59. Otpustila sam osećaj duga prema svojoj deci

Godine 2003. prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Posebno sam bila uzbuđena što mogu da dočekam povratak Gospoda Isusa i želela sam da što pre prenesem ovu divnu vest svojoj braći i sestrama u Gospodu, kako bi svi mogli da dođu pred Boga. Zato sam se brzo pridružila timu za jevanđelje.

Marta 2004. godine, zbog potreba posla, otišla sam u druge krajeve da propovedam jevanđelje. U to vreme sam bila puna odlučnosti i želela sam što pre da izađem i propovedam jevanđelje, kako bih što većem broju ljudi pomogla da čuju Božji glas i prihvate blagodat Božjeg spasenja poslednjih dana. Ali tada sam pomislila: „Ako odem, ko će brinuti o moje dvoje dece? Ćerka mi ima 13 godina, a sin 12. Ja sam ih odgajala od malih nogu. Moj muž je po ceo dan zauzet poslom i nikada nije mnogo brinuo o deci. Ako odem da obavljam svoju dužnost, ko će im obezbediti tri obroka dnevno? Ako ne bude nikog da brine o deci i nešto im se desi, zar moj muž i svekrva neće reći da nisam ispunila svoje odgovornosti kao majka? I moja rodbina i komšije bi rekli da nisam dobra majka.” Kada sam to pomislila, u srcu sam osetila veliku neprijatnost, kao da me je pritisla ogromna stena. Došla sam pred Boga u molitvi: „Dragi Bože, želim da odem da propovedam jevanđelje, ali ne mogu da se oslobodim brige za svoju decu. Plašim se da se niko neće brinuti o njima kad odem. Kako treba praktično da postupim? Molim Te, prosveti me i usmeri.” Nakon molitve, setila sam se ovih Božjih reči: „Ko može istinski i potpuno da se dȃ za Mene i da ponudi sve svoje za Mene? Svi vi ste neodlučni; misli vam lutaju, razmišljate o kući, o spoljašnjem svetu, o hrani i odeći. Uprkos činjenici da si ovde preda Mnom i da radiš za Mene, duboko u sebi još uvek misliš na svoju ženu, decu i roditelje kod kuće. Da li je sve to tvoje vlasništvo? Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i žudiš za svojim voljenima? Zauzimam li određeno mesto u tvom srcu? Još uvek tvrdiš da Mi dozvoljavaš da imam vrhovnu vlast u tebi i da zauzimam čitavo tvoje biće – sve su to obmane i laži! Koliko je vas svim srcem posvećeno crkvi? A ko od vas ne misli na sebe, nego dela zarad carstva današnjice? Veoma pažljivo razmislite o tome” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Iz Božjih reči sam shvatila da je Bog Stvoritelj i da On ima suverenost i vlast nad sudbinom svih ljudi, pa zar i moje dvoje dece nisu u Božjim rukama? Bog je već uredio šta će se dogoditi s mojom decom u budućnosti. Moja briga nema nikakvu svrhu. Moram da imam vere u Boga i da Mu poverim svoju decu. Zato sam se pobrinula za svoju decu i otišla da obavljam svoju dužnost smirenog srca.

U zimu 2004. godine, vreme je bilo veoma hladno. Čula sam kako neka braća i sestre govore da žele da kupe zimsku odeću svojoj deci, i počela sam da brinem za svoje dvoje dece. „Hladno je – da li su obučeni dovoljno toplo? Šta ako se prehlade?” Zato sam organizovala obaveze na poslu i vratila se kući. Kad sam stigla kući, videla sam da su moja deca naučila da kuvaju i peru svoju odeću, i oboje su bili potpuno zdravi. Setila sam se Božjih reči: „Zašto ih ne predaš u Moje ruke? Zar nemaš dovoljno vere u Mene? Ili se bojiš da ću za tebe urediti neprilične uređenja? Zašto uvek brineš o porodici po krvi i žudiš za svojim voljenima?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 59. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ranije sam imala premalo vere, ali sada kada sam videla da su moja deca dobro, mogla sam da ih ostavim i obavljam svoje dužnosti smirenog srca. Kasnije, kada sam ponovo videla svoje dvoje dece, porasli su. Ne samo da su mogli da pomažu svom ocu da se bavi prodajom u prodavnici, već su naučili i kako da nabavljaju robu. Svi oko njih su ih hvalili, govoreći kako su sposobni i snalažljivi. Bila sam veoma srećna i zahvalna Bogu. Posle toga, propovedala sam jevanđelje svojoj deci. Prihvatili su ga i kod kuće su čitali Božje reči.

Krajem 2012. godine, uhapšena sam dok sam propovedala jevanđelje daleko od kuće. Policija me je nedelju dana mučila kako bi me naterala da izdam starešinu crkve, i za to vreme su mi stalno pretili i zastrašivali me, govoreći da sam politički prestupnik zato što verujem u Boga i da u slučajevima poput mog ljudi budu osuđeni na najmanje tri do sedam godina zatvora. Kad sam pomislila na to da bih mogla biti osuđena na toliko godina, nisam mogla da prestanem da plačem. Pomislila sam: „Hoće li moja deca biti zabrinuta ako saznaju da sam uhapšena? Ako policija sazna da i oni veruju u Boga, hoće li i njih uhapsiti? Nisam brinula o njima kako treba ovih godina. Ako i njima napravim probleme…” Što sam više o tome razmišljala, bila sam sve tužnija. Neočekivano, nekoliko dana kasnije, policija me je odvela do vrata pritvorskog centra. Ugledala sam svoju ćerku i saznala da su moja deca tražila ljude i koristila veze, da su se mnogo namučila i potrošila između 70.000 i 80.000 juana kako bi me pustili na slobodu uz kauciju do suđenja, tako da sam kaznu mogla da izdržavam van zatvora narednih 18 meseci. Kad sam se vratila kući, muž mi je rekao: „Deca su se mnogo potrudila da te izbave odande. Svaki dan su se raspitivali i više nisu mogli da se skoncentrišu na posao. Bili su stalno zabrinuti i uplašeni, strahujući da će te policija nasmrt pretući. Naš sin je rekao da će te izvući makar morao sve da rasproda.” Kad sam čula muža kako to govori, nisam mogla da prestanem da plačem. Kada se osvrnem, otišla sam od kuće da obavljam svoju dužnost dok su mi deca još bila tinejdžeri. Nisam se dobro brinula o njima tokom tih godina, a sada su čak i platila tako visoku cenu zbog mene. Stvarno sam se osećala kao da sam ih izneverila i poželela da ostanem kod kuće i da se od tada pa nadalje brinem za njih, da im pomažem oko njihove dece i da pomalo radim kako bih im nadoknadila svoj dug. Nisam ni slutila da će, samo deset dana po mom povratku kući, pet ili šest policajaca iznenada upasti u kuću i uhapsiti me, odvodeći me opet u pritvor. Mučili su me i ispitivali šest dana, ali su me pustili a da im ništa nisam rekla. Kako bih izbegla da me policija uhapsi, nisam imala izbora nego da napustim dom i odem u drugo mesto da obavljam svoju dužnost.

Jednom prilikom sam pisala ćerki da je pitam kakvo je stanje kod kuće. Ćerka mi je odgovorila da je, otkako sam otišla, policija više puta dolazila kako bi ih primorala da otkriju gde se nalazim. Vlast je zabranila posao mom sinu, a i ćerka je prestala da prisustvuje okupljanjima i obavlja svoje dužnosti zbog mog hapšenja, koje je za nju predstavljalo bezbednosni rizik. Kako je vreme prolazilo, ćerka je postajala sve slabija, a ni sin više nije želeo da ide na okupljanja. Kad sam pročitala pismo, bila sam veoma uznemirena i pomislila sam: „Ako moja deca ne veruju u Boga, zar to ne znači da neće moći da imaju dobro odredište u budućnosti? Kad bih ja bila kod kuće i razgovarala sa njima o Božjim rečima, zar ne bi i dalje mogli da veruju u Boga i obavljaju svoju dužnost kako treba? Danima propovedam jevanđelje drugim ljudima u drugim krajevima, a sada su moja deca slaba, a ja ih nisam kako treba podržala niti im pomogla. Zaista nisam dobra majka.” U tom periodu bila sam u lošem stanju i nisam imala srca da obavljam svoju dužnost. Pridošlice nisu na vreme zalivane, što je dovelo do toga da su neki od njih postali negativni. Znala sam da će biti opasno ako se ne izvučem iz tog stanja, pa sam se molila Bogu da me vodi da razumem sebe i da razumem Njegovu nameru. Setila sam se jednog odlomka Božjih reči i potražila ga da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Sotona je duboko iskvario ljude koji žive u ovom stvarnom društvu. Bez obzira da li su obrazovani ili ne, veliki deo tradicionalne kulture ukorenjen je u mislima i pogledima ljudi. Pogotovo, od žene se zahteva da vodi brigu o mužu i da vaspitava decu, da bude dobra supruga i brižna majka, da posveti ceo svoj život mužu i deci i da živi za njih, starajući se da porodica ima tri obroka dnevno i da dobro pere, čisti i obavlja sve druge kućne poslove. To je prihvaćeno merilo za dobru suprugu i brižnu majku. Svaka žena takođe misli da tako treba da bude i da ako ona to ne čini onda nije dobra žena i da je prekršila savest i moralna merila. Kršenje ovih moralnih merila mnogo će opteretiti savest nekih žena; one će osećati kao da su izneverile svoje muževe i decu i da nisu dobre žene. Ali nakon što poveruješ u Boga, pročitaš mnogo Njegovih reči, shvatiš neke istine i prozreš neke stvari, pomislićeš: ’Ja sam stvoreno biće i kao takvo treba da izvršavam svoju dužnost i da se dajem Bogu.’ U tom trenutku, postoji li sukob između dobre supruge i brižne majke s jedne strane i obavljanja tvoje dužnosti kao stvorenog bića s druge? Ako želiš da budeš dobra žena i brižna majka, onda ne možeš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, ali ako želiš da obavljaš svoju dužnost puno radno vreme, onda ne možeš da budeš dobra supruga i brižna majka. I šta sad? Ako izabereš da dobro obavljaš svoju dužnost i budeš odgovorna za delo crkve, odana Bogu, onda moraš da odustaneš od toga da budeš dobra supruga i brižna majka. Kako ti se sada čini? Kakvo bi se kolebanje javilo u tvom umu? Da li bi se osećala kao da si izneverila svoju decu, svog muža? Odakle dolazi taj osećaj krivice i nelagodnosti? Kada ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića, da li se osećaš kao da si izneverila Boga? Nemaš osećaj krivice ili osude, jer u tvom srcu i umu ne postoji ni najmanji nagoveštaj istine. Dakle, šta ti razumeš? Tradicionalnu kulturu i kako da budeš dobra supruga i brižna majka. Tako će se u tvom umu javiti predstava da ’Ako nisam dobra supruga i brižna majka, onda nisam ni dobra ni pristojna žena’. Od tog trenutka bićeš vezana i okovana tom predstavom, i tako će ostati zahvaljujući takvim vrstama predstava čak i pošto poveruješ u Boga i obaviš svoju dužnost. Kada postoji sukob između obavljanja dužnosti i uloge dobre žene i brižne majke, iako ćeš, možda imajući malo odanosti prema Bogu, ipak nevoljno odabrati da obavljaš svoju dužnost, u tvom srcu će i dalje biti prisutan osećaj nelagode i krivice. Stoga, kada budeš imala malo slobodnog vremena dok obavljaš svoju dužnost, tražićeš priliku da se brineš o svojoj deci i mužu, želeći da im se još više iskupiš i pomislićeš da je u redu čak i ako moraš više da patiš, dokle god ti je mir u glavi. Zar to nije izazvano uticajem ideja i teorija tradicionalne kulture o tome kako biti dobra supruga i brižna majka? Sada sediš na dve stolice i želiš da obaviš svoju dužnost dobro, ali želiš i da budeš dobra žena i brižna majka. Međutim, pred Bogom imamo samo jednu odgovornost i obavezu, jednu misiju: da pravilno ispunimo dužnost stvorenog bića. Da li si dobro ispunila tu dužnost? Zašto si opet skrenula s puta? Zar u srcu zaista ne osećaš ni krivicu ni prekor? Pošto istina još uvek nije postavila temelje u tvom srcu i još uvek ne vlada nad njim, može ti se desiti da zalutaš dok obavljaš svoju dužnost. Iako si sada u stanju da obaviš dužnost, zapravo si još uvek daleko od merila istine i Božjih zahteva. (…) To što možemo da verujemo u Boga je prilika koju nam je On dao; On ju je predodredio i to je Njegova blagodat. Stoga nema potrebe da prema drugom ispunjavaš svoju obavezu, niti imaš odgovornost prema bilo kome drugom; treba samo da ispuniš svoju dužnost prema Bogu kao stvoreno biće. To je ono što ljudima mora da bude iznad svega, glavna stvar koju treba da rade kao primarni posao u svom životu. Ako ne ispuniš svoju dužnost dobro, ti nisi podobno stvoreno biće” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Kroz razotkrivanje Božjim rečima, uvidela sam da sam bila suviše čvrsto okovana tradicionalnom kulturom. Verovala sam da dobra majka mora da živi za svoju decu, da im obezbedi tri obroka dnevno i da se uz kućne poslove brine o svemu u njihovom životu. Samo tako možeš biti dobra supruga i brižna majka. Ako to nisi u stanju da uradiš, onda nisi dobra žena: to je protiv savesti i moralnih normi. Tokom godina sam smatrala da je biti dobra supruga i brižna majka merilo za to šta znači biti dobra žena. Koliko god sam patila zbog svoje dece, verovala sam da je to sasvim prirodno, i bila sam potpuno spremna da robujem za svoju decu celog života. Mislila sam da samo tako mogu ispuniti svoje odgovornosti kao majka. Posebno nakon što me je uhapsila Komunistička partija, moja dva deteta su potrošila mnogo novca zbog mene, posao im je bio ometen i uz to su bili zabrinuti i uplašeni. Osećala sam još veći dug prema svojoj deci. Mislila sam da se nisam dovoljno brinula o njima i da su zbog mene toliko propatili, pa sam želela da radim više za njih i da im pomažem oko njihove dece kako bih dala sve od sebe da im se odužim. Kada sam čula da moja ćerka zbog mog hapšenja ne može da ide na okupljanja niti da obavlja svoju dužnost, da je moj sin izgubio posao i da ga snaja takođe ometa i progoni, tako da je izgubio volju da veruje u Boga, verovala sam da sam zakazala u svojim odgovornostima zato što im nisam čitala više Božjih reči. Zbog toga sam živela u samoprekoru i nisam imala srce da obavljam dužnost. Pridošlice koje sam bila zadužena da zalivam nisu mogle redovno da dolaze na okupljanja zbog negativnosti i slabosti, ali ja nisam žurila da potražim odgovarajuće Božje reči kako bih razrešila njihove probleme. Umesto toga, glava mi je bila puna misli o tome kako da se vratim kući i brinem o svojoj deci. Pošto su postojali rizici po moju bezbednost, nisam mogla da idem kući i stalno sam se osećala kao da sam dužna svojoj deci, dok mi je srce bilo ispunjeno bolom i mukom. Smatrala sam da je biti dobra supruga i brižna majka važnije od zadobijanja istine, obavljanja dužnosti i spasenja. Iako sam tokom svih ovih godina ostavljala porodicu i posao po strani kako bih obavljala dužnost, moje misli i stavovi se uopšte nisu promenili. Nisam razmišljala o tome kako da pred Bogom valjano ispunim dužnost stvorenog bića, već sam težila tome da budem dobra supruga i brižna majka. Zamalo sam upropastila svoju dužnost i priliku da budem spasena. Kako sam bila slepa i neuka! Kada se osvrnem, često sam razgovarala sa svojom decom o veri u Boga i dovodila ih pred Boga, tako da sam ispunila svoje odgovornosti i ne dugujem im ništa. Patnje koje su moja deca podnela zapravo je prouzrokovala Komunistička partija. Da Komunistička partija nije progonila i hapsila one koji veruju u Boga, mogla sam da odem kući i da se brinem o njima. Trebalo je da mrzim Komunističku partiju jer je upravo ona donela patnju meni i mojoj deci. Međutim, ja sam za sve krivila sebe i uporno sam verovala da su moja deca ovako patila zato što se, kao majka, nisam dobro brinula o njima. Bila sam tako glupa i nisam umela da prozrem stvari! Shvativši to, moje stanje se donekle popravilo. Mogla sam da posvetim srce svojoj dužnosti, a one negativne i slabe pridošlice su takođe mogle normalno da se okupljaju.

Godine 2023. izdao me je jedan Juda i policija je neprestano pokušavala da me uhapsi. U januaru 2024. godine, policija je pozvala moju ćerku i tražila da dođe u stanicu. Moja ćerka je pomislila da sam ponovo uhapšena i u panici je otrčala u policijsku stanicu. Neočekivano, policija je primorala moju ćerku da potpiše „Tri izjave” kako bi se odrekla Boga i izdala Ga, a zatim su joj pretili i zastrašivali je. Moja ćerka nije prozrela Sotoninu spletku i potpisala je „Tri izjave.” Kada sam to čula, jako sam se rastužila. Pomislila sam: „Moja ćerka je poslušna i razumna i nikada me nije sprečavala da verujem u Boga. Kada me je policija uhapsila, nije mogla da ide na okupljanja niti da obavlja svoju dužnost zbog rizika od hapšenja. Kasnije je bila sputana od strane muža i svekra, tako da tokom svih ovih godina nije stremila ka istini kako treba, već je živela težeći ka novcu. Usled toga, nije jela i pila Božje reči kako treba niti je obavljala svoju dužnost. Crkva ju je već isključila kao bezvernika. A sada je još i potpisala ’Tri izjave’, što znači da je potpuno izgubila svaku priliku da bude spasena.” Kad sam to pomislila, nisam mogla da zaustavim nalet suza. Da sam mogla redovno da idem kući da viđam svoju decu i da češće sa njima razgovaram o Božjim rečima, možda bi moja ćerka razumela više istina i ne bi potpisala „Tri izjave”. Što sam više razmišljala o tome, sve više sam sebe osuđivala. Tih dana nisam imala volje ni za šta, niti sam imala srca da obavljam svoje dužnosti. Shvatila sam da mi je stanje loše, pa sam došla pred Boga u molitvi, kako bi me usmerio da razumem Njegove namere.

Nakon molitve, pročitala sam Božje reči: „Ko god da je, ako je određena vrsta osobe, ići će određenim putem. Zar to nije sigurno? (Jeste.) Put kojim osoba ide određuje šta je ona. Put kojim će krenuti i kakva će osoba postati zavisi od nje. To su stvari koje su predodređene, urođene i imaju veze sa čovekovom prirodom. Pa, kakva je korist od roditeljskog vaspitanja? Može li ono da upravlja čovekovom prirodom? (Ne može.) Roditeljsko vaspitanje ne može da upravlja ljudskom prirodom i ne može da reši problem toga kojim putem čovek ide. Koje je jedino vaspitanje koje roditelji mogu pružiti? Neka jednostavna ponašanja u svakodnevnom životu njihove dece, neke prilično površne misli i pravila ponašanja – to su stvari koje imaju veze sa roditeljima. Pre nego što njihova deca odrastu, roditelji bi trebalo da ispune svoju dužnost, a to je da vaspitaju svoju decu da slede pravi put, da vredno uče i da nakon što odrastu nastoje da se izdignu iznad ostalih, da ne čine loše stvari i da ne postanu loši ljudi. Roditelji takođe treba da regulišu ponašanje svoje dece, da ih nauče da budu ljubazni i da pozdravljaju starije kad god ih vide, kao i da ih nauče drugim stvarima u vezi sa ponašanjem – to je odgovornost koju roditelji treba da ispune. Brinuti se o životu svog deteta i podučiti ga nekim osnovnim pravilima ponašanja – to je ono na šta se svodi uticaj roditelja. Što se tiče ličnosti njihovog deteta, roditelji ga tome ne mogu naučiti. Neki roditelji su opušteni i sve rade laganim tempom, dok su njihova deca veoma nestrpljiva i ne mogu da miruju ni na kratko. Ta deca odlaze da žive sama sa 14 ili 15 godina, sama odlučuju o svemu, roditelji im nisu potrebni i veoma su nezavisna. Da li ih tome uče njihovi roditelji? Ne. Dakle, čovekova ličnost, narav, pa čak i njegova suština, kao i put koji će izabrati u budućnosti, nemaju nikakve veze sa njegovim roditeljima. (…) Put kojim čovek ide u životu ne određuju roditelji, već ga je predodredio Bog. Kaže se da ’Čovekovu sudbinu određuje Nebo’, a ta izreka je sažeta ljudskim iskustvom. Pre nego što neka osoba dostigne odraslo doba, ti ne možeš da kažeš kojim će putem krenuti. Kada odraste i kad bude mislila i umela da razmišlja o problemima, biraće šta da radi u široj zajednici. Neki ljudi kažu da žele da budu visoki zvaničnici, drugi kažu da žele da budu advokati, a treći kažu da žele da budu pisci. Svako ima svoje izbore i svoje ideje. Niko ne kaže: ’Samo ću čekati da me roditelji vaspitaju. Postaću ono za šta me roditelji vaspitaju’. Niko nije tako glup. Nakon dostizanja odraslog doba, ideje ljudi počinju da se mešaju i da postepeno sazrevaju, a time i put i ciljevi koji su pred njima postaju sve jasniji. U tom trenutku, malo po malo postaje očigledno i jasno kakav je neko tip osobe i kojoj grupi pripada. Od tog trenutka pa nadalje, ličnost svake osobe postepeno postaje jasno definisana, kao i njena narav, put kojem teži, njen životni pravac i grupa kojoj pripada. Na čemu se sve ovo zasniva? Naposletku, to je ono što je Bog predodredio – to nema nikakve veze sa nečijim roditeljima” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (1. deo)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam da to kojim putem deca idu nije nešto što roditelji mogu da odluče ili da promene. To je određeno njihovom priroda-suštinom i nema veze sa roditeljskim vaspitanjem. Pomislila sam na to kako moja ćerka nije stremila ka istini pre potpisivanja „Tri izjave” i čim je bila preokupirana poslom, nije išla na okupljanja niti je čitala Božje reči, i nije bila voljna da obavlja svoju dužnost. Usredsredila se na težnju ka novcu i na traganje za zlim trendovima sveta. Starešina je mnogo puta s njom razgovarao, ali se ona nije pokajala, pa je crkva uklonila moju ćerku kao bezvernicu na osnovu njenog konstantnog ponašanja. Sada, pošto je potpisala „Tri izjave”, potpuno je razotkrila da je njena suština suština bezvernika. To što nije stremila ka istini niti išla ispravnim putem bilo je određeno njenom vlastitom priroda-suštinom, i nije bilo u vezi sa mnom kao njenom majkom. To što su moja deca završila u takvom stanju je zato što po prirodi nisu voleli istinu i nisu stremili ka istini. Niko drugi za to ne može biti kriv, i nije tačno da bi, da sam im čitala više Božjih reči, oni iskreno stremili ka istini i išli ispravnim putem. Po prirodi su osećali odbojnost prema istini i nisu stremili ka istini, tako da, čak i da sam svakog dana razgovarala s njima, ne bih mogla da promenim njihovu suštinu niti put kojim su išli. Kada sam svoju decu sagledala u skladu sa Božjim rečima, u srcu sam osećala mnogo veću slobodu, više nisam osećala da sam im dužna i nisam više bila ometena u obavljanju svoje dužnosti. Hvala Bogu!