98. Kako treba da se odnosim prema majčinoj dobroti

Rođena sam u zemljoradničkoj porodici i nismo baš bili imućni. Kada sam imala pet godina, tata nas je napustio da bi zasnovao novu porodicu. Mama je sama podigla mene, sestru i dva brata. Oslanjali smo se jedno na drugo i život je bio veoma težak. U to vreme, moja braća i sestre i ja nismo bili dobrog zdravlja i često smo se razboljevali, a posebno ja, jer sam bila najslabija. Čak bih i od blagog zahlađenja dobila prehladu, kašalj i visoku temperaturu, te me je mama je često vodila kod lekara. Ponekad sam noću toliko kašljala da nisam mogla da spavam, a mama je dežurala pored mene dok ne zaspim i tek bi onda legla u krevet da se i ona odmori. Kada je u kući bilo dobre hrane, mama nije htela da je jede, već bi je sačuvala za mene i neumorno je radila svakog dana, obavljala je svakakve poslove kako bi namaknula novac za naše školovanje. Videvši koliko se mama žrtvovala za nas, pomislila sam: „Moram biti savesna. Kada porastem, moraću da odam poštovanje mami i da joj se odužim za dobrotu.” Kada sam odrasla i zaradila nešto novca, često sam mami kupovala odeću i druge predmete da bih joj odala poštovanje. Osećala sam da joj nije bilo lako da nas odgoji, pa je trebalo pošteno da joj se odužim. Jednog dana, 2008. godine, brat me je zvao da mi kaže da je mama doživela saobraćajnu nesreću i da je u bolnici. Odmah sam zamolila šefa da mi da slobodne dane da mogu da se staram o njoj u bolnici i vratila sam se na posao tek kada se skoro skroz oporavila.

Nekoliko godina kasnije, mama i ja smo prihvatile Božje delo poslednjih dana. Šest meseci kasnije uhapšena sam zbog propovedanja jevanđelja. Kada sam puštena, otišla sam od kuće da bih obavljala svoju dužnost i izbegla policijski nadzor i praćenje. Jednom sam dobila pismo od sestre u kojem me obaveštava da se moj stariji brat svakodnevno svađa sa mamom zato što se ja nisam vratila kući. Čak je i na internetu objavio da moja mama i ja verujemo u Boga i policija je nekoliko puta dolazila kući da me uhapsi. To pismo me je veoma uznemirilo. Mama mi je još od detinjstva toliko toga dala, a ja joj nisam odavala poštovanje i čak je zbog mene morala da trpi bes mog brata da bi me zaštitila. Osećala sam da sam njen veliki dužnik i briznula sam u plač. Ponekad bih pomislila: „Svake godine je sve starija, a moj brat nastavlja da se svađa s njom i da je uznemirava. Šta ako se moja mama jednog dana teško razboli i padne u krevet?” Razmišljanje o tim stvarima bi me uznemirilo i osećala sam se kao da mi nedostaje savesti i da sam odrođena ćerka. Često sam se osećala ometeno i nisam mogla da se smirim da bih obavljala svoju dužnost. Shvatila sam da sam utonula u privrženost, pa sam jela i pila Božije reči, te mi se stanje donekle popravilo.

Jednog dana, u maju 2021. godine, dobila sam pismo od kuće. Pisalo je da mama ima rak dojke i da joj je hitno potreban novac za bolnicu i operaciju i da će joj posle operacije biti potrebne i četiri kruga hemoterapije i sedamnaest sesija zračenja. Moje snaje su rekle da ako ne odem kući, one neće dati ni dinara, niti će se brinuti o mojoj mami. Kada sam pročitala to pismo, suze su počele da mi teku niz lice i pomislila sam: „Kako je moguće da se mama tako ozbiljno razbolela? Da li je to zato što je previše radila po kući? Ako ne odem kući i ona ne dobije terapiju na vreme, a nešto loše se desi, zar to neće biti moja greška?” Razmišljala sam o tome kako je moja mama naporno radila da bi se brinula o meni i odgojila me dok nisam odrasla. Sada kada ima rak, ako ne odem kući da se brinem o njoj u ovom kritičnom trenutku, zar to ne bi bilo sramotno odrođeno s moje strane i zar ne bi pokazalo da mi zaista nedostaje savesti? Štaviše, ako ne odem kući, šta će rodbina i komšije reći o meni? Sigurno bi me nazvali nezahvalnom bednicom i govorili stvari kao što su: „Mama te je podigla, a tebe je sada baš briga za nju? Zar nemaš nimalo savesti?” Razmišljala sam i o tome koliko je mamino stanje ozbiljno. Šta ako ne odem kući, a nju ne leče na vreme i ona umre? Više je nikada neću videti. Bila sam izuzetno tužna i poželela sam da mogu odmah da odletim da budem pored nje. Ali policija me je jednom uhapsila i stariji brat me je izdao, pa šta bih radila ako bih otišla kući i bila uhapšena? Osim toga, nisam mogla tek tako da napustim svoju dužnost i odem kući! Ponekad, kada bih oko sebe videla braću i sestre koji mogu da odu kući da posete svoje roditelje, nisam mogla da se ne požalim sebi: „Zašto je Bog dozvolio da me KPK uhapsi? Da nema opasnosti, zar ne bih mogla da odem kući da se brinem o mami? Da nisam otišla od kuće da obavljam svoju dužnost, KPK me ne bi jurila i sada bih mogla da odem kući.” To me je toliko uznemirilo da nisam mogla da se usredsredim na svoju dužnost. Znala sam da ako se moje stanje ne promeni, neću moći da ispunim svoju dužnost, pa sam iznela svoje stanje pred Boga, moleći Ga da me oslobodi moje privrženosti. Setila sam se odlomka Božjih reči: „Bog određuje količinu patnje koju neko mora da podnese i razdaljinu koju mora da pređe na svom putu i niko zaista ne može da pomogne nikome drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Od razmišljanja o Božjim rečima srce mi se malo razvedrilo. Bog je dozvolio tešku bolest moje majke i to je bila patnja koju je trebalo da izdrži. Čak i da odem kući, ne bih mogla da preuzmem njenu patnju na sebe i morala sam da sagledam maminu bolest ispravno. Ako je Bog predodredio da se životni vek moje mame završi, onda odlazak kući ne bi ništa promenio. Ako joj Bog ne dozvoli da umre, ma koliko njena bolest bila ozbiljna, ona neće umreti. Razmišljala sam o članku o iskustvenom svedočenju koji sam ranije pročitala. U njemu se navodi kako je jednoj starijoj sestri ustanovljen rak. Primila je sve terapije, ali joj se stanje uopšte nije popravilo, i bolnica je čak izdala i obaveštenje o kritičnom stanju. Njena deca i rodbina su mislili da neće preživeti, ali neočekivano, nakon što se sestra pomolila, oslonila na Boga i poverila Mu svoj život i smrt, na kraju je preživela. Iskustvo te sestre me je nadahnulo i videla sam da moram da poverim svoju majku u Božje ruke. Kada sam to shvatila, osetila sam se malo mirnije. Posle izvesnog vremena, dobila sam pismo od mame u kojem mi govori da su se, dok je bila bolesna, moje dve starije rođake i moja snaja naizmenično brinule o njoj u bolnici. Takođe je rekla da je bila na operaciji i da se lepo oporavlja. Rekla mi je da ne brinem za nju i da treba valjano da obavljam svoju dužnost. Kada sam to saznala, bila sam duboko dirnuta i suze su mi potekle. Srce mi je bilo puno zahvalnosti Bogu.

Često sam razmišljala posle ovoga. Znala sam da je trebalo da obavljam dužnost stvorenog bića, ali zašto nisam mogla da otpustim činjenicu da nisam u stanju da odam poštovanje svojoj mami i zašto sam stalno osećala krivicu prema njoj? Čak sam se nosila mišlju da se odreknem svoje dužnosti i da izdam Boga. Tek kasnije, kada sam pročitala odlomak Božjih reči, shvatila sam nešto o svom problemu. Svemogući Bog kaže: „Zbog uslovljavanja kineske tradicionalne kulture, u tradicionalnim predstavama kineskog naroda veruje se da deca moraju da se pridržavaju odanosti roditeljima. Ko god se ne pridržava odanosti roditeljima, taj je odrođeno dete. Ove ideje su od detinjstva usađene u ljude, a uče se u gotovo svakoj kući, kao i u svakoj školi i u društvu u celini. Kada je nečija glava time napunjena, oni misle: ’Odanost roditeljima je važnija od svega. Da se toga ne pridržavam, ne bih bio dobar čovek – bio bih odrođeno dete i društvo bi me osudilo. Bio bih osoba bez savesti.’ Da li je to mišljenje tačno? Ljudi su videli mnogo istina koje je Bog izrazio – da li je Bog zahtevao da oni pokažu odanost roditeljima? Da li je to jedna od istina koju vernici u Boga moraju da razumeju? Ne, nije. Bog je samo u zajedništvu razgovarao o nekim načelima. Prema kojem načelu Božje reči nalažu da se ljudi rukovode u ophođenju prema drugima? Voli ono što Bog voli, mrzi ono što Bog mrzi: to je načelo kojeg treba da se držite. (…) Sotona koristi tu vrstu tradicionalne kulture i pojmove morala da veže tvoje misli, tvoj um i tvoje srce, čineći te nesposobnim da prihvatiš Božje reči; opsednut si tim sotonskim stvarima i nesposoban da prihvatiš Božje reči. Kada želiš da primenjuješ Božje reči, te sotonske stvari izazivaju nemir u tebi, teraju te da se suprotstaviš istini i Božjim zahtevima i čine te nemoćnim da se oslobodiš jarma tradicionalne kulture. Posle nekog vremena provedenog u borbi, praviš kompromis: više voliš da veruješ da su tradicionalni pojmovi morala ispravni i u skladu sa istinom, te odbacuješ ili se odričeš Božje reči. Ne prihvataš Božje reči kao istinu i ne pridaješ značaj spasenju, osećaš da još uvek živiš u ovom svetu i da možeš da opstaneš samo ako se osloniš na te ljude. Pošto nisi u stanju da izdržiš optužbe društva, radije se odričeš istine i Božjih reči, prepuštajući se tradicionalnim pojmovima morala i uticaju Sotone; draže ti je da uvrediš Boga i da ne primenjuješ istinu. Reci Mi, zar čovek nije jadan? Zar mu nije potrebno Božje spasenje? Neki ljudi su verovali u Boga dugi niz godina, ali još uvek nemaju uvid u pitanje odanosti roditeljima. Oni zaista ne razumeju istinu. Oni nikada ne mogu da preskoče tu prepreku svetovnih odnosa; nemaju hrabrosti, ni poverenja, a kamoli odlučnosti, tako da ne mogu da vole i slušaju Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo se prepoznavanjem sopstvenih pogrešnih gledišta može zaista postići preobražaj”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da Sotona koristi obrazovanje koje čovek dobija u školi i uticaj njegove porodice da duboko usadi tradicionalne ideje kao što su „Na dobrotu treba uzvratiti zahvalnošću”, „Odanost roditeljima je vrlina koju treba uzdizati iznad svih” i „Ne putuj daleko dok su ti roditelji živi”. Verovala sam da je pokazivanje odanosti roditeljima od izuzetne važnosti i da ne biti odan roditeljima znači da je osoba nezahvalna, da joj nedostaje ljudskosti i da joj savest neće dati mira. Živela sam prema ovim tradicionalnim idejama i mislila sam da je, kako sam odrastala, moja mama podnela najviše žrtava za moje dobro u poređenju sa drugima, da moram da joj se odužim za negu i da ću, ako joj se ne odužim, biti odrođena i da će mi nedostajati savesti i ljudskosti. Naročito nakon što je mojoj mami ustanovljen rak, u srcu nisam mogla da je ostavim po strani. Osetila sam da, s obzirom na to da se moja mama brižno starala o meni kada sam kao dete bila bolesna, sada kada je ona bolesna, trebalo bi da ostanem pored nje i da joj pružim isti nivo brige, inače bi ispalo da me je mama uzalud odgajala. Tako da sam htela da što pre budem s njom i da je odvedem u bolnicu na lečenje. Pošto nisam mogla da odem kući da se brinem o mami jer me je jurila policija, počela sam da se žalim na to što baš mene policija juri i čak sam zažalila što sam otišla da obavljam svoju dužnost. Ova pogrešna stanja prouzrokovana su time što sam vezana Sotoninim idejama i gledištima i kad ih ne bih razrešila, bila bih u opasnosti da izdam Boga u bilo kojem trenutku.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i naučila sam kako da na ispravan način sagledam negu koju mi je majka pružila. Svemogući Bog kaže: „Hajde da razgovaramo o tome kako izjava ’Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci’ treba da se protumači. Tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci – zar to nije činjenica? (Jeste.) Pošto je to činjenica, ispravno je da objasnimo pitanja koja sadrži. Pogledajmo pitanje činjenice da su te roditelji rodili. Ko je doneo odluku da se rodiš: ti ili tvoji roditelji? Ko je koga izabrao? Ako to sagledaš iz Božje perspektive, odgovor je: nijedno od vas. Ni ti ni tvoji roditelji niste izabrali da se rodiš. Ako pogledaš koren te stvari, to je Bog odredio. Ovu temu ćemo zasad ostaviti po strani, jer je ljudima lako da je shvate. Iz tvoje perspektive, ti si pasivno rođen od strane svojih roditelja, bez ikakvog izbora po tom pitanju. Iz perspektive tvojih roditelja, oni su te rodili sopstvenom nezavisnom voljom, zar ne? Drugim rečima, ostavljajući po strani Božje određenje, kada je u pitanju tvoje rođenje, tvoji roditelji su bili ti koji su imali svu moć. Izabrali su da te rode i doneli su sve odluke. Ti nisi birao da te rode, ti si im se pasivno rodio, i nisi imao nikakvog izbora po tom pitanju. Dakle, pošto su tvoji roditelji imali svu moć i odlučili su da te rode, oni imaju obavezu i odgovornost da te podignu, da te odgoje u odraslu osobu, da te opskrbe vaspitanjem, hranom, odećom i novcem – to je njihova odgovornost i obaveza, i to je ono što treba da rade. Dok si stalno bio pasivan tokom svog odrastanja, ti nisi imao pravo izbora – oni su morali da te odgajaju. Pošto si bio mali, nisi bio u stanju da podižeš samog sebe, nisi imao drugog izbora nego da te pasivno odgajaju tvoji roditelji. Odgajan si onako kako su tvoji roditelji izabrali, ako su ti davali dobru hranu i piće, onda si dobro jeo i pio. Ako su te roditelji podigli na hlebu i vodi, onda si odrastao na hlebu i vodi. U svakom slučaju, dok si odrastao bio si pasivan, a tvoji roditelji su ispunjavali svoju odgovornost. To je isto kao da tvoji roditelji gaje cvet. Pošto žele da se brinu o cvetu, treba da ga oplode, zaliju i pobrinu se da dobije sunčevu svetlost. Dakle, što se tiče ljudi, bez obzira na to da li su te tvoji roditelji brižno negovali ili su ti pružili odličnu negu, u svakom slučaju, oni su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu. Bez obzira na razlog zašto su te odgojili, to je bila njihova odgovornost – zato što su te rodili, oni treba da preuzmu odgovornost za tebe. Na osnovu toga, da li sve što su tvoji roditelji učinili za tebe može da se smatra dobrotom? Ne može, zar ne? (Tako je.) (…) U svakom slučaju, time što te podižu, tvoji roditelji ispunjavaju odgovornost i obavezu. To što te odgajaju u odraslu osobu je njihova obaveza i odgovornost i to ne može da se naziva dobrotom. Ako ne može da se naziva dobrotom, zar onda to nije nešto u čemu treba da uživaš? (Jeste.) To je vrsta prava koje treba da uživaš. Roditelji treba da te odgajaju, jer pre nego što odrasteš, uloga koju igraš je uloga deteta koje se vaspitava. Prema tome, tvoji roditelji samo ispunjavaju neku vrstu odgovornosti prema tebi i ti je samo primaš, ali sigurno ne primaš blagodat ili dobrotu od njih. Za svako živo biće, rađanje i briga o deci, razmnožavanje i podizanje sledeće generacije je neka vrsta odgovornosti. Na primer, ptice, krave, ovce, pa čak i tigrovi, moraju da se brinu o svom potomstvu nakon razmnožavanja. Nema živih bića koja ne odgajaju svoje potomstvo. Moguće je da postoje neki izuzeci, ali ih nema mnogo. To je prirodna pojava u postojanju živih bića, to je instinkt živih bića i ne može se pripisati dobroti. Oni se samo pridržavaju zakona koji je Stvoritelj postavio za životinje i za ljudski rod. Prema tome, to što su te tvoji roditelji odgajili nije nekakva dobrota. Na osnovu toga, može se reći da tvoji roditelji nisu tvoji zajmodavci. Oni ispunjavaju svoju odgovornost prema tebi. Bez obzira na to koliko truda i novca potroše na tebe, oni ne bi trebalo da traže od tebe da im to nadoknadiš, jer je to njihova roditeljska odgovornost. Pošto je to odgovornost i obaveza, ona treba da bude besplatna, a oni ne treba da traže nadoknadu. Odgajajući te, tvoji roditelji su samo ispunjavali svoju odgovornost i obavezu, i to ne treba da bude plaćeno, i ne treba da bude nikakva transakcija. Dakle, ne moraš da pristupaš svojim roditeljima niti da upravljaš svojim odnosom sa njima u skladu sa idejom da im nešto nadoknađuješ. Ako ipak postupaš prema svojim roditeljima i vraćaš im dug u skladu sa ovom idejom, i ta ideja upravlja tvojim odnosom sa njima, to nije humano. Istovremeno, verovatno će te u tome obuzdavati i ograničiti tvoja telesna osećanja, i biće ti teško da se ispetljaš iz tog klupka, do te mere da ćeš možda čak i izgubiti svoj put” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Iz Božjih reči sam shvatila da je moje osećanje duga prema mami i nemogućnosti da mirno obavljam svoju dužnost dolazilo otuda što sam mamu videla kao svog poverioca. Verovala sam da u celosti moram da vratim sve što mi je dala, tako da sam uvek osećala taj dug u dobroti koji treba da vratim i kad god nisam brinula o mami, osećala sam da joj nešto dugujem. Pogotovo sada kada je imala rak, mislila sam da ako mama umre, nikada neću moći u potpunosti da joj se odužim za svu dobrotu koju mi je pružila. U stvarnosti, to što je mama bila dobra prema meni i što se brinula o meni bilo je ispunjavanje njene majčinske odgovornosti i dužnosti. Pošto me je rodila, bila je dužna da me odgoji do zrelog doba i to se ne računa kao dobrota. Baš kao što životinje moraju da brinu o svom potomstvu kada ga dobiju, to je njihov instinkt i deo Božjeg predodređenja. Slično tome, ako kod kuće imate mačke ili pse, kao njihov vlasnik, vi ste odgovorni za njihovu hranu, piće i dnevne potrebe. To nisu dela dobrote, već ispunjavanje odgovornosti. Takođe, moj život potiče od Boga, Bog mi je dao ovaj dah života i On me čuva i štiti do današnjeg dana. Setila sam se da su me u nekoliko navrata umalo udarila kola, ali zahvaljujući Božjoj zaštiti nikada se nisam povredila. Jednom drugom prilikom, moj dečko s kim sam bila posle razvoda nije mi dao da brinem o svom detetu, a kada sam odbila da ga poslušam, pokušao je da me zadavi. Dok je to radio, stalno sam prizivala Boga i uspela sam da ga odgurnem u stranu i konačno se izvučem iz opasnosti. Setila sam se Božjih reči: „Pošto odabere porodicu za tebe, Bog bira datum tvog rođenja. Zatim, Bog posmatra kako se rađaš i kako plačući dolaziš na ovaj svet. On posmatra tvoje rođenje, sluša te kako izgovaraš prve reči, gleda kako se spotičeš i praviš prve korake dok učiš da hodaš. Napraviš prvo jedan korak, pa onda drugi – i sada već možeš da trčiš, skačeš, možeš da pričaš i da izražavaš svoja osećanja… Kako ljudi odrastaju, Sotona pogledom upire u svakog od njih, kao tigar koji bira svoj plen. Ali Bog, u vršenju Svog dela, nikad nije podvrgnut bilo kakvim ograničenjima koja potiču ljudi, događaja ili stvari, prostora ili vremena; On radi ono što treba i što mora da uradi. U procesu odrastanja se možeš susretati s mnogim stvarima koje ti nisu po volji, kao i s bolestima i frustracijama. Ali, dok ideš ovim putem, tvoj život i tvoja budućnost pod strogim su Božjim staranjem. Bog ti daje istinski zalog za ceo život, jer On je tu, tik pored tebe, čuva te i brine o tebi” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Božje reči su mi se u srcu dodatno potvrdile kroz lična iskustva. Od rođenja do sada, Bog me je zaista tajno štitio. Bog je platio cenu Svoje poslednje kapi krvi za mene, a ja ipak nisam uspela da Mu budem zahvalna i umesto toga sam utonula u osećanje krivice prema svojoj majci i nisam bila odana u obavljanju dužnosti, što je ostavilo posledice na napredovanje rada. Sve ovo je proisteklo iz moje nemogućnosti da negu svoje majke posmatram ispravno.

Sutradan sam tokom svoje duhovne posvećenosti pročitala odlomak Božjih reči: „Na odlazak od kuće radi obavljanja svojih dužnosti većina ljudi se odlučuje delom zbog sveukupnih objektivnih okolnosti, usled kojih su prinuđeni da napuste svoje roditelje; oni ne mogu da ostanu kraj njih da bi brinuli o njima i da bi im pravili društvo. Nije reč o tome da oni svojevoljno odlučuju da napuste roditelje; u pitanju je objektivan razlog. Kao drugo, subjektivno govoreći, ti ne odlaziš da obavljaš svoju dužnost zato što si želeo da napustiš roditelje i da pobegneš od svojih obaveza, nego zbog Božjeg poziva. Da bi sarađivao u Božjem delu, da bi prihvatio Njegov poziv i da bi obavljao svoju dužnost stvorenog bića, ti nisi imao drugog izbora osim da napustiš svoje roditelje; nisi mogao da ostaneš kraj njih da bi im pravio društvo i brinuo o njima. Ti ih nisi napustio da bi izbegao svoje obaveze, zar ne? Napustiti roditelje da bi izbegao obaveze i biti prinuđen da ih napustiš da bi odgovorio na Božji poziv i obavljao svoje dužnosti – nisu li to dva po prirodi različita izbora? (Jesu.) Ti si, u svom srcu, emotivno privržen svojim roditeljima i misliš na njih; tvoja osećanja nisu prazna. Ako bi objektivne okolnosti to dozvoljavale i ako bi bio u stanju da ostaneš kraj njih i da istovremeno obavljaš svoje dužnosti, ti bi tada hteo da ostaneš kraj njih, redovno bi brinuo o njima i ispunjavao svoje obaveze. Ti, međutim, zbog objektivnih okolnosti moraš da ih napustiš; ne možeš da ostaneš s njima. Nije da ti ne želiš da ispuniš obaveze koje imaš kao njihovo dete, već ti ne možeš da ih ispuniš. Zar to nije po prirodi drugačija stvar? (Jeste.) Ako si svoj dom napustio samo da ne bi bio odan roditeljima i da ne bi ispunjavao svoje obaveze, to je odrođeno ponašanje, lišeno svake ljudskosti. Roditelji su te odgojili, a ti si jedva dočekao da raširiš krila i da što pre odlepršaš u samostalan život. Ne želiš da se viđaš s roditeljima i uopšte ne obraćaš pažnju kad čuješ da se suočavaju s nekim poteškoćama. Iako bi mogao da im pomogneš, ti to ne činiš; praviš se da ne čuješ i puštaš druge da o tebi pričaju šta god hoće – jednostavno, ne želiš da ispunjavaš svoje obaveze. To znači biti odrođen. Ali, da li je to sada slučaj? (Nije.) Mnogi ljudi su napustili svoj okrug, grad, pokrajinu, pa čak i državu, da bi obavljali svoje dužnosti; oni su već daleko od svog zavičaja. Nadalje, njima iz raznoraznih razloga nije zgodno da ostanu u kontaktu sa svojom porodicom. O trenutnom stanju svojih roditelja oni se povremeno raspituju kod ljudi koji dolaze iz njihovog rodnog grada, pa osećaju olakšanje kad čuju da su im roditelji još uvek zdravo i dobro. U stvari, ti nisi odrođen; još uvek nisi došao dotle da ti nedostaje ljudskosti, da čak i ne želiš da brineš o roditeljima niti da ispuniš obaveze koje imaš prema njima. Budući da si ovu odluku morao da doneseš iz raznih objektivnih razloga, ti nisi odrođen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (16)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da niko ne dolazi na svet da živi za svoje roditelje, da svako ima svoju misiju koju treba da ispuni, i da kao stvoreno biće imam dužnosti koje moram da obavljam. Poslednjih nekoliko godina, dok sam obavljala svoju dužnost daleko od kuće, ispunjavala sam odgovornosti i obavljala svoje dužnosti kao stvoreno biće, i to je bilo savršeno prirodno i opravdano. Pored toga, zbog datih okolnosti, morala sam da napustim svoju kuću i mamu jer me je jurila policija. Nisam se ja odrodila. Međutim, uvek sam verovala da je to što nisam mogla da se brinem o mami dok je bila bolesna značilo da mi nedostaje ljudskosti i da sam se odrodila. Ali to moje gledište nije bilo usklađena sa istinom. Biti zaista bez ljudskosti i odrođen je kada osoba ima sredstva da se brine o svojim roditeljima, ali odbija da to učini, zanemarujući ih u potpunosti, ili ih čak doživljavajući kao breme. To je izbegavanje odgovornosti i istinski nedostatak ljudskosti i sramotno odrođivanje. Promišljajući o svom ponašanju, shvatila sam da kada su ranije okolnosti dozvoljavale, pažljivo sam se brinula o mami nakon njene saobraćajne nesreće, a imala sam i obzira prema njoj kada sam bila kod kuće i obavljala sam svoje obaveze kao ćerka. Sada je mama imala rak i nisam mogla da se vratim kući jer me je policija i dalje jurila. Ako bih rizikovala da se vratim, možda bi me uhapsili, a u tom slučaju ne samo da ne bih mogla da se brinem o mami, već bih i izgubila priliku da obavljam svoju dužnost. Kada sam to shvatila, više nisam osećala krivicu što nisam mogla da se brinem o mami.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči: „Da nisi napustila svoj dom da bi obavljala svoju dužnost na drugom mestu i da si ostala pored roditelja, da li bi mogla da sprečiš njihovu bolest? (Ne.) Možeš li da kontrolišeš da li su tvoji roditelji živi ili mrtvi? Možeš li da kontrolišeš da li su bogati ili siromašni? (Ne.) Koju god bolest da dobiju, uzrok bolesti neće biti to što su se iscrpeli dok su te odgojili, niti zato što si im nedostajala; oni se pogotovo neće razboleti od bilo koje od tih teških, ozbiljnih, a možda i fatalnih bolesti zbog tebe. To je njihova sudbina i nema nikakve veze s tobom. Ma koliko da si im odana, najviše što možeš da postigneš je da malo smanjiš njihovu telesnu patnju i breme, ali što se tiče toga kada će da obole, od koje bolesti će da obole, kada će i gde da umru – da li te stvari imaju ikakve veze s tobom? Ne, nemaju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (17)”). Razmišljajući o Božjim rečima, stekla sam određeno razumevanje o Njegovoj neprikosnovenosti. Čak i da nisam otišla od kuće da obavljam svoju dužnost i da sam ostala sa mamom da se staram o njoj, ne bih mogla da garantujem da se neće razboleti. Koliko patnje ili kakve prepreke svaka osoba mora da doživi je van ljudske kontrole i čovekova sudbina je u potpunosti u Božjim rukama. Na primer, moja mama je sada prevalila šezdesetu i normalno je imati zdravstvene probleme u tim godinama. Čak i ako bih otišla kući i brinula se o njoj, obasipala je pažnjom i pripremala joj dobru hranu, to bi joj u najboljem slučaju pružilo neku duševnu utehu, ali ne bih mogla da preuzmem na sebe bol koji ona trpi zbog bolesti. Razmišljala sam o tome kako su neka deca posebno odana roditeljima, dovode ih da žive kod njih i brižno se staraju o njima, a roditelji im se ipak razbole. To pokazuje da roditelji neće nužno ostati zdravi samo zato što su im deca u blizini, niti će im to što su deca uz njih obezbediti oporavak od bolesti. Ta pitanja su u potpunosti određena Božjom neprikosnovenošću i predodređenošću. Na primer, kada je mojoj mami ovog puta ustanovljen rak, delovalo je ozbiljno i bilo je neizvesno da li joj ima leka, a moje snaje su čak grubo rekle da joj, ako se ne vratim kući, one neće platiti lečenje. Ipak, na kraju su žena mog mlađeg brata i dve starije rođake dale novac i naizmenično se brinule o mojoj mami u bolnici. Ne samo da se mamino stanje nije pogoršalo, već se i veoma lepo oporavila. To mi je pokazalo da ljudi zaista ne mogu da kontrolišu sopstvenu sudbinu i da je sve u Božjim rukama. Morala sam da otpustim svoje brige o mami i da je poverim Bogu.

Jednog dana sam u novembru 2023. godine dobila pismo od mame. Pisalo je: „Tvoj brat mi je kupio novu kuću i pomažem mu oko deteta dok obavljam svoju dužnost. Dobrog sam zdravlja, tako da možeš mirno da obavljaš svoju dužnost.” Samo čitanje ovih nekoliko kratkih rečenica koje je mama napisala dovelo me je do suza radosnica. Nisam očekivala da će nastaviti da živi tako dobro bez mene kraj sebe, bez mog staranja i da će čak obavljati svoju dužnost. To mi je dalo još više odlučnosti jer sam znala da bez obzira na to da li ću moći da se vratim kući i ponovo vidim mamu, mogu da se oslobodim krivice što nisam mogla da se brinem o njoj i odlučila sam da smirim srce kako bih mogla da obavljam svoju dužnost. To je cilj kojem treba da težim celog života.

Kroz ova iskustva, videla sam koliko sam ograničena tradicionalnim idejama o odanošću prema roditeljima i da su me, kad god bi se pojavile nepovoljne okolnosti, te ideje sprečavale da primenjujem istinu i da obavljam svoju dužnost. Usmeravanje Božjih reči mi je omogućilo da raspoznam te tradicionalne ideje, da se oslobodim njihovog uticaja i sputavanja i da budem u stanju da mirnog srca obavljam svoju dužnost. To su bili rezultati postignuti Božjim rečima. Hvala Bogu!