49. Promišljanja nakon orezivanja

Godine 2023. izabrana sam za starešinu u okrugu. Osećala sam da nosim veliku odgovornost. Svaki dan sam išla od crkve do crkve, proaktivno rešavajući probleme na koje bih naišla. Nakon nekog vremena, crkveni rad na čišćenju dao je neke rezultate, a i na drugim zadacima počeo je da se vidi napredak. Postala sam pomalo samozadovoljna, osećajući da sam radila stvarni posao. Kasnije, kada je viša starešina, sestra Čensi, proveravala rad, ukazala je na to da rad na izborima u crkvi sporo napreduje, da izbor starešina i đakona još nije završen, što ometa rad crkve i da rad na jevanđelju takođe ne napreduje. Kad sam čula da Čensi to kaže, iako me je bilo pomalo sramota, ti problemi su bili stvarni i nisam mogla da ih negiram. Zato sam počela da pratim te zadatke. Nakon malo truda, rad na izborima i rad na jevanđelju pokazali su određeni napredak i pomislila sam: „Od kada je Čensi ukazala na probleme, ja pratim rad, starešine i đakoni su postavljeni, a rad na jevanđelju je bolji u odnosu na prošli mesec. Ovog puta sigurno neće pomenuti da imam problema.”

Kasnije, kada je Čensi ponovo pitala za napredak rada na izborima, podelila sam s njom ono što sam znala o situaciji, ali na moje iznenađenje, ona je rekla: „Pošto su starešine i đakoni postavljeni, da li su njihovi rezimei i ocene pravilno prikupljeni? Kada će početi zvaničan izbor?” Kad sam čula Čensi, iznenada sam postala anksiozna, misleći: „Čak iako sam pratila izborni rad u svakoj crkvi, nisam sigurna da li su svi rezimei i ocene prikupljeni u celosti, niti kad će početi zvaničan izbor.” Brzo sam rekla: „To i dalje treba da se prati.” Čensi je onda pitala: „Unutar tvojih odgovornosti, potrebno je mnogo više starešina i đakona, a rad se ometa – zašto po tom pitanju ne deluješ brže? Tu je takođe i rad na jevanđelju. Neke crkve već dugo nemaju nikakve rezultate. Znaš li u čemu je tačno problem? Šta preduzimaš da to rešiš? Rezultati rada na jevađelju u tvom području trenutno nisu dobri.” Kad sam to čula, opirala sam se, misleći: „Nakon što si nedavno ukazala na odstupanja u našem radu, zar nismo brzo ispratili i rešili te stvari? Žrtvovali smo se i nismo bili lenji. Potrebno je neko vreme da bi se rad sproveo u delo, zar ne? Osim toga, zar nedavno nije bilo napretka u radu na jevanđelju i izbornom radu? Zašto nas onda i dalje orezuješ? Čini se da šta god da radimo, nikad ti nije dovoljno. Zar nas namerno ne uzimaš za zub, pa nam samo tražiš greške?” Što sam više o tome razmišljala, sve više sam se opirala i u ljutnji sam rekla: „Jasno je da nemam radne sposobnosti i da moja dužnost ne daje dobre rezultate. Možeš jednostavno da me smeniš!” Videvši me takvu, Čensi je rekla da nisam prihvatila istinu i da kad ima problema u radu, ne tragam za istinom kako bih ispravila odstupanja, već se opirem i protivim. Ali šta god da je rekla, nisam želela više da je slušam i samo sam spustila glavu, osećajući se veoma uvređeno. Pomislila sam: „Stvarno sam se trudila u poslednje vreme. Zar ne pratim taj rad sve vreme? Zar to ne znači da radim stvarni posao? I dalje misliš da to nije dovoljno dobro i čak kažeš da ne prihvatam istinu, pa ako treba da budem smenjena, samo napred, smeni me! Dužnosti koje se očekuju od starešina su prevelike i ja očigledno ne mogu da ih ispunim!” Nakon tog incidenta, osećala sam se zaista uznemireno. Kad sam se smirila kako bih promislila o sebi, shvatila sam da Čensi nije ukazivala na moje probleme da bi mi otežala, niti da bi mi se rugala, već zato što je razmišljala o radu crkve. Zašto to nisam mogla da prihvatim? Došla sam pred Boga i pomolila se: „Svemogući Bože, sestra je danas ukazala na probleme u mojoj dužnosti i bilo mi je zaista teško to da prihvatim. Neprestano sam želela da se svađam i opravdam i stalno sam se osećala uvređeno. Bože, molim Te da me prosvetiš i usmeriš da razumem sebe.”

U svom traganju, videla sam da Bog razotkriva ponašanja antihrista koji ne prihvataju istinu i uporedila sam ih sa sobom. Svemogući Bog kaže: „Prilikom orezivanja nekog antihrista, prvo što će on uraditi jeste da će se iz dubine duše opirati tome i da će to odbacivati. On će se protiv toga boriti. Zašto je to tako? Zato što antihristi, zbog same svoje priroda-suštine, osećaju odbojnost prema istini, mrze je i uopšte je ne prihvataju. Sasvim prirodno, antihristova suština i njegova narav sprečavaju ga da prizna vlastite greške ili da prizna da mu je narav iskvarena. Na osnovu te dve činjenice, stav antihrista prema orezivanju ogleda se u njegovom celovitom i potpunom odbacivanju i prkosu prema njemu. On iz dna duše mrzi i opire se orezivanju i ne pokazuje ni najmanji znak prihvatanja ili pokoravanja, a kamoli bilo kakvog iskrenog razmišljanja o sebi ili kajanja. Prilikom orezivanja, antihrist ne razmatra ko je taj koji ga orezuje, na šta se to orezivanje tačno odnosi, koliki je njegov deo krivice za to, koliko je očigledna njegova greška, koliko je zla počinio, niti kakve su posledice tog zlodela po rad crkve – njega ništa od toga ne zanima. Što se antihrista tiče, osoba koja ga orezuje je naprosto neko ko ga izdvaja ili mu pronalazi greške da bi ga mučio. Pritom, antihrist može čak pomisliti da je izložen maltretiranju i ponižavanju, da se prema njemu ne ophode kao prema ljudskom biću, te da ga omalovažavaju i nipodaštavaju. Nakon orezivanja, antihrist nikada ne razmišlja o tome kakvu je grešku zapravo počinio, koju je iskvarenu narav razotkrio, niti o tome da li je tragao za načelima kojih treba da se pridržava, da li je postupao u skladu sa istina-načelima, te da li je ispunio svoje obaveze u vezi sa materijom zbog koje je podvrgnut orezivanju. On ništa od toga ne ispituje i ne preispituje, ne kontemplira o tome, niti o tim pitanjima uopšte razmišlja. Umesto toga, on orezivanju pristupa po svojoj volji i plahovito. Svaki put kada ga orezuju, antihrist kipti od besa, neposlušnosti i ozlojeđenosti i ne želi da sluša ničije savete. On odbija da prihvati vlastito orezivanje i nije u stanju da se vrati pred Boga kako bi samog sebe spoznao i razmislio o sebi, kako bi se pozabavio postupcima kojima je prekršio načela, poput površnosti ili divljanja prilikom obavljanja dužnosti, niti pak koristi ovu priliku da bi razrešio svoju iskvarenu narav. Umesto toga, iznalazi izgovore da bi odbranio i opravdao sebe, a u stanju je čak i da kaže neke stvari da bi druge ljude potpalio i izazvao razdor među njima. Ukratko, konkretne manifestacije koje antihristi pokazuju prilikom orezivanja svode se na neposlušnost, nezadovoljstvo, otpor i prkos, a pritom se u njihovim srcima rađaju i sledeće pritužbe: ’Platio sam tako visoku cenu i toliko posla obavio. Mada u nekim stvarima nisam sledio načela, niti sam tragao za istinom, ja nisam sve ovo učinio zarad sebe! Čak i ako sam u izvesnoj meri naškodio radu crkve, nisam to učinio namerno! Ko je taj što nikada ne greši? Ne možete se stalno hvatati za moje greške i neprekidno me orezivati, a da pritom ne pokažete nimalo obzira prema mojim slabostima, mom raspoloženju i mom samopoštovanju. Božja kuća uopšte ne voli ljude i tako je nepravedna! Štaviše, orezujete me zbog tako sićušne greške – zar to onda ne znači da mi niste naklonjeni i da želite da me uklonite?’ Prvo što antihristima pada na pamet kad ih orezuju nije da razmisle o sebi u vezi sa greškama koje su počinili ili sa iskvarenom naravi koju su razotkrili, nego da se raspravljaju, objašnjavaju i pravdaju, iznoseći pritom razna nagađanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Dvanaesta stavka”). Iz Božjih reči sam videla da, bez obzira na to koliko antihristi prekidaju i ometaju rad Božje kuće, oni ne osećaju grižu savesti i kad ih orežu, oni se samo opiru i pravdaju, stalno pokušavajući da odbrane svoju verziju, ne prihvatajući i ne priznajući svoje greške. Oni čak smatraju da kad ih braća i sestre orežu, samo traže greške i otežavaju im. Uzrok tome je priroda antihrista koja ima odbojnost prema istini i mrzi istinu. Kad bolje razmislim, zar, kada su me orezali, nisam otkrila i narav koja ima odbojnost prema istini? Viša starešina je ukazala na to da naš izborni rad sporo napreduje i da sam bila pasivna i troma u svojim dužnostima. Takođe je istakla da celokupni rad na jevanđelju unutar naših odgovornosti nije bio efikasan. To su činjenice. Ukazala je na probleme u našem radu i usmerila nas da ispravimo ta odstupanja, a sve da bismo zaštitili rad crkve. Trebalo je da to prihvatim i promislim o problemima u svom radu, a zatim ih odmah ispravim. Međutim, ne samo da nisam promislila o sebi, već sam živela u stanju zadovoljstva samom sobom. Opirala sam se i nisam volela višu starešinu, stalno sam se raspravljala i u sebi opravdavala, misleći da ona ukazuje na moje probleme samo zato što me ne voli i da samo namerno traži moje greške. Čak sam pomislila da su zahtevi starešinstva previše visoki, pa sam postala negativna i buntovna, govoreći da nemam radne sposobnosti i da mogu i da me smene zato što ne ispunjavam svoju dužnost. Stvarno je bilo nerazumno da ne ispunjavam svoju dužnost i da se pritom pravim da sam nesposobna. Zar ono što sam otkrila nije bilo upravo ponašanje antihrista koji ima odbojnost prema istini i mrzi istinu? Sećam se antihrista koji je bio izbačen iz crkve. Ona je uvek radila po svojoj volji i kad su se pojavili problemi koji su štetili radu crkve, nije osećala kajanje, niti je prihvatila orezivanje braće i sestara, njihovo usmeravanje ili pomoć. Čak ni posle toga, nije se popravila i samo je nastavila da se brani i svađa. Na kraju je bila izbačena iz crkve zbog mnogih zlih dela. Kad bih nastavila da odbijam da prihvatim orezivanje ili savete braće i sestara, što bi ozbiljno naškodilo radu crkve, onda bi me na kraju Bog otkrio i izbacio kao antihrista! Shvativši da i ja imam ponašanje antihrista i narav koja je odbojna prema istini, počela sam da se plašim. Tiho sam se pomolila Bogu, moleći Ga da me sačuva od činjenja zla i opiranja Njegovoj volji.

Nakon molitve, pomislila sam: „Šta znači obavljati stvarni posao?” U svom traganju, pročitala sam Božje reči: „Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom poslu za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš rad i upravljaš njime, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari kriterijumi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). Iz Božjih reči sam videla da Bog ne procenjuje da li starešina ili delatnik radi stvarni prosao prema tome koliko je patnje ili žrtava čovek navodno podneo, već prema tome koliko je poteškoća i problema u radu rešio, koliko je rad efikasan i koliko je čovek efikasan u svojoj dužnosti. Ali ja sam se stalno oslanjala na svoje predstave i uobrazilje, misleći da, bez obzira na ishod, efikasnost ili napredak, sve dok nisam lenja, dok svaki dan imam posla i dok je sav neophodan posao obavljen na vreme, to znači da radim stvarni posao. Zato sam se uvredila kad je viša starešina ukazala na to da ne radim stvarni posao, nisam bila voljna to da prihvatim i želela sam da se raspravljam. Promišljajući o sebi u svetlu Božjih reči, uvidela sam da, iako sam svaki dan bila zauzeta, nisam tragala za istina-načelima kako bih rešila mnogo stvarnih problema, posebno prilikom izbora starešina i đakona. Iako sam pisala pisma kako bih podstakla ljude, uglavnom sam samo otaljavala stvari, samo sam uzvikivala slogane i površno pratila stvari. Jedva da sam se raspitivala kako je kasnije išla implementacija u crkvi, kakav je bio napredak i koji problemi još uvek nisu rešeni, što je dovelo do sporog napretka u izborima i vrlo niske efikasnosti u radu. Isti problem je nastao i sa mojim praćenjem rada na jevanđelju. Na površini je delovalo kao da sam umnogome pratila rad, ali većinom je to bilo samo prenošenje informacija. Retko sam se raspitivala o specifičnim postojećim problemima, a još ređe sam ih rešavala na vreme, što je dovelo do slabe efikasnosti u radu. To nije značilo da radim stvarni posao. Izvršavajući svoju dužnost na taj način, samo sam otaljavala stvari, suštinski pokušavajući da obmanem ljude i prevarim Boga. Bog od nas zahteva da obavljamo svoje dužnosti tako da uzimamo u obzir Njegove namere i da se fokusiramo na efikasnost i dobre rezultate. Samo na taj način izvršavamo svoje dužnosti u skladu s merilom. Ja sam samo naizgled sprovodila rad i nisam rešavala stvarne probleme, što je dovelo do toga da nije bilo stvarnog napretka niti rezultata u radu unutar mojih odgovornosti. Kad bi se to nastavilo, na kraju bi me samo otkrili kao lažnog starešinu i smenili. Shvativši to, mrzela sam sebe i u tišini sam za sebe rešila: „Kad ponovo budem izvršavala svoju dužnost, moram to činiti marljivo i potpuno posvećeno i moram da se fokusiram na efikasnost i stvarne rezultate prilikom sprovođenja rada, omogućavajući da rad napreduje što je brže moguće.” Kasnije, prilikom implementacije rada na jevanđelju, razgovarala sam sa starešinama i đakonima o Božjoj nameri da spasi čoveka, kao i o značaju propovedanja jevanđelja i usmerila sam ih da zaista učestvuju u radu na jevanđelju. Braća i sestre su shvatili značaj propovedanja jevanđelja i aktivno su radili na radu na jevanđelju, i kasnije je rad na jevanđelju postigao određeni napredak. U izbornom radu sam takođe na vreme pratila i rešavala probleme, i nakon nekog vremena, izabrana je većina starešina crkava i đakona i rad crkve je mogao normalno da se nastavi.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Kad je reč o orezivanju, šta je ono najosnovnije što ljudi treba da znaju? Orezivanje je nužno iskustvo kako bi se na odgovarajući način izvršavala dužnost – ono je neophodno. To je nešto sa čim ljudi svakodnevno moraju da se suoče i da često iskuse da bi u svojoj veri u Boga postigli spasenje. Niko ne može biti pošteđen orezivanja. Da li su nečijim orezivanjem obuhvaćeni izgledi i sudbina te osobe? (Nisu.) Prema tome, zašto se sprovodi nečije orezivanje? Da li se ono sprovodi da bi se neko osudio? (Ne, sprovodi se kako bi se ljudima pomoglo da shvate istinu i da svoju dužnost izvršavaju shodno načelima.) Tako je. To je najispravnije razumevanje toga. Nečije orezivanje je vrsta discipline, vrsta prekora i, naravno, to je ujedno način da se ljudima pomogne i da se oni poprave. To što te orezuju omogućava ti da na vreme promeniš svoje nepravilno stremljenje. Omogućava ti da odmah prepoznaš svoje trenutne probleme i da na vreme prepoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš. U krajnjoj liniji, to što te orezuju pomaže ti da prepoznaš svoje greške i da svoje dužnosti izvršavaš shodno načelima, na vreme te pošteđuje izazivanja odstupanja i zastranjivanja, i sprečava te da izazivaš katastrofe. Nije li to od najveće pomoći ljudima, nije li im to najveći lek? Oni sa savešću i razumom trebalo bi da budu u stanju da se prema orezivanju ispravno odnose” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (8. deo)”). Iz Božjih reči sam razumela značaj orezivanja, kao i da je orezivanje neophodno iskustvo kako bi neko izvršavao svoje dužnosti u skladu s merilom. Kad braća i sestre primete probleme ili odstupanja u našim dužnostima, to što su u stanju da ukažu na naše probleme i da nas orežu ili razotkriju na vreme, pomaže nam da shvatimo naše probleme i brzo ih ispravimo. To znači zaštiti rad crkve i pružiti stvarnu pomoć. Razmišljala sam o tome kako to što je viša starešina stalno ukazivala na probleme u mom radu nije bilo zato da bi mi otežavala ili me sramotila, već da bi mi pomogla da shvatim rupe i odstupanja u mom radu, omogućavajući mi da ubuduće bolje obavljam crkveni rad, kao i da bi mi pomogla da prepoznam svoju iskvarenu narav površnosti u obavljanju dužnosti. Tog trenutka sam zaista shvatila da čin orezivanja ne koristi samo život-ulasku, već ljudima takođe pomaže da brzo isprave odstupanja i probleme u njihovim dužnostima, ne dopuštajući im da idu svojim putem i sprečavajući štetu na crkvenom radu. Orezivanje je Božja ljubav i spasenje! Kad je viša starešina kasnije pratila moj rad, nastavila je da ukazuje na moje probleme i iako sam ponekad opet bila u stanju da želim da se raspravljam, shvatila sam da me je kroz praćenje mog rada zapravo vodila za ruku, podučavajući me kako da uđem u načela u svom radu i zato se u svom srcu nisam toliko opirala.

Nedugo zatim, viša starešina je poslala pismo rekavši da sam pasivna u praćenju rada na jevanđelju, da sam prestala da se bavim radom na jevanđelju i prebacila sve teškoće na delatnike jevanđelja. Nakon što sam pročitala pismo, nisam mogla da se ne pobunim u svom srcu: „Kako možeš da kažeš da sam to zanemarila? Rad na jevanđelju nije efikasan i zbog toga sam zabrinuta i frustrirana. Vredno sam radila na podsticanju rada na jevanđelju u poslednje vreme i razgovarala sam u zajedništvu i pomagala u vezi s problemima koji su nastali. Kako možeš da kažeš da nisam bila uključena u rad na jevanđelju?” Tog trenutka sam shvatila da ponovo počinjem da otkrivam narav koja ima odbojnost prema istini i pomislila sam: „Mora da je pismo starešine ukazalo na neki problem, pa moram da imam razuma i prvo se pokorim.” Stoga sam se tiho pomolila u svom srcu, tražeći od Boga da me usmeri da se pokorim. Zatim sam se setila jednog odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala o tome kako se nositi sa orezivanjem, pa sam ga brzo potražila i pročitala. Svemogući Bog kaže: „Šta je onda, zapravo, pokoran stav? Pre svega, moraš da imaš pozitivan stav: dok prolaziš kroz orezivanje, u početku ne preispituješ šta je ispravno i pogrešno – naprosto to prihvataš, pokornog srca. Na primer, neko bi mogao da kaže da si uradio nešto pogrešno. Iako u srcu ne razumeš i ne znaš šta si zgrešio, ipak to prihvataš. Prihvatanje je pre svega pozitivan stav. Pored toga, postoji stav koji je nešto negativniji, a to je da se ćuti i da se ne pruža nikakav otpor. Kakvo ponašanje to podrazumeva? Ne raspravljaš se, ne braniš se i ne izmišljaš objektivne izgovore za sebe. Ako uvek izmišljaš izgovore, pravdaš se i prebacuješ odgovornost na druge, da li je to otpor? To je buntovnička narav. Ne treba da odbijaš, da se opireš, niti da se raspravljaš. Čak i ako ispravno rasuđuješ, da li je to istina? To je objektivni ljudski izgovor, a ne istina. Niko od tebe ne traži objektivne izgovore – zašto se to dogodilo ili kako je do toga došlo – već se kaže da priroda tog postupka nije u skladu sa istinom. Ako je tvoje znanje na tom nivou, zaista ćeš biti u stanju da prihvatiš i da se ne opireš. Ključno je prvo imati pokoran stav kada te nešto zadesi. (…) Kada se suočiš sa orezivanjem, koje radnje predstavljaju stav prihvatanja, pokoran stav? U najmanju ruku, moraš trezveno da razmišljaš i da budeš razuman. Kao prvo, moraš da se pokoriš i ne smeš da se opireš, niti da odbijaš, i moraš da imaš razuman pristup. Tako ćeš imati barem malo razuma. Ako želiš da dosegneš prihvatanje i pokornost, moraš da shvatiš istinu. Nije jednostavno shvatiti istinu. Kao prvo, moraš da prihvatiš stvari od Boga: u najmanju ruku, moraš da znaš da je orezivanje nešto što Bog dozvoljava da ti se dogodi, ili da dolazi od Boga. Bez obzira na to da li je orezivanje potpuno razumno ili nije, treba da imaš prihvatljiv, pokoran stav. Time se ispoljava pokornost Bogu, a istovremeno se i prihvata Božje ispitivanje. Ako se samo raspravljaš i braniš, misleći da orezivanje dolazi od čoveka, a ne od Boga, onda je tvoje shvatanje pogrešno. Kao prvo, nisi prihvatio Božje ispitivanje, a kao drugo, nemaš ni pokoran stav ni pokorno ponašanje u okruženju koje je Bog postavio za tebe. To je neko ko se ne pokorava Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Pet uslova koji se moraju ispuniti da bi se stupilo na pravi put vere u Boga”). Božje reči nam govore da kada smo orezani, ne treba da analiziramo šta je ispravno, a šta pogrešno niti da pokušavamo da se branimo i pravdamo, već treba da počnemo sa prihvatanjem i pokoravanjem. Čak i ako ne razumemo, trebalo bi da pristupimo tome sa stavom traganja i pokornosti. To je osećaj razuma koji bi čovek trebalo da ima. Orezivanje kojem sam bila izložena dozvolio je Bog i trebalo bi da ga prihvatim od Boga. Iako još nisam bila svesna svojih problema, nije trebalo da pokušavam da se branim ili pravdam. Umesto toga, trebalo je da se smirim i ponizno tragam i da promislim o odstupanjima i problemima u svom radu. To je ispravan stav koji bi trebalo da imam kad se suočavam sa orezivanjem. Kad bolje razmislim, iako sam obično pratila rad na jevanđelju, nisam izvršavala mnogo detaljnih zadataka. Na primer, nikad nisam posebno istraživala ili rešavala probleme s kojima se suočavaju delatnici jevanđelja dok propovedaju jevanđelje i svedoče o Bogu. Zar to nije upravo ono o čemu je viša starešina govorila kad je rekla da ne učestvujem u detaljima rada i da zanemarujem rad na jevanđelju? Shvativši te stvari, iz sveg srca sam prihvatila da me starešina usmerava. Zatim sam zaista pratila delatnike jevanđelja i u slučaju problema, brzo bih tražila relevantne istine i delila rešenja. Rad na jevanđelju je postepeno počeo da se poboljšava.

Time što sam iskusila ovo višestruko orezivanje, zadobila sam određeno razumevanje svoje naravi antihrista, koja ima odbojnost prema istini i shvatila sam da ljudi, zbog toga što imaju iskvarene naravi, često površno izvršavaju svoje dužnosti i da ako ne prihvatimo orezivanje i umesto toga se opiremo i bunimo, to će samo ozbiljno naškoditi radu. Zaštitila su me upravo ta orezivanja koja mi nisu bila po volji, omogućavajući mi da izbegnem pogrešan put lažnog starešine. Orezivanje je zaista bilo korisno za obavljanje moje dužnosti!