96. Odbacila sam potisnute negativne emocije

Obavljam dužnost komponovanja muzike u crkvi. U oktobru 2020. godine, crkvene starešine su uredile da brat Vang Čen i ja budemo odgovorni za pregled rada kompozitora. Tada nisam osećala veliki pritisak i još uvek sam imala malo slobodnog vremena svakog dana. Posle nekoliko dana, crkvene starešine su me unapredile u nadzornicu. Mislila sam da biti nadzornica znači nadgledati sve, da ću sigurno svakog dana biti zauzeta, i da neću moći da radim opušteno kao ranije, pa sam bila malo neodlučna. Ali onda sam pomislila: „Crkva me je gajila tolike godine, tako da treba da imam svest, da uzmem u obzir Božje namere i da se potrudim najviše što mogu da sarađujem.” Imajući to u vidu, pristala sam da prihvatim tu poziciju.

Posle toga, u okviru svoje dužnosti ne samo da sam morala da razgovaram u zajedništvu da bih razrešila pogrešna stanja članova svog tima, već sam takođe morala da odgovaram na pitanja koja su stizala u njihovim pismima. Ponekad je, i pre nego što bih završila s pregledom radova, bilo pisama koja su zahtevala brz odgovor i nisam imala ni trenutka vremena da se opustim. Ponekad sam želela da se malo opustim, ali ako na neka pisma ne bih odgovorila na vreme, to bi loše uticalo na rad, pa sam morala brzo da reagujem. Jednog dana, starešina je primetio da u nekim radovima koje je Vang Čen pregledao postoje određeni problemi i predložio je da ih i ja pregledam. To mi je oduzelo još više vremena. Kada sam videla sa kojim sve pojedinostima treba da se pozabavim, osećala sam se zaista potisnuto. Nijedan od tih zadataka nije mogao da ostane nedovršen, kada bi se to tako nastavilo, na kraju bih bila potpuno mentalno iscrpljena. Počela sam da žudim za trenucima kada sam mogla da se opustim. Pomislila sam kako je lako bilo kada nisam bila nadzornica i kada sam samo morala da pregledam radove, te da bi možda trebalo naprosto da se vratim svojoj staroj dužnosti! Ali onda sam pomislila: „To bi bilo neposlušno!” Zato sam nevoljno nastavila. Posle izvesnog vremena, počela sam da se osećam kao mašina, mozak mi je stalno bio napet. Uvek je bilo toliko pitanja na koja je trebalo odgovoriti i rešiti ih. Iako se činilo da ne stajem, a radila sam sve što se od mene očekivalo, posao me je naprosto nosio. Nisam osećala nikakvo breme u srcu i nisam tražila rezultate. Samo sam mehanički završavala zadatke koji su bili na redu, i nikada nisam napredovala u svom poslu. Vang Čen mi je rekao da nemam osećaj bremena, ali nisam želela da to čujem i počela sam u srcu da se žalim, „Već sam vrlo zauzeta, kako uopšte mogu da držim sve pod kontrolom, kad imam toliko stvari da rešavam? Da ne tražiš previše od mene? Šta misliš, koliko ruku i glava imam? Ne mogu biti na dva mesta odjednom.” Nisam preispitala sebe i čak sam stekla predrasude prema Vang Čenu. Ponekad sam mislila: „Možda bi trebalo da podnesem ostavku i vratim se obavljanju jednog zadatka, to bi bilo mnogo manje naporno.” Pošto je moje stanje bilo pogrešno, nisam ni primetila očigledne probleme u radu. Tek kada je Vang Čen istakao da su moj površan stav i nedostatak brige u obavljanju dužnosti uticali na napredovanje rada, počela sam svesno da preispitujem sebe i molila sam se Bogu, „Bože, osećam da mi je ova dužnost preteška. Osećam se tako uznemireno i potisnuto, i često želim da se odreknem svoje dužnosti. Znam da je ovo stanje pogrešno, ali ne mogu da prepoznam svoje probleme. Molim Te, prosveti me i pomozi mi da preokrenem ovo pogrešno stanje”.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Uopšteno govoreći, normalni ljudi se pomalo plaše da čuju o ovim poteškoćama, osećaju određeni pritisak, ali oni koji su odani i pokorni Bogu, kada se suočavaju sa poteškoćama i osećaju pritisak, tiho će se moliti u svojim srcima, moliće Boga da ih usmeri, da ojača njihovu veru, moliće Ga za prosvećenje i pomoć, a tražiće i zaštitu od pravljenja grešaka, kako bi mogli da ispune svoju odanost i da ulože najveći trud kako bi imali čistu savest. Međutim, ljudi poput antihristȃ nisu takvi. Kada od Hrista čuju o konkretnim radnim uređenjima koja treba da sprovedu i da u radu ima nekih poteškoća, počinju da osećaju unutrašnji otpor i nisu voljni da nastave. Kako izgleda ta nevoljnost? Oni kažu: ’Zašto mi se nikada ne dešavaju dobre stvari? Zašto meni uvek zapadnu problemi i zahtevi? Da li važim za besposličara ili roba kome treba naređivati? Ne može se sa mnom tako lako manipulisati! Kažeš to tako olako, zašto ne pokušaš sam da to učiniš?’ Da li je to pokornost? Da li je to stav prihvatanja? Što oni rade? (Opiru se, suprotstavljaju.) Kako nastaju taj otpor i suprotstavljanje? Na primer, ako bi im rekli: ’Idi kupi nekoliko kilograma mesa i skuvaj jelo od dinstane svinjetine za sve’, da li bi se tome suprotstavili? (Ne bi.) Ali ako bi im se reklo: ’Danas idi i okopaj onu njivu, i dok kopaš, ukloni do kraja kamenje pre nego što dobiješ svoj obrok’, oni bi izgubili volju. Kada to podrazumeva fizičke nedaće, teškoće ili pritisak, njihova ozlojeđenost isplivava na površinu i oni gube volju da nastave; počinju da se opiru i žale se: ’Zašto mi se ne dešavaju dobre stvari? Zašto me uvek zaobiđu kada dele jednostavne ili lake zadatke? Zašto mene biraju za težak, zamoran ili prljav posao? Da li je to zato što izgledam bezazleno i lako mi je naređivati?’ Tu počinje unutrašnji otpor. Zašto se toliko opiru? Koji ’prljav i zamoran posao’? Koje poteškoće? Zar sve to nije deo njihove dužnosti? Kome god da je dodeljena, treba da je obavi; šta ima da se bude probirljiv? Da li se radi o tome da im se stvari namerno otežaju? (Ne.) Ali oni veruju da im se stvari namerno otežavaju, da im se namerno priređuju nezgodne situacije, tako da ne prihvataju tu dužnost od Boga i nisu voljni da je prihvate. Šta se tu ustvari dešava? Da li se otpor u njima rađa kada se suoče sa teškoćama, kada moraju da izdrže fizičke teškoće i više ne mogu udobno da žive? Da li je to bezuslovno pokoravanje bez prigovora? Postaju nevoljni i pri najmanjim poteškoćama. Svemu što ne žele da rade, svakom poslu koji doživljavaju kao težak, nepoželjan, ponižavajući ili na koji drugi gledaju s visine, oni pružaju žestok otpor, prigovaraju i odbijaju, ne pokazujući ni trunku pokornosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka (4. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatila da kada se osoba koja ima ljudskosti suoči sa teškoćama i pritiskom u svojoj dužnosti, u stanju je da se moli, da se oslanja na Boga i da dâ sve od sebe da sarađuje, a ne da se opire ili protivi. Ali kada se antihrist suočava čak i sa malo poteškoća ili pritiska u svojoj dužnosti i treba da strada ili plati cenu, prvo što uradi je da se opire, da se pobuni i da se žali. On čak misli da ljudi pokušavaju da mu otežaju život, odnose se prema njemu kao da ne radi dovoljno i gone ga da radi kao rob. Iz ovoga vidimo krajnju sebičnost i podlost antihrista, kao i da oni uopšte ne uzimaju u obzir Božje namere. Zar se nisam tako ponašala? Prilika da budem nadzornica bila je Božja blagodat prema meni, ali kada sam videla koliko ima posla i koliko pažljivo starešine prate svaki zadatak, osećala sam da sam pod velikim pritiskom i da će moje telo morati mnogo da pati, pa sam postala nevoljna i istinski sam se tome opirala. Osećala sam da me ta dužnost previše potiskuje i nanosi mi bol. Izgubila sam osećaj bremena za posao i nisam obraćala pažnju na zadatke koje je trebalo da ispratim. Kada me je Vang Čen podsetio da nemam osećaj bremena, i dalje sam se osećala nevoljnom, čak sam i stekla predrasude prema njemu. Videla sam da je moj stav prema toj situaciji koju je Bog orkestrirao i uredio bio stav otpora i protivljenja, i da se uopšte nisam pokoravala. Zar nisam otkrivala upravo narav antihrista? Bilo da starešine pažljivo prate rad ili brat s kojim sarađujem ukazuje na moje probleme, sve je to radi zaštite interesa crkve i obezbeđivanja dobrih rezultata u radu. To treba da prihvatim od Boga i da dam sve od sebe da sarađujem. Takvu svest i razum normalna osoba treba da ima. Ali ja sam se tome opirala i nisam promislila o sebi. Čak sam osećala da mi je naneta nepravda i razmišljala sam da se odreknem svoje dužnosti. Videla sam da sam zaista izgubila razum! Ovakav odnos prema dužnosti pokazao je da nemam nimalo ljudskosti! Uopšte nisam uzimala u obzir Božje namere i mislila sam samo o interesima svog tela, ne želeći da dam sve od sebe da udovoljim Bogu, i to je ostavilo posledice na rad crkve. U tome sam zaista bila buntovna i ranila sam Božje srce. Zato sam se pomolila Bogu, spremna da promenim stav prema svojoj dužnosti.

Posle toga sam se setila ovih Božjih reči: „U mnogim slučajevima, Božje kušnje predstavljaju breme koje Bog poverava ljudima. Koliko god da je veliko breme koje ti je Bog poverio, tolika je i težina bremena koje treba da poneseš, jer Bog te razume i zna da ćeš moći da ga nosiš. Breme koje ti je Bog poverio nije veće od tvog rasta, niti prelazi granice tvoje izdržljivosti, pa prema tome nema sumnje da ćeš moći da ga nosiš. Kakvu god vrstu bremena da ti Bog poveri, kakva god da je kušnja u pitanju, upamti sledeće: bez obzira na to da li razumeš Božje namere i bez obzira na to da li te nakon molitve Sveti Duh prosveti i prosvetli, bilo da te tom kušnjom Bog dovodi u red ili te upozorava, nije važno ako to ne razumeš. Dokle god ne kasniš u obavljanju svoje dužnosti i sve dok možeš da se odano držiš svoje dužnosti, Bog će biti zadovoljan i ti ćeš biti postojan u svom svedočenju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo u čestom čitanju Božjih reči i promišljanju istine postoji put koji vodi napred”). Iz Božjih reči sam shvatila da je svako breme koje Bog daje ljudima u skladu sa onim što oni mogu da podnesu i da neće prevazići ljudske granice, jer Bog razume svaku osobu. Ta dužnost koja me je zadesila bila je proba na koju me je Bog stavio i nisam mogla da izbegnem svoju dužnost radi svog telesnog uživanja. Zato sam se pomolila Bogu, pobunila se protiv sebe i pokorila se, promenivši svoj pređašnji stav prema dužnosti. Planirala sam svoje vreme razumno na osnovu dnevnog obima posla i raspoređivala zadatke po važnosti, što je poboljšalo ukupnu efikasnost rada. Posle nekog vremena, ponekad kada bi se obim posla povećao, i dalje bih se osećala potisnuto, ali sam mogla svesno da se pobunim protiv sebe i aktivno težim ka gore, preuzimajući inicijativu da tragam za načelima za rešavanje problema. Kroz stvarnu saradnju, ukupni rezultati rada su se popravili.

Posle izvesnog vremena, čula sam da crkva planira da me unapredi da obavljam svoju dužnost na drugom mestu, i kada sam pomislila na to kako ću tada imati još više posla, moje potisnute negativne emocije ponovo su nesvesno izbile na površinu. Iako sam znala da je to stanje pogrešno, nisam znala kako da ga rešim. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči: „Šta znači nemoć da radiš ono što ti se prohte? To znači nemoć da postupaš prema svakoj želji koja ti prođe kroz misli. Sposobnost da rade šta požele, kad to požele i kako to žele predstavlja zahtev koji ovi ljudi imaju kako u svom poslu tako i u životu. Međutim, iz raznih razloga, obuhvatajući zakone, životne sredine, odnosno pravila, sisteme, odredbe i disciplinske mere neke grupe i tome slično, ljudi ne mogu da postupaju shodno sopstvenim željama i uobraziljama. Shodno tome, u dubini srca osećaju se sputano. Iskreno rečeno, do ove sputanosti dolazi zato što se ljudi osećaju ogorčeno – neki čak osećaju da im je naneta nepravda. Nemoć da čovek radi ono što mu se prohte, nazovimo to običnim rečima, znači da čovek ne može da postupa shodno svojoj volji – znači da čovek ne može da bude samovoljan ili da sebi slobodno povlađuje usled raznih razloga i ograničenja različitih objektivnih okruženja i stanja. Na primer, neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči sam shvatila da sam se osećala potisnuto kad god bih se suočila sa velikim opterećenjem i pritiskom svoje dužnosti. To je uglavnom proizilazilo iz moje želje da obavljam svoju dužnost prema sopstvenim hirovima, i kada moja dužnost nije bila u skladu sa mojim telesnim željama i kada nisam mogla da radim stvari kako sam želela, osećala sam se potisnuto i povređeno. Ranije sam bila odgovorna samo za proveravanje rada drugih, nisam morala previše da brinem i nije bilo mnogo teškoća niti pritiska, tako da sam mogla normalno da sarađujem. Ali kada sam postala nadzornica, morala sam da preuzmem odgovornost za sve stavke rada, i morala sam da razmotrim i pratim svaku njegovu stavku. Povrh toga, starešine su me zadužile da nadgledam rad koji je Vang Čen već proverio, što je značilo da moram da trošim mnogo više vremena i energije. Osećala sam otpor i nisam bila voljna da se pokorim, ali se nisam usudila da odbijem, jer sam se plašila da će starešine reći da mi nedostaje osećaj bremena. Iako se činilo da radim, u sebi sam bila neodlučna i nevoljna. Ponekad bih samo površno proverila neki rad, misleći da je dovoljno dobar, ali ako bi se ispostavilo da ima problema, morala bih to da uradim ponovo. Kada je Vang Čen ukazivao na moje probleme, uzvraćala sam i tvrdoglavo se protivila, pa čak i razmišljala o ostavci. Godinama sam uživala u onome što su mi Božje reči davale, ali se nisam trudila da dobro obavljam svoju dužnost da bih uzvratila Božju ljubav. Kada je trebalo da budem odana, radila sam stvari u skladu sa svojim hirovima, čak želeći da izbegnem svoju dužnost i da zanemarim rad crkve. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! Razmišljajući o svemu tome, shvatila sam da je moj problem zaista prilično ozbiljan. Ako ne uspem blagovremeno da razrešim svoje suzbijene emocije, samo ću biti sve više malodušna i potištena, nesposobna da dobro obavljam svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i jasnije shvatila svoje probleme. Svemogući Bog kaže: „Šta izaziva ljudsku sputanost? To svakako nije zbog fizičkog zamora, pa prema tome šta je izaziva? Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. (…) Ona se povodom ovih stvari često oseća sputano i nije spremna da prihvati pomoć od braće i sestara ili da je starešine nadziru. Ako pogreši, drugima neće dozvoliti da je orezuju. Ne želi da je ni na jedan način ograničavaju. Ta osoba razmišlja: ’Verujem u Boga kako bih mogao da nađem sreću, pa zašto bih onda sebi otežavao stvari? Zašto bi mi život bio toliko iscrpljujuć? Ljudi treba da žive srećno. Ne treba toliku pažnju da posvećuju tim propisima i tim sistemima. U čemu je svrha da ih se uvek pridržavamo? Sada, ovoga časa, radiću ono što poželim. I niko od vas tome ne treba da prigovara.’ Takva je osoba naročito samovoljna i raskalašna: sebi ne dozvoljava da trpi ikakva ograničenja, niti i u jednom radnom okruženju želi da se oseća sputano. Ne želi da se pridržava propisa i načela Božje kuće, nije spremna da prihvati načela kojih ljudi treba da se drže u svom ponašanju, pa čak ne želi ni da se pridržava onoga što joj savest i razum nalažu da uradi. Želi da radi kako se njoj prohte, da radi sve ono što nju usrećuje, sve ono od čega će imati koristi i zbog čega će joj biti prijatno. Veruje da bi životom pod ovim ograničenjima narušila svoju volju, da bi time na neki način zlostavljala samu sebe, da bi prema sebi bila previše stroga i da ljudi tako ne treba da žive. Smatra da ljudi treba da žive slobodno i oslobođeno, da obilato ugađaju svom telu i prohtevima, baš kao i svojim idealima i željama. Smatra da treba da se prepusti svim svojim idejama, da kaže ono što poželi, radi šta god zaželi i odlazi kuda god želi, bez obaveze da razmišlja o posledicama ili o osećanjima drugih ljudi, a naročito bez ikakve obaveze da razmišlja o sopstvenim odgovornostima i obavezama ili o dužnostima koje vernici treba da obavljaju, o istina-stvarnostima kojih treba da se pridržavaju i da ih prožive ili o životnom putu koji treba da slede. U društvu i među drugim ljudima, ova grupa ljudi uvek želi da radi šta im se prohte, ipak, kud god da odu, to ne mogu da dobiju. Veruju da Božja kuća stavlja u prvi plan ljudska prava, da ljudima daje potpunu slobodu i brine o ljudskosti, o tolerantnosti i trpeljivosti prema ljudima. Smatraju da nakon što su došli u Božju kuću treba da im bude omogućeno da se slobodno prepuštaju svom telu i željama; ipak, pošto Božja kuća ima upravne odluke i propise, i dalje ne mogu da rade šta im se prohte. Stoga se ova negativna emocija sputanosti kod njih ne može razrešiti čak ni onda kad se priključe Božjoj kući. Oni ne žive da bi ispunili ikakvu odgovornost, obavili ijednu misiju niti da bi postali pravi ljudi. Njihova vera u Boga nije u tome da ispunjavaju dužnost stvorenog bića, da dovrše svoju misiju i postignu spasenje. Nezavisno od toga među kakvim ljudima se nalaze, bez obzira na to u kakvom su okruženju ili kojom profesijom se bave, krajnji im je cilj da pronađu i zadovolje sebe. Oko toga se vrti cilj svega onoga što oni rade, a ugađanje samom sebi je njihova doživotna želja i cilj njihovog stremljenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „U društvu, koji su to ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu? To su gotovani, budale, zabušanti, huligani, siledžije i besposličari – takvi ljudi. Oni ne žele da nauče nikakve nove veštine niti da steknu ikakve sposobnosti, ne žele da grade ozbiljnu karijeru niti da pronađu posao kako bi preživeli. Društvo na njih gleda kao na gotovane i besposličare. Ubacuju se u crkvu, a zatim žele da zabadava dobiju nešto i da steknu svoj deo blagoslova. Oni su oportunisti. Ti oportunisti nisu nikad spremni da izvršavaju svoje dužnosti. Ako se stvari ne odvijaju po njihovom, čak i u najmanjoj meri, osećaju se sputano. Uvek žele da žive slobodno, ne žele da obavljaju nikakav posao, a ipak bi da jedu finu hranu i lepo se oblače, da jedu šta požele i spavaju kad im se prohte. Bude li takav dan došao, smatraju da će to sigurno biti divno. Ne žele da istrpe ni najmanju teškoću i žude za životom u uživanju. Takvim ljudima je iscrpljujuće čak i da žive; sputani su negativnim emocijama. Često se osećaju umorno i zbunjeno jer ne mogu da rade šta im se prohte. Ne žele da se posvete svom pravom poslu niti da se pozabave onim pravim stvarima. Ne žele da se drže posla i da ga stalno izvršavaju od početka do kraja, posmatrajući ga kao svoju profesiju i dužnost, kao svoju obavezu i odgovornost; ne žele da ga završe i postignu rezultate, niti da ga izvrše na najbolji mogući način. Nikada na taj način nisu razmišljali. Žele samo da postupaju površno i da svoju dužnost koriste kao način da zarade za život. Kad se suoče sa manjim pritiskom ili sa nekim oblikom kontrole ili kad se od njih zahteva nešto viši standard, odnosno kad ih nateraju da preuzmu malo odgovornosti, osećaju se neprijatno i sputano. U njima nastaju ove negativne emocije, život im deluje isrcrpljujuće i očajni su. Jedan od osnovnih razloga zašto im život deluje iscrpljujuće je taj što takvim ljudima nedostaje razum. Razum im je oštećen, po ceo dan se prepuštaju fantazijama, žive u snu, u oblacima, uvek zamišljajući najluđe stvari. Zato je njihovu sputanost vrlo teško rešiti. Nisu zainteresovani za istinu, oni su bezvernici. Jedino što možemo jeste da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da suzbijene emocije koje ljudi osećaju nisu prouzrokovane fizičkom patnjom ili iscrpljenošću, i da su uglavnom posledica neslaganja s nečijim načinom razmišljanja i perspektivom. Pomislila sam: „Zašto neki ljudi, kada se suoče sa istom situacijom u kojoj čovek treba da ponese malo više bremena, da plati malo veću cenu, da fizički pati, brine i troši energiju, neki ljudi se ne osećaju potisnuto, i čak osećaju da je to Božje uzdizanje, nastojeći da dobro obavljaju svoje dužnosti i uzvrate Božju ljubav dok drugi to vide kao bolnu stvar i kao nešto što ih potiskuje? Zapravo, to nije zbog toga što su prezauzeti poslom, već uglavnom zbog toga što su previše obzirni prema telu i uvek žele da teže ka udobnosti. Ljudi nalaze radost u onome za čime teže i za čime žude. Ako su ono za čim žude pozitivne stvari, i ako teže da zadobiju istinu i ispune dužnost stvorenog bića da bi udovoljili Bogu, onda se zbog malo napornijeg rada na sopstvenim dužnostima neće osećati potisnuto, i namesto toga će se osećati opušteno i radosno.” Razlog tih mojih potisnutih emocija uglavnom je bio to što je moja težnja bila zasnovana na netačnim gledištima. Živela sam po sotonskoj filozofiji „Život je kratak, stoga uzmi sve što ti pruža”. i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš.” Verovala sam da čovek treba da živi kako želi, da se oseća srećno i prijatno, bez ikakvog obuzdavanja ili ograničavanja, i da je takav način života odraz slobode. Ako je osoba uvek sputana i ne može slobodno da se ponaša, ona počinje da se guši i to je onda slično samopovređivanju. Setila sam se svojih školskih dana, kada su mnogi moji drugovi iz razreda vredno radili da bi u budućnosti imali dobar posao, a ja sam se osećala potisnuto čak i tokom 45-minutnog časa. Čak i nakon ulaska na tržište rada, nisam želela da budem vezana korporativnim pravilima i propisima i ako bih bila u stanju visoke napetosti, osetila bih potrebu da menjam posao. Kada sam pronašla Boga, i dalje sam isto razmišljala, uvek dajući prednost udovoljavanju sopstvenim željama, želeći da moj radni raspored bude uređen prema mojim željama i da se ne suočim sa bilo kakvim pritiskom. Ako sam u okviru svoje dužnosti imala previše posla i veliki pritisak, te nisam mogla da radim ono što sam želela, osećala bih se prkosno i sputano i samo bih otaljavala svoju dužnost, čak bih postala negativna i zabušavala bih. Samim tim, trpeli su rezultati rada. Moj stav prema dužnosti bio je nepouzdan i doveo je do toga da me Bog prezire. Obavljajući svoju dužnost u skladu sa svojim hirovima i zadovoljavajući svoje telo, očigledno sam zapostavljala svoj pravi posao. Moje viđenje pitanja i stvari ka kojima sam težila bilo je isto kao i ono kod besposlenih i beskorisnih ljudi u društvu, a ipak sam pogrešno mislila da takav način života znači da mogu da budem nesputana i da budem svoja. Zaista sam bila glupa. Pogotovo kada sam videla da Bog za takve ljude kaže da je „njihov razum oštećen”, „oni su bezvernici”, i „da ih zamolimo da napuste Božju kuću, da se vrate u svet i da pronađu sopstveno lagodno i udobno mesto,” tada sam osećala još veće kajanje i krivicu. Došla sam pred Boga da se pomolim, „Bože, spremna sam da promenim svoja ranija pogrešna gledišta na težnje, i da više ne težim da radim stvari u skladu sa svojim hirovima. Želim da budem odgovorna osoba koja nosi breme, i bez obzira na velike teškoće ili pritiske sa kojima se suočavam, odano ću vršiti svoju dužnost da bi Tvoje srce dobilo utehu.”

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da sarađuješ i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te grdi i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu, jer ćeš tako postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, ponašati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla. Razmišljaćeš: ’Zašto za ovo nisam znao ranije? Zašto sam bio toliko samovoljan? Ranije sam živeo prema Sotoninim filozofijama i naravi, nisam živeo ni životom čoveka ni duha, i što sam više živeo, osećao sam sve veći bol. Sada kad razumem istinu, mogu da odbacim delić svoje iskvarene naravi i mogu da osetim istinski mir i radost života provedenog u ispunjavanju svoje dužnosti i primeni istine!’ Zar se onda tvoje raspoloženje neće promeniti? (Hoće.) Čim shvatiš zašto je tvoj život ranije bio sputan i jadan, čim pronađeš glavni uzrok svoje patnje i rešiš taj problem, imaćeš nadu da ćeš se promeniti. Dokle god težiš ka istini, ulažeš veći trud u Božje reči, u zajedništvu više razgovaraš o istini i, osim toga, slušaš iskustvena svedočenja braće i sestara, imaćeš i jasniji put, pa zar se tvoje stanje onda neće popraviti? Ako ti se stanje popravi, tvoje emocije sputanosti će postepeno oslabiti i više te neće uplitati u svoju mrežu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila da oni koji zaista vole istinu i obavljaju svoje prave dužnosti razumeju i uzimaju u obzir Božje namere i uvek imaju na umu ispravne stvari. Oni smatraju da je ispunjavanje dužnosti i udovoljavanje Bogu njihova odgovornost i misija. Čak i ako postoje mnoge teškoće i veliki pritisci, moliće se i oslanjati se na Boga i daće sve od sebe u svakom zadatku. Kada požele da budu svojeglavi, oni su u stanju da se pobune protiv sebe i da zatraže od Boga prekor i disciplinovanje. Pomislila sam na Noja kada je dobio Božji nalog. Razumeo je Božje hitne namere, pa kada se suočio sa ogromnim zadatkom izgradnje barke, iako su teškoće i pritisak bili ogromni, Noje nije imao nameru da izbegne zadatak, niti da pobegne od njega, niti ga je otaljavao. Umesto toga, bio je uznemiren i samo je želeo da što pre dovrši Božji nalog. Pažljivo je slušao svako Božje uputstvo i postupao po njemu, i plašio se da ne propusti bilo kakve pojedinosti koje bi uticale na kvalitet i napredak posla. Kad pogledam sebe, zaista mi je nedostajalo ljudskosti. Bog od mene nije ništa preterano zahtevao, samo mi je dao da nosim još neko breme na osnovu onoga što mogu da postignem svojim rastom i kovom, i to je radio da bih mogla više da vežbam, da brže napredujem u životu, i da što pre uspem da obavljam svoju dužnost na način koji je u skladu s merilom. Ipak se ispostavilo da uopšte nisam razumela Božje srce; zaista sam Mu bila dužna. Ako bi mi bilo dodeljeno da nosim više bremena, svakako ne bih mogla ponovo da izneverim Božje brižljive dobre namere. Odmah pošto sam naučila tu lekciju, starešina mi je pisao, tražeći da obavljam svoje dužnosti u drugom mestu. Znala sam da mi Bog dodeljuje još jedno breme, i da bez obzira na pritisak koji to sa sobom nosi, moram da ponesem tu odgovornost. To je bila i prilika da se iskupim za svoj prestup, tako da sam pristala. Kada sam se preselila u to novo mesto da obavljam svoju dužnost, količina posla se zaista povećala i nastavila sam da osećam veliki pritisak. Međutim, kada sam razmišljala o tome kako je to dodatno breme bila Božja zaštita za mene, zaštita koja me sprečava da se prepustim svom telu i pomaže mi da usredsredim energiju na svoje dužnosti, znala sam da više ne mogu da sledim svoje telo, da moram da budem odgovorna i da snosim tu odgovornost, i da moram da naučim da imam obzira prema Božjem srcu. Pošto se moje gledište promenilo, iako još uvek postoje neke teškoće i pritisci u radu, više se ne osećam sputano. Namesto toga, pritisak vidim kao neku vrstu odgovornosti. Osećam se uveliko oslobođena i došla sam da uživam u miru i radosti u obavljanju svojih dužnosti.