86. Nije više teško govoriti direktno

Odmalena su me roditelji učili da u odnosima sa drugima treba da biram reči u skladu sa situacijom, da ne pominjem probleme kod drugih čak i ako ih uočim, da pazim na osećanja drugih kad govorim, da budem empatična i pristupačna osoba. Učili su me da tako neću sebi stvarati nevolje, da će me drugi ljudi voleti, i da je to jedini način da steknem uporište u društvu. Tada mi se činilo da to ima smisla i da tako treba da se vladam, pa je u mojim odnosima sa drugima retko bilo svađa ili sukoba. Čak i kad bih videla neki problem kod druge osobe, ne bih na to ukazivala. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se tako ophodila prema drugima, retko sam ukazivala na probleme koje sam videla kod braće i sestara ili ih razotkrivala. To je posebno bio slučaj u ophođenju sa sestrom sa kojom sam sarađivala. Iako sam jasno videla probleme u načinu na koji je obavljala svoju dužnost i želela sam da joj ukažem na njih, svaki put kad bi mi reči došle na vrh jezika, ja bih prećutala. Stalno sam brinula da će mi, ako joj ukažem na probleme a ona to ne prihvati, uputiti neljubazan pogled i stvoriti predrasude o meni. Kasnije, kroz Božje reči, konačno sam stekla izvesno raspoznavanje ideje iz tradicionalne kulture „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”.

U oktobru 2021. godine, sestra Liju Lin i ja smo sarađivale i bile smo odgovorne za rad crkve. Posle nekog vremena, videla sam da ne nosi breme u načinu na koji se odnosila prema svojoj dužnosti. Bila je odgovorna za rad na jevanđelju, ali ga nije pratila niti nadzirala, a kada su se starešine raspitivale o radu, nije podnosila izveštaj. Pitala sam je zašto ne podnosi izveštaj, a ona je rekla da se ne oseća dobro. Kada sam videla da se Liju Lin tako ponaša, htela sam da joj ukažem da je njen stav prema dužnosti pun nepoštovanja i da ne pokazuje osećaj odgovornosti. Ali kad su mi reči bile na vrh jezika, opet sam prećutala. Pomislila sam: „Bolje da ne kažem ništa. Ako to ne prihvati i uputi mi neljubazan pogled, biće veoma neugodno da se ubuduće slažemo.” Tako da nisam rekla ništa više, misleći da će možda, kad joj zdravlje bude malo bolje, uložiti srce u svoj posao. Tada je Liju Lin rekla da je bole vratni pršljenovi, pa sam joj radila gua ša struganje, rekla joj da obrati pažnju na vežbanje, a rekla sam joj i neke reči ohrabrenja. Međutim, nisam ukazivala na probleme u načinu na koji je obavljala svoju dužnost. Jednog dana, tri meseca kasnije, propovednik je sa nama razgovarao u zajedništvu o nekim detaljnim zadacima u vezi sa propovedanjem jevanđelja. Posle toga, pitala sam Liju Lin da li je o tome razgovarala sa braćom i sestrama i da li je to sprovela u delo. Rekla je: „Samo sam to usput pomenula.” U sebi sam pobesnela i htela sam da je orežem: „Tako si neodgovorna. Zar ovo ne odlaže posao?” Ali baš kad sam htela to da kažem, ugrizla sam se za jezik. Pomislila sam: „Ako je budem orezala pred svima, izgubiće obraz. Da li će razviti predrasude prema meni? Hoće li reći da sam je namerno osramotila pred braćom i sestrama? Bolje da ništa ne kažem.” Tako sam otišla da sprovedem posao u delo, a posle nisam razgovarala sa njom niti ukazivala na njene probleme.

Krajem juna 2022. godine, neke propovedi je hitno trebalo proveriti. Džang Ting je ranije radila na tome, pa sam zamolila Liju Lin da sa njom razgovara u zajedništvu. Uveče sam pitala Liju Lin da li je detaljno razgovarala sa Džang Ting o načelima, ali ona je, s neljubaznim izrazom lica, nestrpljivo rekla: „Ona sve to već razume – nema potrebe da se o tome priča tako detaljno!” Htela sam da je podsetim: „Ako ne razgovaraš detaljno, a onda načela budu nejasna Džang Ting, zar to neće odložiti posao?” Ali baš kad su mi te reči bile na vrh jezika, opet sam prećutala. Pomislila sam: „Izgledala je veoma uzrujano kad sam je malopre pitala o tome. Ako ponovo budem ukazivala na njene nedostatke, još više će se naljutiti. Kako ćemo se ubuduće slagati?” Stoga joj nisam ukazala na probleme, već sam samo tiho rekla da ubuduće treba da preokrene stvari. Kasnije, zbog toga što Džang Ting nije dokučila načela, posao je morao da se ponovi, i nešto što je trebalo da bude završeno za jedan dan odloženo je za više od deset dana. Više starešine su poslale pismo da kažu da ne nosimo breme u obavljanju svoje dužnosti i da nam je rad neefikasan. Osetila sam samoprekor u srcu. Ovo odlaganje je bilo povezano sa mnom. Videla sam da Liju Lin neodgovorno obavlja svoju dužnost, ali da bih zaštitila naš odnos, nikada nisam razotkrila njene probleme. To je odložilo posao. Za to vreme, srce mi je bilo veoma potisnuto i puno bola. Čim bih se smirila, pomislila bih: „Koje lekcije Bog želi da naučim iz ovih stvari koje je On uredio?” Pomolila sam se Bogu: „Dragi Bože, videla sam da sestra sa kojom sarađujem ne nosi breme u obavljanju svoje dužnosti i da je odložila posao, ali ne usuđujem se da joj ukažem na probleme jer se plašim da će mi uputiti neljubazan pogled. Dragi Bože, prosveti me i vodi da mogu da naučim lekcije iz ovoga.”

Jednog dana, pogledala sam video sa iskustvenim svedočenjem. Sestrino svedočenje i Božje reči navedene u njemu dale su mi izvesno razumevanje sebe. Bog kaže: „Sprovoditi istinu u delo ne znači izgovarati prazne reči ili uzvikivati slogane. Naprotiv, radi se o tome da, bez obzira s čim se ljudi susretnu u životu, sve dok to uključuje načela ljudskog ponašanja, njihov pogled na stvari ili pitanje obavljanja dužnosti, pred njima je izbor i trebalo bi da tragaju za istinom, da potraže osnovu i načela Božjih reči, a zatim da pronađu put primene. Oni koji mogu da tako praktično delaju ljudi su koji streme istini. Biti u stanju tako stremiti ka istini, ma koliko velike bile poteškoće s kojima se neko suočava, znači ići Petrovim putem, putem stremljenja ka istini. Primera radi, koje načelo bi trebalo slediti kada se radi o interakciji s drugim ljudima? Možda je tvoje prvobitno gledište da je ’u harmoniji blago, a u strpljenju sjaj’ i da bi trebalo da paziš da se nekome ne zameriš, da zbog tebe drugi ne izgube obraz i da nikoga ne uvrediš te da tako gradiš dobre odnose s drugima. Ako si ograničen takvim gledištem, ćutiš kada vidiš da drugi čine loše stvari ili da krše načela. Ti bi radije da crkveni posao trpi gubitak, nego da nekoga uvrediš. Nastojiš da se nikome ne zameriš, bez obzira ko su ti ljudi. Kad govoriš, misliš samo na osećanja ljudi i na čuvanje obraza i uvek kažeš lepe reči da bi ugodio drugima. Čak i ako otkriješ da neka osoba ima probleme, biraš da to tolerišeš i o tim problemima govoriš iza njenih leđa, ali, kada je gledaš u oči, održavaš mir i dobre odnose. Šta mislite o takvom ponašanju? Zar se tako ne ponašaju oni koji samo hoće da ugode drugima? Zar to nije prilično ljigavo ponašanje? To krši načela ljudskog ponašanja. Zar nije nisko ponašati se na takav način? Oni koji tako postupaju nisu dobri ljudi i to nije plemenit način ponašanja. Ma koliko da si patio i ma koju cenu da si platio, ako se ponašaš bez načela, onda si u tom pogledu doživeo neuspeh i Bog neće prepoznati, upamtiti i prihvatiti tvoje ponašanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Božje reči su jasne kao ogledalo. Primenjivanje istine znači vladati se i postupati u skladu sa istina-načelima, ne obazirući se na lična osećanja niti strahujući da ćemo uvrediti ljude. Nisam se u svojim odnosima sa drugima vladala u skladu sa istina-načelima. Stalno sam se oslanjala na lična osećanja, plašila sam se da ne uvredim ljude i štitila sam svoje odnose s drugima. Videla sam da Liju Lin, kao starešina, uopšte ne mari za svoj posao. Kao njena saradnica, trebalo je da ukažem na njene probleme u obavljanju dužnosti, ali plašila sam se da će naš odnos postati neugodan ako ona to ne prihvati, i teško ćemo se ubuduće slagati. Da bih očuvala naš prijateljski odnos, ohrabrivala sam je nekim mlakim rečima da joj pokažem da sam empatična i obzirna. Naizgled, nisam se svađala niti sukobljavala sa Liju Lin i trudila sam se da ostanem u dobrim odnosima sa njom; samo sam izgovarala lepe reči da bih održala telesni odnos sa njom, ali rad crkve je pretrpeo štetu. Da li je u mojim postupcima uopšte bilo ljudskosti? Bila sam previše sebična i previše lažljiva! Mislila sam o tome kako Bog voli poštene ljude i gnuša se ljigavih i lažljivih onih koji hoće da ugode drugima. Vladajući se na ovaj način, zar nisam izazivala Božje gnušanje? Mislila sam o tome kako je dužnost nalog koji je Bog dao čovečanstvu i kako treba da štitim interese Božje kuće. Kada sam videla da je način na koji je Liju Lin radila bio loš za posao, trebalo je da ukažem na to i da joj pomognem, a ne da se plašim ovoga ili onoga.

Jednog dana, tokom okupljanja, jele smo i pile odlomak Božjih reči koji mi je dao izvesno razumevanje mojih problema. Svemogući Bog kaže: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, međusobno se eksploatišu i nadmudruju, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom postupanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno postupanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Mogu li se poštovanje ove izjave i njena primena smatrati dobrim moralnim postupanjem? Nikako” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje istinsko stanje. Oduvek sam bila izuzetno obzirna i empatična u svojim odnosima sa drugima. Ako bih primetila neki problem kod druge osobe, ne bih na njega ukazivala, plašeći se da ne narušim naš odnos. Naročito kada sam obavljala dužnosti u saradnji sa Liju Lin, videla sam da je njen stav prema dužnosti pun nepoštovanja i da je to odložilo rad crkve. Želela sam da ukažem na njene probleme, ali kad sam videla da je nesrećna, osećala sam kao da mi je grlo stegnuto i nisam mogla ni reč da izgovorim, plašeći se da ću narušiti naš odnos. Oslanjala sam se na sotonske puteve preživljavanja, kao što su „Ti si dobar, ja sam dobra, svi su dobri,” „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima”, „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, i postala sam posebno ljigava i lažljiva. Vodila sam računa o sopstvenim interesima i na svakom koraku štitila svoje odnose sa drugima. Od malena sam bila takva: nisam otvoreno ukazivala na probleme kod drugih kada bih ih primetila. Mislila sam da je to znak obzirnosti i dobre ljudskosti. Međutim, oni koji zaista imaju dobru ljudskost imaju osećaj odanosti i odgovornosti prema svojoj dužnosti. Imaju pošteno srce i prema drugim ljudima i prema Bogu, mogu da štite interese Božje kuće, i mogu da razgovaraju u zajedništvu, pomažu, ukazuju i razotkrivaju kada vide da drugi rade stvari kršeći istina-načela, kako bi ljudi mogli odmah da razumeju i preokrenu se. Ranije sam verovala da nepominjanje problema drugih kada ih primetim znači pomagati im da sačuvaju obraz, pokazati obzir prema njima i posedovati dobru ljudskost. Ovo moje gledište je bilo pogrešno. Naizgled, ove ideje iz tradicionalne kulture su u skladu sa ljudskošću i moralom, ali u suštini, one podstiču ljude da spletkare i igraju trikove, čineći da ljudi postaju sve ljigaviji i lažljiviji. Ako bih nastavila da uvek živim po ovim idejama iz tradicionalne kulture, moje iskvarene naravi se nikada ne bi promenile i nikada ne bih proživela normalnu ljudskost.

U traganju sam pročitala još Božjih reči: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana. Ako otkriješ probleme druge osobe, ali uviđaš da ona i dalje nije u stanju da prihvati tvoj savet, tad naprosto ništa ne govori, kako bi izbegao svađu ili sukob. Ako toj osobi želiš da pomogneš, možeš da zatražiš njeno mišljenje i prvo je pitaš: ’Vidim da imaš nekakav problem i nadam se da mogu da ti dam savet. Ne znam da li ćeš moći da ga prihvatiš. Ako možeš, reći ću ti ga. Ako ne možeš, zasad ću ga zadržati za sebe i neću ti ništa reći.’ Ako ta osoba kaže: ’Imam poverenja u tebe. Šta god da imaš da kažeš time nećeš prevršiti svaku meru; mogu to da prihvatim’, to znači da si dobio dozvolu i onda njene probleme možeš da izložiš, jedan po jedan. Ne samo da će u potpunosti prihvatiti ono što kažeš, već će od toga imati i koristi i vas dvoje ćete i dalje moći da očuvate normalan odnos. Zar to nije iskreno ophođenje između dvoje ljudi? (Jeste.) To je ispravan metod za komunikaciju s drugima; to nije prozivanje drugih zbog njihovih mana. Šta znači ne ’prozivati druge zbog njihovih mana’, kako se navodi u datoj izreci? To znači ne govoriti o tuđim manama, ne govoriti o problemima koji su za njih najveći tabu, ne razotkrivati suštinu njihovih problema i ne biti u toj meri bestidno očigledan u njihovom prozivanju. To znači uputiti nekoliko površnih zapažanja, reći stvari koje svi uobičajeno govore, reći stvari koje i sama ta osoba već očigledno može da zapazi i ne otkrivati greške koje je ta osoba napravila u prošlosti niti ikakva osetljiva pitanja. Od kakve je koristi za tu osobu ako se ponašaš na taj način? Možda je time nećeš uvrediti niti ćeš od nje sebi napraviti neprijatelja, ali to što si učinio nikako ne pomaže niti joj koristi. Prema tome, izraz ’ne prozivaj druge zbog njihovih mana’ sam po sebi je neodređen i oblik je prevare koji ne dozvoljava iskrenost u međuljudskom ophođenju. Moglo bi se reći da takvo postupanje u sebi sadrži zle namere; to nije ispravan način komunikacije s drugima. Izjavu ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’, nevernici čak vide kao nešto što bi osoba plemenitog morala trebalo da čini. Jasno je da je ovo lažljiv način komunikacije s drugima, koji ljudi usvajaju kako bi sebe zaštitili; to uopšte nije pravilan način komunikacije. Ne prozivati druge zbog njihovih mana samo je po sebi neiskreno, a u prozivanju drugih zbog njihovih mana može postojati skrivena namera” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Nakon čitanja Božjih reči, razumela sam šta znači prozivati ljude i kako da ih ne prozivam, već da im umesto toga pomažem. Prozivanje ljudi uključuje lične namere i spletkarenje; cilj mu je da osramoti drugu osobu ili želja da se takmiči za ličnu korist. Problemi i nedostaci druge osobe se bezgranično uveličavaju, a ona se omalovažava i osuđuje kako bi se na kraju ostvario cilj sticanja koristi za sebe. Međutim, ukazivanje na probleme ljudi i njihovo razotkrivanje ima za cilj da im se pomogne. Ako otkrijemo ozbiljan problem kod nekog drugog koji on sam ne prepoznaje, ukazivanje na to s ljubavlju, razgovor u zajedništvu, razotkrivanje i raščlanjivanje u skladu sa njihovim rastom nije prozivanje, već pomaganje. To je ono što ljudi sa normalnom ljudskošću treba da rade. Videla sam da Liju Lin ne nosi breme u svojoj dužnosti i htela sam na to da ukažem, ali sam osećala da bih je time prozivala. Ovo moje gledište je bilo pogrešno. Kad bih je omalovažavala i sramotila s namerom, tako da njena braća i sestre steknu negativno mišljenje o njoj, a ja da ispadnem kao da nosim breme, to bi značilo da je prozivam. Ali zapravo, nisam imala te namere. Samo sam želela da zaštitim rad crkve i da joj pomognem, tako da to nije bilo prozivanje.

Kasnije sam videla Liju Lin. Kada sam htela da ukažem na njene probleme, i dalje sam oklevala u srcu i brinula da će mi uputiti neljubazan pogled, pa sam stalno u srcu prizivala Boga da me vodi da primenjujem istinu. U tom trenutku, setila sam se odlomka Božjih reči koji sam ranije pročitala i potražila sam ga da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako si istrajan u tome da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, da nikada ne sprovodiš istinu u delo i da se ne usuđuješ da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da sprovodiš istinu u delo u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne možeš da tražiš ili da prihvatiš istinu, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji i u potpunosti lišen istina-stvarnosti, onda nikada ne možeš da budeš spasen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale snagu. Nisam više mogla da budem ona koja hoće da ugodi drugima. Apsolutno sam morala da primenjujem istinu. Bez obzira da li će mi Liju Lin uputiti neljubazan pogled ili ne, morala sam da ukažem na njene probleme i zaštitim interese crkve, udovoljavajući Bogu. Skupila sam hrabrost da ukažem na njene probleme. Kada je Liju Lin to čula, iako je bila pomalo nesrećna, takođe je priznala sopstvene probleme.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Šta je saradnja? Morate biti u stanju da jedni s drugima raspravljate o raznim stvarima i da izražavate svoja gledišta i mišljenja; morate dopunjavati i nadzirati jedni druge, tražiti jedni od drugih, jedni drugima postavljati pitanja i davati sugestije. To je ono što znači skladno sarađivati. Recimo, na primer, da si neku stvar obavio onako kako ti misliš da treba, a onda ti je neko rekao: ’Pogrešno si to uradio, potpuno suprotno načelima. Zašto si to uradio onako kako se tebi ćefnulo, a da prethodno nisi potražio istinu?’ A ti na to odgovaraš: ’U pravu si – drago mi je da si me upozorio! Da nisi, moglo je da se završi katastrofalno!’ To je ono što znači davati jedni drugima sugestije. Šta onda znači nadzirati jedni druge? Svi ljudi imaju iskvarenu narav i svako je u stanju da svoju dužnost obavlja površno i da štiti samo vlastiti ponos i status, ali ne i interese Božje kuće. Takva stanja postoje u svakoj osobi. Ako saznaš da neko ima neki problem, treba da preuzmeš inicijativu i da razgovaraš s tom osobom, da je podsetiš da svoju dužnost treba da obavlja u skladu s načelima, ali da to ujedno shvatiš i kao upozorenje samom sebi. To je međusobni nadzor. Šta je namena međusobnog nadzora? Namena mu je da zaštiti interese Božje kuće, kao i da ljude drži podalje od svake stranputice” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (1. deo)”). Iz Božjih reči sam razumela da, kada sarađujemo u obavljanju svoje dužnosti, treba da nadziremo jedni druge, i ako otkrijemo da naš saradnik radi stvari na način koji krši načela, treba da ukažemo na to, da razgovaramo u zajedništvu i pomognemo im. To je obavljanje dužnosti u skladu sa istina-načelima. To može pomoći ljudima da razumeju istinu i, još više, štiti rad crkve. Istovremeno, kao starešine ili delatnici, moramo da se ophodimo prema braći i sestrama u skladu sa istina-načelima. Za one koji ne veruju u Boga dugo i imaju mali rast, treba s ljubavlju da razgovaramo u zajedništvu da im pomognemo ako otkrijemo da otkrivaju iskvarene naravi ili rade stvari kršeći načela. Što se tiče onih koji veruju u Boga mnogo godina i razumeju načela, ali su neodgovorni prema svom poslu, na to treba ukazati i razotkriti to. Ako ne pokažu ni najmanje pokajanje nakon što im se na to više puta ukaže i razotkrije, onda ih treba smeniti u skladu sa načelima. Kasnije sam videla da se stav Liju Lin prema obavljanju njene dužnosti i dalje nije preokrenuo, pa sam, nakon što sam o tome razgovarala sa drugom saradnicom, prijavila njeno ponašanje višim starešinama. Više starešine su smenile Liju Lin.

Posle toga, kada bih videla probleme u načinu na koji braća i sestre obavljaju svoju dužnost, više nisam vodila računa samo o svom obrazu i štitila svoj odnos sa njima. Mogla sam da ukažem na njihove probleme i da im pomognem u skladu sa njihovim rastom. Primenjujući na ovaj način, moja braća i sestre su imali koristi, a moje srce je bilo spokojno. Iskusila sam da, ako primenjuješ u skladu sa Božjim rečima i istina-načelima, tvoje srce će biti mirno i spokojno. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!