20. Otpuštanje briga u vezi sa bolešću

U aprilu 2024. godine, moje glavobolje su se pogoršale i kada bih se ujutru probudila, osećala bih se kao da mi je glava otekla i imala sam bolove, zbog čega sam osećala blagu vrtoglavicu. Noću bi mi ruke i šake često utrnule i vrat bi me toliko boleo, da ne bih mogla da okrenem glavu. Pomislila sam: „Imala sam glavobolje i pre, ali obično mi je bilo bolje ujutru. Zašto mi u poslednje vreme deluje da mi je glava otekla i da je teška kada se probudim?” Otišla sam u bolnicu na pregled i doktor je rekao da mi mozak ne dobija dovoljno krvi i da imam visok krvni pritisak. To je uobičajena bolest, opasna po život među starijim osobama i, ako se ne leči, može dovesti do smrti. Doktor mi je odmah dao neku tečnost da popijem. Uzela sam taj lek i bila sam pomalo nervozna, razmišljajući: „Da li je zaista tako ozbiljno? Kako je to moguće? Da li doktor pokušava da me uplaši? Osim toga, ja verujem u Boga i on me pazi i štiti!” Zato sam samo uzela neke lekove.

Nakon izvesnog vremena, glavobolja je i dalje bila tu. Potražila sam informacije na internetu i otkrila sam da, ako se visok krvni pritisak pogorša, to može dovesti do izliva krvi u mozak, dok nedovoljan dotok krvi u mozak čak može da dovede do ishemijskog moždanog udara. To je bolest sa visokom stopom smrtnosti. Nakon što sam to videla, osetila sam nemir u srcu. I dalje sam osećala vrtoglavicu i moždanu maglu. Takođe, stalno sam bila pospana i bez imalo energije. Čak sam i mnogo sporije kucala na tastaturi, a i reakcije su mi bile sporije. Prisetila sam se da je, kada mi je bilo osam godina, moj otac doživeo moždani udar. Prvo je imao glavobolju kada se razboleo, a nekoliko dana kasnije je počeo da pokazuje znake demencije, dok su mu ruke i noge utrnule. Nakon nekoliko dana, jedna strana mu se oduzela zbog moždanog udara. Preminuo je, uprkos višemesečnom lečenju. Iznenada su moje brige izašle na površinu i zapitala sam se: „Da li ću i ja doživeti moždani udar, poput svog oca? Ako doživim moždani udar, zar to neće biti moj kraj? Kako bih, onda, stremila ka istini i izvršavala svoju dužnost? Ako mi se jedna strana oduzme, kao mom ocu, ne samo da neću biti u stanju da izvršavam svoju dužnost, već ću možda jednog dana i umreti. Zar neću na kraju ostati bez spasenja, iako već toliko godina verujem u Boga? Imam skoro 60 godina i bolujem od hroničnih bolesti, poput reumatidnog artritisa i problema sa vratnim i lumbalnim delom kičme. Odgovorna sam za rad na jevanđelju u više crkava, ali uz toliko posla, ako nastavim da se izlažem stresu, da li će se moje stanje pogoršati?” Onda sam se setila nekoga sa kim sam radila kao mlada i ko je proricao sudbine. On mi je gledao u dlan i rekao da ću umreti od bolesti u 60. godini. Tada to nisam ozbiljno shvatala, ali kako sam se približavala tom dobu, pitala sam se da li je istina da ću poživeti samo 60 godina? Mislila sam da, kada bih umrla, ne bih bila u stanju da svedočim lepoti carstva Božjeg. Te misli su me ometale i uznemiravale, pa sam se čak žalila: „Svih ovih godina izvršavam svoju dužnost, čak i sa svojim bolestima. Zašto Bog nije uklonio moju bolest?” Što sam više razmišljala o tome, to sam postajala malodušnija. Zato sam prilagodila svoj raspored spavanja i pokušavala sam da se odmorim koliko god mogu. Takođe sam radila vežbe i tražila narodne lekove, kao dodatak terapiji. Dok sam se okrenula, sve moje misli bile su usredsređene na negovanje svog tela i više nisam imala osećaj za breme prema svojim dužnostima. Samo sam brinula da će prekomerni rad dovesti do moje smrti. Pošto sam tako sporo pratila rad, efikasnost rada na jevanđelju je postepeno opadala, ali ja nisam imala nikakav osećaj hitnosti da se problemi razreše, što je dovelo do toga da rad na jevanđelju skoro potpuno stane u nekoliko crkava. Čak sam pomislila: „Sve sam starija i bolujem od toliko bolesti. Možda bi trebalo da kažem starešinama da idem kući da izvršavam svoje dužnosti, da bi moja porodica vodila brigu o meni ako mi se stanje pogorša.” Nakon toga, nekoliko delatnika jevanđelja, koji su bili pod mojim nadzorom, bilo je u lošim stanjima i efikasnost rada na jevanđelju je neprekidno opadala. Bila sam pomalo uplašena, shvatila sam da moje stanje nije ispravno i onda sam brzo stupila pred Boga da se pomolim: „Bože, pošto su mi ustanovljeni nedovoljan dotok krvi u mozak i visok krvni pritisak, plašim se da ću možda doživeti moždani udar i da ću ostati nepokretna i umreti, poput svog oca. Zbog toga nisam želela da uložim napor niti da se nerviram u vezi sa svojim dužnostima, zbog čega je rad na jevanđelju pretrpeo ozbiljan pad efikasnosti. Bože, voljna sam da se pokajem i tragam za istinom, kako bih razrešila svoje brige u vezi sa bolešću. Molim Te, usmeri me.”

Nakon toga, svesno sam tražila da pročitam Božje reči koje se odnose na bolest. Pročitala sam sledeće Božje reči: „A tu su i oni koji su lošeg zdravlja, koji su krhke građe i nedostaje im energije, koji često obolevaju od težih ili lakših bolesti, koji ne mogu da obave ni najosnovnije stvari neophodne u svakodnevnom životu, koji ne mogu da žive, niti da se sa lakoćom kreću poput normalnih ljudi. Dok obavljaju svoju dužnost, takvi ljudi se često osećaju nelagodno i loše; neki su fizički slabi, neki su ozbiljno bolesni, a naravno ima i onih koji imaju poznate bolesti ove ili one vrste, ili sklonost ka njima. Budući da imaju takve realne fizičke poteškoće, takvi ljudi često tonu u negativne emocije i osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost. Zbog čega osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost? Da li ih brine da će im takav način obavljanja dužnosti i trčanje okolo za Boga, uz stalni osećaj velikog umora, još više narušiti zdravlje? Kada napune 40 ili 50 godina, hoće li biti prikovani za krevet? Da li su ove brige osnovane? Hoće li neko da navede konkretan način kako se sa time postupa? Ko će za ovo preuzeti odgovornost? Ko će za to biti prozvan? Zbog takvih stvari, ljudi lošeg zdravlja i oni koji su fizički nesposobni osećaju uznemirenost, strepnju i zabrinutost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Iako su, u ljudskom rodu, rođenje, starost, bolest i smrt nepromenljive stvari i ne mogu se izbeći u životu, ima ljudi sa određenom telesnom konstitucijom ili sa posebnom bolešću koji, bez obzira na to da li obavljaju svoje dužnosti, zbog poteškoća i bolesti tela dospevaju u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti. Ti ljudi brinu o svojoj bolesti, brinu o brojnim mukama koje im bolest može izazvati, o tome da li će njihova bolest postati ozbiljna, kakve će biti posledice ako se to dogodi, te hoće li zbog toga umreti. U posebnim situacijama i u određenim kontekstima, ovaj niz pitanja ih navodi da zaglibe u uznemirenosti, strepnji i zabrinutosti i da ne mogu da se izvuku; neki ljudi čak žive u stanju uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog ozbiljne bolesti za koju već znaju da je imaju ili zbog latentne bolesti koju naprosto ne mogu izbeći, pa dospevaju pod uticaj, dejstvo i kontrolu tih negativnih emocija” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Ono što je Bog razotkrio je upravo bilo moje stanje. Videla sam da patim od mnogih bolesti, doktor je takođe rekao da patim od bolesti opasne po život i shvatila sam da lekovi ne pomažu. Kao posledica toga, živela sam u stalnom stanju brige i sve moje misli bile su usredsređene na negovanje svog tela. Više nisam imala osećaj za breme prema dužnostima niti sam bila voljna da uložim napor ili da se žrtvujem. Plašila sam se da, što više napora uložim, to će gore biti gore moje stanje sa nedovoljnim dotokom krvi u mozak i visokim krvnim pritiskom i da, ako doživim ishemijski moždani udar, neću biti u stanju da izvršavam svoje dužnosti. U tom periodu sam svakog dana osećala kako mi ruke i šake trnu i brinula sam se da bih, kada bi se ti simptomi pogoršali, ostala polu nepokretna, poput svog oca, i da bih na kraju umrla. Čak i kada ne bih umrla, već postala kao biljka, kako bih mogla da izvršavam dužnosti, pripremam dobra dela da bih bila spasena i kako bih ušla u carstvo nebesko? Takođe sam se setila da mi je, kada sam bila mlada, neko prorekao sudbinu i rekao da ću umreti od bolesti kada budem imala 60 godina, a sada sam se približavala tom trenutku i još sam više brinula da li ću zaista umreti. Živela sam u stanju brige i nisam bila usredsređena na svoje dužnosti. Kada bi se pojavili problemi na poslu, nisam imala osećaj hitnosti da ih razrešim, što je dovelo do toga da efikasnost rada na jevanđelju značajno opadne. Brzo sam stupila pred Boga da tragam za istinom kako bih razrešila svoje brige.

Pročitala sam sledeće Božje reči: „Bolest, kada te zadesi, razotkriva tvoje nerazumne zahteve i tvoje nerealne uobrazilje i predstave o Bogu, i ona testira tvoju veru u Boga i pokornost Njemu. Ako prođeš test u pogledu ovih stvari, tada imaš istinsko svedočanstvo i stvarni dokaz o svojoj veri u Boga, o svojoj odanosti Bogu i svojoj pokornosti Njemu. To je ono što Bog želi i ono što stvorena bića treba da poseduju i proživljavaju. Zar sve ove stvari nisu pozitivne? (Jesu.) Sve ovo su stvari ka kojima ljudi treba da streme. Povrh toga, ako ti Bog dozvoli da se razboliš, zar On u svakom trenutku i na svakom mestu ne može i da ti oduzme tu bolest? (Može.) Bog u svakom trenutku i na svakom mestu može da ti oduzme bolest, pa zar On ne može i da izazove da tvoja bolest opstane u tebi i da te nikada ne napusti? (Može.) A ako te Božjom voljom ta ista bolest nikad ne napusti, možeš li i dalje da obavljaš svoju dužnost? Možeš li da zadržiš svoju veru u Boga? Nije li to test? (Jeste.) Ako se razboliš, a zatim se posle nekoliko meseci oporaviš, u tom slučaju se tvoja vera u Boga i tvoja odanost i poslušnost Njemu ne testiraju, i nemaš svedočanstvo. Lako je izdržati bolest nekoliko meseci, ali ako tvoja bolest potraje dve ili tri godine, a tvoja se vera i tvoja želja da budeš pokoran i odan Bogu ne izmene, već postanu još stvarnije, zar to ne pokazuje da si porastao u životu? Zar ne uživaš u plodovima ove žetve? (Da.) Prema tome, dok je neko ko istinski stremi ka istini bolestan, on prolazi i lično doživljava mnoštvo koristi koju mu bolest donosi. On u strepnji ne pokušava da pobegne od svoje bolesti niti brine kakav će biti ishod ako se ta bolest oduži, kakve će probleme ona izazvati, da li će se pogoršati, odnosno, da li će umreti – on o takvim stvarima ne brine. Osim što ne brine o takvim stvarima, u stanju je da uđe pozitivno i da ima istinsku veru u Boga, da Mu bude istinski pokoran i odan. Ovakvom primenom on stiče svedočanstvo, što u velikoj meri takođe doprinosi njegovom život-ulasku i promeni naravi, i postavlja čvrst temelj za njegovo postizanje spasenja. Kako je to divno!” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog uredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska. Baš zato, kada bolest zakuca na vrata, ne smeš stalno da se pitaš kako da se od nje izbaviš, kako da od nje pobegneš ili kako da je odbaciš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Iz Božjih reči sam shvatila Njegovu nameru. To što me Bog tera da prolazim kroz bolest, bilo da je potrebno malo ili mnogo vremena za oporavak i bez obzira na to da li će me Bog izleči ili ne, je bilo zbog toga što On želi da vidi da li sam iskreno pokorna u svojoj bolesti. Bog je želeo da ispita da li sam odana u svojim dužnostima i, što je još važnije, da pročisti i promeni moju iskvarenu narav. Međutim, kada mi je doktor rekao da patim od bolesti opasne po život, ja sam odmah upala u stanje brige. Plašila sam se da će se bolest pogoršati ili čak dovesti do delimične oduzetosti i bojala sam se da, kada bi mi se stanje pogoršalo i kada bih umrla, ne bih bila spasena niti bih ušla u carstvo nebesko. Ne samo da su mi nedostajali vera i pokornost Bogu, već sam koristila to što sam napustila dom da bih izvršavala dužnosti kao adut u pokušaju da urazumim Boga. Žalila sam se na to što Bog nije uklonio moju bolest i čak sam razmišljala o napuštanju trenutnog crkvenog rada i odlasku kući da bih izvršavala svoje dužnosti. Na koji način sam bila imalo pokorna ili odana Bogu? Kada sam ranije imala blage glavobolje koje nisu dugo trajale, i dalje sam bila u stanju da istrajem u svojim dužnostima i mislila sam da sam prilično odana Bogu, ali kada sam ove godine otišla da se pregledam i saznala da će moja bolest možda biti smrtonosna, ako je ne lečim, nisam želela da se žrtvujem u svojim dužnostima i obavljala sam dužnosti bez žurbe i površno, što je ozbiljno usporavalo rad na jevanđelju u nekoliko crkava. Uvidela sam koliko sam bila sebična i ogavna i koliko mi nedostaje iskrena pokornost Bogu. Ova bolest me je u potpunosti razotkrila i, da mi se to nije desilo, besramno bih sebi na glavu stavila krunu odanosti i pokornosti Bogu. Bog je koristio moju bolest da bi me pročistio i spasao. Ta bolest je bila bogata gozba koju mi je Bog priredio! Shvativši Božju nameru, moje srce je postalo mnogo spokojnije. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, bez obzira na to da li će mi se bolest pogoršati ili ne, voljna sam da ostavim po strani brige, da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima i da brzo uložim srce u svoje dužnosti. Navedi me da nastavim da promišljam o sebi i naučim lekcije.”

Ponovo sam promislila o sebi. Zapitala sam se zašto sam, nakon toliko godina verovanja u Boga, kada se moje zdravlje nije popravilo, izgubila veru u Boga i ostala bez motivacije u svojim dužnostima. U svojim promišljanjima, pomislila sam na sledeće Božje reči: „Vi ste samo na rečima odani, vaše znanje se sastoji od mišljenja i predstava, vaš trud je zarad sticanja blagoslova nebeskih, pa kakva onda mora biti vaša vera? Čak i sad, pravite se da ne čujete nijednu reč istine” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kada budeš ugledao duhovno telo Isusa, Bog će dotad već iznova napraviti nebo i zemlju”). Božje reči su zaista pogodile pravo u centar po pitanju mojih ogavnih namera. Delovalo je da sam izvršavala dužnosti, žrtvovala se i davala sebe mnogo godina, ali u sebi sam gajila nameru da zadobijem blagoslove. Mislila sam da, pošto sam istrajavala u dužnostima dok sam bila bolesna svih tih godina, čaki i ako nemam nikakvih zasluga, makar sam vredno radila i pokušavala sam da koristim te stvari kao zalog da se cenkam sa Bogom za blagoslove carstva nebeskog. Kada sam videla da moja bolest može dovesti do oduzetosti ili čak do smrti, i kada moje nade da ću ući u carstvo nebesko samo što nisu bile raspršene, moja priroda koja izdaje Boga je bila u potpunosti razotkrivena. Počela sam da gubim osećaj za breme u svojim dužnostima, a moj um je bio usredsređen na pronalaženje narodnih lekova za moju bolest. Nisam želela da se trudim da razrešim sve slabiju efikasnost rada na jevanđelju i bila sam suviše uplašena da, kada bih suviše vredno radila i umrla, ne bih primila blagoslove nebeskog carstva. Čak sam razmatrala rezervni plan i razmišljala da odustanem od trenutnih zadataka i da odem kući. Videla sam da zaista nisam odana i da izvršavam dužnosti samo da bih zadobila blagoslove. Da nisam razotkrivena kroz ovu bolest, ne bih postala svesna svojih ogavnih namera da tragam za blagoslovima u svojoj veri niti nerazumnih zahteva koje sam stavljala pred Boga. To što je neko poput mene, pun iskvarenih naravi, i dalje želeo da uđe u carstvo i uživa u Božjim blagoslovima je bilo zaista sramotno. Osećala sam se dužnom i krivom. Ja sam stvoreno biće i izvršavanje dužnosti je savršeno normalno i opravdano. Uživala sam u toliko opskrbe istinom od Boga, tako da bi trebalo da bezuslovno ispunjavam svoje dužnosti kako bih uzvratila Božju ljubav.

Nešto kasnije, čitajući Božje reči, jasnije sam shvatila smrt. Svemogući Bog kaže: „Pitanje smrti ima istu prirodu kao i druge stvari. Nije na ljudima da sami za sebe odlučuju, a još manje se to može promeniti čovekovom voljom. Smrt je ista kao i svaki drugi važan događaj u životu: u potpunosti je predodređena od Stvoritelja i pod Njegovom suverenošću. Ako bi neko preklinjao da umre, možda ne bi nužno umro; ako bi preklinjao da živi – možda ne bi nužno živeo. Sve to je pod Božjom suverenošću i predodređeno od Njega, i menja se i odlučuje autoritetom Božjim, Božjom pravednom naravi i Božjom suverenošću i uređenjima. Prema tome, recimo da oboliš od neke ozbiljne bolesti, ozbiljne bolesti sa potencijalno fatalnim ishodom, ti nećeš nužno umreti – ko odlučuje da li ćeš umreti ili ne? (Bog.) Bog odlučuje. I pošto Bog odlučuje i ljudi o takvoj stvari ne mogu da odlučuju, zbog čega ljudi osećaju strepnju i uznemirenost? Kao i to ko su ti roditelji i kada i gde si rođen – ni o ovim stvarima ne možeš ti da odlučuješ. U ovim stvarima najmudriji izbor jeste da stvarima prepustiš da idu svojim prirodnim tokom, da se pokoriš i ne odlučuješ, da na ovu stvar ne trošiš misli ni energiju i da zbog toga ne osećaš uznemirenost, strepnju ili zabrinutost. Pošto ljudi ne mogu sami za sebe da biraju, glupo je i nerazumno na ovu temu trošiti toliko energije i razmišljanja. Kad se suoče sa izuzetno važnim pitanjem smrti, ljudi ne treba da se uznemire, da se oko toga uzrujavaju niti da se toga plaše, već šta? Ljudi treba da čekaju, zar ne? (Da.) Je li tako? Da li čekanje znači iščekivanje smrti? Čekanje da umreš kad se suočiš sa smrću? Je li to tačno? (Ne, ljudi sa tim treba da se suoče pozitivno i da se pokore.) Tako je, to ne znači iščekivanje smrti. Ne budi paralisan od straha pred smrću i nemoj svu svoju energiju da trošiš na razmišljanje o njoj. Ne razmišljaj po ceo dan: ’Hoću li umreti? Kada ću umreti? Šta ću da radim nakon što umrem?’ Jednostavno ne razmišljaj o tome. Neki ljudi kažu: ’Zašto da ne razmišljam o tome? Zašto da o tome ne razmišljam, kad samo što nisam umro?’ Zato što se ne zna hoćeš li umreti ili ne, i ne zna se hoće li ti Bog dozvoliti da umreš – te stvari nisu poznate. Konkretno, ne zna se kada ćeš umreti, gde ćeš umreti, u koje vreme ćeš umreti niti šta će tvoje telo osetiti kad umreš. Zar te to što razbijaš mozak misleći o stvarima koje ne znaš i to što zbog njih osećaš strepnju i zabrinutost, ne čini budalom? I pošto te to čini budalom, ne treba da razbijaš mozak razmišljajući o tim stvarima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). „Ti slediš Boga i kažeš da veruješ u Njega, dok u isto vreme sujeverja upravljaju tobom i ometaju te. U stanju ste da sledite mišljenja koja su kroz sujeverja usađena ljudima, a što je najgore, neki od vas se čak plaše tih mišljenja i činjenica prožetih sujeverjem. To je najgora vrsta svetogrđa. Ne samo što nisi u stanju da svedočiš za Boga, već ujedno slediš Sotonu u njegovom otporu prema Božjoj suverenosti – to je huljenje protiv Boga” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Sud Božjih reči me je uplašio. Pomislila sam na to kako se moja bolest nedavno pogoršala, kako je doktor rekao da patim od bolesti opasne po život i setila sam se šta mi je prorok video u dlanu – da ću umreti od bolesti u 60. godini – i odmah sam počela da živim u stanju brige. Plašila sam se da zaista mogu da umrem, pa sam pokušavala sve vrste lečenja, nadajući se da ću se brzo otarasiti te bolesti. Kada se sada osvrnem na to, vidim da sam zaista bila slepa i glupa! Moj život i smrt su u Božjim rukama i kada i kako ću umreti je sve predodredio Bog i to je pod Njegovom suverenošću. Da li sam bolesna ili ne, kada dođe moj predodređeni trenutak, umreću, makar ne bila bolesna. Međutim, ako još nisam stigla do svog predodređenog trenutka, čak i ako se ozbiljno razbolim, neću umreti. Međutim, ja nisam razumela Božji autoritet i suverenost, na mene je uticalo i ometalo me je ono što je prorok rekao i plašila sam se da će se to zaista obistiniti. Gde je u mom srcu bilo mesta za Boga? Zar nisam poricala Božju predodređenost i suverenost u tome? To je bilo huljenje na Boga! Bila sam zaista zbunjena i čak sam želela da ošamarim sebe. Pomislila sam na svog oca, koji je potrošio mnogo novca na lečenje, ali nije uspeo da se izleči. Preminuo je u 40. godini života. To je bila njegova sudbina. Kada je došao njegov predodređeni trenutak, niko nije mogao da ga održi u životu. S druge strane, takođe sam videla da je deda jedne sestre imao rak više od 10 godina. Doktori su rekli da neće dugo živeti, ali on je poživeo još mnogo godina nakon dijagnoze, iako nije uzimao terapiju. Čak i nakon što je napunio 70 godina, i dalje je redovno išao na pijacu. Iako patim od nekoliko bolesti, to da li će se one pogoršati, da li će se razviti u moždani udar ili čak paralizu i smrt, su stvari koje ne mogu da predvidim niti kontrolišem. Međutim, ja sam bila zarobljena u brizi i nisam imala srca da izvršavam dužnosti. Zar to nije bilo glupo s moje strane? Bez obzira na to da li ću živeti ili umreti, trebalo bi da se pokorim Božjoj predodređenosti i uređenjima i ne bi trebalo da brinem i da me dotiču stvari koje ne mogu da predvidim ili kontrolišem. S obzirom na to da moj mozak još uvek normalno radi i da još uvek imam energije da izvršavam dužnosti, morala sam da brzo promenim svoje stanje, prilagodim svoj način razmišljanja, svesrdno obavljam svoje dužnosti, dam sve od sebe da razrešim probleme u radu na jevanđelju, razrešim negativna stanja braće i sestara, motivišem ih da propovedaju jevanđelje i da svedoče Bogu i dovedem više ljudi koji su žedni za pojavom Boga u Njegovu kuću kako bi primili Njegovo spasenje. Na taj način, čak i ako umrem, ni za čim neću žaliti.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. (…) Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. Na primer, neki ljudi u crkvi ulažu sve svoje napore u delo širenja jevanđelja, posvećujući tome čitav svoj život, plaćajući ogromnu cenu i pridobijajući mnoge ljude. Zahvaljujući tome, osećaju da njihov život nije proživljen uzalud, te da imaju vrednost i utehu. Kada se suoče sa bolešću ili smrću, kada rezimiraju ceo svoj život i osvrnu se unazad na sve što su ikada učinili, na put kojim su išli, u svom srcu pronalaze utehu. Sebi ništa ne prebacuju, niti za bilo čime žale. (…) Vrednost ljudskog života i pravi put kojim treba ići podrazumevaju postizanje nečeg vrednog i dovršavanje jednog ili više vrednih poslova. To ne nazivamo karijerom, već to zovemo pravim putem i ujedno pravim zadatkom. Recite Mi, da li je vredno da čovek plati određenu cenu kako bi završio neki vredan posao, živeo smislenim i vrednim životom, stremio ka istini i do nje došao? Ako zaista želiš da stremiš ka shvatanju istine, ako želiš da se u životu zaputiš pravim putem, da pravilno obavljaš svoju dužnost i živiš vrednim i smislenim životom, tad nećeš oklevati da uložiš poslednji atom svoje energije, da platiš svaku cenu i pokloniš sve svoje vreme i svoje dane. Ako tokom ovog perioda doživiš neku manju bolest, to neće biti važno, neće te slomiti. Nije li ovo daleko nadmoćnije od čitavog života provedenog u udobnosti, slobodi i dokolici, u negovanju fizičkog tela da bude uhranjeno i zdravo da bi se na kraju postigla dugovečnost? (Jeste.) Koja od ove dve mogućnosti je dragocen život? Koja može doneti utehu i odsustvo kajanja kada se ljudi na samom kraju suoče sa smrću? (Život smislenim životom.) Život smislenim životom. To znači da si u svom srcu nešto zadobio i da osećaš utehu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Pod usmeravanjem Božjih reči, shvatila sam kako čovek može da živi smislen i vredan život i srce mi se veoma ohrabrilo. Ja sam osoba koju je iskvario Sotona, ali me je Bog danas uzdigao i mogu da izvršavam dužnost stvorenog bića, da živim da bih propovedala jevanđelje i da svedočim Stvoritelju i da dovedem one koji žive u patnji i tami do Boga kako bi zadobili Njegovo spasenje. To je tako vredna i smislena stvar! Mi smo manji od praha, ali se Bog ipak prema nama odnosi blagodatno. Uživamo u opskrbi toliko Božjih reči, razumemo toliko istina i tajni, izvršavamo dužnost stvorenog bića, Bog nas može spasiti i možemo preživeti velike katastrofe. Kako je to veliki blagoslov! Kada bismo propustili tu neverovatno retku priliku, to bi bila ogromna šteta. Ako samo brinem o svom telu i ne želim da uložim nimalo napora niti žrtve u svoju dužnost, onda čak i ako odnegujem svoje telo do ozdravljenja, ako nisam dobro obavila svoju dužnost i ako sam izgubila funkciju stvorenog bića, zar ne bih živela poput hodajućeg leša? Duševni bol je nešto što se ne može nadomestiti. Nakon toga sam brzo podelila Božje namere sa delatnicima jevanđelja i kada sam otkrila probleme i odstupanja u njihovom radu na jevanđeljlu, brzo sam besedila o rešenjima, pa je rad na jevanđelju postepeno počeo da se popravlja. Dva meseca kasnije, rezultati rada na jevanđelju u tim crkvama su bili dvostruko bolji. Nakon toga sam prestala da uzimam lekove, moj krvni pritisak se vratio u normalu, a glava me više nije bolela niti je oticala. Kada ne bi bilo mnogo posla, malo bih se odmorila, a povremeno, kada je bilo mnogo posla i kada sam morala da ostanem budna do kasno u noć, sledećeg jutra, kada bih se probudila, nisam osećala da mi je glava mnogo otekla niti me je bolela kao pre. Ruke i šake mi više nisu trnule noću i bila sam zaista zahvalna Bogu.

Kasnije sam primila pismo od viših starešina, u kojem su tražile da budem odgovorna za praćenje rada na jevanđelju u preko deset crkava. Kada sam pročitala pismo, pomislila sam: „Praćenje rada na jevanđelju u toliko crkava će zahtevati da se plati veća cena, da se uloži više napora i mentalne energije. Ako budem previše naprezala mozak, da li će mi se bolest vratiti?” Razmišljajući o tome, shvatila sam da nešto nije u redu sa mojim stanjem. Zar nisam upravo prestala da brinem o svojoj bolesti? Zašto sam ponovo brinula? Zato sam se pomolila Bogu, voljna da se pokorim. Nakon toga, pročitala sam sledeće Božje reči: „Bilo da si bolestan ili osećaš bol, makar ti preostao jedan jedini dah, dokle god si još uvek živ, sve dok i dalje možeš da govoriš i hodaš, ti još uvek imaš energiju da obavljaš svoju dužnost i, sa nogama čvrsto na zemlji, treba dobro da se vladaš u obavljanju svoje dužnosti. Ne smeš da napuštaš dužnost stvorenog bića niti odgovornost koju ti je Stvoritelj poverio. Sve dok ne ispustiš poslednji dah, treba svoju dužnost da izvršavaš i da je dobro ispunjavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Božje reči su mi dale veru i snagu i dok god sam živa i mogu da govorim i hodam, moram da budem poslušna i racionalna i da ispunjavam dužnost stvorenog bića. Razmišljajući o tome, moje bolesti su praktično bile izlečene do tog trenutka i, mada je obim posla bio nešto veći, mogla sam da razumno uredim svoj raspored i, bez obzira na to da li će se moje bolesti vratiti u budućnosti, dozvoliću Bogu da me orkestrira i uredi kako želi. Zato sam otpisala starešinama, rekavši da sam voljna da budem poslušna prema crkvenim uređenjima i da skladno sarađujem sa svima, kako bih dobro obavila dužnost.