53. Bekstvo iz mog porodičnog kaveza

Godine 2005. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga u poslednjim danima. Tokom tog perioda, kroz okupljanja i čitanje Božjih reči, naučila sam mnoge istine i tajne za koje nikada ranije nisam čula: došla sam do spoznaje kako Bog upravlja i spasava ljudski rod, i naučila o svrsi, vrednosti i značenju ljudskog života, kao i o ishodu čoveka i njegovom odredištu. Kroz čitanje reči Svemogućeg Boga, bila sam u stanju da rešim mnoge probleme i poteškoće u svom životu. Bilo je divno verovati u Boga. No, kada je moj muž saznao za to, bio je odlučan da se suprotstavi mojoj veri. Mog ujaka je jednom uhapsila policija KPK zbog njegovog verovanja u Gospoda. Moj muž je znao da KPK svima zabranjuje verovanje u Boga i bojao se da ću i ja biti uhapšena i da će to umešati celu porodicu, pa se veoma protivio mojoj veri. Ja sam takođe u to vreme bila učiteljica na zameni i bojao se da će škola saznati i otpustiti me, pa me je još više proganjao i ometao. U to vreme mi nije dozvoljavao da čitam Božje reči niti da slušam himne, a naročito mi ne bi dozvoljavao da prisustvujem okupljanjima ili izvršavam svoju dužnost.

Sećam se da me je jednom uhvatio da čitam Božje reči i stvarno se naljutio. Rekao je: „Naša vlada ti zabranjuje da veruješ, a ti i dalje veruješ! Ukoliko te neki član školskog odbora uhvati, ne samo da ćeš izgubiti posao, već će te još i poslati u zatvor. Ja nemam novca da platim kauciju, pa bi ti bilo bolje da prestaneš da veruješ pre nego što bude prekasno!” Nakon toga, kada sam nastavila sa verovanjem, pretio mi je govoreći: „Dokle god još dišem, nemoj ni da sanjaš o tome da upražnjavaš svoju vreu!” Čuvši to, moja odlučnost je oslabila. Pomislila sam: „Moj muž mi neće dozvoliti da upražnjavam veru ma šta bilo. Ako i dalje budem insistirala na verovanju, šta će mi uraditi?” Upravo tada sam pomislila na odlomak Božjih reči: „Moraš posedovati Moju hrabrost u sebi, i moraš imati principe kada dođe do suočavanja sa rodbinom koja ne veruje. Za Moje dobro, međutim, ne smeš ni da se predaš nikakvim mračnim silama. Osloni se na Moju mudrost da bi išao savršenim putem; ne dozvoli da ijedna od Sotoninih zavera zaživi. Daj sve od sebe da staviš svoje srce pred Mene, a Ja ću te utešiti i doneću ti mir i sreću” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su me veoma motivisale. Pomislila sam na to kako je KPK zaludela mog muža da mi preti, da me prisiljava da napustim svoju veru. Spolja gledano, izgledalo je kao da me moj muž progoni i sprečava me da sledim Boga, ali zapravo se iza toga krila Sotonina spletka kojom je on pokušavao da progon mog muža iskoristi da me natera da izdam Boga i izgubim Njegovo spasenje. Nisam mogla da nasednem na Sotoninu spletku niti da pravim nagodbu sa njim. Verovala sam da će me Bog, dokle god se budem oslanjala na Njega i ponašala se u skladu sa Njegovim rečima, usmeravati kako da odolim progonu svog muža. Nakon toga sam sakrila svoje knjige Božjih reči i samo ih čitala, prisustvovala okupljanjima ili propovedala jevanđelje kada je on bio odsutan. Tek u julu 2008. godine moj muž je saznao da ja i dalje upražnjavam veru i izvršavam svoju dužnost i nasrnuo je na mene. Prevrnuo je celu kuću tražeći moje knjige Božjih reči i MP5 plejer koji sam koristila za slušanje himni. Zgazio je plejer, mrveći ga na komade. Da bi me zaustavio u upražanjavanju vere, čak je uzeo slobodne dane na svom dobro plaćenom poslu kako bi po čitav dan kod kuće mogao da nadgleda šta radim. Nisam mogla da prisustvujem okupljanjima i osećala sam se zaista namučeno, pa bih se, kada bi se ukazala prilika, iskrala da vidim svoju braću i sestre. No, na moje iznenađenje, on je pozvao policiju da nas prijavi. Srećom oni nisu pronašli nijednu od knjiga Božjih reči niti drugi dokaz, pa nas nisu uhapsili. Kasnije, kada je saznao da je kuća moje sestre koja je živela pored nas mesto okupljanja, slikao je braću i sestre i pretio da će ih prijaviti. Kao rezultat toga, braća i sestre se više nisu usuđivali da se tu sastaju. Kada god bi me uhvatio da kontaktiram sa svojom braćom i sestrama, ili bi me prebio ili prekorio. Prebio me je nebrojeno puta i u jednom uhu mi je neprestano zvonilo mesecima. Tokom tog perioda, često bih pevušila ovu jednu himnu pod nazivom „Želim da vidim dan Božje slave”: „S Božjim poverenjem u svom srcu, nikada neću pokleknuti pred Sotonom. Iako se naše glave mogu kotrljati i naša krv proliti, kičma Božjih ljudi se ne može saviti. Ja ću glasno svedočiti o Bogu i poniziti đavole i Sotonu. Bol i nedaće su predodređene od strane Boga. Ja ću biti odan i pokoran Njemu do svoje smrti. Nikada više neću rasplakati Boga i nikada Ga više neću zabrinuti. Ponudiću svoju ljubav i odanost Bogu i izvršiću svoju misiju kako bih Ga slavio” („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme”). Razmišljala sam o tome kako to što ja, kao stvoreno biće, imam sreće da sledim Boga i da me On spasi predstavlja Božju neizmernu ljubav. Radije bih umrla nego se predala Sotoni i izdala Boga. Što me je muž više progonio, to je više trebalo da sledim Boga, ostanem postojana u svom svedočenju i ponizim Sotonu. Kasnije se crkva brinula da će moj muž nastaviti da me tuče ako budem prisustvovala okupljanjima ili izvršavala svoju dužnost i da će prijaviti drugu braću i sestre, pa su me naterali da privremeno prestanem da pohađam okupljanja i da samo čitam Božje reči kod kuće.

U naredne tri godine, mogla sam samo da ugrabim trenutke kada moj suprug izađe, da tajno čitam Božje reči, povremeno se sretnem sa sestrom koja je živela pored nas kako bih besedila i propovedala jevanđelje prijateljima i porodici. Bila sam zarobljena poput ptice u kavezu. Prisetila sam se vremena provedenog sa svojom braćom i sestrama, u razgovoru o istini, pevanju himni u slavu Boga; kako su to bila srećna, prelepa vremena! Takođe sam razmišljala o tome kako je Božje delo spasavanja ljudskog roda u poslednjim danima događaj koji se dešava jednom u životu i prilika koja će nestati u trenu, pa da ne smem da je propustim. Čeznula sam da vodim normalan crkveni život, da propovedam jevanđelje i sa drugima svedočim o Bogu, ali sve je to postalo samo pusta želja. Osećala sam se toliko sputano i namučeno i često bih se sakrivala i u samoći plakala. Želela sam da uzviknem: „Verovanje u Boga je hodanje pravim putem. Napravila sam pravi izbor. Zašto mi ne ide u tome?” Potom sam pomislila na odlomak Božjih reči: „Hiljadama godina ovo je bila pogana zemlja. Nepodnošljivo je prljava, obiluje bedom, svuda divljaju duhovi, varaju i obmanjuju, iznose neosnovane optužbe, nemilosrdni su i opaki, gaze ovaj grad sablasti i ostavljaju ga prekrivenog mrtvim telima; smrad truleži prekriva zemlju i prožima vazduh, i čvrsto je čuvan. Ko može da vidi svet dalje od neba? Đavo čvrsto steže celo čovekovo telo, zaklanja mu oba oka i čvrsto mu zatvara usta. Car đavola divljao je nekoliko hiljada godina, sve do danas, kada i dalje pomno motri grad sablasti, kao da se radi o neosvojivoj palati demona; u međuvremenu, taj čopor pasa čuvara gnevno zuri, žestoko se plašeći da će ih Bog uhvatiti nespremne i zbrisati ih sve, lišavajući ih mesta mira i sreće. Kako su ljudi iz ovakvog grada sablasti ikada mogli da ugledaju Boga? Da li su ikada uživali u Božjoj ljupkosti i divoti? Kako bi mogli da shvate pitanja ljudskog sveta? Ko od njih može da razume željne Božje namere? Nije, dakle, čudo što ovaploćeni Bog ostaje potpuno skriven: u mračnom društvu kao što je ovo, gde su demoni nemilosrdni i nehumani, kako bi car đavola, koji ubija ljude a da ne trepne, mogao da trpi postojanje Boga koji je divan, dobrodušan, a takođe i svet? Kako bi mogao da aplaudira i kliče Božjem dolasku? Bedne sluge! Dobrotu uzvraćaju mržnjom, prema Bogu su odavno počeli da se ophode kao prema neprijatelju, oni zloupotrebljavaju Boga, divljaci su do srži, nimalo ne mare za Boga, napadaju i pljačkaju, izgubili su svu savest, idu protiv svake savesti i nevine iskušavaju do besmisla. Praoci iz drevnih vremena? Voljene vođe? Svi se oni protive Bogu! Svojim uplitanjem ostavili su sve pod kapom nebeskom u stanju mraka i haosa! Sloboda veroispovesti? Legitimna prava i interesi građana? Sve su to smicalice za prikrivanje greha!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Delo i ulazak (8)”). Kroz razotkrivanje Božjih reči, prozrela sam suštinu otpora koji demoni KPK pružaju Bogu i istinu u vezi s tim. Razmišljala sam o tome kako KPK bezobzirno propagira ateizam, govoreći: „Nebo, zemlja i sve stvari su nastale prirodnim putem”, „Ljudi su nastali od majmuna”, „Spasitelj nikada nije postojao”, i tako dalje. Oni se koriste tim besmislenim teorijama da ljude navedu na stranputicu, imajući za cilj da ih nateraju da se odreknu Boga i izdaju Ga, da mu se opiru Mu zajedno sa njima, da ih na kraju Bog uništi i da završe kao predmeti u grobnicama. U poslednjim danima, sada kada se Bog ovaplotio da bi spasio ljudski rod, KPK je frenetično tragala za Hristom i bezobzirno hapsila i progonila hrišćane s ciljem da uguši Božje delo poslednjih dana i uspostavi ateističku vlast u Kini. KPK je legija demona koja Boga smatra svojim neprijateljem. To je Sotonino ubilačko otelotvorenje koje se opire Bogu. Razlog što me je muž progonio i ometao u upražnjavanju vere je bio taj što ga je ateistička filozofija KPK navela na pogrešan put. On nije verovao u Boga i plašio se da će biti upleten ako me KPK uhapsi, pa se snažno suprotstavljao mom verovanju u Boga. Sva patnja kroz koju sam prolazila je bila delo KPK. Mrzela sam te stare demone svim svojim srcem. Otkako sam počela da verujem u Boga, moj muž me je proganjao zajedno sa KPK, nije mi dozvoljavao da čitam Božje reči, da prisustvujem okupljanjima niti da izvršavam svoje dužnosti, prebio me je nebrojeno puta i čak je prijavio mene i moju braću i sestre policiji. Uvidela sam da je priroda-suština mog muža ta da mrzi istinu i Boga i da će me on stalno proganjati ako pokušam da upražnjavam veru kod kuće. Mnogo puta sam razmišljala da se razvedem od njega i napustim kuću kako bih kako treba upražnjavala veru i izvršavala svoju dužnost. No, kada god bih pomislila da napustim kuću, brinula sam se za svog sina. On je bio tek tinejdžer – bilo bi mu jako teško da izgubi majku! Kod kuće bih mogla da mu čitam priče iz Biblije, razgovaram sa njim o Božjim rečima i dovedem ga pred Boga. Kada bih otišla, ko bi ga usmeravao u njegovoj veri? Kada god bih pomislila na to, osetila bih se posebno slabom, nedostajalo bi mi hrabrosti da se razvedem od muža i samo bih ćutke podnosila svoj život u zarobljeništvu. Kada bi me patnja slomila, došla bih pred Boga u molitvi i u tajnosti čitala Božje reči. Tek tada bih se pomalo utešila.

U oktobru 2011. godine, nekoliko puta sam se iskrala kako bih prisustvovala okupljanjima. Moj muž je pretio braći i sestrama, govoreći da će im, ukoliko mi pruže gostoprimstvo, napraviti probleme. I meni je pretio govoreći: „Dokle god si ovde, neću ti dati da veruješ u Boga! Ako želiš da veruješ, onda ćeš morati da odeš iz ove kuće!” Veoma me je razočaralo to što sam čula od njega. Zamisli, izbacio bi me napolje samo zato što verujem u Boga, ni najmanje ne razmišljajući o svim našim zajedničkim godinama. U tom trenutku sam pomislila na jedan odlomak Božjih reči: „Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto su deca poslušna svojim roditeljima? Zašto roditelji razmaze svoju decu? Kakve namere ljudi zapravo gaje u sebi? Nije li njihova namera da ispune sopstvene planove i sebične želje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Božje reči su bile tako praktične. Ne postoji istinska ljubav među ljudima. Ljubav između muškarca i žene se zasniva na uzajamnoj koristi. Pre nego što sam počela da verujem u Boga, moj muž se nikada nije na taj način odnosio prema meni. Ali čim se zabrinuo da će biti upleten ako budem uhapšena zbog verovanja u Boga, ni na trenutak nije pomislio na sve naše zajedničke godine provedene u braku, proganjao me je na sve načine, prebijao me i čak mi pretio da će me izbaciti iz kuće. Zar nije bio tako nemilosrdan samo da bi zaštitio spostvene interese? Kada sam to uvidela, u sebi sam pomislila: „Budući da želi da me odgurne od sebe, ja bih isto tako mogla naprosto da odem i budem slobodna da verujem u Boga i izvršavam svoju dužnost.” Kasnije, kada je moj sin otišao na časove kod svoje tetke, otišla sam u crkvu koja je bila udaljena nekih 50 kilometara i konačno sam mogla da se uključim u crkveni život i izvršavam svoju dužnost. No, u to vreme sam se i dalje brinula zbog svog sina. Kada god bih imala slobodnog vremena ili tokom praznika kada bih videla decu kako dolaze kući svojoj majci i ocu za vreme raspusta, razmišljala bih kako moje dete mora da je tužno što nisam kod kuće i poželela bih da odem kući da ga vidim. Ali bojala sam se da će me muž prebiti, progoniti me i prekorevati, pa se nisam usuđivala da se vratim. Sve što sam mogla je da potajno lijem suze.

Onda sam jednog dana u septembru 2012. godine, na ulici naletela na svog zeta i on me je prislio da se vratim kući. Nakon što sam se vratila kući, moj muž je sazvao veliki sastanak za celu porodicu. Pozvao je svoju mlađu i stariju braću, mog očuha, mog zeta i druge da pokušaju da me odvrate. Zet mi je pretio govoreći: „Da mi nisi svastika, obavio bih jedan poziv i sredio da te pošalju u Biro za javnu bezbednost.” Moj očuh je dolivao ulje na vatru, podstičući muža da me progoni. Videvši kako se odvijaju stvari, zabrinula sam se da će me muž, zbog toliko njih koji se protive mom verovanju u Boga, ubuduće još više proganjati, pa sam mudro napomenula da sam došla kući samo da bih živela svojim životom. Tek tad su se moji rođaci smirili. Trećeg dana po mom povratku kući, videla sam da je moj crkveni starešina u poseti sestri koja je živela pored, pa sam uzbuđeno otišla do tamo da je upitam za crkvena okupljanja. Na moje iznenađenje, muž me je pratio i agresivno se proderao na mene da se vratim kući. Nisam želela da dovedem svoje sestre u nepriliku, pa sam se brzo vratila kući. Kada je crkveni starešina izašla iz sestrine kuće, moj muž joj je pretio lopatom i rekao: „Budeš li se ponovo ovde pojavila, nemoj me kriviti ako budem nepristojan!” Potom je uzeo kuhinjki nož i upao u kuću moje sestre, sa namerom da je izbode a sestrin muž i ja smo morali brzo da ga zaustavimo. Nakon toga sam prestala da se sastajem sa svojom braćom i sestrama iz straha da ih ne dovedem u opasnost.

Tokom tog perioda, veoma sam se psihički mučila i često bih se zatvarala sama i plakala. Jednom sam se izmigoljila iz kuće da porazgovaram sa nekom sestrom nakon što je moj muž otišao napolje, ali dok sam se vraćala, on me je uočio na putu dok se vozio kući. Zarežao je na mene, govoreći: „Znaš li da bih mogao da te pregazim ovim kolima?” Kada sam to čula, srce mi se steglo. Želeo je da me pregazi kolima samo zato što verujem u Boga. To mi je omogućilo da još jasnije vidim da je moj muž đavo koji mrzi Boga i da nikada neće prestati da me proganja. Ne bih mogla da upražnjavam svoju veru u toj kući, pa je jedina opcija bila da odem. Ali kada bih pomislila na odlazak, neverovatno bih se rastužila. Samo što sam se ponovo sastala sa sinom i budem li ponovo otišla, to će mu veoma teško pasti! Ako odem, ko će ga usmeravati da veruje u Boga i da hoda pravim putem? Što sam više razmišljala o tome, to sam manje mogla da podnesem da napustim svog sina. Sve što sam mogla je da neprestano dolazim pred Boga u molitvi: „Dragi Bože, moj muž nastavlja da me tlači i ometa. Želim da odem odavde kako bih mogla da upražnjavam svoju veru, ali ne mogu da se odreknem svog sina. Dragi Bože, naprosto ne mogu da odlučim šta da radim. Molim Te, prosveti me i usmeri.” Nakon toga sam naišla na jednu himnu Božjih reči pod nazivom „Zar čovek ne može ostaviti svoje telo po strani za ovo kratko vreme?”:

1  (…) Zar su ljudi nesposobni da u ovako kratkom vremenu ostave svoje telo po strani? Šta je to što može da raskine ljubav između čoveka i Boga? Ko može da razdvoji ljubav između čoveka i Boga? Jesu li to roditelji, muževi, sestre, žene ili bolno oplemenjivanje?

2  Može li osećaj savesti da izbriše Božji lik u čoveku? Da li su ljudski dugovi i postupanje jednih prema drugima njihovo sopstveno delo? Može li ih čovek ispraviti? Ko je u stanju da sebe zaštiti? Da li su ljudi u stanju da sebe izdržavaju? Ko su oni jaki u životu? Ko može da Me napusti i da samostalno živi? Zašto Bog uvek iznova traži da svi ljudi obave delo promišljanja o sebi? Zašto Bog kaže: „Čije su to nevolje uređene njegovom vlastitom rukom?”

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 24. i 25. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”

Božje reči su imale dubok uticaj na mene i osećala sam veliku krivicu. Pomislila sam na to kako se Bog ovaplotio da bi spasio ljudski rod i kako izražava istinu, pojavljuje se i deluje među ljudima sa velikim strpljenjem, kako podnosi ogromno poniženje i nudi svu svoju ljubav ljudskom rodu, predmetu Svog spasenja. Patnja koju je Bog podneo da bi spasio čoveka je neizmerna i Božja ljubav je toliko stvarna. Bog se nada da ćemo ustati i uzeti u obzir Njegove namere, sve odbaciti da bismo propovedali javanđelje i svedočili o Njemu. To predstavlja Božju ljubav prema nama. No, ja sam bila sebična i ogavna, razmišljala sam samo o tome kako neće imati ko da brine o mom sinu ako odem od kuće da izvršavam svoju dužnost, ne vodeći računa o Božjim namerama. Mrzela sam sebe što sam slaba, beskorisna, otupele savesti i nesposobna da sve odbacim da bih sledila Boga. Pošto nisam bila u stanju da se odreknem svog sina, radije sam bila zarobljena kod kuće, gde me muž prebija, zatvara i kontroliše, bez ikakve šanse da čitam Božje reči, a kamoli prilike da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće. U meni nije bilo ni najmanje rešenosti da stremim ka istini i da volim Boga. Avram je bio voljan da prinese svog jedinog sina kao žrtvu Bogu, pa zašto se ja privremeno ne bih mogla rastati sa svojim sinom da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće, stremim ka istini i zadobijem Božje spasenje? Nisam više mogla da ostavljam po strani svoju dužnost samo zato što nisam mogla da se odreknem svog sina. Znala sam da se Božje delo spasenja približilo kraju i da će se velike katasrofe uskoro desiti. Kod kuće nisam bila u mogućnosti da čitam Božje reči, prisustvujem okupljanjima niti da izvršavam svoju dužnost; kada bi se to nastavilo, ne bih dosegla istinu niti bih mogla da pripremim dobra dela i bila bih podložna tome da propadnem u bilo kojoj od nadolazećih nesreća. Kako bih onda mogla da usmeravam svog sina na pravi put? Zar nije i sudbina mog sina u Božjim rukama? Ja nisam imala kontrolu nad tim koliko mu je suđeno da pati niti nad tim da li će poći pravim putem. Uvidevši to, moja teskoba je malo popustila.

Nakon toga sam pročitala još neke Božje reči, razumela malo više istine i konačno se oslobodila briga u vezi sa svojim sinom. Pročitala sam ovaj odlomak: „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede okruženje u kojem će odrastati i to je sve, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu uopšte da spreče životnu sudbinu, niti da je iole poguraju po pitanju njene uloge u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Prirodno, nehotice, oni ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Čitajući Božje reči, uvidela sam da sudbina deteta nije vezana za njegove roditelje, već je određuje Božja suverenost. Sudbina mog sina je bila u Božjim rukama. Nisam mogla da kontrolišem to koliko će moj sin patiti niti to da li će poći pravim putem – sve to je zavisilo od Božje suverenosti i uređenja. Podsetila sam se Josifa: njega su braća kao mladića prodala u roblje u Egipat i nije imao roditelje pored sebe da se brinu o njemu i usmeravaju ga, ali je Bog Jahve bio sa njim, usmeravao ga i štitio. Ma koliko ga žena zapovednika straže zavodila, on to nikada nije prihvatio. Isto tako, Josif je u Egiptu pretrpeo mnoge poteškoće, ali je to zapravo očvrslo njegovu rešenost i naučilo ga da se oslanja na Boga. Podsetila sam se i one braće i sestara koji nisu napustili svoje domove da bi izvršavali svoje dužnosti – oni su često bodrili svoju decu da upražnjavaju veru i hodaju pravim putem i neka od njih jesu upražnjavala veru i sledila Boga pravim putem, ali su drugu uhvatili svetovni zli trendovi i oni su postajali sve raskalašniji. Uvidela sam da to što je nekom detetu dato da hoda pravim putem nije bilo zato što su roditelji bili uz njega, već je imalo veze sa tim da li ono po svojoj prirodi voli istinu i s tim da li je Bog za njega predodredio da to tako čini. Kada bi moj sin imao ljudskosti i bio predmet Božjeg spasenja, čak i ako ne bih ostala kraj njega, on bi i dalje izrastao u zdravu osobu i poverovao bi u Boga. Sve je to bilo u Božjim rukama – nije bilo potrebe da brinem o tome. Tokom svojih godina kao vernik, uživala sam u toliko zalivanja i opskrbe Božjih reči, ali nisam bila u stanju da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće zbog svoje privrženosti sinu. Kako je to sebično! Morala sam da se odužim za Božju ljubav tako što ću propovedati jevanđelje, svedočiti o Njemu i dovesti više ljudi u Božju kuću.

U februaru 2013. godine, odlučno sam napustila svoju porodicu i ukrcala se na voz ka jednoj crkvi u dalekom gradu. Kada je voz prolazio pored škole mog sina, zurila sam u zgradu u kojoj je on pohađao časove i pomislila sam: „Ko zna kada ću ga ponovo videti.” Nisam mogla da zadržim suze. Zbog toga sam još više mrzela vladavinu đavola Sotone. Ona me je otrgla od moje porodice i sprečavala me da mogu slobodno da upražnjavam veru i izvršavam svoju dužnost. No, sve je to rasplamsalo moju odlučnost da stremim ka istini i težim ka svetlu. U sebi sam pevala himnu Božjih reči pod nazivom „Najsmisleniji život”: „Ti si stvoreno biće – naravno da treba da obožavaš Boga i da težiš ka smislenom životu. Budući da si ljudsko biće, treba da se daš Bogu i da istrpiš svu patnju! Treba da rado i sigurno prihvatiš sitnu patnju kojoj si danas izložen i da živiš smislen život, poput Jova i Petra. Vi ste ljudi koji teže ka pravom putu, oni koji traže poboljšanje. Vi ste ljudi koji se dižu u narodu velike crvene aždaje, oni koje Bog naziva pravednima. Zar to nije život sa najviše smisla?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (2)”). Razmišljajući o Božjim rečima, uvidela sam da mogu da Ga sledim i izvršavam svoju dužnost u ovom neprijateljskom okruženju – to je bilo Božje predodređenje i put kojim me je Bog vodio. Kao stvoreno biće, bila sam spremna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, da iskreno tragam za istinom i ispunjavam svoju dužnost kako bih udovoljila Bogu i ponizila đavole i Sotonu. Uvidevši to, bila sam daleko mirnija i opuštenija. Zahvalila sam se Bogu što me je vodio u tome da se oslobodim zatočeništva svog muža, što mi je dopustio da izvršavam svoju dužnost kao stvoreno biće i da hodam pravim putem.

Nakon toga, nastavila sam da izvršavam svoju dužnost u crkvi daleko od kuće. Tih godina sam iskusila Božje reči i delo, razumela sam određene istine i imala sam osećaj da sam dosta toga zadobila. Hvala Bogu za Njegovo usmeravanje!