13. Više se ne brinem zbog braka svog sina

Rođena sam u seljačkoj porodici šezdesetih godina prošlog veka. Moji roditelji su ustajali pre zore i radili do kasno u noć kako bi zaradili novac da bi moj stariji brat mogao da sagradi kuću i oženi se. Bili su jako iscrpljeni. Pod uticajem i uslovljavanjem mojih roditelja, verovala sam da je odgovornost roditelja da se pobrinu za brak svojoj deci. Moj muž i ja smo dobili sina nakon što smo se venčali. Rekla sam mužu: „Hajde da zaradimo nešto novca dok smo još mladi. U najmanju ruku, moramo da mu kupimo kuću.” Kasnije je moj muž prihvatio delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Nakon toga ga je policija uhapsila jer je odlazio na okupljanja i obavljao svoju dužnost. Bio je primoran da napusti kuću i pobegne. Dve godine kasnije, i ja sam prihvatila Božje delo poslednjih dana. Pošto je direktorka Saveza žena stalno dolazila kod mene da se raspituje gde se nalazi moj muž, nisam mogla da verujem u Boga niti da obavljam svoju dužnost kod kuće. Nemajući drugog izbora, i ja sam otišla od kuće. Od tada smo moj muž i ja bili iseljeni iz našeg rodnog grada i počeli smo život u izbeglištvu, bez mogućnosti da se vratimo kući.

Dani su proleteli. U tren oka, moj sin je već bio u svojim dvadesetim. Bio je u godinama za brak. U februaru 2013. godine, muž i ja smo iskoristili slučajnu priliku da se tajno vratimo kući. Sin nam je spomenuo svoj brak, rekavši da je našao devojku. Roditelji njegove devojke su bili nestrpljivi da se brak sklopi. Rekli su mom sinu: „Znamo da tvoja porodica nema novca. Ne želimo miraz, ali morate barem da kupite kuću! Bez kuće, kako ćete vas dvoje živeti?” Kada sam to čula od svog sina, veoma sam se zabrinula. Pošto je KPK progonila mog muža i mene, godinama smo bili u bekstvu, daleko od kuće, obavljajući svoju dužnost i nismo mogli da izlazimo i radimo da bismo zaradili novac. Jednostavno nismo imali načina da dođemo do novca za kupovinu kuće. Kada sam videla svog sina kako uzdiše i stenje, i ja sam se zabrinula i uznemirila, misleći: „Ako se moj sin ne oženi jer ne možemo da nađemo novac, zar se on neće žaliti na mene?” Kada su se tuđa deca ženila, njihovi roditelji su štedeli da im kupe automobile i kuće, a ja nisam mogla da skupim novac i nisam ispunila majčinsku obavezu. Kako bih to mogla da objasnim svom sinu? Imala sam osećaj kao da ne mogu da podignem glavu pred njim i nisam mogla da opravdam sebe. Što sam više razmišljala, više sam se brinula. Šta da uradim po pitanju braka mog sina? Jednom je moja svekrva rekla meni i mom mužu: „Morate da mislite na svog sina. Pogledajte kako se ženi komšijin sin. Kupili su kuću za svog sina i dali mladinoj porodici miraz od desetak hiljada juana. Onda pogledajte svoju rođaku. Kada se njen sin oženio, kupila mu je kuću i platila miraz od preko sto hiljada juana. Porodica devojke koju je vaš sin našao je zaista razumna. Ne žele da naša porodica plati miraz, već samo da uplati kaparu za kuću. Njena porodica ne može da odgoji lepu ćerku bez ičega zauzvrat, zar ne? Osim toga, njih dvoje su prilično dobar par. Kad se brak vašeg sina ne bi sklopio jer ne možemo da skupimo novac, zar to ne bi bila velika šteta? I ljudi bi nam se smejali!” Nakon što sam odslušala govor svoje svekrve, uznemirila sam se, kao da me je ubola u srce. Suze su mi nekontrolisano potekle niz lice. Setila sam se kada je moj sin imao 8 meseci, njegov otac je otišao od kuće jer ga je KPK progonila i on nikada nije imao priliku da uživa u ljubavi svog oca. Kasnije sam i ja morala da napustim svoju kuću zbog bezbednosnih rizika, tako da smo mi više bili udaljeni od svog sina nego što smo bili sa njim. Nisam ga uopšte videla od njegove trinaeste godine. Svih ovih godina je zavisio od babe i dede. Sada mu je trebalo novca da se oženi, ali ja nisam mogla da ga prikupim. Nisam ispunila nijednu od svojih obaveza. Što sam više razmišljala, sve više sam se osećala kao da sam izneverila svog sina. Kao majka, bila sam nesposobna. Baš je žalosno za mog sina što se rodio u našoj porodici. Da nije bilo hapšenja i progona od strane KPK, ne bismo morali da se krijemo i na neki način bismo mogli da zaradimo nešto novca za naše dete. Razmišljala sam o tome da pozajmim novac od svog starijeg brata i sestre kako bih mogla da uplatim kaparu za kupovinu kuće i da izbegnem da me svekrva, rođaci i prijatelji ogovaraju. Ali onda sam ponovo razmislila. Kada bih pozajmila novac, morala bih da radim da ga vratim i ne bih mogla da obavljam svoju dužnost. Bila sam odgovorna za rad mnogih crkava. Kad bih napustila svoju dužnost kako bih zaradila novac, zar to ne bi bila izdaja Boga? Ali mom sinu je i dalje bio potreban novac da se oženi. Gde bih mogla da nađem toliki novac? Živela sam u dilemi. U bolu sam došla pred Boga da se pomolim: „Dragi Bože. Zaista ne znam šta da radim po pitanju braka mog sina. Znam da ne mogu da odustanem od svoje dužnosti. Ne mogu da Te izdam da bih zaradila novac za mog sina da se oženi. Ali moj rast je premali. Osećam se sputano njegovim brakom. Spremna sam da to poverim Tebi i da se ugledam na Tebe u vezi s tim. Dragi Bože, molim Te, pomozi mi da Te ne izdam zbog braka mog sina.” Posle molitve, srce mi se dosta smirilo.

Vratila sam se na mesto gde sam obavljala svoju dužnost. Napolju sam svaki dan bila zauzeta obavljanjem crkvenog rada. Ali čim bih pomislila na brak svog sina, osetila bih muku u srcu. Plašila sam se da do braka moga sina neće doći jer nemam novca. Osećala sam se tako izmučeno i jadno. Imala sam osećaj da dugujem svom sinu. U tom periodu nisam mogla ni da jedem ni da spavam kako treba. Bila sam nervozna i uznemirena, zubi su me boleli i grlo mi se upalilo. Ponekad bi mi čak i misli odlutale na okupljanjima i nehotice bih počela da razmišljam o tome šta ću učiniti u vezi sa ženidbom svog sina. Stalno sam se osećala pospano, nisam mogla da popravim svoje raspoloženje. Sestra sa kojom sam sarađivala je videla da moje stanje nije dobro i da ne nosim teret u svojoj dužnosti kao ranije. Razgovarala je sa mnom o tome kakvo je iskustvo ona imala sa svojim sinom. Takođe je rekla da je njen sin, kada je bila odsutna od kuće, naučio da živi samostalno, a našao je i devojku. Sve je to u okviru Božje suverenosti. Nakon što sam saslušala sestrinu besedu, pomislila sam: „To je zato što je tvoj sin našao dobru devojku.” Posle toga sam se i dalje osećala sputano s vremena na vreme. Kad se moj sin ne bi oženio, srce ne bi moglo da mi se smiri do kraja mog života. Stalno sam živela u bolu i muci. Osećala sam kao da mi kamen leži na srcu. U to vreme sam pročitala odlomak Božjih reči i u srcu sam se osetila oslobođeno. Bog kaže: „Brak je važan prelomni trenutak u životu jedne osobe. On je proizvod sudbine te osobe i ključna karika u njenoj sudbini; on se ne zasniva na nečijoj ličnoj volji ili sklonostima i na njega ne utiču nikakvi spoljni faktori, već je u celosti određen sudbinama obeju strana, uređenjima i predodređenjima Stvoritelja u pogledu sudbine oba supružnika” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog davno uredio sudbinu čovekovog života. Još više je slučaj da Bog takođe uređuje brak i da na njega ne utiču nikakvi spoljašnji uslovi. Ako je Bog odredio da moj sin i njegova devojka treba da budu jedna porodica, onda ništa neće moći da ih razdvoji. Ako ne treba da budu jedna porodica, onda brak na kraju neće uspeti. Da li će brak uspeti ili ne, u Božjim je rukama i ne zavisi od toga koliko novca potrošim. U prošlosti sam, u smislu doktrine, znala da Bog određuje brak. Ali kada je pitanje braka mog sina palo na mene, pomislila sam da, bez novca, on neće moći da se oženi svojom devojkom. Kada je sestra sa kojom sam sarađivala razgovarala sa mnom o svom iskustvu i Božjoj suverenosti, ja nisam poverovala u to u svom srcu. Mislila sam da je to zato što njen sin ima sreće. Moj sin, pak, nije mogao da se oženi bez novca. Konkretno, kada sam u današnjem društvu videla sve više dece iz siromašnih porodica koja ne mogu da nađu ženu, još više sam mislila da se on jednostavno ne može oženiti bez novca. Toliko sam bila pod stresom zbog ženidbe svog sina da nisam mogla dobro ni da jedem ni da spavam i čak nisam imala nimalo motivacije da obavljam svoju dužnost. Moje srce je prosvećeno tek posle čitanja Božjih reči. Shvatila sam da Bog određuje sve oko braka. Uzmimo moju stariju sestru kao primer. Ona ima dosta novca, ali njen unuk jednostavno nije mogao da nađe ženu, šta god da je radio. Pored toga, jedna porodica koju sam poznavala je imala nekoliko sinova. Nisu imali novca, ali su svi sinovi našli žene. Ovo se često dešava. Božje reči su potpuno istinite. Bog određuje brak. Brak se ne određuje novcem. Verovala sam u Boga, ali nisam posmatrala stvari u skladu sa Božjim rečima, nisam verovala u Božju suverenost i čak sam sledila trendove nevernika, bez ikakve naznake vere u Boga. Nije li ovo gledište bezvernika? Bog određuje brak. To nema nikakve veze sa porodičnim okruženjem ili spoljašnjim faktorima. Nije onako kako sam mislila, da će brak mog sina uspeti s novcem, a bez novca neće. Kada sam to shvatila, moje srce je odjednom postalo jasno i svetlo. Takođe sam mogla donekle da otpustim pitanje braka svog sina.

Posle sam razmišljala: Zašto sam stalno osećala da sam izneverila svog sina i zašto mi je bilo nelagodno u srcu? Pročitala sam ove Božje reči: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Božje reči su razotkrile pogrešnu misao i gledište da treba „biti dobra supruga i brižna majka”. Tradicionalna kultura je zahtevala da žene moraju „da vode brigu o mužu i da vaspitavaju decu, da budu dobre supruge i brižne majke” i da moraju da žrtvuju sve za muža i decu. Svi su smatrali da je to merilo za sposobnu ženu. U suprotnom, one nisu ni dobre žene ni dobre majke. Kad sam bila mlada, videla sam kako su moji roditelji ustajali pre zore i radili do kasno u noć da bi zaradili novac i da bi moj stariji brat mogao da se oženi. Bez obzira na to koliko su mnogo patili ili se iscrpljivali, ipak su morali da nose taj teret. Verovala sam da, kao roditelji, moramo da odgajamo svoju decu dok ne odrastu, da ih vidimo u braku i da im pomognemo da izgrade svoje karijere. Samo tako bismo mogli da ispunimo svoju roditeljsku odgovornost i da budemo dostojni toga da nas zovu dobrim roditeljima. Živeći po ovoj misli i gledištu, osećala sam da nisam sposobna majka. Kada je moj sin bio mali, morala sam da bežim od progona velike crvene aždaje i nisam mogla da budem sa njim i da se brinem o njemu. Kada je odrastao, stasao za ženidbu i kada je trebalo da kupi kuću, ja, kao majka, nisam mogla da skupim novac niti da mu i najmanje pomognem, pa sam se osećala dužnom svom sinu. Čak sam razmišljala i o tome da odustanem od svoje dužnosti i počnem da zarađujem kako mi se porodica i prijatelji ne bi smejali i da se moj sin ne bi žalio na mene. Gledište „da budem dobra supruga i brižna majka” je kontrolisalo moje misli i usmeravao moje ponašanje. Osećala sam bol jer nisam mogla da udovoljim svom sinu, čak sam se žalila na Boga i pogrešno razumela Boga u svom srcu. Bila sam zarobljena i sputana brakom svog sina, i neizmerno sam patila. Nisam mogla mirno da obavljam svoju dužnost. Videla sam da je stav tradicionalne kulture „biti dobra supruga i brižna majka” zapravo okov koji vezuje ljude. To može samo da prouzrokuje da se ljudi klone Boga i izdaju Ga. Nakon što sam donekle razumela svoje gledište, nastavila sam da tragam za Božjim rečima.

Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće. U očima drugih, ti možeš da budeš dobra supruga i brižna majka, odlična domaćica, odano dete i uzorna članica društva, ali pred Bogom ti si ona koja se buni protiv Njega, ona koja uopšte nije ispunila svoju obavezu niti dužnost, ona koja je prihvatila ali nije dovršila Božji nalog, ona koja je odustala na pola puta. Može li neko takav da zadobije Božje odobravanje? Takvi ljudi su bezvredni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). „Obaveza roditelja u životima njihove dece naprosto je u tome da im, osim njihovog rođenja i odgoja, obezbede formalno okruženje u kojem će odrastati, jer sudbina osobe ima veze samo sa Stvoriteljevim predodređenjem. Niko ne može da kontroliše kakvu će budućnost neka osoba imati; to je davno unapred predodređeno, tako da čak ni roditelji ne mogu promeniti sudbinu deteta. Što se sudbine tiče, svako je nezavisan, i svako ima svoju ličnu sudbinu. Ni kod jedne osobe, dakle, roditelji ne mogu da preduprede životnu sudbinu, niti da iole utiču na njenu ulogu u životu. Moglo bi se reći da porodica u kojoj je nekome predodređeno da se rodi i sredina u kojoj odrasta nisu ništa drugo do preduslovi za ispunjenje njegove životne misije. Oni ni na koji način ne određuju nečiju životnu sudbinu, niti vrstu sudbine u okviru koje ta osoba ispunjava svoju misiju. Prema tome, roditelji nikome ne mogu pomoći u ostvarivanju životne misije, a isto tako ni rodbina nikome ne može pomoći da preuzme svoju ulogu u životu. Kako neko ostvaruje svoju misiju i u kakvom životnom okruženju obavlja svoju ulogu u potpunosti zavisi od njegove životne sudbine. Drugim rečima, nikakvi drugi objektivni uslovi ne mogu uticati na čovekovu misiju, koju je predodredio Stvoritelj. Svi ljudi sazrevaju u konkretnim sredinama u kojima odrastaju, da bi zatim postepeno, korak po korak, krenuli svojim životnim putem i ispunili sudbinu koju je Stvoritelj za njih isplanirao. Prirodno, nehotice, oni ulaze u ogromno more ljudi i zauzimaju svoje mesto u životu, na kojem počinju da ispunjavaju svoje obaveze stvorenog bića u svrhu Stvoriteljevog predodređenja i Njegovog suvereniteta” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni III”). Iz Božjih reči sam shvatila da činjenica da mogu da verujem u Boga i obavljam dužnosti predstavlja priliku koju mi je Bog dao. To je i Božja blagodat. Ispunjavanje dužnosti stvorenog bića je najviši prioritet u čovekovom životu. To je važnije od bilo čega drugog. Ako samo ispunjavam svoje obaveze kao majka da bih udovoljila svom sinu, iako će me drugi videti kao dobru ženu i brižnu majku, ako ne ispunjavam dužnosti stvorenog bića, to ne pokazuje odanost Bogu; to je ponašanje nekog ko se buni protiv Boga. Takođe sam shvatila da svaka osoba ima svoju misiju i da je sudbina svakog od nas nezavisna. Iako sam rodila sina, to kakva je njegova sudbina je u Božjim rukama. Roditelji nemaju nikakvog uticaja na to. Niko ne može da promeni to koliko će patnje ili blagoslova svaka osoba iskusiti u svom životu, kakvu će porodicu ili brak imati, u kakvom će okruženju odrastati ili šta će doživeti. Roditelji su još manje sposobni da to promene. Sve to Bog određuje. Kada sam to shvatila, mogla sam da otpustim pitanje braka svog sina i nisam se više osećala kao da sam izneverila svog sina. Mogla sam da pustim stvari da idu svojim tokom. Kasnije sam rekla sinu: „Bog određuje brak, pa su uspeh ili neuspeh braka u Božjim rukama. Nije važno koliko novca im daješ. Ne razmišljaj toliko o braku. Kada dođe vreme za ženidbu, ne možemo predvideti kako će Bog to urediti. Moramo da naučimo da čekamo Božje vreme. Kao što kaže izreka: ’Ako je nešto tvoje, drugi ti to ne mogu uzeti. Ako nije tvoje, nećeš moći to da uzmeš od drugih.’” Posle nekog vremena, moj sin nije bio toliko uznemiren kao ranije i prestao je da spominje pitanje kupovine kuće. Više nisam bila toliko zabrinuta za njegov brak i mogla sam da smirim srce dok sam obavljala svoje dužnosti. Moje srce je bilo mnogo oslobođenije.

Nekoliko meseci kasnije, sin me je pozvao telefonom i radosno mi rekao: „Mama, to je neverovatno, kupio sam kuću. Nisam morao da uplatim kaparu. Mom kolegi je hitno trebalo novca jer je prebačen da radi na jug, pa mi je prodao kuću za 300.000 juana. Pozajmio sam od banke 400.000 juana, što je dovoljno čak i za uređenje kuće. Vraćaću nešto više od 1.000 juana svakog meseca. Stoga je moj problem sa kućom rešen zaista glatko, samo tako!” Kada sam čula tu vest, bila sam presrećna. Neprestano sam zahvaljivala Bogu. Godinu dana kasnije, moj sin i njegova devojka su organizovali svoje venčanje koristeći novac koji su uštedeli od plate. Nismo morali da brinemo niti da potrošimo ni centa. Moj sin nam je takođe dao nešto novca da rešimo poteškoće koje smo imali u obavljanju naših dužnosti. Ono što sam najmanje očekivala je to da je i moj sin počeo da veruje u Svemogućeg Boga! Kroz ovo iskustvo sam videla divna Božja dela i uvidela sam da su brak, srce i duh čoveka svi u Božjim rukama.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i razumela sam kako roditelji treba da se ophode prema svojoj odrasloj deci. Svemogući Bog kaže: „Sudbinu svake osobe određuje Bog; stoga, koliko blagoslova ili patnje doživljavaju u životu, kakvu porodicu, brak i decu imaju, kroz kakva iskustva prolaze u društvu i kakve događaje proživljavaju, oni sami ne mogu da predvide niti da promene takve stvari, a roditelji tek nemaju sposobnost da mogu da ih promene. Zato, ako se deca suočavaju sa bilo kakvim poteškoćama, roditelji treba da pomognu pozitivno i proaktivno ako imaju sposobnost da to učine. Ako ne, najbolje je da se roditelji opuste i sagledaju te stvari iz perspektive stvorenih bića, ophodeći se prema svojoj deci jednako kao stvorena bića. Patnju koju doživljavaš, oni takođe moraju da iskuse; život koji živiš, oni takođe moraju da žive; proces koji si prošao u podizanju male dece, oni će takođe proći; preokreti, prevare i obmane koje doživljavaš u društvu i među ljudima, emocionalne zaplete i međuljudske sukobe, i svaka slična stvar koju si iskusio, i oni će to doživeti. Svi su oni, kao i ti, iskvarena ljudska bića nošena bujicama zla, koja je Sotona iskvario; ti ne možeš da pobegneš od toga, a ne mogu ni oni. Stoga, želja da im se pomogne da izbegnu svu patnju i uživaju u svim blagoslovima na svetu je blesava zabluda i budalasta ideja. Bez obzira na to koliko su krila orla velika, ona ne mogu da zaštite njegovog orlića tokom celog života. Mladi orlić će na kraju morati da odraste i da leti sam. Kada orlić odluči da leti sam, niko ne zna gde će biti njegovo parče neba, niti gde će izabrati da leti. Prema tome, najrazumniji stav za roditelje nakon što im deca odrastu je da ih otpuste, da im dozvole da sami iskuse život, da ih puste da žive samostalno, da se suoče, da se nose i da samostalno rešavaju različite izazove u životu. Ako zatraže pomoć od tebe i ti imaš mogućnost i uslove da to učiniš, naravno da možeš da im se nađeš i pružiš neophodnu pomoć. Međutim, preduslov je da, bez obzira na to kakvu pomoć pružaš, bilo da je finansijska ili psihološka, ona može biti samo privremena i ne može da promeni bilo kakva suštinska pitanja. Oni moraju da se snalaze na svom životnom putu, a ti nemaš obavezu da se nosiš sa bilo kojim njihovim poslovima ili posledicama. To je stav koji roditelji treba da imaju prema svojoj odrasloj deci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (19)”). Božje reči su me navele da razumem da su, nakon što roditelji rode decu i odgoje ih do odraslog doba, njihove obaveze ispunjene. Oni bi zatim trebalo da puste svoju decu i dozvole im da sami sebi krče put u svetu, koračajući svojim putem kroz život. Trebalo bi da puste svoju decu da sama iskuse život i samostalno se suočavaju i rešavaju različite probleme na koje nailaze u životu. Kada deca imaju poteškoća, ako roditelji imaju uslove i mogućnosti, mogu da pruže ruku i pomognu svojoj deci da reše stvarne poteškoće. Ako roditelji nemaju prave uslove, trebalo bi da puste stvari da idu svojim tokom. Svi koračaju putanjom koju određuje Bog, a roditelji uopšte ne mogu da utiču na sudbinu svoje dece. Što se tiče braka mog sina, čak i da sam mu dala novac da se oženi, to bi samo rešilo njegov privremeni problem. To nije moglo da reši pitanje da li je njegov brak uspešan ili ne. Koliko god da su krila orla velika, on ne može doživotno da štiti svoje orliće. Kada deca odrastu, ona obavljaju svoju misiju u skladu sa Božjom suverenošću i Njegovim poretkom. Niko ne može da promeni patnju i kaljenje koje će iskusiti u životu. Takođe sam shvatila da svi, bilo roditelji ili deca, imaju svoju misiju. Svi oni treba da tragaju za istinom i streme ka spasenju. U ograničenom periodu vremena koji imaju, trebalo bi da iskoriste svoje vreme, ulože trud u svojoj dužnosti i ispune svoju misiju. To je jedino što je vredno i smisleno. Ako su roditelji, samo da bi ispunili očekivanja i zahteve svoje dece, zabrinuti i uznemireni zbog njih ili neumorno rade kao robovi svoje dece, napuštajući sopstvene dužnosti, onda je to život bez smisla i vrednosti. Koliko god da tako rade, Bog ih neće zapamtiti i oni ne mogu da promene sudbinu svoje dece. Posle čitanja Božjih reči, srce mi se ozarilo. Sada sam znala kako da se ophodim prema svom sinu. Kada bi moj sin imao poteškoća, pomogla bih mu kad bih mogla, ali kad ne bih mogla da mu pomognem, pustila bih ga. Pustila bih ga da sam iskusi svoj život. Moram da ispunim svoju dužnost u meri u kojoj sam sposobna i moram da uzvratim Božju ljubav. To je odgovornost koju treba da ispunim.

Na mene je uticala i vezivala me je tradicionalna kultura i mnogo sam patila u svom stremljenju ka tome da budem dobra supruga i brižna majka. Božje reči su bile te koje su me oslobodile mog bola i pomogle mi da pronađem pravac i put primene. Sada imam načela po kojima se ophodim prema svom sinu i moj život je oslobođen i slobodan. Hvala Bogu!