70. Sada prema ljudima mogu da se ophodim u skladu sa načelima

U junu 2023. godine izabrana sam za nadzornicu za rad na izradi tekstova. U dodiru sa svojom braćom i sestrama, otkrila sam da su njihove profesionalne veštine i radna sposobnost relativno slabi, pa sam ih strpljivo usmeravala i pomagala im i sa njima sam razgovarala u zajedništvu kako bih rešila sve poteškoće na koje su nailazili. Međutim, kad se povećao obim posla, izgubila sam strpljenje i počela sam da ih gledam s visine. Crkva se tokom jula suočila sa pomahnitalim hapšenjima od strane KPK-a. Sa mnogim delatnicima koji su radili na izradi tekstova nisam mogla da stupim u kontakt, pa su rezultati našeg rada počeli da opadaju. Braća i sestre iz jednog tima želeli su da s njima porazgovaram o tome kako da nastave u daljem radu. U to vreme, bavila sam se nekim drugim zadatkom, pa sam im ukratko napisala koje su opšte smernice za obavljanje posla, smatrajući da bi trebalo da znaju kako da ih sprovedu. Međutim, vođa tima mi je ipak odgovorila, rekavši da se suočavaju s nekim poteškoćama. U sebi sam razmišljala: „Kad se crkva prvi put suočila s hapšenjima, ni ja nisam znala šta da radim, ali sam kroz molitvu i traganje uspela da pronađem neke puteve. Zašto ti ne znaš sama da pronađeš put? Jedino znaš da se žališ na poteškoće. Jednostavno nisi predana svojoj dužnosti; samo čekaš gotovo rešenje. Ti si vođa tima; kad se žališ na poteškoće, to će negativno uticati na druge.” Tokom jednog okupljanja, rekla sam optužujućim tonom: „Jeste li razgovarale o nekim rešenjima za te poteškoće? Šta vi uopšte radite po ceo dan? Zašto ne pokušate same da pronađete put?” Videla sam da ta sestra izgleda uznemireno i shvatila sam da moj ton nije bio ispravan. Ali sam onda pomislila kako je to što sam rekla istina i kako nastojim da je usmerim da se, pri suočavanju s poteškoćama, više oslanja na Boga, umesto da se na njih samo žali. Rekla sam sebi da je to za njeno dobro. Pošto brzo govorim, sestra Liu, kada joj postavljam pitanja, ponekad ne bi odmah odreagovala, a odgovori bi joj bili pomalo zaobilazni. Gledala bih je s visine i pomislila: „Pa ti uopšte ne odgovaraš na moje pitanje. Zar ne možeš da odgovoriš direktno i konkretno? Zašto moraš da okolišaš?” Zatim bih rekla prekornim tonom: „Nemoj da okolišaš. Samo odgovori na postavljeno pitanje, jer te u suprotnom niko neće razumeti!” Nakon što bih to rekla, ona bi se osećala pomalo sputano. Jednom prilikom, sestra Džang je podelila svoje stanje, rekavši da ponekad, kad je nešto pitam, ne može odmah da shvati na šta mislim. Kad njeni odgovori ne bi bili jasni, ja bih je izgrdila i ona se tada više ne bi usuđivala da išta kaže, strahujući da će biti orezana jer nije jasno odgovorila. Ni kad sam čula da sestra Džang to kaže, i dalje se nisam preispitivala. Umesto toga, mislila sam da ona previše brine o tome da sačuva obraz. Razmišljala sam: „Zar to što ti ukazujem na probleme nije za tvoje dobro? Zašto se uopšte osećaš sputano? Previše si osetljiva!” Posle nekog vremena, sestre su se pomalo udaljile od mene. Ponekad bih ih čula kako ćaskaju i smeju se u kancelariji, ali bi ućutale čim bih ja ušla. Shvatila sam da će me, bude li se tako nastavilo, sve one izbegavati – pa kako bismo onda uopšte mogle da sarađujemo i da obavljamo svoje dužnosti? Zato sam pronašla neke Božje reči koje detaljno analiziraju nadmenu narav i pokušala sam da vidim kako se one odnose na mene. Spolja sam se takođe suzdržavala i obično sam nastojala da im se obraćam blažim tonom ili da zbijam šale kako bih opustila atmosferu.

Kasnije je jedan kolega, brat Vang, saznao da se nekoliko članova tima zbog mene oseća sputano i ukazao mi je na moj problem. Pročitao mi je mnogo Božjih reči, a jedan odlomak je na mene ostavio naročito dubok utisak. Svemogući Bog kaže: „Možeš li pomoći ljudima da shvate istinu i uđu u stvarnost ako samo propovedaš reči i doktrine da bi im održao predavanje i orezivao ih? Ako ono o čemu besediš nije praktično, i ako nije ništa drugo do reči i doktrina, onda bez obzira koliko ih orezuješ i držiš im predavanja, biće sve uzalud. Da li misliš da je to što te se ljudi pomalo plaše i što rade ono što im kažeš, a ne usuđuju se da prigovore, isto što i razumevanje istine i pokoravanje? To je potpuno pogrešno. Život-ulazak nije tako jednostavan. Neki ljudi koji postaju starešine su poput novih menadžera koji pokušavaju da ostave snažan utisak; počinju tako što pokušavaju da nametnu svoj novostečeni autoritet Božjem izabranom narodu i navode sve da im se pokore. Misle da će im to olakšati posao. Ako nemaš istinu-stvarnost, tvoj pravi rast će se ubrzo pokazati, tvoje pravo lice razotkriti, i moglo bi se dogoditi da budeš isključen. U nekim administrativnim poslovima, malo orezivanja i discipline je prihvatljivo. Ali ako nisi u stanju da podeliš istinu, na kraju opet nećeš moći da rešavaš probleme, a to će uticati na rezultate rada. Ako, bez obzira na probleme koji se pojavljuju u crkvi, uvek držiš ljudima predavanja i prebacuješ krivicu i ako stalno loše postupaš sa ljudima – onda će se ta tvoja iskvarena narav razotkriti, i pokazaćeš ružnu stranu svoje iskvarenosti. Ako uvek postavljaš sebe na pijedestal i tako držiš ljudima predavanja onda, kako vreme bude odmicalo, ljudi od tebe neće moći da dobiju životnu opskrbu niti da steknu ikakva praktična znanja, već će prema tebi osećati odbojnost i gađenje. Pored toga, biće nekih ljudi koji će, budući da su bili pod tvojim uticajem zbog nedostatka razboritosti, naučiti da drže drugima predavanja i orezuju ih; i oni će se naljutiti i izgubiti živce. Ne samo da nećeš biti u stanju da rešiš probleme ljudi nego ćeš i podstaći njihovu iskvarenu narav. I zar tako ne vodiš ljude putem propasti? Zar to nije delo zla? Starešina treba prvenstveno da ljude vodi kroz razgovor u zajedništvu o istini i opskrbljuje ih životom. Ako uvek postavljaš sebe na pijedestal i drugima držiš predavanja, da li će oni moći da shvate istinu? Ako provedeš neko vreme radeći na ovaj način, i ljudi te budu jasno videli onakvim kakav zaista jesi, odbaciće te. Da li možeš da dovedeš ljude pred Boga radeći na ovaj način? Nipošto. Samo ćeš uprskati rad crkve i navesti Božji izabrani narod da te se gnuša i odbaci te” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam promišljala o Božjim rečima, one su me pogodile pravo u srce. Bog je razotkrio upravo moje stanje. Bila sam nadzornica, ali kad sam videla da se braća i sestre u svojim dužnostima suočavaju s poteškoćama i problemima, ne samo da s njima nisam razgovarala u zajedništvu i nisam im pomagala, već sam im s visine neprestano držala pridike i kritikovala ih. Zbog toga su me svi izbegavali i plašili su me se. Stanje im je postalo loše i narušena je njihova sposobnost da obavljaju svoje dužnosti. To da se prema ljudima ophodim na osnovu svojih iskvarenih naravi bilo je zaista odvratno Bogu i odbojno drugima. Pre nekog vremena, crkva se suočila s masovnim hapšenjima, nije bilo moguće stupiti u kontakt sa mnogim delatnicima koji su radili na izradi tekstova, pa je rad na izradi tekstova sporo napredovao. Braća i sestre su živeli u poteškoćama, ne znajući kako to da dožive. U tom trenutku je trebalo da im besedim i pružim pomoć, da zajedno s njima pronađem put napred i rešim razne poteškoće i probleme s kojima su se suočavali. Međutim, umesto da im praktično besedim i pomognem, ja sam na sestre gledala s visine i držala sam im pridike. Shodno tome, one nisu dobile nikakvu pomoć, a ja sam ih na svakom koraku sputavala. Time uopšte nisam obavljala svoju dužnost! Zar time nisam naprosto činila zlo? To sam naročito osećala kad sam videla ove Božje reči: „Ako uvek postavljaš sebe na pijedestal i tako držiš ljudima predavanja onda, kako vreme bude odmicalo, ljudi od tebe neće moći da dobiju životnu opskrbu niti da steknu ikakva praktična znanja, već će prema tebi osećati odbojnost i gađenje.” Kao nadzornica, stojeći na pijedestalu i držeći drugima pridike i sputavajući ih, ne samo da bih zabrljala posao, već bi me braća i sestre odbacili ukoliko od mene ne bi mogli da dobiju bilo kakvu pomoć. Rezultati našeg rada su sada opali, stanje braće i sestara bilo je loše, a ja sam na ovaj način bila orezana i razotkrivena. Zar me Bog time nije prekorevao? Kad sam to shvatila, osetila sam duboku uznemirenost i krivicu. Samo sam želela da utišam svoje srce i tragam za istinom kako bih rešila svoje probleme.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči, koji me je zaista duboko pogodio. Svemogući Bog kaže: „Ustanovio sam da su mnoge starešine samo u stanju da ljudima drže predavanja i pridikuju sa visine, i da ne umeju da komuniciraju sa drugima kao sa sebi jednakima. Nisu sposobni da se normalno odnose prema ljudima. Kada neki ljudi govore, zvuči kao da drže govor ili podnose izveštaj. Njihove reči se uvek odnose na stanje drugih ljudi, ali nikada ne govore o sebi. Nikada ne analiziraju detaljno sopstvenu iskvarenu narav, već samo detaljno analiziraju tuđe probleme, koristeći ih kao primere putem kojih pružaju znanje drugima. Zašto to rade? Zašto šire takve propovedi i govore takve stvari? To je dokaz da nemaju nikakvo znanje o sebi, da im previše nedostaje razuma i da su previše nadmeni i samopravedni. Misle da njihova sposobnost da prepoznaju tuđu iskvarenu narav dokazuje da su iznad drugih, da bolje mogu da proniknu u ljude i stvari i da su manje iskvareni od ostalih. U stanju su da detaljno analiziraju druge i drže im predavanja, ali nikada ne ogole sebe. Ne otkrivaju, niti detaljno analiziraju sopstvenu iskvarenu prirodu, ne pokazuju svoje pravo lice, niti išta govore o sopstvenim pobudama. Samo pridikuju drugima zato što se neprimereno ponašaju. To je samoveličanje i samouzdizanje. Kako možeš da budeš starešina, a opet da si tako nerazumno problematičan? Zašto, pošto si ustoličen za starešinu neke crkve, tako ležerno kudiš druge, samovoljno se ponašaš i postupaš kako ti je volja? Zašto nikada ne razmišljaš o posledicama svojih reči, nikada ne razmišljaš o sopstvenom identitetu? Zašto se tako ponašaš? Razlog je u tome što, iako si starešina, ti ne poznaješ sopstveni status ili identitet. Urediti da postaneš starešina znači samo uzdići te i pružiti ti priliku da praktično deluješ. Razlog tome nije to što poseduješ više stvarnosti od ostalih ili što si bolji od drugih. Ti si, zapravo, isti kao i svi ostali. Niko od vas ne poseduje stvarnost i ti si, u određenim aspektima, možda čak iskvareniji od drugih. Zašto bi, onda, bio nerazuman i pravio probleme i samovoljno drugima držao predavanja, kritikovao ih i ograničavao? Čemu primoravati druge da te slušaju, čak i kada nisi u pravu? Šta to dokazuje? Dokazuje da si na pogrešnom mestu. Ne deluješ iz pozicije čoveka, već iz pozicije Boga, iznad svih ostalih” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O Božjim upravnim odlukama u Doba carstva”). Dok sam čitala Božje reči, one su mi probadale srce. Zar Bog nije govorio upravo o osobi poput mene? Profesionalne veštine i radna sposobnost sestara bili su relativno slabi, pa kad je okruženje masovnog hapšenja ometalo njihov rad, bilo im je potrebno da im pomognem da pronađu put do rešenja. Međutim, ja ne samo da se nisam svesrdno potrudila da im pomognem, već sam im s visine držala pridike. Budući da brzo govorim, ako neka sestra ne bi razumela šta hoću da kažem, ja bih je izgrdila. Drugima sam nanosila samo bol i štetu, a takođe sam uticala i na posao. Da li je u tome bilo imalo ljudskosti? Pomislila sam na antihristkinju Je, koja je pre nekog vremena bila izbačena. Kad bi u dužnostima braće i sestara uočila neka odstupanja ili probleme, ona bi im držala pridike, orezivala ih i mučila, ne vodeći računa o kontekstu niti shvatajući njihove stvarne poteškoće. Zbog toga su se braća i sestre uplaše kad god je vide i živeli su u stanju stalnog opreza, a to se odrazilo na njihove dužnosti. Onda sam pogledala sebe. Iako ljudima nisam držala pridike i mučila ih tako surovo kao Je, sve sestre su bile podozrive jer sam ja članove tima gledala s visine i držala im pridike. Razmišljale su jedino o tome kako da meni udovolje ne bi li izbegle grdnju, što je uticalo kako na njihovo stanje tako i na posao. Shvatila sam veliku ozbiljnost prirode i posledica toga što druge sputavam i da ću, ako se to ne preokrene, završiti na putu antihrista i biti uklonjena, baš kao i Je. Ujedno sam osetila i strah i krivicu, pa sam se molila Bogu da se pokajem, tražeći od Njega da me usmerava da sebe dodatno preispitam i da spoznam sebe.

Nakon toga, pročitala sam neke Božje reči i stekla sam određeno razumevanje svog problema. Svemogući Bog kaže: „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod kontrolom svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam shvatila da na ljude gledam s visine i sputavam ih prvenstveno zato što imam previše nadmenu prirodu. Kad su imale poteškoće i nisu znale kako da ih reše, sestrama je bila potrebna moja praktična pomoć. Međutim, ja sam smatrala da bi one, moleći se i tragajući, trebalo da budu u stanju da same pronađu neke puteve napred, te da bi, ako im samo jednostavno objasnim stvari, trebalo da mogu da shvate šta mislim. Kad bi one i dalje imale poteškoće, počela bih da ih gledam s visine i samo bih ih orezivala, ne pitajući ih zapravo ni gde su stvari tačno zapele. U stvari, kad sam se u prošlosti ja sama suočavala sa poteškoćama, često sam bila izgubljena i nisam znala kako da ih rešim, a ponekad bih u tajnosti čak i plakala. A ipak, sebe sam smatrala boljom od članova tima i u srcu sam sebe uzdizala, a njih sam omalovažavala. Bila sam tako nadmena i lišena svakog razuma! Ophodeći se prema sestrama u skladu sa svojom nadmenom naravi, sputavala sam ih i izazivala prekidanja i ometanja u našoj dužnosti. Zar to nije bilo opiranje Bogu? Što sam više o tome razmišljala, sve više sam osećala da bih, ne bude li moja nadmena narav razrešena, nehotice zaista mogla da počinim zlo. Želela sam to da preokrenem i da se preobrazim, i da se prema sestrama ophodim u skladu s Božjim rečima.

Jednoga dana sam čitala Božje reči, koje su me veoma dirnule i dale su mi odlučnost da primenjujem istinu. Svemogući Bog kaže: „Pošto, pored vašeg lošeg kova, vidim i da ste svi vi otupeli, da nemate ljubavi prema istini i da joj ne stremite, moram da govorim detaljno. U Svom govoru sve moram da izdeklamujem, deo po deo slovo i da govorim o stvarima iz svakog ugla i na sve načine. Tek tada malčice razumete. Šta bi ste vi mogli da zadobijete da sam s vama površan i da ponešto progovorim o bilo kojoj temi, kad se to meni radi, a da o tome ne razmišljam mnogo, niti da se trudim, da ne radim iz srca i da ne govorim kada mi se ne govori? Vi sa takvim kovom ne biste razumeli istinu. Ne biste ništa zadobili, a još manje biste dostigli spasenje. Ali ja to ne mogu da uradim, već, naprotiv, moram podrobno da govorim. Moram da ulazim u detalje i da dajem primere koji se odnose na stanja svih vrsta ljudi, na stavove koje ljudi imaju prema istini i na svaku vrstu iskvarene naravi; tek tada ćete razumeti ono što govorim i shvatićete ono što čujete. Bez obzira na to o kom aspektu istine da se razgovara, Ja govorim na različite načine, koristim stilove razgovora za odrasle i za decu, a takođe i obrazloženja i priče, teoriju i praksu, i pričam o iskustvima kako bi ljudi mogli da razumeju istinu i da zakorače u stvarnost. Na taj način, oni koji imaju kova i srce imaće šansu da razumeju istinu, da je prihvate i da budu spaseni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi se dobro obavljala dužnost, moraju se posedovati makar savest i razum”). Razmišljala sam o tome kako su naše iskvarene prirode duboko ukorenjene u svima nama. Pošto ne razumemo Božje delo, o Bogu često formiramo predstave i pogrešno Ga razumemo, pa se, jedna za drugom, pojavljuju svakakve iskvarene naravi. Čak i kad razumemo nešto malo istine, uglavnom ne možemo da je sprovedemo u delo. Međutim, Bog nije nikada od nas odustao. On neprestano izražava reči kako bi nas opskrbio i pomogao nam. Neke su reči utehe i podsticanja, dok su druge reči suda i razotkrivanja. Da bi nam pomogao da bolje razumemo, On ponekad koristi i primere, parabole i priče. Bog čini sve što može da nas navede da razumemo istinu, kako bismo mogli da promislimo o svojim problemima, da ih prepoznamo i pronađemo put primene. Videla sam da je Božje srce tako lepo i dobro i da je korisno sve ono što nam On donosi. A zatim sam razmišljala o tome kako sam se ja prema braći i sestrama ophodila bez imalo strpljenja i ljubavi. Kada bi sestre naišle na poteškoće, jednom ili dvaput bih im pomogla, a zatim bih počela da ih gledam s visine. Ne samo da im nisam donela nikakvu korist, već sam im umesto toga donela sputanost i nanela štetu. U toj meri sam bila lišena ljudskosti! Nakon toga sam se otvorila članovima tima, razotkrila sam sopstvenu iskvarenost i izvinila sam im se.

Kasnije sam ponovo promislila o sebi i shvatila da postoji još jedan razlog zašto sputavam ljude: nisam znala kako da se prema ljudima ophodim u skladu sa načelima. Nisam vodila računa o stvarnim poteškoćama i okolnostima sestara; naprosto sam koristila isti pristup za sve. U stvarnosti su i one želele da dobro obavljaju svoje dužnosti, ali im je kov bio samo prosečan i nedostajala im je radna sposobnost. To je zahtevalo da ja uložim više truda i da utrošim više vremena i energije da im pomognem. Kasnije sam pročitala ove reči Božje: „Kako treba da se ophodite prema nekolicini starešina i delatnika koji su lošeg kova i nemaju radnu sposobnost? (…) Potrebno je da im konkretno kažeš kako da obave posao i kako da ga sprovedu. Trebalo bi da im kažeš ko treba da bude imenovan i odgovoran za taj zadatak i koji ljudi treba da budu izabrani da sarađuju na njemu. Treba da im objasniš svaku pojedinost i da ih pustiš da to izvrše. Zašto treba tako da se radi? Zato što članovi lokalne crkve uglavnom imaju samo vrlo plitko iskustvo i nemaju radnu sposobnost, što onemogućava izbor odgovarajućih starešina i delatnika. Samo na taj način mogu da se sprovedu radni aranžmani. Ako ne uradiš tako, nego se odnosiš prema tim ljudima isto kao prema drugim starešinama i delatnicima, samo im govoriš o konkretnim načelima i planovima, i ne napraviš razliku, radni aranžmani neće biti sprovedeni. Ako na to ne obraćaš pažnju, zar to nije zanemarivanje odgovornosti? (Jeste.) To je odgovornost starešina i delatnika. Neke starešine i delatnici kažu: ’Drugi znaju kako da sprovedu radne aranžmane i kako da primenjuju; zašto i ovaj čovek to ne može? Ako ne zna, neću ni da se zamaram s njim. To nije moja odgovornost. Ja sam, u svakom slučaju, odradio svoje.’ Da li je takav način razmišljanja održiv? (Nije.) Na primer, recimo da majka ima troje dece, a jedno od njih je osetljivo, bolešljivo i slabo jede. Ako majka pusti da to dete ne jede, ono možda neće dugo živeti. Šta ona treba da uradi? Kao majka, ona mora da posveti posebnu pažnju tom slabom detetu. Pretpostavimo da majka kaže: ’Dovoljno je to što se jednako odnosim prema svojoj deci. Rodila sam ovo dete i pripremila sam mu hranu. Ispunila sam svoju odgovornost. Nije me briga da li jede ili ne. Ako ne jede, neka bude gladno, a kada ogladni, ješće.’ Šta mislite o takvoj majci? (Neodgovorna je.) Ima li takvih majki? Takva bi mogla da bude samo neka glupa žena ili maćeha. Ako se radi o biološkoj majci koja nije glupa, nikada se ne bi tako odnosila prema sopstvenom detetu, zar ne? (Tako je.) Ako je dete osetljivo, bolešljivo i ne voli da jede, majka mora da uloži više brige i truda. Ona mora da nađe način da natera dete da jede, mora da kuva šta god dete voli da jede, da mu sprema posebna jela, a kada dete ne želi da jede, mora da ga nagovara. Kada napuni osamnaest ili devetnaest godina i njegovo telo bude zdravo kao u normalne odrasle osobe, majka može da se opusti i povuče, i više ne mora da pruža tom detetu posebnu brigu. Ako majka može tako da se odnosi prema takvom detetu u takvim posebnim okolnostima i da ispuni svoju odgovornost, šta onda reći o starešini ili delatniku? Ako čak ne gajiš ni majčinsku ljubav prema braći i sestrama, onda si naprosto neodgovoran. Moraš da ispuniš odgovornosti koje su ti dodeljene; moraš da obratiš pažnju na crkve za koje su zaduženi oni koji su relativno slabi i poseduju relativno lošu radnu sposobnost. Starešine i delatnici moraju da obrate posebnu pažnju i da pruže posebne smernice po tim pitanjima. Na šta se odnose posebne smernice? Pored razgovora u zajedništvu o istini, moraš da pružiš i konkretniji i podrobniji pravac i pomoć, što zahteva više truda po pitanju komunikacije. Ako im objasniš posao, a oni i dalje ne razumeju i ne znaju kako da ga sprovedu, ili čak i ako ga razumeju u smislu doktrine i čini se da znaju kako treba da ga sprovedu, ali ti i dalje nisi siguran i pomalo si zabrinut kako će stvarno sprovođenje ići, šta onda treba da uradiš? Potrebno je da lično duboko zađeš u lokalnu crkvu da ih vodiš i da sprovedeš zadatak sa njima. Prenesi im načela dok pravite konkretna uređenja u vezi sa zadacima koji treba da se obave u skladu sa zahtevima radnih aranžmana, kao što su redosled aktivnosti i kako da pravilno rasporede ljude – valjano organizuj sve to. To praktično znači da ih savetuješ u poslu, za razliku od pukog izvikivanja parola ili davanja nasumičnih naredbi, i držanja lekcija sa nekim doktrinama, da bi smatrao da si time obavio svoj posao – to nije manifestacija obavljanja konkretnog posla, a izvikivanje parola i grubo zapovedanje ljudima nisu odgovornosti starešina i delatnika. Od trenutka kada lokalne crkvene starešine ili nadzornici mogu da preuzmu posao, kada posao krene pravim putem i u osnovi nema većih problema, tek tada starešina ili delatnik može da ode” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (10)”). „Kako bi rešio mnoge poteškoće koje ljudi doživljavaju, najpre moraš razumeti dinamiku dela Svetoga Duha; moraš razumeti kako Sveti Duh obavlja delo na različitim ljudima, moraš razumeti poteškoće s kojima se ljudi suočavaju i njihove mane, i moraš prodreti u srž određenog problema i doći do njegovog izvora, bez odstupanja ili pravljenja grešaka. Samo je takva osoba sposobna da koordiniše služenju Bogu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Šta jedan pastir koji je prikladan za upotrebu treba da poseduje”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je ljudima lošeg kova potrebno više usmeravanja i pomoći, te da ne možeš da koristiš isti pristup za sve. Kao u slučaju majke koja ima nekoliko dece, a jedno od njih je slabašno i bolešljivo. Kako bi to dete moglo da odraste zdravo, majka mora da mu pruži više nege nego ostalima. Ipak, videvši da joj je dete slabo, neodgovorna majka o njemu ne brine, već ga umesto toga krivi što nije dovoljno snažno. Kako na taj način dete može da odraste zdravo? Bog ljude ne primorava da rade ono što im je nedostižno; Njegovi zahtevi prema ljudima zasnivaju se na njihovom urođenom kovu. I ja bih prema braći i sestrama trebalo da se ophodim u skladu s Božjim rečima, nudeći im više usmeravanja i pomoći. Kad bih nakon toga videla da se sestre suočavaju sa poteškoćama u svom radu, strpljivo bih saslušala kako opisuju svoje probleme i poteškoće i usmerila bih pažnju na njihove konkretne probleme, a zatim bih besedila da im pomognem. Pošto sam postupala na ovaj način, sestre više nisu osećale da ih sputavam kao ranije. Kada bi u svojim dužnostima naišle na probleme koje nisu mogle jasno da sagledaju, takođe su mi o njima aktivno postavljale pitanja. Tada bismo zajedno tragale za istinom da bismo ih rešile, a i rezultati našeg rada su se poboljšali.

Kroz ovo iskustvo, jasno sam uvidela da ophođenje prema ljudima na osnovu iskvarenih naravi donosi jedino sputanost i povređivanje, a da poslu nanosi štetu. Ophođenje prema braći i sestrama u skladu s istina-načelima i Božjim rečima i ispunjavanje sopstvenih odgovornosti korisni su za posao, a ujedno su drugima poučni.