48. Više se ne žalim na svoju lošu sudbinu

Rođena sam u siromašnoj seoskoj porodici. Kada sam bila u srednjoj školi, moji roditelji nisu mogli da priušte školarinu, pa su pokušali da pozajme novac od mog strica. Međutim, moja strina se plašila da nećemo moći da vratimo novac i nije bila voljna da nam ga pozajmi. Pomislila sam: „Moram da se potrudim da upišem fakultet, kako bi se ljudi oko mene divili mojoj porodici.” Kada sam išla u školu, jela sam samo suve palačinke koje sam donela od kuće da bih uštedela novac. Učenje mi je bilo otežano zbog nedovoljnog snabdevanja mozga krvlju usled dugotrajne neuhranjenosti i na kraju sam pala na prijemnom ispitu za fakultet. Briznula sam u plač i žalila se da imam tešku sudbinu. Međutim, nisam bila voljna da prihvatim tu sudbinu. Da bih stekla visoku diplomu i istakla se iz mase, takođe sam se prijavila za vanredno polaganje ispita za odrasle, kurseve računovodstva i ispite za državnu službu. Međutim, uprkos svim mojim naporima, na kraju sam ipak pala. Zato sam otišla da radim u fabrici. Da bih postala statističar u radionici i da bi mi se drugi divili, radila bih prekovremeno i ostajala do kasno da učim dužnosti tog radnog mesta dok su se drugi odmarali. Svakodnevno sam se preopterećivala radeći više od deset sati, često ostajući prekovremeno i do kasno u noć. Osećala sam vrtoglavicu i bila sam izmoždena od tolikog rada, čak sam i dremala na poslu. Kao rezultat toga, pogrešno sam unela statističke podatke o količini proizvoda i zamalo nanela ogromne gubitke fabrici. Vođa tima me je kritikovao pred svim zaposlenima u radionici. U tom trenutku sam očajnički želela da nađem neku rupu u zemlji u koju bih se sakrila. Glava mi je brujala i onesvestila sam se na licu mesta. Od tada patim od neurosenzornog gubitka sluha i ne smem da budem izložena nikakvom nadražaju. Kad god sam bila pod velikim pritiskom na poslu, osećala bih vrtoglavicu i zujanje u ušima. Injekcije i lekovi to nisu mogli da izleče i više nisam mogla da idem na posao. U to vreme, bila sam nesrećna i žalila sam se zašto mi je sudbina tako loša. Često sam se zaključavala u sobu i plakala, razmišljajući o tome da sve okončam. Pošto sam dugo živela u potisnutosti i patnji, moj gubitak sluha se postepeno pogoršavao.

Godine 2013. moji svekar i svekrva su prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. I meni su propovedali jevanđelje. Osećala sam se posebno slobodno i oslobođeno kada sam čitala Božje reči i živela crkveni život sa svojom braćom i sestrama. Postepeno mi se raspoloženje popravilo i ponovo mi se rasplamsala nada u život. Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu. Pomislila sam: „Platila sam tako visoku cenu u društvu, ali sve je bilo uzalud. Sada, iako sam tek pristupila Božjoj kući, mogu da obavljam dužnosti starešine. Bolje je verovati u Boga. Moram naporno da radim, a možda ću u budućnosti moći da budem još više unapređena i da mi se još više ljudi divi.” Zato sam postala aktivnija u obavljanju svojih dužnosti. Po ceo dan sam bila zauzeta vođenjem grupnih okupljanja, bez obzira na vremenske uslove. Moja braća i sestre su me takođe hvalili što nosim breme u svojoj dužnosti. Kasnije sam izabrana za propovednicu i moja želja za statusom je bila zadovoljena. Baš kada sam uživala u divljenju svoje braće i sestara, jedan incident trovanja gasom prouzrokovao je pogoršanje moje gluvoće. Od tada mi je sluh još slabiji. Tokom okupljanja, nisam mogla jasno da čujem svoju braću i sestre kada su govorili tiho i često sam bila sputana svojom gluvoćom, živeći u negativnom stanju. Na kraju nisam bila u stanju da obavljam stvaran posao i uklonjena sam sa svojih dužnosti. Kada sam pomislila na to kako više ne mogu da obavljam dužnosti starešine i da mi se drugi dive, još više sam se žalila na svoju lošu sudbinu. Posle toga nisam mogla ponovo da se saberem i izgubila sam veru u Boga. Nakon lečenja, sluh mi se donekle oporavio i starešine su mi uredile da obavljam dužnost zalivanja. Pomislila sam: „Ako mogu da postignem neke rezultate u dužnosti zalivanja, braća i sestre će mi se jednako diviti.” Zato sam svakog dana čitala relevantna načela i opremala se istinom, često ostajući budna do 11 ili 12 sati noću. Polako su se rezultati koje sam postizala u obavljanju dužnosti poboljšali, a takođe sam unapređena da budem odgovorna za širi obim posla. Kada sam pomislila da ću ponovo zadobiti divljenje svoje braće i sestara, bila sam presrećna. Pomislila sam: „Trud se isplati. Ako budem radila još napornije, možda ću moći još više da napredujem. Tako bi mi se još više ljudi divilo.” Međutim, kasnije mi se pogoršala spondiloza vrata, a gubitak sluha je postao toliko ozbiljan da više nisam mogla normalno da komuniciram o poslu. Starešine su mi uredile da se vratim u svoju lokalnu crkvu da bih se lečila dok obavljam dužnosti najbolje što mogu. Osećala sam se veoma malodušno. Razmišljala sam o tome koliku sam veliku cenu platila da bih, s velikom teškoćom, zadobila divljenje drugih. Međutim, zbog svoje bolesti, više nisam mogla da obavljam ovu dužnost. Zašto mi je sudbina tako loša? Kasnije, zbog slabog sluha, bilo mi je preteško da komuniciram s drugima. Mogla sam da obavljam samo neke administrativne poslove. Srce mi se zbog toga posebno mučilo i pomislila sam: „Da nisam gluva, imala bih priliku da propovedam jevanđelje i zalivam pridošlice. Ali sada mogu da obavljam samo neke administrativne poslove. Ako ne mogu da budem u centru pažnje, ko će mi se diviti? Zašto mi je sudbina tako loša? U svakom slučaju, ovo je moja sudbina, pa ću jednostavno morati da se snalazim. Moraću samo da preživljavam dan po dan!” Zatim, iako nisam napustila svoju dužnost, stalno sam živela u malodušnom stanju i nisam bila usredsređena kada sam obavljala dužnost. Stalno sam zaboravljala ovo ili ono i često sam grešila u svojoj dužnosti, ometajući rad crkve.

Kasnije me je sestra koja je sarađivala sa mnom podsetila da je opasno živeti u takvom stanju i da moram brzo da tragam za istinom da bih rešila svoje negativne emocije. Zahvaljujući podsetniku moje sestre, došla sam pred Boga i molila se: „Bože, ne želim da živim u potištenosti. Živeti ovako je previše jadno. Molim Te, vodi me da razumem svoje probleme i da izađem iz ovog pogrešnog stanja.” Jednog dana, tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam dva odlomka Božjih reči, koji su mi odmah dirnuli srce. Bog kaže: „Zašto ljudi postaju utučeni? Zašto nemaju motivaciju da išta urade? Zašto su uvek tako negativni, pasivni i neodlučni u obavljanju poslova? Očigledno je da postoji neki razlog za to. (…) osnovni uzrok nastanka negativnog osećanja utučenosti različit je za svaku osobu. Osećanje utučenosti se kod nekih ljudi može javiti zbog toga što neprestano veruju da im je sudbina grozna. Zar to nije jedan od uzroka? (Jeste.) Svoju mladost proveli su na selu ili u nekom siromašnom kraju, potiču iz ne baš bogatih porodica i, osim nekoliko prostih komada nameštaja, ništa vredno nisu posedovali. Imali su možda jedan ili dva kompleta odeće koju su morali da nose iako je ponegde bila pocepana, a najčešće nisu mogli ni kvalitetno da se hrane, već bi samo za Novu godinu ili u dane praznika pojeli po parče mesa. Ponekad su gladovali ili se smrzavali zbog neodgovarajuće odeće, a o porciji punoj mesa mogli su samo da sanjaju, a jedva da bi i poneku voćku našli. Živeći u takvom okruženju, osećali su se drugačije od ljudi iz velikog grada, čiji su roditelji bili dobro situirani, koji su mogli da jedu šta god požele i da se oblače po svom ukusu, koji su istog časa dobijali sve što bi poželeli i koji su bili upućeni u mnoge stvari. Stoga su ovako razmišljali: ’Sudbina im je baš naklonjena. Što li je mene snašla ova zla sudbina?’ Takvi ljudi neprestano žele da se izdvoje iz gomile i da promene svoju sudbinu. To, međutim, nije nimalo lako učiniti. Mada čovek koji je na svet došao u takvom okruženju može da pokuša da svoju sudbinu promeni nabolje, u kojoj meri on to zaista može da postigne? Nakon što odraste, kud god da krene nailazi na prepreke u društvu, svuda ga maltretiraju, usled čega se uvek oseća jako nesrećno. Stoga on ovako razmišlja: ’Zašto sam tako loše sreće? Zašto uvek nailazim na rđave ljude? Imao sam teško detinjstvo, ali sam morao da se pomirim s tim. Sada, kad sam odrastao, ja i dalje teško živim. Oduvek sam želeo da drugima pokažem za šta sam sve sposoban, ali nikako da dobijem priliku za to. (…)’ (…) Kad su počeli da veruju u Boga, čvrsto su odlučili da svoju dužnost u Božjoj kući dobro obavljaju, u stanju su da trpe nedaće i da naporno rade, sve stvari mogu da podnesu bolje nego iko drugi i trude se da zadobiju pohvale i poštovanje od većine ljudi. Nadaju se da će čak možda biti izabrani za crkvene starešine, da će zauzeti neku od čelnih pozicija ili postati vođe tima, čime bi svakako odali počast vlastitoj porodici i svojim precima, zar ne? A zar time neće ujedno promeniti i vlastitu sudbinu? Stvarnost im, međutim, ne ispunjava želje, te su oni stoga potišteni i ovako razmišljaju: ’Kako to da, iako već godinama verujem u Boga i veoma se dobro slažem s braćom i sestrama, kad god se bira starešina, osoba na čelnoj poziciji ili vođa tima, nikako da na mene dođe red? Da li je to zato što izgledam tako obično ili zato što se nisam naročito dobro pokazao, pa me niko nije ni zapazio? Svaki put kad se bira osoba za neku dužnost, ja se ponadam i bio bih presrećan da me izaberu makar i za vođu tima. Toliko izgaram od želje da se odužim Bogu, ali svaki put se razočaram kad me pri izboru potpuno izostave sa spiska kandidata. U čemu je stvar? Da li je zaista moguće da sam osuđen da do kraja života ostanem sasvim običan čovek i mediokritet? Kad se osvrnem na svoje detinjstvo, mladost i srednje godine, shvatam da sam oduvek išao putem osrednjosti i da ništa značajno nisam uradio. A nije da nemam nikakvih ambicija i da sam baš toliko lošeg kova, nije da se ne trudim u dovoljnoj meri i da ne mogu da podnesem nedaće. Imam odluke i ciljeve, a moglo bi se čak reći i da sam ambiciozan. Pa zašto mi onda baš nikad ne uspeva da se istaknem u odnosu na druge? Kad se sve sabere i oduzme, naprosto me prati zla sudbina i suđeno mi je da patim, jer je Bog tako uredio.’ Što više o tome razmišljaju, vlastita sudbina im se čini još gorom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). „Takvi ljudi, koji za sebe uvek misle da ih prati zla sudbina, neprestano osećaju kako im srce pritiska nekakva džinovska stena. Zbog toga što stalno misle da je uzrok svemu što im se dešava njihova zla sudbina, čini im se da ništa ne mogu da promene, ma šta se dešavalo. I šta onda rade? Naprosto se osećaju negativno, otaljavaju svoju dužnost i mire se sa svojom nesrećom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Ono što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. Razlog zašto sam stalno živela u negativnim emocijama malodušnosti bio je taj što sam uvek verovala da imam lošu sudbinu. Kada sam bila dete, moja porodica je bila siromašna i ljudi su nas gledali s visine, pa sam se žalila da imam lošu sudbinu. Verovala sam da samo životom iznad drugih mogu da zadobijem divljenje drugih i da imam dobru sudbinu. Da bih promenila svoju sudbinu, naporno sam učila, ali na kraju sam pala na prijemnom ispitu za fakultet zbog nedovoljnog snabdevanja mozga krvlju usled neuhranjenosti. Međutim, nisam bila voljna da prihvatim svoju sudbinu, pa sam otišla da radim u fabrici da zaradim novac. Da bih postala statističar, sedela u kancelariji i zadobila divljenje drugih, radila sam prekovremeno da naučim posao. Na kraju sam napravila statističku grešku, što mi je izazvalo šok koji je rezultirao neurosenzornim gubitkom sluha. Još čvršće sam verovala da je to zbog moje teške sudbine i živela sam u bolu, gubeći nadu u svoj život. Nakon što sam počela da verujem u Boga, mislila sam da će me, ako pravilno obavljam svoje dužnosti i budem unapređena u starešinu, braća i sestre poštovati i da ću promeniti svoju sudbinu. Međutim, moja gluvoća se pogoršala zbog trovanja gasom i nisam mogla normalno da obavljam svoju dužnost. To je uticalo na rad i uklonjena sam sa svoje dužnosti. Kasnije, kada sam počela da obavljam dužnost zalivanja, platila sam cenu u toj dužnosti u nadi da ću postići rezultate koji će izazvati divljenje drugih. Kada sam unapređena, mislila sam da mi se sudbina okrenula nabolje i da ću konačno imati priliku da zablistam. Međutim, bila sam uznemirena i previše željna brzog uspeha, a moja gluvoća se pogoršala. Nisam mogla normalno da komuniciram s drugima, što je uticalo na moje dužnosti. Nisam imala izbora nego da se vratim u svoju lokalnu crkvu da tamo obavljam administrativne poslove. Pošto moja želja za ugledom i statusom nije bila zadovoljena, krivila sam Boga što mi je uredio lošu sudbinu. Verovala sam da je moja loša sudbina u ovom životu samo da se mučim i naporno radim, pa sam tako živela u malodušnom stanju i digla ruke od svega. Nisam nosila breme u svojoj dužnosti i stalno sam pravila greške, što je uticalo na rad. Verovala sam u Boga mnogo godina i pročitala toliko Njegovih reči, ali kada su se stvari događale, nisam dolazila pred Njega da tragam za istinom, a kada stvari nisu išle po mom, žalila sam se da mi je On uredio lošu sudbinu. Čak sam postala negativna i buntovna. Ovo je bilo gledište bezvernika i ja uopšte nisam pokazivala pokornost Bogu.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči i stekla dublje razumevanje pojma dobre i loše sudbine. Bog kaže: „Božje uređenje u vezi s tim da li će neku osobu pratiti dobra ili loša sudbina ne treba posmatrati ni odmeravati očima čoveka ili neke gatare, niti ga treba odmeravati sa stanovišta slave i bogatstva u kojima ta osoba tokom svog života uživa ili količine patnje koju podnosi, kao ni sa stanovišta uspešnosti njenog stremljenja ka dobrim izgledima, slavom i bogatstvom. Pa ipak, upravo tu ozbiljnu grešku čine oni koji tvrde da im je sudbina loša, a to je ujedno i način na koji većina ljudi odmerava nečiju sudbinu. Kako većina ljudi odmerava vlastitu sudbinu? Na koji način svetovni ljudi ocenjuju da li je nečija sudbina dobra ili loša? Oni svoju ocenu zasnivaju prvenstveno na tome da li toj osobi život protiče glatko ili ne, da li ona uživa u slavi i bogatstvu, da li je njen stil života superiorniji u odnosu na druge ljude, koliko ta osoba tokom svog života pati a koliko uživa, koliko dugo živi, kakva joj je karijera, da li joj je život težak ili lak i udoban – na osnovu svih ovih i sličnih stvari, ljudi ocenjuju da li je sudbina neke osobe dobra ili loša. Da li i vi sudbinu odmeravate na taj način? (Da.) Kad se, dakle, većina vas suoči s nečim što vam se ne sviđa, kad nastupe teška vremena ili kad ne možete da uživate u životu na visokoj nozi, vi ćete takođe smatrati da vam je sudbina loša i pašćete u utučenost. Ljudi koji tvrde da im je sudbina loša ne moraju obavezno imati lošu sudbinu, kao što ni sudbina onih koji tvrde kako ih sreća prati ne mora obavezno biti dobra. Kako se tačno odmerava da li je nečija sudbina dobra ili loša? (…) Recite Mi, može li se za sudbinu neke udovice reći da je dobra? U očima svetovnih ljudi, udovice imaju lošu sudbinu. Naročito lošu sudbinu i zaista težak život imaju žene koje sa svojih trideset ili četrdeset godina postanu udovice! Ali, ako neka udovica, nakon što je mnogo propatila ostavši bez muža, počne da veruje u Boga, da li će joj život i dalje biti težak? (Neće.) Sa druge strane, udate žene žive srećno, sve im je potaman, imaju ogromnu podršku, obilje hrane i odeće, kuća im je puna dece i unučadi, žive udobnim životom, bez ikakvih poteškoća, i u duhovnom smislu nemaju nikakvih želja, pa stoga one i ne veruju u Boga, niti će u Njega ikada poverovati, ma koliko se ti trudio da sa njima podeliš jevanđelje. Čija je, dakle, sudbina dobra? (Udovica ima dobru sudbinu, jer je poverovala u Boga.) Kao što vidiš, upravo zato što svetovni ljudi smatraju da joj je sudbina loša i zato što je toliko propatila, udovica menja smer svog života i kreće drugačijim putem, pa počinje da veruje u Boga i da Ga sledi – zar to onda ne znači da je sada prati dobra sudbina i da živi srećno? (Znači.) Njena loša sudbina postala je dobra. Ako kažete da joj je sudbina loša, to bi onda značilo da će je celog života pratiti loša sudbina i da ona nikako ne može da utiče na to; pa kako joj se onda sudbina promenila? Da li se to desilo zato što je počela da veruje u Boga? (Ne, već zato što su se promenili njeni stavovi.) Sudbina joj se promenila zbog toga što ona sada drugačije gleda na svet oko sebe. Da li se promenilo objektivno, činjenično stanje njene sudbine? (Ne.) (…) A u stvari, da li je njena sudbina zaista postala dobra zato što ona sada veruje u Boga? Ne mora da znači. Radi se naprosto o tome da je, zahvaljujući veri u Boga, ona stekla nadu i osetila zadovoljstvo u srcu, promenili su se ciljevi kojima teži, stavovi su joj drugačiji, usled čega se ona sada, u postojećem životnom okruženju, oseća srećno, zadovoljno, radosno i spokojno. Svoju sudbinu ona sada smatra veoma dobrom, mnogo boljom od sudbine srećno udatih žena. Tek sada shvata koliko su joj nekadašnji stavovi, dok je smatrala da je prati loša sudbina, bili pogrešni. Šta iz ovoga možete da zaključite? Da li nešto poput ’dobre sudbine’ i ’loše sudbine’ uopšte postoji? (Ne.) Ne, tako nešto ne postoji” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Čitanje Božjih reči razvedrilo mi je srce. Da li je nečija sudbina dobra ili loša ne može se meriti na osnovu naših predstava i uobrazilja, niti se može procenjivati očima svetovnih ljudi. Nevernici misle da je dobra sudbina dobro jesti, dobro se oblačiti i uživati u divljenju i podršci drugih. Nasuprot tome, misle da ako si siromašan i zaostaješ ceo život, živiš na dnu društva i drugi te gledaju s visine, ili ako doživiš muke bolesti, ili prolaziš kroz iskušenja i teškoće i mnogo patiš, to znači imati lošu sudbinu. Zapravo, kod Boga ne postoji takva stvar kao što je dobra ili loša sudbina. To je kao primer koji je Bog dao o udovici. Udovica je prešla put od mišljenja da ima lošu sudbinu do mišljenja da ima dobru sudbinu. Iako se njeno objektivno životno okruženje nije promenilo, njen pogled na stvari se promenio. Iz Božjih reči je shvatila da bez obzira na to koliko uživaju oni koji imaju srećnu porodicu i udoban život, ako ne mogu da dođu pred Boga i prihvate Njegovo spasenje, na kraju će morati da odu u pakao. Zbog patnje koju je pretrpela, prihvatila je Božje delo i imala priliku da razume istinu i bude spasena. Ona je zaista najblagoslovenija osoba. Iako se udovičino objektivno životno okruženje nije promenilo, njeni kriterijumi za merenje da li osoba ima dobru ili lošu sudbinu su se promenili i ciljevi kojima je težila takođe su se promenili. Međutim, pošto nisam razumela istinu i verovala sam da imati slavu, dobitak i divljenje drugih znači imati dobru sudbinu, težila sam da se istaknem iznad ostalih u svojoj dužnosti. Verovala sam da unapređenje i mogućnost da obavljam dužnosti starešine znače imati dobru sudbinu i svaki put kada su mi dužnosti bile promenjene, žalila sam se da imam lošu sudbinu. Shvatila sam da nisam razumela istinu i da su moji pogledi na stvari bili tako apsurdni i nerazumni. Zapravo, u Božjoj kući, dužnosti se menjaju na osnovu potreba rada, a promene se procenjuju prema uslovima i kovu ljudi. Dužnost koju osoba obavlja uopšte nije povezana s tim da li joj je sudbina dobra ili loša. Čak i da mi dužnost nije bila promenjena, kad ne bih stremila ka istini, svejedno bih bila razotkrivena i uklonjena. Iako sam obavljala administrativnu dužnost, sve dok sam stremila istini i promeni svoje naravi, i dalje sam mogla biti spasena. Uzmimo za primer propovednicu koja je sa mnom obavljala dužnost. Na površini je bila dobrog kova, a kasnije je izabrana za okružnog starešinu. Međutim, uvek je težila ugledu i statusu i činila je mnoge stvari koje su prekidale i ometale rad crkve da bi joj se ljudi divili. Na kraju je izbačena iz crkve i izgubila je priliku da bude spasena. Iz ovoga možemo videti da ako veruješ u Boga a ne stremiš ka istini i ne tražiš promenu u svojoj naravi, već samo tražiš ugled i status, čak i ako postaneš starešina, Bog će te ipak razotkriti i ukloniti. Iz ovih primera je jasno da sam verovala da uživanje u bogatstvu, slavi i dobitku tokom celog života znači imati dobru sudbinu, i da ako veruješ u Boga i budeš unapređen i dobiješ važne položaje, imaš dobru sudbinu. Nasuprot tome, ako obavljaš običnu dužnost i imaš prosečan život, to znači imati lošu sudbinu. Ovaj pogled je krajnje iskrivljen i uopšte nije u skladu sa istinom. Bog uređuje životno okruženje svake osobe na osnovu njenih potreba. Božje dobre namere su u svemu što ljudi dožive u svom životu. Rođena sam u siromašnoj porodici, pa iako sam naporno učila, ipak se nisam mogla istaći iz mase. Iako se na površini činilo da imam lošu sudbinu, upravo zbog tih neuspeha sam mogla da dođem pred Boga i prihvatim Njegovo spasenje. Dublje sam razmislila: Imam snažnu želju za ugledom i statusom i da sam živela životom bogatstva i statusa, još više bih težila slavi i dobitku. Na kraju bih bila odvučena zlim trendovima. Tek nakon što sam doživela toliko neuspeha i padova, mogla sam da se vratim Bogu, prihvatim zalivanje i opskrbu Božjim rečima i razumem neke istine. Ovo je najveći blagoslov. To je mnogo smislenije od sticanja slave i dobitka i uživanja u bogatstvu i sjaju sveta. Nakon što sam počela da verujem u Boga, dodeljene su mi administrativne dužnosti zbog mog gubitka sluha. To je takođe bila Božja zaštita za mene. Pošto je moja želja za ugledom i statusom bila prejaka, kad god bi se ukazala prilika da se istaknem, nisam mogla a da ne radim za ugled i status. Bilo bi previše lako krenuti putem antihrista i biti razotkrivena i uklonjena. Iako sam gluva, Božja kuća me nije lišila prilike da obavljam svoju dužnost. Umesto toga, dodeljene su mi odgovarajuće dužnosti na osnovu mog fizičkog stanja. Iako je ova dužnost iza scene i možda je drugi ne cene mnogo, ne sprečava me da stremim ka istini, i obavljanjem ove dužnosti, neka moja iskvarenost je razotkrivena. Ponekad sam bila površna i nesavesna u obavljanju dužnosti, uživajući u telesnim udobnostima i nevoljna da platim cenu. Kroz jedenje i pijenje Božjih reči, stekla sam neko razumevanje sopstvene iskvarene naravi, i posle toga sam u svom postupanju mogla da se pobunim protiv tela i da uložim srce u svoju dužnost i budem savesna. Istovremeno sam takođe naučila da u svemu tražim istina-načela, da budem savesna i detaljna čak i u sitnim i beznačajnim stvarima. Nakon svog iskustva, shvatila sam da bez obzira na to da li si starešina ili obavljaš administrativne dužnosti u Božjoj kući, sve dok stremiš ka istini, imaš priliku da budeš spasen. Bog je uredio moju sudbinu u životu prema mojim potrebama; sve je to korisno za mene. Problem je bio u tome što nisam bila zadovoljna, uvek sam imala svoje ambicije i želje i nisam se pokoravala Božjoj suverenosti. Kao rezultat toga, ne samo da sam užasno patila, već sam ometala i svoje dužnosti. Nakon što se moje stanovište promenilo, više se nisam osećala tako nesrećno.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Da li su mišljenja i stavovi ljudi koji stalno govore da im je sudbina loša ispravni ili pogrešni? (Pogrešni su.) Očigledno je da se ti ljudi osećaju utučeno zato što su zaglibili u ekstremizam. Usled toga što ih, zbog tih ekstremnih mišljenja i stavova, obuzima ekstremno osećanje utučenosti, oni nisu u stanju da se pravilno suoče sa onim što im se u životu dešava, ne mogu normalno da koriste funkcije koje bi ljudi trebalo da imaju, niti da ispunjavaju dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića. (…) Kao posledica tih ekstremnih osećanja, način na koji oni sude o stvarima i na koji razmišljaju, kao i njihovi stavovi o stvarima, izviru iz jednog ekstremnog, netačnog i iskrivljenog stanovišta. Posmatrajući druge ljude i probleme sa tog ekstremnog i pogrešnog stanovišta, oni nastavljaju da žive, da gledaju na ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju upravo pod uticajem i dejstvom te negativne emocije. Naposletku, bez obzira na to kako žive, oni su toliko umorni da ne mogu da prikupe nimalo elana za svoju veru u Boga i stremljenje ka istini. Ma kako da odluče da žive svoj život, oni svoju dužnost ne mogu da obavljaju pozitivno ni aktivno, a uprkos tome što već dugi niz godina veruju u Boga, nikada se ne fokusiraju na to da svoju dužnost obavljaju svim srcem i dušom ili makar na zadovoljavajući način, a još manje se, naravno, bave stremljenjem ka istini ili praktičnim delovanjem u skladu sa istina-načelima. Zašto je to tako? Kad se sve sabere i oduzme, razlog za to leži u njihovom uverenju da ih prati loša sudbina, koje ih vodi u osećanje duboke depresije. Sasvim se obeshrabre, nemoćni su poput hodajućih leševa, gube svaku vitalnost i ne pokazuju nikakvo pozitivno niti optimistično ponašanje, a kamoli snagu i rešenost da se s odanošću posvete vlastitoj dužnosti, odgovornostima i obavezama. Umesto toga, oni se iz dana u dan nerado hvataju ukoštac sa vlastitom aljkavošću, probijajući se kroz život besciljno, sa zbrkom u glavi, pa čak i potpuno nesvesno. Pritom čak pojma nemaju koliko dugo će se još tako smucati. Naposletku im ne preostaje ništa drugo, do da sami sebe opominju rečima: ’Ah, naprosto ću nastaviti da se smucam okolo dokle god mogu! Ako crkva bude poželela da me izopšti i eliminiše, kad jednog dana budem posustao, neka tako i učini. Za sve je kriva moja loša sudbina!’ Kao što vidiš, oni su čak i na rečima krajnje malodušni. To osećanje utučenosti nije tek nekakvo loše raspoloženje; mnogo je važnije to što ono deluje razorno na čovekove misli, na njegovo srce i njegove težnje. Ako nisi u stanju da svoje osećanje utučenosti brzo i pravovremeno preokreneš, ono ne samo da će uticati na čitav tvoj život, već će ti potpuno uništiti život i odvesti te u smrt. Čak i ako zaista veruješ u Boga, nećeš moći da zadobiješ istinu, niti da postigneš spasenje i naposletku ćeš umreti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Nakon čitanja ovog odlomka Božjih reči, shvatila sam da je moj život u stanju malodušnosti i žaljenja na to da imam lošu sudbinu previše opasno stanje. To su bile ekstremne misli, i da ih nisam rešila, izgubila bih priliku da budem spasena. Prvobitno sam mislila da kada živim u malodušnosti i žalim se na svoju lošu sudbinu, samo se osećam uznemireno, a pošto nisam odustala od svoje dužnosti, nisam to smatrala zlim delom. Tek sada sam shvatila da je suština življenja u emocijama malodušnosti nezadovoljstvo Božjom suverenošću; to je pobuna protiv Boga i opiranje Njemu. Ako se nikada ne bih pokajala, na kraju bi me Bog s gnušanjem odbacio i krenula bih putem uništenja. Posledice bi bile tako zastrašujuće! Razmišljala sam o tome kako sam, pre nego što sam poverovala u Boga, bila nezadovoljna sudbinom koju mi je Bog uredio jer sam uvek bila neuspešna u svetu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, i dalje sam težila divljenju drugih. Kada se nisam mogla istaći u svojoj dužnosti, osećala sam se jadno. Žalila sam se da imam lošu sudbinu i živela sam u stanju negativnosti i izopačenosti. Iako sam spolja i dalje obavljala svoju dužnost, nedostajalo mi je motivacije. Bila sam pasivna, zabušavala sam u svojoj dužnosti i odustajala sam od svega. Pošto sam se nepopustljivo držala pogrešnog gledišta da mi je sudbina loša, bila sam mlaka i površna u načinu na koji sam se odnosila prema svojoj dužnosti, ometajući rad crkve i šteteći sopstvenom život-ulasku. Da nisam preokrenula ovo stanje, izgubila bih delo Svetog Duha, svoju dužnost, i na kraju bih izgubila priliku za spasenje. Kada sam to shvatila, obuzeo me je iznenadni strah i usrdno sam se molila Bogu: „Bože, toliko godina sam bila nepopustljiva i odbojna prema istini. Stalno sam se žalila na svoju lošu sudbinu i nisam mogla da izađem iz ekstremnih emocija. Tek sada sam shvatila da je gledište koje stoji iza moje težnje bilo pogrešno. Voljna sam da Ti se pokajem, da ozbiljno stremim ka istini i da dobro obavljam svoju dužnost.”

Kasnije sam razmišljala: Šta je bio osnovni uzrok mog života u tolikoj bedi toliko godina? Jednog dana sam pročitala Božje reči: „Šta je to što Sotona koristi da bi čoveka čvrsto držao pod kontrolom? (Slava i dobitak.) Dakle, Sotona pomoću slave i dobitka upravlja čovekovim mislima, sve dok slava i dobitak ne postanu jedino na šta ljudi misle. Oni se bore za slavu i dobitak, prolaze teškoće zarad slave i dobitka, trpe poniženja zbog slave i dobitka, žrtvuju sve što imaju za slavu i dobitak i svaki će sud ili odluku doneti u cilju sticanja slave i dobitka. Na taj način, Sotona ljude vezuje nevidljivim okovima, i, dok nose te okove, oni nemaju ni snage ni hrabrosti da te okove zbace. Nesvesno vuku te okove za sobom i uvek s teškom mukom napreduju dalje. Radi ove slave i dobitka, ljudi se klone Boga, izdaju Ga i postaju sve rđaviji. Na taj se način, dakle, usred Sotonine slave i dobitka, uništava generacija za generacijom. Ako sada pogledamo Sotonine postupke, nisu li izrazito odvratni njegovi zlokobni motivi? Možda vi danas još uvek ne možete da prozrete Sotonine zlokobne motive zato što smatrate da se ne može živeti bez slave i dobitka. Mislite da ljudi, ako slavu i dobitak ostave iza sebe, neće više moći da vide put pred sobom, da više neće moći da vide svoje ciljeve, da će im budućnost postati mračna, mutna i sumorna. Ali, samo polako – jednog ćete dana svi priznati da su slava i dobitak preteški okovi kojim Sotona vezuje čoveka. Kad osvane taj dan, potpuno ćeš se odupreti Sotoninoj kontroli i sasvim odupreti okova kojima te Sotona vezuje. Kada dođe vreme i ti poželiš da odbaciš sve ono što je Sotona u tebe usadio, definitivno ćeš raskinuti sa Sotonom istinski se gnušajući svega što ti je doneo. Tek tada će ljudi osetiti istinsku ljubav i čežnju za Bogom” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Nakon čitanja Božjih reči, odjednom sam shvatila da je sav bol koji sam pretrpela tokom godina doneo Sotona. Sotona me je iskušavao slavom i dobitkom, čineći da od detinjstva težim da se istaknem iz mase i promenim svoju sudbinu. Kada sam išla u školu, učitelji su me učili da „čovek mora da podnese najveće teškoće da bi postao najveći od svih ljudi”, „čovek pliva uzvodno, dok reka teče nizvodno”, i „ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Prihvatila sam ta pravila preživljavanja i pogrešno verovala da ako imam slavu i dobitak, imaću sve, i da ću sve dok naporno radim, više patim i plaćam višu cenu, imati dobru budućnost i moći da uživam u svem bogatstvu i prosperitetu sveta. Marljivo sam učila više od deset godina da bih imala dobru sudbinu, da bi mi se drugi divili i da bih stekla slavu i dobitak, ali na kraju ipak nisam uspela. Nisam bila voljna da prihvatim svoju sudbinu, pa sam prekovremeno učila da bih postala statističar. Na kraju, ne samo da nisam uspela da promenim svoju sudbinu, već sam i grešila na poslu zbog preteranog naprezanja tela. Doživela sam šok i usled toga razvila neurosenzorni gubitak sluha. Nakon što sam počela da verujem u Boga, ostajala sam do kasno da se opremim istinom, ne mareći za svoje zdravlje, da me ne bi gledali s visine. Na kraju mi se gubitak sluha pogoršao i nisam mogla normalno da komuniciram o poslu sa svojom braćom i sestrama. Mogla sam da obavljam samo administrativne poslove iza scene i posebno me je mučilo to što mi se drugi ne dive. Slava i dobitak bili su kao okovi na mom telu, sprečavajući me da se oslobodim. Razmišljala sam o tome kako nevernici cene slavu i dobitak više od samog života. Neki ljudi ne mogu da podnesu udarac što ne mogu da upišu fakultet ili što ne uspeju u karijeri i usled toga dožive nervni slom, ili čak izvrše samoubistvo skokom sa zgrade. I ja sam bila ista. Kada nisam mogla da ostvarim svoju ambiciju i želju da težim divljenju drugih, samo sam se stalno žalila da mi Bog nije uredio dobru sudbinu, živela u malodušnom stanju i odustala od pokušaja. Čak sam razmišljala o tome da sve okončam. Da nije bilo Božje zaštite, možda bih završila kao ti nevernici. Konačno sam jasno uvidela da pravila preživljavanja koja mi je Sotona usadio nisu pozitivne stvari. Zbog njih sam postajala sve izopačenija, gubeći razum normalnog ljudskog bića. Bog od nas zahteva da se pokorimo Njegovoj suverenosti i uređenjima i da savesno budemo stvorena bića. Međutim, Sotona je koristio slavu i dobitak da me namami, čineći da brinem o ugledu i statusu i, kada ih nisam mogla dobiti, udaljila sam se od Boga, izdala Boga, opirala se Bogu, i na kraju rizikovala da izgubim priliku za spasenje. Ovo je bila Sotonina opaka namera u iskvarivanju ljudi. Kad bih nastavila ovako, pre ili kasnije bih bila uklonjena. Zažalila sam što sam bila tako slepa i glupa i što me je Sotona toliko godina povređivao. Odlučila sam da se potpuno pobunim protiv Sotone i da od sada živim po Božjim rečima, više ne težeći ugledu i statusu.

Jednog dana sam pročitala ove Božje reči: „Kakav stav ljudi treba da zauzmu prema sudbini? Treba da se povinuješ uređenjima Stvoritelja, da u svim Njegovim uređenjima aktivno i energično tražiš svrhu i smisao Stvoritelja, da postigneš razumevanje istine, da u ovom životu koji ti je Bog uredio počneš da koristiš svoje najbolje funkcije, da obavljaš dužnosti, odgovornosti i obaveze stvorenog bića i da svoj život učiniš smislenijim i vrednijim, sve dok Stvoritelj ne bude konačno bio zadovoljan tobom i dok te ne upamti. Naravno, bilo bi još bolje ako bi, zahvaljujući svom traganju i energičnim naporima, uspeo da postigneš spasenje – to bi za tebe bio najbolji ishod. U svakom slučaju, što se sudbine tiče, najprikladniji stav koji ljudi treba da zauzmu nije stav bezobzirne osude i definisanja, ili korišćenja ekstremnih metoda za obračunavanje sa sudbinom. Još manje bi, naravno, trebalo da se vlastitoj sudbini opiru, da je biraju ili menjaju; umesto toga, treba da je svim srcem cene, da tragaju za njom, istražuju je i usklađuju se s njom, pre no što se s njom na pozitivan način suoče. Konačno, u životnom okruženju i na životnom putovanju koje ti je Bog odredio, treba da tražiš način ponašanja kojem te je Bog podučio, da tražiš put kojim Bog zahteva da ideš, da proživiš sudbinu kakvu ti je Bog ovako uredio, da bi na kraju dobio Njegov blagoslov” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (2)”). Iz Božjih reči sam pronašla put. Bog od mene zahteva da se držim svog položaja kao stvoreno biće i da svoju dužnost obavljam na praktičan način. Razmišljajući o tome, Božje dobre namere su u svakoj dužnosti koju obavljam i moram to prihvatiti od Boga. Bez obzira na to koju dužnost obavljam, ili da li mogu da zadobijem divljenje drugih, ja sam samo sićušno stvoreno biće i dovoljno je da ispunim svoju funkciju kao stvoreno biće. Spremna sam da se iz dubine srca pokorim sudbini koju mi je Bog uredio. Sada mogu voljno da se pokorim i učim da ulažem srce u obavljanje svoje dužnosti i da budem savesna dok je obavljam. Ako nešto ne razumem, tražim razgovor u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama. Ako pogrešim u svojoj dužnosti, odmah tražim odstupanje i sumiram uzroke, razmišljam o svojim iskvarenim naravima i što pre ispravljam svoje greške. Kada ovako postupam, osećam mir i spokoj u srcu.

Kroz svoje iskustvo shvatila sam da bez obzira na to koju dužnost obavljaš, možeš stremiti ka istini. Obavljanjem administrativne dužnosti naučila sam da se utišam pred Bogom, da vežbam da u svemu tražim istina-načela i da obavljam svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima. Osećam se spokojno i mirno. Postepeno sam prestala da budem sputana gledištem da mi je sudbina loša i moje stanje je sve bolje i bolje. Ovo su učinci koje su Božje reči postigle u meni. Hvala Svemogućem Bogu!