52. Više nisam ona koja hoće da ugodi drugima
U decembru 2023. godine, vođe su mi uredile da budem zadužena za rad na zalivanju u nekoliko crkava. Brat Lin Hai je bio nadzornik. Osim što je nadzirao i pratio naš rad, bio je odgovoran i za rad na zalivanju u nekoliko drugih crkava. Kad sam tek počela da radim sa Lin Haijem, videla sam da je u svojoj dužnosti nosio izvesno breme; brzo je pratio i rešavao sve probleme koje su pridošlice imale. Krajem februara 2024. godine, crkvama smo poslali obaveštenje u kome smo se osvrnuli na uobičajene probleme među pridošlicama i takođe smo pratili da crkve blagovremeno prerasporede sve one koji nisu bili pogodni da budu zalivači. Nakon toga sam otkrila da Lin Hai ne samo da nije pratio sprovođenje našeg rada, već nije pratio ni crkve za koje je on sâm bio odgovoran, pa zalivači nisu bili preraspoređeni na vreme. U sebi sam razmišljala: „Možda se u poslednje vreme ne oseća dobro? Da mu nije opet skočio pritisak? Možda živi usred bolesti i ne nosi breme u svojoj dužnosti? Možda bi trebalo da ga podsetim. Međutim, ako bih mu to rekla direktno, da li bi rekao da prema njemu nemam obzira? Osim toga, ja sam samo član tima. Ako bih direktno ukazala na njegove probleme, da li bi izgubio ugled i zamerio mi? Šta ako bi to stvorilo napetost među nama? Koliko bi posle toga bilo neprijatno sarađivati!” Međutim, onda sam se setila da je Bog besedio da saradnici na poslu treba jedni druge da nadziru i da se međusobno podsećaju. Nije mi se činilo ispravnim da vidim njegove probleme, a da ne kažem ni reč. Zato sam mu dala spisak zadataka koje je trebalo da isprati i crkava kojima su nedostajali zalivači i podsetila ga da to isprati. Prvobitno sam želela da s njim razgovaram o prirodi i posledicama površnog i neodgovornog obavljanja dužnosti, ali sam se plašila da bih ga time uvredila i da bismo se u budućnosti teže slagali. Zato sam ga samo pitala za zdravlje i pronašla nekoliko odlomaka Božjih reči o međusobnom nadziranju i podsećanju među saradnicima da mu pokažem. Tako bi znao da samo pokušavam da postupam u skladu sa Božjim rečima, a ne da ga namerno prozivam, pa ne bi stvorio predrasude o meni. Na moje iznenađenje, Lin Hai je odgovorio samo u dve reči: „U redu.” Nije rekao ništa o prepoznavanju sopstvenih problema. Posle toga, i dalje nije pratio preraspodelu zalivača u crkvama, niti je pratio ili nadzirao naš rad. Razmišljala sam da ga ponovo podsetim, ali sam se onda prisetila kako je njegov poslednji odgovor bio odbojan. Verovatno je bio uznemiren. Kad bih ponovo nešto rekla, sigurno bi bio još više uznemiren. Niko drugi nije ništa govorio, pa ako bih jedino ja ukazivala na njegove probleme, izgledalo bi kao da ga stalno prozivam. Nisam htela da budem ta koja će ga uvrediti, pa sam naprosto odustala.
Zbog hapšenja hrišćana od strane KPK-a, kasnije su neki od zalivača u crkvama za koje sam ja bila odgovorna morali da se skrivaju zbog bezbednosnih rizika, a druge koji nisu bili pogodni trebalo je prerasporediti. Međutim, nismo mogli da pronađemo odgovarajuće ljude da preuzmu posao, što se odrazilo na rad. Kroz preispitivanje i rezimiranje, uvidela sam da je razlog u tome što se u celini nismo usredsređivali na obučavanje ljudi. Zato sam napisala obaveštenje crkvama o ovom problemu, tražeći od vođa i delatnika da se usredsrede na obučavanje ljudi kako bi na vreme ispravili ovo odstupanje. Zatim sam ga prosledila Lin Haiju i našoj saradnici, sestri Vang Dan, da ga pregledaju i vide ima li u njemu problema ili nedostataka, kako bi mogli da ga dopune i poboljšaju pre nego što ga budemo poslali crkvama. Ujedno sam ih podsetila da brzo odgovore kako ne bismo odlagali posao. Prošlo je nekoliko dana, ali Lin Hai još uvek nije odgovorio. Pomislila sam: „Šta se s njim dešava? Ne prati rad na obučavanju ljudi, a sada kad je pismo napisano, neće čak ni da dâ svoje mišljenje. Da li da šaljemo ovo pismo ili ne? Ako ne pošaljemo, posao će kasniti. Ali ako pošaljemo, šta ako je nešto u njemu neprikladno i izazove prekidanje?” Želela sam da mu pišem i pitam ga šta misli i zašto još uvek nije odgovorio, ali sam se prisetila da prošli put nije baš najbolje prihvatio moje predloge. Plašila sam se da bi to što mu ponovo ukazujem na njegove probleme moglo samo još više da ga uznemiri i da bi otežalo naš odnos u budućnosti, pa ga nisam pitala. Kasnije je Vang Dan odgovorila da je pismo u redu, pa smo ga, da ne bismo odlagale posao, poslale.
Nedugo zatim, hapšenja od strane KPK-a su se pojačala. Koristili su razne metode da prate i hapse vernike, pa su čak počeli da šire iste stare izmišljene glasine kako bi zaluđivali ljude. Sa pridošlicama smo razgovarali u zajedništvu o istini u pogledu raspoznavanja i o istini koja se odnosi na vizije, pa je većina njih zadobila sposobnost da raspozna neke od tih neosnovanih glasina. U sebi sam razmišljala: „Pitam se da li su zalivači u drugim crkvama sa pridošlicama razgovarali u zajedništvu o istini u pogledu raspoznavanja ovih neosnovanih glasina. Imaju li pridošlice ikakvo raspoznavanje o njima?” Zato sam pisala Lin Haiju, predlažući mu da on zaduži zalivače pod svojim nadzorom da provere sposobnost pridošlica da raspoznaju neosnovane glasine. Ako neko od njih ne bi razumeo, trebalo bi odmah besediti o istini koja se odnosi na vizije kako bi se sprečilo da bude zaluđen neosnovanim glasinama i da pretrpi gubitke u svom životu. Prošlo je deset dana otkako sam poslala pismo, a od Lin Haija i dalje nije bilo odgovora. Počela sam pomalo da se ljutim. Razmišljala sam: „Ovaj posao je toliko važan. Kako može da ga ne shvata ozbiljno?” Zaista sam želela da mu ukažem na to da ne nosi breme u svojoj dužnosti, ali sam se opet plašila da ga ne uznemirim, pa to nisam rekla direktno. Umesto toga, blago sam ga upitala da li je primio moje pismo i besedila sam o važnosti praćenja ovog posla. Na moje iznenađenje, Lin Hai je odgovorio: „Zalivači su već ranije besedili o ovome. Pridošlice su verovatno sve to dokučile. Nema potrebe da se to ponovo prati.” Kad sam videla da on samo donosi sudove na osnovu svojih uobrazilja, a da zapravo ne pokušava da razume stanje pridošlica, osetila sam da je zaista neodgovoran. Htela sam s njim da razgovaram u zajedništvu o ovom problemu, ali sam se onda zabrinula da će, ako nastavim da mu ukazujem na probleme, steći loše mišljenje o meni. Šta ako naš odnos postane neprijatan? Ipak, grizla me je savest što vidim njegove probleme, a ništa ne govorim. Malo kasnije, pomislila bih: „Ti si nadzornik, pa ako nešto pođe po zlu, to je tvoja odgovornost. Ja sam te podsetila, a ti si taj koji nije hteo da posluša.” Ali sam onda osetila da takvo razmišljanje nije odgovorno s moje strane... Bila sam toliko uznemirena i nemirna i nisam mogla da utišam svoje srce da bih obavljala svoju dužnost.
U svom bolu, molila sam se Bogu i tragala za Njegovim vođstvom. Setila sam se Božjih reči: „Bez obzira na to koju dužnost obavljaš, bila ona važna ili obična, ako ne ulažeš srce u posao koji ti je poveren niti ispunjavaš svoju odgovornost, i ako na njega ne gledaš kao na Božji nalog niti ga preuzimaš kao sopstvenu dužnost i obavezu, uvek radeći stvari na površan način, onda će ovo biti problem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo čestim čitanjem Božjih reči i promišljanjem o istini može postojati put koji se može slediti”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, shvatila sam da moram da imam osećaj odgovornosti u svojoj dužnosti. Bilo da sam nadzornica ili nisam, ukoliko uočim problem u radu crkve, moram da ispunim svoju odgovornost kako bih zaštitila rad crkve. Ako vidim problem i ignorišem ga, pa budem površna i neodgovorna, to je neizvršavanje dužnosti. Dok velika crvena aždaja mahnito hapsi hrišćane i širi neosnovane glasine, vrlo je verovatno da će pridošlice biti zaluđene i otići. Moja odgovornost je bila da Lin Haija podsećam da s njima više razgovara u zajedništvu o istini u pogledu raspoznavanja. Kada sam videla da on to uopšte ne shvata ozbiljno, trebalo je da mu na to ukažem i pomognem mu na vreme. Međutim, plašila sam se da će steći loš utisak o meni, pribojavala sam se da ga ne uvredim i ne otežam naš odnos, pa sam se samo ponašala kao ona koja hoće da ugodi drugima. Videla sam njegove probleme, ali se nisam usuđivala da na njih direktno ukažem. Nisam imala osećaj odgovornosti i nisam štitila interese crkve. Zaista sam bila nedostojna da obavljam tako važnu dužnost! U srcu sam osetila dubok samoprekor, pa sam Lin Haiju napisala pismo da s njim razmotrim svoje gledište. Zatim sam pomislila da bi, pošto nam se stavovi razlikuju, trebalo da porazgovaram i sa ostalom braćom i sestrama sa kojima sarađujemo. Ipak, opet sam oklevala, brinući se: „Ako Lin Hai sazna, da li će reći da pokušavam da ga osramotim? Da li će steći loš utisak o meni?” Setila sam se Božjih reči: „’Nipošto se neću uplašiti, nipošto neću ustuknuti i nipošto se neću obeshrabriti!’ Da li imate ovu odlučnost?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (13)”). Kad je reč o stvarima koje se tiču interesa crkve i život-ulaska braće i sestara, ne smem da pravim kompromise niti da se povlačim samo zato što se plašim šta bi drugi mogli da misle o meni. Prihvatio Lin Hai to ili ne, morala sam da zauzmem stav i zaštitim interese crkve. Stoga sam prosledila to pismo. Nakon toga, drugi moji saradnici i Lin Hai su svi odgovorili i složili su se s mojim gledištem. U srcu sam odahnula.
Međutim, nakon toga, sa Lin Haijem i dalje nisam razgovarala u zajedništvu o njegovom površnom stavu prema dužnosti. Počela sam sebe da preispitujem: Jasno sam videla probleme Lin Haija, a ipak se nisam usuđivala da na njih direktno ukažem. Koje su se iskvarene naravi krile iza toga? Molila sam se da me Bog usmerava da razumem sopstvene probleme. Tada sam pročitala odlomak Božjih reči koje su direktno govorile o mom stanju. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi je spremna da stremi ka istini i želi da primenjuje istinu, ali uglavnom imaju samo odlučnost i želju da to učine; međutim, u njima samima, istina nije postala njihov život. Stoga, kad naiđeš na zle sile koje ometaju i sabotiraju crkveni rad – na primer, kad se suočiš s lažnim vođama koji obavljaju stvari kršeći načela i ne obavljaju stvaran posao, ili sa zlim ljudima i antihristima koji čine zlo i ometaju crkveni rad i time nanose štetu Božjem izabranom narodu – ti nemaš hrabrosti da ustaneš i progovoriš. Zašto nemaš tu hrabrost? Da li zato što si plašljiv ili nisi rečit, ili se ne usuđuješ da progovoriš jer ne vidiš stvari jasno? Ni zbog jedne od tih stvari; to je prvenstveno posledica toga što te sputavaju tvoje iskvarene naravi. Jedna od iskvarenih naravi koju ispoljavaš jeste lažljiva narav: kad se nešto dogodi, prvo što razmatraš jesu tvoji interesi, posledice tvojih postupaka i to da li će ti oni doneti koristi. To je lažljiva narav, zar ne? Druga je sebična i niska narav. Razmišljaš: ’Šta ja imam s tim što oni štete interesima Božje kuće? Nisam vođa, pa zašto bih se u to uplitao? To nema nikakve veze sa mnom i to nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto što ti namerno smišljaš, već ih nesvesno proizvodiš – to su iskvarene naravi koje ljudi ispoljavaju kad naiđu na problem. Ove iskvarene naravi upravljaju tvojim mislima, vezuju ti ruke i noge i kontrolišu ono što govoriš. U svom srcu, ti želiš da ustaneš i da progovoriš, ali imaš bojazni, a čak i ako progovoriš, okolišaš i ostavljaš sebi odstupnicu, ili izvrdavaš i naprosto ne govoriš istinu. Ljudi sa sposobnošću raspoznavanja to mogu da vide, a zapravo i sâm u svom srcu znaš da nisi rekao sve što je trebalo, da nisi postigao rezultate, da si samo otaljavao stvari i da problem nije rešen. Nisi ispunio svoju odgovornost, a ipak samopravedno kažeš da jesi, ili tvrdiš da u tom trenutku nisi jasno video stvari. Da li te tvrdnje odgovaraju činjenicama? Da li je to ono što zaista misliš? Zar nisi potpuno pod kontrolom svojih sotonskih naravi?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog razotkriva da ljudi žive prema svojim sebičnim i lažljivim iskvarenim naravima. Kad vide da neko radi nešto čime se krše načela, ne usuđuju se da na to ukažu, uzimajući u obzir samo sopstvene interese i ni najmanje ne štiteći rad crkve. Čak i kad ukazuju na problem druge osobe, neki ljudi okolišaju i umanjuju značaj problema kako bi izbegli da drugog uvrede. Ne dopiru do same srži problema, pa čak i ako nešto kažu, to nema efekta. To što su Božje reči razotkrile bilo je upravo moje stanje. U to vreme, jasno sam videla da Lin Hai ne prati niti nadzire rad, te da je neodgovoran i da u svojoj dužnosti ne nosi nikakvo breme. To je već odložilo rad na zalivanju i život-ulazak pridošlica. Trebalo je da mu ukažem na to kako bih mu pomogla da što pre ispravi situaciju, ali sam se plašila da ne povredim njegov ponos i ne uništim naš odnos, što bi otežalo stvari među nama kasnije. Zato sam mu samo navela zadatke koje je trebalo da isprati, ali nikada nisam besedila o prirodi i posledicama površnog obavljanja njegove dužnosti niti sam ih detaljno analizirala. Kasnije sam otkrila da se Lin Hai nije usredsredio na obučavanje ljudi, niti je zaista proveravao da li pridošlice mogu da raspoznaju neosnovane glasine koje je širila velika crvena aždaja. Samo je postupao na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja i uopšte nije obavljao nikakav stvaran posao. Htela sam da ga razotkrijem zbog toga što je neodgovoran i u svojoj dužnosti ne nosi breme, ali sam se opet zabrinula da bi uzastopno ukazivanje na njegove probleme povredilo njegov ponos i osramotilo ga. Ako bi o meni stvorio predrasude, kako bi tek onda stvari među nama bile neprijatne! Da bih izbegla da ga uvredim, ponovo sam odabrala da ćutim, sebe čak utešivši mišlju: „Već sam rekla šta je trebalo da kažem. On je kriv što nije prihvatio moje predloge. Ako se pojavi problem, to je njegova odgovornost, a ne moja.” Međutim, u stvarnosti, iako sam mu iznela neke probleme u radu s njim, nikada nisam ukazala na prirodu i posledice takvog obavljanja njegove dužnosti. Shodno tome, Lin Hai nije razumeo sopstvene probleme, nije se menjao, a problemi u radu na zalivanju su ostali nerešeni. Ja sam samo mehanički obavljala dužnost, ne postižući nikakav stvarni efekat. Kada sam videla da je rad na zalivanju neefikasan, umesto da razmišljam o tome kako da rešim probleme i zaštitim rad crkve, stalno sam pravila kompromise i popuštala ne bih li održala svoj odnos sa Lin Haijem. Nisam htela jasno da iznesem probleme, čak i ako je to značilo da se rad crkve iznova i iznova odlaže. Održavala sam svoj odnos s njim na štetu interesa crkve. U suštini, stajala sam na strani Sotone i prekidala rad crkve. Bila sam tako sebična, ogavna, ljigava i lažljiva!
Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči i zadobila još dublje razumevanje sopstvenih problema. Svemogući Bog kaže: „Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao ovo dobro prijateljstvo, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa. Pridržava se načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke. Premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihovo prijateljstvo. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi ne mogu da se upuste u iskrene razgovore, ni da uspostave duboke veze, niti da govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, niti probleme koje kod drugih ljudi zapažaju, kao ni reči od kojih bi drugi ljudi imali koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, sprečavajući time da drugi razviju neprijateljske misli prema njima. Kad joj niko ne predstavlja pretnju, zar ta osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je nepošten i lažljiv način opstanka sa elementom opreza, kome je cilj samoodržanje. Živeći ovako ljudi nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju oprezan stav, međusobno se eksploatišu i spletkare, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen. Posmatrajući ovih nekoliko aspekata njegove suštine, da li je plemenit zahtev o ljudskom moralnom vladanju ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? Da li je pozitivan? (Nije.) Čemu on onda uči ljude? Da ne smeš nikoga da uvrediš ni povrediš, u suprotnom ćeš ti na kraju biti povređen; kao i da nikome ne treba da veruješ. Ako povrediš nekog od svojih dobrih prijatelja, to prijateljstvo će tiho početi da se menja: od tvog dobrog i bliskog prijatelja, on će ti postati stranac ili neprijatelj. Podučavajući ljude da tako postupaju, koje probleme ovaj zahtev može da reši? Čak i ako, postupajući na ovaj način, ne stvoriš nove neprijatelje, pa čak i ako neke od njih izgubiš, da li će ljude to navesti da ti se dive i da te odobravaju, da te uvek zadrže za prijatelja? Da li se ovim u potpunosti dostiže merilo za moralno vladanje? U najboljem slučaju, ovo je samo filozofija za ovozemaljsko ophođenje” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da sam sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje, poput „Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima” i „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”, uzimala kao svoja načela vladanja. Kako bih se slagala s drugima, smatrala sam da moram da naučim da zaštitim sebe. Mislila sam da ukazivanje na nečije probleme može lako da uvredi tu osobu, čime sebi stvaram neprijatelje, pa čak i ako bih videla problem, ne bih ga jasno iznela. Time ne bih narušila naš odnos niti bih sebi stvorila nevolje. Ispostavilo se da sam sledila ljigave i lažljive načine preživljavanja i filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje Sotona usađuje u ljude. Živeći prema ovim filozofijama za ovozemaljsko ophođenje, ljudi jedni drugima ne mogu da se otvore; uvek su na oprezu, postajući sve više lažni, ljigavi i varljivi. Dobro sam znala da je Lin Hai već odložio rad crkve time što je bio površan i nije obavljao stvaran posao, te da je trebalo jasno da mu ukažem na njegove probleme kako bih mu pomogla da spozna sebe. Međutim, plašila sam se da ne povredim njegov ponos, da ga ne osramotim, ne uvredim i ne uništim naš odnos, pa sam izabrala da napravim kompromis i povučem se. Naizgled se činilo da mu pomažem da sačuva obraz i da održavam mir, ali mu nisam iskreno i istinski pomagala. Ne samo da to nije koristilo njegovom život-ulasku, već je, što je još gore, odložilo rad na zalivanju. Bog od nas zahteva da u ophođenju sa braćom i sestrama budemo otvoreni i pošteni. Kad kod nekoga otkrijemo problem, trebalo bi da na to ukažemo i da besedimo kako bismo mu pomogli sa srcem punim ljubavi. Čak i ako on to ne že da prihvati u tom trenutku, sve dok je on neko ko prihvata istinu, kasnije će tragati i preispitati sebe. Ako, nakon što mu se na to ukaže, nastavi da to odbija, moramo što pre to da prijavimo vođama kako bismo sprečili štetu po rad crkve. Čovek sa savešću i razumom bi to trebalo da uradi i to je osećaj za pravdu koji bi čovek trebalo da poseduje. Bog voli poštene i čestite ljude, a gnuša se varljivih ljudi. Ako bih nastavila da budem ona koja hoće da ugodi drugima, da idem linijom manjeg otpora, Bog bi me se gnušao i uklonio bi me. Shvativši ovo, osetila sam zebnju. Takođe sam se molila Bogu, voljna da se pokajem i da više ne živim prema svojoj iskvarenoj naravi.
Kasnije sam iz Božjih reči pronašla put primene i zadobila sam jasnoću u srcu. Svemogući Bog kaže: „Ponekad sklad znači strpljenje i trpeljivost, ali znači isto tako i držati se svog stava i braniti načela. Sklad ne znači da praviš kompromise u pogledu načela da bi izgladio stvari, niti da budeš ’onaj koji hoće da ugodi drugima’, niti da se pridržavaš puta umerenosti – a svakako ne znači da se nekom ulaguješ. To su načela. Kada ih budeš shvatio, počećeš, i ne znajući, da govoriš i postupaš u skladu sa Božjim namerama i da proživljavaš stvarnost istine, a na taj način je lako postići jedinstvo” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). „Ako imaš nameru i ugao posmatranja onoga koji hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš primenjivati istinu niti se držati načela, tako da ćeš uvek doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tragaš za istinom, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kad se suočiš sa stvarima koje se odnose na interese Božje kuće, moraš da se moliš Bogu i da Ga dozivaš, tražeći od Boga da ti dâ veru i snagu, kako bi ti omogućio da se držiš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da se čvrsto držiš stava kojeg treba da se držiš, da štitiš interese Božje kuće i da sprečiš da rad Božje kuće pretrpi bilo kakve gubitke. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svog ponosa i gledišta onog koji hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Shvatila sam da skladna saradnja ne znači biti onaj koji hoće da ugodi drugima niti ići linijom manjeg otpora, kao i to da se ona ne svodi na održavanje površne harmonije u kojoj niko nikoga ne vređa. Umesto toga, ona znači biti u stanju da se držiš načela i štitiš interese crkve u stvarima koje se tiču rada crkve i život-ulaska braće i sestara. Videvši da Lin Haijev propust da obavlja stvaran posao već odlaže rad crkve, morala sam s njim da razgovaram u zajedništvu i da mu pomognem iz ljubavi. Ako je potrebno, mogao bi i da bude orezan, a ako to i dalje ne bi prihvatio, morala sam da ga prijavim vođama da mu blagovremeno prilagode dužnost ili ga smene. To je primena istine; to je istinska ljubav. Međutim, ja sam imala iskrivljeno uverenje da je ukazivanje na probleme nadzornika isto što i prozivanje njegovih mana i njegovo sramoćenje. Moje shvatanje je bilo tako apsurdno! Iz Božjih reči sam takođe shvatila da kad mi se dogode razne stvari i voljna sam da se pobunim protiv svog tela, ali ne mogu da ga savladam, moram da se molim Bogu i preklinjem Ga da mi dâ snagu. Morala sam da ukažem na Lin Haijev propust da obavlja stvaran posao i da ga razotkrijem. Više nisam mogla da budem ona koja hoće da ugodi drugima niti da idem linijom manjeg otpora. Čak i ako bi ga uvredilo to što ukazujem na njegove probleme, morala sam da primenjujem istinu. Zato sam pisala Lin Haiju i pozvala ga na okupljanje. Pre nego što sam otišla da se vidim s njim, molila sam se da me Bog usmerava kako bih mogla da primenjujem istinu.
Tokom okupljanja, ukazala sam na probleme Lin Haija. U početku, on to nije prihvatao i pokušavao je da se raspravlja i brani, a jedan drugi brat se takođe umešao da ga podrži. Shvatila sam da ovaj brat štiti Lin Haija, pa sam ga prekinula i otvoreno ga razotkrila zbog pokušaja da izgladi stvar. Atmosfera je postala pomalo neprijatna, a izraz na licu Lin Haija se smračio. Plašila sam se da će, ako budem rekla još nešto, naš odnos postati neprijatan, pa sam htela da napravim kompromis i od toga odustanem. Međutim, onda sam pomislila na to kako je Lin Hai već naneo štetu radu time što je bio površan i nije obavljao stvaran posao. Nije čak hteo ni da prihvati kad mu se ukazuje na probleme. Bude li se tako nastavilo, to bi nanelo još veću štetu radu crkve. Setila sam se nekoliko stihova iz jedne himne: „U crkvi budite postojani u svom svedočenju o Meni i držite se istine. Ispravno je ispravno, a pogrešno je pogrešno; nemojte da brkate crno i belo. Morate da se borite protiv Sotone i morate potpuno da ga pobedite, tako da se nikada više ne podigne” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 41. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Božje reči su mi dale veru i snagu. Nisam više mogla da budem ona koja hoće da ugađa drugima; morala sam da se držim načela. Stoga, oslanjajući se na Božje reči, ukazala sam na probleme Lin Haija i besedila o posledicama toga što ne nadzire i ne prati rad, i ne usredsređuje se na obučavanje ljudi. Nakon što je ovo čuo, stav Lin Haija se malo promenio i izrazio je spremnost da to prihvati. Tek postupajući na ovaj način, osetila sam mir u srcu.
Kasnije sam videla da se Lin Hai i dalje nije mnogo promenio, pa sam ponaosob navela njegove probleme i prijavila ih vođama. Nakon što su prikupile procene o Lin Haiju, vođe su uvidele da je on lošeg kova, da mu nedostaje radna sposobnost i da u svojoj dužnosti ne nosi nikakvo breme. Bio je lažni delatnik koji ne obavlja nikakav stvaran posao i trebalo je da bude smenjen. Vođe su me zatim unapredile u nadzornicu i zatražile od mene da odem da razgovaram u zajedništvu sa Lin Haijem i da ga smenim. Donekle sam oklevala. „Ako mu razotkrijem probleme u lice, da li će mi zameriti i o meni stvoriti predrasude?” Shvatila sam da se ponovo javlja moj način razmišljanja da ugađam drugima i setila sam se Božjih reči: „(…) čak i ako se zbog tvoje primene tog postupka ljudi osećaju uvređeno i iza leđa te prekorevaju, to neće imati značajne posledice”. Brzo sam potražila taj odlomak da ga pročitam. Bog kaže: „Ako je neki postupak u skladu s načelima, čak i ako se zbog tvoje primene tog postupka ljudi osećaju uvređeno i iza leđa te prekorevaju, to neće imati značajne posledice; međutim, ako taj postupak nije u skladu s načelima, čak i ako zbog njegove primene nailaziš na odobravanje i podršku svih ljudi i dobro se slažeš sa svima – samo što to nikako ne možeš da objasniš pred Bogom – to znači da si pretrpeo gubitak. Ako održavaš odnose s većinom ljudi, ako ih činiš srećnim i zadovoljnim i zadobijaš njihove pohvale, ali ujedno vređaš Boga, Stvoritelja, ti si onda prvoklasna budala. Prema tome, šta god da radiš, moraš jasno da razumeš da li je to u skladu s načelima, da li je to Bogu ugodno, kakav je Božji stav prema tome, koji bi stav trebalo da zauzmu ljudi, kojih načela treba da se pridržavaju, kakva su Božja uputstva i kako bi trebalo da to uradiš – treba najpre oko svega toga da budeš načisto” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (24)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, srce mi se odjednom razvedrilo. U obavljanju svoje dužnosti, moram da imam bogobojažljivo srce i da tragam za Božjim namerama i načelima za postupanje. Dokle god je nešto u skladu sa istina-načelima, moram u tome da istrajem. Dokle god mogu da udovoljim Bogu, nije važno da li ću uvrediti ljude ili će me oni ogovarati. Ako znam istinu, a ne primenjujem je samo zato da bih održala svoje odnose sa ljudima, čak i ako nikoga ne uvredim, Bog će me osuditi zbog učinjenog prestupa da nisam zaštitila rad crkve. To bi bilo tako glupo! Zato sam otišla da u zajedništvu razgovaram sa Lin Haijem, razotkrila sam njegova ispoljavanja neizvršavanja stvarnog posla i smenila ga. Lin Hai je rekao da će temeljno razmisliti o sebi. Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da jedino primenom istine i ophođenjem prema drugima u skladu sa istina-načelima čovek može da živi sa ljudskim obličjem. Od sada pa nadalje, više ne mogu da budem ona koja hoće da ugodi drugima, nanoseći time štetu i sebi i drugima.
