68. Više se neću žaliti na svoju sudbinu
Rođena sam u običnoj porodici, i za razliku od dece rođene u privilegovanim porodicama, moja startna linija u životu bila je iza njihove. Da nesreća bude veća, moji roditelji su se razveli dok sam još bila u osnovnoj školi, otac me je smestio da živim kod jedne porodice u blizini škole, a kasnije sam se preselila kod tetke i bake. Kada su moji vršnjaci saznali iz kakve porodice dolazim, distancirali su se od mene i uvek sam se osećala inferiorno u odnosu na druge. Noću sam često plakala jer sam osećala da je život nepravedan, pitajući se: „Zašto me je zadesila tako loša kob?” Zatvorila sam se u sebe i jedva da sam s nekim iskreno razgovarala. Na televiziji sam viđala direktorke velikih firmi okružene cvećem i raskošem i zavidela sam im, misleći da ih je zadesila zaista dobra sudbina. Razmišljala sam o tome kako živim pod tuđim krovom i kako me gledaju s visine, tako da sam obećala sebi: „Kada porastem, biću neko, baš kao one žene na televiziji i oni koji me sada gledaju s visine će morati da me vide u novom svetlu.”
Međutim, razvod mojih roditelja ostavio je mrlju u mom detinjstvu i često sam osećala bol i tugu i postala sam samosvesna i povučena. Kasnije sam sledila svoju baku u verovanju u Gospoda Isusa i kada sam imala šesnaest godina, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Naučila sam da je izvor ljudske patnje Sotonina iskvarenost i da Božje delo u ovoj etapi ima za cilj da spase ljude od greha i da ih dovede na prelepo odredište. Razmišljala sam o tome koliko je retka prilika za Božje spasenje u poslednjim danima i kako se Božje delo bliži kraju i stoga sam odustala od daljeg školovanja i obučila se da obavljam svoje dužnosti u crkvi. U crkvi sam videla da se braća i sestre, kad imaju problema, obraćaju starešinama, a starešine im onda u zajedništvu govore o rešenjima. Braća i sestre su ih, izgleda, veoma cenili i ja sam im zavidela, misleći: „Moram dobro da stremim, da bih možda u budućnosti mogla da postanem starešina ili delatnik, jer tako neću biti samo običan sledbenik, već vodeća ličnost.” Nakon toga, kakvu god dužnost da mi je crkva dodelila, trudila sam se da je obavim, a braća i sestre su me hvalili što sam mlada i što imam dobar kov, i ohrabrivali su me da dobro stremim. Bila sam prilično zadovoljna, misleći: „Izgleda da sam perspektivna kandidatkinja za negovanje! Moram i dalje dobro da stremim!” Tako da sam aktivno obavljala svoje dužnosti. Nisam se osećala umorno čak ni kada sam morala da putujem daleko da zalivam pridošlice i bez obzira na okolnosti, nikada nisam kasnila u obavljanju svojih dužnosti. Samo sam se nadala da će braća i sestre primetiti moj trud i žrtve i da ću jednog dana biti izabrana za starešinu ili delatnika. Ali nijednom nisam bila izabrana na crkvenim izborima i posle tri godine sam i dalje obavljala dužnosti na izradi tekstova. Nisam to mogla da shvatim i pitala sam se: „Da li mi je suđeno samo da obavljam dužnosti na izradi tekstova? Da li je to zaista moje mesto u crkvi?”
U februaru 2019. godine nadzirala sam rad crkve na izradi tekstova i bila sam prilično zadovoljna, misleći da je to prekretnica. Pomislila sam: „Možda me to Bog unapred obučava. Izgleda da još uvek ima budućnosti za mene u Božjoj kući. Da bi bio starešina, čovek mora da bude u stanju da razgovara u zajedništvu o istini radi rešavanja problema, tako da i ja moram da primenjujem razgovor u zajedništvu o Božjim rečima kako bih rešila probleme braće i sestara. Tek što sam počela da nadzirem rad na izradi tekstova i posle perioda sticanja iskustva, možda ću moći da postanem starešina.” Jednom prilikom, tokom okupljanja, čula sam da je jedna pridošlica izabrana za starešinu, što je u meni izazvalo gorčinu, te sam pomislila: „Ova pridošlica, koja veruje tek nešto više od godinu dana, preuzima tako važnu ulogu. Ja verujem u Boga nekoliko godina, zašto mi se onda nije ukazala tako dobra prilika? Zašto ne mrdam s mesta na kojem se nalazim? Dužnosti na izradi tekstova su važne, ali nisu toliko vidljive kao kada si starešina ili delatnik. Ogromna je razlika između ta dva.” Nisam mogla da ne zaplačem dok sam gurala bicikl. Posle toga sam izgubila volju da obavljam svoje dužnosti. Tokom 2022. godine, osoblje koje radi na izradi tekstova je preraspoređeno, ali sam ja nastavila da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Osećala sam se zaista obeshrabreno i pomislila sam: „Kako to da, posle toliko godina verovanja u Boga, još uvek obavljam dužnosti na izradi tekstova? Da li sam pogodna samo za dužnosti na izradi tekstova? Da li je moguće da mi nije suđeno da postanem starešina? Zar Božje reči ne kažu da je svaka dužnost koju preuzmemo i kad god je izvršimo, u skladu sa Božjim predodređenjem i suverenošću? Možda mi je naprosto suđeno da obavljam dužnosti na izradi tekstova.” Setila sam se brata koji je bio nekoliko godina stariji od mene. Postao je starešina u crkvi ubrzo nakon što je pronašao Boga, a kasnije je postao propovednik. Osećala sam da je rođen da bude starešina, ali i da bez obzira na to koliko se trudim, ja nikada neću dobiti priliku da postanem starešina ili delatnik, kao i da nemam mogućnost napretka i da će mi život naprosto biti ovakav. Nakon toga, kad god bi me nadzornik zamolio da nešto uradim, ja bih to uradila, ali više ne bih aktivno nastojala da radim bolje i ponekad, kada sam primećivala probleme u svojim dužnostima, bila sam bez motivacije da ih rešim. Rezultati mog rada su bili sve slabiji i nadzornik me je orezivao zato što nisam napredovala u svojim dužnostima i zato što sam imala pasivan stav. Duboko u sebi sam znala da sam bila pasivna u svojim dužnostima, ali nisam dovoljno razumevala svoje probleme.
Kasnije sam pročitala Božje reči koje razotkrivaju pitanje malodušnosti i tek tada sam počela da shvatam svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Vidiš osobu koja je stalno utučena i pasivna u svom radu, koja uopšte ne može da prikupi snagu, čije emocije i stavovi nisu baš pozitivni ni optimistični, koja je sve vreme užasno negativna, očajna i stalno za nešto okrivljuje druge. Savetuješ je, ali ona uopšte ne sluša tvoje savete i, mada priznaje da je put na koji joj ukazuješ ispravan i da sjajno rezonuješ, ona nikako ne uspeva da prikupi snagu ni za kakav posao, već ostaje negativna i pasivna. U ozbiljnijim slučajevima, po pokretima tela, figuri, načinu na koji hoda, boji glasa i rečima koje izgovara, primećuješ da su emocije takve osobe naročito utučene, da joj nedostaje energije u svemu što radi, da liči na zgaženu voćku, te da će negativno uticati na svakoga ko s njom provodi mnogo vremena. O čemu se zapravo radi? Razna ponašanja, izrazi lica, boja glasa, pa čak i misli i stavovi koje izražavaju ljudi koji žive sa utučenošću, u osnovi su negativni. Koji, dakle, razlog stoji u pozadini ovih negativnih pojava? Koji je njihov osnovni uzrok? Naravno, osnovni uzrok nastanka negativnog osećanja utučenosti različit je za svaku osobu. Osećanje utučenosti se kod nekih ljudi može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina grozna. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) (…) Kad su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući dobro obavljaju, u stanju su da trpe nedaće i da naporno rade, sve stvari mogu da podnesu bolje nego iko drugi i trude se da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Nadaju se da će čak možda biti izabrani za crkvene starešine, da će zauzeti neku od čelnih pozicija ili postati vođe tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: ’Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira starešina, osoba na čelnoj poziciji ili vođa tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se bira osoba za neku dužnost, ja se ponadam i bio bih presrećan da me izaberu makar i za vođu tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kad me pri izboru potpuno izostave sa spiska kandidata. U čemu je stvar? Da li je zaista moguće da sam osuđen da do kraja života ostanem sasvim običan čovek i mediokritet? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da sam baš toliko lošeg kova, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem nedaće. Imam odluke i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se istaknem u odnosu na druge? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.’ Što više o tome razmišljaju, vlastita sudbina im se čini još gorom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Kada sam završila s čitanjem Božjih reči, konačno sam shvatila da su moja sve veća pasivnost i negativnost u mojim dužnostima posledica pogrešnih pogleda na stvari. Mislila sam da to što nisam u stanju da postanem starešina ili delatnik, niti da se istaknem, znači da imam lošu sudbinu i da će mi samo to što ću postati starešina ili delatnik pružiti budućnost i pokazati da imam dobru sudbinu. U nameri da budem izabrana za starešinu ili delatnika, trudila sam se da se opremim Božjim rečima i kad god bih primetila da braća i sestre imaju probleme sa svojim stanjem, samoinicijativno sam tražila Božje reči za razgovor u zajedništvu i pomoć. Kada su moji razgovori u zajedništvu davali rezultate, mislila sam da imam kov i da mogu da rešavam stvarne probleme, i mislila sam da će me jednog dana, ako svi vide moje sposobnosti, možda izabrati za starešinu. Ali ma koliko se ja trudila, bila sam zaglavljena u obavljanju dužnosti na izradi tekstova. Konkretno, kada sam videla kako braća i sestre koji su verovali u Boga kraće od mene već postaju starešine i delatnici, mislila sam da im je sudbina naklonjena i da su rođeni da budu starešine i delatnici. Ali posle nekoliko godina obavljanja dužnosti na izradi na tekstova, osećala sam se kao da sam se zaglavila, da sam neprimećena u crkvi, da sam samo jedna obična osoba. Tako da sam za taj problem okrivila svoju kob, misleći da mi Bog nije naklonjen i da je dužnost koju mi je predodredio i uredio loša, te sam postajala sve manje motivisana za obavljanje dužnosti. Kada sam u radu postizala loše rezultate, nisam razmišljala o sebi, a kada bih otkrila probleme, nisam želela da naprežem mozak da ih rešim. Jasno sam znala da mi nedostaje praktično iskustvo i da moram više da primenjujem i da se opremim sa više istina, ali nisam bila voljna da se potrudim i odustala sam od sebe. Kao da sam se zaglibila u močvari koja me polako proždire, a ja nemam snage da se izvučem. Uticaj mog beznađa bio je zaista ogroman!
Kasnije sam videla razotkrivanje Božjih reči i počela sam da shvatam svoja pogrešna gledišta. Svemogući Bog kaže: „Bog je svim ljudima odavno predodredio sudbine, i one su nepromenljive. Ta ’dobra sudbina’ i ’loša sudbina’ razlikuju se od čoveka do čoveka, one zavise od okruženja, od toga kako se ljudi osećaju i ka čemu streme. Zbog toga se ni za čiju sudbinu ne može reći ni da je dobra ni da je loša. Možda ti je život veoma težak, ali ti ovako razmišljaš: ’Ne težim životu na visokoj nozi. Za sreću mi je dovoljno da nisam gladan i da imam šta da obučem. Svako mora da pati u životu. Svetovni ljudi kažu: „Ne možeš da vidiš dugu ako ne pada kiša”, što znači da patnja ima svoju vrednost. Ovo nije tako loše i ne prati me loša sudbina. Nebesa su mi dodelila malo bola, poneku kušnju i malo stradanja. To je zato što Bog ima visoko mišljenje o meni. Što znači da mi je sudbina dobra!’ Neki misle da je patnja loša stvar, da to što pate znači da ih prati loša sudbina i da jedino udoban i lak život, bez patnje, predstavlja dobru sudbinu. Nevernici bi rekli da je to ’stvar mišljenja’. A kako ljudi koji veruju u Boga gledaju na pitanje ’sudbine’? Kažemo li mi za nekoga da ima ’dobru’ ili ’lošu sudbinu’? (Ne.) Mi ne govorimo takve stvari. Recimo da imaš dobru sudbinu zato što veruješ u Boga; ali, ako ti pritom ne slediš pravi put vere, pa zbog toga budeš raskrinkan, kažnjen i eliminisan, da li to onda znači da je tvoja sudbina dobra ili loša? Ako u Boga ne veruješ, ni na koji način nećeš moći da budeš raskrinkan ni eliminisan. Nevernici i religiozni ljudi ne govore o razotkrivanju ili raspoznavanju ljudi, niti govore o ljudima koji su uklonjeni ili eliminisani. To bi trebalo da znači da ljudi imaju dobru sudbinu ako su u stanju da veruju u Boga; ali, ako oni na kraju budu kažnjeni, znači li to da ih prati loša sudbina? Sudbina im je čas dobra, čas loša – a kakva je ona, zapravo? Nije moguće oceniti da li je nečija sudbina dobra ili loša; ljudi ne mogu o tome da sude. Sve to čini Bog, a sve što Bog uređuje je dobro. Radi se naprosto o tome da se putanje sudbine svakog pojedinca, kao i okruženja u kojima žive, ljudi, događaji i stvari s kojima se susreću, te životni putevi koje tokom života iskuse, razlikuju od osobe do osobe. Životna okruženja ljudi, kao i okruženja u kojima oni odrastaju, a koja je svima njima Bog uredio, razlikuju se među sobom. Stvari koje svaki pojedinac iskusi tokom svog života potpuno se razlikuju. Takozvana dobra i loša sudbina uopšte ne postoje – sve to Bog uređuje i sve je to Božjih ruku delo. Ako ovo pitanje posmatramo sa stanovišta da je sve to Božje delo, sve što Bog čini je dobro i ispravno; naprosto se radi o tome da neki ljudi, na osnovu vlastitih sklonosti, osećanja i opredeljenja, biraju udoban život, život u slavi i bogatstvu, uz visok ugled, prosperitet i samoostvarenje u svetu. To, po njihovom mišljenju, znači imati dobru sudbinu, dok se loša sudbina može pripisati osrednjim i neuspešnim ljudima, koji čitav život provode na dnu društvene lestvice. Tako to izgleda sa stanovišta nevernika i svetovnih ljudi, koji teže zemaljskim stvarima i žele da žive svetovnim životom, a upravo je to izvor iz kojeg je nastala ideja o dobroj i lošoj sudbini. Drugim rečima, ideja o dobroj i lošoj sudbini proističe isključivo iz uskog razumevanja i površne percepcije ljudskih bića o sudbini, kao i iz njihovih procena o količini fizičke patnje koju podnose, u kojoj meri uživaju, koliko slave i bogatstva stiču, i tome slično. U stvari, ako ovu ideju posmatramo sa stanovišta Božjeg uređenja i suverenosti nad čovekovom sudbinom, onda takva tumačenja dobre i loše sudbine uopšte ne postoje. Zar nije tako? (Jeste.) Ako čovekovu sudbinu posmatraš sa stanovišta Božje suverenosti, onda je sve što Bog radi dobro i predstavlja upravo ono što je svakoj osobi potrebno. To je zato što uzrok i posledica igraju ulogu u prošlim i sadašnjim životima, Bog ih je predodredio i ima suverenost nad njima, Bog ih planira i uređuje – ljudi nemaju nikakvog izbora. Ako to posmatramo sa ovog stanovišta, ljudi ne bi trebalo da sude o tome da li im je sudbina dobra ili loša, zar ne? Zar ljudi ne prave strašnu grešku kad olako donose sud o tome? Zar ne greše kad sude o Božjim planovima, uređenjima i suverenosti? (Greše.) A nije li to ozbiljna greška? Zar ona neće uticati na put kojim u životu koračaju? (Hoće.) Ta će ih greška naposletku dovesti do uništenja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Bog otkriva da neki ljudi misle da kada je čovek u stanju da se istakne i stekne slavu i dobitak, to znači da ima dobru sudbinu, a da živeti život osrednjosti i biti neuspešan znači imati lošu sudbinu i da patnja znači da osoba ima lošu sudbinu. Smatraju da živeti udoban, nesmetan i miran život znači imati dobru sudbinu. Sve te ideje o dobroj ili lošoj sudbini zasnivaju se na subjektivnim težnjama i željama ljudi. Pošto je svačija životna putanja u skladu sa Božjom suverenošću i uređenjima, Bog uređuje stvari na osnovu potreba ljudi i sve je korisno za njihove živote i ne postoji dobra ili loša sudbina. Reći na osnovu ličnih sklonosti da imaš lošu sudbinu znači ne pokoravati se situacijama koje je Bog uredio i ne verovati u Njegovu suverenost. U stvari, sve što Bog uređuje je dobro. Baš kao kada sam doživela porodičnu nesreću i bila zanemarivana i nipodaštavana i gledana s visine u mladosti, da nisam prošla kroz te prepreke i bolove, možda ne bih došla pred Boga. To što sam imala priliku da čitam Božje reči i obučavam se u svojim dužnostima, to je sve Božja ljubav i spasenje. Ali mislila sam da postati priznata ličnost, isticati se i biti uzor drugima znači imati dobru sudbinu, a da živeti običan, osrednji život i biti gledan s visine znači imati lošu sudbinu. To su bila gledišta bezvernika. Kada sam pronašla Boga, kada sam videla da braća i sestre poštuju i dive se starešinama i delatnicima zbog njihove sposobnosti da rešavaju probleme, mislila sam da ću u budućnosti moći da napredujem samo ako budem starešina ili delatnik i da oni imaju bolju sudbinu od obične braće i sestara. Pošto sam i dalje obavljala samo dužnosti na izradi tekstova nakon što sam sve ove godine verovala u Boga, osećala sam da me ne cene, kao i da nemam mogućnost napretka i izgubila sam motivaciju za svoje dužnosti. Ali kada se malo razmisli, da li unapređenje u starešinu ili delatnika zaista ukazuje na dobru sudbinu? U stvari, ako osoba ne stremi ka istini i njena iskvarena narav ne može da se pročisti niti promeni, onda čak i ako zadobije divljenje i obožavanje, ona ne može da bude spasena ili usavršena. Kao i neke starešine i delatnici koji ne streme ka istini i koji koriste svoje dugogodišnje radno iskustvo kao kapital da stalno sputavaju druge, da rade kako im je volja, da sprečavaju i ometaju rad crkve, a na kraju budu otkriveni i odbačeni. S druge strane, neki ljudi nikada nisu bili starešine, ali obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim položajem. Oni se usredsređuju na stremljenje ka istini i na razmišljanje o svojim namerama, gledištima i iskvarenoj naravi, a i dalje primaju Božje prosvećenje i smernice, postižu rezultate u svojim dužnostima i rastu u svojim životima. Ma koju dužnost obavljali, ključ je u stremljenju ka istini. Ne postoji dobra ili loša sudbina. Kada sam to shvatila, srce mi se razvedrilo. Videla sam da sam bila previše fokusirana na slavu, dobitak i status i da nisam bila voljna da obavljam svoju dužnost na prizeman način kao stvoreno biće i da sam uvek želela da iskoristim priliku da obavljam svoju dužnost kao sredstvo za težnju ka renomeu. Ali da su moje želje bile zadovoljene, moja žudnja za slavom, dobitkom i statusom samo bi postala intenzivnija i postala bih nadmenija i uobraženija i mislila bih da sam bolja od svih. To verovatno ne bi bilo dobro za mene. Zaista sam shvatila da je sve što Bog uređuje dobro, a iza svega toga stoje Božje mukotrpne namere.
Kasnije sam ponovo razmislila: „Kakav stav treba da imam prema situacijama kojima je Bog upravljao i koje je uredio?” Pročitala sam odlomak Božjih reči: „Kada je reč o osećanjima ljudi u vezi sa sudbinom, ta osećanja mogu biti dobra ili loša, a sudbina im može biti takva da im sve ide glatko od ruke ili da nailaze na puno prepreka, mogu imati teške ili nesrećne sudbine – ali nikako ne može biti dobrih i loših sudbina. Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja, da u svim Njegovim uređenjima aktivno i energično tražiš svrhu i smisao Stvoritelja, da postigneš razumevanje istine, da u ovom životu koji ti je Bog uredio počneš da koristiš svoje najbolje funkcije, da obavljaš dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i da svoj život učiniš smislenijim i vrednijim, sve dok Stvoritelj ne bude konačno bio zadovoljan tobom i dok te ne upamti. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, zahvaljujući svom traganju i energičnim naporima, uspeo da postigneš spasenje – to bi za tebe bio najbolji ishod. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji ljudi treba da zauzmu nije stav bezobzirne osude i definisanja, ili korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, trebalo da se vlastitoj sudbini opiru, da je biraju ili menjaju; umesto toga, treba da je svim srcem cene, da tragaju za njom, istražuju je i usklađuju se s njom, pre no što se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog odredio, treba da tražiš način ponašanja kojem te je Bog podučio, da tražiš put kojim Bog zahteva da ideš, da proživiš sudbinu kakvu ti je Bog ovako uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov. Kad budeš doživeo sudbinu kakvu ti je Stvoritelj na ovaj način uredio, ne samo što ćeš početi da ceniš tugu, setu, suze, bol, frustracije i neuspeh, nego ćeš, što je mnogo važnije, iskusiti radost, spokoj i utehu, kao i prosvećenje i prosvetljenje istinom koju ti je Bog podario. Štaviše, kad na svom životnom putu budeš zalutao, kad se budeš suočio sa frustracijama i neuspehom i kad budeš morao da doneseš neku odluku, osetićeš kako te Stvoritelj usmerava, i naposletku ćeš razumeti, doživeti i shvatiti kako da živiš najsmislenijim životom. Otad pa nadalje, nikada više nećeš zalutati u životu, nećeš se nikad više naći u stanju konstantne strepnje i, naravno, nikada se više nećeš požaliti na svoju lošu sudbinu, a kamoli potonuti u osećanje utučenosti zbog toga što misliš da te prati loša sudbina. Ako zauzmeš ovakav stav i upotrebiš ovaj metod pri suočavanju sa sudbinom koju ti je Stvoritelj uredio, ne samo što će tvoja ljudskost postati normalnija, ne samo što ćeš poprimiti normalnu ljudskost i oformiti mišljenja, stavove i načela o tome kako da posmatraš stvari iz domena normalne ljudskosti, nego ćeš, naravno, ujedno steći razumevanje i stavove o smislu života kakve nevernici nikada neće imati” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon čitanja Božjih reči shvatila sam da bez obzira na to da li osoba oseća da je njena sudbina dobra ili loša, treba da se pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima, da traži šta je Božja namera u nekoj situaciji i da ispunjava svoje dužnosti i odgovornosti. To je u skladu sa Božjom namerom. Tako da sam pažljivo razmišljala: „Uvek sam obavljala dužnosti na izradi tekstova; kakva je Božja namera u tome?” Razmišljala sam o tome kako, kada bi se stvari dogodile, nisam znala kako da tragam za istinom i retko sam se trudila da pažljivije razmišljam o Božjim rečima. Kroz obavljanje dužnosti na izradi tekstova, uspela sam da nadoknadim te nedostatke, što mi je dozvolilo da naučim da marljivo razmatram Božje reči i razmišljam o svojoj iskvarenoj naravi. To je bilo korisno za moj život-ulazak. Ujedno, ta situacija je otkrila da previše cenim status i da sam, kada moja želja za statusom nije bila zadovoljena, želela da odustanem. Shvatila sam da sam u svojoj veri stremila ka statusu, a ne ka istini. Posle redovnog nailaženja na smetnje, počela sam da shvatam da je put težnje ka statusu pogrešan i postala sam sposobna da otpustim svoju ambiciju da postanem starešina i da obavljam svoje dužnosti na prilježan i čestit način. Razmišljala sam i o tome zašto nisam izabrana za starešinu. Prvenstveno zato što mi je nedostajao osećaj odgovornosti u obavljanju dužnosti i zato što moja radna sposobnost nije bila dovoljna, zato što nisam imala kov, niti sam ispunjavala kriterijume da budem starešina. To nije imalo nikakve veze s tim da li sam imala dobru ili lošu sudbinu. Kada sam to shvatila, postala sam sposobna da ispravno postupam sa svojim slabostima i nedostacima, da se pokoravam situacijama koje je Bog orkestrirao i da postupam u skladu s načelima u svojim trenutnim dužnostima. Kasnije su me braća i sestre izabrali za đakona za zalivanje i nakon samo nekoliko nedelja obuke, zbog nedostatka ljudi na izradi tekstova, starešine su me ponovo poslale da radim na izradi tekstova. Ovog puta se nisam žalila, niti sam bila potištena. Naprotiv, razmišljala sam o tome kako me je crkva negovala da obavljam dužnosti na izradi tekstova dugi niz godina i o tome kako sam bila donekle vešta u toj oblasti. U poređenju sa poslom đakona, dužnosti na izradi tekstova su mi više odgovarale i pokorila sam se tome svim srcem, misleći: „Svojevremeno sam osećala kajanje kada sam obavljala dužnosti na izradi tekstova, ali ovog puta moram to da radim svim srcem.” Posle izvesnog vremena, moj rad je dao neke rezultate i osetila sam veliko olakšanje.
Posle čitavog tog iskustva, shvatila sam da su situacije koje Bog uređuje kao deo Svoje suverenosti uvek dobre i upravo ono što je mom životu potrebno. Činjenica da sam uspela da steknem to razumevanje i preokrenem stvari bila je rezultat Božjih reči. Hvala Bogu!
