88. Težnja za slavom i dobitkom nije ispravan put

Jula meseca 2022. godine, starešine su zapazile da sam prilično vešta u pisanju, pa su me odredile da u crkvi radim na izradi tekstova. Kad sam pomislila da ću sa šezdeset godina i dalje moći da obavljam dužnosti vezane za izradu tekstova, bila sam zaista srećna. U sebi sam razmišljala: „I ranije sam radila na izradi tekstova, tako da donekle shvatam načela. Dokle god budem tome posvećivala mnogo truda i svoje srce više ulagala u to, sigurno ću biti podobna za tu dužnost.” Nakon toga, aktivno sam učestvovala u radu. Prilikom analize težih problema s braćom i sestrama, bila sam u stanju da iznosim neke izvodljive predloge. Nadzornik je hvalio moju sposobnost da s drugima podelim puteve primene i govorio kako imam potencijal. Tražili su od mene da usmeravam rad ostalih delatnika na izradi tekstova. Kasnije bi me nadzornik pozivao da diskutujemo o problemima, a braća i sestre su tražili da sa mnom razgovaraju kad god bi naišli na neki problem. Videvši da svi prepoznaju moje stručne sposobnosti, nisam mogla da izrazim koliko sam srećna, a energija za obavljanje dužnosti mi se udvostručila.

Posle nekog vremena, nadzornik me je zamolio da obučim sestru Sin Sin. U sebi sam pomislila: „Nadzornik je rekao da imam potencijal i ujedno me izabrao da usmeravam rad sestre Sin Sin. To pokazuje da me nadzornik zbilja ceni.” Stoga sam pristala. Zatim sam Sin Sin vodila na sastanke sa starešinama i delatnicima, na kojima smo razgovarali o načelima pisanja propovedi. Sin Sin je slušala sa strane i povremeno pravila zabeleške. Po povratku, razgovarale smo o odstupanjima u našem radu. Nas dve, starija i mlada žena, veoma smo srećno sarađivale. Nakon izvesnog vremena, otkrila sam da je Sin Sin vrlo prostodušna. Postavljala bi mi pitanja kad god joj nešto nije bilo jasno. Imala je jaku želju da uči nove stvari. Bila je dobrog kova i brzo je shvatala nove stvari. Kad je nadzornik besedio o primeni načela, ona je odmah sve razumela. Uspevala je da vrlo brzo dokuči glavne tačke načela i da ih odmah primeni na svoju dužnost. U sebi sam razmišljala: „Sin Sin napreduje takvom brzinom da će me uskoro prevazići. Ubuduće moram više da se trudim, jer ću u suprotnom zaostati za njom. Time bih se baš obrukala!” Kasnije sam više vremena posvećivala proučavanju načela. Imala sam visok krvni pritisak i ponekad se nisam odmarala čak ni kad bi mi glava bila toliko otečena da sam se osećala neprijatno. Nisam htela da propustim nijednu priliku za učenje, jer sam se plašila da ću zaostati za Sin Sin i da će me drugi gledati s visine. Na jednom okupljanju bile su prisutne i starešine. Nadzornik je postavio jedno pitanje i zatražio od nas da odgovorimo. Pomislila sam: „Tu su i starešine. Moram dobro da odgovorim – ne smem da dopustim da me starešine gledaju s visine.” Ali što sam više pokušavala da smislim dobar odgovor, to sam manje uspevala da pričam povezano. Sin Sin je, međutim, uspela da veoma jasno obrazloži svako od pomenutih načela. Nadzornik mi je sa uzdahom rekao: „Ti već dugo držiš obuku – kako to da načela ne dokučuješ tako dobro kao sestra koja je tek nedavno došla?” Sve starešine, zajedno s nekoliko drugih delatnika za izradu tekstova, okrenuli su se i pogledali pravo u mene. Osećala sam kako mi obrazi gore od stida. Da sam mogla, najradije bih propala u zemlju. Pomislila sam: „Dosad sam ja usmeravala Sin Sin, a sada me je ona u svakom pogledu prevazišla. Kako ću sad, ovako stara, da pogledam drugima u oči? Ima već dve godine kako radim na izradi tekstova, a još uvek nisam toliko dobra kao sestra koja je tek započela sa obukom. Kakva bruka!” Nadzornikov uzdah značio je da sam ga razočarala. Sigurno se pita kako to da su mi, posle toliko dugog obučavanja, sposobnosti još uvek tako ograničene. U to vreme, uprkos tome što sam posvećivala više vremena proučavanju načela, još uvek nisam bila ostvarila neki veliki napredak.

Kasnije su me starešine razdvojile od Sin Sin. Svaka od nas je bila odgovorna za obradu po jednog dela propovedi. Posle nekog vremena, rezultati koje je Sin Sin postizala u obradi propovedi bivali su sve bolji i bolji. Kad god bi nadzornik hteo da s nekim razgovara o problemima, on bi pozvao nju. Sećam se kako je, prilikom jednog okupljanja, nadzornik sve vreme diskutovao isključivo o pitanjima koje je postavljala Sin Sin. Isto tako se sećam da sam na nekim prethodnim okupljanjima ja bila u centru pažnje. Sada je Sin Sin preuzela oreol od mene, a ja sam postala „razredna revizorka” koju niko ne zarezuje. Srce mi se uzburkalo od bola. U njemu je bila zarobljena ogromna energija koja je očajnički htela da se takmiči sa Sin Sin, kako bi se videlo koja je od nas bolja. Kasnije, kad god bi nadzornik na okupljanju rekao da ta i ta vrsta propovedi daje dobre rezultate, trudila bih se da što pre obradim baš tu vrstu propovedi. Htela sam da brzo ostvarim rezultate, kako bi braća i sestre videli da nisam manje sposobna od drugih. Međutim, pošto sam bila željna dostignuća i dobitka i pošto svoju dužnost nisam obavljala u skladu s načelima, na kraju je većina propovedi koje sam obradila sadržala probleme. Za sve to vreme, iscrpljivala sam svoje telo i um i osećala sam se pomalo depresivno: „Očigledno je da donekle shvatam ova načela, ali zašto u propovedima koje obrađujem uvek ima problema?” Posle toga, nisam mogla da prikupim snagu za obavljanje dužnosti. Jednoga dana, Sin Sin mi je donela jednu propoved kako bih ocenila da li ona u sebi sadrži jasnu besedu. Isprva nisam htela da joj pomognem, ali kad me je već zamolila, nisam mogla da je odbijem. Stoga sam je pročitala i ustanovila da se zbilja radi o vrednoj propovedi, koja je ipak sadržala neke probleme. Pomislila sam: „Ako joj ukažem na te probleme, kad tu propoved bude obradila i prosledila, zar onda opet neće ona biti u centru pažnje? Zar onda opet neće izgledati da je njen stručni nivo viši od mog?” Stoga sam joj samo površno ukazala na neke nebitne sitnice, dok sam ključne stvari prećutala. Pritom sam pomalo prekorevala sebe: „Jasno sam uočila probleme, ali sam ih prećutala i zadržala za sebe. Šta ja to radim?” Ali onda sam pomislila: „A ko je njoj dozvolio da mi preotme oreol?” Čim sam sebi postavila to pitanje, osetila sam kako je samoprekor nestao iz mog srca. Prošlo je baš dosta vremena pre no što je ta propoved finalizovana i prosleđena. Za sve to vreme, živela sam u stanju neprekidnog nadmetanja sa Sin Sin. Stoga sam u obavljanju svoje dužnosti ostvarivala sve lošije rezultate, a u srcu sam se osećala mračno i utučeno. Uopšte nisam osećala smernice Svetog Duha. Po čitav dan sam bila smetena. Kasnije bi, tokom okupljanja, nadzornik i ostali delatnici na izradi teksta redovno hvalili napredak Sin Sin. Nekoliko delatnika je čak njoj postavljalo pitanja u vezi sa ovim ili onim. Osećala sam se kao da sam ostavljena sama na vetrometini i da pred braćom i sestrama ne mogu da hodam uzdignute glave. U srcu sam sve više osećala malodušnost i teskobu. Ponekad sam htela da napustim svoju dužnost, ali nisam se usudila da to učinim; ponekad sam htela da je obavljam dobro, ali nisam imala srca za to. Bila sam po čitav dan potištena i tmurna, bez ikakve želje za obavljanjem dužnosti. Nisam čak ni Bogu imala ništa da kažem tokom molitve. Naročito kad bih na okupljanjima videla kako moje sestre među sobom otvoreno razgovaraju, pričaju i smeju se, srce me je toliko bolelo kao da ga neko probada nožem. Čak mi se išlo kući. Kasnije, pošto sam već neko vreme bila u lošem stanju i imala visok krvni pritisak, nadzornik me je rasporedio na drugu dužnost.

Posle raspoređivanja na drugu dužnost, iako još uvek nisam uspevala da umirim svoje srce, konačno sam počela da promišljam o sebi. Tada sam shvatila da je trebalo da budem srećna kad je Sin Sin postizala dobre rezultate u obavljanju dužnosti. Zašto sam, umesto toga, strahovala i bila negativna? Tražeći odgovor na to pitanje, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči i konačno stekla izvesno razumevanje svog stanja. Svemogući Bog kaže: „Neka niko o sebi ne misli da je savršen, istaknut, uzvišen niti da se razlikuje od ostalih; sve su to doneli čovekova nadmena narav i neukost. Uvek misliti za sebe da se izdvajaš – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne biti u stanju da prihvatiš sopstvene nedostatke i nikad ne biti u stanju da se suočiš sa sopstvenim greškama i propustima – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da drugi budu iznad ili bolji od tebe – to uzrokuje nadmena narav; nikad ne dozvoljavati da tuđe vrline nadmaše ili zasene tvoje vlastite – to uzrokuje nadmena narav; nikada ne dozvoljavati da drugi imaju bolje zamisli, predloge i gledišta i postajati negativan kad otkriješ da su drugi bolji od tebe, ne želeti da pričaš, osećati se uznemireno i potišteno i uzrujavati se – sve to uzrokuje nadmena narav. Nadmena narav te može navesti da štitiš svoju reputaciju, onesposobiti da prihvatiš da te drugi ispravljaju, onesposobiti da se suočiš sa svojim manama i onesposobiti da prihvatiš svoje propuste i greške. Povrh toga, kad je neko bolji od tebe, nadmena narav može podstaći mržnju i ljubomoru u tvom srcu i možeš se osećati sputanim, do te mere da ne želiš da vršiš svoju dužnost i postaješ površan u njenom obavljanju. Nadmena narav može u tebi podstaći ova ponašanja i načine postupanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Načela kojima čovek treba da se rukovodi u svom vladanju”). Bog je razotkrio da ljudi, zbog svoje nadmene naravi, smatraju sebe savršenim i stalno misle da su bolji od ostalih i da se razlikuju od gomile. Čim ih neko pretekne, to je veliki udarac za njihovu želju za ugledom i statusom. Oni stoga postaju ljubomorni i vode borbu s drugima. Ako dožive neuspeh, postaju negativni i čak gube energiju za obavljanje svojih dužnosti. Ja sam se nalazila upravo u takvom stanju. Kad sam tek bila počela da obrađujem propovedi, bila sam u stanju da s drugima razgovaram o nekim putevima. Braća i sestre su me poštovali. Smatrala sam da sam bolja od njih i da time u potpunosti zaslužujem njihovo poštovanje. Dok sam usmeravala Sin Sin, u početku sam to mogla da činim s puno ljubavi. Kasnije, kad sam videla da je ona dobrog kova i da brzo napreduje, da su joj rezultati rada bolji od mojih i da je nadzornik često hvali, osetila sam da su time ugroženi moj ugled i status. Bilo me je sramota da pogledam ljude u oči i u srcu sam se zbilja osećala nelagodno, pa sam u potaji počela da se takmičim s njom. Kad sam čula za koje vrste propovedi nadzornik smatra da daju dobre rezultate, trebalo je da uložim vreme i trud u razmatranje načela i da smislim kako da na najbolji način obrađujem te propovedi. Ja sam, međutim, bila željna postignuća i dobitka kako bih sačuvala svoj obraz i osvojila poštovanje drugih, pa je u propovedima koje sam obrađivala bilo puno problema. Sin Sin me je zamolila da joj pomognem oko jedne propovedi, ali ja joj nisam iskreno ukazala na probleme koje sam uočila, jer sam se plašila da će ona opet biti u centru pažnje i da će me nadmašiti. Iako sam u srcu prekorevala sebe, nisam bila voljna da otpustim sebe i da se okrenem Bogu. Ipak, ma koliko da sam spletkarila protiv nje i ma koje trikove da sam koristila, i dalje sam zaostajala za njom. Nisam mogla da prihvatim tu činjenicu, pa sam postala negativna i utučena. Nisam čak imala snage da obavljam svoje dužnosti. U stvari, Sin Sin je i po svom kovu i po sposobnosti razumevanja bila bolja od mene. Osim toga, vredno je radila i brzo shvatala načela. Sasvim je normalno što je na svojoj dužnosti postizala dobre rezultate. Ja sam se, međutim, zbog svoje snažne želje za ugledom i statusom, otvoreno i prikriveno borila i nadmetala s njom. Bila sam previše nadmena i neuka! Uopšte nisam poznavala samu sebe! Zar se to može nazvati obavljanjem svoje dužnosti? Jasno je da sam težila za ugledom i statusom, usled čega me se Bog gnušao!

Kasnije sam dublje razmislila o tome. Isprva me je za obavljanje dužnosti motivisala želja da udovoljim Bogu, ali kako sam onda, nakon što sam jedno vreme išla tim putem, počela da radim zarad svog statusa? U traganju za odgovorom, pročitala sam jedan odlomak Božjih reči i donekle shvatila tu svoju pogrešnu težnju. Svemogući Bog kaže: „Nasrtanje na reputaciju ili status i njihovo oduzimanje za antihriste predstavlja ozbiljniji problem od pokušaja da im neko oduzme život. Koliko god propovedi da čuju, odnosno koliko god Božjih reči da pročitaju, neće osetiti tugu ni žaljenje zato što nikad nisu primenjivali istinu i što su krenuli putem antihrista, kao ni zbog toga što poseduju priroda-suštinu antihrista. Umesto toga, oni uvek razbijaju glavu tražeći načine da steknu status i da povećaju svoju reputaciju. Može se reći da je sve ono što antihristi rade u cilju toga da bi se pokazivali pred drugima, i to ne rade pred Bogom. Zašto ovo kažem? Zato što su takvi ljudi u toj meri zaljubljeni u status da ga posmatraju kao svoj sopstveni život, kao svoj životni cilj. Povrh toga, budući da toliko vole status, oni nikada ne veruju u postojanje istine, pa bi se čak moglo reći da nimalo ne veruju u Božje postojanje. Prema tome, kako god da antihristi kalkulišu da bi stekli reputaciju i status, i kako god da pokušavaju da lažnim prikazivanjem obmanu ljude i Boga, u dubini srca nemaju ni svesti ni prekora, a kamoli ikakve strepnje. U svom neprestanom stremljenju ka reputaciji i statusu, oni takođe bezobzirno poriču ono što je Bog učinio. Zašto to kažem? U dubini svog srca, antihristi veruju u sledeće: ’Reputacija i status se u celini stiču sopstvenim naporima. Samo se sticanjem čvrstog uporišta među ljudima i zadobijanjem reputacije i statusa može uživati u božjim blagoslovima. Život ima vrednost jedino ako ljudi zadobiju apsolutnu moć i status. Jedino se tako živi kao čovek. Nasuprot tome, bilo bi beskorisno živeti na način o kome se govori u reči božjoj – u svemu se pokoravati božjoj suverenosti i uređenjima, dragovoljno stajati u položaju stvorenog bića i živeti poput normalne osobe – niko se na takvu osobu ne bi ugledao. Čovekovi status, reputacija i sreća moraju se osvojiti kroz njegove sopstvene napore; za njih se mora boriti i moraju se dograbiti uz pozitivan i preduzimljiv stav. Niko drugi ti ih neće dati – pasivno čekanje može dovesti jedino do neuspeha.’ To je način na koji antihristi kalkulišu. To je narav antihrista. Ako se nadate da će antihristi prihvatiti istinu, priznati greške i istinski se pokajati, to je nemoguće – oni to nipošto ne mogu da učine. Antihristi imaju priroda-suštinu Sotone i mrze istinu, pa, kud god da odu, makar to bilo i na kraj sveta, njihova ambicija da streme ka reputaciji i statusu neće se nikada promeniti, a neće ni njihovi pogledi na stvari ni put kojim idu” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Iz Božjih reči sam razumela da ugled i status antihristi smatraju svojim životom. U kojoj god grupi da se nađu, oni uvek žele da ih drugi poštuju i obožavaju. Misle da jedino takav život ima neku vrednost. Antihristi rade samo onda kad ih ljudi posmatraju. Oni ne prihvataju Božje ispitivanje. Čim im neko naruši ugled i status, oni se bore i grabe, smišljajući svakojake načine da povrate svoj ugled i status. Svoju dužnost nikada ne obavljaju na utemeljen način i tako da budu zadovoljni. To je priroda-suština antihristâ. Bila sam zaista dirnuta, ali i uplašena onim što su mi Božje reči razotkrile. Uvidela sam da je moje ponašanje identično ponašanju antihrista. Još od malena, škola i porodica su mi usađivali sotonska pravila postojanja, poput: „Izdigni se iznad ostalih”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Potrudi se da se istakneš”. Bez obzira na situaciju ili grupu ljudi u kojoj bih se našla, ja sam težila za tim da me drugi poštuju i hvale. Smatrala sam da je poštovanje od strane drugih ljudi ono zbog čega vredi živeti, te da je bedno živeti kad te drugi gledaju s visine. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam se oslanjala na ta sotonska pravila. Primera radi, u vreme dok sam radila na izradi tekstova, u početku sam dobijala odobravanje od nadzornika, a braća i sestre su me poštovali, pa sam s puno energije obavljala svoje dužnosti. Kasnije, kako je Sin Sin postizala sve bolje rezultate i čak me nadmašila, od mene bi bilo razumno da apsorbujem sve njene jače strane. Na taj bih način doprinela crkvenom radu. Ali kad sam videla kako se braća i sestre tiskaju oko nje i postavljaju joj svakojaka pitanja, osetila sam se usamljeno i zanemareno. Smatrala sam da mi je ona preotela oreol koji je prvobitno pripadao meni. Osećala sam se zbilja nelagodno i smatrala sam da živim bednim životom. Nisam htela da zaostanem za njom i razbijala sam glavu smišljajući načine da se s njom takmičim. Kad mi se obratila za savet u vezi s problemima, prećutala sam svoje mišljenje i nisam joj iskreno odgovorila. Kao posledica toga, dobra propoved je finalizovana uz mnogo kašnjenja, čime je bio usporen napredak. Zar se to može nazvati obavljanjem svoje dužnosti? Ja sam se opirala Bogu! Sin Sin je mlada, dobrog je kova i brzo shvata istina-načela. Zavredela je da se obučava i bilo je sasvim normalno što je nadzornik na okupljanjima više pažnje posvećivao njoj. Ja sam, međutim, razbijala glavu oko toga kako da se izborim sa njom da bih sačuvala svoj ugled i status. Naposletku je došlo do kašnjenja u slanju propovedi, a ja sam zapala u mračno raspoloženje. U stvari, nadmetanje sa Sin Sin donelo mi je samo patnju i iscrpljenost. Ali naprosto nisam mogla da podnesem osećaj da sam zanemarena i htela sam da dokažem da sam dobra barem koliko i ona, ako ne i bolja. Kad u tome nisam uspela, u srcu sam osetila negativnost i teskobu. Shvatila sam da sam isuviše čvrsto bila vezana za sotonska pravila, poput „Izdigni se iznad ostalih”, „Čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno” i „Potrudi se da se istakneš”. Sve moje misli bile su iskrivljene. Da bih se izdigla iznad ostalih, svim svojim postupcima sam ometala i prekidala rad crkve i opirala se Bogu. Zbilja sam učinila da me se Bog gnuša. Ako se ne budem što pre pokajala, Bog će me pre ili kasnije razotkriti i eliminisati. Kad sam to shvatila, obuzelo me je kajanje i samoprekor. Pokajnički sam kleknula pred Bogom: „Dragi Bože! Uzdigao si me da bih obavljala svoju dužnost, ali ja nisam znala šta je stid. U težnji za ugledom i statusom, nije mi ni na kraj pameti bilo da obavljam svoju dužnost. Mora da si me se užasno gnušao! Dragi Bože! Spremna sam da se pokajem, da krenem putem stremljenja ka istini i da skladno sarađujem s braćom i sestrama kako bih svoju dužnost dobro obavila.”

Tokom svog traganja, pročitala sam još jedan odlomak Božjih reči i još jasnije shvatila važnost stremljenja ka istini. Svemogući Bog kaže: „Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak. Bog spasava one koji streme ka istini. Ako ne prihvataš istinu i ako ne umeš da promisliš i spoznaš svoju iskvarenu narav, onda se nikada nećeš istinski pokajati i nećeš zadobiti život-ulazak. Prihvatanje istine i samospoznaja put su do rasta u životu i dostizanja spasenja. To je prilika da dođeš pred Boga i prihvatiš Njegovu proveru, sud i grdnju, i da zadobiješ istinu i život. Ako odustaneš od traganja za istinom zarad stremljenja ka slavi, dobitku, statusu i sopstvenim interesima, to je ravno odustajanju od prilike da prihvatiš Božji sud i grdnju i zadobiješ spasenje. Biraš slavu, dobit, status i sopstvene interese, ali odustaješ od istine i gubiš život i priliku za spasenje. Šta je bitnije? Ako odabereš sopstvene interese i odustaneš od istine, zar to nije budalasto? Prostim jezikom rečeno, to znači pretrpeti veliki gubitak zarad male prednosti. Slava, dobit, status, novac i interesi – sve je to privremeno i prolazno, sve to nestaje kao oblak dima, dok su istina i život večni i nepromenjivi. Ako se ljudi oslobode iskvarenih naravi zbog kojih streme slavi, dobiti i statusu, onda postoji nada da će steći spasenje. Štaviše, istine koje ljudi zadobiju večne su; Sotona ih ne može oduzeti ljudima, niti to može iko drugi. Potpuno odbacuješ svoje interese, ali zadobijaš istinu i spasenje; to je tvoj rezultat, ti si ih za sebe zadobio. Kad ljudi odaberu da istinu sprovode u delo po cenu gubitka svojih interesa, tada stiču Božje spasenje i večni život. Takvi ljudi su najpametniji. Kad ljudi odustanu od istine zarad sopstvenih interesa, onda gube život i Božje spasenje; takvi su ljudi najnerazumniji” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Promišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da Bog spasava one koji streme ka istini. Oni koji se uporno i čvrsto drže vlastitog ugleda i statusa i koji okreću leđa istini nikada neće zadobiti istinu, ma koliko okruženja da su iskusili. Bog će ih na kraju eliminisati, zato što se oni opiru Bogu. Oni su najgluplji od svih ljudi. Kad sam uporedila sebe s Božjim rečima, uvidela sam da sam glupa. Sin Sin je mlada i dobrog je kova. Sasvim je prirodno da će ona, nakon perioda obuke, u obavljanju svoje dužnosti postizati bolje rezultate nego ja. Međutim, ja nisam poznavala svoju pravu meru, niti sam mogla da prihvatim činjenicu da je ona bolja od mene. Živela sam u stanju stalne borbe i grabeža oko slave i dobitka. Kao rezultat toga, izgubila sam delo Svetog Duha i pala u tamu. Ne samo što nisam nimalo unapredila svoje stručne veštine, nego sam još i nanela štetu svom život-ulasku. Ugled i status smatrala sam važnijim od obavljanja svoje dužnosti i zadobijanja istine. Naposletku sam ostala bez ičega. Zar to nije bilo krajnje glupo s moje strane? Sada sam stvari mogla da sagledam mnogo jasnije. Ugled i status nestalni su kao oblaci i magla, a težnja za sticanjem poštovanja od strane drugih je besmislena. Ako bih zadobila poštovanje drugih, ali ne i istinu i život, Bog bi me na kraju s gnušanjem odbacio i eliminisao, a ja bih izgubila šansu da budem spasena. Ne smem više da budem glupa i da težim za ugledom i statusom. Moram da uložim sav trud u istina-načela. To je bila mudra odluka.

Nešto kasnije, ponovo sam počela da radim na izradi tekstova. Jednoga dana, nadzornik mi je rekao da je sestra Han Li upravo započela sa obukom za obradu propovedi, ali da još uvek nije potpuno shvatila načela. Zamolio me je da joj malo pomognem oko toga. Zatim sam sa Han Li u zajedništvu razgovarala o načelima obrade propovedi. Zajedno smo analizirale propovedi. Uvidela sam da Han Li puno razmišlja, da ima svoje stavove i da brzo shvata načela. Bila sam srećna zbog toga. Posle nekog vremena, nadzornik je počeo stalno da hvali Han Li što tako brzo napreduje. I starešina je takođe rekla kako nije ni sanjala da će Han Li tako brzo ostvariti napredak. Kad sam to čula, u srcu sam osetila gorak ukus zavisti: „I nadzornik i starešina hvale i vrednuju Han Li. A ja sam i dalje bezimeni pion!” Čim sam to pomislila, shvatila sam da se to ponovo javlja moj stari problem i da sebe opet upoređujem s drugima. Tiho sam se pomolila Bogu. Pomislila sam ne ove Božje reči: „Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Treba da pokažem obzir prema Božjim namerama i da interese Božje kuće stavim na prvo mesto. Han Li je brzo napredovala i ostvarila dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. To je bilo od koristi za rad crkve. Ono što sam sama mogla da uradim imalo je svoje granice. Sada treba najviše da se posvetim tome da sa Han Li razgovaram o svemu što sam dosad razumela, ne prećutkujući baš ništa. To će joj pomoći da što brže dokuči načela, kako bi propovedi koje obrađuje bile u skladu s merilom. Time se ujedno pripremaju dobra dela. Kad sam počela ovako da razmišljam, srce mi se oslobodilo. Nisam više zavidela Han Li, niti sam sebe poredila s njom. Nakon toga, kad god bih videla da je neko od braće i sestara bolji od mene, mogla sam da se ispravno odnosim prema tome. Kad bih se susrela s nečim što ne razumem ili što ne umem da uradim, otpustila bih vlastitu sujetu i ponos, pa bih sa braćom i sestrama diskutovala o tim stvarima. Nakon što sam neko vreme primenjivala takav pristup, osetila sam da napredujem u svojoj dužnosti i svom život-ulasku, zbog čega mi je srce bilo naročito lagodno i spokojno. Sada smatram da su slava, dobitak i status manje važni. To su rezultati postignuti Božjim rečima. Hvala Bogu!