9. Razmišljanja nakon što sam izbačen iz crkve

Nakon što sam prihvatio delo Svemogućeg Boga poslednjih dana, stalno sam širio jevanđelje u crkvi. Kasnije sam otišao na drugo mesto da propovedam jevanđelje i preuzeo nadležnost za rad na jevanđelju u još četiri ili pet crkava. Pošto sam naporno radio jedan period, rad na jevanđelju je davao određene rezultate, a ja sam bio prilično zadovoljan sobom. Konkretno, neke crkvene starešine koje su naišle na poteškoće u radu na jevanđelju su tražile razgovor sa mnom, a i braća i sestre su imali prilično visoko mišljenje o meni. Dakle, bio sam veoma srećan i razmišljao: „Izgleda da poprilično razumem istinu i da posedujem ponešto od istina-stvarnosti.”

Vratio sam se u lokalnu crkvu da propovedam jevanđelje 2013. godine. Pomislio sam u sebi: „Pošto sam poslednju godinu, ili otprilike toliko, proveo na putu propovedajući, imam dosta prakse i počeo sam da shvatam izvesne istine. Budući da sam se sad vratio u lokalnu crkvu, zasigurno sam ključni kandidat za mesto onog koji radi na negovanju, a kada braća i sestre budu slušali moje besede, sigurno će biti drugačije nego ranije. Možda čak na izborima budem izabran za crkvenog starešinu.” Nekoliko dana kasnije, crkveni starešina Đija Sin mi je došla u kuću. Rekla je da je njena dužnost iscrpljuje i da joj je nekoliko saradnika reklo da ne ume da rešava probleme, da je uvek umorna na okupljanjima, da nema delo Svetog Duha i da bi trebalo da sebe smatra odgovornom i da podnese ostavku. Rekla je da su je i propovednici podsticali na isto. Takođe se postarala da naglasi da je ona jednom smenila ta dva propovednika, ali da oni nikada nisu razmislili o sebi i da su čak govorili da ih ona potiskuje. Đija Sin je upitala moju ženu i mene kako bi trebalo da doživi te okolnosti. Čuvši sve što je rekla, veoma sam se razbesneo i pomislio sam: „Zar to nije osveta? Bio sam saradnik sa Đija Sin ranije i ona je zaista umela da pati i da plaća cenu kada je propovedala jevanđelje. Ponekad bi novi vernici radili do kasno, ali bi se ona ipak uvek bunila protiv svog tela i išla da se okupi sa njima. Ona je prilično odgovorna. Kako su mogli da kažu da nema delo Svetog Duha? Zar je oni ne potiskuju? To je ono što lažne starešine i delatnici rade. Ne, ne mogu to tek tako pustiti. Sad kada sam se vratio, moram da joj pomognem.” Nedugo zatim sam sa svojom ženom otišao tamo da shvatim o čemu se radi i da to istražim. Dok smo to istraživali, bio sam sasvim zadovoljan sobom i razmišljao sam: „Prilično sam pronicljiv; samo što sam se vratio u crkvu, a već sam raspoznao lažne starešine. Ako se ove lažne starešine mogu prijaviti i smeniti, uradiću veliko delo. Nakon što budu smenjeni, možda ću imati priliku da budem izabran za starešinu. Zapravo ću ubiti dve muve jednim udracem.” Razmišljajući o tome, moj „osećaj za pravdu” je postao još jači. Nakon nekoliko dana sam saznao da je više saradnika uklonilo Đija Sin sa njenog položaja. Saradnici su detaljno analizirali njeno ponašanje u crkvi i pomogli braći i sestrama da je raspoznaju. Kad sam čuo tu vest, ispunio me je gnev i pomislio sam: „Đija Sin je u stanju da sve napusti i da pati više od svakog od vas. Kako bi ona mogla da bude lažni starešina koji nema delo Svetog Duha? Svako od vas može biti uklonjen ali ona ne.” Verovao sam da je ovo čin osvete pa sam na mestima okupljanja širio optužbe da su ovi bili lažne starešine i lažni delatnici, te da se uklanjanje Đija Sin nije poklapalo sa radnim aranžmanima. To je dovelo do toga da braća i sestre nisu mogli da žive normalnim crkvenim životom, a crkva je postala pomalo haotična.

Nešto kasnije, došla je jedna sestra da se pozabavi tim haosom u crkvi. Rekla je da je njeno istraživanje pokazalo da Đija Sin nije znala kako da besedi o istini i da nije umela da rešava stvarne probleme braće i sestara. Ona je rekla da je Đija Sin zaista lažni starešina koji ne ume da radi stvaran posao i da je u skladu sa načelima trebalo da bude smenjena. No, ja sam, čuvši to što govori, bio pomalo sumnjičav i razmišljao sam: „Zar smo stvarno pogrešili u vezi s ovim? Nemoguće! I ja imam osnove po kojima procenjujem ljude. Nećete me svi vi zaludeti. Vi podržavate starešine i delatnike.” Nakon toga nisam prihvatio ništa što je ta sestra rekla, naprosto smatrajući da je nepravedno postupila. Potom sam sa još troje ljudi napisao prijavu, govoreći da se ove starešine i delatnici koji su uklonili Đija Sin nisu pridržavali načela i da su joj se svetili. Međutim, sam proces pisanja ove prijave nije tekao nimalo glatko. Dok smo je pisali, stalno smo se razilazili u mišljenjima i svako se držao sopstvenog gledišta. Pisali smo je iznova i iznova i svaki put bi se pojavile nove greške. Bio sam sumnjičav i razmišljao sam: „Da li se to što ih prijavljujemo protivi Božjoj nameri? Ako je tako, ne bi trebalo to da radimo.” Ali onda sam pomislio: „Ako se povučem iz ovoga a drugi zaista prijave i smene lažne starešine, zasluga će pripasti njima. Zar onda onda svi moji prethodni napori neće biti uzaludni? Braća i sestre će zasigurno misliti da su oni ti koji razumeju istinu, ti koji imaju sposobnost raspoznavanja i osećaj za pravdu. Niko ne bi imao visoko mišljenje o meni.” Stoga sam se potpisao kada je prijava bila gotova, a prijavili smo i sestru koja se bavila haosom u crkvi. Kada sam predao pismo, bio sam prilično zadovoljan sobom. Mislio sam: „Ovaj put, kada lažne starešine i delatnici budu smenjeni i više starešine vide da razumem istinu i da mogu da raspoznam ljude, možda će čak prekršiti protokol da bi me unapredili. Sva braća i sestre će veličati moj kov; to će biti sjajno!” Nekoliko dana kasnije, primio sam pismo od viših starešina u kojem je stajalo da je u tom trenutku situacija sa hapšenjima Komunističke partije veoma ozbiljna i da im je potrebno neko vreme da pregledaju prijavu i njom se pozabave. Jedna sestra je rekla: „To s hapšenjima se može samo pogoršati u budućnosti. Ako budemo čekali na više starešine da se time pozabave, biće prekasno. Iako nismo starešine niti delatnici, ipak treba da pomognemo braći i sestrama u tome da budu bolji u raspoznavanju.” Saslušao sam je i pomislio: „Tako je. Zar pomaganje braći i sestrama u tome da postanu bolji u raspoznavanju nije vid vršenja dužnosti? Kada ove lažne starešine budu smenjene, definitivno će me svi smatrati zaslužnim za to dostignuće i možda ću moći da budem izabran za starešinu.” Stoga sam odlazio na mesta gde su se držala okupljanja i govorio da to što su starešine i delatnici uklonili Đa Sin nije bilo u skladu sa načelima. Takođe sam govorio da Đa Sin nije lažni starešina i da je vršila svoju dužnost od jutra do mraka i da je umela da obavlja stvaran posao. Tokom tog perioda, kada bi se braća i sestre okupili, nisu razgovarali o Božjim rečima već samo o ovome. Neku braću i sestre smo naveli na pogrešan put, pa su zauzeli našu stranu, razvili predrasude prema starešinama i delatnicima i govorili za njih da su lažni. Neki ih čak nisu primali u svoje kuće, zbog čega starešine i delatnici nisu mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti. Pojedini razboriti ljudi su zauzeli stranu starešina i delatnika, govoreći da mi ometamo crkveni život. Na taj način su se formirale dve frakcije u crkvi; bili smo poput dve vojske koje su se borile jedna protiv druge. Kada god bismo se okupili, diskutovali smo o ovim temama i braća i sestre su izgubili svoj normalni crkveni život. Haos u crkvi je ovako potrajao nekoliko meseci.

Jednog dana, više starešine su došle da ispitaju i da shvate ono što je bio sadržaj naše prijave. Pomislio sam u sebi: „Te lažne starešine i delatnici će definitivno biti smenjeni.” Baš kada sam bio srećan zbog tih stvari, jedna od starešina je upotrebila Božje reči da detaljno analizira prirodu našeg ponašanja. Rekla je da mi stvaramo frakcije, delimo crkvu i ometamo crkveni život, što je dovelo do toga da starešine i delatnici ne mogu normalno da rade i da se crkveni rad zaustavi. Rekla nam je da činimo zlo. Isto tako je rekla da kao starešina, Đija Sin nije znala kako da usmerava braću i sestre ka tome da iskuse Božje delo. Umesto toga, stalno je pokušavala da pridobije ljude i širi svoje nezadovoljstvo među saradnicima. Kako je mogla da ima delo Svetog Duha? Rekla je da Đija Sin nije mogla da obavlja stvaran posao niti da rešava probleme braće i sestara i da je, bez obzira na to što se činilo da sve ostavlja i daje se, bila lažni starešina i da je trebalo da bude smenjena. To je ono što je bilo u skladu sa načelima. Kada sam čuo besedu ove sestre i detaljnu analizu toga kako je Đija Sin lažni starešina, srce mi je bubnjalo i pomislo sam: „Ono što kažu ima smisla. Đija Sin je bila razotkrivena i uklonjena od strane tih saradnika i trebalo je da razmisli o sebi i pokuša sebe da spozna. Umesto toga, stalno je dolazila kod nas; osećala je da joj je naneta nepravda i izražavala je svoje nezadovoljstvo. Zaista nije prihvatala istinu niti iskusila Božje delo. Zauzeo sam se za Đija Sin i čak osudio druge starešine i delatnike, ometajući crkveni život. Ovo je ozbiljne prirode!” Međutim, budući da nisam imao bilo kakvu spoznaju o svom ponašanju, u to vreme sam jednostavno priznao da sam napravio grešku. Na kraju, više starešine su rekle da smo teško omeli crkveni život i da je priroda toga ozbiljna. Uredili su nam da se izolujemo kod kuće i da razmislimo.

Jednog dana sam otišao do kuće svoje majke i ona mi je dala tri obaveštenja o isključenju. Kada sam ih pogledao, video sam da su pored obaveštenja o isključenju za Đija Sin, na moje iznenađenje, tu i obaveštenja o isključenju za moju ženu i mene. U obaveštenjima je pisalo da je Đija Sin podmukla i lukava, da seje razdor i stvara frakcije u crkvi i da je na kraju utvrđeno da je antihrist i da je izbačena. Što se mene tiče, ja sam sledio tog antihrista u činjenju zla i u prekidanju i ometanju crkvenog života. Bio sam saučesnik tog antihrista, pa sam i ja izbačen. Kada sam pročitao ova obaveštenja o isključenju, jednostavno nisam mogao da verujem svojim očima. Kao kada zatvorenik vidi svoju smrtnu presudu na papiru. Bio sam toliko uplašen da su mi se noge odsekle i nisam mogao da prestanem da drhtim, te sam pomislio: „Izbačen sam? Zar nije trebalo samo da razmislimo kod kuće? Kako možemo da budemo izbačeni? Ovog puta sam stvarno učinio veliko zlo.” U tom trenutku mi je stao mozak, pa sam požurio kući da kažem svojoj ženi da smo izbačeni. Nakon što sam joj rekao, nisam više mogao da se suzdržim, pa sam seo na pod i zaplakao. Pomislio sam u sebi: „Gotov sam, sada sam stvarno gotov. Moje putovanje što se tiče verovanja u Boga se završilo i nikada više neću moći da se vratim u crkvu. Ovog puta sam stvarno uvredio Božju narav i možda ću jednog dana morati da budem kažnjen.” Dok sam mislio na to, kao da mi se nož zarivao u srce; bio sam krajnje očajan i užasno sam patio. Mrzeo sam sebe što sam bio u stanju da uradim tako nešto. Kako sam mogao slepo da verujem rečima Đija Sin? Nikako ne mogu da se iskupim za to što sam doveo do snažnog ometanja crkvenog života i što sam više o tome razmišljao, to me je srce više bolelo. Nije bilo dana kad sam bio raspoložen da bilo šta radim. Nisam mogao da jedem niti da se noću dobro naspavam, pa sam nakon nekog vremena izgubio više od četiri kilograma. Kao da sam svakog dana samo čekao da umrem. Mislio sam da više nema šansi da budem spasen, da mi je suđeno da budem kažnjen i odem u pakao. Bio sam poput pacijenta u terminalnoj fazi raka, negativan i očajan kako neko takav može da bude. Mislio sam kako ću pre ili kasnije umreti, pa bih mogao da završim sa tim. Kada sam najviše patio i bio najbespomoćniji, pomislio sam na stihove himne Božjih reči pod naslovom „Traži da voliš Boga bez obzira na to koliko patiš”: „Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne vredi, da ih se svet odrekao, da je njihov porodični život ispunjen nevoljama, da Bogu nisu ugodni i da su im izgledi sumorni. Neki ljudi pate do određene mere, čak žele i da umru. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nesposobni!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”). Slušao sam ovu himnu iznova i iznova. Činilo se kao da je Bog koristi da bi mi rekao da ne želi da budem tako slab i nemoćan, da ne želi da izgubim veru u Njega. Učinio sam toliko zla da sam već bio izbačen i suđeno mi je bilo da budem kažnjen u budućnosti, ali Bog me je i dalje prosvećivao i usmeravao me da razmišljam o ovoj himni, ne dopuštajući mi da tonem dublje u negativnost. Ovo me je izuzetno dirnulo i trunka nade se pojavila u mom srcu, zajedno sa pomalo snage. Kasnije sam pročitao još Božjih reči koje su govorile sledeće: „Da bismo sledili praktičnog Boga, potrebno je da budemo rešeni: sa kakvim god velikim okruženjima da se susretnemo, sa kakvim god teškoćama suočimo i koliko god da smo slabi ili negativni, ne smemo da izgubimo veru u to da ćemo promeniti narav, kao ni veru u reči koje je Bog izgovorio. Bog je čovečanstvu dao obećanje, a da bi se ono ostvarilo, potrebno je da ljudi imaju rešenost, veru i istrajnost da sve to podnesu. Bog ne voli kukavice; voli ljude koji poseduju rešenost. Čak i ako si pokazao veliku iskvarenost, čak i ako si mnogo puta pošao pogrešnim putem, učinio mnoge prestupe, žalio se na Boga, ili Mu se, iz okrilja religije, opirao, ili u srcu gajio bogohulne misli o Njemu i slično – On na sve to uopšte ne gleda. Boga interesuje samo da li čovek stremi istini i da li jednog dana može da se promeni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Put primene koji vodi do promene čovekove naravi”). Uvideo sam da Bog ne voli kukavice. On voli ljude koji su odlučni. Iako sam izbačen jer sam učinio tako veliko zlo, ono čemu je Bog pridavao važnost je da li mogu ili ne mogu da se promenim. Kada bih se promenio, sve i da umrem i na kraju budem kažnjen, bilo bi vredno toga. Tokom tog perioda, s vremena na vreme bih pomislio na stihove himne i na Božje reči. Bio sam veoma dirnut i mislio sam da me Bog nije ostavio. Kada sam bio u svom najmalodušnijem i najmračnijem periodu, On je upotrebio Svoje reči da me usmerava, hrabri i teši. Pomislio sam na to koliko Bog voli čoveka i da ne mogu da i dalje budem negativan. Od tada sam se svako jutro budio rano i istrajno jeo i pio Božje reči, razmišljajući o načinima na koje sam uvredio Boga.

Jednog dana sam pročitao ove Božje reči: „Mnogi u crkvi nemaju pronicljivost. Kada se dogode slučajevi u kojima su ljudi navedeni na stranputicu, oni upravo stoje na strani Sotone; čak osećaju da im je nanesena ogromna nepravda kada ih nazovu Sotoninim slugama. Iako bi ljudi mogli reći da takvima nedostaje pronicljivost, oni uvek staju na stranu neistine, u kritičnom trenutku nikada nisu uz istinu, nikada se ne zalažu za istinu i ne ustaju u njenu odbranu. Da li im zaista nedostaje pronicljivost? Zašto su se oni, naprotiv, priklonili Sotoni? Zašto nikada ne izgovore nijednu pravednu i razumnu reč u prilog istini? Da li je ova situacija zaista nastala kao posledica njihove trenutne zbunjenosti? Što ljudi manje pronicljivosti imaju, to su nesposobniji da se priklone istini. Šta to pokazuje? Zar to ne pokazuje da ljudi koji nemaju pronicljivost vole greh? Zar to ne pokazuje da su oni odani Sotonini izrodi? Kako je moguće da oni uvek mogu da se priklone Sotoni i da govore njegovim jezikom? Svaka njihova reč i delo, pa i izrazi na njihovim licima, dovoljni su da dokažu da oni nisu nikakvi ljubitelji istine; štaviše, to su ljudi koji preziru istinu. To što mogu da se priklone Sotoni dovoljan je dokaz da Sotona zaista voli ove sitne đavole koji svoj život provode boreći se za Sotonino dobro. Nisu li sve ove činjenice sasvim jasne?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). „Sitni trikovi onih bez pronicljivosti dovešće do toga da budu uništeni od strane zlih ljudi, koji će ih zavesti da se više nikad ne vrate. Upravo takav tretman i zaslužuju jer ne vole istinu, jer nisu u stanju da se priklone istini, jer slede zle ljude i njima se priklanjaju. I zato što sarađuju sa zlim ljudima i opiru se Bogu. Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi zrače zlom, a ipak stežu svoja srca i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari? Iako među njima ima onih koji se predstavljaju kao kraljevi, kao i onih koji ih slede, zar priroda njihovog opiranja Bogu nije u oba slučaja ista? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da ih Bog ne spasava? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da Bog nije pravedan? Zar ih ne uništava njihovo sopstveno zlo? Zar ih sopstveno buntovništvo ne odvlači u pakao?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Dok sam čitao Božje reči, osećao sam se posramljeno i tužno. To što sam mogao da počinim toliko veliko zlo nije bilo samo zato što sam bio nerazborit. To je primarno bilo zbog toga što sam isuviše čuvao ugled i status. Đija Sin nas je pridobila kako bi zaštitila svoj status starešine. Nisam raspoznao namere koje su se krile iza njenih postupaka niti sam gledao na to da li su njene reči u skladu sa činjenicama. Samo sam se slepo zauzeo za nju, želeći da budem „borac za pravdu” i da se pravim važan. Takođe sam želeo da ugrabim priliku da dostignem status starešine. Kada smo pisali prijavu, jasno sam osetio da nas Bog ne vodi u tome. Nismo mogli da se složimo među sobom i srce mi nije imalo mira. Međutim, ja sam bio tvrdoglav i nastavio sam sa pismom, sledeći ovog antihrista u činjenju zla. Sestra višeg ranga koja je došla u crkvu besedila je da bi mi pomogla i razotkrila me, ali ja nisam promenio svoje mišljenje, bojeći se da će me drugi gledati sa visine ako priznam svoje greške. Odlazio sam na mesta okupljanja i bezobzirno sudio starešinama i delatnicima, šireći informaciju da su to lažne starešine i delatnici. Cilj mi je bio da navedem braću i sestre da ih odbace i da o meni imaju visoko mišljenje, pa da možda budem izabran na budućim izborima. Zbog mog ometanja, braća i sestre nisu mogli normalno da se okupljaju niti da jedu i piju Božje reči. Polovinu braće i sestara u crkvi smo naveli na pogrešan put i zajedno smo ustali protiv starešina i delatnika. Bog je želeo da braća i sestre mogu normalno da se okupljaju i razgovaraju o Njegovim rečima i da svoje dužnosti obavljaju dobro kao jedan. Kada je Bog gradio crkvu, Sotona je želeo da poruši Njegovo delo. U međuvremenu, ja sam igrao ulogu Sotoninog sluge i saučesnika, prekidao crkveni rad i ometao ga. Takvim ponašanjem nisam samo zauzeo pogrešnu stranu zbog trenutnog nedostatka sposobnosti raspoznavanja. Moja priroda je bila ista kao u Đija Sin; oboje smo bili veliki ljubitelji ugleda i statusa. Kako bismo izdejstvovali status, napravili smo nered u crkvi i ja sam izbačen jer sam stremio ka statusu umesto ka istini. Misleći na to, strašno sam se kajao i prekorevao sebe. Klečao sam na podu i snažno sebe ošamario po obrazu više od 100 puta. Želeo sam da sam sebe nemilosrdno kaznim kako bih zapamtio ovu lekciju. Takođe sam se molio Bogu: „Bože, činio sam zlo. Stremio sam ka statusu i ometao rad crkve. Voljan sam da se pokajem, da razmislim o sebi kako treba i pokušam da sagledam svoja zla dela.”

Nakon toga sam nastavio da razmišljam o sebi: „Zašto toliko volim status i stalno imam želju da stremim ka njemu i da ga zadobijem? Zašto sam sposoban da činim ove zle stvari?” Pročitao sam jedan odlomak Božjih reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Kroz Božje reči sam shvatio da je osnovni uzrok tome što sam bio u stanju da činim te zle stvari taj što sam bio isuviše nadmen, što sam previše verovao u sebe i što sam imao visoko mišljenje o sebi. Verovao sam da je, pošto sam umeo da propovedam jevanđelje i da rešavam određene probleme, to značilo da shvatam istinu i posedujem stvarnost. Dakle, bio sam u stanju da slepo verujem u sebe i ponašam se bezobzirno i kao rezultat toga sam činio sva ona zla dela. Kad je u pitanju bilo uklanjanje Đija Sin, uopšte nisam tragao za istina-načelima kako treba. Video sam da Đija Sin ume sve da ostavi, da se daje, da pati i da plati cenu u svojoj dužnosti, pa sam smatrao da primenjuje istinu i da poseduje delo Svetog Duha. Pitao sam se ko bi mogao da obavlja sve te stvari do te mere, a da ne stremi ka istini? Zapravo, kada se raspoznaje da li neko ima delo Svetog Duha, čovek ne može to da prosudi na osnovu toga da li taj neko pati, plaća cenu, sve ostavlja i sebe daje. To su stvari koje svaka osoba sa entuzijazmom može da radi. Čovek uglavnom mora da gleda na to da li je ta osoba u stanju da se moli Bogu kada je zadese određene stvari, i da li, čak i ako se to ne poklapa sa njenim predstavama, ume da se oslobodi, da traga za istinom, kao i na to da li ima srce koje se boji Boga i pokorava Mu se. Pored toga, ta osoba treba da je u stanju da usmerava Božji izabrani narod ka tome da iskusi Božje reči i spozna sebe, a treba i da rešava probleme koje braća i sestre imaju u svojim dužnostima. To je ono što bi starešina i delatnik trebalo da rade. Đija Sin nije bila u stanju da obavlja posao starešine, a kamoli da je posedovala delo Svetog Duha. Kada su joj ljudi razotkrili probleme koje ima, ona to nije prihvatila i čak se žalila da je osetila nepravdu i navela nas na stranputicu. Namerno je među nama širila informaciju da su prijave koje su podnete protiv nje neistinite, prevarivši nas kako bismo se zauzeli za nju. Zaludela nas je, pa smo ljudima u crkvi govorili da je starešine i delatnici guše, što je dovelo do toga da se crkva podeli na frakcije i zapadne u haos. Đija Sin je sve ostavljala i pomalo se davala, ali uopšte nije tragala za istinom kada bi je zadesile određene stvari, niti bi razmišljala o sebi ili pokušavala da spozna sebe. Kako bi sačuvala svoj status, izazivala bi prekidanja i ometanja i potkopavala crkveni rad. To što se ona davala i što je patila je sve bilo zarad toga da sačuva svoj status i udovolji ličnoj želji za statusom. Čim bi neko ugrozio njen status, ona bi činila takva zla dela kao što su formiranje frakcija i sejanje razdora. U njenoj prirodi je bilo da mrzi istinu; bila je prepredeni, lažljivi, podmukli i zlobni antihrist. Nisam imao nikakvu sposobnost raspoznavanja. Sledio sam Đija Sin u činjenju zla i osuđivao starešine i delatnike tokom okupljanja i kao rezultat toga braća i sestra su navedeni na stranputicu i zauzeli su moju stranu, isključujući starešine i delatnike. To je crkveni život teško omelo. Učinio sam tako veliko zlo, a ipak sam i dalje mislio da imam osećaj za pravdu. Zaista sam bio toliko smeten i toliko nadmen da sam izgubio sav razum. Da sam shvatio samo delić istine i imao bogobojažljivo srce, ne bih učinio toliko veliko zlo. Uvideo sam da mi mnogo toga nedostaje i da je moja narav tako nadmena. Očajnički su mi bili potrebni Božji prekor i disciplinovanje kako bi me pročistili i promenili!

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Pre nego što Bog pošalje Svoj bes, On je već sasvim jasno i potpuno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije zbunjen, slep, impulsivan ili nemaran, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod je dostigao svoje normalno postojanje. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi posrnuo u nenormalne uslove života i sve pravedne, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi rđavi ljudi, stvari i predmeti i sve ono što remeti normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). „Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On prezire poročnost, tamu, buntovništvo i Sotonina rđava dela – koja kvare i proždiru ljudski rod – zato što prezire sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Dovoljno je da čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, izazove Njegovu narav i prekrši Njegova načela strpljenja i tolerancije, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne podnosi nikakvu uvredu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatio da čovek ne sme da vređa Božju pravednu narav. Bog ima načela kada nekome sudi i uklanja ga. Tu nije reč o trenutnoj pobudi niti o nečemu što se uzgred radi, već On to čini kada prozre nečiju suštinu. Tokom perioda kada sam činio zlo, braća i sestre su me iznova savetovali i od mene tražili da razmislim o sebi i da ne izazivam prekide i ometanja. Međutim, ja to nisam prihvatao i kada god se nečija beseda ne bi poklapala sa mojim gledištima, ja bih mu se suprotstavljao, što je dovodilo do toga da moja zlodela postaju sve ozbiljnija. Od moje prvobitne neposlušnosti do kasnijeg izazivanja ometanja i na kraju podele u crkvi, svako od ovih zlih dela je bilo dokaz moje nadmenosti i uobraženosti, moje odbojnosti i mržnje prema istini. Bio sam tako nadmen i nepopustljiv, nisam pustio suzu sve dok nisam ugledao sopstveni grob. Bog mi je već pružio više prilika da se pokajem, ali sam ih ja sve odbio. Da me crkva nije izbacila, ne bi utihnuli ni Božja srdžba niti haos u crkvi. Pomislio sam na to kako je Bog pre nego što je uništio Sodomu više puta upozorio građane tog grada da moraju da se pokaju, ali su Mu se oni tvrdoglavo suprotstavljali i nisu pokazali ni trunku kajanja. Na kraju je Bog pustio Svoj gnev na Sodomu i uništio grad. Ja sam sada lično iskusio Božju pravednu narav, pa iako mi je srce bilo veoma namučeno i patilo, sprečilo me je da učinim zlo i nateralo me je da vidim da se Božja narav ne sme vređati i da u crkvi vladaju istina i pravednost. Sad, činjenica da mi je Bog dopustio da i dalje dišem i da mi nije oduzeo život je već bio znak Njegove milosti. Kada ni dalje ne bih razmislio o sebi niti pokušao sebe da spoznam, Bog bi me na kraju uništio. Otišao sam pred Boga i pomolio Mu se: „Bože, počinio sam zlo i uvredio Tvoju narav. To što sam izbačen je Tvoja pravednost. Moji raniji prestupi se ne mogu ispraviti, pa sada živim kako bih spoznao sebe i pokajao se pred Tobom.” Odlučio sam da ću, bez obzira na moj ishod u budućnosti, stremiti ka istini i odbaciti svoju iskvarenu narav, da više neću stremiti ka ugledu i statusu. Ako me Bog zaista uništi jednog dana, i to će biti Njegova pravednost. Nisam se previše nadao da ću ući u carstvo. Samo sam želeo da počnem iznova, da budem istinsko stvoreno biće. Molio sam se Bogu u svom srcu govoreći da sam, ako mi bude dao još jednu šansu, voljan da budem jedan od najnebitnijih sledbenika u crkvi. Bio sam spreman da vršim bilo koju dužnost koja mi se dodeli; meni je bilo dovoljno da radim nešto za Božju kuću. Kasnije me je crkva pronašla i dali su mi da pomažem braći i sestrama oko kupovine robe. Osećao sam se veoma počastvovanim.

Jednog dana u aprilu 2016. godine, neki starešina mi je došao u kuću i rekao mi je: „Ponovo si primljen u crkvu i većina braće i sestara se složila sa tom odlukom.” U tom trenutku sam bio toliko emotivan da nisam znao šta da kažem. Nakon što je starešina otišao, nisam mogao da zadržim suze. U srcu sam se neprestano zahvaljivao Bogu i veličao Ga! Pomolio sam Mu se: „Bože, nisam očekivao da ćeš mi dati priliku da se vratim u crkvu. Hvala Ti što stojiš uz mene, što me prosvećuješ i vodiš u tome da spoznam sebe. Bože, spreman sam da cenim ovu priliku i obećavam da više neću činiti zlo niti izazivati ometanje. Ako se budem vratio svojim starim naravima i ometao crkvu, voljan sam da primim Tvoju kaznu.”

Nakon što sam se vratio u crkvu, ubrzo sam počeo da vršim svoju dužnost. Jednom mi je prišao crkveni starešina i za mene uredio da vršim dužnost domaćina. Pomislio sam u sebi: „Kako su mogli da mi povere ovu dužnost? Nije li to dužnost za ljude koji su u godinama? Ako braća i sestre čuju za to, šta će misliti o meni?” Imao sam određeno mišljenje o starešinama i osećaj da traće moje talente na nebitan posao. Međutim, kasnije sam pročitao Božje reči koje kažu: „Kada Bog traži da ljudi dobro ispunjavaju svoju dužnost, On od njih ne traži da izvrše određeni broj zadataka niti da ostvare velike podvige ili preduzmu velike poduhvate. Bog želi da ljudi budu u stanju da na praktičan način učine sve što mogu i da žive u skladu s Njegovim rečima. Bogu nije potrebno da budeš velik ili plemenit ili da činiš bilo kakva čuda i On ne želi da u tebi vidi bilo kakva prijatna iznenađenja. Njemu to nije potrebno. Sve što je Bogu potrebno jeste da nepokolebljivo praktično postupaš u skladu s Njegovim rečima. Kada slušaš Božje reči, čini ono što si razumeo, izvršavaj ono što si shvatio, dobro upamti ono što si čuo i onda, kad dođe vreme da se to sprovede u delo, učini to u skladu s Božjim rečima. Neka one postanu tvoj život, tvoja stvarnost i ono što proživljavaš. Tako će Bog biti zadovoljan” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Uz pomoć Božjih reči sam shvatio da Bogu nisam bio potreban kako bih obavljao velike bitne poslove. Ono što je On želeo je da obavljam svoju dužnost na prizeman način. Čak i da je u pitanju bila neka obična dužnost, dokle god sam slušao Božje reči i obavljao je u skladu sa Njegovim zahtevima, to je bilo dovoljno. Nisam mogao da obavljam svoju dužnost kako se meni dopadalo; morao sam da je obavljam na osnovu potreba crkve. Trebalo je da se pokorim crkvenim uređenjima i da radim u tišini kako bih svoju dužnost obavljao kako treba. To je ono što bi osoba sa savešću i razumom radila. To što sam se suočio sa ovom dužnošću me je razotkrivalo i testiralo. Da nije bilo tih okolnosti, mislio bih da sam prilično pokoran Bogu i da su se moja nadmena narav i moja želja da stremim ka ugledu i statusu promenile. U stvarnosti, ja sam i dalje bio prilično nadmen i umišljen; imao sam neobuzdane ambicije i želje i nisam bio spreman da budem najnebitniji u masi. Takav je bio moj pravi rast. Da bih bio pročišćen i promenio se, bilo je potrebno da iskusim sud i grdnju Božjih reči, kao i kušnje i oplemenjivanje. Shvativši to, prihvatio sam svoju dužnost. Iako nisam znao da kuvam, marljivo sam se tome učio dok sam obavljao svoju dužnost i bio domaćin braći i sestrama u skladu sa načelima. Osećao sam mir u srcu dok sam to radio. Hvala Bogu što me je spasio!