71. Bolne lekcije koje sam naučila usled razmetanja

U avgustu 2016. godine, bila sam odgovorna za rad na jevanđelju u crkvi. Pošto mi je nedostajalo iskustvo i imala sam površno razumevanje istine, osećala sam veliki pritisak kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost. Zbog toga sam se često molila Bogu u vezi sa svojim poteškoćama i učila istine i načela povezane sa propovedanjem jevanđelja. Kada nešto ne bih razumela, tražila bih pomoć od braće i sestara. Postepeno sam mogla da dokučim određena načela i bila sam u stanju da otkrivam probleme u radu i ponudim razumne predloge. Rad na jevanđelju počeo je da donosi određene rezultate, te sam bila iskreno zahvalna Bogu. Kasnije se efektivnost rada na jevanđelju u našoj crkvi poboljšala, a nekoliko delatnika jevanđelja unapređeno je u nadzornike. Bila sam presrećna, pomislivši: „Uz ovakve rezultate u radu, čini se da nisam tako loša i da imam određeni kov i radnu sposobnost.” Ove misli su mi ispunile srce slatkoćom poput meda. Nakon toga, više nisam bila toliko skromna kao ranije kada sam se okupljala s braćom i sestrama. Kada bih primetila da su neka braća i sestre postali negativni zbog poteškoća u radu na jevanđelju, razgovarala bih s njima o tome kako sam, kada sam počinjala ovu dužnost, uz Božju pomoć prevazilazila izazove i postizala određene rezultate. Kada su me saslušali, svi su me gledali s odobravanjem, a zatim su dobili motivaciju i bili voljni da nastave da sarađuju u svojim dužnostima. Nakon toga, braća i sestre su mi se obraćali sa svim pitanjima ili poteškoćama koje su imali, a oni s kojima sam sarađivala često su tražili moje mišljenje kada bi naišli na poteškoće. Radovalo me je što su me svi cenili i podržavali. Verovala sam da sam prilično sposobna i da sam zasluženo postala nadzornica.

Do decembra 2017. godine, mnogo novih ljudi je došlo u našu crkvu, a nove crkve su se osnivale jedna za drugom. Neki od pridošlica su nakon preuzimanja svojih dužnosti ubrzo unapređeni i negovani. Gledajući sve to, ispunio me je snažan osećaj uspeha. Iako sam govorila da sam zahvalna na Božjem usmeravanju, u srcu sam se divila samoj sebi. Mislila sam da razumem istinu i da umem da raspoznam ljude. Razmišljala sam o tome da je kada sam tek preuzela ovu dužnost postojala samo jedna crkva, a sada je bilo osnovano nekoliko crkava. Bila sam uverena da sam svojim radom doprinela crkvi dovodeći talentovane pojedince. Srce mi je bilo ispunjeno radošću i još snažnije sam osećala da sam sposobna, da imam talenat i da predstavljam stub crkve. Shvatila sam da kraden Božju slavu i osetila se pomalo krivom, ali onda sam pomislila: „Božje delo nije natprirodno; ono i dalje zahteva ljudsku saradnju, a bez mog učešća, posao ne bi uspeo. Pošto ovu dužnost obavljam najduže, ipak zaslužujem određeno priznanje.” Dok sam razmišljala na taj način, osećaj krivice u mom srcu je nestao. Nakon toga, često nisam mogla da se sudržim od razmetanja pred delatnicima jevanđelja, govoreći: „Upravo sam došla iz te i te crkve. Imali su neke probleme, ali ja sam ih rešila. Sutra ću ići u drugu crkvu…” Braća i sestre su me gledali s divljenjem. Jedna sestra je čak rekla: „Ti si odgovorna za rad toliko mnogo crkava. Mi to sigurno ne bismo mogli da rešimo, zavrtelo bi nam se u glavi. Ti zaista razumeš istinu i imaš radnu sposobnost!” Čuvši sestrinu pohvalu, osetila sam veliki ponos. Pomislila sam u sebi: „Naravno! Sigurno da sam bolja od vas. Da to nisam, kako bih mogla da budem nadzornica?” U tom periodu hodala sam uzdignute glave, a kada bi došlo do nekih problema, nisam tragala za istina-načelima, već bih odmah reagovala. Uvek sam smatrala da razumem istinu i da mogu da obavljam određeni posao, verujući da sam najbolja u vođenju rada na jevanđelju. Kasnije, kada su se braća i sestre suočavali s problemima u svojim dužnostima, nisu se trudili da traže i nisu se molili Bogu niti tragali za istinom kako bi prevazišli poteškoće. Umesto toga, čekali su da ja održim besedu i razrešim stvari. Kada bih naišla na probleme koje nisam mogla da rešim, oni bi se osećali još obeshrabrenije. Zbog toga je rad na jevanđelju postajao sve manje efikasan iz meseca u mesec. Kada su se te stvari dešavale, nisam pravilno promišljala o sebi niti sam spoznala sebe. Tako je bilo sve dok me nisu zadesile Božja grdnja i disciplina.

Jednog dana u aprilu 2018. godine, sestra s kojom sam sarađivala trebalo je da ide na crkveno okupljanje, ali joj je u poslednjem trenutku nešto iskrslo, pa sam ja otišla umesto nje. Čim sam stigla na mesto okupljanja, policija me je uhapsila i osudili su me na tri godine zatvora. Isprva, dok sam bila u kućnom pritvoru, mislila sam da su progon i hapšenje zbog vere u Boga u Kini uobičajeni, pa nisam zaista promišljala o sebi niti spoznala sebe. Tako je bilo sve dok, nakon godinu dana i sedam meseci pritvora, nisam premeštena u zatvor kada sam, iz straha za svoj život, bila prisiljena da potpišem „Tri izjave”. U tom trenutku ispunili su me žaljenje, sram i samoprekor, te sam se potpuno slomila. Kasno noću, dok sam ležala na krevetu, suze žaljenja tekle su mi niz lice. U svojoj boli pomolila sam se Bogu: „Bože, ova situacija je razotkrila nešto o meni, ali ne razumem koja je Tvoja namera niti koju lekciju treba da naučim. Bože, molim Te, usmeravaj me da razumem Tvoju nameru.” Nakon toga, u mislima su mi se nizale slike moje dužnosti pre hapšenja: razmetala sam se i hvalisavo govorila pred braćom i sestrama. Uvek sam mislila da to što mogu da obavljam određeni posao znači da razumem istinu i da sam stekla određene stvarnosti. Smatrala sam sebe retkim talentom i stubom crkve. Provodila sam dane ispunjena ponosom i nadmenošću. Upoređujući to s trenutkom kada sam iz straha od smrti, slaba, kukavički i bedno potpisala „Tri izjave” i izdala Boga, poželela sam samo da pronađem rupu u koju bih se zavukla. U tom trenutku počela sam da shvatam zašto sam iznenada uhapšena. Setila sam se odlomka iz Božjih reči koji sam ranije pročitala: „Kada trpite malo ograničenja ili teškoća, to je dobro za vas; ako bi vam se popuštalo bili biste uništeni, a kako biste onda mogli da budete zaštićeni? Danas ste zaštićeni zato što ste grđeni i prokleti i zato što vam se sudi. Zaštićeni ste zato što ste mnogo propatili. Da nije tako, odavno biste zapali u izopačenost. To vam ne otežava stvari namerno – čovekovu prirodu je teško promeniti i tako mora biti da bi se promenila njegova narav. Danas vi čak i ne posedujete savest ili razum koje je Pavle posedovao, niti imate njegovu samosvest. Uvek morate da budete pod pritiskom i uvek mora da vam se sudi i da budete grđeni da biste probudili svoje duhove. Grdnja i sud su nešto najbolje za vaš život. A po potrebi mora postojati i grdnja činjenicama koje dolaze do vas; tek tada ćete se potpuno potčiniti. Vaša priroda je takva da bez grdnje i proklinjanja ne biste bili voljni da pognete glavu, ne biste bili voljni da se pokorite. Bez činjenica pred očima, ne bi bilo efekta. Suviše ste ubogog i bezvrednog karaktera! Bez grdnje i suda, bilo bi vam teško da budete osvojeni i teško da bi vaša nepravednost i neposlušnost bile prevaziđene. Vaša stara priroda je tako duboko ukorenjena. Da ste postavljeni na presto, ne biste znali svoje mesto u vaseljeni, a još manje biste znali kuda ste se uputili. Vi čak i ne znate odakle ste došli, pa kako biste onda mogli da spoznate Gospoda stvaranja? Da nema današnje blagovremene grdnje i kletvi, vaš poslednji dan bi odavno već stigao. A o vašoj sudbini i da se ne govori – zar ona nije u još neposrednijoj opasnosti? Bez ove blagovremene grdnje i suda, ko zna koliko biste postali nadmeni, ili koliko biste postali izopačeni. Ova kazna i sud doveli su vas do današnjice i sačuvali vaše postojanje. Da ste još i ’obrazovani’ istim metodama kao i vaš ’otac’, ko zna u koje carstvo biste ušli! Vi nemate apsolutno nikakvu sposobnost da kontrolišete sebe, niti da razmišljate o sebi. Za ljude poput vas, ako samo sledite i pokoravate se bez izazivanja bilo kakvih prekida ili ometanja, Moji ciljevi će biti postignuti. Zar vam ne bi bilo bolje da prihvatite današnje grdnje i sud? Šta vam drugo preostaje?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (6)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da su moje hapšenje i zatvor bili Božja disciplina. Dok sam obavljala dužnost nadzornice, bila sam zaista nadmena. Kad god bi rad dao određene rezultate, razmetala bih se pred braćom i sestrama. Kada bi se delatnici jevanđelja suočavali sa poteškoćama i postajali negativni, namerno bih isticala svoju radnu sposobnost, deleći svoja iskustva. Takođe bih se trudila da braći i sestrama naglasim da je crkveni rad na jevanđelju za koji sam bila odgovorna postigao dobre rezultate, navodeći ih da steknu visoko mišljenje o meni. Kasnije je osnovano nekoliko novih crkava, a ja sam nastavila da ističem svoju radnu sposobnost, što je navelo druge da me još više cene. Zato što sam se neprestano tako razmetala, braća i sestre su mislili da imam osećaj za teret u svojoj dužnosti i da mogu da postignem rezultate u radu, te su verovali da sam odgovorna nadzornica. Gde god da sam otišla, svi su mi se obraćali uljudno i s poštovanjem, a kad god bi imali probleme, voleli su da traže moj savet i najčešće bi prihvatali moje predloge. Čak me je i sestra s kojom sam sarađivala često pitala za mišljenje. Pošto sam zadobila podršku i divljenje svih, osećala sam se vrlo zadovoljno, pa čak i kao da lebdim od ponosa. Osećala sam da sam nezamenljiva osoba u crkvi, da crkveni rad ne može da se odvija bez mene i da sam bolja i važnija od svih ostalih. Svojim razmetanjem skrenula sam pažnju ljudi na sebe. Uvredila sam Božju narav, a da toga nisam ni bila svesna. Bog nije mogao da podnese da me gleda kako i dalje padam. Pošto me je policija uhapsila, Bog me je zaustavio da ne nastavim putem zla i primorao me da stanem i razmislim kako bih mogla da se vratim sa pogrešnog puta, da se probudim na vreme i da ne idem dalje tim pogrešnim putem. Kad sam to shvatila, oči su mi se napunile suzama. Duboko me je dirnula Božja ljubav i Njegove mukotrpne namere. Tiho sam se pomolila Bogu: „Bože, hvala Ti što si mi uredio ovu situaciju. Voljna sam da se pokajem pred Tobom. Bože, molim Te, prosveti me i usmeri kako bih mogla istinski da spoznam sebe.”

Jednog dana, setila sam se odlomka Božjih reči: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Bog razotkriva da je koren čovekovog opiranja Bogu njegova nadmena i uobražena priroda. Kada neka osoba ima nadmenu narav, smatraće sebe superiornom, misleći da je bolja od svih ostalih. Među drugima ona će nehotice svedočiti o sebi i razmetati se, navodeći ljude da joj se dive i da je obožavaju. Dok sam bila nadzornica, čim bih postigla određene rezultate u radu, mislila bih da imam dobar kov, da razumem istinu, da mogu da rešavam probleme i da prepoznajem talentovane ljude. Verovala sam da sam nezamenljivi talenat i stub crkve. Sve je to proizašlo iz moje nadmene prirode. Jasno je da su određeni rezultati u radu na jevanđelju postignuti zahvaljujući delu i usmeravanju Svetog Duha, kao i saradnji braće i sestara, ali ja sam svu zaslugu pripisala sebi. Namerno sam se razmetala pred braćom i sestrama, navodeći ih da misle kako su rezultati postignuti zato što razumem istinu i imam radne sposobnosti. Na kraju su mi se svi divili i obožavali me. Kako sam samo bila bestidna! Setila sam se prve od Božjih upravnih odluka: „Čovek sebe ne treba da veliča niti sebe treba da uzdiže. On treba da obožava i uzdiže Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Deset upravnih odluka kojih se Božji izabrani narod mora pridržavati u Doba carstva”). Bog opominje ljude da Ga uzdižu i poštuju kao velikog. U srcu čoveka treba da postoji mesto samo za Boga, jer jedino je Bog dostojan da Ga čovek obožava. Ali, ja sam poštovala sebe kao veliku i razmetala se, želeći da braća i sestre u svojim srcima čuvaju mesto za mene. Sve što sam radila vođeno je mojom nadmenom prirodom i predstavljalo je opiranje Bogu. Već sam prekršila Božje upravne odluke, a ipak se nisam bojala i čak sam uživala u tome. Zaista sam bila otupela! Razmišljala sam o tome kako me je crkva gajila da postanem nadzornica. S jedne strane, to mi je omogućilo da stremim ka istini i promenim narav dok obavljam svoju dužnost, a s druge strane, omogućilo mi je da preuzmem vodeću ulogu. Kada smo se suočavali sa poteškoćama u radu, mogla sam da vodim braću i sestre da se okrenu Bogu i oslone na Njega, da tragaju za istinom i da postupaju u skladu s načelima. Na taj način bih omogućila braći i sestrama da poštuju Boga kao velikog u svojim srcima i da sačuvaju mesto za Njega, čime bih ljude dovodila pred Boga. To je bila moja odgovornost i dužnost. Ipak, nisam ispunila obaveze koje jedna nadzornica treba da ispuni, već sam u svom radu tražila svaku priliku da se razmećem i svedočim o sebi. Na taj način sam navela braću i sestre da mi se dive i da me obožavaju, kao i da se obraćaju meni kada naiđu na poteškoće umesto da se oslanjaju na Boga ili da tragaju za istina-načelima. Dovodila sam ljude pred sebe i u tome se takmičila sa Bogom za status. Hodala sam putem antihrista i već sam uvredila Božju narav. Ako bih nastavila da obavljam dužnost na ovaj način, na kraju bih bila kažnjena zbog opiranja Bogu. Shvativši to, oblio me je hladan znoj, osećajući da je ovo hapšenje pokazalo Božju pravednu narav koja me je stigla, a ujedno je bilo i velika Božja zaštita i spasenje za mene. Iskreno sam zahvalila Bogu i bila sam voljna da se pokorim ovim okolnostima i da naučim lekciju. Godine 2021. izašla sam na slobodu nakon što sam odslužila kaznu u tom paklu na zemlji kakav je zatvor KPK.

Nedugo posle povratka kući, braća i sestre doneli su mi knjige Božjih reči, a to me je duboko dirnulo. Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči: „Dok obavljate svoju dužnost, možete li da osetite Božje usmeravanje i prosvećenje Svetoga Duha? (Da.) Ako možete da osetite delo Svetoga Duha, a i dalje o sebi imate visoko mišljenje, i smatrate da posedujete stvarnost, u čemu je tu onda problem? (Kada obavljanje naše dužnosti urodi plodom, mi smatramo da polovina zasluga pripada Bogu, dok druga polovina pripada nama. Do neslućenih razmera preuveličavamo svoj udeo u toj saradnji, smatrajući da od naše saradnje ništa nije bilo važnije, te da bez njega Božje prosvećenje ne bi ni bilo moguće.) Pa, zašto te je Bog prosvetio? Može li Bog da prosveti i druge ljude? (Može.) Kada Bog nekog prosveti, to se događa uz blagodat Božju. I koji je taj tvoj maleni udeo u saradnji? Je li to nešto za šta ti sleduje zasluga ili je to tvoja dužnost i odgovornost? (To je naša dužnost i odgovornost.) Kada priznaš da je to tvoja dužnost i odgovornost, tada imaš ispravan način razmišljanja i nećeš ni pomisliti da sebi za to pripišeš zasluge. Ako uvek razmišljaš: ’Ovo je moj doprinos. Da li bi bez moje saradnje Božje prosvećenje bilo moguće? Taj zadatak zahteva da čovek sarađuje; naša saradnja ima glavni udeo u uspehu’ – onda grešiš. Kako bi uopšte mogao da sarađuješ da te Sveti Duh nije prosvetio, i da niko sa tobom nije razgovarao o istina-načelima? Ne bi ni znao šta Bog zahteva, niti bi znao put primene. Čak i da želiš da budeš pokoran Bogu i da sarađuješ, ne bi znao kako. Nije li ova tvoja ’saradnja’ samo prazna reč? Bez prave saradnje, vi samo postupate u skladu sa sopstvenim zamislima. Da li bi, u tom slučaju, dužnost koju obavljaš mogla da bude u skladu sa standardom? Nipošto ne bi mogla, i to ukazuje na problem koji imamo. Koji je to problem? Nezavisno od dužnosti koju neka osoba obavlja, hoće li ona postići rezultate, hoće li obavljati svoju dužnost u skladu sa standardom i dobiti Božje odobravanje, zavisiće od Božjih postupaka. Čak i ako ispunjavaš svoje obaveze i dužnost, ako Bog ne deluje, ako te Bog ne prosvećuje i ne usmerava, u tom slučaju nećeš znati svoj put, svoj pravac niti svoje ciljeve. I šta iz toga na kraju proizlazi? Nakon što ste se sve to vreme mučili, svoju dužnost nećete pravilno obaviti, niti ćete zadobiti istinu i život – sve to će biti uzalud. Prema tome, obavljanje vaše dužnosti u skladu sa standardom, poučavanje vaše braće i sestara i dobijanje Božjeg odobrenja – sve to zavisi od Boga! Ljudi mogu da rade samo one stvari za koje su lično sposobni, koje treba da rade i koje su u okvirima njihovih urođenih mogućnosti – ništa više od toga. Na kraju krajeva, efikasno obavljanje tvojih dužnosti zavisiće od toga kako te Božje reči usmeravaju, a Sveti Duh prosvećuje i vodi; samo tada možeš da shvatiš istinu i da ispuniš Božji nalog u skladu sa putem koji ti je Bog dao i sa načelima koja je On postavio. To je Božja blagodat i blagoslov, a ljudi su slepi ako to ne mogu da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Nakon što sam pročitala ovaj odlomak, shvatila sam da je razlog zbog kojeg sam mogla da kradem Božju slavu bio u tome što sam imala pogrešno gledište. Verovala sam da je moja saradnja pokretala delovanje Svetog Duha i time omogućavala da rad donese rezultate. Pridavala sam previše važnosti ljudskoj saradnji. Istina je da se i ljudska saradnja zasniva na razumevanju istina-načela. Bez Božjeg izražavanja istine, ljudska saradnja nema pravca. Ljudska saradnja je samo ispunjavanje ljudske dužnosti i odgovornosti, dok ostvarenje rezultata u suštini zavisi od delovanja Svetog Duha. Razmišljajući o danima kada sam tek počela da obavljam ovu dužnost, shvatila sam da nisam dokučila mnoga načela. Zato sam se više molila, učila načela i tražila sa braćom i sestrama. Postepeno sam dokučila određena načela, a uz prosvećenje i usmeravanje Svetog Duha, uspela am da otkrijem i rešim neke probleme. Tek tada je rad na jevanđelju počeo da donosi dobre rezultate. Kasnije sam živela u stanju samozadovoljstva, ređe sam se molila i prestala sam da tražim istina-načela, te više nisam mogla da zadobijem delo Svetog Duha. Nisam znala kako da rešim mnoge probleme, što je uticalo na rad na jevanđelju. Posebno nakon što sam bila uhapšena i zatvorena, crkveni rad na jevanđelju nije stagnirao zbog mog hapšenja, već je postojano napredovao i čak postao plodonosniji. Ipak, budalasto i slepo sam svoju saradnju smatrala izuzetno važnom, verujući da bez mene crkveni rad ne bi postigao dobre rezultate. Osvrnuvši se sada unazad, osetla sam se posramljeno. Osim toga, činjenica da sam mogla da angažujem neke talentovane pojedince nije proistekla iz toga što sam razumela istinu i umela da izaberem prave ljude, već zato što je Bog odavno pripremio različite vrste talentovanih osoba za Svoje delo. Takođe, tokom procesa izbora ljudi postojale su mnoge nejasnoće, koje sam tek uspela jasnije da uvidim tražeći istina-načela sa sestrom sa kojom sam sarađivala. Da Bog nije izrazio istinu i tako jasno podelio načela u vezi sa obavljanjem dužnosti kako bih ikada mogla da razumem ili dokučim ta načela, ili da valjano obavim svoju dužnost? U stvarnosti, Bog je obavljao Svoje delo, dok sam ja samo obavljala mali deo svoje dužnosti koju ljudsko biće treba da obavi. Nije bilo ničega čime bih se mogla pohvaliti.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči i osetila sam još veći stid, sramotu i poniženje. Svemogući Bog kaže: „Bog je obavio značajnu količinu posla na ljudima, a da li je On ikada govorio o tome? Da li je On to ikada objašnjavao? Da li je On to ikada obznanio? Nije. Ma koliko da ljudi pogrešno razumeju Boga, On im ništa ne objašnjava. Sa Božjeg stanovišta, bez obzira da li imaš šezdeset ili osamdeset godina, tvoje je razumevanje Boga veoma ograničeno, tako da si ti, sudeći po tvom skromnom znanju, još uvek dete. Bog ti ne zamera zbog toga; ti si još uvek jedno nezrelo dete. Nebitno je da li su neki ljudi proživeli mnogo godina, pa im se na telu ukazuju znaci starenja; njihovo je razumevanje Boga i dalje veoma detinjasto i površno. Bog ti zbog toga ne zamera – ako ne razumeš, tvoja stvar. To je tvoj kov i tvoj kapacitet i to se ne može promeniti. Bog te ni na šta neće primoravati. Bog zahteva da ljudi svedoče o Njemu, a da li je On svedočio o Sebi? (Nije.) S druge strane, čak i kad uradi neku najsitniju stvar, Sotona strahuje da ljudi neće saznati za to. Antihristi se nimalo ne razlikuju od njega: pred svima se hvale zbog svake sitnice koju urade. Kad ih čujete, može vam se učiniti da svedoče o Bogu – ali, ako ih pažljivije poslušate, otkrićete da oni ne svedoče o Bogu, već da se hvale i da uzdižu sebe. Njihova namera i suština onoga što govore jeste da se nadmeću s Bogom oko Njegovog izabranog naroda i oko statusa. Bog je ponizan i skriven, a Sotona se šepuri. Ima li razlike? Između šepurenja sa jedne i skrušenosti i skrivenosti s druge strane, koje su stvari pozitivne? (Skrušenost i skrivenost.) Može li se za Sotonu reći da je ponizan? (Ne može.) Zašto? Sudeći po njegovoj rđavoj priroda-suštini, on je bezvredni komad smeća; za Sotonu bi bilo nenormalno da se ne šepuri. Kako bi se za Sotonu moglo reći da je ’ponizan’? ’Skrušenost’ je reč kojom se opisuje Bog. Božji identitet, suština i narav uzvišeni su i časni, ali On se nikada ne hvali. Bog je ponizan i skriven, pa ljudi ne vide šta je sve uradio, ali, dok tako pritajeno radi, On ljude sve više snabdeva, hrani i usmerava – sve to Bog uređuje. Zar nije skrivenost i skrušenost to što Bog nikada ne obznanjuje te stvari i što ih nikada ne pominje? Bog je ponizan upravo zbog toga što može da obavi te stvari, ali ih nikada ne pominje i ne objavljuje, niti sa ljudima raspravlja o njima. Odakle tebi pravo da govoriš o skrušenosti kad za takve stvari nisi sposoban? Iako ništa od tih stvari nisi uradio, ti i dalje insistiraš na tome da preuzmeš zasluge za njih – to je ono što se naziva bestidnošću. Dok usmerava čovečanstvo, Bog obavlja tako veliko delo i predsedava nad čitavom vaseljenom. Njegov autoritet i sila su ogromni, ali On ipak nikada nije rekao: ’Moja je sila izvanredna.’ On i dalje ostaje skriven među svim stvarima, predsedava nad svime, hrani i snabdeva čovečanstvo i omogućava ljudima da, generaciju za generacijom, opstaju. Uzmite, na primer, vazduh i sunčevu svetlost, kao i sve one materijalne stvari koje su neophodne za opstanak ljudi na zemlji – sve one naviru bez prestanka. Neupitno je da Bog snabdeva čoveka. Kad bi Sotona učinio nešto dobro, da li bi on ćutao o tome i ostao neopevani junak? Nikada. Isti je slučaj i sa nekim antihristima unutar crkve koji su se ranije bavili nekim opasnim poslovima, koji su napustili neke stvari i podneli patnju, i koji su možda bili čak i u zatvoru; ima takođe i onih koji su nekada doprineli jednom aspektu rada Božje kuće. Oni te stvari nikada ne zaboravljaju, misle da im zbog toga sleduju doživotne zasluge i da su time stekli doživotni kapital – što pokazuje koliko su ti ljudi mali! Ljudi su zaista mali, a Sotona je bestidan” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (2. deo)”). Božja suština je ponizna, divna i dobra, dok je sotonina suština zla, ružna i bestidna. Setila sam se kako Biblija govori o Sotoni koji iskušava Gospoda Isusa. Jasno je da je sve na svetu stvorio Bog, a ipak je Sotona tvrdio da je on stvorio sve i iskušavao Gospoda Isusa da mu se pokloni. Takođe sam se setila KPK. Sve što čovečanstvo uživa nesumnjivo dolazi od Boga i Bog opskrbljuje čovečanstvo onim što im svakodnevno treba, ali KPK tvrdi da je ona ta koja je narodu obezbedila dobar život, navodeći ljude da zasluge pripišu toj partiji. Setila sam se i onih antihrista koji su bili isključeni iz crkve. Oni su se neprestano razmetali i uzdizali sebe, govoreći koliko su rada uložili u Božju kuću i koliko su patnje podneli, ne bi li time zaludeli ljude da ih slede i obožavaju. Videvši sve to, uvidela sam koliko su đavoli i Sotona zaista bestidni! Razmišljajući o sebi, postalo mi je jasno da je crkveni rad postigao rezultate zahvaljujući delovanju Svetog Duha, ali ja sam potajno brojala svoja dostignuća i često ih isticala pred braćom i sestrama. Time sam sve navela da poveruju kako su to moji uspesi, da me visoko cene i da mi daju mesto u svojim srcima. Zar moje ponašanje nije bilo nalik onim antihristima koji sebe uzvisuju i hvale? Kako sam mogla da budem tako bestidna i potpuno bez savesti i razuma! Bog se ponizio postavši čovek kako bi spasao čovečanstvo; On je voljan da rizikuje Svoj život i podnese veliko poniženje i patnju, dolazeći među ljude da deluje i spase nas. Bog daje sve za čovečanstvo, a ipak nikada ne objavljuje svoja dela. On samo tiho izvršava posao koji namerava da uradi. Ali ja, kao malo stvoreno biće, smo sam ispunjavala svoju dužnost i odgovornost, ali sam koristila različite načine da se šepurim i razmećem. Zaista sam bila niska i bezvredna! Pokajnički sam se molila Bogu, tražeći Mu da oprosti moje prestupe. Bila sam spremna da počnem iznova i preobrazim svoju nadmenu narav, kao i da naučim da uzvisujem Boga i svedočim o Njemu u svemu.

Kasnije sam pročitala odlomak o tome kako da primenim uzvišenje i svedočenje o Bogu: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz svog stvarnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše protivili Bogu, sa najmanjom sklonošću da Mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna i nerazumna dela, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote. Bez istinskih iskustava i razumevanja istine, nije moguće svedočiti o Bogu. Ljudi koji su u svojoj veri zbrkani i zbunjeni nikada neće moći da svedoče o Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam shvatila kako da uzvisujem Boga i svedočim o Njemu među ljudima. S jedne strane, treba više da delimo s braćom i sestrama o tome kako smo doživeli sud, grdnju, orezivanje, kušnje i oplemenjivanje Božjih reči, o značaju Božjeg dela i o tome koje su Njegove namere i kakve rezultate On želi da postigne u nama, kako bi i drugi mogli da spoznaju Boga i shvate Njegove brižljive namere za spasenje čovečanstva. S druge strane, takođe treba da se otvorimo i ogolimo iskvarenost koju smo otkrili u onome što smo doživeli, kao i buntovne i prkosne stvari koje smo činili protiv Boga, kako bi i drugi mogli da shvate prirodu tih postupaka i da ih prepoznaju. Na taj način oni mogu da sagledaju sebe kroz prizmu tih stvari, kao i da spoznaju i omrznu svoje iskvarene naravi. Samo takvim praktikovanjem možemo istinski da uzvisujemo Boga i svedočimo o Njemu. Ali ja sam birala da govorim samo o dobrim stvarima. Govorila sam samo o tome kako sam se oslanjala na Boga da bih postigla rezultate u radu, koliko sam ljudi pridobila i koliko crkava osnovala, a nisam pominjala buntovništvo, iskvarenost i slabosti koje sam pokazivala tokom tog procesa. Nisam ogolila te stvari pred braćom i sestrama. Usled toga, oni su bili zaluđeni mojim prividno dobrim ponašanjem. Ono što sam činila i kako sam se ponašala bilo je suprotno Božjim rečima, pa sam morala da se pokajem pred Bogom i da od tada postupam u skladu sa Njegovim rečima.

Pet meseci nakon mog izlaska iz zatvora, crkva me je ponovo uključila u propovedanje jevanđelja. Bila sam veoma dirnuta i odlučila sam da svoju dužnost obavljam kako treba i da nadoknadim svoj raniji dug prema Bogu. Tokom jednog okupljanja, pridošlica je iznela određene predstave, pa sam strpljivo razgovarala s njom o Božjim rečima, te su na kraju njene predstave razrešene. Rekla je da je to okupljanje za nju bilo veoma poučno i izrazila veliku zahvalnost Božjoj suverenosti i uređenjima koji su doveli braću i sestre da razgovaraju s njom. Bila je veoma uzbuđena dok je govorila, a ja sam je slušala sa strane i potajno se radovala, misleći: „Predstave sestre su uglavnom razrešene zahvaljujući mom razgovoru s njom. Čini se da nisam tako loša, te da mogu razgovorom o istini rešiti određene probleme.” Kada su mi takve misli pale na pamet, shvatila sam da ponovo kradem Božju slavu. Videla sam kako braća i sestre oko mene zahvaljuju Bogu na Njegovom usmeravanju, dok sam se ja besramno divila sebi. Zaista sam se gadila sebe. Bila sam tako bestidna! Odmah sam se pomolila Bogu u svom srcu, prisećajući se Njegovih reči: „Kada donekle shvatiš Boga, kada uspeš da uvidiš sopstvenu iskvarenost i prepoznaš podlost i ružnoću nadmenosti i uobraženosti, tada ćeš se osećati zgroženo, mučno i neugodno. Moći ćeš svesno da radiš neke stvari da bi udovoljio Bogu i, čineći to, osetićeš se opušteno. Moći ćeš svesno da čitaš reč Božju, da veličaš Boga, da svedočiš o Bogu i u srcu ćeš osetiti uživanje. Svesno ćeš raskrinkati sebe, razotkriti sopstvenu ružnoću i time ćeš se u sebi osećati dobro, da si se našao u poboljšanom stanju uma” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Otvorila sam se braći i sestrama u vezi sa svojim ogavnim mislima. Takođe sam pomenula da u početku nisam baš razumela neka pitanja sa današnjeg okupljanja, ali da sam tokom besede postepeno zadobila jasnoću kroz prosvećenje Božjih reči i da to nije zbog mog ličnog rasta, već zahvaljujući prosvećenju i usmeravanju Svetog Duha. Nakon što sam podelila svoje misli, osetila sam dubok mir u srcu i shvatila koliko je zaista dobro živeti na ovakav način! Ovaj preobražaj koji sam mogla da doživim bio je isključivo rezultat suda i grdnje Božjih reči nada mnom. Hvala Bogu!