37. Kako sam prevazišla svoje emocije sputanosti

U decembru 2023. godine sam izabrana za okružnog starešinu. Svakog dana je bilo mnogo zadataka koje je trebalo ispratiti i izvršiti. U početku je moj način razmišljanja bio prilično dobar. Znala sam da mi mnogo toga nedostaje, pa sam se usredsredila na čitanje pisama sa datim smernicama od strane viših starešina kako bih pronašla izlaz. Isto tako sam diskutovala o stvarima i komunicirala sa svojim saradnicima i postepeno sam naučila kako da pratim rad. Nakon nekoliko dana, moji saradnici su rekli da treba da napišemo izveštaj o radu krajem meseca. Odmah je bilo očito da je mnogo stavki koje bi trebalo navesti u izveštaju, na primer, kako svaki zadatak napreduje i da li je bilo nekih problema ili odstupanja u njima, kao i koji su nedostaci i poteškoće u dužnostima braće i sestara i u kakvom su oni stanju. Trebalo je da razmotrimo i razjasnimo sve te stvari i još mnogo toga. Takođe smo morali da napišemo planove rada i rešenja. Iznenada sam počela da se osećam razdražljivo i razmišljala sam: „Toliko detalja treba da uđe u izveštaj; koliko truda i mozganja će to zahtevati?” Što sam više čitala, to sam se više opterećivala. Pogotovo sam, kada sam videla zadatke koji mi nisu bili poznati i načela i stručne veštine u vezi sa tim za koje je trebalo da izdvojim vreme i truda da ih prostudiram i upoznam se sa tim, pomislila u sebi: „Tek sam otpočela sa ovom dužnošću, pa i ako ne uspem da završim ovaj mesečni izveštaj o radu i dalje mogu da se oslonim na svoje saradnike. Ali zar narednog meseca neću morati svim tim sama da se pozabavim? To će zahtevati toliko mnogo truda i biće takva gnjavaža!” Kada sam pomislila na to koliko zaostajem u poslu u poslednjih nekoliko dana, zavrtelo mi se u glavi i zaista sam poželela da pobegnem od ove dužnosti. Znala sam da ove misli nisu u skladu sa Božjim namerama, pa sam se molila Bogu dok sam pokušavala da shvatim kako dalje. No, ponekad, kada bih čula svoje sestre kako diskutuju o problemima u radu, namerno bih stavila slušalice da slušam himne i da ne učestvijem u njihovim diskusijama. Na taj način ne bih morala da razmišljam o tome kako da rešim probleme niti da brinem i sebe zamaram.

Što sam se više udubljivala u posao, uviđala sam da svaki zadatak uključuje mnoštvo detalja i da svaki zahteva pažljivo razmišljanje bi se utvrdilo rešenje i postigli dobri razultati. Ovaj obim posla je bio daleko veći od onog u mojoj prethodnoj dužnosti sa samo jednim zadatkom, pa sam osećala veliki otpor i razmišljala: „Zašto bih se, zaboga, toliko iscrpljivala i brinula? Bilo je toliko bolje izvršavati dužnost sa jednim zadatkom. Tada nisam morala da se nosim sa tolikim pritiskom svakog dana!” Što sam više žudela za fizičkom udobnošću, to sam imala osećaj da me uloga starešine više iscrpljuje. Osećala sam se veoma sputano i uznemireno i često sam bila loše raspoložena. Kada bi moji saradnici diskutovali o poslu sa mnom, ja bih davala samo kratke i površne odgovore, a potom bih zarila glavu u sopstvene zadatke. Uvidela sam da nisam u dobrom stanju, pa sam se pomolila Bogu: „O, Bože, stalno se žalim kako je ova dužnost zahtevna. Tražim udobnost za svoje telo i ne mogu da izvršavam svoju dužnost s radošću. Ne želim da ostanem u tom stanju. Molim Te da me usmeravaš da bih razumela svoju iskvarenu narav.” Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i zadobila izvesnu spoznaju o svom stanju. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi kažu: ’Svi govore da su vernici slobodni i oslobođeni, da vernici žive naročito srećnim, spokojnim i radosnim životom. Zašto ja ne mogu da živim tako srećno i spokojno kao drugi? Zašto ja ne osećam nikakvu radost? Zašto se osećam tako sputano i iscrpljeno? Kako to da drugi žive tako srećnim životom? Zašto mi je život tako jadan?’ Recite Mi, šta je uzrok ovome? Šta je izazvalo njihovu sputanost? (Njihovo fizičko telo nije bilo zadovoljeno i telo im je patilo.) Kad fizičko telo neke osobe pati i ona oseća da je telu naneta nepravda, ako u svom srcu i umu to ne može da prihvati, zar neće osetiti da njena fizička patnja više nije tako velika? Ako u svom srcu i umu ta osoba pronalazi utehu, mir i radost, hoće li se i dalje osećati sputano? (Neće.) Prema tome, pogrešno je reći da je sputanost izazvana fizičkom patnjom. Ako sputanost nastaje zbog prekomerne fizičke patnje, zar vi onda ne patite? Osećate li se sputano jer ne možete da radite šta vam se prohte? Da li dospevate u klopku emocija sputanosti jer ne možete da radite šta vam se prohte? (Ne.) Da li ste zaokupljeni svojim svakodnevnim poslom? (Donekle smo zaokupljeni.) Svi ste prilično zaokupljeni, radeći od zore do sumraka. Osim što spavaš i jedeš, gotovo čitav dan provodiš pred računarom, zamarajući svoje oči i mozak i iscrpljujući telo, no, da li se osećaš sputano? Hoće li taj umor dovesti do sputanosti kod tebe? (Neće.) Šta izaziva ljudsku sputanost? To svakako nije zbog fizičkog zamora, pa prema tome šta je izaziva? Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, čak i najmanja fizička patnja, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, tada bi ih navela da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije. Prema tome, zašto će se takva osoba, koja uvek želi da radi šta joj se prohte, da ugađa svom telu i da uživa u životu, kad god nije zadovoljna često obreti u klopci ove negativne emocije sputanosti? (Zato što ona stremi udobnosti i fizičkom uživanju.) To važi za neke ljude” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, uvidela sam da stremim ka telesnoj udobnosti i imam osećaj da ne udovoljavam telu, pa sam živela s negativnim emocijama sputanosti i malodušnosti i stalno sam bila uznemirena i razdražljiva u svojim dužnostima. Prethodno, kada sam izvršavala dužnost sa jednim zadatkom, obim posla nije bio prevelik, a bila sam i vešta u njegovom obavljanju, pa sam imala osećaj da sam u svom elementu. Telo mi nije bilo umorno, niti mi je srce bilo opterećeno. Sada sam, kao starešina, morala da nadgledam veliki posao i morala sam o više toga da brinem, a bilo je i više problema koje je trebalo da razmotrim i rešim. Mnogi od zadataka su mi bili nepoznati i nisam znala kako da rešim te probleme, tako da sam morala da učim od početka. Zbog toga sam se osećala sputanom, bila razdražljiva i želela da pobegnem iz te situacije. Zapravo, da sam dala prioritet svojoj dužnosti umesto fizičkom komforu i lagodnosti, sve i da sam se osećala umornom, bila bih u stanju da sarađujem. Uvidela sam da sam zastranila u svom razmišljanju.

Kasnije sam potražila Božje reči koje razotkrivaju zašto se ljudi osećaju sputano i pročitala ih. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi naprosto nisu voljni da obavljaju svoje dužnosti i da u zajedništvu razgovaraju o istini. Nisu se prilagodili crkvenom životu, nisu u stanju da se uklope i uvek se osećaju naročito jadno i bespomoćno. Pa, tim ljudima bih poručio: trebalo bi da što pre odeš. Idi u sekularni svet da tražiš svoje ciljeve i svoj pravac i živi životom kakvim treba da živiš. Božja kuća nikada nikoga ni na šta ne primorava. (…) ovakvi ljudi se uvek osećaju sputano. Jednostavno rečeno, želja im je da se prepuste svom telu i da zadovolje svoje želje. Odviše su sebični, sve bi da rade shodno svojim hirovima i kako im se prohte, zanemarujući pravila i ne obavljajući stvari prema načelima, već bi da ih obavljaju na osnovu sopstvenih osećanja, sklonosti i želja i da postupaju shodno sopstvenim interesima. Nedostaje im normalna ljudskost i takvi ljudi se ne posvećuju svom pravom poslu. U svemu što rade, kud god da odu, ljudi koji se ne posvećuju svom pravom poslu osećaju se sputano. Osećali bi se sputano čak i kad bi živeli sami. Da to kažemo biranim rečima, ovi ljudi nisu pojedinci koji obećavaju i ne posvećuju se svom pravom poslu. Da budemo precizniji, ljudskost im je nenormalna i pomalo su plitkoumni. Kakvi su ljudi koji se posvećuju svom pravom poslu? To su ljudi koji svoje osnovne potrebe, kao što su hrana, odeća, sklonište i prevoz, posmatraju na jednostavan način. Dokle god te stvari odgovaraju normalnom standardu, njima je to dovoljno. Njima je mnogo više stalo do njihovog puta u životu, do njihove misije kao ljudskih bića, do njihovog životnog pogleda i vrednosti. O čemu po ceo dan razmišljaju ljudi koji ne obećavaju? Uvek razmišljaju o tome kako da zabušavaju, kako da smicalicama izbegnu odgovornost, kako da se dobro najedu i zabave, kako da žive fizički lagodno i udobno, ne razmišljajući o pravim stvarima. Stoga se u okruženju i sredini u kojima obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući osećaju sputano. Božja kuća ljudima nalaže da steknu određeno osnovno i profesionalno znanje koje se odnosi na njihove dužnosti, kako bi što bolje mogli da ih obavljaju. Božja kuća ljudima nalaže da često jedu i piju Božje reči kako bi što bolje mogli da shvate istinu, da uđu u istina-stvarnost i da saznaju koja su načela za svaki postupak. Sve ove stvari o kojima Božja kuća vodi razgovore u zajedništvu i koje pominje odnose se na teme, praktične stvari i tome slično, koji spadaju u domen ljudskog života i obavljanja njihovih dužnosti, i one imaju za cilj da ljudima pomognu da se posvete svom pravom poslu i da idu pravim putem. Ovi pojedinci koji se ne posvećuju svom pravom poslu i koji rade šta im se prohte ne žele da rade ove prave stvari. Krajni cilj koji žele da postignu radeći ono što im se prohte jesu fizička udobnost, zadovoljstvo i lagodnost, te da ni na koji način ne budu ograničeni niti da im se nanosi nepravda. Cilj im je da u dovoljnoj meri mogu da jedu sve ono što žele i da rade šta im se prohte. Zbog kvaliteta njihove ljudskosti i njihovih unutrašnjih težnji često se osećaju sputano. Koliko god da s njima u zajedništvu razgovarate o istini, neće se promeniti, a njihova se sputanost neće razrešiti. Naprosto su takvi ljudi; naprosto predstavljaju stvari koje se ne posvećuju svom pravom poslu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam uvidela da se oni koji uvek tragaju za udobnošću i za tim da zadovolje svoje fizičke želje ne bave pravim poslom i da nemaju budućnost. Takvi ljudi žele samo da žive u skladu sa sopstvenim željama, a kada dođe do toga da izvršavaju pravi posao, oni su nepouzdani i lenčare, osećaju se sputano i očajno kada moraju da brinu ili opterete svoje telo. Tim ljudima nedostaje savesti i razuma. Sagledala sam svoje skorašnje stanje u svetlu ovoga. Kada sam videla da svaki dan moram da razmišljam o problemima i poteškoćama u različitim zadacima i rešavam ih i da to zahteva značajan psihički napor, počela sam da priželjkujem lakšu i jednostavniju dužnost kako bi mom telu moglo da bude udobnije. Kada bih čula svoje saradnike kako diskutuju o poslu, namerno bih stavila slušalice da slušam himne i izbegavala da se pridružim diskusiji. Kada bi mi sestre prišle da prodiskutujemo o problemima u radu, nisam želela da se uključim i izbegavala bih ih kada god bih mogla, a ako stvarno nisam mogla da ih izbegnem, davala bih samo kratke i površne odgovore, što je dovodilo do grešaka pri izvršavanju zadataka i do toga da ih je bilo neophodno prepraviti. To su bile posledice mog prepuštanja telu. Razmišljala sam o ljudima koji se bave svojim pravim poslom. Kada dužnosti od njih zahtevaju da preuzmu brigu i opterećenje, ili da spoznaju sebe i opreme se znanjem i stručnim veštinama, rado ulažu svoje vreme i energiju i tragaju za tim da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu. Ja sam, sa druge strane, stalno stremila komforu i lagodnosti, a kada bi dužnosti od mene zahtevale da brinem ili da se opteretim, osećala bih otpor i izbegavala ih. Bog mi je ukazao blagodat time što mi je dao priliku da budem starešina i to je bilo od koristi za moj životni rast, jer uloga starešine od osobe zahteva da se uključi u različite zadatke i da se opremi svim vrstama načela, a kada se suoči sa poteškoćama, prinuđena je da traga za istina-načelima, da se više moli i da se više oslanja na Boga. To ujedno podrazumeva savladavanje odgovarajućih stručnih veština i znanja i sticanje više razumevanja i iskustava, što tim ljudima omogućava da se vežbaju u različitim aspektima i da brže rastu. Ako osoba može da raste i preuzme zadatak na sebe u Božjoj kući, onda je ona korisna. No, ja sam se stalno prepuštala telesnom komforu, želeći da mom telu bude lagodno i nisam bila spremna da uložim ikakav trud u bilo šta ili da o bilo čemu razmišljam. Zar nisam bila potpuno beskorisna? Nije ni čudo da Bog kaže da su takvi ljudi „neperspektivni”, „nenormalni u svojoj ljudskosti” i „prostodušni”. Shvativši to, uvidela sam koliko je jadan bio način na koji sam živela, pa sam se pomolila Bogu i donela odluku: „O, Bože, spremna sam da se pobunim protiv svog tela i usredsredim se na svoje prave dužnosti. U svojim dužnostima ću tragati za istina-načelima i učiti se stručnim veštinama i znanju kako bih nadomestila razne svoje nedostatke i stremiću ka tome da budem korisna osoba u Tvojoj kući!” Nakon toga, moj način razmišljanja se donekle promenio. Moje stanje tokom izvršavanja dužnosti se takođe značajno promenilo i više se nisam osećala toliko sputano niti sam bila toliko razdražljiva kao ranije. Iako bih svakog dana imala puno posla da obavim, davala sam sve od sebe, a kada bih se susrela sa nečim što nisam znala kako da uradim, opremila bih se relevantnim istina-načelima i stručnim veštinama i znanjem. Kada bih videla probleme u radu, iznela bih ih i diskutovala o rešenjima sa svojim saradnicima.

Mislila sam da sam našla rešenje za svoje emocije sputanosti. To je bilo do jednog dana, mesec dana kasnije, kada su više starešine poslale pismo. U njemu je stajalo da je jedna sestra u našem okrugu na meti policije. Policija je posebno navela tu osobu za hapšenje i trebalo je da tu sestru brzo obavestimo o tome i kažemo joj da se sakrije. Potom smo primili još jedno pismo. U njemu je pisalo da su obližnje crkve bile podvrgnute koordinisanom hapšenju od strane KPK. To je obuhvatalo mnogu braću i sestre u okrugu koji sam ja nadzirala. Nakon što sam čula te dve vesti, imala sam osećaj kao da su mi se tamni oblaci iznenada nadvili nad glavom i ponovo sam zapala u stanje sputanosti i tuge. Ova su hapšenja stvorila značajne prepreke različitim segmentima crkvenog rada i mnogi ljudi su se suočili sa bezbednosnim rizicima i nisu mogli normalno da izvršavaju svoje dužnosti. Znala sam da, kako bih dobro iznela crkveni posao, treba da uložim još više razmišljanja i napora. Kada sam mislila o tim poteškoćama, osećala sam ogromnan pritisak, a pogotovo bih se oduzela kada bih videla naizgled beskrajan niz problema u radu koji se nikada nisu mogli u potpunosti rešiti i nisam imala motivacije da radim bilo šta, ali nisam imala drugog izbora već da bespomoćno nastavim sa svojim poslom. Jednom me je neka saradnica podsetila da postoji pismo na koje nisam odgovorila, a ja nisam mogla a da joj ne odbrusim: „Nisam imala vremena da odgovorim!” Nakon što sam to rekla, videla sam da izbacujem svoje frustracije na svoju dužnost i da to predstavlja potpuni nedostatak razuma. Bezvoljno sam uzela pismo i odgovorila na njega. Nakon toga je bilo još nekoliko slučajeva kada bih zbog svog tog posla koji se nagomilavao postala razdražljiva i grubo se obratila svojim sestrama. Razmišljajući o sebi, uvidela sam da opet živim u negativnim emocijama sputanosti zbog briga i bola u svom telu.

Pročitala sam dva odlomka Božjih reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). „Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne streme ka tome da ga zadobiju; to su ljudi koji se prepuštaju telesnosti i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? (…) Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš li drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, da li nećeš ništa zadobiti? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, razmišljala sam o tome zašto sam se toliko usredsređivala na fizičku lagodnost i komfor i uvidela sam da je to zato što je Sotona imao uticaja na mene i trovao me svojim zakonima preživljavanja poput onih „Uživaj u životu dok si živ” i „Današnje vino pij danas, a o sutrašnjem danu brini sutra”. Odnosila sam se prema ovim rečima kao prema rečima mudrosti. Sa svojom lenjom prirodom, bojala sam se poteškoća i rintanja od svog detinjstva. Sebi sam za cilj postavila komforan i lagodan život i nisam bila spremna da radim ili živim na način koji bi me previše zamarao. Izbegavala sam da se previše opterećujem, bila sam zadovoljna sve dok sam mogla bezbrižno da živim i dnevni fokus mi je bio da se nasitim hranom, pićem i da se naspavam. Ovaj se stav preneo na moje dužnosti. Ovoga puta, pošto su različiti segmenti crkvenog rada bili ometani hapšenjima od strane KPK i trebalo je da uložim više vremena i napora kako bih ispunila svoju dužnost, nisam mogla a da se ne žalim i vapim u poteškoćama. Počela sam da žudim za danima kada sam se bavila dužnošću sa jednim zadatkom i uvidela sam da se moja vera u Boga zasniva na želji da dajem malo ali da primim velike blagoslove. Kada je bilo mnogo problema i poteškoća u mojoj dužnost, što je od mene iziskivalo da razmišljam o tome kako da o njima besedim i rešim ih, i kada je moje telo trebalo da podnese brige i poteškoće, osećala bih otpor i besnela, pa sam čak išla tako daleko da izbacujem svoje frustracije na saradnike. Zaista mi je nedostajalo ljudskosti! Savršeno je ispravno i prava je stvar za mene kao stvoreno biće da izvršavam svoju dužnost, a to je i način da pripremim dobra dela za sebe. Izvršavajući svoju dužnost i stremeći ka istini, mogu da se oslobodim svojih iskvarenih naravi i da dostignem spasenje. A ipak sam imala osećaj da uloga starešine remeti moj fizički komfor, pa sam se ponašala iracionalno i prkosno. Zaista mi je nedostajalo razuma! Stalno sam tražila da udovoljim svom telu, iznova pružala otpor svojoj dužnosti, površno se njom bavila, prekidala i ometala crkveni rad i često pravila prestupe.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš. (…) S jedne strane, moraš da naučiš da preuzimaš odgovornosti i obaveze koje odrasle osobe treba da imaju i da preuzimaju. S druge strane, treba da naučiš da s normalnom ljudskošću vodiš skladan suživot s drugima u svojoj životnoj i radnoj sredini. Nemoj naprosto da radiš ono što ti se prohte. Koja je svrha skladnog suživota? Da se bolje dovrši posao i bolje ispune obaveze i odgovornosti koje ti, kao odrasla osoba, treba da završiš i ispuniš, da se na minimum svedu gubici izazvani problemima s kojima se susrećeš na svom poslu i da se maksimalno povećaju rezultati i efikasnost tvog posla. To je ono što treba da postigneš. Ako poseduješ normalnu ljudskost, to treba da postigneš kad radiš među ljudima. A kad je reč o pritisku u radu, bilo da on potiče od Višnjeg ili od Božje kuće ili ako je to pritisak koji ti nameću braća i sestre, to je nešto što treba da podneseš. Ne možeš da kažeš: ’Ovo je previše pritiska za mene, pa to neću uraditi. Ja samo tražim dokolicu, lagodnost, sreću i udobnost u izvršavanju svoje dužnosti i u radu u Božjoj kući.’ To neće funkcionisati; to nije misao koju normalna odrasla osoba treba da poseduje, a Božja kuća nije mesto na kome ćeš se prepuštati udobnosti. U svom životu i poslu, svaka osoba preuzima određeni stepen pritiska i rizika. Na svakom poslu, a posebno obavljajući svoju dužnost u Božjoj kući, treba da stremiš optimalnim rezultatima. U širim razmerama, to su učenje i zahtev koji dolaze od Boga. U užim razmerama, to su stav, gledište, merilo i načelo koje svaka osoba treba da usvoji u svom ponašanju i postupcima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Bog kaže da kao odrasla osoba, čovek mora da preuzme odgovornosti i obaveze odraslog i bilo da su u pitanju poteškoće u životu ili u njegovoj dužnosti, pritisak je nešto sa čim odrasla osoba mora da se suoči i što mora da podnese, a ne nešto iz čega treba da se izvlači ili nešto što treba da izbegava. U Božjoj kući, oni koji iskreno izvršavaju svoju dužnost, žele da udovolje Bogu kada se suoče sa pritiskom u radu ili poteškoćama koje izuskuju da im telo pati. U stanju su da se mole Bogu, tragaju za istinom i bune se protiv svog tela; oni su ozbiljni i pragmatični u svojoj dužnosti i nastoje da postignu najbolje rezultate. Takvi ljudi imaju osećaj odgovornosti i usklađeni su sa Božjim namerama. Ali ja sam živela vođena svojim lenjim, neambicioznim i nazadnim mislima. Nisam bila u stanju da podnesem bilo kakvu poteškoću i bila sam na putu da ništa ne postignem. Da budem iskrena, bila sam beskorisna i nisam bila dostojna ni da se nazovem osobom. Zapravo, telesna patnja i podnošenje određenog pritiska je dobra stvar, jer me to može naterati da više radim na razmišljanju o istini, što je od koristi za moj životni rast. Iako imam mnogo nedostataka i još uvek ne umem da rešim neke složene probleme, ne smem da izbegavam ove stvari, već treba da budem odgovorna osoba, da se više molim i oslanjam na Boga, tragam za istinom zajedno sa svojim saradnicima kako bismo rešili probleme i učinim sve što mogu. Kada sam razumela šta Bog zahteva i očekuje od odraslih, moj način razmišljanja se donekle promenio i ponadala sam se da ću postati odgovorna odrasla osoba. Kasnije, kada su mi više starešine pisale da ispratim različite zadatke, više nisam osećala otpor niti sam bila razdražljiva i mogla sam da prepoznam da su te stvari moja odgovornost i postala sam spremna da dam sve od sebe kako bih završila svoj primarni posao.

Nakon nekog vremena, posao je postao zahtevniji i kada bi više starešine pažljivo pratile rad, još uvek sam osećala pritisak, ali sam isto tako shvatala da je nadzor starešina tu da bi me podržao u tome da svoju dužnost izvršavam kako treba i da bi taj nadzor mogao da me upozori i podseti da uložim više truda u svoju dužnost, spreči me da se prepustim fizičkom komforu i zabušavanju u svojoj dužnosti, kao i da me podstakne da budem efikasnija u svojoj dužnosti. Takođe sam učestvovala u radu koji su moji saradnici nadzirali i zajedno smo razgovarali i tražili rešenja. Ponekad bih, kada bih videla zaostale probleme o kojima je trebalo detaljno razgovarati da bi se rešili, i dalje otkrivala emocije sputanosti i razdražljivosti, ali sam umela da se odmah pobunim protiv svog pogrešnog stanja i opomenem sebe: „Odrasla sam osoba, pa moram da imam osećaj odgovornosti i istrajnost odraslih, da istrpim pritisak i nastavim dalje.” Isto tako sam se molila Bogu, tražeći od Njega da moje srce drži usredsređenim na moju dužnost i na to da obavljam pravi posao. Potom bih, u skladu sa načelima, odredila prioritete i rešavala probleme jedan po jedan. Po pitanju problema sa kojima se ranije nisam susretala, proučavala bih relevantan stručni materijal, opremala se istina-načelima i molila se dok bih razmišljala šta je zapravo koren ovih problema. Na taj način su se problemi postepeno rešavali. Kada bih videla da moja braća i sestre nisu u dobrom stanju i da to utiče na njihove dužnosti, brzo bih potražila Božje reči da sa njima razgovaram o rešenjima. Iako je to iziskivalo malo više napora i muke, osećala sam se veoma ispunjenom. Budući da sam često komunicirala sa braćom i sestrama o različitim problemima u radu i razmišljala o istinama i načelima koji se na njih odnose, moje stanje je nastavilo da se popravlja i postala sam duhovno pronicljivija. Takođe sam probleme videla preciznije nego ranije i polako sam dokučila određena načela i puteve. Iz prve ruke sam iskusila istinu onoga što Bog kaže: „Ako si ti odlučna osoba, ako prema odgovornostima i obavezama koje ljudi treba da preuzmu, prema stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću moraju da postignu i onim stvarima koje odrasle osobe moraju da ostvare, možeš da se odnosiš kao prema svrhama i ciljevima svoje potrage, i ako možeš da prihvatiš svoje odgovornosti, onda se, bez obzira na cenu koju plaćaš i bol koji podnosiš, nećeš žaliti, i sve dok to prepoznaješ kao Božje zahteve i namere, moći ćeš da istrpiš svaku patnju i dobro ispuniš svoju dužnost. U tom trenutku, kakvo bi bilo stanje tvog uma? Bilo bi drugačije; osećao bi mir i stabilnost u srcu i doživeo bi zadovoljstvo. Vidiš, već samom potragom za proživljavanjem normalne ljudskosti, kao i stremljenjem ka odgovornosti, obavezama i misiji, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da nose i preuzmu, ljudi u svom srcu osećaju mir i radost i doživljavaju zadovoljstvo. Nisu došli ni do trenutka u kome obavljaju poslove prema načelima i u kome zadobijaju istinu, a već su doživeli izvesnu promenu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Kada bih srcem rešavala probleme u svojoj dužnosti, ciljano učila ono u čemu sam manjkala i davala sve od sebe da ispunim svoje odgovornosti, moje srce više nije bilo bolno već pre opušteno. Sada emocije sputanosti imam sve ređe, a i kada povremeno izbiju na površinu, više ne utiču na mene. I ne uvidevši to, počela sam da se usredsređujem na prave stvari i zadobila sam osećaj za breme po pitanju svojih dužnosti. Do svih ovih promena u meni je došlo zbog Božjih reči. Hvala Bogu!