18. Proganjanje i nedaće su me razotkrili

Bila sam odgovorna za rad na pročišćenju u nekoliko crkava. Jednog julskog dana 2022. godine, otišla sam do kuće Jang Sin, kako bih saznala neke stvari od nje. Njen muž je otvorio vrata. Nervozno mi je šapnuo: „Koga tražiš?” Bila sam mudra i rekla sam: „Tražim svoju stariju sestru.” On je odmah rekao: „Izašla je.” Nakon što je to rekao, zatvorio je vrata. U trenutku kada je zatvorio vrata, videla sam kroz pukotinu na njima dva muškarca, starih 30-ak ili 40-ak godina, koji su sedeli u dnevnoj sobi i gledali u mene. Bila sam šokirana. „Obični ljudi ne gledaju druge ljude kao ova dvojica. Odmeravali su me neprijateljskim pogledom. Da li su možda policajci?” Strah mi je preplavio srce i brzo sam otišla.

Kada sam se vratila u kuću kod svog domaćina, jedan sestra je došla, sva u panici, i rekla da je upravo čula da su dvojica starešina iz crkve uhapšeni. Srce mi je sišlo u pete: „O, ne! Možda je i Jang Sin uhapšena. Ona dva stranca koja sam videla u njenoj kući su vrlo verovatno policajci na prismotri.” Srce je počelo da mi paniči. Odmah nakon toga, saznala sam da je nekoliko braće i sestara takođe uhapšeno u dva ili tri sata ujutru. Toliko braće i sestara je odjednom uhapšeno i srce mi je snažno lupalo od nervoze. Setila sam se kako je, tri godine ranije, policija pokazivala moju fotografiju ljudima, kako bi mogli da me identifikuju. Uhapšena braća i sestre su takođe znali za kuću u kojoj sam trenutno živela. Kada bih ostala tamo, mogli bi me u svakom trenutku uhapsiti, pa sam pokupila svoje stvari i spremila se da odem. U tom trenutku, jedna sestra je užurbano došla i rekla mi je da su sve starešine i delatnici u crkvi, kao i nadzornici rada na jevanđelju i rada na zalivanju, takođe uhapšeni. Rekla mi je da brzo napustim tu kuću. Kada sam to čula, od šoka nisam mogla da se pomerim. „Sad kada je toliko ljudi uhapšeno, ko će se baviti radom na posledicama? Moram brzo da pronađem nekoga da obavesti braću i sestre, da bi i oni mogli brzo da se izvuku!” Međutim, onda mi je nešto drugo palo na pamet: „Bila sam u bliskom kontaktu sa braćom i sestrama koji su uhapšeni, a policija ima moju fotografiju. Ako me policija uhapsi, sigurno će me tući dok ne ostanem invalid, čak i ako me ne pretuku nasmrt. Moram brzo da se sakrijem!” Zato sam otišla do kuće jednog rođaka. Iako sam u tom trenutku bila sigurna, srce mi je neprekidno osećalo nelagodu: „Šta se dešava sa crkvom? Da li je još neko uhapšen? Svi uhapšeni ovoga puta bili su starešine i delatnici, pa ko se onda bavi radom na posledicama? I ja sam član crkve, pa zar ću stvarno samo da se krijem ovako?” U srcu sam osetila snažnu nelagodu.

Sutradan sam primila pismo od viših starešina, u kojem su tražili od mene da se bavim radom na posledicama. U tom trenutku sam bila malo uplašena: „Toliko braće i sestara je uhapšeno. Ovo je zaista središte oluje. Zar ne bih samo stavila sebe pred streljački vod baveći se radom na posledicama u ovom trenutku? Osim toga, policija ima moju fotografiju. Kada se zakače za mene, kako ću moći da pobegnem? Moje zdravlje već nije dobro. Kada me uhapse, kako ću moći da se suprotstavim đavoljem mučenju – zar me neće prosto nasmrt pretući? Ako umrem, zar neće sve ove godine verovanja biti uzalud?” Kada sam to pomislila, bilo je kao da mi je srce odjednom sišlo u pete. Međutim, kada bih odbila svoju dužnost u situaciji kada je crkva već paralisana, ne bih mogla da opravdam to što sam dezerter u tom kritičnom trenutku! Delovalo je kao da taj neprekidni konflikt cepa moje srce napola. Kasnije sam odgovorila starešinama, rekavši da postoje rizici za moju bezbednost. Takođe sam rekla: „Vi odlučite da li ja mogu to da obavim. Ako mislite da mogu, ići ću.” Moja namera je bila da im kažem da postoje rizici za moju bezbednost i da ne želim da urede da idem. Kada sam poslala to pismo, osetila sam samoprekor u srcu. „Zar nisam bila lažljiva kada sam pisala ovo pismo? Božja kuća me je negovala svih ovih godina, ali, u ovom kritičnom trenutku, ja sam samo pokušavala sa sačuvam sebe. Zar je to nešto što bi uradila osoba koja ima ljudskost? Kao što kaže izreka: ’Iskrena osećanja se otkrivaju u nedaći’. Sada je toliko ljudi iz crkve bilo uhapšeno i postojala je hitna potreba da se neko bavi radom na posledicama. Međutim, ja odbijam svoju dužnost – to zaista nije nešto što bi ljudsko biće uradilo!” Međutim, i dalje sam bila malo uplašena u srcu, pa sam se pomolila Bogu, moleći Ga da mi dȃ veru da ustanem i zaštitim crkveni rad. Nakon molitve, pročitala sam ove Božje reči: „Oni koji uistinu slede Boga sposobni su da izdrže proveru svog dela, dok oni koji Boga ne slede istinski nisu u stanju da izdrže nijednu od Božjih kušnji. Pre ili kasnije, oni će biti proterani, dok će pobednici ostati u carstvu. Da li čovek istinski traži ili ne traži Boga određuje se proverom njegovog dela, odnosno, Božjim kušnjama, i to nema nikakve veze s odlukom samog čoveka. Bog nijednu osobu ne odbacuje olako; sve što On čini može potpuno da ubedi čoveka. On ne čini ništa što je čoveku nevidljivo, niti obavlja ikakvo delo koje čoveka ne može da ubedi. Da li je čovekova vera iskrena ili nije, dokazuje se činjenicama i o tome ne može čovek da odlučuje. Nema nikakve sumnje u to da se ’pšenica ne može pretvoriti u kukolj, a od kukolja ne može nastati pšenica’. Svi koji Boga iskreno vole na kraju će ostati u carstvu, a Bog se neće lose ophoditi ni prema kome ko Ga iskreno voli” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da Bog koristi proganjanje i hapšenja od strane velike crvene aždaje kako bi testirao da li ljudi imaju istinsku ili lažnu veru. Oni koji istinski veruju u stanju su da zaštite crkveni rad i ispune svoje dužnosti u doba nedaća. Oni koji lažno veruju takođe mogu da se daju za Boga u normalnim okolnostima, sve dok to ne utiče na njihove interese, ali kada se suoče sa opasnim okruženjem, postanu plašljivi i jedino misle na to kako da sačuvaju sebe. Oni uopšte ne uzimaju u obzir crkveni rad. Takva vrsta osobe biva razotkrivena i isključena. Uporedila sam to sa sopstvenim ponašanjem. Mnogo godina sam verovala u Boga, jela i pila toliko Božjih reči i često sam razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama o tome kako moramo da se držimo svojih dužnosti kada nas zadese nedaće i iskušenja i da svedočimo o Bogu. Međutim, kada se crkva suočila sa ovim velikim talasom hapšenja, kada su starešine i delatnici i mnoga braća i sestre bili uhapšeni, prvo na šta sam pomislila bilo je da se brzo sakrijem. Kada su me više starešine zamolile da se bavim radom na posledicama, oklevala sam, misleći da je previše opasno da izvršavam tu dužnost, i odbila sam to na osnovu toga što su postojali rizici za moju bezbednost. Pomislila sam na to kako je tako ozbiljna situacija snašla crkvu, a sve starešine i delatnici su bili uhapšeni, Kada se prilozi i stvari iz crkve ne bi brzo prebacili, policija bi ih oduzela. Takođe, bilo je mnogo braće i sestara koji nisu bili svesni da su starešine i delatnici uhapšeni. Kada ih ne bih obavestila na vreme, i oni bi se suočili sa rizikom da budu uhapšeni. Međutim, u tom kritičnom trenutku, ja sam iznova i iznova birala da sačuvam sebe i odbijem svoju dužnost. Bila sam previše sebična i ogavna. Zaista nisam zaslužila da živim pred Bogom! Kada sam pomislila na to, osećala sam krivicu i žaljenje u vezi sa svim što sam uradila i više nisam želela da sačuvam sebe. Nakon toga sam napisala pismo višim starešinama u kojem sam pisala o svojim ogavnim namerama u tom trenutku i rekla sam da sam voljna da se bavim radom na posledicama.

Zatim sam se prerušila i izašla da se nađem sa braćom i sestrama kako bismo raspravili kako da prebacimo knjige Božjih reči. Onda smo obavestili braću i sestre kojima je bila ugrožena bezbednost da moraju brzo da se sakriju i napisali smo pisma kako bismo razgovarali sa braćom i sestrama koji su bili slabi, negativni i uplašeni, ohrabrujući ih da se oslone na Boga kako bi živeli crkveni život i izvršavali svoju dužnost. Baš dok sam se aktivno bavila radom na posledicama, desio se još jedan incident koji me je razotkrio. Otkrila sam da su žena i ćerka jednog brata koji je čuvao knjige uhapšene. Situacija je bila hitna. Knjige Božjih reči su morale biti prebačene što pre. Kada sam to čula, bila sam veoma uznemirena. Kada bi te knjige pale u policijske ruke, gubitak bi prosto bio prevelik. Morala sam da nađem način da ih prebacim što pre. Zato sam planirala da se sretnem sa tim bratom koji je čuvao knjige, kako bih se upoznala sa stvarnim stanjem stvari. Odmah nakon toga, saznala sam od braće i sestara koji su bili uhapšeni i zatim pušteni da neki od uhapšenih nisu mogli da prozru Sotonine spletke i da su počeli da izdaju i identifikuju starešine i delatnike. Najviše informacija je otkrila ćerka tog brata. Bila sam veoma uplašena kada sam to čula: „Tokom ovog perioda sam često trčala okolo pod nadzorom. Čim me neko identifikuje, zar neću biti osuđena na propast?” Razmišljajući o tome, počela sam da se povlačim. U tom trenutku, čula sam da se sestra Li Sjuen vratila iz jedne druge oblasti. Znala sam da se u prošlosti bavila radom na posledicama, pa sam poželela da ona preuzme moju dužnost. Rekla sam sestri Vang Sin, sa kojom sam sarađivala: „Da li možemo da angažujemo Li Sjuen da se bavi radom na posledicama? Njena bezbednost uopšte nije ugrožena i već se bavila radom na posledicama.” Vang Sin je iznenađeno rekla: „Kako možeš tako da razmišljaš? Ona i dalje izvršava druge dužnosti. Da li je to prikladno?” Slušajući retoričko pitanje Vang Sin, shvatila sam da je to zaista neprikladno: „Jasno je da je to moja dužnost, ali ipak sam pokušala da je prebacim na druge, uopšte ne uzimajući u obzir interese crkve. Međutim, ako nastavim da izvršavam ovu dužnost, plašim se da ću biti uhapšena. Ako ne mogu da prozrem đavolje spletke i izdam Boga, to će značiti da ću doživeti večno uništenje, bez prilike da se iskupim. Potpuno ću izgubiti svoju priliku da primim spasenje!” Što sam više razmišljala, to sam se više plašila. Zato sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože! Kada me snađe opasnost, ja želim da se povučem. Usmeri me i daj mi veru i snagu!”

Pročitala sam sledeće Božje reči: „Kad su ljudi spremni da žrtvuju svoje živote, sve drugo postaje beznačajno i niko ne može da ih savlada. Šta bi moglo biti važnije od života? Tada Sotona nije više sposoban da deluje u ljudima i ne može ništa više da uradi sa čovekom. Mada je ’telo’, po definiciji, iskvareno od strane Sotone, ukoliko se ljudi istinski predaju, tako da ih više ne pokreće Sotona, niko neće moći da ih savlada – tada će telo početi da izvršava svoju drugu funkciju i da formalno prima uputstva od Duha Božjeg. Ovo je neophodan proces, koji se mora odvijati korak po korak; u suprotnom, Bog ne bi imao načina da deluje u jednom takvom, tvrdoglavom telu. Takva je mudrost Božja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 36. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Iz Božjih reči sam shvatila zašto sam živela u strahu, plašeći se da kada bih se svaki dan kretala pred kamerama za nadzor, mogli bi da me uhapse u svakom trenutku. Osnovni razlog je bio taj što sam suviše cenila svoj život i što sam se plašila da ću biti uhapšena i pretučena nasmrt. Strah od smrti je postao moja Ahilova peta. Bila sam toliko uplašena, iako još nisam bila uhapšena. Kada bi me uhapsili, sigurno ne bih bila u stanju da ostanem postojana u svom svedočenju. Pomislila sam na one ljude koji su postali Jude. Očajnički želeći sa spasu svoju kožu, nisu oklevali da izdaju svoju braću i sestre i interese Božje kuće. Položili su oružje pred Sotonom i izdali su Boga, zbog čega im se Sotona podsmevao. Kakav je smisao takvog života? Gospod Isus je rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Oni koji su stradali za Boga, poput Stefana, koga su nasmrt kamenovali jer je proklamovao Gospoda Isusa i svedočio o Njemu; ili Petar, koji je razapet naopačke za Boga; dali su svoje živote kako bi svedočili o Bogu. Iako je njihovo telo umrlo, oni su zadobili Božje odobravanje. Postoje i ona braća i sestre koji su stradali za Boga nakon što su pretrpeli brutalno proganjanje velike crvene aždaje. Iako je njihovo telo mrtvo, njihovo svedočenje je postalo dokaz pobede nad Sotonom, a njihove duše su se vratile pred Stvoritelja. Oni su bili proganjani zbog pravednosti, a njihove smrti bile su vredne i značajne! Onda sam pogledala sebe, i dalje sputanu smrću i nedostatkom prave vere u Boga. Bog mi je dao moj život i moji život i smrt su u Božjim rukama. Ako Bog dozvoli da budem uhapšena, onda je to Bog odredio. Ako Bog ne želi da budem uhapšena, onda je i to Božja suverenost. Trebalo bi da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „U kontinentalnoj Kini, velika crvena aždaja dosledno i brutalno potiskuje, hapsi i proganja Božje vernike, često ih smeštajući u opasna okruženja. Na primer, da bi priveli vernike, državni organi koriste razne izgovore. Kad god oni otkriju područje u kome boravi neki antihrist, šta je ono prvo na šta taj antihrist pomisli? Ne misli o tome kako da pravilno organizuje posao crkve, već kako da se izbavi iz ove opasne situacije. Kad se crkva suoči sa potiskivanjem i hapšenjima, antihristi se nikada ne bave radom na posledicama. Oni ne prave planove za važne crkvene resurse ili osoblje. Umesto toga pronalaze izgovore i razloge kako bi za sebe osigurali bezbedno mesto i s tim završili. Nakon što im je lična bezbednost osigurana, oni se retko lično uključuju u organizaciju crkvenog posla, osoblja ili resursa, ne raspituju se o tome, niti prave ikakve konkretne planove. Zbog toga se crkveni resursi i finansije ne prenose odmah na bezbedna mesta, pa na kraju velika crvena aždaja mnogo toga opljačka i odnese, što za crkvu izaziva značajne gubitke i dovodi do hapšenja još više braće i sestara. Ovo je rezultat činjenice da antihristi izbegavaju da preuzmu svoju odgovornost za posao. Duboko u njihovom srcu, lična bezbednost antihrista uvek ima prednost. To pitanje u njihovom srcu predmet je njihove neprekidne brige. U sebi razmišljaju: ’Ne smem da upadnem u nevolju. Sebi ne smem da dozvolim da budem taj koga će uhvatiti – moram da preživim. I dalje čekam svoj udeo u božjoj slavi kad delo božje bude završeno. Budem li uhvaćen, ponašaću se kao Juda i sa mnom će biti gotovo. Za mene neće biti dobrog ishoda. Biću kažnjen.’ Stoga, kad god odu u neko novo mesto da tamo rade, prvo istražuju ko ima najbezbednije i najmoćnije domaćinstvo, u kome mogu da se sakriju od potrage državnih organa i da se osećaju sigurno. (…) Nakon što se smeste i osete da im ništa ne može nauditi, da je opasnost prošla, antihristi tada pristupaju obavljanju nekog površnog posla. U svojim planovima, antihristi su prilično pedantni, ali će to zavisiti od toga s kim imaju posla. Oni veoma pažljivo razmišljaju o stvarima koje se tiču njihovih sopstvenih interesa, ali kad je reč o poslu crkve i o njihovim ličnim dužnostima, iskazuju sopstveni sebičluk, ogavnost i odsustvo svake odgovornosti, nemaju ni trunke savesti ni razuma. I upravo su zbog ovih ponašanja svrstani u antihriste” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (2. deo)”). Bog je rekao da antihristi nikada ne uzimaju u obzir interese Božje kuće niti bezbednost svoje braće i sestara kada ih zadesi opasnost. Umesto toga, oni na prvo mesto stavljaju sopstvene interese i bezbednost. Oni su izuzetno sebični i ogavni. Pre sam čitala te reči, ali nikada ih nisam povezala sa sobom. Verovala sam da sam neko ko iskreno veruje u Boga i ko može da zaštiti interese Božje kuće. Tek kada su me činjenice razotkrile, uvidela sam koliko sam sebična i ogavna i da ni najmanje ne štitim crkveni rad. Kada sam čula da su neki postali Jude, brinula sam da će me izdati ako se budem bavila radom na posledicama i ako budem došla u kontakt sa mnogo ljudi. Kako bih sačuvala sebe, želela sam da prebacim ovu dužnost nekome, kako bih mogla da se sakrijem. Videla sam da je to što sam razotkrila narav jednog antihrista. Svakakve ogavne ideje su mi padale na pamet iz interesa za sopstveno telo. Zaista sam bila sebična, ogavna i zlonamerna! Božja kuća me je negovala tokom toliko godina i uživala sam u opskrbi toliko Božjih istina, ali u kritičnom trenutku sam ignorisala interese Božje kuće. Zaista nisam imala nimalo savesti! Pomislila sam na to kako se Bog ovaplotio i došao u Kinu, gde đavo vlada, da bi nas spasao. Suočio se sa smrtnom opasnošću u bilo kom trenutku i na bilo kom mestu, ali nikada nije u obzir uzimao Svoju ličnu bezbednost. I dalje je hodao među crkvama, izražavajući istinu da bi nas zalio i opskrbio. Međutim, u ovom nepovoljnom okruženju, ja sam samo razmišljala kako da izbegnem hapšenje i da me ne pretuku nasmrt. Uopšte nisam uzimala u obzir crkveni rad. Uopšte nisam bila odana Bogu. Kada sam to shvatila, posramila sam se zbog svog ponašanja. Pred Bogom sam donela odluku: „Dragi Bože, nisam bila u pravu. Nije trebalo da pokušavam da sačuvam sebe u ovom kritičnom trenutku i ignorišem interese Božje kuće. Zaista mi je previše nedostajala savest! Dragi Bože, bez obzira na to koliko je opasno baviti se radom na posledicama i čak i ako me policija uhvati i pretuče nasmrt, voljna sam da dobro izvršavam svoju dužnost.”

Nakon toga, kada sam raspravila neke stvari sa sestrom sa kojom sam sarađivala, uredila sam da se sretnem sa bratom koji je čuvao knjige u jednoj udaljenoj oblasti kako bih saznala šta se dešava. U tom trenutku, njegova žena je već bila puštena i pričala je o detaljima toga što je njena ćerka otkrila. Ne samo da je ćerka izdala ljude, već se takođe složila da radi kao krtica za policiju. Policija je takođe rekla njenoj ćerci: „Ako budemo pretraživali tvoju kuću još nekoliko dana, garantujemo da ćemo naći još nešto.” Kada sam to čula, srce mi je gorelo od uznemirenosti: „Moramo brzo da prebacimo knjige! Prošli put sam dozvolila da nam promakne najbolja prilika za prebacivanje knjiga, jer sam ja štitila sebe. Ovog puta ne mogu više da odlažem. Prebaciću knjige, makar i ako budem morala da dam svoj život da to uradim!” Zato sam sa njima ugovorila vreme kada ćemo prebaciti knjige. Kada je došlo vreme da prebacimo knjige, nisam bila svesna da postoji uzak prolaz ispred njihove kuće. Jedva smo autom ušli u njega, ali se on zaglavio kada smo došli do kapije. Nismo mogli ni da uđemo, ni da izađemo. Komšijski pas je neprekidno lajao. Bila sam nervozna i preplašena: „Ako nas komšija prijavi, policija će biti ovde za nekoliko minuta. Šta ćemo onda da radimo?” U srcu sam se pomolila Bogu. Prisetila sam se sledećih Božjih reči: „Ne boj se ovog ili onog, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru da je Bog suveren nad svim i Bog će zaštititi Svoje delo. Nakon što sam se pomolila, uspeli smo da odglavimo automobil i odemo u rikverc. Na taj način smo u punom automobilu prevezli dve ture knjiga. Trebalo nam je oko sat vremena od momenta kada smo počeli da ih pakujemo do kraja poslednje vožnje. Komšijski pas je neprekidno lajao, ali komšija nije izašao. Kasnije smo takođe prebacili knjige iz kuće jednog drugog čuvara na sigurno mesto bez problema.

Nakon ovog iskustva, zadobila sam izvesno razumevanje sopstvene sebične i ogavne sotonske naravi i razumela sam da su čovekova sudbina i ishod u Božjim rukama. Ono što bi čovek trebalo da radi je da izvršava svoju dužnost dobro. Čak i ako ga uhapse i zatvore ili nasmrt pretuku, to je smisleno i vredno. Kada sam postala spremna da odustanem od svog života i kada sam prestala da u obzir uzimam sopstvene dobitke i gubitke, uvidela sam Božji suverenitet. Zadobila sam više vere u Boga!