34. Nakon što sam saznala da mi je mama bolesna

U maju 2023. godine sam obavljala dužnosti daleko od kuće. Jednog dana sam primila pismo iz svog rodnog grada u kojem je spomenuto da je moja majka imala šlog nekoliko godina pre toga i da se teško kreće. Nisam mogla da verujem da je to istina. Kada sam pomislila na to kako mi mama izgleda nakon šloga, počela sam nekontrolisano da plačem. Razmišljala sam: „Progon KPK i njena potraga za mnom su doveli do toga da se kući nisam vratila gotovo devet godina. Moji članovi porodice i rođaci koji su nevernici, definitivno su me tražili. Da li su je možda stalno ispitivali, pa je doživela šlog jer je bila izložena tolikom pritisku? Nijedan od članova moje porodice ne veruje u Boga i čak proganjaju moju majku. Da li će se stvarno starati o njoj? Pogotovo moji brat i snaja: sada kada je mama doživela šlog, ne samo da nije u stanju da radi i zarađuje novac, već ne može da im pomogne ni oko dece. Umesto toga joj je potrebno da oni brinu o njoj. Postoji izreka: ’Ne postoje odani sinovi čiji roditelji imaju hroničnu bolest.’ Kako vreme prolazi, hoće li i dalje imati strpljenja da vode računa o njoj? Hoće li joj rođaci, prijatelji i komšije upućivati oštre reči? Ako se to dogodi, ne samo da će moju majku mučiti bolest, već će morati da trpi i psihičku bol. Hoće li biti u stanju da to prebrodi?” U to vreme sam zaista želela da se odmah vratim kući kako bih se starala o svojoj majci, ali nisam mogla da idem kući jer me je KPK proganjala i pokušavala da me uhapsi. Razmišljala sam o tome kako me je rodila, podigla i kako me je podržavala kroz moje školovanje. Život kod kuće je bio težak, a moja majka je čuvala novac i štedela i preuzela na sebe teret kredita sa visokom kamatom kako bi me poslala na fakultet. Ja nisam mogla da se staram o svojoj majci ovih poslednjih devet godina, pa čak ni sada kada je imala šlog, nisam mogla da odem kući da se brinem o njoj. Moja majka je platila toliko visoku cenu za mene, a ja kao njena ćerka nisam ispunila nijednu od svojih dužnosti kao odano dete. Imala sam osećaj da joj puno dugujem. Sve ove godine sam se radovala ponovnom susretu sa svojom majkom jednog dana i tome da dugo i otvoreno razgovaram sa njom. Ali sada je taj san bio potpuno uništen. Nakon šloga, moja majka nije mogla normalno ni da govori, a kamoli da vodi dug i prisan razgovor. Što sam više razmišljala o tome, to mi je bilo mučnije. Nisam mogla svoje srce da umirim čak ni kada sam izvršavala svoju dužnost. Slika moje majke namučene bolešću mi je stalno i iznova prolazila kroz glavu, pa sam nekontrolisano plakala.

Uveče bih se prevrtala i nisam mogla da zaspim. Slika moje majke nakon šloga mi je obuzimala um, te sam živela potpuno privržena njoj. Uvidela sam da nisam u dobrom stanju i da kada bih tako nastavila, definitvno ne bih mogla da svoju dužnost izvršavam kako treba. Nalazimo se u ključnom trenutku po pitanju širenja jevanđelja. Treba da svoje stanje prilagodim što je pre moguće i ponovo svoje srce posvetim dužnosti. U to vreme sam se setila Jovovog iskustva. Preko noći, Jovova stoka i ovce, koji su pokrivali padine, oduzeti su, deca su mu pomrla a čirevi su mu se pojavili po čitavom telu. Suočen sa tako ogromnim iskušenjem i velikim bolom, Jov nikada nijednom rečju nije prigovorio Bogu. Čak je rekao: „Jahve dao – Jahve i uzeo! Blagosloveno neka je ime Jahveovo!” (Knjiga o Jovu 1:21). Sada kada je moja majka doživela šlog, iako nisam potpuno razumela Božju nameru, znala sam da me Bog kroz to što me je zadesilo kuša i testira. Morala sam da oponašam Jova. Bez obzira na sve, nisam mogla da počinim greh svojim ustima prigovarajući Bogu ijednom rečju i nisam mogla da napustim svoju dužnost i izdam Boga. Kada sam pomislila na to, moje srce se polako smirilo.

Jedno jutro sam pogledala video-zapis iskustvenog svedočenja pod nazivom „Nakon što je mami dijagnostikovan rak”. Odlomak Božjih reči koji je u njemu citiran me je duboko dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Ne moraš previše da analiziraš, niti da istražuješ pitanje da li su ti se roditelji ozbiljno razboleli ili se susreli sa nekom velikom nesrećom, i svakako ne bi trebalo da ulažeš energiju u to – to neće biti od koristi. Najnormalnija je pojava da se ljudi rađaju, stare, obolevaju, umiru i susreću se sa raznim velikim i malim problemima u životu. Ako si odrasla osoba, onda treba zrelo da razmišljaš, i treba da pristupiš tom pitanju mirno i ispravno: ’Moji roditelji su bolesni. Neki ljudi kažu da je to zato što sam im toliko nedostajao, da li je to moguće? Svakako sam im nedostajao – kako da nekome ne nedostaje rođeno dete? I oni su meni nedostajali, pa zašto se onda ja nisam razboleo?’ Da li se neko razboli zato što mu nedostaju deca? Ne stoje tako stvari. Dakle, šta se dešava kada ti se roditelji suoče sa tako značajnim događajima? Može se samo reći da je Bog orkestrirao takve događaje u njihovim životima. To je orkestrirano Božjom rukom – ne možeš da se usredsrediš na objektivne razloge i uzroke – bilo je potrebno da se tvoji roditelji suoče sa tim događajem kada su ušli u te godine, bilo je potrebno da budu pogođeni tom bolešću. Da li bi ih bolest zaobišla da si bio tamo? Da Bog nije uredio da im je sudbina da se razbole, onda im se ništa ne bi dogodilo, čak i da nisi bio s njima. Ako im je bilo suđeno da se suoče s tako velikom nesrećom u životu, šta bi ti mogao da učiniš da si bio uz njih? Oni i dalje ne bi mogli da izbegnu bolest, zar ne? (Tako je.) Razmisli o ljudima koji ne veruju u Boga – zar njihove porodice nisu na okupu, iz godine u godinu? Kada se ti roditelji suoče s velikom nesrećom, članovi njihove šire porodice i njihova deca su svi uz njih, zar ne? Kada se roditelji razbole, ili kada se njihova bolest pogorša, da li je to zato što su ih deca napustila? Ne, to nije slučaj, suđeno im je da se to desi. Radi se o tome da se ti, kao njihovo dete, zato što ste u krvnoj vezi uznemiriš kada čuješ da su bolesni, dok drugi ljudi neće osetiti ništa. To je više nego normalno. Međutim, to što se tvoji roditelji suočavaju sa tako velikom nesrećom ne znači da treba da je analiziraš i istražuješ, niti da razmišljaš o tome kako da je se otarasiš ili da je rešiš. Tvoji roditelji su odrasli; susretali su se s takvim stvarima više puta u životu. Ako Bog uredi okruženje da ih oslobodi tog problema, onda će on, pre ili kasnije, potpuno nestati. Ako je taj problem životna prepreka za njih i oni moraju da ga dožive, onda od Boga zavisi koliko dugo to mora da traje. To je nešto što moraju da dožive i ne mogu to da izbegnu. Ako želiš sam da rešiš to pitanje, da analiziraš i istražuješ njegov izvor, uzroke i posledice, to je glupa pomisao. Beskorisna je i suvišna. Ne bi trebalo tako da se ponašaš, da analiziraš, da istražuješ, niti da razmišljaš o tome da od svojih školskih drugova i prijatelja zatražiš pomoć, da za svoje roditelje kontaktiraš bolnicu, najbolje lekare, da im organizuješ najbolji bolnički smeštaj – ne moraš da razbijaš glavu radeći sve te stvari. Ako zaista imaš višak energije, onda treba dobro da obavljaš dužnost koju sada treba da obavljaš. Tvoji roditelji imaju svoje sudbine. Niko ne može da pobegne od starosne dobi kada treba da umre. Tvoji roditelji nisu gospodari tvoje sudbine, a isto tako, ni ti nisi gospodar sudbina svojih roditelja. Ako je suđeno da im se nešto desi, šta možeš da učiniš povodom toga? Šta možeš da postigneš usplahirenošću i traženjem rešenja? Time ništa nećeš postići; to zavisi od Božjih namera. Ako Bog želi da ih ukloni i omogući ti da nesmetano izvršavaš svoju dužnost, možeš li da se mešaš u to? Možeš li sa Bogom da razgovaraš o uslovima? Šta tada treba da uradiš? Da lupaš glavu tražeći rešenja, da istražuješ, analiziraš, svaljuješ krivicu na sebe i da se stidiš da se suočiš sa svojim roditeljima – da li su to misli i postupci koje čovek treba da ima? Sve su to ispoljavanja nedostatka pokornosti Bogu i istini; ona su iracionalna, glupa i buntovna prema Bogu. Ljudi ne bi trebalo da imaju takva ispoljenja. Da li ti je to jasno? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog davno odredio to koliko će neka osoba podneti patnje za svog života, koje će ozbiljne bolesti pokupiti i koliko bi nevolja trebalo da iskusi, te da to nema nikakve veze sa objektivnim činiocima. U sudbini moje majke je bilo zapisano da će se razboleti. Koliko godina će morati da proživljava tu bolest, to da li će bolest moći potpuno da se izleči ili ne, i da li će joj na kraju ostati bilo kakve posledice, sve je to Bog davno predodredio. Međutim, ja nisam shvatala Božju suverenost i nastavila sam da analiziram i istražujem, verujući da zbog toga što se sve ove godine nisam vratila kući, a moji članovi porodice i rođaci koji su nevernici mi proganjali majku, ona nije mogla da podnese pritisak kojem je bila izložena i da je zato imala šlog. Isto tako sam se bojala da moja porodica neće paziti na moju majku nakon njenog šloga i da će joj rođaci, prijatelji i komšije upućivati neke oštre reči, uzrokujući joj dvostruku muku, i u telu i u duhu. Ja nisam mogla da odem kući da se brinem o njoj zbog pretnji progonstvom i hapšenjem od strane KPK, pa sam živela osećajući joj se dužnom, a srce mi je bilo potpuno okupirano njenom bolešću. Nisam uspevala da umirim svoje srce čak ni kada sam izvršavala svoju dužnost. U tom trenutku sam uvidela da šlog moje majke nije imao veze sa tim da li sam kraj nje ili nisam. Ne znači da bi ona izbegla ovu bolest da sam bila pored nje, a ne znači ni da bi se njena bolest, kada bih se ja vratila kući, ublažila ili u potpunosti zalečila. Kao kada je moja baka dobila rak jednjaka i moja tetka rak jetre. U to vreme, moja majka je razbijala glavu oko toga kako da ih leči, potrošila mnogo novca i često išla da ih poseti. Međutim, one su ipak na kraju preminule. To pokazuje da je to koju će bolest neko dobiti u svom životu i kada će umreti sve davno predodređeno od strane Boga. Bez obzira na to koliko se ljudi trudili ili koliko se brinuli o bolesnima, oni to nikada ni najmanje ne mogu da promene. Sve i da sam ostala pored svoje majke i pazila na nju, ona bi ipak dobila ovu bolest. Otkrivajući ove činjenice, uvidela sam da je način na koji sam gledala na stvari i dalje bio isti kao onaj u nevernika iako sam u Boga verovala mnogo godina. Nisam shvatala Božju suverenost. Kada sam razmišljala o tome, osećala sam se posramljeno u svom srcu i bila sam spremna da se vratim Bogu, da bolest svoje majke u potpunosti poverim Bogu i budem na milost Božjim orkestracijama po pitanju toga da li će se bolest popraviti ili ne, ne žaleći se u bilo kom slučaju. Postepeno se moje stanje umnogome popravilo. Ponekad bih i dalje razmišljala o bolesti svoje majke, ali me je srce manje bolelo i bila sam u stanju da ga posvetim svojim dužnostima.

Jednog dana sam ćaskala sa nekoliko sestara i nenamerno sam pomenula šlog svoje majke. Suze su počele da mi naviru u uglove očiju a um su mi ispunile slike moje majke koja brine za mene i podržava moje verovanje u Boga. Kasnije sam tragala: zašto sam osećala toliki bol kada sam saznala da je moja majka imala šlog? Kako bi trebalo da izađem iz tog stanja? Tragajući, pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Bog je stvorio ovaj svet i u njega uveo čoveka, živo biće kome je podario život. Zatim je čovek dobio roditelje i rođake i više nije bio sâm. Otkako je čovek prvi put ugledao ovaj materijalni svet, bilo mu je suđeno da postoji unutar Božjeg predodređenja. Dah života od Boga podržava svako živo biće tokom razvoja, sve dok ne odraste. Tokom ovog procesa, nijedan čovek ne oseća kako odrasta pod Božjom negom; umesto toga, ljudi smatraju da čovek odrasta pod ljubavlju i negom svojih roditelja i da je njegov sopstveni životni instinkt taj koji usmerava njegovo odrastanje. Ovo je zato što čovek ne zna ko mu je podario život, niti odakle je taj život došao, a još manje poznaje način na koji životni instinkt stvara čuda. On zna samo da je hrana osnova za održanje njegovog života, da je istrajnost izvor postojanja njegovog života i da su uverenja u njegovom umu kapital od kojeg zavisi njegov opstanak. Čovek je potpuno nesvestan Božje blagodati i opskrbe, te tako traći život koji mu je Bog podario…” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”). „Hajde da razgovaramo o tome kako izjava ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’ treba da se protumači. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – zar to nije činjenica? (Jeste.) Pošto je to činjenica, ispravno je da objasnimo pitanja koja sadrži. Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) To što su tvoji roditelji ispunili svoju odgovornost prema tebi, ne računa se kao dobrota, pa ako ispunjavaju svoju odgovornost prema cvetu ili biljki, zalivajući je i đubreći je, da li se to računa kao dobrota? (Ne.) To je još dalje od dobrote. Cveće i biljke bolje rastu napolju – one zahvaljujući vetru, suncu i kiši bujaju kada su zasađene u zemlju. Kada su zasađene u saksiju u zatvorenom prostoru one ne rastu dobro kao napolju, ali gde god da su, one žive, zar ne? Gde god da su, Bog je tako odredio. Ti si živ čovek i Bog preuzima odgovornost za svaki život, omogućavajući mu da preživi i da sledi zakon kojeg se pridržavaju sva stvorena bića. Ali kao čovek, ti živiš u okolnostima u kojima te roditelji odgajaju, tako da treba da odrastaš i postojiš u takvim okolnostima. Posmatrano iz šire perspektive, to što ti živiš u takvim okolnostima je zbog Božjeg određenja; iz uže perspektive, to je zbog toga što te roditelji odgajaju, zar ne? U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog izvor ljudskog života i da mi je Bog dao dah života. I pre nego što sam rođena, Bog je već uredio porodicu i prijatelje za mene i uvek je pazio na mene i štitio me dok sam odrastala. Isto tako je uredio da mi braća i sestre propovedaju jevanđelje, tako da sam imala dovoljno sreće da čujem Božji glas i primim Božje spasenje. Od tada sam prestala da stremim ovozemaljskoj slavi i ovozemaljskom dobitku. Sve je to predstavljalo Božju suverenost i uređenje. Spolja gledano se činilo da me je majka odgajala, ali je to bio proizvod Božje suverenosti i predodređenja. Moj otac je više vrednovao dečake od devojčica i nikada me nije voleo još od dana kada sam se rodila. Kada bih napravila i najmanju grešku, istukao bi me i svaki put je moja majka stajala pored mene i štitila me. Moj otac nije dozvoljavao da idem u srednju školu, ali je moja majka insistirala na tome da idem i čak preuzela teret kredita sa visokom kamatom na sebe kako bih mogla da idem na univerzitet. Kada sam diplomirala i počela da tražim posao, udarila bih u zid na svakom koraku i živela sam u potištenosti i očajanju. Jedne noći, moja majka je dovela neke sestre da besede o Božjim rečima sa mnom kako bi mi pomogle i pružile mi podršku, kako bih mogla da izađem iz svoje potištenosti i očajanja. Kada sam napustila kuću da bih izvršavala svoju dužnost, majka mi je pružila snažnu finansijsku podršku a i pomogla mi da izdržim situaciju kod kuće kako me članovi porodice ne bi proganjali niti ometali. Sve što je moja majka radila za mene na putu mog odrastanja i verovanja u Boga je bilo to da je ispunjavala svoje odgovornosti i obaveze. To su bile odgovornosti koje je morala da nosi nakon što me je rodila; one se nisu računale kao dobrota i nisu predstavljale nešto za šta se treba odužiti. Međutim, ja sam oduvek to kako me je moja majka podizala i to koju je cenu umesto mene plaćala smatrala nekom vrstom dobrote. Uz činjenicu da sam od malih nogu bila duboko trovana tradicionalnim kulturnim vrednostima poput onih „Ljubav prema roditeljima vrednija je od svih vrlina” i „Odrođen čovek je gori od zveri”, završila sam s osećajem da bi trebalo da se mojoj majci odužim za dobrotu. Kada se ne bih odužila, izneverila bih je i moja savest bi bila predmet osude. Kada sam otkrila da je moja majka imala šlog, a nisam mogla da odem kući da brinem o njoj, moje srce je bilo ispunjeno osećanjima da joj dugujem i nisam mogla da umirim svoje srce čak ni kada sam izvršavala svoju dužnost. Sada su se velike katastrofe spustile na nas, a Božja hitna namera je da više ljudi čuje Njegov glas, vrati se pred Božji tron i primi Njegovo spasenje. U ovom kritičnom trenutku po pitanju širenja jevanđelja, kada bih isključivo živela obuzeta svojim osećanjima privrženosti majci, tretirajući svoju dužnost olako i površno, to bi predstavljalo ozbiljnu izdaju Boga. Zaista bih bila osoba bez iole savesti i osećaja zahvalnosti. Bog mi je dao život i blagodario me time što mi je dopustio da dođem pred Njega i opskrbio me rečima života. Isto tako me je sačuvao u dve saobraćajne nesreće, vadeći me iz opasnosti. Bez Božje brige i zaštite, ne znam koliko bih puta umrla. Bez Božjeg spasenja i dalje bih živela kao nevernik, u ispraznosti i bolu. Božja ljubav prema meni je jednostavno prevelika. Bog je taj kojem bi trebalo najviše da zahvaljujem i ono što bi najviše trebalo da radim je da izvršavam svoju dužnost kako treba da bih se odužila za Božju ljubav.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i u njima pronašla načela primene koja su se ticala toga kako da se odnosim prema svojim roditeljima. Svemogući Bog kaže: „Ako, na osnovu svog životnog okruženja i konteksta u kome se nalaziš, odavanje počasti tvojim roditeljima nije u sukobu sa tvojim izvršenjem Božjeg naloga i obavljanjem tvoje dužnosti – odnosno, drugim rečima, ako odavanje počasti tvojim roditeljima ne utiče na odano izvršavanje tvoje dužnosti – u tom slučaju ih oboje možeš istovremeno praktično sprovoditi u delo. Nema potrebe da se zvanično odvajaš od svojih roditelja i nema potrebe da ih se zvanično odričeš ili ih odbacuješ. U kojoj situaciji se ovo primenjuje? (Kada odavanje počasti svojim roditeljima nije u sukobu sa obavljanjem nečije dužnosti.) Tako je. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne pokušavaju da ometaju tvoju veru u Boga, i ako su i oni sami vernici, i zaista te podržavaju i podstiču da svoju dužnost obavljaš odano i izvršiš Božji nalog, u tom slučaju tvoj odnos sa roditeljima nije telesni odnos među srodnicima, u uobičajenom značenju te reči, već je to odnos među crkvenom braćom i sestrama. U tom slučaju, pored interakcije sa njima kao crkvenom sabraćom i sasestrama, prema njima moraš da ispuniš i nekoliko dužnosti koje prema svojim roditeljima imaš kao njihovo dete. Moraš im pokazati malo dodatne brige. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti, odnosno, dokle god oni ne sputavaju tvoje srce, možeš da pozoveš svoje roditelje da ih pitaš kako su i da pokazuješ malo brige prema njima, možeš da im pomažeš da razreše nekoliko teškoća i da se izbore sa nekim od svojih životnih problema, a možeš čak i da im pomogneš da reše određene poteškoće koje imaju u smislu svog ulaska u život – sve ove stvari možeš da učiniš. Drugim rečima, ako tvoji roditelji ne ometaju tvoju veru u Boga, treba da održavaš ovaj odnos sa njima i treba da ispunjavaš svoje dužnosti prema njima. A zašto bi trebalo da pokažeš brigu prema njima, da se brineš o njima i pitaš ih kako su? Pošto si njihovo dete i imaš taj odnos sa njima, imaš drugu vrstu odgovornosti i zbog ove odgovornosti moraš malo više da se raspituješ za njih i da im pružaš značajniju pomoć. Dokle god to ne utiče na obavljanje tvoje dužnosti i dokle god tvoji roditelji ne ometaju niti remete tvoju veru u Boga i obavljanje tvoje dužnosti i ne sprečavaju te u onome što radiš, sasvim je prirodno i primereno da izvršavaš svoje dužnosti prema njima i to moraš da činiš sve do stepena u kome ne osećaš grižu savesti – ovo je najniže merilo koje moraš da ispuniš. Ako ne možeš da odaš počast svojim roditeljima kod kuće usled uticaja svojih životnih prilika i njihovog ometanja, onda ne moraš da se pridržavaš ovog pravila. Trebalo bi da se staviš na milost Božjim orkestracijama i da se pokoriš Njegovim uređenjima i ne moraš da istrajavaš u odavanju počasti svojim roditeljima. Da li Bog ovo osuđuje? Bog ovo ne osuđuje; On ljude na ovo ne primorava. (…) Imaš obavezu da odaješ počast svojim roditeljima, a ako okolnosti dozvoljavaju, možeš da ispuniš ovu obavezu, ali ne treba da budeš sputan svojim osećanjima. Na primer, ako se jedan od tvojih roditelja razboli, mora da ide u bolnicu i nema nikoga da brine o njemu, a ti si prezauzet svojom dužnošću da bi se vratio kući, šta bi trebalo da učiniš? U ovakvim trenucima, ne možeš da budeš sputan svojim osećanjima. Trebalo bi to pitanje da prepustiš molitvi, da ga poveriš Bogu i prepustiš ga na milost Božjim orkestracijama. Ovakav stav bi trebalo da imaš. Ako Bog želi da oduzme život tvom roditelju i da ti ga oduzme, svejedno treba da se pokoriš. Neki ljudi kažu: ’Iako sam se pokorio, svejedno se osećam jadno i danima zbog toga plačem – nije li to telesno osećanje?’ Ovo nije telesno osećanje, već ljudska dobrota, posedovanje ljudskosti i Bog to ne osuđuje. Možeš da plačeš, međutim, ako plačeš nekoliko dana i ne možeš da spavaš niti da jedeš, nisi raspoložen da obavljaš svoju dužnost, pa još poželiš da odeš kući i posetiš svoje roditelje, onda svoju dužnost ne možeš da obavljaš kako treba i nisi sproveo istinu u delo, što znači da, dok odaješ počast svojim roditeljima, ne ispunjavaš svoje obaveze i da živiš usred svojih osećanja. Ako svojim roditeljima odaješ počast dok živiš usred svojih osećanja, tada ne ispunjavaš svoje obaveze i ne pridržavaš se Božjih reči, jer si napustio Božji nalog i nisi neko ko sledi put Božji. Kada naiđeš na ovakvu situaciju, ako to ne odlaže tvoju dužnost niti utiče na odano obavljanje tvoje dužnosti, možeš učiniti određene stvari kako bi svojim roditeljima iskazao privrženost i možeš ispuniti dužnosti koje si u stanju da ispuniš. Ukratko, to je ono što ljudi treba da urade i što su u stanju da učine u okviru domena ljudskosti. Ako upadneš u zamku sopstvenih osećanja i to otežava obavljanje tvoje dužnosti, onda je to potpuno u suprotnosti sa Božjim namerama. Bog nikada nije tražio da to činiš, Bog samo zahteva da ispuniš svoje dužnosti prema roditeljima, to je sve. To je ono što znači biti privržen svojim roditeljima. Kada Bog govori o ’odavanju počasti svojim roditeljima’, za to postoji kontekst. Samo treba da ispuniš nekoliko obaveza koje se mogu ispuniti u svim okolnostima, to je sve. Kada je reč o tome hoće li se tvoji roditelji teško razboleti ili umreti, da li ti odlučuješ o tim stvarima? Kakvi su njihovi životi, kada će umreti, koja će ih bolest ubiti ili kako će umreti – imaju li ove stvari ikakve veze sa tobom? (Nemaju.) Nemaju nikakve veze sa tobom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da poštovanje prema mojim roditeljima nije nalog od Boga, niti je to moja misija. Moj sa neba poslat poziv je samo da ispunjavam dužnosti stvorenog bića, jer je Bog rekao: „Zar u svakom slučaju ne bi trebalo da obavljaš svoju dužnost? To je poziv poslat sa neba, odgovornost koja se ne može prenebregnuti. Trebalo bi da obavljaš svoju dužnost, čak i ako je niko drugi ne obavlja. To je odlučnost koju moraš da imaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnije je zadobiti istinu”). Iako deca imaju odgovornost da poštuju svoje roditelje, to nije dužnost stvorenog bića. Moramo da pronađemo ispravan put primene spram različitih okolnosti i pozadina i sve što radimo mora da se temelji na pretpostavci da to ne remeti našu dužnost. Ukoliko okruženje i uslovi to dozvole, trebalo bi da ispunjavam svoje obaveze kao ćerka i brinem se za svoju majku onoliko koliko mogu. Međutim, ja se nisam mogla vratiti kući zbog toga što me je KPK proganjala i pokušavala da me uhapsi, te nisam mogla da budem pored nje da se staram o njoj. Čak sam od strane KPK bila nemilosrdno lišena i prava da je vidim ili je pozovem da pitam za njeno stanje. Pored toga, bila sam zauzeta svojom dužnošću i nisam imala vremena da se vratim nazad i brinem o svojoj majci. Kada bih se vratila kući da se brinem o njoj i odložila crkveni rad, to ne bi bilo u skladu sa Božjom namerom. Kada sam o svemu tome promislila, bila sam mnogo mirnija u svom srcu i došla sam pred Boga da se pomolim: „Dragi Svemogući Bože, sada znam kako da se odnosim prema bolesti svoje majke. Spremna sam da se ostavim svoje privrženosti njoj i držim se svoje dužnosti. Ne mogu da se vratim kući da se brinem o njoj, pa je poverevam Tebi. Bez obzira na to šta je zadesi u budućnosti, spremna sam da se pokorim.” Nakon molitve, moje srce se osećalo malo slobodnijim. Bila sam u stanju da posvetim svoje srce dužnosti i više nisam bila sputana niti okupirana šlogom svoje majke. Zahvaljujem se Bogu što je udesio ove okolnosti kako bi mi dao da zadobijem izvesno raspoznavanje ovih tradicionalnih ideja unutar sebe, kao i da spoznam kako da se prema svojim roditeljima odnosim na ispravan način.