44. Više i ne pokušavam da sačuvam svoj obraz

U septembru 2023. godine, braća i sestre su me izabrali za crkvenog starešinu koji je prvenstveno odgovoran za rad na zalivanju. Kad sam čula tu vest, bila sam pod velikim pritiskom. Pomislila sam: „Crkveni rad sastoji se od brojnih zadataka. Tek sam započela sa obukom i nemam nikakvog iskustva. Ako krenem da pratim rad braće i sestara, pa iskrsnu neke stvari s kojima ne mogu da se izborim, šta će oni misliti o meni? Hoće li reći da mi nedostaje razuma i da pratim rad drugih ljudi koji ni sama ne znam da obavim?” Pošto nisam želela da oni otkriju moje mane i da me gledaju s visine, odbila sam dužnost starešine. Nadzorniku sam rekla: „Bolje je da vredno radim na svojoj sadašnjoj dužnosti.” Nadzornik se sa mnom sastao i u zajedništvu razgovarao: „Ti samoj sebi postavljaš prevelike zahteve. Svako ima neku manu i sasvim je normalno da se u našem radu javljaju nedostaci. Božji zahtevi prema nama nisu tako veliki. Ono što Bog vrednuje jeste naš stav prema dužnosti i On posmatra da li ulažemo sav svoj trud u ono što radimo.” Kad sam saslušala to što mi je nadzornik rekao, pomislila sam da je u pravu. Svako ima svoje mane i nedostatke i upravo zato svi moramo više da učimo i da se obučavamo. Nije trebalo da odbijem ponuđenu dužnost. Kasnije sam malo promislila sebi. Zašto uporno pokušavam da odbijem dužnost koja me zove?

Jednoga dana, tokom posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ako želiš da se daš potpuno odano u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji Bog stavi pred tebe. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio ili je nešto što je teško, ipak moraš da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ i da učiš o tome tokom sticanja iskustva i ulaska. Čak i ako trpiš teškoće, umoran si, ponižavan ili progonjen, moraš i dalje da se predaš sa potpunom odanošću. Samo sprovođenjem u delo na taj način moći ćeš da pružiš svu svoju odanost u svemu i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da posmatraš kao dužnost koju treba da obaviš, a ne kao lični posao. Kako treba da shvataš dužnosti? Kao nešto što Stvoritelj – Bog – da nekome da uradi; tako ljudi dobijaju dužnosti. Nalog koji ti Bog dȃ je tvoja dužnost i savršeno je prirodno i opravdano da obavljaš svoju dužnost kako Bog zahteva. Ako ti je jasno da je ta dužnost Božji nalog i da tako dobijaš Božju ljubav i blagoslov, onda ćeš moći da prihvatiš dužnost bogoljubivim srcem i moći ćeš da vodiš računa o Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost i moći ćeš da prevaziđeš sve teškoće kako bi udovoljio Bogu. Oni koji se istinski daju za Boga nikad ne bi mogli da odbiju Božji nalog; nikad ne bi mogli da odbiju bilo koju dužnost. Koju god dužnost da ti Bog dodeli, bez obzira na teškoće koje ona zahteva, ne bi trebalo da je odbiješ, već da je prihvatiš. To je put primene, a to znači primenu istine i davanje s potpunom odanošću u svemu kako bi se udovoljilo Bogu. Šta je ovde najvažnije? To su reči ’u svemu’. ’U svemu’ ne znači obavezno ono što voliš i ono u čemu si dobar, a još manje ono što ti je poznato. Ponekad će to biti nešto u čemu nisi dobar, nešto što treba da naučiš, nešto što je teško ili nešto u čemu moraš da patiš. Međutim, šta god da je u pitanju, čim ti je to Bog poverio, moraš da prihvatiš; moraš da prihvatiš to i da svoju dužnost dobro obavljaš, da se daješ svom odanošću i da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Šta god da se desi, uvek moraš da tragaš za istinom i kad utvrdiš kakva je primena u skladu sa Božjim namerama, tako treba to da sprovedeš u delo. Samo ako tako radiš, ti sprovodiš istinu u delo i samo tako možeš da uđeš u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da, ako želimo da udovoljimo Božjim namerama, moramo prihvatiti svaku dužnost koja dolazi od Boga. Ta dužnost koja nas zove može biti nešto što nikada ranije nismo radili, te stoga moramo uložiti vreme i trud da bismo je savladali, pa će naše telo morati više da pati. Možda će nam čak i ponos biti povređen zbog vlastitih mana, ali mi, bez obzira na sve, moramo imati prosto i poslušno srce. To je stav koji stvoreno biće treba da ima prema svojoj dužnosti. A onda sam uporedila sebe s tim. Kad sam čula da su me izabrali za starešinu crkve, znala sam da starešine moraju da prate realizaciju raznih zadataka unutar crkve, ali pošto sam u svakom pogledu imala manjkavosti, brinulo me je to što, ako u toku praćenja rada naiđem na probleme koje ne umem da rešim i za koje ne mogu da braći i sestrama ukažem na rešenje, svi će me zasigurno gledati s visine i govoriti da sam nesposobna. Stoga sam našla sebi izgovor tako što sam rekla da mnoge zadatke ne umem da obavim i da nisam dorasla tom poslu. Kad me je ta dužnost pozvala, nisam razmišljala o tome kako da pokažem razumevanje prema Božjim namerama i kako da tu dužnost ponesem na svojim plećima; naprotiv, htela sam da je odbijem kako me ljudi ne bi gledali s visine. Uopšte nisam štitila rad crkve. Bila sam izrazito sebična i ogavna. Bog mi je podario blagodat dopuštajući mi da obavljam dužnost starešine. To je bila sjajna prilika da zadobijem istinu, pa je trebalo da tu dužnost obavljam dobro, sa aktivnim i pozitivnim stavom. Kad sam to shvatila, bila sam spremna da preokrenem svoj pogrešni način razmišljanja. Iako sam imala brojne mane i nedostatke, želela sam da učim od svoje braće i sestara. Stoga sam nadzorniku rekla da želim da se obučim za starešinu.

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Prva vrsta su bili oni koji mogu da budu nadzornici raznih stavki rada. Prvi uslov za njih jeste da imaju sposobnost i kov da sagledaju istinu. To je minimalan uslov. Drugi zahtev je da nose breme – to je neizostavno” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Neki ljudi mogu da se zapitaju: ’Kako to da kriterijumi koje talentovani ljudi treba da ispune da bi bili unapređeni i gajeni ne uključuju shvatanje istine, posedovanje istina-stvarnosti niti sposobnost da se boje Boga i da se klone zla? Kako to da ne uključuju sposobnost da se spozna Bog, sposobnost da se pokori Bogu, bude odan Bogu i da se bude stvoreno biće u skladu s merilom? Jesu li te stvari zanemarene?’ Recite Mi, ako neko shvata istinu i ako je ušao u istina-stvarnost, i ako je u stanju da se pokori Bogu, i ako je odan Bogu, i ima bogobojažljivo srce i čak je spoznao Boga, ako mu se neće odupirati i ako je stvoreno biće u skladu s merilom, da li ga i dalje treba gajiti? Ako je zaista sve to postigao, zar rezultat gajenja nije već ostvaren? (Jeste.) Zato zahtevi za unapređenje i gajenje talentovanih ljudi ne sadrže te kriterijume. Pošto se kandidati unapređuju i gaje iz redova ljudskih bića koja ne shvataju istinu i koja su puna iskvarenih naravi, nemoguće je da ti kandidati koji se unapređuju i gaje već imaju istina-stvarnost ili da su se već u potpunosti pokorili Bogu, a kamoli da su već apsolutno odani Bogu, i oni su svakako još dalje od spoznaje Boga i od posedovanja bogobojažljivog srca. Kriterijumi koje talentovani ljudi svih vrsta prvenstveno treba da ispune da bi bili unapređeni i gajeni jesu oni koje smo upravo pomenuli – oni su najrealniji i najkonkretniji” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). „Recite Mi, kako možete da budete ljudi koji su obični i normalni? Kako možete, kao što Bog kaže, da zauzmete odgovarajuće mesto stvorenog bića – kako možete da ne pokušate da budete nadljudi ili neke važne ličnosti? Kako treba praktično da postupate da biste bili obična i normalna osoba? Kako se to radi? Ko će da odgovori? (Pre svega, moramo da priznamo da smo obični ljudi, vrlo obični ljudi. Postoji mnogo toga što ne razumemo, ne shvatamo i ne možemo da prozremo. Moramo da priznamo da smo iskvareni i manjkavi. Nakon toga, moramo da imamo iskreno srce i da često dolazimo pred Boga da tražimo.) Kao prvo, nemojte sebi dodeljivati titulu i biti vezani njome, govoreći: ’Ja sam vođa, ja sam glavni u timu, ja sam nadzornik, niko ne zna ovaj posao bolje od mene, niko u ovome nije veštiji od mene.’ Nemojte da se zaglavite u tituli koju ste sami sebi dodelili. Čim to uradiš, ona će ti vezati ruke i noge i to će uticati na ono što govoriš i radiš. To će uticati i na tvoje normalno razmišljanje i rasuđivanje. Moraš da se oslobodiš ograničenja tog položaja. Prvo, spusti se sa nivoa te zvanične titule i položaja i stani na mesto obične osobe. Ako tako postupiš, tvoj mentalni sklop će postati donekle normalan. Takođe moraš da priznaš i izgovoriš sledeće: ’Niti ovo znam kako da uradim, niti ono razumem – moraću malo da istražujem i učim’ ili ’Nikada to nisam doživeo, pa ne znam šta da radim’. Kada budeš sposoban da kažeš ono što zaista misliš i da iskreno govoriš, bićeš posednut normalnim razumom. Drugi će upoznati pravog tebe i na taj način će te videti kao normalnog, pa nećeš više morati da se pretvaraš, niti će biti nekog velikog pritiska na tebe i tako ćeš moći normalno da komuniciraš sa ljudima. Takav život je slobodan i lak; svako kome je život naporan sam je do toga doveo. Ne pretvaraj se i ne navlači masku. Pre svega, budi otvoren o onome što ti leži na srcu, o tvojim pravim mislima, tako da su ih svi svesni i da su svima jasne. Usled toga će sve tvoje brige i prepreke i sumnje između tebe i drugih biti uklonjene. Tebe sputava još nešto. Uvek sebe smatraš glavnim u timu, vođom, radnikom ili nekim ko ima titulu, status i položaj: ako kažeš da nešto ne razumeš ili ne možeš nešto da uradiš, zar ne omalovažavaš sebe? Kada zbaciš okove koji su ti u srcu, kada prestaneš da razmišljaš o sebi kao o starešini ili delatniku i kada prestaneš da misliš da si bolji od drugih ljudi, već osetiš da si obična osoba, isti kao i svi drugi, i da postoje neke oblasti u kojima si inferioran u odnosu na druge – kada sa drugima deliš istinu i pitanja vezana za posao sa takvim stavom, dejstvo je drugačije, kao i atmosfera” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Negovanje Božjih reči predstavlja temelj vere u Boga”). Iz Božjih reči sam razumela načela koja Božja kuća primenjuje kad unapređuje i obučava ljude. Ne radi se o tome da se za obuku i unapređenje na položaj starešine biraju samo oni ljudi koji već poseduju istina-stvarnost ili znaju da obavljaju razne poslove. Naprotiv, dokle god si sposoban da shvatiš istinu, dokle god imaš pristojnu ljudskost, nosiš breme svoje dužnosti i spreman si da učiš čak i ako nemaš iskustva, ti možeš da se obučavaš. Pored toga, ako si izabran za starešinu, ne smeš sebe da stavljaš na pijedestal, već treba da zauzmeš ispravan položaj i da priznaš da si samo običan čovek i da, o kojem god poslu da se radi, nisi odmah po rođenju bio sposoban da ga obavljaš. Kad se susretneš sa stvarima koje ne znaš ili ne razumeš, možeš da potražiš pomoć od braće i sestara. Setila sam se kako, na početku obuke za zalivanje pridošlica, nisam znala da obavljam taj posao, ali tada sam shvatila da zalivanje pridošlica zapravo predstavlja obuku u korišćenju istine radi rešavanja problema, što je bilo od koristi za moj život-ulazak, te sam stoga bila motivisana da tu dužnost dobro obavim. Dok sam se s braćom i sestrama obučavala korak po korak, posle nekog vremena sam i sama mogla da rešavam određene probleme. Shvatila sam da, bez obzira o kom se poslu radi, nije stvar u tome da možeš da ga obavljaš tek nakon što shvatiš i naučiš kako se radi; uvek je neophodno proći kroz određeni proces učenja i obuke. Mene je, međutim, vodila moja nadmena narav i smatrala sam da, ako su me već izabrali za starešinu crkve, moram da razumem više od ostalih i da u poslu budem bolja od svih. Jedino ću na taj način biti sposobna da pratim rad drugih ljudi. Takođe sam smatrala da će me ljudi sasvim sigurno gledati s visine ako nešto ne razumem ili ne umem da uradim, pa sam zato i odbila tu dužnost. Nisam poznavala svoju pravu meru. Suviše sam bila lišena razuma! U stvari, Božji zahtevi prema nama nisu veliki – dovoljno je da budemo obični ljudi i da se mirno suočimo sa svojim manama, da od braće i sestara aktivno tražimo pomoć oko stvari koje ne razumemo i da tražimo istinu kako bismo nadoknadili vlastite nedostatke. Ako se na taj način budemo postupno obučavali, brže ćemo napredovati. Kad sam to shvatila, bila sam spremna da se odreknem pogrešnog stava da sam „starešina i da moram da budem bolja od drugih i da razumem više od ostalih”, te da počnem da se ponašam kao poštena osoba. Svim srcem sam prihvatila dužnost starešine.

Isprva sam bila odgovorna samo za crkvu kojoj sam pripadala. Relativno dobro sam poznavala osoblje i rad te crkve, ali nedugo zatim, nadzornik me je zamolio da preuzmem odgovornost za rad još nekoliko crkava. Pomislila sam: „Radne sposobnosti braće i sestara u tim crkvama su veoma dobre. Oni u Boga veruju duže od mene. Nisam toliko dobra kao oni. Ako tokom praćenja njihovog rada ne budem znala mnogo toga da uradim, šta će oni misliti o meni? Hoće li me gledati s visine?” Nadzorniku sam poslala poruku da nisam dorasla tom poslu i da ne mogu to da radim. Odgovorio mi je da pokušam da se obučim i da tek nakon toga donesem odluku. Kasnije sam se prisetila odlomka Božjih reči koji sam jednom pročitala: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da moram da otpustim svoj ponos i status ako želim da dobro obavim svoju dužnost i da na svakom koraku moram davati prvenstvo interesima Božje kuće. Jedino ću na taj način udovoljiti Bogu. To što mi je ta dužnost uopšte ponuđena znači da me Bog uzdiže i podstiče me da još više tragam za istinom i da idem putem stremljenja ka istini. Pomislila sam kako je situacija u Mjanmaru napeta i stalno se ratuje. Nisam znala koliko dugo ću moći da obavljam svoju dužnost. Sada, kad sam dobila priliku da obavim neku dužnost, treba to pažljivo da cenim i ne smem da je odbijem samo zato što se brinem šta će drugi misliti o meni. Bez obzira na probleme koji se budu javili na mojoj novoj dužnosti, treba mirno da se suočim sa vlastitim nedostacima. Kad sam o tome ovako razmislila, srce mi se donekle umirilo. Jednog dana sam se sastala s bratom i sestrom s kojima sam sarađivala, kako bismo razgovarali o predstojećim poslovima. Otvorila sam im dušu i rekla im: „Imam brojne nedostatke i mnoge poslove ne umem da obavim, te stoga moramo da sarađujemo.” Čim sam to izgovorila, jako sam pocrvenela u licu. Iako mi se učinilo da sam donekle izgubila obraz, u srcu sam se osećala veoma spokojno kad sam im priznala svoje mane i saopštila ono što mi je ležalo na srcu. Brat i sestra me posle toga nisu gledali s visine i bili su spremni da sarađuju sa mnom kako bismo taj posao dobro obavili.

Jednoga dana, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči, iz kojih sam donekle razumela osnovni uzrok mog odbijanja dužnosti. Svemogući Bog kaže: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji imaju u glavama drugih ljudi, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari i gledaju na njih kao na vlastiti život. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Obraz i dostojanstvo ovih ljudi su poslednja granica koju moraju da čuvaju: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se potpuno odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao život, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govori samo u svoje ime, braneći se iz sebičnih razloga. Sve što radi, radi za sebe. Juri ka svemu što blista, dajući svima do znanja da je on bio deo toga. To zapravo nije imalo nikakve veze s njim, ali on nikada ne želi da bude ostavljen u pozadini, stalno se plaši da će ga drugi gledati s visine, stalno se plaši da će drugi reći da je ništavan i nesposoban za bilo šta, da nema nikakve veštine. Zar svim tim ne upravlja čovekova sotonska narav? Kada budeš mogao da se oslobodiš stvari poput obraza i statusa, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put koji vodi ka poštenju. Ipak, mnogima to nije lako postići. Kada se, na primer, pojavi kamera, ljudi jure ka prvim redovima; vole da se pojavljuju pred kamerama, što je veća medijska pažnja to bolje; brine ih da ne dobijaju dovoljno vremena pred kamerama i platiće bilo koju cenu za šansu da ga dobiju. I zar svim ovim ne upravlja čovekova sotonska narav? Ovo je njihova sotonska narav. Dakle, dobiješ to vreme pred kamerama – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – pa šta? Da li išta od ovoga dokazuje da imaš istina-stvarnost? Sve ovo nema nikakvu vrednost. Kada uspeš da prevaziđeš ove stvari – kada postaneš ravnodušan prema njima i više ne budeš mislio da su važne, kada obraz, sujeta, status i divljenje drugih više ne budu kontrolisali tvoje misli i ponašanje, a još manje kako obavljaš svoju dužnost – tada će izvršavanje dužnosti biti sve delotvornije i sve čistije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Pročitavši ove Božje reči, shvatila sam da svi ljudi cene status i da na svakom koraku i u svemu što rade vode računa o vlastitom ugledu i statusu. U mislima sam se vratila na sam početak, kad su me izabrali za starešinu crkve. Pošto sam tada tek bila započela sa obukom i imala brojne nedostatke, plašila sam se da ću, ako budem pratila rad braće i sestara a da pritom mnoge stvari ni sama ne znam da uradim, zbilja izgledati nesposobno. Da me ljudi ne bi gledali s visine, ja sam uvek iznova odbijala da se prihvatim te dužnosti. Time što mi je pružio priliku da se obučavam za starešinu Bog me je zapravo uzdizao. Bog se nadao da mogu da se otisnem na put stremljenja ka istini i da postepeno razrešim svoje iskvarene naravi. Ja, međutim, nisam to cenila, već sam uporno pokušavala da odbijem tu dužnost kako bih sačuvala obraz. Bila je to pobuna protiv Boga. Svih ovih godina sam uživala u zalivanju i opskrbi nebrojenim Božjim rečima, ali kad se javila potreba da učinim nešto za rad crkve, nisam razmišljala o tome kako da ispunim svoje odgovornosti ni kako da se Bogu odužim za blagodat. Zaista sam bila isuviše lišena ljudskosti! U stvari, otkad sam postala starešina, ja sam se postepeno opremala nekim istinama vezanim za raspoznavanje i obučavala se te istine primenjujem radi rešavanja problema. Kao starešina, iskusila sam mnoge stvari i mnogo puta bila u prilici da zadobijem istinu. Sve su to bili stvarni dobici! Ako ne budem služila kao starešina i ako ne budem pratila rad drugih ljudi, moje mane neće biti razotkrivene i ja ću sačuvati svoj obraz. Na taj način, međutim, ja na kraju neću zadobiti istinu i moje će naravi ostati nepromenjene. Zar tako na kraju neće ostati samo praznina? Naposletku ću samo izgubiti šansu da budem spasena i time samu sebe upropastiti. Strah me je i da pomislim na to. Kasnije sam bila u stanju da normalno obavljam svoju dužnost i da ne budem toliko sputana očuvanjem svog obraza.

Jednom sam otišla u neku crkvu da prisustvujem jednom njihovom okupljanju. Pričajući o radu crkvu, jedna sestra je jasno izrazila svoje zamisli, pa sam poželela da se nadovežem na to. Međutim, pošto mi se činilo da je ta sestra govorila toliko dobro i sveobuhvatno, ja sam ipak odlučila da ništa ne kažem. U sebi sam razmišljala: „Ako sam već došla a ne pružim im nikakav savet, šta će braća i sestre misliti o meni? Zar neće smatrati da sam krajnje beskorisna i da nemam nikakvih radnih sposobnosti?” Čim sam to pomislila, malo sam se postidela i pomislila da su me braća i sestre sasvim sigurno prozreli. Stoga više nisam htela da idem na njihova okupljanja. Tokom tih dana, nisam se raspitivala šta rade, niti sam pratila njihov rad. U to vreme sam osećala izvestan samoprekor: „Nisam pratila njihov rad zato što sam se plašila da će me braća i sestre gledati s visine. Zar to nije zanemarivanje dužnosti? Ako duže vreme ne budem pratila njihov rad, sigurno će me smeniti s ove dužnosti, pa ću izgubiti brojne prilike da zadobijem istinu. Ne smem stalno da vodim računa o tome šta drugi misle o meni. Ma koliko da me ljudi cene, od toga nema nikakve koristi. Ključna stvar je šta Bog misli o meni i to je ono najvažnije.” Stoga sam otpustila svoj ponos i otišla da ispratim njihov rad. Kasnije sam sebi napravila plan i u njemu zacrtala koje ću crkve i koje aspekte posla proveravati tokom jedne sedmice. U početku sam bila strašno nervozna. Plašila sam se da neću umeti lepo da se izražavam i da će me braća i sestre gledati s visine. Kad god bih osetila takav strah, umirila bih se i pomolila Bogu, tražeći od Njega da me sačuva od sputanosti vlastitim obrazom. Nakon što sam počela ispravno da razmišljam, mogla sam da umirim svoje srce i da normalno pratim rad drugih ljudi. Osim toga, kroz praćenje njihovog rada otkrila sam da sva braća i sestre imaju neke svoje prednosti, pomoću kojih sam mogla da nadoknadim vlastite slabosti. Ako bih ponekad naišla na problem u koji nisam mogla da prodrem tokom praćenja rada, ja bih im taj problem iznela direktno: „Još uvek ne mogu da prodrem u ovaj problem, pa ću to odložiti za kasnije.” Dok sam postupala na taj način, srce mi je bilo veoma spokojno. Za to što sam uspela da steknem ovo malo razumevanja i da ostvarim tu malu promenu zaslužne su isključivo Božje reči. Hvala Bogu!