedilo da posao bude obavljen dobro. Promišljala sam o svom učinku u poslednje vreme: kad su me starešine zadužile da rukovodim snimanjem video-zapisa o iskustvenom svedočenju, ja sam se samo na to fokusirala, dok sam prema svim ostalim poslovima koji nisu zahtevali moje interesovanje bila potpuno ravnodušna, pa sam te poslove smatrala bremenom i smetnjom. Problem sa kašnjenjem u produkciji video-zapisa bio je za mene otkrovenje, na osnovu kojeg sam shvatila da se uopšte nisam pokajala. Ono malo dobrog ponašanja koje sam pokazivala, bilo je samo pokušaj da očuvam svoj status i da povratim ugled, ali moj stav prema dužnostima ostao je nepromenjen. Obavljala sam samo zadatke poverene od strane viših starešina i one koji su bili povezani s mojim ugledom i statusom. To nije bilo istinsko obavljanje dužnosti. Stvar je u tome da starešina mora da brine o većem broju stvari nego ostala braća i sestre. Ako nisam htela da budem odgovorna, trebalo je da to otvoreno kažem višim starešinama i da tu ulogu prepustim drugima, umesto da samo zauzimam položaj a da ne radim nikakav stvaran posao. Time sam nanela štetu Božjoj kući. Zar to što sam uživala u prednostima svog položaja, ne obavljajući pritom nikakav stvaran posao, ne znači da sam naprosto bila lažni starešina? Razmišljala sam o tome kako su više starešine ocenile da sam „nedostojna poverenja i odgajanja”! Bila sam upravo takva. Zanemarivala sam sveukupni rad crkve i zaista sam bila nedostojna njihovog poverenja. Posao za koji sam ja bila odgovorna postepeno se gasio, a kad sam ga na kraju izgubila, bilo mi je iskreno žao zbog toga. Mislila sam da ću, dokle god se budem držala posla koji su starešine neposredno meni dodelile, moći da sačuvam svoj status, ali sam zbog toga zapravo izgubila svoje dužnosti, kao i šansu da se pripremim za dobra dela i zadobijanje istine. To je bio moj najveći gubitak. Da sam nastavila da s takvim stavom obavljam svoje dužnosti, sigurno bih bila ocenjena kao „dosledno neodgovorna i površna”, a lični integritet bio bi mi potpuno uništen. Na taj način sam upropaštavala priliku da obavljam dužnosti i propuštala šansu da budem spasena!
Kasnije sam često razmišljala o tome i činilo mi se da sam bila toliko sebična, jer sam pri obavljanju dužnosti vodila računa samo o svojim interesima. Tada sam se prisetila nekih relevantnih Božjih reči, pa sam ih potražila i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Pre nego što ljudi dožive Božje delo i shvate istinu, njih obuzima Sotonina priroda i njima iznutra gospodari. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni status? Zašto si pod tolikim uticajem svojih osećanja? Zašto voliš te nepravedne i te zle stvari? U čemu je osnova toga što ti se takve stvari dopadaju? Odakle potiču te stvari? Zašto ih voliš i prihvataš? Do sada ste svi vi shvatili: glavni razlog je u tome što su Sotonini otrovi prisutni u čoveku. Dakle, šta su Sotonini otrovi? Kako se oni mogu izraziti? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’, svi će odgovoriti: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.’ Samo tom jednom jedinom rečenicom iskazuje se sâm koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to zapravo rade za sebe – i tako svi oni žive za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda u potpunosti je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod je živeo prema tom Sotoninom otrovu, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Ovaj odlomak sam više puta iznova čitala. Bog kaže da, pre no što ljudi dožive Njegovo delo i steknu razumevanje istine, Sotona ljudima usađuje razne otrove i pravila opstanka, koji onda postaju njihov život, tako da ljudi proživljavaju Sotonin lik, a Sotonina priroda kontroliše svaku njihovu reč i postupak. Sotona je i mene duboko iskvario, pa sam celog života bila veoma sebična. Kad bi neko od članova porodice ili prijatelja tražio moju pomoć, rado bih pristajala ako bih od toga imala koristi. Takođe sam bila spremna da svim srcem pomognem ako se radilo o osobi kojoj sam htela da udovoljim ili da postanem bliska s njom. Ali ako iz toga nisam mogla da izvučem nikakvu korist, smatrala bih to napornim i ne bih čak htela uopšte da se bavim time. Otac bi mi govorio: „Zašto si tako bezdušna?” Ali ja nisam marila za njegove reči i smatrala sam da su ljudi naprosto takvi! Tokom obavljanja dužnosti u crkvi, i dalje sam imala svoje planove i fokusirala se samo na poslove od kojih mogu imati koristi, dok sam o crkvenim poslovima retko vodila računa. Primera radi, kad bi neko od braće i sestara bio u lošem stanju, ja bih toj osobi s puno ljubavi pomagala samo ukoliko sam bila neposredno odgovorna za nju, zato što bih time na nju ostavila utisak dobrog starešine. Ali ako bi se radilo o osobi za koju nisam direktno odgovorna, čak i ako bih videla da ona živi u iskvarenim naravima, smatrala sam da bih, zarad pomoći njoj, morala da pronalazim Božje reči i da trošim svoj trud i energiju na razmišljanje o tome, pa bi mi se to učinilo napornim i mrzelo bi me da se time bavim, ili bih joj zauzvrat naprosto uputila par ovlašnih reči utehe. Smatrala sam sebe pametnom što tako postupam, ali kad sam razmislila o tome, zapitala sam se šta mi je ta sebičnost donela. U stvarnosti je praćenje raznih zadataka zahtevalo poznavanje raznih istina o tome kako treba posmatrati ljude i stvari, kao i raznih načela za rešavanje problema, a zbog toga što nisam učestvovala u pojedinim poslovima, svesno sam propustila brojne prilike da zadobijem istinu. Pored toga, Bog mi je ukazao milost pruživši mi priliku da obavljam starešinsku dužnost i omogućio mi da naučim da se brinem i da nosim breme, te da na taj način postepeno obnovim normalnu ljudskost. To je za mene bilo Božje spasenje, ali ja nisam bila spremna da preuzmem više odgovornosti i brige. Neprestano sam govorila da sam zahvalna Bogu i da želim da Mu se odužim, ali ono što sam zapravo pokazivala bilo je obmanjivanje Boga. Stvarno sam bila lišena svake ljudskosti! Ako i dalje ne bih težila ka promeni, po okončanju Božjeg dela moje bi službovanje bilo privedeno kraju i bila bih kažnjena.
Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Ako napraviš grešku i samo kažeš: ’Zaista mrzim sebe! Kako sam mogao da uradim takvu nisku, podlu stvar? Zaista imam poriv da sebe odalamim nekoliko puta!’, samo mržnja prema sebi neće biti ni od kakve koristi. Ključna stvar je da, kad napraviš grešku, moraš da budeš u stanju da raspoznaš šta s njom nije u redu, šta te je navelo da to uradiš, zašto nisi u stanju da primenjuješ istinu, šta je osnovni uzrok i šta su osnova i načela tvojih postupaka. Ključna stvar je i u tome da li, kad se s nečim suočiš, svesno postupaš prema Božjim rečima i svesno se buniš protiv svojih sotonskih misli i gledišta, svojih ambicija i želja i svojih namera i planova. Ako si sve ove stvari svesno uradio, onda si pripremio dobra dela, to je velika stvar i zadobio si nešto. (…) Ne činiti zlo nije isto što i pripremati dobra dela. Ne činiti zlo i pripremati dobra dela su dva različita koncepta. Obavljati dužnost, a ne činiti zlo, jeste ono što bi jedno stvoreno biće trebalo da radi; to je ispoljavanje koje bi trebalo da poseduju svi oni koji imaju savest i razum normalne ljudskost. Na primer, neki ljudi kažu: ’Ima ljudi koji počine ubistvo, ali ja to nisam uradio; onaj čovek je krao od drugih ljudi, ali ja to nisam uradio. To znači da sam ja dobra osoba.’ Da li je to nešto čime se treba hvaliti? Da li je tvrdnja tih ljudi tačna? (Nije.) Ovo je mešanje koncepata. To što neko nije lopov, što ne počini ubistvo ili ne podmetne požar i što se ne upušta u nezakonite seksualne odnose, nije isto što i biti dobar čovek. Ne činiti zlo ili ne kršiti zakon sasvim su drugačiji koncept od toga da se bude dobra osoba. Za to da li je neko dobra osoba, postoje posebna merila. Ne činiti zlo i pripremati dobra dela takođe su dva različita koncepta. Izvršavati svoju dužnost i ne činiti zlo nešto je što treba da postigneš kao normalna osoba. Međutim, pripremiti dobra dela znači da moraš preduzimljivo i pozitivno da primenjuješ istinu i da ispunjavaš svoju dužnost shodno Božjim zahtevima i istina-načelima. Moraš da imaš odanost, da budeš voljan da podnosiš muke i platiš cenu, da budeš spreman da preuzmeš odgovornost i budeš u stanju da postupaš pozitivno i preduzimljivo. Postupci učinjeni u skladu sa ovim načelima svi su u osnovi dobra dela. Bez obzira na to jesu li posredi velike ili male stvari, da li su ili nisu vredne pamćenja, da li ljudi o njima imaju visoko mišljenje ili ih smatraju beznačajnim, ili pak misle da su vredne pažnje, sve su te stvari u Božjim očima dobra dela. Ako si pripremio dobra dela, to će ti na kraju doneti blagoslove, a ne nesreće. (…) Pa, kako se naposletku definišu dobra dela? Kad je ono što radiš makar korisno za tvoj sopstveni život-ulazak i život-ulazak braće i sestara, kao i kad je to od koristi za posao Božje kuće. Ako je to korisno tebi samome, drugima i Božjoj kući, onda je tvoje izvršavanje dužnosti delotvorno pred Bogom i Bog ga odobrava. Bog će ti dati ocenu. Pa, proceni sledeće stvari: koliko si tokom godina pripremio dobrih dela? Mogu li ta dobra dela da ponište tvoje prestupe? Nakon što ih ponište, koliko je dobrih dela preostalo? Sebe moraš da oceniš i da to dobro dokučiš; povodom te stvari ne smeš da budeš smeten” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su mi pokazale put. Pokajanje ne sme da ostane samo na rečima. To što samo kažeš da mrziš sebe ne znači da si doživeo stvarnu promenu. Ključ leži u posmatranju onoga što čovek stvarno proživljava i njegovog stava prema vlastitoj dužnosti, naročito po pitanjima koja se tiču crkvenog rada. Ono što odražava karakter neke osobe jeste da li se ona pravi da ne vidi probleme i ostaje po strani, ili pak nastoji zaštiti interese crkve. Čitajući Božje besede o razlici između dobrih i zlih dela, shvatila sam da to što neka osoba ne čini zlo i ne izaziva prekide i ometanja ne znači da je ona dobra, već da se u najboljem slučaju može smatrati bezazlenom osobom. Dobra dela sadrže u sebi element inicijative i proces traganja za istinom. Ona podrazumevaju bavljenje stvarima u skladu s načelima, kako bi sve bilo usklađeno s Božjim namerama. Takvo postupanje uistinu predstavlja dobro delo. Na kraju krajeva, Bog o ishodima ljudi odlučuje na osnovu toga da li su činili dobra dela. Gledajući sa ove distance, od trenutka kad sam poverovala u Boga, svoje sam dužnosti obavljala uglavnom zarad ugleda i dobitka, a veoma retko sam proaktivno stremila ka istini. Nisam aktivno razotkrivala ni prijavljivala lažne starešine i antihriste, a jedva da sam ikad pomagala braći i sestrama da reše svoje poteškoće i probleme. U većini slučajeva, naprosto sam sledila Sotonino pravilo opstanka: „Neka svako počisti svoje dvorište”. Kao crkveni starešina, nisam bila voljna da mnogo radim na poslovima iz svoje odgovornosti, a zbog toga što sam se kao rukovodilac držala po strani kasnilo se sa poslom. Sve su to bila zla dela. Sudeći po istina-načelima, shvatila sam da tokom višegodišnjeg verovanja u Boga jedva da sam pripremila ijedno dobro delo, te da sam zapravo napabirčila veliki broj zlih dela. Osetila sam da sam u velikoj opasnosti, pa sam se ovako molila Bogu: „Bože, iako sam svih ovih godina obavljala dužnosti u Božjoj kući, nisam sebe smatrala pripadnicom Božje kuće i jedva da sam ikada proaktivno podržavala rad crkve. Bila sam isuviše sebična i ogavna! Želim da se pokajem, Bože. Molim Te, pomozi mi i ispitaj me. Spremna sam da praktikujem istinu kako bih udovoljila Tebi.”
Nakon toga, počela sam planski da obavljam svoje dužnosti i da pravim razumne dnevne rasporede rada, a svake noći bih, pre odlaska na spavanje, isplanirala šta ću sutradan da radim. To mi je ujedno pomoglo da se fokusiram i da više uradim, a mogla sam takođe da se pozabavim i drugim poslovima. Nakon što sam jedno vreme tako radila, shvatila sam da se razumnim planiranjem poboljšava efikasnost rada i da u toku dana mogu da obavim više posla. Kad bi braća i sestre iz drugih timova dolazili kod mene da im pomognem, ponekad bih se i za to pobrinula i pritom sam se molila Bogu da prihvatim Njegovo ispitivanje. Ako bih pristala da nešto uradim, morala sam da se svim srcem posvetim tome i nisam mogla da to samo otaljam. Ponekad bi mi i dalje bilo zamorno da pratim izvršenje nekog drugog posla, ali čim bih to shvatila, aktivno bih se pobunila protiv sebe same i pokušala da se najbolje što umem pozabavim detaljima tog posla. Znam da moja sotonska narav ima duboke korene i da pomenuta dva slučaja orezivanja nisu dovoljna da tu narav razreše, pa zato molim Boga da ispita moje srce, da me prekori i disciplinuje kad god svoje dužnosti obavljam neodgovorno, te da mi omogući da proživim normalnu ljudskost i da budem osoba sa savešću i ljudskošću. Takođe sam veoma zahvalna Bogu na ta dva slučaja orezivanja, koja su mi omogućila da shvatim ozbiljne posledice neodgovornog obavljanja dužnosti, kao i da se probudim i u izvesnoj meri promenim.
