10. Težak put vere jedne studentkinje

U septembru 2021. godine sam bila na prvoj godini studija. Zbog pandemije smo imali časove samo preko interneta, ali, takođe zbog ovakvog razvoja događaja, upoznala sam sestru koja me je pozvala da prisustvujem okupljanjima preko interneta. Kada mi je ta sestra svedočila o tome da je Svemogući Bog zapravo Gospod Isus koji se vratio, bila sam veoma uzbuđena. Tokom svog perioda istraživanja, pročitala sam mnogo reči Svemogućeg Boga koje potvrđuju Božje delo poslednjih dana. Jedva sam čekala da propovedam jevanđelje većem broju ljudi i pomislila sam na svoju porodicu. Pomislila sam: „Sigurno će biti veoma srećni da čuju da se Gospod vratio.” Pozvala sam roditelje i baku da zajedno prisustvuju jednom okupljanju, ali oni su verovali neosnovanim glasinama na internetu, pa niko od njih nije bio voljan da traga i istražuje. Čak su mi rekli: „Nemoj da prisustvuješ okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga. Dovoljno je da ideš u tradicionalnu crkvu” i zahtevali su da se koncentrišem na svoje studije. Pošto sam insistirala da verujem u Svemogućeg Boga, moji roditelji su se veoma razbesneli. Često bi mi oteli telefon i nisu mi dozvoljavali da prisustvujem okupljanjima preko interneta. Mnogo puta bih poželela da uzmem nazad svoj telefon, ali moj otac je bio preke naravi. Često bi vikao na mene i čak bi me tukao. Jednom prilikom me je izbacio napolje tako što me je vukao za kosu. Mama je to videla, ali ga nije zaustavila, već me je čak i ona psovala, rekavši da sam to zaslužila i da me je lažni hrist naveo na stranputicu. Znala sam da nisam bila navedena na stranputicu. Gospod Isus je rekao: „Ako vam tada neko kaže: ’Evo, Hristos je ovde!’ ili: ’Onde je!’, ne verujte! Jer, pojaviće se lažni hristosi i lažni proroci, koji će prikazati velika znamenja i čuda ne bi li, ako je ikako moguće, naveli na stranputicu baš one izabrane” (Matej 24:23-24). Lažni hristovi mogu samo da imitiraju prethodno Božje delo i čine čuda da bi naveli ljude na stranputicu. Međutim, Bog je uvek nov, nikada star. On ne ponavlja delo koje je prethodno obavio. Bog postupa u skladu sa potrebama ljudskog roda. U poslednjim danima, Svemogući Bog izražava istinu da bi obavio delo suda i time očistio ljudski rod od iskvarenosti. Međutim, lažni hristovi ne mogu da izraze istinu, a još manje mogu da očiste ili spasu ljude. To je zato što lažni hristovi ne poseduju istinu. Osim toga, čitajući reči Svemogućeg Boga u tom periodu, razumela sam mnogo istina i tajni koje pre nisam razumela: saznala sam za tajne Božjeg 6.000-godišnjeg plana upravljanja i Njegovog ovalopćenja. Takođe sam saznala kako Bog postupa da bi vodio ljude, kako pročišćava ljude, menja njihove iskvarene naravi, kako ih klasifikuje prema njihovoj vrsti, itd. Zbog reči koje je izrazio Svemogući Bog, postala sam postojana u svom uverenju da je Svemogući Bog zapravo Gospod Isus koji se vratio. Rekla sam roditeljima: „Bez obzira na sve, neću prestati da verujem u Svemogućeg Boga.” Majka me je ošamarila kada je videla da insistiram na veri u Svemogućeg Boga. Ona me nikada pre nije udarila i bila sam potpuno očajna; počela sam da plačem.

Sledeća četiri dana, roditelji mi i dalje nisu vratili telefon. Rekli su mi da ne idem na fakultet, već da ostanem kod kuće i radim kućne poslove i brinem o mlađem bratu i sestri. Takođe su me upozorili da ne spominjem mlađem bratu i sestri ništa što ima veze sa verom u Boga. Suočena sa tim okruženjem, bila sam pomalo slaba. Mislila sam da me niko ne razume. Nisam razumela Božju nameru: Zašto bi mi Bog uredio takvo okruženje? Čak sam želela da prestanem da prisustvujem okupljanjima i izvršavam svoju dužnost. Setila sam se dva odlomka Božjih reči: „U svakom koraku dela koje Bog izvršava na ljudima spolja deluje kao da se radi o interakciji između ljudi, kao da je nastalo iz ljudskih uređenja ili ljudskog ometanja. Ali, u pozadini, svaki korak dela, i sve što se dešava, jeste Sotonina opklada pred Bogom, i ono zahteva od ljudi da budu postojani u svom svedočenju o Bogu. Na primer, kada je Jov bio kušan, Sotona se iza scene kladio sa Bogom, a ono što se dogodilo Jovu bilo je ljudsko delo i ometanje od strane ljudi. Iza svakog koraka dela koje Bog obavlja u vama nalazi se Sotonina opklada sa Bogom – u pozadini svega toga se odvija bitka. (…) Sve što ljudi čine zahteva od njih da svojim trudom plate određenu cenu. Bez stvarnih teškoća, oni ne mogu da udovolje Bogu; oni se čak ni ne približe tome da udovolje Bogu i samo izgovaraju prazne parole!” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Jedino voleti Boga znači istinski verovati u Boga”). „Nemoj se obeshrabriti, ne budi slab i Ja ću ti razjasniti stvari. Put do carstva nije baš gladak; ništa nije tako lako! Želiš da lako dobijaš blagoslove, zar ne? Danas će svi morati da se suoče s gorkim kušnjama. Bez takvih kušnji, vaše srce koje Me voli neće ojačati i nećete posedovati istinsku ljubav prema Meni. Čak i ako se ove kušnje sastoje samo od sitnih okolnosti, svi moraju da prođu kroz njih; samo će se intezitet kušnje razlikovati. Kušnje su blagoslov od Mene, a koliko vas često dođe pred Mene i na kolenima moli za Moje blagoslove? Šašava deco! Uvek mislite da se nekoliko povoljnih reči računaju kao Moj blagoslov, a ne prepoznajete da je gorčina jedan od Mojih blagoslova. Oni koji učestvuju u Mojoj gorčini sigurno će učestvovati i u Mojoj slasti. To je Moje obećanje i Moj blagoslov vama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale snagu i shvatila sam da, iako deluje da me roditelji tuku, psuju i da mi uzimaju telefon da bi me sprečili da verujem u Boga, iza toga zapravo stoje Sotonini trikovi. Kao i u slučaju Jova, Sotona je iskušavao Jova na razne načine, učinio je da Jov izgubi decu i imanje i prekrio mu je telo bolnim čirevima. Sotona je želeo da iskoristi to da natera Jova da porekne Boga, ali Jov se nije odrekao imena Božjeg; umesto toga, i dalje je hvalio ime Božje i ostao postojan u svom svedočenju Bogu. Iza svega što me je snašlo, stajale su Sotonine spletke, a to je takođe bilo uz Božju dozvolu. Iako sam bila slaba, želela sam da ostanem postojana u svom svedočenju Bogu. Bez obzira na to kako su me roditelji tukli ili koja sredstva su koristili da me spreče, moram da verujem u Boga i izvršim svoju dužnost. Nisam smela da dozvolim da Sotonine spletke uspeju. Mislila sam da je veoma teško verovati u Boga kod kuće i nisam mogla da se koncentrišem na izvršavanje svoje dužnosti. Zato sam odlučila da napustim dom.

Ono što je uslеdilo nije bilo tako jednostavno kao što sam mislila. Nakon što sam otišla, moja porodica je prijavila slučaj policiji, rekavši da sam nestala i da, ako me neko vidi, može da pozove policiju. Brinula sam da će to, ako se bude nastavilo, doneti nevolje braći i sestrama i crkvi. Zato sam ih pozvala i rekla da ću se jednog dana vratiti. Oni su odbili da prestanu. Otišli su do kuće jedne sestre i pitali su je gde sam ja. Čak su joj i pretili. Kako ne bih uvukla sestru u to, nisam imala izbora već da odem kući. Kada sam stigla, videla sam mnogo seljana i rodbine okupljenih oko moje kuće. Moji roditelji su pozvali medije da dođu. Novinari su pitali: „Gde si bila? Zašto si napustila roditelje? Zašto se nisi vratila kući?” Takođe su rekli mnogo neprijatnih stvari, tvdeći da sam odrođena od roditelja, da sam neposlušno dete i da me nije briga za učenje. U tom trenutku, svi oko mene su bili nevernici. Niko me nije razumeo. Osećala sam se veoma usamljeno, bez ikoga, pa sam se u sebi pomolila Bogu: „Dragi Bože, bez obzira na to šta će se desiti, daj mi hrabrosti da se suočim sa ovim.” Pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči koji sam ranije pročitala: „Zarad istine moraš da istrpiš teškoće, moraš da se žrtvuješ za istinu, moraš da istrpiš poniženje zarad istine, a da bi zadobio više istine, moraš više da se podvrgneš stradanju. To je ono što treba da učiniš. Ne smeš odbacivati istinu zarad uživanja porodičnoj harmoniji i ne smeš da izgubiš doživotno dostojanstvo i integritet zarad privremenog užitka. Treba da stremiš ka svemu što je lepo i dobro, i u svom životu treba da stremiš ka smislenijem putu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Iz Božjih reči sam shvatila da moram da patim zbog istine, da istrpim poniženje zbog istine, da moram da imam veru u Boga i da ni u jednom trenutku ne smem da napustim svoju veru u Svemogućeg Boga. Bog je mnogo patio da bi spasao ljudski rod. Vlada KPK Ga je osudila i proganjala i čitava generacija Ga je odbacila. Bog je previše toga žrtvovao za ljudski rod. Uživala sam u zalivanju i opskrbi toliko Božjih reči; pa šta znači ovo malo moje patnje? Štaviše, dok sam trpela tu bol, Bog je bio kraj mene. On me je navodio i usmeravao. Kada sam to shvatila, imala sam veru i snagu u srcu i više se nisam osećala usamljeno. Takođe me više nije bilo briga za to šta ti ljudi misle o meni. Moj stric i moja porodica su me naterali da dam intervju. Bez obzira na to šta bih rekla, oni mi ne bi verovali. Kasnije je porodica počela da me prati. Zaključavali bi vrata spolja čak i kada sam spavala. Bila sam veoma tužna. Nisam uradila ništa loše. Samo sam verovala u Boga i izvršavala svoju dužnost, a oni su se tako ponašali prema meni.

Kada sam bila tužna i u muci, moj mlađi brat je iznenada ušao u moju sobu, rekavši da želi da mi pravi društvo. Dao mi je stari mobilni telefon i pomogao mi da se priključim na internet. Pogledala sam jedan video snimak čitanja Božjih reči, pod nazivom „Samo kroz bolne kušnje možeš spoznati divotu Boga”. Svemogući Bog kaže: „Koliko danas voliš Boga? A koliko tek znaš o svemu onome što je Bog učinio u tebi? To je ono što treba da naučiš. Kada je Bog stigao na zemlju, sve što je učinio u čoveku i dozvolio čoveku da vidi bilo je da bi Ga čovek zavoleo i istinski spoznao. Uzrok tome što je čovek sposoban da pati za Boga i što je uspeo da stigne ovako daleko, s jedne strane je Božja ljubav, a s druge Božje spasenje; štaviše, to je zbog suda i dela grdnje koje je Bog sproveo u čoveku. Ako ste lišeni Božjeg suda, grdnje i kušnji, i ako vas Bog nije izložio patnji, onda, iskreno rečeno, ne volite Boga istinski. Što je veće Božje delo u čoveku i što je veća čovekova patnja, to je očiglednije koliko je Božje delo smisleno, i za toliko je čovekovo srce sposobnije da istinski voli Boga. Kako da naučiš da voliš Boga? Bez muke i oplemenjivanja, bez bolnih kušnji – i da je, povrh toga, Bog čoveku dao samo blagodat, ljubav i milost – da li bi bio u stanju da dostigneš tačku istinske ljubavi prema Bogu? S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i shvata da je beznačajan, dostojan prezira i neugledan, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, kada ga kuša, Bog stvara za čoveka različita okruženja koja ga čine sposobnijim da iskusi divotu Boga. Iako je bol veliki, a ponekad i neizdrživ – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Iako sam se osećala slabo u toj neprilici, Božje reči su me inspirisale. Shvatila sam da, kada bi sve što me je snašlo išlo glatko, kada ne bih imala nikakvih poteškoća i kada bih samo dobijala Božju blagodat, milost i ljubav, onda bi moje razumevanje Božjeg dela bilo previše ograničeno. Patnja i kušnje su postojali da bi usavršili moju veru u Boga. Mislila sam da ne mogu da podnesem da me porodica ograničava i proganja, da me ljudi oko mene omalovažavaju i da na mene gledaju s visine. Imala sam utisak kao da živim u zatvoru iz kojeg nema izlaska. Međutim, kroz ovo okruženje, shvatila sam svoje nedostatke. Videla sam da sam preslaba i da mi je rast premali. Kada sam počela da verujem u Svemogućeg Boga, mislila sam da imam mnogo vere u Boga i da mogu da se suočim sa bilo kojim okruženjem koje me snađe. Međutim, kada sam se zaista suočila sa patnjom i poteškoćom, mislila sam da je to veoma teško i čak sam se u srcu žalila na to što je Bog dozvolio da me snađe takvo okruženje. U tom trenutku sam zaista razumela sopstvene nedostatke i shvatila sam da jedino ako iskusim okruženje patnje mogu da imam iskreno razumevanje sebe i iskrenu ljubav prema Bogu.

Posle su me roditelji na silu odveli do jednog sveštenika, koga su zamolili da se moli za mene. Takođe su me na silu terali da proučavam Bibliju s njima, pokušavajući da me nateraju da odustanem od svoje vere u Svemogućeg Boga. Rekli su: „Tebe su naveli na stranputicu. Ti si izgubljeni bludni sin. Ako možeš da se vratiš svojim roditeljima, Gospod će i dalje paziti na tebe. Ako nastaviš da se buniš, Gospod neće paziti na tebe. Moraš biti odano, dobro dete koje poštuje i voli svoje roditelje. Sada hodaš pogrešnim putem!” Znala sam da je to Sotonino iskušavanje. Rekli su da sam bila navedena na stranputicu i da verujem u pogrešnu stvar, ali ja sam razumela neke istine kroz čitanje reči Svemogućeg Boga i postojano sam verovala da je Svemogući Bog zapravo Gospod Isus Hristos koji se vratio. Čula sam Božji glas i vratila sam se u Božju kuću. Nisam bila navedena na stranputicu. Znala sam da nije lako verovati u pravog Boga. To je poput ljudi u Dobu blagodati koji su verovali u Gospoda Isusa. U tom periodu, mnogi ljudi su govorili da je pogrešno verovati u Gospoda Isusa, a neki ljudi su Ga odbacili i sledili su fariseje. Međutim, na kraju je Gospod Isus okončao delo raspeća i iskupljenja celog ljudskog roda. Učenike koji su Ga sledili nije bilo briga šta drugi govore. Bili su voljni da istrpe patnju i žrtvuju svoje živote da bi sledili Gospoda do kraja puta. Sada sam čula Božji glas i razumela mnogo istina i tajni i nisam želela da se vratim tradicionalnoj veri. U njoj nema novog svetla niti dela Svetog Duha. U njoj nikada nećeš zadobiti istinu i život. Oni su govorili te reči kako bi me sprečili da sledim Boga, ali one na mene nisu imale nikakav efekat.

Nedelju dana kasnije, pod pritiskom roditelja, počela sam ponovo da idem na fakultet. Mama je često širila neosnovane glasine kako bi osudila Boga i govorila mi je da sam neposlušna. Moje kolege sa fakulteta su me takođe pogrešno razumele, imali su loše mišljenje o meni i gledali su na mene s visine. Čak je i dekan rekao: „Da li si ti starešina u crkvi? Ne smeš da tražiš da bilo ko od tvojih kolega prisustvuje okupljanjima. Tvoja majka toliko brine o tebi. Trebalo bi da se usredsrediš na studije i da slušaš roditelje. U suprotnom, bićeš izbačena sa fakulteta. Ako želiš da veruješ u Boga, možeš da ideš u tradicionalnu crkvu i tamo se moliš Isusu. To je dovoljno.” Moji roditelji i dekan mi nisu dopuštali da prisustvujem okupljanjima Crkve Svemogućeg Boga. Pronašli su nekoga da pazi na mene svakog dana. Svi moji profesori, kolege, prijatelji, porodica, čak i obezbeđenje u studentskom gradu, motrili su na mene. Roditelji su me stalno odvozili i dovozili na fakultet na vreme. Kada bi mama kasnila sa posla, zamolila bi obezbeđenje u studentskom gradu da pazi na mene. Morala sam da je čekam blizu dekanove kancelarije. Mama se plašila da ću nastaviti da verujem u Boga i upozorila me je: „Ako saznam da ponovo veruješ u Boga, reći ću policiji, pa će uhapsiti i tebe i sve one koji veruju u Svemogućeg Boga!” Čuvši te reči, pomislila sam: „Da li si ti još uvek moja majka? Kontrolišeš sve u vezi sa mnom i uopšte te nije briga kako se ja osećam.” I moja tetka je rekla: „Ako samo pomisliš da pobegneš, polomićemo ti noge, pa da vidimo da li možeš da pobegneš!” U tom periodu nisam mogla da prisustvujem okupljanjima niti da izvršavam svoju dužnost. Svaki dan mi je bio veoma mučan. Ponekad sam čak razmišljala: „Bolje bi bilo umreti, nego živeti ovako.” Shvatila sam da takve misli potiču od Sotone, pa sam rekla sebi: „Šta god da se desi, trebalo bi da se oslonim na Boga da se suočim sa tim.”

Kasnije sam upoznala prijateljicu na fakultetu. I ona veruje u Svemogućeg Boga. Dala mi je svoj telefon i tražila je da kontaktiram sestru Kloi. Sestra Kloi mi je ispričala priču iz filma Moja priča, naša priča, u kom su braća prenosila Božje reči u zatvoru. Rekla je: „Neki od te braće su u zatvoru deset godina. Nisu imali ni dužnost da izvršavaju, ni crkveni život, ali nikada nisu izgubili veru u Boga. Neprestano su se molili Bogu i oslanjali su se na Boga u zatvoru, videli su Božja dela i osetili su Božju ljubav i vođstvo.” Pomislila sam na tu braću u zatvoru, od kojih su neki tamo bili celu deceniju, dok sam se ja samo suočavala sa preprekama i ograničenjima od strane svoje porodice. Shvatila sam da ne bi trebalo da budem tako slaba. Takođe, morala sam da imam veru u Boga. Pročitala sam nekoliko odlomaka reči Svemogućeg Boga: „Normalno je da ljudi, dok su podvrgnuti kušnjama, budu slabi, da u sebi nose negativnost ili da ne mogu jasno da sagledaju Božje namere ili put primene. Ali generalno govoreći, ti moraš verovati u Božje delo i, poput Jova, ne smeš poricati Boga. Iako je Jov bio slab i proklinjao dan svog rođenja, on nije poricao da je Jahve ljudima podario sve stvari koje poseduju nakon rođenja i da je Jahve ujedno Onaj koji će im ih oduzeti. Ma kakvim kušnjama da je bio podvrgnut, on je zadržao ovo uverenje. U okviru iskustava ljudi, ma kakvom oplemenjivanju kroz Božje reči da su podvrgnuti, sve u svemu, ono što Bog želi, jeste njihova vera i bogoljubivo srce. Ono što On delujući na ovaj način usavršava jesu vera, ljubav i odlučnost ljudi. Bog na ljudima obavlja delo usavršavanja, a oni to ne mogu ni da vide, ni da dotaknu; pod takvim okolnostima, neophodno je da imaš veru. Kad nešto ne može da se vidi golim okom, potrebno je imati veru. Kada ne možeš da otpustiš svoje predstave, potrebno je da imaš veru. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da budeš postojan u svom svedočenju. Kada je Jov stigao do ove tačke, Bog mu se ukazao i obratio. Drugim rečima, samo onda kada budeš imao veru, moći ćeš da vidiš Boga. Kad budeš imao veru, Bog će te usavršiti, a ako nemaš veru, On to ne može da učini. (…) Na šta se ’vera’ odnosi? Vera označava istinsko verovanje i iskreno srce koje ljudi treba da poseduju kad nešto ne mogu da vide ni da dodirnu, kad se Božje delo ne poklapa s ljudskim predstavama i kad je van ljudskog domašaja. To je vera o kojoj govorim” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Kad se suočiš s problemima iz stvarnog života, kako bi trebalo da poznaješ i da razumeš Božji autoritet i suverenost? Kad si suočen s ovim problemima, a ne znaš kako da ih razumeš, kako da s njima postupaš i kako da ih doživiš, kakav bi stav trebalo da usvojiš da bi pokazao svoju nameru i želju da se pokoriš, kao i stvarnost svog pokoravanja Božjoj suverenosti i uređenjima? Najpre moraš naučiti da čekaš; zatim moraš naučiti da tragaš; a onda moraš da naučiš da se pokoravaš. ’Čekanje’ znači čekanje na Božje vreme, čekanje na ljude, događaje i stvari koje je On za tebe uredio, čekanje da ti se Njegove namere postepeno otkriju. ’Traganje’ znači posmatranje i razumevanje promišljenih Božjih namera prema tebi, kroz ljude, događaje i stvari koje je On rasporedio, razumevanje istina koje se odnose na njih, razumevanje onoga što ljudi moraju da postignu i puteva kojih se moraju držati, razumevanje rezultata koje Bog namerava da postigne kod ljudi i dostignuća koje namerava da ostvari u njima. ’Pokoravanje’ se, naravno, odnosi na prihvatanje ljudi, događaja i stvari koje je Bog orkestrirao, prihvatanje Njegove suverenosti i, kroz to, spoznavanje načina na koji Stvoritelj ima suverenost nad čovekovom sudbinom, kako čoveka snabdeva Svojim životom i kako sprovodi istinu u čoveku” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da, kada su me snašli proganjanje i opstrukcija od strane porodice i profesora, iako sam imala mane, nisam mogla da izgubim veru u Boga, da Ga poreknem niti da se žallim na Njega. Morala sam da uradim isto što i Jov. Iako je Jov proklinjao dan kada se rodio kada su ga snašle kušnje, nikada nije poricao Boga niti se žalio na Njega. Međutim, ja sam se stalno žallila na Boga kada bih se suočila sa tim proganjanjima: Zašto je dozvolio da me sve ovo snađe? Bila sam voljna da izvršavam svoju dužnost, pa zašto su me onda snašli ova patnja i poniženja? Ne želim da iskusim ova okruženja i želela sam da pobegnem od njih. Nisam mogla da se pokorim Bogu u tim okruženjima. Međutim, Božje reči eksplicitno navode da, kada nas zadesi neko okruženje, prvo moramo da sačekamo, pa tek onda da tragamo i da se pokorimo. Moram naučiti da čekam, da tragam koja je Božja namera i da, konačno, prihvatim i pokorim se svim ljudima, događajima i stvarima koje je uredio Bog. Sve što Bog uredi je dobro. Moram više da se molim i da sve poverim Bogu. U sebi sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, iako su mi ta okruženja teška i u mom srcu postoje slabosti, Tvoje reči su mi dale snagu i donele su mir mom srcu. Voljna sam da sve poverim Tebi.”

Tokom sledećih dana, moja majka se i dalje neprekidno opirala Svemogućem Bogu i osuđivala Ga. Svake večeri bi terala sve da se mole za mene i čak je hulila na Boga u svojim molitvama. Njene reči su mi probadale srce poput noža. Nisam mogla da podnesem te reči koje su osuđivale Boga i opirale Mu se. A tu je bio i moj otac. Psovao bi me i čak bi me tukao zato što verujem u Boga kad god bi se napio. Kasnije sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Danas, oni koji traže i oni koji ne traže su dve potpuno drugačije vrste ljudi, čija su odredišta takođe veoma različita. Oni koji tragaju za spoznajom istine i koji praktikuju istinu jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog Boga – nisu li oni takođe demoni? (…) Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga je demon i, povrh toga, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne praktikuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, takođe će biti predmet uništenja. Svi oni kojima će biti dozvoljeno da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i stoički je podneli; to su ljudi koji su zaista istrpeli kušnje. Svako ko Boga ne priznaje neprijatelj je; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko je Sotona, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji, ako ne otporaši koji u Boga ne veruju? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”). Iz Božjih reči sam shvatila da moji roditelji i ja hodamo potpuno različitim putevima. Moji roditelji nisu prihvatali ovaploćenog Boga, već su Mu se čak opirali i osuđivali Ga. Pogotovo je moja majka neprekidno hulila na Boga i osuđivala Ga. U samoj svojoj suštini, oni se opiru Bogu; oni su Božji neprijatelji i oni su đavoli i Sotone. Bog će ih na kraju uništiti. Nisam više mogla da dozvolim da me ograničavaju.

Pročitala sam još jedan odlomak reči Svemogućeg Boga: „Bez obzira na to koliko je Sotona ’moćan’, koliko god on bio drzak i ambiciozan, koliko god da je velika njegova sposobnost da nanosi štetu, koliko god da su opsežne tehnike kojima on kvari i mami čoveka, koliko god da su mudri trikovi i spletke kojima on zastrašuje čoveka, koliko god da je promenljiv oblik u kome on postoji, on nikada nije mogao da stvori nijedno živo biće, nikada nije mogao da uspostavi zakone ili pravila za postojanje svih stvari i nikada nije mogao da vlada i upravlja nijednom stvari, živom ili neživom. Unutar svemira i nebeskog svoda, ne postoji nijedna osoba niti predmet koji su od njega rođeni, niti oni koji postoje zahvaljujući njemu; ne postoji nijedna osoba niti predmet kojima on vlada, niti kojima upravlja. Naprotiv, on ne samo da mora da živi pod vrhovnom vlašću Božjom, već, povrh toga, mora da bude pokoran svim Božjim naredbama i zapovestima. Bez Božje dozvole, Sotoni je teško da dodirne čak i kap vode ili zrno peska na zemlji; bez Božje dozvole, Sotona nema slobodu čak ni da pomera mrave po zemlji, a kamoli ljudski rod koga je stvorio Bog. U očima Božjim, Sotona je niži od ljiljana na planini, od ptica koje lete u vazduhu, od riba u moru i od crva na zemlji. Njegova uloga među svim stvarima jeste da služi svim stvarima, da služi ljudskom rodu, te da služi Božjem delu i Njegovom planu upravljanja. Koliko god da je zlonamerna njegova priroda i koliko god da je zla njegova suština, jedino što on može jeste da se poslušno pridržava svoje funkcije: da bude u službi Boga i da predstavlja protivtežu Bogu. Takvi su suština i položaj Sotone. Njegova suština nije povezana sa životom, nije povezana sa silom, nije povezana sa autoritetom; on je samo igračka u Božjim rukama, samo mašina u službi Boga!” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Sada sam bila okružena ljudima koji ne veruju u Boga, a moji roditelji su smišljali svakakve načine da me spreče da verujem u Boga. Bilo da sam na fakultetu ili kod kuće, pratili su me svaki dan i koristili su mnogo spletki i metoda da bi me sprečili da čitam Božje reči i da se molim. U potpunosti su kontrolisali moj život. Međutim, Božje reči su mi dale nadu. Shvatila sam da, ma koliko moćno deluju spolja, Bog je suveren nad svim i zadužen za sve. Sve u vezi sa mnom je u Božjim rukama. Bez obzira na to kako Sotona koristi moju porodicu da me ometa, Sotona samo služi Bogu. Da se te stvari nisu dogodile, ne bih mogla da prozrem suštinu svoje porodice, koja se opire Bogu. To što sam iskusila proganjanje od strane svoje porodice je samo ojačalo moju odlučnost da sledim Boga. Koliko god je to bilo teško, trebalo bi da se oslonim na Boga i ostanem postojana u svom svedočenju. Nakon što sam to shvatila, moje srce se više nije plašilo.

Kasnije, pošto sam imala previše beleški sa predavanja, roditelji su mi kupili laptop. Pošto je škola bila puna nadzornih kamera i pošto su me prijatelji i kolege nadzirali, jedino što sam mogla je da odnesem laptop u WC i povežem se na fakultetsku internet mrežu, kako bih gledala video zapise iskustvenih svedočenja i himni u slavu Boga. Porodica je zamolila moje prijatelje da me posmatraju, kako ne bih mogla da slobodno čitam Božje reči i vodim crkveni život; a još manje sam mogla da ispunim dužnost stvorenog bića. Mislila sam da takav život nema smisla. Zato sam jednog jutra pobegla od kuće. Napustila sam okove svoje porodice i mogu da živim crkveni život sa svojom braćom i sestrama. Mogu slobodno da čitam Božje reči i izvršavam svoju dužnost, a moje srce je veoma mirno i oslobođeno. Tako sam zahvalna Bogu što me je spasao!