57. Šta sam zadobila promenom dužnosti
U januaru 2024. godine, okružna starešina mi je pisala i zamolila me da budem vođa tima za zalivanje. Počela sam da se dvoumim i pomislila sam: „Kao vođa tima za zalivanje, bila bih odgovorna za rad na zalivanju u desetak crkava. To bi bilo tako naporno i zamorno! Sada sam odgovorna samo za rad na zalivanju u dve crkve, pa mi telo nije previše umorno. Ovako je dobro. Osim toga, imam spondilozu vrata. Ranije sam imala herniju vratnog pršljena koja mi je pritiskala nerve i izazivala utrnulost polovine tela, vrtoglavicu zbog nedovoljnog snabdevanja mozga krvlju, nesanicu i bolove u srcu. Iako se sada osećam bolje, koliko bi brige iziskivala odgovornost za rad na zalivanju u toliko crkava! U prošlosti sam navukla neke bolesti jer sam često ostajala budna do kasno. Ovaj obim posla će biti veoma velik. Šta ako se razbolim od preopterećenosti? Ako na kraju ne budem mogla da obavljam ni svoje sadašnje dužnosti, da li ću onda u budućnosti moći da budem spasena? Ne, moram da budem pametnija. Ne smem biti previše savesna u obavljanju svojih dužnosti.” Kada sam to pomislila, rekla sam starešini: „Moja radna sposobnost je slaba i ne mogu da preuzmem toliko posla. Bolje bi bilo da nađete nekog drugog ko je za to podobniji.” Posle nekoliko dana, starešina mi je ponovo pisala da sa mnom razgovara u zajedništvu, rekavši: „I ti vidiš da rezultati našeg rada na zalivanju nisu dobri. Mnogi zalivači su tek počeli sa obukom. Nisu upoznati sa poslom i još uvek im je potrebno negovanje. Ti dugo obavljaš ovu dužnost i imaš nekog iskustva u tome. U ovom trenutku trebalo bi da pokažeš obzir prema Božjoj nameri i da preuzmeš ovaj teret. Božji zahtevi prema nama nisu veliki. Sve dok dajemo sve od sebe, On će biti zadovoljan.” Nakon što sam pročitala sestrino pismo, osetila sam veliku krivicu. Mnogo je pridošlica pristupalo crkvi i zaista su nam bili potrebni ljudi za rad na zalivanju. Trebalo je da ostavim po strani svoje telesne interese i prihvatim ovu dužnost.
Setila sam se kako je Bog govorio o Noju i njegovom stavu prema Božjem nalogu, pa sam potražila taj odlomak da pročitam. Svemogući Bog kaže: „Tokom izgradnje barke, Noje se najpre suočio s nerazumevanjem vlastite porodice, s njihovim gunđanjem, pritužbama, pa čak i sa omalovažavanjem. Druga stvar je bilo klevetanje, podsmeh i osuda od strane ljudi oko njega – njegovih rođaka, prijatelja i svakojakih drugih ljudi. Ali, Noje je imao samo jedan stav, koji je podrazumevao da on bude poslušan Božjim rečima, da ih sprovede do samog kraja i da nikada ne odustane od njih. Šta je Noje odredio? ’Dokle god sam živ, dokle god mogu da se krećem, neću napustiti Božji nalog.’ Ovo je bila njegova motivacija dok je sprovodio veliki poduhvat izgradnje barke, a to je bio i njegov stav kada su mu predočene Božje zapovesti, nakon što je čuo Božje reči. I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Nojevo iskustvo me je zaista dirnulo. Videla sam da kada je Bog zapovedio Noju da sagradi barku, Nojevo srce je bilo čisto. Slušao je Božje reči i pokoravao se Bogu. Čak i kada se suočio sa ogromnim zadatkom izgradnje barke, nije ga odbio niti pokušao da ga izbegne i nikada nije rekao da je prestar da bi sagradio barku. Umesto toga, racionalno je napustio posao koji je radio i počeo da priprema razne materijale za izgradnju barke. Noje se takođe susretao sa mnogim teškoćama dok je gradio barku. Štaviše, bio je sve stariji i stariji. Telo mu se umaralo i iscrpljivalo kada je mnogo radio, a patio je i od bolesti i bolova, ali se njegova odlučnost da sagradi barku nikada nije pokolebala. Sve vreme je imao na umu Božji nalog i na kraju se oslonio na Boga da dovrši barku. Upoređujući sebe sa tim, zaista sam bila posramljena i osećala sam se krivom. Slušala sam toliko Božjih reči, a crkva me je mnogo godina negovala. Rezultati rada na zalivanju nisu bili dobri i starešina me je zamolila da preuzmem tu odgovornost, ali ja nisam htela to da prihvatim. Brinula sam da moje telo neće moći da izdrži stres i mentalnu iscrpljenost zbog velikog obima posla i da će mi se bolesti pogoršati, pa sam nalazila razne izgovore da odbijem. Da sam imala imalo razuma, preuzela bih ovu dužnost bez postavljanja uslova ili navođenja razloga. Međutim, ja sam dužnost smatrala teretom, nisam htela da brinem niti da ulažem mentalni napor iz straha da ne iscrpim svoje telo. Uopšte nisam imala srce pokorno Bogu, a kamoli ikakav obzir prema Njegovoj nameri. U poređenju sa Nojem, bila sam daleko iza njega! Nakon što sam shvatila Božju nameru, bila sam voljna da učim od Noja, da se pokorim, da otpustim sebe, da se pobunim protiv tela i da dobro obavim svoju dužnost. Posle toga sam odgovorila pismom starešini, rekavši da sam voljna da obavim ovu dužnost.
Kasnije sam promislila o sebi, pitajući se: „Zašto sam uvek uzimala u obzir svoju bolest i telesni bol, pa čak i odbijala da obavim svoju dužnost? Koja iskvarena narav je upravljala mnome?” Upravo tada, starešina mi je poslala odlomak Božjih reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). Bog razotkriva da su ljudi, jednom kada ih Sotona iskvari, ispunjeni raznim sotonskim otrovima. U svojim postupcima i vladanju oslanjaju se na misli koje im je usadio Sotona, kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Budi dobra prema sebi” i tako dalje. Dok sam živela po tim sotonskim pravilima opstanka, postajala sam sve sebičnija i ogavnija i u svojim rečima i delima samo sam uzimala u obzir sopstvene interese. Dobro sam znala da trenutno nema odgovarajućih ljudi za obuku zalivača i da problemi pridošlica ne mogu blagovremeno da se reše, što je ozbiljno uticalo na rad na zalivanju. Međutim, ja sam htela da biram lake poslove, a izbegavam teške, i nisam htela da preuzmem taj teret. Uvek sam želela da biram lake dužnosti. Smatrala sam da, kao bolesna osoba, ubuduće moram da pazim na svoje zdravlje i ne smem više da se premaram. Čak sam žalila što u prošlosti nisam bila dobra prema sebi time što sam ostajala budna do kasno, što mi je donelo neke bolesti. Mislila sam da sada moram da budem pametnija i da ne smem biti previše savesna u obavljanju svojih dužnosti. Nisam pokazivala obzir prema Božjim namerama, već sam na svakom koraku mislila na svoje telo. Čak sam bila i lažljiva, navodeći gomilu izgovora da izbegnem svoju dužnost i ni najmanje nisam uzimala u obzir rad crkve. Sve o čemu sam razmišljala bilo je zaista sebično i ogavno, bez imalo ljudskosti! U prošlosti sam se čak molila Bogu i donela odluku da ću uvek dobro obavljati svoju dužnost i u svakom trenutku udovoljavati Bogu. Međutim, sada, kada su me je zadesilo malo bolesti i bola, pokazala sam obzir prema telu i izgubila odlučnost za rad. Shvatila sam da su sve stvari koje sam rekla Bogu bile laži i obmane i da nisu pokazivale nikakvu odanost. U prošlosti sam čak u zajedništvu razgovarala sa pridošlicama o smislu obavljanja dužnosti, govoreći: „Obavljanje dužnosti je ključno. Možete zadobiti istinu i biti spaseni. Patnja radi dobrog obavljanja dužnosti je vredna toga!” Međutim, kada je dužnost pozvala, pokazala sam obzir prema telu i nisam htela da patim. Zar moj razgovor u zajedništvu sa pridošlicama nije bio samo reči i doktrine? Da neko poput mene, bez imalo stvarne primene, i dalje želi da bude spasen od Boga i da primi Božji blagoslov, bilo je krajnje bestidno! Kada sam to shvatila, osetila sam se dužnom Bogu, pa sam Mu se pomolila: „Bože, ne želim više da ranjavam Tvoje srce. Voljna sam da svoje bolesti predam u Tvoje ruke, ne razmišljajući o tome šta će biti u budućnosti. Voljna sam da uložim svoje srce u svoju dužnost i da preuzmem posao.”
Zatim, starešina me je zamolila da sumiram probleme i odstupanja u dužnostima zalivača i istovremeno da prikupim probleme pridošlica i pronađem Božje reči da ih rešim. Odjednom se preda mnom našlo toliko stvari, a pored toga, još uvek sam morala da pišem propovedi za širenje jevanđelja. Osećala sam sve veći pritisak i srce mi je svakog dana bilo napeto. Čim bih završila jedan posao, čekao me je drugi, pa sam počela da brinem: „Sav ovaj posao zahteva vreme i mentalni napor. Ako sve to dobro uradim, onda neću imati mnogo vremena za odmor. Ako se ovako nastavi, da li će moje telo moći to da podnese? Hoće li mi se bolesti pogoršati?” U tom trenutku sam shvatila da moje stanje nije ispravno i ponovo sam razmišljala o tome da povlađujem telu i izbegnem svoje dužnosti. To nije bila odanost Bogu! Pomislila sam kako Božji zahtevi prema nama nisu veliki. Sve dok ljudi daju sve od sebe u granicama svojih fizičkih mogućnosti, to je u redu. Bog ne traži od ljudi da se iscrpljuju ili da se do smrti premaraju za Njega. Setila sam se Božjih reči: „Bog od tebe nije tražio da budeš natčovek ili ugledna osoba, niti ti je dao krila da letiš po nebu. Dao ti je samo dve ruke i dve noge koje ti omogućavaju da po zemlji hodaš korak po korak i da eventualno potrčiš kad zatreba. Unutrašnji organi koje ti je Bog stvorio služe za varenje i apsorpciju hrane i celo telo snabdevaju hranljivim materijama, pa moraš da se držiš navike konzumiranja tri obroka dnevno. Bog ti je podario slobodnu volju, normalni ljudski intelekt, kao i savest i razum koje svako ljudsko biće treba da poseduje. Ako sve to dobro i pravilno koristiš, ako poštuješ zakone fizičkog opstanka i pravilno brineš o svom zdravlju, ako dosledno radiš sve što Bog traži od tebe i ako postižeš ono što Bog zahteva da postigneš, to je dovoljno, a ujedno je i veoma jednostavno. Da li je Bog tražio da prioneš na posao i da daješ sve od sebe dok ne ispustiš dušu? Da li je tražio da mučiš samog sebe? (Nije.) Bog ne zahteva takve stvari. Ljudi ne treba da se muče, već treba da imaju zdrav razum i da se pravilno pozabave raznim telesnim potrebama. Pij vodu kad si žedan, pojačaj ishranu ako si gladan, otpočini kad se umoriš, vežbaj nakon dužeg sedenja, javi se lekaru kad si bolestan, svakoga dana pojedi po tri obroka i živi normalnim ljudskim životom. Pritom, naravno, treba da obavljaš i svoje uobičajene dužnosti. Ako tvoje dužnosti zahtevaju neka stručna znanja koja ne razumeš, treba da učiš i da vežbaš. To je normalan život” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (12)”). Bog nam govori da razumemo zdrav razum u životu i da se pravilno odnosimo prema potrebama svog tela. Treba da jedemo kada smo gladni i da se odmaramo kada smo umorni i pospani; kada dugo sedimo dok obavljamo svoju dužnost i osećamo se nelagodno, treba da ustanemo i da se razgibamo; kada smo bolesni, treba da idemo kod lekara. Kada verujemo u Boga, ne možemo biti nejasni u svojoj veri i ne možemo da kršimo prirodne zakone svojih tela. U prošlosti sam uvek verovala da je razlog što sam imala razne bolesti bio moj veliki obim posla i brige oko obavljanja dužnosti. Međutim, u stvarnosti, Bog ne želi da se ljudi premaraju i da se do smrti iscrpljuju, već želi da ljudi imaju ravnotežu između rada i odmora dok obavljaju svoje dužnosti. Ranije nisam znala kako da razumno isplaniram svoj raspored rada i odmora. Uvek sam odugovlačila i bila neefikasna u svom poslu, stalno sam ostajala budna do kasno, kršeći prirodne zakone tela. To je bilo uzrokovano mojom sopstvenom glupošću, a ne iscrpljenošću od obavljanja dužnosti. Sada mogu razumno da rasporedim svoje vreme. Poboljšala sam svoju radnu efikasnost tokom dana što je vuiše moguće i nisam ostajala budna do kasno noću. Nakon toga sam razvrstala svoje zadatke po važnosti i obavljala ih jedan po jedan. Posle mesec dana, uspela sam da se naviknem na ovu dužnost. S jedne strane, obučavala sam zalivače; s druge strane, stvarno sam zalivala neke pridošlice i rešavala njihove probleme. Ostatak vremena sam pisala propovedi i članke sa iskustvenim svedočenjima. Ponekad, kada bih se osećala nelagodno nakon dugog sedenja za računarom, radila bih neke vežbe. Iako je bilo pomalo zamorno obavljati svoju dužnost na ovaj način, moje stanje se nije pogoršalo i bila sam u stanju da kompetentno obavljam svoju dužnost. Svaki dan je bio veoma ispunjen i u srcu sam osećala mir i spokoj.
Setila sam se odlomka Božjih reči koji sam pročitala tokom svojih duhovnih posvećenosti i shvatila kako čovek treba da živi da bi njegov život imao smisla. Svemogući Bog kaže: „U čemu je vrednost čovekovog života? Je li ona samo zarad prepuštanja telesnim zadovoljstvima kao što su jelo, piće i zabava? (Ne, nije.) U čemu je onda vrednost života? Kažite Mi svoje mišljenje o tome. (Vrednost je u obavljanju dužnosti stvorenog bića – to je ono najmanje što čovek treba da postigne u svom životu.) Tako je. Recite Mi, ako su čovekovi svakodnevni postupci i misli tokom celog života usmereni isključivo na to da izbegne bolest i smrt, da očuva zdravlje svog tela i poštedi ga bolesti, kao i da stremi dugovečnosti, je li to vrednost kakvu treba da ima čovekov život? (Ne, nije.) Čovekov život ne treba da ima takvu vrednost. Pa, kakvu onda vrednost treba da ima? Neko je upravo pomenuo obavljanje dužnosti stvorenog bića, i to je jedan konkretan aspekt. Postoji li još nešto? Recite Mi, dok se molite ili dok se utvrđujete u odlučnosti, čemu obično težite? (Da se pokorimo Božjim uređenjima i orkestracijama koje nam je namenio.) (Da dobro odigramo ulogu koju nam je Bog dodelio i da ispunimo svoju misiju i odgovornost.) Još nešto? Sa jedne strane, reč je o obavljanju dužnosti stvorenog bića. Sa druge strane, radi se o tome da, u okviru svojih mogućnosti i sposobnosti, učinite ono najbolje što možete, makar da dostignete ono stanje u kome sebi nećete ništa prebacivati, u kome ćete imati čistu savest i u kome ćete biti prihvatljivi u očima drugih. Kao dodatni korak, bez obzira na to u kakvoj si porodici rođen, koliko si obrazovan ili kakvog si kova, tokom svog života moraš posedovati određeno razumevanje načela koje ljudi u životu treba da shvate. Recimo, kakvim putem ljudi treba da idu, kako treba da žive i kako da žive smislenim životom – treba makar da istražiš ponešto od istinske vrednosti života. Ovaj život se ne sme živeti uzalud i čovek na zemlju ne sme doći uzalud. Sa druge strane, tokom svog života, moraš da ispuniš svoju misiju; to je najvažnije. Nećemo govoriti o izvršenju neke velike misije, dužnosti ili obaveze, ali treba da postigneš makar nešto. (…) Nemojmo ljude odmeravati prema visokim merilima. Hajde da razmotrimo situaciju u kojoj se čovek suočava sa zadatkom koji tokom svog života treba ili je spreman da obavi. Kad pronađe svoje mesto, on stoji postojano na svojoj poziciji, drži se svoje pozicije, daje celo svoje srce i poslednji atom svoje energije i postiže i završava ono što treba da učini i dovrši. Kada konačno stane pred Boga da mu podnese račun, oseća se relativno zadovoljno, u svom srcu sebi ništa ne prebacuje niti za bilo čime žali. Oseća utehu i da je nešto zadobio, da je živeo životom koji ima vrednost” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da vrednost i smisao čovekovog života jeste u tome da ispuni svoju dužnost kao stvoreno biće u Božjem delu spasavanja čovečanstva, da svedoči o Božjem delu i rečima u meri u kojoj je sposoban i da dovede više ljudi pred Boga da prihvate Božje spasenje. To je stvar koja najviše raduje Boga. Iako obavljanje dužnosti ponekad može da uzrokuje telesnu patnju, kroz stremljenje ka istini u tom procesu možemo da razumemo mnoga istina-načela i da prozremo mnoge stvari; takođe možemo da razumemo sopstvenu iskvarenost i nedostatke. Kako je to divna stvar! Ako bih, kao nevernik, samo razmišljala o tome kako da se na razne načine održavam ili čuvam svoje zdravlje, onda, iako bi mi telo bilo puno vitalnosti i zdravo, na kraju, sve bi bilo uzalud ako ne bih dobro obavila svoju dužnost. To uopšte ne bi imalo nikakvu vrednost. Setila sam se vremena od pre nekoliko godina, kada sam išla u gradsku bolnicu na lečenje. Bilo je to baš kada je izbijala pandemija virusa korona. Broj umrlih je stalno rastao i svi su živeli u panici. U takvom okruženju, moja braća i sestre su i dalje istrajavali u propovedanju jevanđelja. Iako su se i sami plašili da se ne zaraze koronom, nikada nisu zaboravili svoje odgovornosti i istrajavali su u propovedanju jevanđelja onima koji su čeznuli za Božjom pojavom. Samo na taj način njihovi životi su mogli da imaju smisla. Setila sam se himne Božjih reči koju sam često pevala: „Treba da težiš pozitivnom napretku”: „Čitav ljudski život u Božjim je rukama, i da nije njihove rešenosti pred Bogom, ko bi bio voljan da svoj život protraći u ovom praznom ljudskom svetu? Čemu tolika muka? Zar im čitav život ne bi bio protraćen kad bi samo jurcali po svetu i kad ništa ne bi činili za Boga? Čak i ako Bog ne smatra da su tvoja dela vredna pomena, zar se na samrti ipak nećeš zadovoljno osmehnuti? Treba da tragaš za pozitivnim napretkom, a ne negativnom nazadovanju – zar nije bolje tako?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 39. poglavlje, „Tumačenja tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”). Tako je. Ljudi moraju nešto da urade za Boga dok su živi. Ne mogu da žive uzalud. Ako živiš u telu, jedeš, piješ i zabavljaš se, onda, ma koliko dobro da se brineš o sebi, sve je uzalud. Ne poznaješ Stvoritelja i ne ispunjavaš dužnost stvorenog bića. Nema smisla živeti tako. Sada su katastrofe sve teže, a Božje delo se približava kraju. Nema više mnogo prilika za obavljanje dužnosti, zato treba da cenim priliku da sada obavljam svoju dužnost. Treba da podelim istina-načela koja razumem sa zalivačima, kako bi mogli da razumeju istinu, shvate načela i efikasnije zalivaju pridošlice. Moram da se potrudim da uradim sve što mogu, bez ikakvog žaljenja. Čak i ako mi se bolesti zaista pogoršaju u budućnosti, moram da naučim da se pokorim, da svoje bolesti predam u Božje ruke, pokoravajući se Njegovoj orkestraciji i uređenjima.
Posle toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji je razrešio moje sumnje i brige u vezi sa bolešću i bolom. Svemogući Bog kaže: „Ako zaista veruješ da je sve u Božjim rukama, onda bi trebalo da veruješ da sve ove stvari – ozbiljne bolesti, teške bolesti, bezazlene bolesti i zdravlje – potpadaju pod Božju suverenost i uređenja. Nastanak ozbiljne bolesti i stanje nečijeg zdravlja u određenoj životnoj dobi nisu stvari koje se događaju slučajno, a onaj kome je to jasno ima pozitivno i tačno razumevanje. Da li je to u skladu sa istinom? (Jeste.) U skladu je sa istinom, to jeste istina, to treba da prihvatiš, i tvoji stav i gledišta po ovom pitanju treba da se preobrate. I šta se rešava kad se te stvari preobrate? Zar nisu razrešena tvoja osećanja uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti? Tvoje negativne emocije uznemirenosti, strepnje i zabrinutosti zbog bolesti makar su razrešene u teoriji. Pošto je tvoje shvatanje preobratilo tvoje misli i gledišta, ono dakle razrešava tvoje negativne emocije. Ovo je jedan aspekt: da li će se neko razboleti, od koje ozbiljne bolesti će se razboleti i kakvo će mu biti zdravlje u svakoj životnoj fazi ne može se izmeniti čovekovom voljom, već je sve to predodređeno od Boga. (…) Razgovaramo o bolesti; to je nešto što će većina ljudi iskusiti u svom životu. Prema tome, koja vrsta bolesti će pogoditi ljudsko telo, u koje vreme ili u kojoj životnoj dobi i kakvo će biti ljudsko zdravlje, sve su to stvari koje je uredio Bog i ljudi ne mogu samostalno da o njima odlučuju; baš kao što ne mogu za sebe da odlučuju ni kada će se roditi. Prema tome, zar nije glupo osećati patnju, strepnju i zabrinutost zbog stvari o kojima za sebe ne možeš da odlučuješ? (Da, glupo je.) Ljudi treba da započnu rešavanje stvari koje samostalno mogu da reše, a za ono što ne mogu, treba da sačekaju Boga; ljudi treba ćutke da se pokore i zamole Boga da ih zaštiti – ovo je način razmišljanja koji ljudi treba da imaju. Kad ih zaista zadesi bolest i približi im se smrtni čas, ljudi tada treba da se pokore, da Bogu ne prigovaraju i protiv Njega se ne bune, niti da izgovaraju stvari kojima hule na Boga ili Ga napadaju. Umesto toga, ljudi treba da stoje kao stvorena bića i doživljavaju i uvažavaju sve što dolazi od Boga – ne treba da pokušavaju da za sebe odlučuju. To treba da bude posebno iskustvo koje ti obogaćuje život i ne mora nužno biti loša stvar, zar ne? Prema tome, kad je reč o bolesti, ljudi pre svega treba da razreše svoje pogrešne misli i gledišta u vezi sa poreklom bolesti, pa više o tome neće brinuti; osim toga, ljudi nemaju pravo da kontrolišu poznate ili nepoznate stvari, niti su u stanju da ih kontrolišu, jer su sve te stvari pod Božjom suverenošću. Čekanje i pokornost jesu stav i načelo primene koje ljudi treba da imaju. Od razumevanja do primene, sve treba činiti u skladu sa istina-načelima – to je stremljenje ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (4)”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog suvereno vlada i određuje zdravstveno stanje osobe u svakoj životnoj dobi, koje bolesti će dobiti i da li će te bolesti biti ozbiljne. Sve to Bog suvereno uređuje i ljudi to ne mogu da kontrolišu, brige i sumnje su beskorisne. Kada te snađu bolesti, treba da naučiš kako da se pravilno odnosiš prema njima i da naučiš da se pokoriš Božjoj suverenosti i uređenjima. U prošlosti sam često bila zabrinuta i uznemirena zbog svojih bolesti, živela sam usred negativnih emocija. To je bilo zato što nisam razumela Božju suverenost. Čak sam verovala da će mi se stanje pogoršati ako obavljam mnogo dužnosti, imam veliki obim posla i budem fizički iscrpljena. Zato sam stalno brinula da jednog dana neću moći više da izdržim i da neću moći čak ni da obavljam svoje sadašnje dužnosti. U stvari, da li će se moje stanje pogoršati ili ne, sve zavisi od Boga. To nema nikakve veze sa obimom posla koji obavljam u svojoj dužnosti. Neka braća i sestre nisu dobrog zdravlja, a njihovi tereti su teži od mojih, ali se nisu razboleli. Moje gledište na stvari bilo je tako iskrivljeno. Te brige i sumnje bile su nepotrebne i predstavljale su ispoljavanje gluposti i neznanja. Čak i ako se moje stanje zaista pogorša jednog dana, to će biti uz Božje dopuštenje, i treba da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima. Pomislila sam kako, kada su iskušenja snašla Jova i kada mu je telo bilo prekriveno bolnim čirevima, on je to mogao da prihvati od Boga, nije se žalio na Boga niti se žalio na Njega. Mogao je mirno da se suoči sa tim i na kraju je bio postojan u svom svedočenju za Boga. Kada sam na to pomislila, osetila sam se veoma posramljeno, bila sam voljna da ostavim po strani svoje brige i sumnje, da svoje bolesti predam u Božje ruke i da posvetim svoje srce svojoj dužnosti. Tražim lečenje kada mi je potrebno, a u slobodno vreme radim odgovarajuće vežbe. Kada postupam na ovaj način, srce mi je mnogo opuštenije i oslobođenije i više nisam previše pogođena bolestima.
Kroz ovu promenu dužnosti naučila sam mnoge lekcije, shvatila sam da kao stvoreno biće moram uvek da se držim svojih dužnosti i ne smem da povlađujem telu. Ujedno sam shvatila da vrednost ljudskog života jeste u tome da se slede Božje reči i da se odano obavlja dužnost. Samo živeći na taj način možeš biti otvorena srca i ne žaliti ni za čim.
