5. Videla sam da me Božja ljubav nije nikada napustila

U Gospoda sam počela da verujem 1997. godine zbog bolesti i ubrzo mi se stanje popravilo. Bila sam veoma zahvalna na Gospodovoj blagodati. U proleće 2003. godine saznala sam da se Gospod Isus vratio i da je On Svemogući Bog. Čitajući reči Svemogućeg Boga, shvatila sam da je Božji plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen u tri etape i da Svemogući Bog obavlja poslednju etapu dela, delo suda. Sve koji prihvate sud i grdnju Božjim rečima i kojima budu pročišćene iskvarene naravi, Bog može da spese i oni mogu da uđu u Njegovo carstvo. Zato sam prihvatila Svemogućeg Boga i aktivno se posvetila propovedanju jevanđelja. Iako je moja porodica pokušavala da me zaustavi, komšije su me ismevale, a velika crvena aždaja me je pratila i pokušavala da me uhapsi, kad god bih pomislila na to kako je Bog izlečio moju bolest i na divno odredište koje je obećao čoveku, osećala sam da podnošenje te male teškoće i te kako vredi truda.

I dok sam se okrenula već je započela 2021. godina, a ja sam u crkvi zalivala pridošlice. U to vreme, u donjem delu stomaka sam često osećala tup bol. Isprva o tome nisam mnogo razmišljala i smatrala sam da sam se samo prehladila zbog hladnog vremena. Međutim, do kraja juna, bol se znatno pogoršao i često sam imala krv u mokraći, pa me je porodica hitno odvela u bolnicu. Nakon pregleda, doktor je ozbiljnim glasom rekao: „Zašto niste došli ranije? Materica vam je veličine kao da ste u desetoj nedelji trudnoće i puna je izraslina. To nije samo krv u mokraći, to je krvarenje iz materice. Situacija ne izgleda dobro. Morate odmah na operaciju.” Kad sam to čula, odjednom sam ostala bez teksta. „Kako je to moguće?”, razmišljala sam. „Sve ovo vreme obavljam svoju dužnost. Trebalo bi da imam Božju zaštitu!” Kad sam stigla kući, pomolila sam se Bogu: „Bože, znam da ovu bolest imam s Tvojim dopuštenjem, ali su me doktorove reči uplašile. Molim Te da me usmeravaš kako bih mogla da razumem Tvoje namere.” Prisetila sam se jednog reda iz Božjih reči: „Veruj da je Bog zasigurno tvoj Svemogući.” Pa sam uključila računar i pronašla taj odlomak Božjih reči: „Ne budi nestrpljiv tražeći rešenja za ono što ne razumeš; češće iznosi takva pitanja pred Boga i ponudi Mu iskreno srce. Veruj da je Bog zasigurno tvoj Svemogući. Moraš da imaš goruću želju za Bogom, da neutaživo tražiš dok odbijaš Sotonine izgovore, namere i smicalice. Nemoj se obeshrabriti. Ne budi slab. Traži svim srcem svojim; iščekuj svim srcem svojim. Aktivno sarađuj sa Bogom i oslobodi se svojih unutrašnjih prepreka” (Božje zajedništvo). Razmišljajući o Njegovim rečima, srce mi se postepeno smirivalo. Znala sam da u tome što sam dobila ovu bolest moraju postojati Božje namere. Iako to još nisam razumela, znala sam da treba da se molim, da tragam i da čekam Božje vođstvo. Bog je svemoguć i On je suveren nad mojom sudbinom. Doktori postavljaju dijagnoze na osnovu svog znanja i iskustva, ali nisam smela da dozvolim da me njihove reči uplaše. Morala sam da imam veru u Boga. Razmišljajući o tome, više se nisam plašila. Početkom jula hirurški su mi uklonjeni materica, jajnici i jajovod. Doktor mi je rekao: „Imate veliku sreću. Patološki nalaz je pokazao da je tumor dobroćudan.” U srcu sam se u tišini zahvalila Bogu. Nakon oporavka od preko dvadeset dana, ponovo sam počela da obavljam svoju dužnost.

Mislila sam da je ta bolest prošla, međutim, nisam ni slutila da je to bio tek početak. Pošto sam u životu imala tri velike operacije – uklanjanje žučne kese, slepog creva, a sada i histerektomiju – ubrzo sam počela da patim od niza postoperativnih komplikacija. Jedne noći početkom avgusta, iznenada sam osetila jak bol u stomaku i porodica me je hitno odvela u bolnicu. Dijagnoza je bila opstrukcija creva. Doktori su mi odmah uveli sondu da mi isprazne želudac i očiste creva. Sonda mi je iritirala jednjak, zbog čega sam neprestano povraćala. Između toga i nepodnošljivog bola u stomaku, nisam mogla mirno da sedim niti da ležim. Zbog čitave te muke, koja je potrajala ceo dan i noć, bila sam sasvim iscrpljena. Sledeće noći, u jedanaest sati, osetila sam novi nalet mučnog bola. Videvši koliko sam bleda, moj muž je brzo otišao da pronađe doktora. Na CT snimku je otkriveno da imam perforaciju creva i veliku količinu tečnosti u stomaku, što je zahtevalo hitnu operaciju. Do tada sam već bila na ivici da se onesvestim od bola, a niz lice su mi se slivali suze i znoj. Iznova i iznova u srcu sam dozivala: „Bože, spasi me! O, Bože…” U bunilu, Božje reči su mi se pojavile u mislima: „Veruj da je Bog zasigurno tvoj Svemogući” (Božje zajedništvo). Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što me je doktor prodrmao kako bi me probudio, pitajući: „Kako ste? Kako ste uspeli da zaspite?” Tek tada sam shvatila da sam, usred takve agonije, zaista zaspala. Pošto je bilo prekasno da se pozove hirurg, mogli su samo da me vrate u sobu na posmatranje. Neočekivano, spavala sam čvrsto do sedam sati sledećeg jutra. Kada je doktor došao da me proveri, rekao je sa zbunjenim izrazom lica: „Na CT snimku se jasno videla tečnost u vašem stomaku. Kako se vaše stanje sada stabilizovalo?” U srcu sam se iznova i iznova zahvaljivala Bogu. Iz bolnice sam otpuštena nedelju dana kasnije.

Zbog refluksa žuči izazvanog uklanjanjem žučne kese, stomak mi je često bio nadut i imala sam osećaj peckanja. U grudima i leđima sam osećala jak bol, pa tokom čitavog dana nisam mogla ni da jedem niti da spavam kako treba. Išla sam u nekoliko različitih bolnica i isprobala sam mnoge tradicionalne kineske lekove, ali ništa nije pomoglo. Nesanica mi se takođe pogoršala; ponekad tokom cele noći uopšte nisam mogla da spavam. Gledajući sebe kako svakim danom postajem sve mršavija, živela sam u stanju stalne uznemirenosti i brige. „Bude li se ovako nastavilo, hoću li i dalje moći da obavljam svoju dužnost?”, razmišljala sam. „Ako ne mogu da jedem niti da spavam, hoću li umreti? A ako umrem, kako mogu i dalje da budem spasena?” Nisam mogla da izbegnem da donekle pogrešno ne razumem Boga. „Tokom svih ovih godina vere, i u dobru i u zlu sam obavljala svoju dužnost. Iako sam bolesna više od godinu dana, nisam prestala da obavljam svoju dužnost. Zašto me Bog ne štiti? Da li je moguće da Bog ovu bolest koristi da me razotkrije i ukloni?” U suzama, iznova i iznova sam se molila Bogu: „O, Bože, tako sam slaba. Zabrinuta sam da neću moći da ispunim svoju dužnost, a još i više se plašim da, ako umrem, ne mogu da budem spasena. Bože, preklinjem Te da me usmeravaš kako bih pronašla put primene u Tvojim rečima.” Tada sam videla Božje reči: „Kada bolest zakuca na vrata, kojim putem bi ljudi trebalo da idu? Kako treba da načine izbor? Ljudi ne treba da potonu u stanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, niti da razmišljaju o svojim budućim izgledima i putevima. Naprotiv, što češće ljudi sebe zateknu u takvim trenucima i u takvim posebnim situacijama i kontekstima, i što se više suočavaju sa takvim neposrednim poteškoćama, tim pre treba da traže istinu i da ka njoj streme. Jedino tako propovedi koje si u prošlosti čuo i istine koje si shvatio neće biti uzaludne i moći će da postignu dejstvo. Što se više suočavaš sa takvim poteškoćama, tim pre treba da se odrekneš sopstvenih želja i da se pokoriš Božjim orkestracijama. Kada te dovede u takvu situaciju i za tebe uredi takve uslove, Božji naum nije da te navede da potoneš u emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti, kao ni da Boga preispituješ hoće li te izlečiti nakon što te bolest zadesi, i da time otkriješ istinu o toj stvari. Bog ti namešta ove naročite situacije i uslove kako bi iz njih mogao da izvučeš pouke, da postigneš dublji ulazak u istinu i u pokornost Bogu, i kako bi jasnije i tačnije saznao na koji način Bog orkestrira svim ljudima, događajima i stvarima. Čovekova sudbina je u Božjim rukama, pa tako, bez obzira na to mogu li to da osete i osveste, ljudi treba da se pokore, da se Bogu ne opiru, da Ga ne odbijaju i da Ga nikako ne preispituju. Mogao bi da umreš u svakom slučaju, a ako se Bogu opireš, odbijaš Ga i preispituješ, suvišno je reći kakav će ti biti ishod. Nasuprot tome, ako si u tim istim situacijama i uslovima u stanju da tražiš način na koji stvoreno biće treba da se pokorava orkestracijama Stvoritelja, da tražiš pouke koje treba da izvučeš i iskvarene naravi koje treba da saznaš u situacijama koje ti Bog donosi, ako u takvim situacijama možeš da shvatiš Božje namere i da dobro svedočiš kako bi ispunio Božje zahteve, to je upravo ono što treba da činiš. Kada Bog za nekog uredi da se razboli, tako što će dobiti neku ozbiljnu ili manje ozbiljnu bolest, Njegov cilj nije u tome da te navede da shvatiš sve pojedinosti o toj bolesti, štetu koju ti ona nanosi, neprijatnosti i poteškoće koje ta bolest izaziva i sve to mnoštvo osećanja koje ona u tebi stvara. Njegov cilj nije da bolest uvažiš time što ćeš se razboleti. Naprotiv, Njegov cilj je da iz te bolesti izvučeš pouke, da naučiš kako da dokučiš Božje namere, da upoznaš iskvarene naravi koje otkrivaš i pogrešne stavove koje prema Bogu usvajaš dok si bolestan, kao i da naučiš kako da se pokoravaš Božjoj suverenosti i Njegovim uređenjima, kako bi mogao da postigneš istinsku pokornost prema Bogu i kako bi mogao da budeš postojan u svom svedočenju – to je ključ svega. Bog želi da te kroz bolest spasi i pročisti. Šta kod tebe On želi da pročisti? Želi da očisti sve tvoje neumerene želje i zahteve prema Bogu, pa čak i da očisti razne kalkulacije, sudove i planove koje po svaku cenu praviš da bi opstao i živeo. Bog od tebe ne traži da praviš planove, ne traži da osuđuješ i ne dozvoljava ti da prema Njemu imaš ikakve neumerene želje; traži samo da Mu se pokoriš i da, u svojoj primeni i doživljavanju pokornosti, upoznaš sopstveni stav prema bolesti i upoznaš svoj stav prema telesnim stanjima koje ti On daje, baš kao i svoje sopstvene želje. Nakon što spoznaš ove stvari, moći ćeš da ceniš koliko je za tebe korisno to što ti je Bog priredio te okolnosti bolesti, odnosno što ti je pružio ta telesna stanja; i moći ćeš da ceniš koliko je to korisno u promeni tvoje naravi, u dostizanju spasenja i postizanju tvog život-ulaska” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, razumela sam. Kad je dopustio da me snađe ova bolest, Božja namera nije bila u tome da se zaglavim u stanju tuge, uznemirenosti i brige, već da tragam za istinom, izvlačim pouke i spoznam iskvarenu narav koju sam otkrila. To je ujedno bio test da li imam istinsku veru u Boga i da li sam Mu pokorna. Kad se prisetim proteklih godinu i više dana kako sam bolesna, isprobala sam sve vrste lečenja – tradicionalnu kinesku medicinu, zapadnu medicinu i narodne lekove. Posećivala sam poznate doktore i specijaliste, međutim, stanje ne samo da mi se nije popravilo, nego se zapravo i pogoršalo. Živela sam u stanju tuge, uznemirenosti i brige, plašeći se da s napretkom moje bolesti neću moći da obavljam svoju dužnost, a još i više sam se plašila da, ako umrem, neću moći da budem spasena. U srcu sam osećala bol i slabost i izgubila sam veru u Boga. U prošlosti, kada bih se razbolela i videla Božju zaštitu i blagodat, bila sam Mu veoma zahvalna. Ali sada, kad je moja bolest bila teška i nisam mogla da vidim Njegovu blagodat i blagoslove, posumnjala sam da Bog koristi moju bolest da bi me razotkrio i uklonio. Čak sam nastojala da svoja odricanja i patnje tokom godina vere u Boga iskoristim kao kapital da se s Njim cenkam, žaleći se zašto me ne štiti. U stvarnosti, Bog je koristio ovu bolest da otkrije nečistoće u mojoj veri, da me natera da spoznam sopstvenu iskvarenost i da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Nakon što sam razumela Božje mukotrpne namere, osetila sam duboko kajanje. Kleknula sam i pomolila se Bogu: „O, Bože, voljna sam da se predam u Tvoje ruke i pokorim se Tvojim orkestracijama i uređenjima. Ti me usmeravaj.”

U narednom periodu, nastavila sam da uzimam kineske tradicionalne lekove, ali mi se stanje i dalje nije popravljalo. Osećala sam se kao da imam požar u želucu i imala sam takvu mučninu da nisam mogla da jedem. Celo telo me je bolelo, a noću sam mogla da se oslonim jedino na tablete za spavanje kako bih odspavala jedva dva do tri sata. Kasnije, ne samo da nisam mogla da obavljam svoju dužnost, već nisam mogla ni da prisustvujem okupljanjima. U julu 2023. godine crkva je, na osnovu mog stanja, predložila da privremeno pauziram svoj crkveni život kako bih se odmorila i oporavila od bolesti kod kuće. Bila sam u velikoj muci. „Koliko god da sam ranije patila, stisnula sam zube i istrajala sam u svojoj dužnosti, smatrajući da će me Bog izlečiti”, razmišljala sam. „Ali sada ne mogu čak ni na okupljanja. Hoću li moći da dam bilo kakvo svedočanstvo? Zar neću samo čekati da me Bog ukloni?” Bio je uništen i poslednji tračak nade koji sam imala. Tog dana sam otišla kući, sručila sam se na krevet i samo sam jecala. Razmišljala sam o tome kako su sva braća i sestre oko mene zdravi i sposobni da normalno prisustvuju okupljanjima i obavljaju svoje dužnosti. Čak su i neki nevernici bili zdravi. Zašto je mene stalno mučila bolest?

Krajem avgusta sam ponovo bila hospitalizovana zbog opstrukcije creva. U to vreme, zbog svakodnevnog bola u abdomenu, stomaku i leđima trpela sam nepodnošljivu agoniju. Jedva da sam išta mogla da jedem, pa sam za ishranu mogla jedino da se oslonim na infuzije proteina i glukoze. Brzo sam izgubila preko 20 kilograma. Moj muž je prestao da radi da bi ostao sa mnom u bolnici, masirajući mi leđa svakog dana. Nekoliko puta sam osetila kako mi njegove suze kaplju po leđima. Znala sam da su mi dani verovatno odbrojani. Kad noću ne bih mogla da spavam, u mislima su mi se smenjivali prizori iz moje dvadesetogodišnje vere. Muž mi je zabranjivao da verujem u Boga i čak mi je pretio razvodom, ali nisam popustila. Ljudi iz spoljnog sveta su me ismevali, rugali su mi se i vređali me, ali nisam odstupila. Velika crvena aždaja me je pratila i progonila, ali nisam izgubila veru. Mislila sam da će Bog videti kako sam se odricala i patila tokom godina i da će me štititi do samog kraja, omogućavajući mi da vidim sjaj carstva. Nikada ne bih ni pomislila da bi ono s čime se sada suočavam mogao da bude kraj mog života. Srce mi je bilo slomljeno i nisam mogla a da ne pomislim: „Posle sve te patnje, na kraju ipak moram da umrem. Da sam znala da će doći do ovoga, zašto bih uopšte počela da verujem u Boga?” Nekoliko dana sam ležala u bolničkom krevetu. Nisam se molila i nisam čitala Božje reči. Mogla sam da razmišljam samo o prizorima onoga što se dešava posle smrti. Posebno sam razmišljala o tome kako je duhovno carstvo obavijeno mračnom, mutnom maglom, toliko mračnom da ne vidiš prst pred okom, da tu nema porodice da ti pravi društvo, pa bih od straha zadrhtala. Jednoga dana moj brat i njegova žena su došli u bolnicu da me posete. Kad je video koliko sam mršava i slaba, moj brat je sa suzama u očima rekao: „Ne odustaj. Moraš više da se moliš i oslanjaš na Boga!” Njegove reči su me ispunile osećajem krivice i nelagode. Pomislila sam: „Otkad sam se razbolela, kad mi je Bog pokazivao blagodat i blagoslove, zahvaljivala sam Mu se i osećala sam da je divno verovati u Boga. Međutim, sad kad mi je smrt kucala na vrata, na Njega počinjem da se žalim, pa čak žalim i zbog svoje vere. Ovo je izdaja Boga!” U tom periodu sam preko deset sati svakodnevno bila na infuziji. Obe ruke su mi devetog dana u toj meri otekle da više nisu mogli da mi daju infuziju, pa nije bilo drugog izbora nego da budem otpuštena. Po povratku kući iznova sam se molila Bogu: „O, Bože, dok se suočavam sa smrću, srce mi je ispunjeno užasom i bespomoćnošću, kao i nerazumevanjem, žalbama i nerazumnim zahtevima prema Tebi. Bože, molim Te da me usmeravaš da spoznam sopstvenu iskvarenost i da razumem Tvoje namere.”

Zavaljena na krevetu, uključila sam računar i videla Božje reči: „Jedino o čemu svi razmišljaju jesu silne blagodati, blagoslovi i obećanja koja Jahve daruje ljudima, ali oni nikada ne razmišljaju – ili ne mogu ni da zamisle – kako će biti kada im Jahve oduzme sve to. Svako ko poveruje u Boga spreman je samo da prihvati Božju blagodat, blagoslove i obećanja i spreman je samo da prihvati Njegovu dobrotu i milost. Ipak, niko ne očekuje niti se priprema da prihvati Božju grdnju i sud, Njegove kušnje i oplemenjivanje, ili Njegovo uzimanje, i baš niko se ne priprema da prihvati Božji sud i grdnju, Njegovo uzimanje ili Njegove kletve. Da li je taj odnos između ljudi i Boga normalan ili nenormalan? (Nenormalan.) Zašto kažete da je nenormalan? Zašto škripi? Škripi zato što ljudi ne poseduju istinu. Škripi zato što ljudi imaju previše predstava i uobrazilje, stalno pogrešno shvataju Boga i to ne sređuju traženjem istine – to su najverovatniji uzroci problema. Konkretno, ljudi veruju u Boga samo da bi bili blagosloveni. Oni samo žele da sklope dogovor sa Bogom i da zahtevaju nešto od Njega, ali ne streme ka istini. To je veoma opasno. Čim naiđu na nešto što je u suprotnosti sa njihovim predstavama, oni odmah stiču predstave, zamerke i pogrešno shvatanje u vezi sa Bogom, i mogu čak da odu toliko daleko da Ga izdaju. Da li to ima ozbiljne posledice? Kojim putem većina ljudi ide u svojoj veri u Boga? Iako ste možda slušali mnogo propovedi i smatrate da ste shvatili podosta istina, činjenica je da još uvek hodate putem verovanja u Boga samo iz lične koristi” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (11)”). „Jov je zaista bio čovek od vere. Kad ga je Bog blagoslovio, on se zahvalio Bogu. Kad ga je Bog disciplinovao i lišio svega što je imao, on se i dalje zahvaljivao Bogu. Nakon što je sve doživljavao do samoga kraja, kad je ostario i kad mu je Bog oduzeo sav imetak i svu decu, kako je Jov reagovao? Ne samo da se nije žalio, već je bio u stanju da odbaci Sotonu, i veličao je Boga iz svog srca, uzdizao ime Božje i svedočio za Njega. (…) Ljudi često kažu: ’Sve što Bog čini korisno je za ljude i sadrži Njegove dobre namere.’ Je li ovo istina? (Jeste.) No, možeš li to da prihvatiš? Kad te Bog blagoslovi, ti to možeš da prihvatiš, no, možeš li to da prihvatiš kad On oduzima? Ne možeš, ali Jov je mogao. On je ovu izjavu smatrao istinom – zar nije voleo istinu? Bog mu je oduzeo sav imetak, nanevši mu tako ogromne gubitke, a zadesila ga je i teška bolest. Međutim, ova izjava koju je dao: ’Sve što Bog čini je ispravno i sadrži Božje dobre namere’, dokazuje da je u svom srcu u potpunosti razumeo da je sve što je imao darovano od Boga. Upravo zato što je razumeo da je to istina, ma koliko bola da je pretrpeo, nije imao nikakvih pritužbi i još uvek je mogao da veliča Boga. Šta god da je njegova žena govorila, on je bio u stanju da ostane postojan u svom svedočenju i da u svom srcu uzdiže Boga. Zato kažemo da je Jov voleo istinu. Štaviše, koja god sredstva da je Bog koristio da ga kuša, on je bio u stanju da to prihvati i da se bez pritužbi pokori. Čak i kad mu je Sotona oduzeo imetak i pokušao da ga ubije, ili je izazvao da mu se pojave čirevi – pri čemu sve to nije u skladu s ljudskim predstavama – kako je Jov odgovorio? Da li se žalio na Boga? Nije izgovorio ni jednu jedinu reč žalbe na Boga, već je rekao da ime Božje treba veličati. To dokazuje da je Jov mogao da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima, a takođe dokazuje da je Jov voleo istinu i da je voleo pravičnost i pravednost. U svom srcu je rekao: ’Bog je tako pravičan prema ljudima i tako pravedan! Šta god da Bog učini, ispravno je!’ Stoga je mogao da veliča Boga. Rekao je: ’Šta god da Bog učini, neću se žaliti. U Božjim očima, stvorena bića su samo crvi. Kako god da se Bog prema meni ophodi, to je u redu i opravdano.’ Verovao je da je sve što je Bog učinio ispravno, da je to nešto pozitivno. Koliki god da je bio gubitak njegovog imetka, ma sa koliko teškoća da se suočio ili koliko bola da je pretrpeo, nije se žalio na Boga i još uvek je mogao da se pokori Božjim orkestracijama i uređenjima. To je ispoljavanje ljubavi prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samospoznaja je presudna za stremljenje ka istini”). Razmišljajući o Božjim rečima, obuzeo me je stid! Iz moje perspektive, verovati u Boga značilo je samo primati blagodat i blagoslove od Njega. Nikada nisam ni pomišljala da će me jednoga dana zadesiti Božji sud i grdnja ili kušnje i oplemenjivanja, a još manje sam se unapred opremila istinom da se suočim sa Božjim sudom. Iako sam Jovova iskustva znala napamet i mogla sam da izdeklamujem bitne reči koje je izgovorio kad je bio postojan u svom svedočenju, sve što sam razumela bila je samo doktrina. Jov je doživeo Božje kušnje jer se bojao Boga i klonio se zla. Izgubio je sav svoj imetak i decu, a telo mu je bilo prekriveno bolnim čirevima. Ismevala ga je žena, a prijatelji su mu se rugali, ali se i dalje čvrsto držao svog integriteta. U svojoj krajnjoj patnji, radije bi prokleo dan svog rođenja nego što bi se žalio na Boga ili se odrekao Njegovog imena. Smatrao je da je izjava „Sve što Bog čini je ispravno i sadrži Božje dobre namere” najviša istina koju treba primenjivati. Sve dok je nešto poticalo od Boga, bilo to dobro ili loše, on je to mogao da prihvati i tome se pokori. Svojom verom, pokornošću i strahom od Boga, porazio je Sotonu i dao gromoglasno svedočanstvo za Boga. U doktrinarnom smislu, znala sam da je sve što Bog čini ispravno i da sadrži Njegove dobre namere, ali kada me je dugotrajna bolest dovela na ivicu smrti, potpuno je razotkriven moj pravi rast. Počela sam da brojim sopstvene zasluge, žaleći se zašto me Bog ne štiti, pa sam čak zažalila zbog svoje vere i svega što sam napustila i zbog čega sam se davala. Kada me je Bog blagosiljao, bila sam puna zahvalnosti prema Njemu, ali kad je ono što je činio bilo protivno mojim predstavama, s Njim bih se raspravljala i protivila Mu se. Zaista mi je nedostajalo savesti i razuma; u toj meri sam bila lišena ljudskosti! Tada sam pala ničice na zemlju i pomolila se Bogu: „O, Bože, Ti si Stvoritelj, a ja sam stvoreno biće. Šta god da Ti činiš, ne bi trebalo da imam ikakve žalbe niti da Tebi postavljam ikakve zahteve. Bože, voljna sam da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.”

Tokom narednih nekoliko dana počela sam da sređujem svoje lične poslove. Spakovala sam knjige Božjih reči i rekla jednoj sestri gde sam ih stavila. Ujedno sam se molila i tragala za načinom da se ispravno suočim sa smrću. Videla sam odlomak iz Božjih reči: „Na ovaj način treba da se odnosiš prema pitanju smrti. U ovom životu svako mora da se suoči sa smrću, odnosno, smrt predstavlja ono sa čim se svako mora suočiti na kraju svog putovanja. Međutim, postoje mnoga različita svojstva smrti. Jedno od njih je i to da si u vreme koje je Bog predodredio ti završio svoju misiju i Bog podvlači crtu ispod tvog telesnog života, i tvoj telesni život se završava, iako to ne znači da je tvoj život završen. Kad je čovek bez tela, njegov život je završen – je li to tačno? (Nije.) Oblik u kojem tvoj život postoji nakon smrti zavisiće od načina na koji si se, dok si bio živ, odnosio prema Božjem delu i rečima – to je veoma važno. Oblik u kojem postojiš nakon smrti, odnosno, hoćeš li postojati ili ne, zavisiće od tvog stava prema Bogu i prema istini dok si živ. Ako je, kada si živ, i kad se suočavaš sa smrću i svakakvim bolestima, tvoj stav prema istini buntovnički, protivnički i pokazuje odbojnost prema istini, na koji ćeš način, kad dođe vreme da se tvoj telesni život završi, postojati nakon smrti? Sigurno ćeš postojati na neki drugi način i tvoj život se sigurno neće nastaviti. Nasuprot tome, ako je, dok si živ, dok imaš svest u telu, tvoj stav prema istini i prema Bogu stav pokornosti i odanosti i imaš iskrenu veru, tada će, čak i kad se tvoj telesni život završi, tvoj život u drugom svetu nastaviti da postoji u drugačijem obliku. To je jedno od objašnjenja smrti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osećala sam se veoma smireno. Svi moraju da se suoče sa smrću, ali se priroda smrti svakog čoveka i njegov ishod posle smrti veoma razlikuju. Da li će se vratiti pred Stvoritelja ili će sići u pakao sa Sotonom zavisiće od njegovog stava prema Bogu i istini dok je bio živ. Pomislila sam na stih iz Biblije koji kaže: „Jov je umro, star i sit života” (Knjiga o Jovu 42:17). Jov se bojao Boga i klonio se zla čitavog svog života. Usred Sotoninih napada i mučenja, bio je postojan u svom svedočenju za Boga, što je donelo utehu Božjem srcu. Suočen sa smrću, Jov je bio u stanju da se pokori iz srca. Um mu je bio miran i spokojan, bez ikakve brige ili straha. Tada sam shvatila da sama smrt nije ono što je zastrašujuće. Zastrašujuće je živeti život bez stremljenja ka istini ili zadobijanja istine, i dalje živeći prema svojoj iskvarenoj naravi i sotonskim filozofijama, i dalje se buneći protiv Boga i opirući se Bogu. Koliko god da takav fizički život traje ili koliko god da je udoban, on je samo privremen, a posle smrti, čovek i dalje mora da ide u pakao da bude kažnjen. Međutim, dok živi, ako čovek može da stremi ka istini i zadobije istinu kao svoj život, da proživi stvarnost straha od Boga i pokornosti Njemu kao što je to Jov činio, te da bude postojan u svom svedočenju kako bi ponizio Sotonu, čak i ako njegovo fizičko telo jednoga dana umre, on je i dalje čovek kojeg Bog odobrava. Suočena sa smrću, otkrivala sam jedino pogrešno razumevanje, žalbe i nerazumne zahteve prema Bogu. Bila sam puna buntovništva i otpora prema Njemu. Čak i da nastavim da živim, ako se moja iskvarena narav ne bi promenila, na kraju bih ipak bila uklonjena i kažnjena.

Kasnije sam počela da se preispitujem. Doživljavajući bolest skoro tri godine, otkrila sam toliko buntovništva i pogrešnog razumevanja Boga. Iako sam znala da je sve što On čini ispravno i da treba da se pokorim, suočena sa smrću, uprkos svemu, i dalje nisam mogla da se nateram da se pokorim. Mogla sam čak da se raspravljam s Bogom i da Mu se protivim. Kojim aspektom moje iskvarene naravi je ovo uzrokovano? Jednoga dana videla sam Božje reči: „Pre nego što odluče da obave svoju dužnost, duboko u srcu, antihristi kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, sa zadobijanjem blagoslova, sa dobrim odredištem, pa čak i sa krunom. Puni su samopouzdanja da će sve to postići. Sa takvim namerama i težnjama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoju dužnost. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer svako u potpunosti razmišlja na nivou transakcije pre nego što obavi svoju dužnost. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i na osnovu preduslova svojih prevelikih ambicija i želja. S kojom namerom antihristi obavljaju svoju dužnost? S namerom da naprave dogovor, da izvedu neku razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje oni postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako izvršavam svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i koristi za koje je bog rekao da su spremljene za ljudski rod. Ako ne mogu da ih dobijem, onda neću izvršavati ovu dužnost.’ Sa ovakvim namerama, ambicijama i željama oni dolaze u kuću Božju da obavljaju svoju dužnost. Deluje kao da imaju određenu iskrenost i, naravno, za one koji su novi vernici i koji tek počinju da obavljaju dužnost, to bi se moglo nazvati i entuzijazmom. Međutim, u tome nema iskrene vere niti odanosti; postoji samo taj delić entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći po ovom stavu koji antihristi imaju prema obavljanju svoje dužnosti, taj entuzijazam je u potpunosti transakcione prirode i ispunjen je njihovim željama da ostvare korist u vidu zadobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, pribavljanja krune i dobijanja nagrada. Stoga izvana deluje da su mnogi antihristi, pre nego što su proterani, vršili svoju dužnost, pa čak i više stvari napustili i više propatili od prosečnog čoveka. Ono što oni daju i cena koju plaćaju jednaki su onom što je Pavle davao i plaćao, a ni ne trče naokolo ništa manje od Pavla. To je nešto što svako vidi. Prema njihovom ponašanju i njihovoj rešenosti da pate i plate cenu, ne bi trebalo da dobiju ništa. Ali Bog ljude ne gleda na osnovu njihovog spoljnog ponašanja, već na osnovu njihove suštine, njihove naravi, onoga što otkrivaju, kao i prirode i suštine svega što rade” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva da antihristi obavljaju svoju dužnost samo da bi zadobili blagoslove i nagrade. Da nema dobrog ishoda, nikakvih nagrada ili blagoslova, antihrist ne bi verovao u Boga, a još manje bi patio za svoju dužnost. Antihrist jedino pokušava da se cenka s Bogom, nadajući se u zabludi da će neku malu cenu razmeniti za velike blagoslove. Razmišljala sam o sebi. Nakon što sam počela da verujem u Boga i saznala za Njegova obećanja i blagoslove, te da ljudi mogu da uđu u carstvo nebesko i da zadobiju večni život, postala sam aktivna u propovedanju jevanđelja i obavljanju svoje dužnosti. Koliko god da je moja porodica pokušavala da me zaustavi, koliko god su me oni oko mene ismevali ili vređali, pa čak i kada me je progonila velika crvena aždaja, nisam odstupila. Čak i kad sam bila skrhana bolešću i nisam mogla ni da jedem ni da spavam, bila sam istrajna u svojoj dužnosti. Međutim, kad se moja bolest pogoršala i kad sam se suočila sa smrtnom opasnošću, žalila sam se zašto me Bog ne štiti, pa sam čak zažalila zbog godina odricanja i davanja sebe i zažalila sam zbog svoje vere. To što sam otkrivala bili su samo buntovništvo i izdaja prema Bogu. Pomislila sam na Pavla. On je putovao po celoj Evropi propovedajući jevanđelje i mnogo je patio i platio visoku cenu, ali su njegova patnja i cena koju je platio bili samo zarad toga da zadobije blagoslove i venac. On je rekao: „Dobru sam bitku izborio, trku sam dovršio, veru sam sačuvao. Od sada pa nadalje, spremljen mi je venac pravednosti” (2. Timoteju 4:7-8). Svoju patnju i cenu koju je platio Pavle je koristio kao adute za cenkanje u pokušaju da napravi dogovor s Bogom, otvoreno se buneći protiv Njega. Smatrao je da, na temelju onoga što je uložio i postigao, Bog mora da mu dâ nagrade, venac i dobro odredište; u suprotnom, Bog ne bi bio pravedan. Narav koju sam otkrila bila je ista kao Pavlova. Na osnovu svojih postupaka, zaslužila sam da propadnem, ali mi je Bog dozvolio da i dalje živim. Ovo je bila prilika da se pokajem, čin velike Božje milosti i blagodati.

Nekada sam mislila da, bez obzira na to da li se susretnem sa progonstvom, nevoljom ili bolešću opasnom po život, dokle god mogu da se držim svoje dužnosti, imaću Božju brigu i zaštitu i moći ću da preživim i budem spasena. Iz Božjih reči sam videla da je ovo gledište bilo potpuno apsurdno. Svemogući Bog kaže: „Naposletku, da li ljudi mogu da dostignu spasenje ne zavisi od dužnosti koju obavljaju, već od toga da li mogu da razumeju i zadobiju istinu i da li mogu, na kraju, da se potpuno pokore Bogu, da se stave na milost Njegovoj orkestraciji, da zanemare svoju budućnost i sudbinu i da postanu stvoreno biće koje je u skladu s merilom. Bog je pravedan i svet i to su merila po kojima On odmerava celokupan ljudski rod. Ova merila su nepromenjiva i to moraš da zapamtiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitala Božje reči, konačno sam shvatila da spasenje ne znači držati se spoljašnjeg postupanja u obavljanju svoje dužnosti. Ključno je stremiti ka istini i zadobiti istinu tokom obavljanja svoje dužnosti kako bi se postigla promena naravi i izvlačiti pouke iz različitih okruženja koja Bog postavlja, kako bi čovek bio u stanju da se pokori Bogu i prepusti se Njegovim orkestracijama baš kao Jov. Tek tada čovek može ispuniti kvalifikacije potrebne da bude spasen i da preživi. U svojoj molitvi sam donela odluku. Kakav god da bude moj ishod, bila sam voljna da budem stvoreno biće sa razumom. Ako mi Bog dozvoli da i dalje živim, voljna sam da počnem iznova, da otpustim svoju nameru da zadobijem blagoslove i da prestanem da se cenkam s Bogom. Obavljaću svoju dužnost da bih zadobila istinu i uzvratila za Božju ljubav. Ako je Bog odredio da se moj život ovde završi, voljna sam da se pokorim Njegovim orkestracijama i uređenjima. Nakon toga, moje stanje se mnogo popravilo. Iako se moja bolest i dalje nije povlačila i većinu vremena sam osećala bol u celom telu, a ponekad mi čak ni um nije bio sasvim bistar, moje srce je bilo mirno. Svaki put sam se iznova molila Bogu, voljna da svoj život i smrt predam u Njegove ruke. Pokorila bih se svemu što bi On orkestrirao.

Nakon toga, zdravlje mi se dodatno pogoršalo. Čak bi mi i gutljaj vode izazvao mučninu i povraćala sam. Nisam imala snage ni da hodam. U najživljem sećanju mi je noć od 18. septembra. Prevrtala sam se celu noć, jer nisam mogla da zaspim. Do zore sam dobila temperaturu, a bol u celom telu bio je nepodnošljiv. U svom srcu sam se tiho molila: „O, Bože, mislim da neću izdržati. Iako mi je teško da ostavim mnogo toga, ja sam stvoreno biće. Bilo da živim ili umrem, da li imam dobar ishod i odredište ili ne, tražim jedino da se pokorim Tvojim orkestracijama i uređenjima.” Pomislila sam na Božje reči: „Svemogući Bog je svemoćni lekar!” „Božja reč je moćan lek! Posramljuje đavole i Sotonu! Posramljuje đavole i Sotonu! Dokučujući Božju reč imamo na šta da se oslonimo. Njegova reč deluje brzo kako bi spasila naša srca! Odagnava sve stvari i sve umiruje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Da, Bog je svemoguć. Život i smrt su sadržani u jednoj jedinoj Božjoj misli. Doktori mogu da leče bolesti, ali ne mogu da spasu život. Bog je moj jedini oslonac i samo živeći u Njegovim rečima moj duh može da pronađe mir. Razmišljajući o Božjim rečima, zaspala sam a da to nisam ni primetila. Za više od dve godine bio je to jedini put da sam zaspala bez tablete za spavanje i spavala sam skoro četiri sata. Kad sam se probudila, psihički sam se osećala mnogo bolje, a bol je znatno popustio. Taj osećaj je bio toliko divan da se rečima ne može opisati. Kasnije se dogodilo nešto još čudesnije. Jedne večeri posle večere, dok mi je muž pomagao da se prošetam u prizemlju, sreli smo ženu mojih godina. Pogledala me je i pitala: „Gospođo, zašto ste tako slabi?” Moj muž joj je ispričao o mom stanju. Ona je rekla: „Imala sam prijateljicu koja je bila baš kao vi. Lečili su je u maloj obližnoj bolnici i sada je sasvim dobro.” Muž me je narednog dana odveo u tu bolnicu. Uz zapadnjačke lekove od samo nekoliko desetina juana, moja bolest je bila izlečena. Mesec dana kasnije ponovo sam normalno obavljala svoju dužnost. Pet meseci kasnije povratila sam preko 20 kilograma. I braća i sestre i nevernici koji su me poznavali svi su govorili da je to čudo. U svom srcu sam jasno znala da su to u potpunosti bili Božja milost i blagodat, kao i Božja čudesna dela. Razmišljajući o tome koliko sam ranije bila buntovna, neprestano pokušavajući da se cenkam s Bogom i obmanjujući Ga u svojoj dužnosti, bila sam zaista nedostojna da uživam u tako velikoj Božjoj blagodati. To što sam danas još uvek živa i sposobna da obavljam svoju dužnost je zahvaljujući ogromnoj Božjoj milosti i ljubavi prema meni. Iz dubine srca se zahvaljujem Bogu i cenim ovu dragocenu priliku da obavljam svoju dužnost.

Iako je tokom doživljavanja ove bolesti moje telo istrpelo određenu patnju, to što sam zadobila je neprocenjivo blago. Shvatila sam da se verovanje u Boga ne svodi na zadobijanje blagoslova ili koristi, već na stremljenje ka istini kako bi se čovek pročistio. Slediti Boga i obavljati dužnost stvorenog bića jesu moja odgovornost, a postizanje pokornosti i straha od Boga jeste cilj kome treba da stremim. Doživljavajući ovo, duboko u sebi sam shvatila da: „Kad te zadesi bolest, to je Božja ljubav i u njoj se zasigurno nalaze Njegove dobre namere” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 6. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Ovo je istina, a ujedno je i činjenica! Ovaj doživljaj je najdragocenije blago u mom životu. To je Božja posebna ljubav, drugačija vrsta ljubavi. Hvala Bogu!