30. Kako sam prestala da budem ljubomorna na talentovane ljude

Izabrana sam za crkvenog starešinu u februaru 2021. godine. Jednog dana, jedan viši starešina mi je rekao da sestra Ester ima dobar kov i da je veoma preduzimljiva u svojim dužnostima i da ja treba da je negujem. Kada sam čula višeg starešinu da to kaže, pomalo sam se zabrinula, razmišljajući kako će možda sestra Ester uskoro biti bolja od mene u svojim dužnostima. Ako bi starešine i braća i sestre stekli visoko mišljenje o njoj, mene bi mogli i da previde i da mi se ubuduće niko više ne obrati u vezi sa crkvenim pitanjima. Iako sam kasnije rekla Ester kako da obavlja crkvene poslove, nisam s njom podelila baš sve pojedinosti o situaciji u crkvi, i nisam s njom detaljno razgovarala u zajedništvu o tome kako da dobro obavlja posao. Videla sam da je Ester bila preduzimljiva u obavljanju svojih dužnosti. Brzo se upoznala sa poslom i rezultati su joj bili sve bolji i bolji. Dobijala je pohvale od braće i sestara i više starešine su to takođe primetile. Ester je ubrzo izabrana za crkvenog starešinu i počela je da sarađuje sa mnom na crkvenim poslovima. Pošto sam bila na Bliskom istoku, zbog vremenske razlike s Filipinima, braći i sestrama nije bilo lako da stupe u kontakt sa mnom, tako da su uvek kontaktirali Ester da organizuje okupljanja. Viđala sam je na svakom okupljanju i bila je zaista preduzimljiva u obavljanju svojih dužnosti. Bila sam veoma ljubomorna na nju i brinula sam se da će braća i sestre pomisliti da je preduzimljivija i kompetentnija od mene i da bi mogla da obavi više posla od mene, zbog čega bi je više cenili nego mene. Razmišljala sam: „Ubuduće ne smem odmah da podelim s njom neka od svojih iskustava o radu crkve. Ona već razume mnogo o crkvenom radu i nekim istinama, pa ako joj kažem sve što razumem, onda će jednog dana bolje razumeti crkveni rad od mene i obavljati ga bolje od mene. Onda će braća i sestre biti više naklonjeni njoj i više će joj se diviti nego meni i više starešine će je takođe više ceniti i misliti da mene više ne vredi negovati.” Ishod svega toga je bio taj da nisam želela da negujem Ester. Kako je vreme odmicalo, Ester je postajala sve preduzimljivija u obavljanju svojih dužnosti. Obavljala je više posla i svaki put kada sam bila s njom, osećala sam se nesposobno i obeshrabreno.

Jednom smo, zbog toga što je crkvi pristupilo mnogo pridošlica, morali da osnujemo još manjih grupa za okupljanje. Ester i ja smo odvojeno radile na tom zadatku. Naizgled se činilo da sestra i ja dobro sarađujemo, ali joj nisam rekla da ovaj zadatak mora brzo da se organizuje, već sam se samo bavila svojim poslom. Razmišljala sam: „Ako uspem da osnujem više grupa i da uredim da više ljudi prisustvuje okupljanjima, braća i sestre će me pohvaliti.” Kada sam pitala Ester kako napreduje njen rad, rekla mi je da zato što ima mnogo posla nije u stanju da se posveti većem broju ljudi koji treba da se okupe. Ali ja joj nisam ponudila nikakvu pomoć. Kada su me više starešine pitale za Esterin rad, čak sam rekla da se žalila da ima mnogo posla. Učinilo mi se da su se više starešine složile sa onim što sam rekla i bila sam veoma srećna. Osetila sam da je Esterina vrednost u njihovim očima opala i da više neće misliti da ima dobre radne sposobnosti. Jednom drugom prilikom, kada je Ester organizovala okupljanje jedne grupe, neko od pridošlica je imao predstave o Božjem delu i pojavi. Ester mi je rekla da ne zna šta da besedi da bi razrešila te predstave. Ja sam znala koje istine treba da se podele da bi se te predstave razrešile, ali nisam želela da ona još više nauči. Pomislila sam: „Već ti dobro ide. Ako naučiš još nešto i budeš mogla da rešiš taj problem, onda će te sva braća i sestre hvaliti. Ne želim da ti se svi dive. Iako smo obe crkvene starešine, ja sam pre tebe postala starešina i želim da budem najbolja. Ako budeš mogla da rešiš svaki problem koji ti ljudi iznesu, onda će braća i sestre misliti da je tvoj rad efikasniji od mog. Kako onda da nastavim da radim?” Dakle, nisam joj rekla kako da reši taj problem. Umesto toga, samo sam joj rekla da pita više starešine. Mislila sam da na taj način više starešine neće pomisliti da ona shvata istinu i tako više neće imati visoko mišljenje o njoj. Kada sam to uradila, osetila sam veliku krivicu, ali joj i dalje nisam pomagala. Tek kada su mi više starešine rekle da joj pomognem, konačno sam joj rekla kako da reši taj problem.

Osetila sam da sam zaista postala bezosećajna. Zaista nisam želela da budem ljubomorna na Ester, ali nisam mogla da se kontrolišem. Bila sam tužna zbog svojih postupaka i znala sam da je moje stanje užasno. Kada sam shvatila svoj problem, pročitala sam reči Svemogućeg Boga da bih razmislila i razumela sebe. Pročitala sam Božje reči: „Kao crkveni starešina, ne treba samo da naučiš da koristiš istinu za rešavanje problema, već i da naučiš da otkrivaš i odgajaš nadarene ljude kojima nikako ne smeš da zavidiš, niti da ih sputavaš. Takva primena je korisna za rad crkve. Ako možeš da odgojiš nekoliko osoba koje tragaju za istinom tako da sarađuju s tobom i da dobro obavljaju sav posao i da na kraju svi imate iskustvena svedočanstva, onda si osposobljen za vođu ili za trudbenika. Ako si u stanju da u svemu postupaš po načelima, tada pokazuješ svoju odanost. Neki ljudi uvek strepe da su drugi bolji ili sposobniji od njih, da će neko drugi biti priznat a oni zanemareni, i to ih tera da napadaju i isključuju druge. Zar to nije slučaj zavisti prema nadarenim ljudima? Zar to nije sebično i ogavno? Kakva je to narav? To je zloba! Oni koji razmišljaju samo o svojim interesima, koji zadovoljavaju samo svoje sebične želje, a da pritom ne razmišljaju o drugima niti razmatraju interese doma Božjeg, imaju lošu narav i Bog ih ne voli” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, bila sam duboko uznemirena. Shvatila sam da sam neko ko je ljubomoran na nadarene ljude. Kada su me više starešine zamolile da negujem Ester, videla sam da je talentovana, da ume da dobro organizuje okupljanja i da postiže dobre rezultate u radu, te sam postala ljubomorna na nju. Plašila sam se da će me nadmašiti i da će joj se braća i sestre diviti, brinula sam se da će je više starešine ceniti i da će zbog toga prestati da me neguju. Da bih sprečila da Ester bude unapređena i gajena zato što dobro obavlja svoje dužnosti, potisnula sam je. Dobro sam znala da ima dobar kov ali je nisam gajila i nisam joj prenela kako da dobro obavlja crkveni posao. Želela sam da se ljudi samo na mene ugledaju. Kada nije mogla da reši probleme braće i sestara, iako sam znala kako da ih rešim, nisam joj rekla. Naizgled sam je ohrabrivala da pita više starešine, ali time sam u stvari želela da više starešine steknu loš utisak o njoj i da pomisle da nije shvatala istinu i da nije imala sposobnost da ispuni ovu dužnost. Bila sam zaista podmukla, lažljiva, sebična i ogavna! Kao crkveni starešina trebalo je da negujem talentovane ljude kada na njih naiđem i da dam sam sve od sebe da im pomognem da dobro obavljaju rad crkve. Ali ja nisam uzimala u obzir Božju nameru, niti sam uzimala u obzir rad crkve. Radila sam samo za svoj ugled i status. Živeći u stanju ljubomore na talenat, potiskivala sam talentovane pojedince i odbijala da negujem Ester, čak se nadajući da će loše obavljati rad crkve. Iza tih postupaka otkrivala sam zlobnu narav. Samo neko ko ima zlobnu narav potiskuje svoju braću i sestre. Ljudi sa normalnom ljudskošću ne bi naudili svojoj braći i sestrama. U tom trenutku sam shvatila da u svojoj dužnosti postupam u skladu sa sotonskom naravi i da je to odvratno u Božjim očima. Ester ima dobar kov i preduzimljiva je u obavljanju dužnosti, a ako bih je negovala, doprinela bih da se rad crkve lakše obavlja i poboljšali bi se rezultati svih aspekata crkvenog rada. Nije trebalo da budem ljubomorna na nju; namesto toga trebalo je da je negujem, da joj pomažem u obavljanju dužnosti i da odgovorno i marljivo obavljam crkveni posao. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, ne želim više da postupam po svojoj sotonskoj naravi. Ne želim više da se bunim protiv Tebe, niti da Ti se suprotstavljam. Želim da se pokajem pred Tobom, da pomognem svojoj sestri, i da nas dve zajedno dobro obavljamo svoje dužnosti.” Neprestano sam se molila Bogu. U to vreme sam u srcu osećala veliku krivicu. Rekla sam sebi da više ne treba da zavidim Ester – to je bila iskvarena narav koja nije bila ugodna Bogu. Posle toga sam počela aktivno da pomažem Ester. Svakodnevno sam komunicirala s njom i postepeno je usmeravala kako da dobro obavlja crkveni posao da bi mogla da napreduje. Kad god su me viši lideri obaveštavali o radu koji je trebalo da se sprovede, razgovarala bih sa Ester o tome kako posao treba da se izvrši. Više se nisam plašila da će me nadmašiti, da će joj se braća i sestre diviti i da će me zaseniti. Skladno sam sarađivala sa Ester dok smo zajedno obavljale svoje dužnosti, otkrila sam da su mnogi zadaci postali lakši i da su se rezultati rada crkve takođe poboljšali.

Kasnije sam nadgledala rad nekoliko crkava i više starešine su dodelile sestri Mejlin da obavlja svoje dužnosti u crkvi koju sam nadgledala. U početku je veoma malo pričala na okupljanjima i bila je veoma tiha, ali kasnije je mnogo više besedila i besede su joj bile veoma dobre. Osećala sam određenu ljubomoru prema njoj i bila sam zabrinuta jer je dugo verovala u Boga, razumela više istina, znala mnogo o radu, i imala je više iskustva u radu. Mislila sam da će je braća i sestre sigurno hvaliti i diviti joj se. Nisam to želela. Jednog dana sam sa sestrom Mejlin razgovarala o situaciji u nekoliko grupa koje je ona nadgledala i pitala sam je zašto braća i sestre nisu redovno prisustvovali okupljanjima. Rekla mi je da istražuje to pitanje, ali da uprkos tome što je već dosta na tome radila, još uvek joj nije bilo jasno šta nije u redu. Kada sam to čula, osetila sam da se žali, misleći da ima mnogo slabosti. Kada su više starešine došle da pitaju kako se odvija posao, rekla sam im: „Mejlin voli da se žali i nije voljna da istraje u ispunjavanju svojih dužnosti.” Čak sam starešinama poslala i snimke ekrana naše prepiske, želeći da starešine pomisle da se žali i da nije voljna da prihvati tuđe savete. Želela sam i da je gledaju s visine, da me više cene i da pomisle da ja zaslužujem da budem negovana više nego ona. Kada sam otkrila ove misli, shvatila sam da je moje stanje pogrešno, pa sam se pomolila i tražila od Boga.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kakva je to narav kada neka osoba vidi nekoga ko je bolji od nje i pokušava da sroza tu drugu osobu, širi glasine o njoj ili koristi gnusna sredstva da je ocrni i potkopa njen ugled – čak i da je gazi – kako bi zaštitila svoje mesto u glavama ljudi? To nije samo nadmenost i uobraženost, to je Sotonska narav, to je zlobna narav. To što je ta osoba u stanju da napada i udalji ljude koji su bolji i jači od nje je podmuklo i rđavo. A to što je ništa neće zaustaviti da srozava ljude pokazuje da u njoj ima mnogo toga đavolskog! Živeći u skladu sa Sotonskom naravi, ona je sklona da omalovažava ljude, da pokušava da im smesti, da im otežava život. Zar to nije zlodelo? Živeći tako, ona i dalje misli da joj ništa ne fali, da je dobra osoba – ali kada vidi nekog boljeg od sebe, sklona je da tom nekom zadaje muke, da ga celog izgazi. O čemu se ovde radi? Zar ljudi koji su sposobni da čine takva zlodela nisu beskrupulozni i svojevoljni? Takvi ljudi misle samo na sopstvene interese, misle samo na svoja osećanja i jedino žele da ostvare sopstvene želje, ambicije i ciljeve. Nije ih briga koliko štete nanose radu crkve i radije žrtvuju interese doma Božjeg kako bi zaštitili svoj status u glavama ljudi i sopstveni ugled. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni, sebični i podli? Ne samo da su nadmeni i samopravedni, već su i izuzetno sebični i podli. Uopšte se ne obaziru na Božje namere. Da li takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce? Oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Zato se i ponašaju bezobzirno i rade šta god im se prohte, bez ikakvog osećaja krivice, bez ikakve strepnje, bez ikakve bojazni ili brige, i ne razmišljaju o posledicama. To je ono što često rade i kako su se uvek ponašali. Kakva je priroda takvog ponašanja? Blago rečeno, takvi ljudi su isuviše zavidni i imaju isuviše jaku želju za ličnim ugledom i statusom; isuviše su lažljivi i podmukli. Oštrije rečeno, suština problema je u tome što takvi ljudi uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Oni nisu Bogom zastrašeni, veruju da su vrlo bitni i svaki aspekt sebe smatraju višim od Boga i višim od istine. U njihovim srcima, Bog nije dostojan pomena, već je beznačajan i uopšte nema nikakav status u njihovim srcima. Da li oni koji u svojim srcima nemaju mesta za Boga i koji nemaju bogobojažljivo srce, mogu da sprovedu istinu u delo? Ne, nikako. Dakle, kada obično idu okolo, veselo se zanimajući nečim i ulažući dosta energije, šta oni zapravo rade? Takvi ljudi čak tvrde da su sve napustili da bi se dali Bogu i da su mnogo propatili, dok zapravo motiv, načelo i cilj svih njihovih postupaka leže u sticanju ličnog statusa i prestiža, kao i u zaštiti vlastitih interesa. Da li biste rekli da je takva osoba užasna? Kakvi to ljudi veruju u Boga već dugi niz godina, a ipak nemaju bogobojažljivo srce? Zar nisu nadmeni? Zar nisu Sotone? A kome bogobojažljivo srce najviše nedostaje? Osim zveri, tu su i zli i antihristi, đavoli i oni koji pripadaju Sotoninom soju. Oni uopšte ne prihvataju istinu; u potpunosti su lišeni bogobojažljivog srca. Sposobni su za svako zlo; oni su neprijatelji Boga i neprijatelji Njegovog izabranog naroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči su razotkrile moje pravo stanje. Bila sam ljubomorna na braću i sestre čiji je rad davao bolje rezultate od mog i čak sam ih napadala i isključivala da bih održala svoj ugled i status. Iako sam znala da obavljaju svoje dužnosti da bi udovoljili Bogu, uopšte nisam uzimala u obzir Božje namere. Samo sam htela da obavljam svoju dužnost na način koji bi zavredeo divljenje drugih i naveo ih da mi se dive, umesto da dobro obavljam crkveni posao uzimajući u obzir Božje namere. Kada sam shvatila da je Mejlin dugo verovala u Boga, da ima kov i radnu sposobnost i da ima i snažan osećaj bremena za svoju dužnost, postala sam ljubomorna na nju i brinula sam da će me nadmašiti. Osudila sam je pred višim starešinama, govoreći da se uvek žali na svoju dužnost, a zapravo mi je Mejlin samo rekla da se suočava s poteškoćama u obavljanju svoje dužnosti i da, iako je mnogo uradila, još uvek nije rešila probleme. Ali slagala sam više starešine, rekavši da se ona žali. Moj cilj je bio da više starešine pomisle da ona nije vredna negovanja i cilj mi je bio da uništim sliku koju su starešine imale o njoj. Na taj način starešine ne bi imale visoko mišljenje o njoj, niti bi je negovali, a ja ne bih morala da brinem da će me nadmašiti. Zapravo sam oklevetala sestru zarad svog ugleda i statusa. Bila sam krajnje podmukla i zlonamerna! Kao crkveni starešina, trebalo je da skladno sarađujem sa braćom i sestrama, dopuštajući da se međusobno dopunjujemo svojim vrlinama i slabostima i trebalo je da ispunim svoje odgovornosti i dužnosti. Nije trebalo da se prema braći i sestrama odnosim kao prema konkurenciji. Ali brinula sam samo o svom ugledu i statusu. Želela sam da budem jedina kojoj će se drugi diviti. Naizgled se činilo da imam osećaj bremena za rad crkve, ali nisam imala bogobojažljivo srce. Kada sam videla da je Mejlin talentovana, postala sam ljubomorna i nisam htela da dozvolim da me nadmaši. Da bih postigla svoje ciljeve, čak sam odbila da joj pomognem, iako mi je bilo jasno da se suočava s teškoćama u obavljanju dužnosti. Bila sam spremna da naudim radu crkve samo da bih zaštitila svoju slavu, dobitak i status. Bila sam prestravljena nadmenom i zlobnom naravi koju sam otkrila. Nisam uzimala u obzir rad crkve, već sam se bavila sopstvenim poduhvatom. To se Bogu zaista gadi! Razmišljala sam o tome kako se jevanđelje carstva brzo širi, o tome kako je svuda uspostavljeno mnogo crkava i o hitnoj potrebi da više ljudi zaliva pridošlice i vodi crkve. Ali misli su mi bile rđave. Samo sam nastojala da zaštitim svoj ugled i status i kada bih videla talentovane ljude, ne samo da ih nisam negovala, već sam ih i isključivala i potiskivala. Suprotstavljala sam se Bogu i prekidala i ometala rad na jevanđelju. Osoba sa dobrom ljudskošću bi bila srećna da vidi više ljudi koji se podižu da sarađuju na radu crkve i samo se antihristi i zli ljudi osećaju ugroženo kada vide da je neko drugi sposobniji od njih, napadaju i isključuju druge kako bi održali svoj ugled i status. U srcu nisam imala mesta za Boga niti mi je srce bilo bogobojažljivo. Previše sam cenila ugled i status. Da bih ispunila svoje ambicije i želje, ne samo da nisam pomogla Mejlin, već sam koristila taktiku da je potisnem, što je uticalo na njenu sposobnost da dobro obavlja svoje dužnosti. Narav koju sam otkrila bila je narav antihrista. Opirala sam se Bogu. Da sam tako nastavila, bez pokajanja, Bog bi me sigurno napustio. Zato sam otvorila svoje srce Bogu i molila se, tražeći Njegov oproštaj. Takođe sam zamolila Boga da me prosveti i prosvetli kako bih mogla da shvatim Njegovu nameru i pronađem put primene.

Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Ako si zaista sposoban da pokažeš obzir prema Božjim namerama, moći ćeš da postupaš pravedno prema drugima. Ako preporučiš dobru osobu i dozvoliš joj da prođe obuku i da obavlja dužnost, dodajući tako jednu nadarenu osobu u dom Božji, zar ti to neće olakšati posao? Zar onda nećeš pokazati odanost u svojoj dužnosti? To je dobro delo pred Bogom; to je minimum savesti i razuma koje treba da poseduju oni koji služe kao starešine. Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto. Ako uvek činiš stvari samo da bi ih drugi videli, i uvek želiš da dobiješ pohvalu i izazoveš divljenje drugih, a ne prihvataš Božje ispitivanje, da li ti je onda Bog još uvek u srcu? Takvi ljudi nisu bogobojažljivog srca. Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, shvatila sam da kao crkveni starešina, kada obavljam svoju dužnost, moram da uzimam u obzir Božju nameru i da uvek stavljam rad crkve na prvo mesto. Kada vidim braću i sestre dobrog kova i dobre radne sposobnosti, ne treba da budem ljubomorna, niti da ih isključim zarad sopstvene slave, dobitka i statusa, već da ih preporučim i negujem i pomognem im da ispune svoje dužnosti kako bi mogli brže da rastu. To je bila moja dužnost i odgovornost. Treba da primenjujem shodno Božjim rečima, da se oslobodim ropstva slave, dobitka i statusa, kao i ljubomore, da ostavim po strani sopstvene interese, da iskreno negujem braću i sestre i da ispunim svoju dužnost da udovoljim Bogu. Kada sam shvatila Božju nameru, počela sam da ispravljam svoje namere i stalno sam podsećala sebe da se Bog gnuša ljubomore. Kada sam ponovo razgovarala o poslu sa Mejlin, smirila sam se da bih saslušala šta ima da kaže i dala sam sve od sebe da pokažem brigu i pomognem joj u svim teškoćama koje je imala, da razgovaram u zajedništvu o sličnim iskustvima koja sam imala. Takođe sam s njom podelila dobre metode koje su proistekle iz mog rada. Postupajući na taj način, zaista sam se osećala spokojno, a rad je brzo dao dobre rezultate.

Jednom mi je Mejlin poslala poruku da je veoma uznemirena jer neke pridošlice još uvek nisu redovno prisustvovale okupljanjima. Osetila sam krivicu kada sam videla njenu poruku, jer me je podsetila na vreme kada sam bila ljubomorna na nju. Tada, kada je nailazila na teškoće u svojim dužnostima, ne samo da joj nisam pomogla, već sam je i osudila pred starešinama, rekavši da se uvek žalila dok je obavljala svoju dužnost. Moja sebičnost ju je duboko povredila. Od tada pa nadalje, često sam je tešila i hrabrila i govorila sam joj da ne brine i aktivno sam radila sa njom. Više me nije bilo briga da li su rezultati njenih dužnosti bili bolji od mojih ili se ona više isticala od mene. Nedugo zatim, Mejlin je izabrana da nadgleda rad na jevanđelju i trebalo je da zajedno sa mnom bude odgovorna za praćenje rada na jevanđelju u crkvama. Kad god je bilo problema ili teškoća u radu na jevanđelju, skupa bismo razgovarale o rešenjima i često vrlo iskreno razgovarale. Više nisam osećala ljubomoru prema njoj i više nije bilo prepreka između nas. Od tada osećam olakšanje u srcu. Iz ovog iskustva sam shvatila da zaista moram da odustanem od svoje želje za ugledom i statusom, jer ću tek tada moći da ispunim svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima. Više nisam želela da se takmičim sa braćom i sestrama za ugled i status, jer sam znala da što više stremim ka ugledu i statusu, to ću više odlutati od Boga. Na taj način bih samo živela u iskvarenoj naravi i ne bih bila u stanju da dobro obavljam crkveni posao, niti da ispunjavam svoje dužnosti. Posle toga, kad god bi se pojavile neke pridošlice koje je bilo potrebno negovati u crkvi, dala bih sve od sebe da im pomognem. Iako sam ponekad i dalje otkrivala ljubomoru, prezirala sam sebe. Smirila bih srce i molila se Bogu i zamolila bih Ga da zaštiti moje srce kako me više ne bi sputavale iskvarene misli. Moleći se na taj način, srce mi je našlo mir, više nisam bila ljubomorna na druge, niti se plašila da će me nadmašiti i samo sam želela da pomognem svojoj braći i sestrama, da dobro sarađujem sa njima i da ispunjavam svoje dužnosti.

Smernice koje sam dobila iz reči Svemogućeg Boga omogućile su mi da shvatim svoju iskvarenu narav ljubomore prema talentovanim ljudima, i da spoznam da se Bog gnuša ljudi poput mene. Sada mogu da se pobunim protiv svog tela i da postupam u skladu sa Božjim rečima, da iskreno pomažem i podržavam braću i sestre i da radim stvari koje su od koristi za rad crkve i za braću i sestre. Sve je to Božje spasenje.