41. Pronalaženje puta za razrešenje moje nadmene naravi

Učio sam da plešem u srednjoj školi i imam neko plesno iskustvo. Osim toga, stvarno volim da plešem. Kad mi je crkva ponudila plesnu dužnost, bio sam presrećan – mislio sam da ću lako to da naučim, jer sam već imao neku osnovu. Bez oklevanja sam prihvatio ponuđenu dužnost. Tokom vežbanja, sve pokrete sam mogao s lakoćom da izvedem, pa sam pomislio da bolje plešem od ostale braće i sestara. Braća i sestre su mi ponekad davali neke predloge i govorili mi da se moji pokreti razlikuju od njihovih, te da naši plesni pokreti treba da se usklade. Ja sam to samo površno prihvatao. U srcu sam osećao da su moji pokreti pravilniji od njihovih i stoga nisam hteo da ih slušam. Kasnije, kad su nadzornici pregledali probni video koji smo snimili, oni su takođe napomenuli da naši plesni pokreti nisu dosledni i da ih treba uskladiti. Ujedno su, međutim, rekli da su moji plesni pokreti tokom refrena veoma dobri i da bi ostala braća i sestre mogli da nauče nešto od mene. Takođe su i mene zamolili da ih naučim da plešu. Oduševio sam se kad sam to čuo i još snažnije sam poverovao da sam najbolji plesač među njima. Imao sam puno iskustva i mogao sam da ih vodim i usmeravam kako da plešu. Dok sam ih podučavao plesnim pokretima, morali su više puta da ih uvežbavaju kako bi dostigli moj standard, zato što su moji pokreti bili prilično raznovrsni i čvršći. Bilo im je veoma teško da to nauče. Ja u to vreme nisam promišljao o sebi, niti sam koreografiju prilagođavao njima. Umesto toga, samo sam razmišljao o tome koliko sam fantastičan i kako su moji plesni pokreti zaista posebni. Kad smo narednog dana nastavili sa uvežbavanjem, imali smo različita mišljenja o tome kakve korake treba da pravimo. Ja nisam hteo da radim onako kako su oni predlagali, jer sam smatrao da njihovi pokreti ne izgledaju lepo. I dalje sam ih podučavao da vežbaju u skladu s mojim zamislima.

Nešto kasnije, sestra Dajana je rekla da su mi pokreti ruku prenaglašeni i ne baš pobožni, i zamolila me da suzim opseg svojih pokreta. S njom su se složila i ostala braća i sestre, ali ja to nisam prihvatio. Smatrao sam da su moji pokreti ispravni. Međutim, zabrinuo sam se da bi oni, ako ne prihvatim njihov predlog, mogli da kažu da sam veoma nadmen. Tek tada sam pokušao da suzim opseg pokreta ruku. Kad smo pregledali probni snimak naše plesne tačke, otkrio sam da nam pokreti nisu identični. Opseg mojih pokreta i dalje je bio mnogo širi od njihovog. Verovao sam da ja bolje plešem i da su moji pokreti pravilniji. Prethodno su me nadzornici pohvalili da se dobro krećem, pa ako nam pokreti nisu isti, onda je to definitivno njihov problem. Iako sam ponekad radio onako kako su oni predlagali, nisam smatrao da su njihovi pokreti lepi. U stvari, svaki put kad bih se potajno protivio njihovim predlozima i kad nismo dobro sarađivali, srce me je bolelo zbog toga. Bio sam veoma umoran i nisam osećao Božje prisustvo. A izgubio sam i strast prema svojoj dužnosti. Zapitao sam se: „Zbog čega me srce boli svaki put kad plešem s njima? Da li je ovakvo obavljanje dužnosti u skladu s Božjom namerom?” Nisam hteo da i dalje tako postupam, pa sam se pomolio Bogu i zamolio Ga da me prosveti, kako bih mogao da promislim o svojim problemima.

Jednoga dana, tokom svojih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči koji me je zaista dirnuo. Svemogući Bog kaže: „Ne pokušavaj stalno da se razmećeš, stalno da govoriš bombastične stvari, da sve radiš sam. Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. Ako stalno činiš nešto što ometa i podriva druge, onda, bez obzira na to koliko napora ulažeš ili koliko vodiš računa, Bog to neće pamtiti. Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. (…) Ako ne razumeš istinu, onda moraš da naučiš da slušaš. Ukoliko postoji neko ko razume istinu ili govori u skladu s istinom, onda moraš to da prihvatiš i poslušaš. Nikako ne treba da radiš nešto što ometa ili podriva druge, i ne postupaj na proizvoljan, jednostran način. Na taj način nećeš učiniti nikakvo zlo. Moraš ovo da upamtiš: obavljati dužnost nije isto što i baviti se sopstvenim poslom, niti samostalno upravljati. To nije tvoj lični posao; to je crkveni posao, a ti samo doprinosiš svojim sposobnostima. Ono što radiš u okviru Božjeg dela upravljanja samo je mali deo čovekove saradnje. Ti imaš tek malu skrajnutu ulogu. Tvoja odgovornost je tolika. Trebalo bi da u svom srcu nosiš tu razboritost. I stoga, bez obzira na broj ljudi koji zajedno obavljaju svoju dužnost i na poteškoće s kojima se suočavaju, prva stvar koju bi svi trebalo da urade jeste da se mole Bogu i da zajedno razgovaraju, da traže istinu, i potom da utvrde načela praktičnog postupanja. Kada tako obavljaju svoju dužnost, imaće put ka praktičnom postupanju” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Pročitavši ove Božje reči, shvatio sam da, ako želimo dobro da obavljamo dužnost, moramo naučiti da sarađujemo s braćom i sestrama, kako bismo učenjem iz tuđih prednosti nadomestili svoje nedostatke. Jedino na taj način možemo da se uskladimo s Božjom namerom. Ako stalno nastojimo da se držimo vlastitih zamisli, to će uticati na naš rad i izazvaće gnušanje kod Boga. Takođe sam zaključio da s braćom i sestrama ne sarađujem skladno, jer smatram da sam iskusniji i da plešem bolje od njih, te da oni stoga treba da svoje pokrete usklade s mojim. Kad su mi braća i sestre govorili da su moji pokreti prenaglašeni, ja sam se tome opirao i nisam hteo da uvažim njihove predloge. Mada sam i sâm mogao da vidim da su mi pokreti zaista preširoki, i dalje sam odbijao da se promenim. Ponekad sam, doduše, prihvatao njihove predloge, ali mi srce ipak nije bilo na mestu zbog toga. I dalje sam verovao da su moji pokreti bolji, pa nisam odustajao od svojih zamisli. To je, međutim, značilo da su nam pokreti neusaglašeni i bez koordinacije. Uvideo sam da sam bio veoma nadmen i da sam sve vreme smatrao da su moji pokreti ispravni. U stvari, pokreti su mi zaista bili prenaglašeni i moj ples uopšte nije lepo izgledao. Štaviše, budući da su mi pokreti bili neusklađeni s pokretima ostalih, to je uticalo na sveukupnu lepotu pokreta, kao i na opšti utisak o našem plesu. To nas je umnogome ometalo. Bog je rekao: „Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja.” Zapravo, svako od braće i sestara imao je neke jače strane. Nekima su pokreti glave bili veoma glatki i prirodni, dok sam ja glavu pomerao kruto, kao da sam robot. Osim toga, njihovi pokreti, mada ne toliko široki po svom obimu, zaista su izgledali elegantno. Shvatio sam da, kad mi sledeći put budu nešto predložili, treba to da prihvatim i da dam sve od sebe da ispratim njihove pokrete. Ukoliko budem imao drugačije mišljenje, treba da ga iznesem i da o tome raspravim s braćom i sestrama, kako bismo zajedničkim radom postigli da nam pokreti budu usklađeni i pravilni i kako bismo lepim plesom veličali Boga i svedočili o Bogu.

Jednom prilikom, braća i sestre su mi rekli da previše pomeram glavu i ramena i da treba to da korigujem, te da takođe treba da uskladim pokrete svog struka. Ja to isprva nisam mogao u potpunosti da prihvatim: smatrao sam da su moji pokreti ispravni. Međutim, kad sam video da svi oni pomeraju glavu različito od mene, pomislio sam da su možda ipak u pravu i pokušao sam to da prihvatim. Ponekad sam uspevao da se prilagodim, ali ponekad bih se opet vraćao na svoj ustaljeni način plesa. Dok su me gledali, mislio sam: „Kako to da imam bolje plesne osnove od njih, a ipak sam ja taj koji treba žestoko da se potrudi kako bih izmenio svoje pokrete?” Osećao sam se veoma slabo i postiđeno. Prisetio sam se Božjih reči: „Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Zahvaljujući Božjim rečima, shvatio sam da treba više da se fokusiram na to da od drugih naučim dobre stvari i da prihvatam njihove predloge. Pošto svi kažu da su mi pokreti loši, treba da dam sve od sebe da ih promenim. Mada nije lako te pokrete izvesti dobro, treba da dam sve od sebe da bismo u pokretima bili jedinstveni. Osim toga, prihvatanje tuđih predloga će mi ne samo pomoći da lepim plesom veličam Boga, nego će ujedno razrešiti moju iskvarenu narav i pomoći mi da se oslobodim svoje nadmenosti i samopravednosti. Te večeri, nakon vežbi s grupom, nastavio sam da vežbam sam. Kad smo sledećeg dana ponovo zajedno uvežbavali ples, rekli su mi da se malo bolje krećem. Iako moji pokreti još uvek nisu idealni, ima nekog napretka. Ne mogu više da plešem kako se meni sviđa – moram da vodim računa da nam pokreti budu usklađeni. Jer, čak i kad neko od nas veoma dobro pleše, ako to čini drugačije od ostalih, naši plesni pokreti neće izgledati lepo i skladno, pa nećemo ostvariti dobre rezultate. Kasnije, nadzornici su pogledali video koji smo snimili i kazali da se sada bolje krećemo. Znao sam da je to zasluga Božjeg vođstva, kao i da smo taj rezultat ostvarili skladnom saradnjom.

Jednog dana sam na okupljanju pročitao neke Božje reči, iz kojih sam stekao novo razumevanje svoje iskvarene naravi. Svemogući Bog kaže: „Sotona je toliko duboko iskvario ljudski rod da svi odreda imaju sotonsku prirodu i nadmenu narav; čak su i budale i idioti nadmeni, misle da su bolji od drugih ljudi i odbijaju da im se potčine. Jasno se vidi da je ljudski rod toliko duboko iskvaren i da im je veoma teško da se pokore Bogu. Zbog svoje nadmenosti i samopravednosti, ljudi su potpuno izgubili razboritost; neće nikog da slušaju – čak i ako je to što drugi govore ispravno i u skladu s istinom, oni neće da ih slušaju. Ljudi se, upravo zbog nadmenosti, usuđuju da osude Boga, da Boga kore i da Mu se opiru. Kako se onda rešiti nadmene naravi? Može li se razrešiti uz oslonac na ljudsko suzdržavanje? Može li se rešiti samo time što će biti prepoznata i priznata? Nipošto. Nadmena narav se može razrešiti na samo jedan način, a to je prihvatanje Božjeg suda i grdnje. Samo oni koji su u stanju da prihvate istinu mogu postepeno odbaciti svoje nadmene naravi; oni koji ne prihvataju istinu nikada neće moći da se reše svojih nadmenih naravi. Viđam mnogo ljudi koji u svojoj dužnosti pokažu neki talenat i to im udari u glavu. Kad pokažu nekakve sposobnosti, misle da su ostavili jak utisak, pa žive od tih sposobnosti i ne guraju dalje. Ne slušaju druge ma šta oni govorili, već misle da su sitnice koje poseduju istina i da su oni sami nadmoćni. Kakva je to narav? To je nadmena narav. Previše im nedostaje razboritosti. Da li osoba može dobro da obavlja svoju dužnost ako ima nadmenu narav? Da li može da se pokori Bogu i da sledi Boga do samog kraja? To je još teže. Da bi popravili nadmenu narav, moraju naučiti kako da tokom obavljanja dužnosti iskuse Božje delo, Njegov sud i grdnju. Samo na taj način će istinski poznavati sebe. Svoju priroda-suštinu možeš istinski spoznati samo ako jasno vidiš svoju iskvarenu suštinu, ako jasno vidiš koren svoje nadmenosti, pa ga onda raspoznaš i raščlaniš. Moraš da iskopaš sve iskvarene stvari u sebi, da ih uporediš sa istinom i da ih upoznaš u odnosu na istinu. Onda ćeš znati šta si: ne samo da si ispunjen nadmenom naravi, i ne samo da ti nedostaje razboritosti i pokornosti, već ćeš videti da ti nedostaje previše stvari, da nemaš istina-stvarnost, kao i to koliko si jadan. Tada više nećeš biti kadar da budeš nadmen. Ako sebe ne raščlaniš i ne upoznaš na ovaj način, onda nećeš znati svoje mesto u vaseljeni dok obavljaš svoju dužnost. Mislićeš da si sjajan u svakom smislu, da su ostali po svemu loši i da si samo ti najbolji. Potom, stalno ćeš se praviti važan pred svima da bi se ostali ugledali na tebe i obožavali te. U tome nema nimalo samosvesti. Neki ljudi se uvek prave važni. Kad drugima to bude neukusno, upute im kritike da su nadmeni. Ali ovi to ne prihvataju, već i dalje misle da su talentovani i sposobni. Kakva je to narav? Previše su nadmeni i samopravedni. Da li su ljudi koji su toliko nadmeni i samopravedni kadri da žude za istinom? Da li mogu da tragaju za istinom? Ako nikada neće uspeti da upoznaju sebe i ako ne odbace svoju iskvarenu narav, mogu li onda dobro obavljati svoju dužnost? Svakako da ne” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Pročitavši ove Božje reči, shvatio sam da čovek, zbog svoje iskvarene naravi, stalno misli da je u pravu i da ima nadmoć nad drugima. Stoga mu je veoma teško da se pokorava Bogu i da prihvata tuđe predloge. Kad je čovek nadaren ili poseduje određene veštine u nekoj oblasti, misliće da je bolji od drugih i da zna više, radiće u skladu sa svojim zamislima i biće mu teško da sarađuje s drugim ljudima. Čak i kad se predlozi koje mu drugi iznose slažu s načelima, on ne želi da ih usvoji. I ja sam se ponašao upravo tako. Verovao sam da imam iskustva u plesu i da zato ostali treba da se uče na mojim pokretima. Naročito kad su mi nadzornici rekli da lepo plešem, stekao sam još bolje mišljenje o sebi. Kad su mi braća i sestre davali predloge, nisam ih pažljivo slušao i nisam hteo da ih primenim kako bih popravio svoj ples. Iako je to što su mi braća i sestre govorili bilo ispravno i mada sam jasno mogao da vidim da se moji pokreti razlikuju od njihovih i da nisu usklađeni s njima, ja i dalje nisam želeo to da prihvatim i da se promenim. Mislio sam: „Zašto bih vas poslušao? Plešem bolje od vas. Trebalo bi da ja vama dajem smernice.” Kad su braća i sestre tražili da više puta ponovim neki plesni korak, nisam to hteo da prihvatim, jer mi se činilo da oni mene podučavaju. Zar takvo moje ponašanje nije bilo previše nadmeno? Božja suverenost i uređenje nalažu nam da plešemo zajedno, kako bismo mogli dobro da sarađujemo i da obavljamo svoju dužnost. Ja sam, međutim, bio nadmen i samopravedan: uvek sam plesao na svoj način i nisam prihvatao tuđe sugestije, što je dovelo do loše saradnje među braćom i sestrama i takođe usporilo naš napredak u plesu. U stvari, plesni pokreti koje sam naučio u spoljnom svetu nisu predstavljali načela ni merila. Neki moji pokreti bili su prenaglašeni i ne baš pobožni: pomoću njih nisam mogao da ostvarim efekat svedočenja o Bogu. Kad već verujem u Boga, onda i moji pokreti treba da budu pravilni i dostojanstveni. Ja plešem zato da bih veličao Boga i da bi publika osetila zadovoljstvo u srcu i mogla da zajedno sa mnom veliča Boga. Nisam više smeo da budem nadmen i da se držim svojih zamisli. Moram da se pokorim zahtevima Božje kuće i da zaboravim na sebe, skladno radeći sa svojom braćom i sestrama.

Kasnije sam pročitao sledeći odlomak Božjih reči: „Mislite li da je iko savršen? Ma kako da su snažni, sposobni i nadareni, ljudi ipak nisu savršeni. Oni moraju to da priznaju, jer to je činjenica, a to je ujedno i stav koji ljudi treba da zauzmu kako bi pravilno pristupali vlastitim zaslugama, odnosno svojim prednostima i manama; to je racionalnost koju ljudi treba da poseduju. S takvom racionalnošću, moći ćeš pravilno da sagledavaš kako svoje, tako i tuđe prednosti i slabosti, a ona će ti omogućiti i da skladno sarađuješ s drugim ljudima. Ako si razumeo ovaj aspekt istine i ako možeš da uđeš u taj aspekt istina-stvarnosti, moći ćeš lepo da se slažeš sa svojom braćom i sestrama, i da korišćenjem njihovih jačih strana, poništiš sve svoje slabosti. Ma koju dužnost da obavljaš i ma šta da radiš, na taj način ćeš stalno bivati sve bolji u tome i imaćeš blagoslov od Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatio da, ma kakve veštine ili iskustva da posedujemo u nekoj konkretnoj oblasti, to ne znači da smo savršeni i da nećemo praviti greške. Svi ljudi greše i svi imaju neku manu. Zato moramo učiti iz prednosti drugih, kako bismo nadomestili svoje nedostatke i valjano vršili dužnost. Kada bismo ranije vežbali, nisam dobro sarađivao s braćom i sestrama. Narav mi je bila veoma nadmena i stalno sam mislio da sam bolji od njih. Njihove predloge nisam uzimao za ozbiljno, pa su moji plesni pokreti stalno bili neusklađeni s njihovim. Da nije bilo razotkrivanja Božjim rečima i smernica koje su mi braća i sestre davali, ja ne bih razumeo samog sebe i čak bih postao još nadmeniji. Moram da učim od svoje braće i sestara. Učenjem iz njihovih prednosti nadomeštam svoje nedostatke i tako jedni drugima pomažemo. Samo tako možemo dobro da obavimo svoju dužnost. Kasnije su mi, tokom plesa, braća i sestre ukazali na određene probleme. Primera radi, pokreti su mi bili prebrzi i tempo se razlikovao od njihovog. Predložili su mi da malo usporim kako bih se uskladio s njima. Kad sam saslušao njihove predloge, iako mi nisu bili po ukusu, nisam hteo da se, kao ranije, uporno držim svojih zamisli. Moram skladno da sarađujem s braćom i sestrama i da prihvatam njihove predloge. Kad sam tako vežbao, moji pokreti su bili bolji nego ranije i mogao sam da držim korak sa njima, tako da se moj ples popravio.

Kroz ovo iskustvo sam naučio kako da pravilno sarađujem s braćom i sestrama i donekle shvatio vlastitu iskvarenu narav. To malo razumevanja i promene koje sam uspeo da postignem rezultat su Božjih reči. Veoma sam zahvalan Bogu!