47. Sada znam kako da se odnosim prema braku

Baka mi je propovedala jevanđelje Svemogućeg Boga poslednjih dana kad sam imao 18 godina. Čitajući reči Svemogućeg Boga, shvatio sam da Bog u poslednjim danima izražava istinu i obavlja delo suda da bi ljude očistio i spasao, da bi ih klasifikovao po vrstama i da bi ovo doba konačno priveo kraju. Nikada nisam verovao u Gospoda Isusa, ali sam imao dovoljno sreće da uhvatim korak sa poslednjom etapom Božjeg dela. To je za mene bila Božja blagodat. Moram iskreno da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost kako bih Bogu uzvratio ljubav. Od tog trenutka, počeo sam revnosno da tragam, da često čitam Božje reči i da se okupljam sa svojim roditeljima i bakom. Ujedno sam aktivno obavljao svoje dužnosti. Posle šest meseci, zbog potreba posla, napustio sam rodni dom da bih obavljao svoju dužnost. Povremeno bih, pri prolasku kroz svoj rodni grad, nalazio malo slobodnog vremena da posetim svoje.

Godine 2019, navršio sam 25. Jednom prilikom, kad sam svratio do kuće, otac mi je rekao: „Sine, stasao si za ženidbu i trebalo bi da osnuješ vlastitu porodicu. Pogledaj svog rođaka i njegovu ženu. Nakon što su se venčali, mogli su i dalje da obavljaju svoje dužnosti u crkvi i sve je ispalo dobro.” Dao mi je još nekoliko primera mlade braće i sestara koji su stupili u brak, pokušavajući da i mene nagovori na to. Rekao sam mu: „Zauzet sam obavljanjem svoje dužnosti. Nemam baš neku jaku želju za ženidbom i porodičnim životom. U ovom životu ja samo želim da sve svoje vreme posvetim verovanju u Boga i obavljanju svoje dužnosti. Jedino kroz stremljenje ka istini i dobro obavljanje dužnosti naš život može imati smisla. Bog kaže: ’Neke ljude njihove porodice tlače, tako da ne mogu da veruju u Boga ako se ne venčaju. U tom slučaju im je brak, nasuprot tome, od koristi. Za druge brak ne donosi nikakvu korist, već ih košta onoga što su nekada imali’ („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Primena (7)”). Niko iz naše porodice me ne progoni, pa stoga želim da sve svoje vreme posvetim obavljanju dužnosti. To će biti korisno za moju težnju za životom.” Dok sam to govorio, gledao sam oca koji je ležao na krevetu i delovao razočarano. Tihim glasom je promrljao: „Ako sve svoje vreme posvećuješ obavljanju dužnosti, ti ideš pravim putem. Ako si odlučio da se ne ženiš, to je tvoje pravo i ja ti se u to neću mešati. Ali kad pomislim na našu porodicu, koja se poslednje tri generacije održava samo zahvaljujući sinovima jedincima, i kako će se s tobom završiti naša porodična loza ukoliko se ne oženiš, dođe mi tužno oko srca. Zato sam i poželeo da s tobom popričam o tome da li bi i ti, kao i tvoj rođak, možda hteo da se oženiš.” Nakon toga, otac više nikad nije pokušao da me nagovori na ženidbu.

Po završetku Prolećnog festivala 2024. godine, neka braća i sestre su pohapšeni u oblasti u kojoj sam obavljao svoju dužnost. Na neko vreme sam ostao bez prikladne domaćinske kuće u kojoj bih živeo, pa sam starešinama predložio da se privremeno vratim svojoj kući. Dok sam boravio u svom domu, majka bi s vremena na vreme započinjala razgovor na temu moje ženidbe. Jednom prilikom me je upoznala s ćerkama nekoliko sestara. Za jednu od njih je mislila da je baš lepa, pa me upitala šta ja mislim o tome. Čim sam to čuo, pomislio sam: „Moja ženidba je roditeljima stalno na pameti i pritiska ih kao teret, pa su sad rešili da nešto preduzmu po tom pitanju. Ako ih odbijem direktno, to će majku suviše povrediti.” Stoga sam razgovor skrenuo na drugu temu, svesno izbegavajući pitanje braka. Jedne večeri, dok smo ćaskali, majka mi je svečanim glasom rekla: „Sine, znaš li ti zbog čega sam uštedela ovoliki novac? Jedan od razloga je da bih mogla da plaćam troškove lečenja za baku, a drugi da i tebe konačno oženimo. Pošto nas je baka u međuvremenu napustila, jedina preostala važna stvar za našu porodicu je tvoja ženidba. Ako sretneš neku prikladnu devojku, trebalo bi da je oženiš! To ti uopšte neće smetati da i dalje veruješ u Boga. Već si napunio tridesetu i vreme ti neumitno ističe. Ako se ne oženiš, nećeš imati nikoga da ti pravi društvo i naposletku ćeš ostati sam samcit. Tvoj otac i ja smo takođe sve stariji, tako da ni mi nećemo moći da ti celog života pravimo društvo.” Dok sam slušao majčine reči, osetio sam blago probadanje u srcu. Svih ovih godina, čvrsto sam se držao svog stanovišta o braku, ali sada sam zbilja počeo da se dvoumim. Prisećao sam se dana kad je baka prošle godine preminula. Osećao sam da njenim odlaskom gubim još jednu osobu koja bi mogla da mi pravi društvo i kroz srce mi je prošla nekakva jeza: „Ako se ne oženim, kad mi roditelji budu umrli, starost ću proživeti u samoći.” Osim toga, roditelji mi još od malih nogu nisu postavljali nikakve zahteve. Podržavali su me svih ovih godina dok sam daleko od kuće obavljao svoju dužnost. A ja se nisam udostojio da im ispunim čak ni tu jedinu sitnicu koju su od mene očekivali u ovom životu. Imao sam osećaj da sam time izneverio svoje roditelje. Ali onda mi se javila druga misao: „Ako se oženim i dobijem decu, imaću mnogo više zavrzlama u životu i mnogo manje vremena i energije za obavljanje dužnosti. Možda čak uopšte neću ni moći da obavljam svoju dužnost. Upravo to se desilo jednom bratu, koga je život naterao da se vrati u svet kako bi zaradio novac nakon što se oženio. Nije više mogao čak ni da redovno prisustvuje okupljanjima. Primio sam Božju blagodat da dođem u Božju kuću kako bih obavljao svoju dužnost i tokom ovih godina sam toliko toga dobio od Boga. Ako ne budem obavljao svoju dužnost, već odem da živim bračnim životom, ja ću time izneveriti Boga!” Stoga sam majci rekao: „Ne želim da zasnivam porodicu. Čim zasnujem porodicu, snaći će me bezbrojne zavrzlame, a to će uticati na moju dužnost. Dobro mi je ovako. Neka si mi ti živa i zdrava, nema potrebe da se brineš zbog mene.” Kad je majka to čula, toliko se rastužila da je samo pognula glavu i više ni reč nije progovorila. To me je podsetilo na očevo razočarenje i tugu od pre nekoliko godina i srce mi se najednom raznežilo. Pomislio sam: „Ako ne budem mogao da udovoljim čak ni ovom zahtevu roditelja i još ih ostavim da se stide pred rodbinom i prijateljima i da trpe osude i podsmehe drugih ljudi, zar to neće biti isuviše sebično od mene? Ja sam jedino dete koje su moji roditelji rodili i odgajili, pa ako se ne oženim i ne izrodim decu, moja će porodica ostati bez naslednika. Time ću izneveriti roditelje i svoje pretke. Zar to ne znači da sam odrođeno dete? Svi rođaci i prijatelji me pitaju kad ću da se ženim. Neki od njih tvrde da moji roditelji nisu dovoljno odgovorni. Kažu da, iako sam više nego sazreo, za brak, još nemam ni ženu a kamoli decu, i da time prekidam porodičnu lozu. Ako ne požurim da osnujem porodicu i izgradim sebi karijeru, ko zna šta će još govoriti o meni iza mojih leđa!” Za sve to vreme sam se toliko nervirao zbog toga da ponekad nisam mogao da zaspim čak do iza ponoći. U sebi sam razmišljao: „Svih ovih godina sam svoju dužnost obavljao daleko od kuće i pritom sreo nekoliko braće i sestara mojih godina koji su se venčali i dobili decu. Iako su oko toga imali puno zavrzlama, i dalje su mogli da obavljaju neke dužnosti. Šta ako zaista naletim na prikladnu osobu, oženim se i nastavim da verujem u Boga, ujedno živeći u braku? Ne treba da dopustim da rodbina i prijatelji govore kako prekidam porodičnu lozu, jer će se moji roditelji stideti pred njima zbog toga. Ali ženidba i rađanje dece nose sa sobom mnoge komplikacije, što će me umnogome ograničavati u obavljanju dužnosti, a da pritom neće nimalo doprineti mojoj veri u Boga ni mom stremljenju ka istini…” Bio sam u dilemi. Kasnije su mi starešine pronašle prikladnu domaćinsku porodicu i u pismu zatražile od mene da odem tamo i da nastavim da obavljam svoju dužnost. Majka je na rastanku zaplakala. Jako sam se rastužio i jedva sam suzdržavao suze da me majka ne bi videla uplakanog. Imao sam osećaj da sam u ovom životu izneverio svoje roditelje. Ne samo što nisam mogao da im, kao sin, pravim društvo, nego sad još moraju i da brinu zbog mene i da trpe da ih drugi iza leđa ogovaraju. Strašno sam se mučio živeći u takvom stanju, a to je uticalo i na moj učinak u obavljanju dužnosti. Znao sam da je moje stanje pogrešno i zato sam svesno čitao Božje reči i u njima tražio rešenje za taj problem.

Jednog popodneva, iznenada sam se setio himne Božjih reči koju sam nekada čuo i koja se zvala „Čemu mladi ljudi treba da teže.” Odmah sam potražio taj odlomak Božjih reči i pročitao ih. Svemogući Bog kaže: „Mladi ljudi bi trebalo da budu bez težnji, poleta i životnog duha da teže ka napretku; ne treba da budu obeshrabreni sopstvenim izgledima niti treba da gube nadu u život ili poverenje u budućnost; treba da imaju istrajnost da nastave putem istine koji su sada izabrali – da ostvare svoju želju da čitave svoje živote daju za Mene. Ne bi trebalo da budu bez istine niti da skrivaju licemerje i nepravdu – trebalo bi da sa ispravnim stavom čvrsto stoje. Ne treba samo da puštaju da ih život nosi, već treba da poseduju duh odvažnosti da se žrtvuju i da se bore za pravdu i istinu. Mladi ljudi treba da imaju hrabrosti da ne podležu ugnjetavanju sila tame i da preobraze značaj svog postojanja. Mladi ljudi ne treba da se pomire sa nedaćama, već treba da budu otvoreni i iskreni, sa duhom praštanja za svoju braću i sestre. Naravno, ovo su Moji zahtevi za svakoga i Moj savet svima. Ali još i više, ovo su Moje umirujuće reči za sve mlade ljude. Trebalo bi da primenjujete u skladu sa Mojim rečima. Naročito, mladi ljudi ne bi trebalo da su lišeni rešenosti da jasno raspoznaju istinu u stvarima i da traže pravdu i istinu. Treba da težite svim stvarima lepim i dobrim i treba da steknete realnost svih pozitivnih stvari. Štaviše, prema svom životu treba da budete odgovorni i ne smete ga shvatati olako. Ljudi dolaze na zemlju i retko se ukazuje susret sa Mnom, a takođe se retko ukazuje prilika da se traži i zadobije istina. Zašto ne biste cenili ovo prelepo vreme kao pravi put kojem treba težiti u ovom životu? I zašto ste uvek tako prezrivi prema istini i pravdi? Zašto po sebi uvek gazite i sebe upropaštavate zbog te nepravednosti i prljavštine koja se s ljudima poigrava?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Reči upućene mladima i starima”). Čitajući Božje reči, imao sam osećaj da me Bog usmerava licem u lice. To me je u ogromnoj meri ohrabrilo. Uvideo sam da Bog od mladih ljudi uveliko očekuje da streme ka istini. Od mene se, kao od mladog čoveka koji veruje u Boga, ne zahteva samo da imam ideale i ciljeve da stremim ka zadobijanju istine, već i da zauzmem čvrst stav: ne smem da se povodim za gomilom, već moram da budem u stanju da raspoznajem stvari. Setio sam se Petra. I on je još u mladosti počeo da veruje u Boga. Čeznuo je za pravdom i bio je žedan istine. Roditelji su od njega tražili da završi školu kako bi, kad odraste, mogao da dobije položaj nekakvog zvaničnika, ali Petar je znao da je to suprotno težnji ka ispravnom putu i da je takav život isprazan. Nije dozvolio da ga roditelji sputavaju, tako da je ipak izabrao da krene putem vere u Boga. Petar je mogao da razlikuje ispravno od pogrešnog i zauzeo je čvrst stav. Mogao je da prezre, odbaci i odbije da sledi ono što potiče od čoveka, mogao je podnese poniženje i da žrtvuje čak i vlastiti život da bi sledio ono što potiče od Boga. Na kraju ga je Bog usavršio i on je proživeo najsmisleniji mogući život. U poređenju s Petrovim iskustvom, osećao sam se krajnje posramljeno. Kad sam bio izložen osudama nevernika u pogledu braka i kad sam podnosio izvesno poniženje i bol, odrekao sam se svog stava. Smatrao sam da ženidba i rađanje dece radi ispunjenja dužnosti prema roditeljima ima istu važnost kao i obavljanje dužnosti stvorenog bića. Pokušavao sam da istovremeno sedim na dve stolice, ali obe su bile nestabilne jer se ni za jednu nisam sasvim opredelio. Mi sada živimo u kritičnom periodu u kojem Bog radi na spasenju čovečanstva. Ako se u ovom trenutku oženim i dobijem decu, moraću naporno da radim da bih ih izdržavao, pa mi neće preostati mnogo vremena i energije da obavljam dužnost i da stremim ka istini. Ako ostanem bez povoljnih okolnosti u kojima sada živim, kajaću se zbog toga do kraja svog života. Kad sam to shvatio, uvideo sam da moja želja da osnujem porodicu i da ujedno nastavim da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost naprosto nije realna. Kad se budem oženio, to možda neće više zavisiti od mene. Ne smem da dozvolim roditeljima da utiču na mene. Moram istrajati u svom stremljenju. Shvativši to, u srcu više nisam osećao toliku nedoumicu i muku. Kasnije, međutim, kad god bih se našao u prikladnom okruženju, i dalje su mi se javljale ideje o tome kako bih mogao da se oženim i da počnem da vodim takav život. Jednom sam se iskreno pomolio Bogu: „Dragi Bože, onog dana kad sam se Tebi vratio, odlučio sam da ću Te celog života slediti, da ću se davati za Tebe i obavljati dužnosti stvorenog bića. Ali odskora sam počeo stalno da razmišljam o tome da nađem sebi partnerku, da osnujem porodicu i da živeći porodičnim životom verujem u Boga. Ne želim da na taj način propadnem, ali nemam snage da učvrstim tu svoju rešenost. Molim Te, izvedi me iz ovog pogrešnog stanja.”

Jednog dana, pročitao odlomak Božjih reči iz kojeg sam donekle shvatio svoj problem. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi ne mogu da podnesu roditeljsko zvocanje. Isprva misle kako je sjajno što žive sami i što samo o sebi moraju da brinu. Naročito nakon što poveruju u Boga, oni su veoma zauzeti svakodnevnim obavljanjem svojih dužnosti i nemaju vremena da misle o tim stvarima, pa se zato ni sa kim ne zabavljaju i ne planiraju da se venčaju. Oni, međutim, ne mogu pobeći strogom nadzoru roditelja. Roditelji se ne slažu s njihovom odlukom i stalno ih podstiču i pritiskaju. Kad god se vide sa svojom decom, počinju da zvocaju: ’Viđaš li se s nekim? Ima li ikoga da ti se dopada? Hajde, dovedi ga što pre kući, kako bismo mogli da ga proverimo. Ako odgovara, stani već jednom na ludi kamen i udaj se; nikada nećeš biti mlađa! Žene su sa trideset godina neudate, a muškarci sa trideset pet ne traže partnere – o čemu se tu radi? Je li to pokušaj da se svet okrene naopačke? Ako se ne udaš, ko će brinuti o tebi kad ostariš?’ Roditelji neprestano brinu i trude se oko toga, teraju te da tražiš ovakvu ili onakvu osobu i nagovaraju da pronađeš partnera s kojim ćeš se venčati. Čak i nakon venčanja, roditelji ne prestaju da ti dosađuju: ’Požuri da što pre rodiš, dok smo još mladi. Mi ćemo se starati o tvojoj deci.’ Kažeš im: ’Ne treba vi da mi čuvate decu. Ne brinite.’ A oni odgovaraju: ’Kako to misliš ’Ne brinite’? Požuri i rodi nam unuče! Kad se rodi, mi ćemo brinuti o njemu. A ti možeš da preuzmeš tu ulogu kad ono malo poodraste.’ Ma šta da roditelji očekuju od svoje dece – bez obzira kakve stavove oni imaju i da li su im očekivanja ispravna – njihova deca to uvek osećaju kao breme. Ako poslušaju svoje roditelje, neće se osećati udobno ni srećno. Ukoliko ih ne poslušaju, mučiće ih griža savesti: ’Nije da roditelji nisu u pravu. Već su zašli u pozne godine, a ja se nikako još ne udajem, niti rađam decu. Tužni su zbog toga i stalno me kume i mole da se udam i da im rodim unučiće. To je ujedno i njihova obaveza.’ Kada je, dakle, reč o odnosu prema onome što roditelji od njih u ovom smislu očekuju, duboko u sebi ljudi to uvek nejasno osećaju kao breme. Čini im se da će pogrešiti i ako poslušaju i ako ne poslušaju roditelje; u svakom slučaju, misle da bi s njihove strane bilo nezahvalno i nemoralno da se ogluše o roditeljske želje i zahteve. To je problem koji opterećuje njihovu savest. Neki roditelji se svojoj deci čak otvoreno mešaju u život: ’Požuri, udaj se i rodi decu. Najpre mi podari velikog i zdravog unuka.’ Na ovaj način, oni bi čak da odlučuju i o polu deteta. Neki roditelji još kažu: ’Pošto već imaš jednu kćer, što pre da mi podariš unuka; želim da imam i žensko i muško unuče. Ti i tvoja supruga ste toliko zauzeti verovanjem u Boga i po vasceli dan obavljate nekakve dužnosti. Ne radiš ono što treba da radiš; jako je važno imati decu. Zar ne znaš da ’Od tri greha prema roditeljima, najgori je nemati naslednika’? Misliš li da je dovoljno imati jednu kćer? Bolje bi ti bilo da mi što pre podarite i jednog unuka! Pošto si ti naš jedinac, zar ne vidiš da će nam se loza ugasiti ako nam ne podariš unuka?’ Ti onda razmišljaš: ’U pravu su. Ako se porodična loza završi sa mnom, zar time neću izneveriti svoje pretke?’ Pogrešno je, dakle, ne sklopiti brak, a pogrešno je i ako se iz tog braka ne izrode deca; nije, međutim, dovoljno da imaš samo ćerku, nego moraš da imaš i sina. Čak i ako dobiješ sina prvenca, roditelji će ti reći: ’Jedno dete nije dovoljno. Šta ako mu se nešto desi? Napravite još jedno, da bi pravili društvo jedno drugom.’ Što se dece tiče, reč roditelja za njih predstavlja zakon, pa su u stanju da se ponašaju potpuno nerazumno i da zastupaju kranje iskrivljenu logiku – deca, jednostavno, ne znaju kako da se nose sa roditeljima. Roditelji im se mešaju u život i kritikuju njihov način života, posao, brak i stavove o raznim stvarima. Deci ne preostaje ništa drugo nego da gutaju svoj bes. Od roditelja ne mogu da se sakriju, niti da ih se otresu. Svoje roditelje ne mogu da prekore, niti da ih prevaspitaju – pa šta im je onda činiti? Oni ih, jednostavno, trpe, nastoje da se što ređe viđaju, a kad baš ne mogu da izbegnu susret s njima, trude se da izbegnu sve škakljive teme. Ako im ipak postave neko škakljivo pitanje, odmah će ih preseći i pobeći negde. Ima, međutim, ljudi koji pristaju na zahteve roditelja samo da ne bi izneverili njihova očekivanja i da ih ne bi razočarali. Stoga vi možda i preko volje pristajete na izlaske, na stupanje u brak i rađanje deteta. Nije, međutim, dovoljno roditi jedno dete; morate ih imati nekoliko. Vi i to radite da biste udovoljili zahtevima svojih roditelja i doneli im sreću i radost. Bez obzira na to da li možete da im ispunite želje, zahtevi roditelja su svakom detetu mučni. Naime, budući da tvoji roditelji ne rade ništa protivzakonito, ne možeš da ih kritikuješ niti da ih urazumiš, a ne možeš ni s drugima da popričaš o tome. Dok jedni drugima ovako prebacujete lopticu, taj problem se pretvara u breme. Stalno ti se čini da svojim roditeljima i precima nećeš moći čiste savesti da pogledaš u oči sve dok ne budeš mogao da ispuniš njihove zahteve u pogledu braka i potomstva. Ako nisi ispunio zahteve roditelja – to jest, ako se nisi ni sa kim zabavljao, stupio u brak i dobio decu, te tako produžio porodičnu lozu, kako su oni od tebe tražili – stalno ćeš osećati nekakav teret na duši. Moći ćeš malo da se opustiš samo ako ti roditelji obećaju da se u te stvari neće mešati i ako ti daju odrešene ruke da probleme rešavaš u hodu. Ali, ako članovi šire rodbine, prijatelji, vršnjaci, kolege sa posla i svi ostali počnu da ti šalju određene signale, da te osuđuju i da te iza leđa ogovaraju, to će za tebe takođe predstavljati breme. Kad si samac sa 25 godina, ne misliš da je to mnogo bitno, ali kad napuniš 30, počinješ da osećaš kako stvari ne stoje baš najbolje, pa stoga izbegavaš te rođake i prijatelje i nastojiš da ne pokrećeš tu temu. A ako si sa 35 godina još uvek samac, ljudi će te pitati: ’Zašto si još uvek neoženjen? Je li s tobom sve u redu? Ti si nekakav čudak, šta li?’ Ako si se oženio, ali još uvek nemaš decu, reći će ti: ’Kako to da nisi dobio dete nakon ženidbe? Drugi se žene pa dobiju ćerku, a zatim i sina, ili prvo sina pa ćerku. Zbog čega ne želiš da imaš decu? Šta je s tobom? Zar nemaš nimalo ljudskih osećanja? Jesi li ti uopšte normalan?’ Sva ova pitanja, bilo da ih postavljaju roditelji ili društvo, pretvaraju se u breme koje moraš da nosiš u raznim situacijama i okruženjima. Osećaš da grešiš, pogotovo zbog životnog doba u kojem se trenutno nalaziš. Ako, recimo, imaš između trideset i pedeset godina, a još uvek si sama, počinješ da zazireš od druženja s drugim ljudima. Oni pričaju: ’Ova žena se nikada nije udavala i sad je matora usedelica, koju niko ne želi i koju niko neće da oženi.’ ’A ovaj momak je čitav svoj život proveo bez žene.’ ’Što se nije ženio?’ ’Ko zna, mora da mu nešto fali.’ Ti razmišljaš: ’Ništa mi ne fali. Zašto se onda nisam oženio? Nisam poslušao roditelje i načisto sam ih izneverio.’ Ljudi kažu: ’Ovaj momak je neoženjen, a ona devojka neudata. Gledaj kako su im roditelji jadni i bedni zbog toga. Drugi roditelji imaju unučiće i praunučiće, a oni su još uvek sami. Mora da su im preci nešto teško zgrešili, a? Zar time ova porodica ne ostaje bez naslednika? Neće imati nijednog potomka koji bi im produžio lozu. Šta se dešava s tom porodicom?’ Ma koliko da si u ovom trenutku nepokolebljiv, dokle god si samo običan smrtnik i dokle god ne poseduješ dovoljno istine da bi te stvari razumeo, one će, pre ili kasnije, prerasti u problem i počeće da te ometaju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Božje reči su tačno razotkrivale moje pravo stanje. Znao sam da ženidba donosi ogromne komplikacije i da nimalo neće doprineti mom stremljenju ka istini i obavljanju dužnosti, pa zato nisam ni hteo da se ženim. Ali kad sam, napunivši tridesetu, i dalje bio bez žene i dece, rodbina i prijatelji su počeli da me kritikuju i da mi se podsmevaju. Ni ja ni moji roditelji nismo više mogli da hodamo uzdignute glave. Zbog toga su me roditelji uporno nagovarali da se oženim, kako ne bih prekinuo porodičnu lozu. Čak su počeli da me aktivno upoznaju s potencijalnim udavačama. Sve je to bio rezultat moje sputanosti tradicionalnim predstavama, poput: „Od tri greha prema roditeljima, najgori je nemati naslednika” i „Kad muškarcu dođe vreme treba da se oženi, a kad ženi dođe vreme treba da se uda.” Te pogrešne ideje, koje nam je usadio Sotona, tretirali smo kao nekakva načela koja treba da usmere naše vladanje i postupke. Verovali smo da roditelji moraju da se brinu o tome da im deca osnuju brak i izgrade karijeru kako bi imali decu koja će nastaviti porodičnu lozu, kao i da njihova deca moraju da se pokoravaju tome i da odgajaju vlastitu decu kako bi obezbedili obilje potomaka i kako bi njihovi roditelji mogli da uživaju u kući prepunoj dece i unučadi. Ako im deca to ne bi ostvarila, smatrali bi ih opasnim buntovnicima i odrođenom decom. Ja nisam mogao da ispunim očekivanja svojih roditelja, stvorio sam im puno briga, učinio da tuguju zbog mene i okaljao njihovo ime. Smatrao sam da sam, kao njihov sin, bio suviše sebičan i odrođen. Nisam mogao da podnesem osude rodbine i prijatelja, pa sam mislio da treba da se oženim kako bih se odužio svojim roditeljima. Ipak, nisam hteo da izgubim povoljne uslove za stremljenje ka istini i obavljanje dužnosti. Usled toga nisam mogao da jedem ni da spavam i živeo sam nesrećno. Bog je ljudima dao pravo da odluče da li će se razmnožavati ili neće i njihova je odluka opravdana, kakva god ona bila. Ali Sotona ljude sputava tradicionalnim predstavama, poput: „Od tri greha prema roditeljima, najgori je nemati naslednika” i „Kad muškarcu dođe vreme treba da se oženi, a kad ženi dođe vreme treba da se uda”, tako da oni ocenjuju da li neka osoba poseduje ljudskost i da li poštuje svoje roditelje na osnovu njenog bračnog statusa i broja dece, a ne na osnovu njenog karaktera, a kamoli na osnovu Božjih reči. Na taj način, ljudi ne samo da nisu u stanju da ikoga nepristrasno ocene, već su svi prisiljeni da žive zarad stupanja u brak i produžavanja porodične loze, jer se plaše da će ih, u suprotnom, drugi osuđivati i s gnušanjem ih odbaciti. A u stvari, ako neka osoba ne zasnuje brak, to ne znači da ona ne poštuje svoje roditelje. Neki ljudi ne žele da razmišljaju o ozbiljnoj vezi zato što su zauzeti pravljenjem karijere. Neki ne stupaju u brak zbog toga što su opterećeni životom. Ja sam odlučio da se ne ženim zato da bih mogao dobro da obavljam dužnosti stvorenog bića. To je moja sloboda i moja najispravnija odluka. Ali ja nisam posedovao istinu i nisam mogao da prozrem neke stvari, pa su me stoga sputavale tradicionalne predstave kojih nisam mogao da se oslobodim. Mogao sam samo bespomoćno da trpim pritisak od strane porodice i osudu javnog mnjenja. Moj otac i ja smo dugi niz godina verovali u Boga, a ipak smo stvari posmatrali iz ugla svih tih zabluda i još uvek smo bili vezani i sputani tim tradicionalnim predstavama. Zbilja smo bili previše glupi!

Jednoga dana, pročitao sam ove Božje reči: „Kakve veze ima ako se porodična loza prekine? Zar se tu ne radi samo o prezimenu koje je dato nekom telu? Duše nisu ni u kakvom srodstvu jedna s drugom; ne može biti reči ni o kakvom nasleđivanju ili nastavljanju loze među njima. Svi ljudi imaju zajedničkog pretka; svi su oni potomci tog pretka, tako da nema ni govora o svršetku ljudske loze. Nastavljanje loze nije tvoja obaveza. Ono čemu ljudi treba da teže jeste da idu pravim životnim putem, da žive slobodno i nesputano i da budu prava stvorena bića. Pretvaranje u mašinu za širenje ljudske rase nije breme koje treba da nosiš. Ti takođe nisi u obavezi da se razmnožavaš, niti da nastavljaš lozu tamo neke porodice. Bog ti nije dao tu obavezu. Ko god želi da se razmnožava, neka se slobodno razmnožava; ko god želi da nastavlja svoju lozu, neka to i čini; ko god želi da preuzme tu odgovornost, široko mu polje; to sa tobom nema nikakve veze. Ako nemaš volje da preuzmeš tu obavezu i da je ispuniš, to je sasvim u redu, jer to je tvoje pravo. Zar to nije prikladno? (Jeste.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Božje reči su mi ispunile srce jasnoćom i prosvećenošću, kao da mi je neko s njega skinuo težak kamen. Shvatio sam da ljudi nemaju nikakvu odgovornost u pogledu produžavanja porodične loze. U početku je Bog stvorio Adama i Evu, pretke ljudskoga roda, a čovečanstvo je onda, neprekidnim razmnožavanjem, stvaralo porodice i klanove, ali duša nijedne osobe ne pripada isključivo jednoj porodici ili jednom klanu. Bog je suveren nad svime i uređuje ko će pripasti kojoj porodici. Možda si u ovom životu rođen u porodici koja se preziva Li, u sledećem ćeš se možda roditi u porodici Džao, dok će u onom narednom životu Bog možda urediti da se rodiš u nekoj stranoj zemlji. Prezime neke osobe služi samo za njenu identifikaciju, a bez obzira na prezime koje nosimo, svi mi, na kraju krajeva, pripadamo stvorenom čovečanstvu, a izvor svih naših života je Bog. Ranije tu stvar nisam tako jasno sagledavao. Budući da su moju porodičnu lozu kroz tri generacije nastavljali sinovi jedinci, oduvek sam verovao da ću ja, ako u ovoj generaciji ostanem neoženjen i bez dece, prekinuti porodičnu lozu i na taj način izneveriti svoje roditelje i pretke. Zbog toga sam u srcu osuđivao sebe. Božje reči su me navele da shvatim da ljudske duše nisu ni u kakvom međusobnom srodstvu. Ako odlučim da se neću ženiti ili da neću imati decu, to uopšte ne znači da ne poštujem svoje roditelje. Moji roditelji i ja došli smo na ovaj svet sa svojim vlastitim misijama. Bog mi je podario blagodat time što mi je dopustio da u Božjoj kući obavljam svoju dužnost, a ja sam odlučio da se odreknem svetovnih zavrzlama i da se usredsredim na obavljanje svoje dužnosti. To je ono što znači ići ispravnim putem i baviti se svojim dužnostima. Bog to odobrava.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Što se braka tiče, ostavimo najpre po strani činjenicu da je brak određen od strane Boga. Božji stav prema ovom pitanju jeste da ljudima pruži pravo izbora. Možeš da biraš da li ćeš biti samac ili ćeš stupiti u bračnu zajednicu; možeš da biraš da li ćete živeti kao bračni par bez dece ili ćete stvoriti mnogočlanu porodicu. U tom pogledu, imaš slobodu da biraš. Bez obzira po kom ćeš osnovu donositi ove odluke i kakav rezultat želiš da postigneš, to pravo ti je, jednom rečju, podario Bog; ti imaš pravo da biraš. (…) Mada ti je Bog dao to pravo, prilikom korišćenja tog prava moraš dobro da razmisliš o odlukama koje donosiš, kao i o posledicama koje bi te odluke mogle da imaju. Ma kakve posledice da iz toga proisteknu, ne treba za to da kriviš ljude, niti treba da kriviš Boga. Treba da preuzmeš odgovornost za posledice svojih odluka. (…) S jedne strane, ako se odlučiš za brak, ne znači da si se time svojim roditeljima odužio za njihovu dobrotu, niti da si ispunio svoju detinju dužnost; naravno, ako odabereš da ostaneš sam, to takođe ne znači prkosiš svojim roditeljima. S druge strane, ako odlučiš da stupiš u brak i da imaš mnogo dece, to ne znači da se buniš protiv Boga, ni da Mu prkosiš. On te zbog toga neće osuđivati. Ako odabereš samački život, to takođe neće biti razlog da ti Bog na kraju podari spasenje. Jednom rečju, bilo da si samac ili oženjen čovek sa puno dece, Bog neće na osnovu tih činilaca odlučivati da li ćeš ti na kraju moći da budeš spasen ili ne. Bog ne razmatra tvoju bračnu situaciju ni tvoje bračno stanje; Njega jedino zanima da li težiš istini, kakav je tvoj stav prema obavljanju dužnosti, koliki deo istine si prihvatio i pokorio mu se, te da li postupaš u skladu sa istina-načelima. On će, naposletku, takođe ostaviti po strani tvoj bračni status, kako bi analizirao tvoj životni put, načela po kojima živiš, kao i pravila opstanka koja si odabrao, te će na osnovu toga odlučiti da li ćeš biti spasen. Tu je, naravno, još jedna činjenica koju moramo da pomenemo. Naime, sve osobe koje žive same ili su razvedene, to jest, svi koji u brak nikada nisu stupali ili su bili u braku pa su se razveli, imaju jednu prednost u odnosu na ostale, a to je da ne moraju da snose odgovornost ni za koga i ni za šta u okviru bračne zajednice. Pošto na svojim plećima ne moraju da nose te obaveze i odgovornosti, takve osobe imaju relativno veću slobodu. Slobodnije su u smislu da na raspolaganju imaju više vremena, znatno veću energiju i, u izvesnoj meri, veću ličnu slobodu. Primera radi, kada kao odrasla osoba obavljaš svoju dužnost, niko ne može da te ograničava – čak ni tvoji roditelju nemaju pravo na to. Dovoljno je samo da se pomoliš Bogu i On će ti sve urediti, pa ti preostaje samo da spakuješ kofere i da odeš. Međutim, ako si oženjen i imaš porodicu, ti onda nemaš takvu slobodu. Moraš da ispunjavaš obaveze prema njima. Pre svega, u pogledu uslova života i izvora novca, moraš da im, u najmanju ruku, obezbediš hranu i odeću, a dok su ti deca mala, moraš da ih vodiš u školu. Te obaveze naprosto moraš da ispuniš. U takvim situacijama, oženjeni ljudi nisu slobodni, jer imaju društvene i porodične obaveze koje moraju da ispune. Stvar je mnogo jednostavnija za osobe koje nisu u braku i koje nemaju dece. Dok u Božjoj kući obavljaju svoje dužnosti, neće se smrzavati, niti će biti gladni; imaće i hranu i krov nad glavom. Oni ne moraju da trče unaokolo i zarađuju novac, niti da rade kako bi zadovoljili potrebe porodičnog života. U tome je razlika. Naposletku, kada je o braku reč, poenta ostaje ista: ne treba da nosiš nikakvo breme. Bilo da se radi o očekivanjima tvojih roditelja, tradicionalnim stavovima u društvu ili o tvojim ličnim preteranim željama, nikakvo breme ne treba da nosiš na plećima” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Iz Božjih reči sam shvatio da ljudi ne treba da se opterećuju nikakvim bremenom kad odlučuju da li će stupiti u brak ili neće. Bog nam je dao pravo na slobodan izbor. Bog me neće osuđivati ako odlučim da se oženim, niti će odrediti da mogu da budem spasen samo zato što se nisam odlučio za brak. O ishodima ljudi Bog ne odlučuje na osnovu njihovog bračnog statusa. On posmatra da li su ljudi u svojoj veri u Boga zakoračili u istinu i da li su svoje dužnosti dobro obavili. Svi smo jednaki u pogledu stremljenja ka istini. U stvari, takođe sam shvatio da nevenčana braća i sestre imaju izvesne prednosti kada je reč o stremljenju ka istini i obavljanju dužnosti. Budući da nemaju komplikacije koje sa sobom donosi porodica, oni mogu više vremena i energije da posvete obavljanju svojih dužnosti i promišljanju o Božjim rečima. To je korisno za njihov ulazak u istinu. Videvši da mnogi novi vernici u Boga širom sveta počinju da propovedaju jevanđelje i da svedoče o Bogu, pomislio sam na ono što je Bog rekao: „Kako Božji narod sve više sazreva, to jedokaz sve većeg sloma velike crvene aždaje; čoveku je to jasno vidljivo. Sazrevanje Božjeg naroda je predznak propasti neprijatelja” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 10. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Božje delo se primiče svom kraju, tako da katastrofe sada postaju sve ozbiljnije. Ako sada u svoje dužnosti ne uložimo više vremena i energije, možda kasnije više nećemo imati prilike da pravilno stremimo ka istini, niti da obavljamo svoje dužnosti, čak i ako to budemo hteli. Zato sada braća i sestre iz svih krajeva sveta aktivno obavljaju svoje dužnosti, šire jevanđelje i svedoče o Božjem delu. To su dobra dela, koja Bog ne zaboravlja. Danas sam odlučio da se neću ženiti. Moram pravilno da obavljam svoju dužnost, da redovno promišljam o Božjim rečima kako bih razrešio svoje iskvarene naravi i da iskoristim svoje vreme za stremljenje ka istini. Samo ako budem mogao da svedočim o Bogu i da svoju dužnost dobro obavim, život mi neće proći uzalud. Shvativši sve ovo, pomolio sam se Bogu: „Dragi Bože, svojevoljno sam se odrekao braka i odlučio da sve svoje vreme iskoristim za obavljanje dužnosti. Voleo bih da Me povedeš putem stremljenja ka istini, kako bih, kroz primenu i doživljavanje Božjih reči, razrešio svoje iskvarene naravi.”

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „U ophođenju prema roditeljima, najpre treba racionalno da iskoračiš iz tog odnosa krvnog srodstva i da roditelje sagledaš korišćenjem onih istina koje si već razumeo i prihvatio. Raspoznaj roditelje na osnovu njihovih misli, gledišta i motiva u njihovom postupanju i vladanju, te na osnovu načela i metoda njihovog postupanja i ponašanja, što će ti potvrditi da su i oni takođe ljudi koje je Sotona iskvario. Posmatraj ih i sagledavaj sa stanovišta istine, umesto da stalno misliš kako su tvoji roditelji uzvišeni, nesebični i dobri prema tebi, jer ako ih posmatraš iz tog ugla, nikada nećeš otkriti kakve probleme oni imaju. Roditelje nemoj da posmatraš iz perspektive porodičnih veza, niti iz svoje uloge sina ili ćerke. Iskorači iz te sfere i pogledaj kako se oni odnose prema svetu, istini, kao i prema ljudima, događajima i stvarima. Da budem još konkretniji, razmotri sve one ideje i stavove kojima su te roditelji uslovili, a tiču se načina na koji treba da posmatraš druge ljude i stvari, kako treba da se vladaš i da deluješ – svoje roditelje treba na taj način da sagledaš i priznaš. Tako će ti, malo po malo, postajati sve jasniji njihov karakter, kao i činjenica da ih je Sotona iskvario. Kakvi su tvoji roditelji kao ljudi? Ako nisu vernici, kakav je njihov stav prema ljudima koji veruju u Boga? Ako jesu, kakav stav imaju prema istini? Jesu li to ljudi koji streme ka istini? Da li oni vole istinu? Da li vole pozitivne stvari? Kakav je njihov pogled na svet i na život? I tako dalje. Ako svoje roditelje možeš da sagledaš na osnovu ovih stvari, steći ćeš jasnu sliku o njima. Kad to sebi budeš razjasnio, u tvom umu će se promeniti onaj uzvišen, plemenit i nepoljuljani status tvojih roditelja. A kad se taj status bude promenio, majčinska i očinska ljubav koju roditelji prema tebi pokazuju – zajedno s njihovim konkretnim rečima i postupcima i svim onim onim uzvišenim slikama koje imaš o njima – neće više biti tako duboko utisnuti u tvom umu. Nesebičnost i veličina roditeljske ljubavi prema tebi, kao i posvećenost s kojom su se brinuli o tebi, čuvali te ili ti čak preterano ugađali, neprimetno će prestati da zauzimaju važan položaj u tvom umu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (13)”). Božje reči su zapalile iskru koja me je probudila. Setio sam se kako su me roditelji nebrojeno puta nagovarali da se oženim. Spolja gledano, roditelji su mislili na mene i brinuli se da ću ostati usamljen, ali oni su, u suštini, živeli oslanjajući se na tradicionalne predstave, zbog kojih bi ja upao u zamku telesnog života u braku, čime bih izgubio povoljne okolnosti za stremljenje ka istini. Sve to proizlazi iz Sotoninih ometanja. Ranije sam na stvari uvek gledao iz perspektive tela i porodične ljubavi i nisam raspoznavao stvari u skladu sa istinom. Oduvek sam smatrao da me roditelji teraju da se ženim zato što misle da bi to bilo dobro za mene i osećao sam se krivim što sam tu njihovu ideju odbacivao. Da nije bilo Božjih reči da me uvek iznova vode, ja ne bih bio u stanju da raspoznam te tradicionalne kulturne vrednosti. Zato sada moram da sledim Božje reči po pitanju vere u Boga i izbora vlastitog puta. Ne smem da dozvolim roditeljima da utiču na mene. Ako je ono što govore u skladu s Božjim rečima, mogu to da poslušam, ali ako je to u suprotnosti sa istinom i nije korisno za moj život, ja to onda moram da odbacim. Kad sam to shvatio, u srcu nisam više osećao nikakav pritisak u vezi sa odlukom o ženidbi.

Nakon toga, našao sam vremena da u pismu ocu napišem besedu o svojim iskustvenim shvatanjima, kako bi i on mogao da iz Božjih reči razume istinu i da napusti sve te štetne tradicionalne predstave. Kasnije mi je otac odgovorio pismom: „Veoma si lepo opisao svoje iskustvo. Ranije sam, vođen tradicionalnim shvatanjima, hteo da te zamolim da nađeš sebi partnerku. Nakon što sam pročitao tvoje pismo, iskreno sam zadivljen tvojom odlukom. Pročitavši Božje reči koje si mi poslao, i sâm sam uspeo da promenim svoj stav. U prošlosti sam te ometao svojim oslanjanjem na telesnu privrženost, ali sada razumem da si spreman da se odrekneš braka kako bi sve svoje vreme posvetio obavljanju dužnosti, što je najsmislenija moguća stvar!” Pročitavši očev odgovor, bio sam mu veoma zahvalan. Božje reči su istina. One su promenile naša pogrešna mišljenja i stavove. Izbavile su nas iz okova tradicionalnih predstava, tako da svoje dužnosti možemo da obavljamo slobodno i nesputano. Snažno sam iskusio Božje spasenje i Božju ljubav. Neka je slava i hvala Svemogućem Bogu!