94. Šta sam zadobio time što sam obavljao stvaran posao

U novembru 2021. godine, izabran sam za crkvenog starešinu. U početku sam aktivno učio od svojih saradnika i učestvovao sam u raznim zadacima; uprkos tome što je bilo dosta posla i prilično naporno, osećao sam se zaista ispunjeno. Posle izvesnog vremena, otkrio sam da treba da proveravam, pratim i učestvujem u rešavanju problema u različitim stavkama rada crkve i da to zahteva mnogo vremena i energije. Pomislio sam: „Ako bih zaista učestvovao u svakom zadatku, zar ne bih bio još zauzetiji i još umorniji?” U to vreme sam nadgledao rad na jevanđelju, ali bilo je mnogo stvari koje u početku nisam razumeo, te sam, da bih dobro obavljao posao, morao da trošim više vremena i energije na učenje i traženje. Setio sam se Mo Li, koja je ranije bila starešina i koja je bolje od mene znala kako da sprovede i prati rad na jevanđelju. Smatrao sam da bi bilo u redu da ona nadzire rad na jevanđelju i da bi mi uz iskusnu osobu koja vodi posao bilo mnogo lakše. Posle toga sam pustio Mo Li da neko vreme nadgleda rad na jevanđelju, i samo sam je na svakom okupljanju pitao kako ide rad na jevanđelju. Slušao sam je dok bi mi govorila da su svi potrebni radovi sprovedeni, pa se nisam raspitivao o detaljima i samo sam joj rekao da pažljivo isprati posao. U to vreme sam znao da kao starešina moram detaljno da pratim rad, ali nisam želeo da se previše iscrpljujem. Mislio sam da je u redu što je to dužnost Mo Li, pa sam se retko raspitivao o radu na jevanđelju. Nešto kasnije više starešine su se putem pisma interesovale kojim primaocima jevanđelja mogu da propovedaju, a kojima ne. Bio sam iznenađen, jer nisam razumeo te konkretne detalje. Zato sam pitao Mo Li o tome, ali je ona rekla da o tome ima samo opšte razumevanje, i da ni ona ne zna detalje o svakom mogućem primaocu jevanđelja i da ih zapravo nije pratila. Naljutio sam se kada sam to čuo, i pomislio sam: „Nadgledala si rad na jevanđelju, a ipak nisi shvatila pojedinosti! Ti se ne baviš stvarnim poslom!” Kasnije sam pogledao detalje, i tek tada saznao da se način na koji Mo Li obično sprovodi radne aranžmane rada na jevanđelju svodi na to da ih samo pročita sa braćom i sestrama, i da se ne bavi nikakvim detaljnim razgovorom u zajedništvu, niti uređenjima. Kada sam to čuo od braće i sestara, bilo mi je neprijatno, smatrajući da je Mo Li bila vrlo površna u svojim dužnostima. U to vreme sam takođe shvatio da je glavni problem u meni. Obično sam samo organizovao rad tokom okupljanja i mada sam govorio braći i sestrama da ulože više truda u svoje dužnosti, i da se oslanjaju na Boga kada se suočavaju sa teškoćama, ja sam zapravo samo govorio u doktrinama i parolama i retko se raspitivao o detaljima rada, što je bilo kao da perem ruke od toga. Kao i kod rada na jevanđelju, nakon dodeljivanja zadataka Mo Li, čekao sam da ona dobro obavi posao, a ja sam samo opušteno sedeo i ubirao plodove njenog rada. Kako sam na taj način mogao dobro da obavljam svoje dužnosti? Uzrok svih problema u radu bilo je moje prepuštanje udobnosti i moja površnost. Sećam se da su u to vreme bila dva moguća primaoca jevanđelja, ali pošto se nisam na vreme pozabavio njima i pratio ih, propovedanje jevanđelja za njih je kasnilo. Kasnije me je propovednik upozorio: „Starešina si već mesec dana; zašto i dalje ne razumeš ove zadatke? Zaista bi trebalo da razmisliš o sebi.”

Tokom svoje duhovne predanosti pročitao sam sledeće Božje reči: „Glavna karakteristika rada lažnih starešina je razglabanje o doktrini i ponavljanje slogana poput papagaja. Pošto je izdao naređenja, on jednostavno pere ruke od te stvari. Ne postavlja pitanja o naknadnom razvoju posla; ne pita da li je došlo do problema, odstupanja ili poteškoća. Smatra svoj posao završenim čim dodeli zadatke drugima. A u stvari, ako si starešina, kada organizuješ posao, ti moraš da pratiš njegov napredak. Čak i ako nisi upoznat sa tom oblašću posla – čak i ako nemaš znanje o njemu – možeš da nađeš način da obaviš svoj posao. Možeš da nađeš nekog ko je tu oblast zaista dokučio, ko se razume u dotično zanimanje, da sprovodi detaljne provere i daje predloge. Iz njegovih predloga možeš da prepoznaš odgovarajuća načela, pa ćeš tako biti u stanju da ispratiš posao. Bez obzira na to da li si upoznat sa dotičnim zanimanjem ili nisi, da li ga razumeš ili ne, ti moraš u najmanju ruku da vodiš posao, da ga pratiš i da se stalno raspituješ i postavljaš pitanja o njegovom napretku. Moraš sve vreme da budeš upoznat sa tim stvarima; to je tvoja odgovornost, to je deo tvog posla. Kada neko ne prati posao, i od trenutka kada je on dodeljen drugima ne radi više ništa, već pere ruke od njega – tako rade lažne starešine. Ne prate i ne daju uputstva u vezi sa poslom, ne raspituju se o problemima koji se javljaju i ne rešavaju ih i nisu upoznati sa napretkom ni sa efikasnošću rada – i to su ispoljavanja lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). „Budući da lažne starešine nisu upoznati sa napretkom rada i budući da nisu u stanju da brzo identifikuju – a još manje da reše – probleme koji se u radu pojavljuju, to neretko dovodi do učestalih kašnjenja. U određenim poslovima, pošto ljudi ne shvataju načela i nema odgovarajuće osobe koja bi bila odgovorna za rad ili njime upravljala, oni koji ga obavljaju često su negativni, pasivni i u stanju čekanja, što ozbiljno utiče na napredak rada. Da su starešine ispunile svoje obaveze – da su upravljale radom, gurale ga napred, nadgledale ga i pronašle nekoga ko se razume u tu oblast da usmerava rad, rad bi brže napredovao, umesto što trpi stalna kašnjenja. Dakle, za starešine je od vitalnog značaja da shvate i dokuče stvarno stanje rada. Naravno, takođe je preko potrebno da starešine saznaju i dokuče kako rad napreduje jer se napredak odnosi na efikasnost rada i rezultate koji treba da se postignu. Ako starešine i delatnici nemaju saznanje o tome kako crkveni rad napreduje, i ne prate niti nadgledaju stvari, onda će napredak crkvenog rada biti spor. To je zbog toga što je većina ljudi koja obavlja dužnosti uglavnom stvarno podla, nema osećaj tereta i često je negativna, pasivna i površna. Ako nema nikog sa osećajem tereta i radnim sposobnostima da konkretno preuzme odgovornost za rad, da blagovremeno sazna o napredovanju rada i da usmerava, nadgleda, disciplinuje i orezuje osoblje koje obavlja dužnosti onda će, naravno, nivo efikasnosti rada biti veoma nizak, a rezultati rada veoma loši. Ako starešine i delatnici čak ni to ne mogu jasno da vide, oni su glupi i slepi. Stoga, starešine i delatnici moraju odmah da sagledaju, isprate i dokuče napredak rada, da se raspitaju o problemima ljudi koji obavljaju dužnosti, a koje treba rešiti, kao i da shvate koje probleme treba rešiti da bi se postigli bolji rezultati. Sve su to vrlo važne stvari i moraju biti jasne osobi koja se nalazi na mestu starešine. Da biste dobro vršili svoju dužnost, ne smete da budete kao lažni starešina koji radi neki tobožnji posao, a onda misli da je dobro izvršio svoju dužnost. Lažne starešine su nemarni i nepromišljeni u svom poslu, nemaju osećaj odgovornosti, ne rešavaju probleme kada se pojave, i bez obzira na to kojim poslom se bave, oni samo zagrebu po površini i imaju površan pristup; samo govore zvučne reči, izbacuju doktrine i prazne priče, i otaljavaju svoj posao. Uopšteno govoreći, ovo je stanje rada lažnih starešina. Iako, u poređenju sa antihristima, lažne starešine ne čine nikakvo očigledno zlo i ne čine zlo namerno, kada se pogleda efikasnost njihovog rada, možemo ih slobodno okarakterisati kao površne, neodgovorne, kao one koji ne nose teret i nemaju odanosti prema svom poslu” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči su ukazale na stav koji starešine i delatnici treba da imaju u svom radu. Naime, da aktivno isprate, da proveravaju i prate napredovanje posla, da rešavaju različite probleme i teškoće i obezbede nesmetano napredovanje rada. To su odgovornosti starešina i delatnika. Čak i ako je starešina neiskusan, može da traži kod onih koji se razumeju u stručne veštine i da kroz to pronađe načela primene kako bi mogao da isprati rad. Ali lažni starešina ne uspeva da dokuči trenutne uslove ili napredovanje posla, i ne razume rezultate koje svaki zadatak treba da postigne ili kako ljudima ide. Oni rade na površan i nemaran način, samo otaljavaju zadatke i ne rade pravi posao, zbog čega rad ne napreduje. Bog je razotkrio upravo moje ponašanje. Svoj prvobitan nedostatak razumevanja u radu na jevanđelju iskoristio sam kao izgovor i predao sam rad Mo Li da ga nadzire. Mislio sam da bi, pošto je bila starešina i upoznata sa radom na jevanđelju, trebalo da bude u stanju da iznese taj posao, ali ja kasnije nisam ispratio rad, niti sam se raspitivao o tome koliko je bilo mogućih primalaca jevanđelja kojima bi se moglo propovedati ili o problemima ili teškoćama koje su braća i sestre imali u svojim dužnostima. Pošto je Mo Li rekla da je sav posao sproveden, i nije pomenula nikakve teškoće, čak sam mislio da nemam razloga za brigu, pa nisam učestvovao u radu na jevanđelju. Kao starešina, trebalo je da budem odgovoran za praćenje, proveru i nadziranje napretka i statusa svih stavki rada, pa čak i ako sam pustio Mo Li da nadgleda rad na jevanđelju, i dalje je trebalo da pratim, nadgledam i proveravam pojedinosti. Ako rad nije davao rezultate, morao sam da pronađem uzroke i rešim probleme i teškoće na vreme. Ali ja sam prebacio posao drugima i skroz se isključio iz njega, što je dovelo do toga da rad na jevanđelju kasni. Na površini je izgledalo da obavljam svoje dužnosti i ne činim bilo kakvo očigledno zlo ili ometanje, ali kao starešina, bavio sam se telom, a ne pravim poslom i to je dovelo do toga da rad na jevanđelju ne daje rezultate. Bio sam lažni starešina, i bio sam potpuno nedostojan te dužnosti. Razmišljajući o tome, osetio sam duboko žaljenje. Nisam više mogao tako da nastavim i morao sam brzo da promenim stav prema svojim dužnostima. Posle toga sam počeo zaista da pratim rad na jevanđelju i kada sam otkrio probleme u radu, razgovarao sam u zajedništvu da ih rešim. Rad na jevanđelju je postepeno počeo da daje rezultate. Posle izvesnog vremena sam pomislio da sam se malo promenio, ali na moje iznenađenje, nedugo zatim, ponovo sam razotkriven.

Nekoliko meseci kasnije, prebačen sam u drugu crkvu da budem starešina, s tim da mi je glavna odgovornost bila da nadgledam rad na čišćenju crkve. Video sam da su neki materijali za čišćenje nevernika i zlih ljudi nepotpuni i da su im potrebni dodatni dokazi, pa sam razgovarao sa braćom i sestrama koji su se bavili čišćenjem. Međutim, pošto su tek počeli sa obukom, nisu shvatali načela i nisu mogli da se uhvate ukoštac sa ključnim tačkama, zbog čega su dopunski materijali bili nepotpuni i više puta morali na reviziju. Jednom sam video da u dopunskim materijalima još uvek nedostaju detalji, i pomislio „Nekoliko puta sam besedio o ovim načelima. Iako ih teoretski razumeju, kada se suoče sa različitim situacijama u praksi, ne znaju šta da rade. Izgleda da moram da ih provedem kroz sastavljanje nekih materijala kako bi ušli u posao. Tako bi efikasnije obavljali svoje dužnosti.” Ali onda sam se predomislio: „Ako im pomognem da sastave materijale za čišćenje, to će mi oduzeti mnogo vremena i energije. Već sam toliko zauzet svojim dužnostima, ko zna koliko bi to bilo naporno? Štaviše, ne zanemarujem ove zadatke; moraju da vežbaju i trebalo bi da bude u redu ako ih samo nadgledam i proveravam. Samo na taj način mogu da napreduju.” Imajući to u vidu, samo sam razgovarao s njima u zajedništvu, dao im analizu i dozvolio da sami dopune te materijale. Ali još uvek je bilo praznina u dopunjenim materijalima, i mnogo materijala je moralo da se prerađuje, što je dovodilo do ozbiljnog kašnjenja u napredovanju. Kasnije, tokom okupljanja, više starešine su saznale kako ide rad na čišćenju i skrenule mi pažnju: „Iako si razgovarao u zajedništvu s braćom i sestrama i dao im analizu ovih zadataka, morali su da dopune svaki od ovih materijala po nekoliko puta, što je dovelo do velikog kašnjenja u napredovanju. U toj fazi treba da radiš s njima na prikupljanju i organizovanju tih materijala, što znači da ih zapravo obučavaš i poboljšavaš njihovu efikasnost u obavljanju dužnosti. To je takođe odgovornost starešine.” Kada su mi starešine ukazale na to, osetio sam se donekle krivim. Da sam zaista učestvovao u tom zadatku, posao ne bi toliko kasnio.

Tokom okupljanja pročitali smo Božje reči: „Postoji još jedna vrsta lažnih starešina, o kojoj smo često govorili dok smo razgovarali u zajedništvu na temu ’odgovornosti starešina i delatnika’. Ta vrsta ima nešto malo kova, nisu neinteligentni, primenjuju svoje načine i metode u radu, a imaju i planove za rešavanje problema; a kada im se dodeli posao, mogu da ga sprovedu skoro prema očekivanim merilima. U stanju su da otkriju bilo kakve probleme koji se javljaju u poslu i takođe uspevaju da reše neke od njih; kada čuju probleme koje neki ljudi prijavljuju, ili primete ponašanje, ispoljenja, govor i postupke nekih ljudi, oni osete nešto u srcu i imaju svoje mišljenje i stav. Naravno, ako ti ljudi streme ka istini i imaju osećaj bremena, onda svi ti problemi mogu da se reše. Međutim, problemi neočekivano ostaju nerešeni u poslu za koji je odgovorna vrsta osobe o kojoj danas razgovaramo u zajedništvu. Zašto je tako? Zato što ti ljudi ne rade stvaran posao. Vole lagodan život i mrze naporan rad, samo se površno trude, vole da budu besposleni i da uživaju u prednostima statusa, vole da naređuju ljudima oko sebe, tu i tamo mrdnu usnama da daju neki predlog i smatraju da je time njihov posao obavljen. Oni ne primaju k srcu ništa od stvarnog posla crkve, niti od ključnog posla koji im Bog poverava – oni nemaju taj osećaj bremena, pa čak i ako Božja kuća više puta naglašava te stvari, oni ih i dalje ne primaju k srcu. Na primer, oni ne žele da intervenišu, niti da se raspituju o radu na produkciji filma ili o radu Božje kuće na tekstovima, niti žele da pogledaju kako takvi poslovi napreduju i kakve rezultate postižu. Oni se samo posredno raspituju, a kada saznaju da se neko time bavi, njihova briga prestaje. Čak i kada savršeno dobro znaju da postoje problemi u poslu, oni ipak ne žele da o njima razgovaraju u zajedništvu i da ih rešavaju, niti se raspituju ili proveravaju kako ljudi obavljaju svoje dužnosti. Zašto se ne raspituju ili ne proveravaju te stvari? Misle da će, ako budu proveravali, biti mnogo problema koje će oni morati da reše, a to je previše brige za njih. Život će biti isuviše naporan ako uvek budu morali da rešavaju probleme! Ako se previše brinu, hrana im više neće biti ukusna i neće moći dobro da spavaju, telo će im biti umorno i tako će život postati tužan. Zato, kada vide problem, izbegavaju ga i zanemaruju kad god mogu. U čemu je problem s takvom vrstom osobe? (Previše je lenja.) Recite Mi, ko ima veći problem: lenji ljudi ili ljudi lošeg kova? (Lenji ljudi.) Zašto su lenji ljudi u većem problemu? (Ljudi lošeg kova ne mogu da budu starešine ni delatnici, ali mogu biti donekle efikasni kad izvršavaju dužnost koja je u okviru njihovih sposobnosti. Međutim, ljudi koji su lenji ne mogu ništa da rade; čak i da su nekakvog kova, to neće imati nikakvog dejstva.) Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, oni su poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, oni nisu ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni; samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Bog otkriva da je lenjost glavni razlog zbog kojeg lažne starešine ne obavljaju pravi posao. Prepuštaju se telesnom uživanju, vole da šefuju drugima i ne žele da rešavaju probleme čak i kada ih vide. Nemaju osećaj bremena niti odgovornosti za svoje dužnosti i bez obzira na to koliko im je kov dobar, oni su i dalje beskorisni. Činilo se kao da su razna ponašanja lažnih starešina koja je Bog razotkrio opisi mog ponašanja. U poslednje vreme, moja dužnost se sastojala samo od toga da šefujem drugima. Samo sam pričao i samo sam se raspitivao kako se stvari odvijaju na osnovnom nivou. Nisam tražio rezultate, niti rešavao probleme i u suštini se nisam bavio stvarnim poslom, već sam samo uživao u prednostima svog statusa. Posebno mi je privuklo pažnju to što Bog kaže da lenji ljudi imaju problema sa karakterom, da nisu voljni da pate i da plate ceh u svojim dužnostima, da nemaju savesti ni razuma, da čak ni njihov rad nije u skladu s merilom, i da Bog zaista mrzi takve ljude. To me je baš uznemirilo. Ne samo da nisam uspeo da uložim svoje srce i snagu i da ispunim odgovornosti u svojoj dužnosti, već sam postao i osoba koju Bog prezire. To što sam mogao da obavljam dužnost starešine bilo je već veliko uzdignuće od Boga i to je bila prilika koju mi je Bog dao da se obučim. Treba da dam sve od sebe da obavim tu dužnost, a to bi takođe koristilo mom životnom rastu. Bilo mi je jasno da su braća i sestre koji organizuju materijale za uklanjanje ljudi tek počeli sa obukom, i da nisu shvatali načela, pa su materijali bili nepotpuni čak i nakon više dopuna. Ako bi se to nastavilo, dovelo bi do kašnjenja u radu. Trebalo je više da razmišljam o tome i da ih uputim u detalje. Morao sam lično da radim s njima na sastavljanju nekih materijala, kako bi mogli da dokuče načela što je pre moguće. Ali osećao sam da bi to zahtevalo mnogo vremena i energije, što bi značilo telesnu patnju i umor, tako da i nisam zaista želeo da rešim ovaj problem. Čak sam izmišljao izgovore rekavši da moraju sami da vežbaju kako bi napredovali. Rezultat je bio da nekoliko materijala dugo nije dopunjeno. Ti problemi su zaista mogli biti rešeni da sam više razmišljao i platio ceh, ali sam bio isuviše lenj, misleći samo na svoje telo u obavljanju svojih dužnosti. Imao sam površan stav i nisam imao osećaj bremena niti odgovornosti prema poslu, a kao rezultat toga, rad na čišćenju je kasnio. Ako nastavim ovako, Bog će me pre ili kasnije ukloniti. Nisam mogao da nastavim kao do sada. Treba da preuzmem svoje odgovornosti i da dobro obavljam svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči i zadobio neke smernice kako starešine i delatnici treba da rade stvaran posao. Svemogući Bog kaže: „Prilikom pružanja početnih saveta za obavljanje zadatka, pored nuđenja konkretnih planova sprovođenja za posebne situacije, starešinama i delatnicima sa prosečnim kovom i donekle slabom radnom sposobnošću treba dati preciznije i podrobnije savete. Mada ti ljudi mogu da shvate načela i konkretne planove sprovođenja zadatka u smislu doktrine, još uvek ne znaju kako da ih sprovedu u delo kada je u pitanju stvarno sprovođenje. Kako treba da se ophodite prema nekolicini starešina i delatnika koji su lošeg kova i nemaju radnu sposobnost? (…) Moraš da ispuniš odgovornosti koje su ti dodeljene; moraš da obratiš pažnju na crkve za koje su zaduženi oni koji su relativno slabi i poseduju relativno lošu radnu sposobnost. Starešine i delatnici moraju da obrate posebnu pažnju i da pruže posebne smernice po tim pitanjima. Na šta se odnose posebne smernice? Pored razgovora u zajedništvu o istini, moraš da pružiš i konkretniji i podrobniji pravac i pomoć, što zahteva više truda po pitanju komunikacije. Ako im objasniš posao, a oni i dalje ne razumeju i ne znaju kako da ga sprovedu, ili čak i ako ga razumeju u smislu doktrine i čini se da znaju kako treba da ga sprovedu, ali ti i dalje nisi siguran i pomalo si zabrinut kako će stvarno sprovođenje ići, šta onda treba da uradiš? Potrebno je da lično duboko zađeš u lokalnu crkvu da ih vodiš i da sprovedeš zadatak sa njima. Prenesi im načela dok pravite konkretna uređenja u vezi sa zadacima koji treba da se obave u skladu sa zahtevima radnih aranžmana, kao što su redosled aktivnosti i kako da pravilno rasporede ljude – valjano organizuj sve to. To praktično znači da ih savetuješ u poslu, za razliku od pukog izvikivanja parola ili davanja nasumičnih naredbi, i držanja lekcija sa nekim doktrinama, da bi smatrao da si time obavio svoj posao – to nije manifestacija obavljanja konkretnog posla, a izvikivanje parola i grubo zapovedanje ljudima nisu odgovornosti starešina i delatnika. Od trenutka kada lokalne crkvene starešine ili nadzornici mogu da preuzmu posao, kada posao krene pravim putem i u osnovi nema većih problema, tek tada starešina ili delatnik može da ode. To je prvi konkretan zadatak pomenut u devetoj odgovornosti starešina i delatnika za sprovođenje radnih aranžmana – pružanje smernica. Dakle, kako tačno treba davati savete? Starešine i delatnici treba prvo da primene razmatranje i da razgovaraju u zajedništvu o radnim aranžmanima, da uče razne konkretne zahteve radnih aranžmana i da ih dokuče, kao i da razumeju i dokuče načela u okviru radnih aranžmana. Zatim, treba da razgovaraju u zajedništvu sa starešinama i delatnicima na svim nivoima o konkretnim planovima za sprovođenje radnih aranžmana. Pored toga, treba da obezbede konkretne planove sprovođenja za posebne situacije i, na kraju, treba da pruže detaljniju i konkretniju pomoć i usmerenje starešinama i delatnicima koji su donekle slabi i imaju donekle loš kov. Ako su neke starešine i delatnici potpuno nesposobni da sprovedu zadatak, šta treba da se radi u takvim situacijama? Više starešine i delatnici treba da zađu duboko u crkvu i da lično učestvuju u obavljanju zadatka, rešavajući stvarna pitanja kroz razgovore u zajedništvu o istini, i da ih nauče kako da rade posao i kako da sprovode posao na osnovu načela” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). Bog je ukazao na put primene o tome kako starešine i delatnici treba da rade stvaran posao. Za braću i sestre koji nisu dokučili načela i imaju loše radne sposobnosti, treba da pružimo detaljniju i konkretniju pomoć i smernice. To je ono što Bog zahteva od starešina i delatnika. Braći i sestrama koji su tek počeli da se obučavaju u čišćenju i još nisu uspeli da dokuče načela, trebalo je da dam detaljne, konkretne smernice i da ih lično podučavam u praktičnim radnim okolnostima. Ali poslušao sam svoje telo i nisam uradio ništa od stvarnog posla koji je trebalo da se uradi, što je dovelo do kašnjenja u radu. To je bilo ozbiljno zanemarivanje moje dužnosti. Nadgledao sam rad na čišćenju crkve, pa sam morao da očistim crkvu od nevernika, kao i od zlih ljudi i antihrista koji su prekidali i ometali crkveni život, omogućavajući braći i sestrama da imaju dobar crkveni život, da bolje besede o istini i da rastu u životu. Ali pošto se nisam bavio stvarnim poslom, nisam se na vreme pozabavio s ljudima koje je trebalo počistiti, što je nanelo štetu radu crkve. Time sam, u suštini, učinio zlo. Od tada sam želeo da dobro obavljam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima i da odmah besedim i dam smernice braći i sestrama kako bi brzo dokučili načela i ispunili svoje dužnosti.

Nedugo zatim, više starešine su vratile neke materijale za čišćenje koje je trebalo hitno dopuniti činjeničnim dokazima. Razmišljao sam da ga dodelim braći i sestrama, ali sam shvatio da još uvek nisu shvatili načela i da bi njihovo bavljenje tim dopunama sigurno odložilo napredovanje posla. Stoga sam otišao kod njih i zajedno smo analizirali načela i u zajedništvu razgovarali o njima. Na osnovu problema na koje su starešine ukazale, prvo sam im rekao da razmene gledišta, a zatim sam to povezao sa načelima i razgovarao s njima u zajedništvu o onome što im nedostaje, omogućavajući im da dokuče neka načela. Otkrio sam da se, kada želim da dobro obavljam svoju dužnost, ne osećam tako umorno, a braća i sestre su takođe napredovali u svojim dužnostima. Ovakva primena dala mi je spokoj. Analizom materijala sa braćom i sestrama, takođe sam bolje shvatio načela za raspoznavanje ljudi. Svi ti rezultati postignuti su stvarnim radom.

Kroz to iskustvo sam shvatio da je zaista važno da starešine i delatnici obavljaju stvaran posao, jer to neposredno utiče na napredak rada crkve. Istovremeno sam takođe shvatio da kada ljudi zaista obavljaju svoje dužnosti u skladu sa Božjim zahtevima, mogu da postignu neke rezultate. Hvala Bogu!