73. Površnost u obavljanju dužnosti zaista je opasna
U oktobru 2024. godine obavljao sam svoju dužnost montiranja video-zapisa sa iskustvenim svedočenjima na stranim jezicima. Jednom prilikom, dok sam montirao jedan video-zapis, otkrio sam da mnogi kadrovi nisu dobro povezani. Trebalo mi je triput više vremena nego inače da odaberem odgovarajući materijal i morao sam neprestano da isprobavam različite kadrove ne bih li ih uskladio sa zvukom. U početku sam bio dovoljno strpljiv da pažljivo montiram, ali do kraja prepodneva nisam završio ni polovinu onoga što bih inače uradio. Postajao sam sve nestrpljiviji i pomislio sam: „U ovom video-zapisu ima prilično mnogo složenih kadrova. Budem li svaki od njih detaljno montirao, biće tako zamorno i dugotrajno. Baš je iscrpljujuće! Možda ovog puta neću toliko detaljisati. Bitno je samo da može da prođe. Kad video-zapis bude postavljen na internet, gledaoci verovatno neće ni primetiti ove sitne probleme. Nekoliko ne baš glatkih prelaza ne predstavlja veliki problem.” Razmišljajući na taj način, kad god bih naišao na kadrove koje je bilo teško povezati, naprosto bih bez previše razmišljanja odabrao neki materijal i spojio ga. Iako sam video da prelazi nisu baš najbolji, tešio sam se mišlju: „U redu je. Bitno je samo da može da prođe. Drugi verovatno neće ni primetiti ove sitne probleme.” Na moje iznenađenje, nakon što sam predao završen video-zapis, brat Brajan, koji ga je pregledao, ukazao je na preko trideset problema koje je trebalo ispraviti. U početku se nisam usuđivao da u to poverujem. Znao sam da sam bio površan dok sam montirao ovaj video-zapis, ali nisam mislio da će biti toliko problema. Pažljivo sam pregledao probleme na koje je ukazao i shvatio da su sve njegove primedbe na mestu. Trebalo mi je pola dana da sve to popravim. Taman kad sam hteo da ga ponovo predam, opet sam se zabrinuo, pomislivši: „Rešio sam probleme u skladu sa predlozima brata Brajana, no, da li možda ima još problema? Možda bi trebalo da uradim još jednu kompletnu proveru da se uverim da nešto nisam propustio.” Ali onda sam pomislio: „Skoro će kraj radnog dana. Budem li sada radio kompletnu proveru, završiću veoma kasno, pa ću imati manje vremena za odmor. Ma, zaboravi. Uostalom, brat Brajan ga je već proverio, tako da bi trebalo da je dovoljno samo to što sam popravio probleme koje je on pronašao.” Tako sam nakon unetih predloženih izmena direktno predao video-zapis. Neočekivano, ovog puta ga je pregledao drugi čovek, brat Kirk, pa je i on ukazao na još sedam-osam problema koje je trebalo rešiti. Suočivši se s takvim rezultatom, shvatio sam da sam odložio raspored za postavljanje tog video-zapisa. U sebi sam pomislio: „Da sam još juče uložio samo malo više vremena i uradio kompletnu proveru, verovatno bih uočio ove probleme i video-zapis bi po planu danas bio na internetu. Razlog neblagovremenog postavljanja isključivo je u tome što sam bio površan i što posao nisam shvatao ozbiljno.” Razmišljajući o tome, osetio sam blagi samoprekor i rekao sebi da ovoga puta moram da budem temeljan u ispravkama i da više ne smem da budem površan. Zato sam, nakon što sam otklonio probleme, ponovo pregledao ceo video-zapis. Otkrio sam još nekoliko mesta gde prelazi nisu bili glatki i ispravio sam ih. Iako je to zahtevalo nešto više vremena i truda, osetio sam olakšanje. Ovoga puta, nakon što sam ga predao, video-zapis je bez problema postavljen na veb-sajt.
Kasnije, razmišljajući o tome kako je moj površan stav odložio postavljanje, osetio sam priličnu krivicu. Tokom svojih duhovnih posvećenosti pročitao sam odlomak Božjih reči, koji mi je pružio izvesno razumevanje mog stanja. Svemogući Bog kaže: „To je element iskvarenih naravi da se stvari rešavaju tako lakomisleno i neodgovorno: to je podlost o kojoj ljudi često govore. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude ’otprilike u redu’ i ’dovoljno dobro’; u pitanju je stav tipa ’možda’, ’moguće’ i ’četiri od pet’; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije nešto unutar iskvarene naravi? Da li je to manifestacija normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno reći da je to raskalašno – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste ’podlo’. Većina ljudi u sebi poseduje tu podlost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade oseća se dašak prevare. Kad god mogu, oni druge ljude varaju, kad god mogu hvataju krivine i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi razmišljaju: ’Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne izazivam probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provučem na prevaru. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!’ Takvi ljudi ničim ne ovladaju u potpunosti, a u svom učenju nisu voljni da se posvete niti da pate ili plate cenu. Hteli bi samo da zagrebu po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom u toj oblasti, verujući da su to uspeli da nauče, pa da se oslanjajući se na to zatim provlače. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je ’provlačenje’. Takva podlost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa podlom ljudskošću zauzimaju gledište i stav ’provlačenja’ u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Tek nakon što sam pročitao Božje reči, razumeo sam. Kad ljudi stalno stvarima pristupaju s neozbiljnim i neodgovornim stavom, pribegavajući površnim i prevarantskim sredstvima samo da bi uštedeli trud, to je zato što u njima postoji podlost. Bog se gnuša tog konstantnog stava pukog otaljavanja pri obavljanju dužnosti. Božje reči su razotkrile moje tačno stanje. Kad je trebalo da više vremena posvetim izboru materijala za video-zapis koji sam montirao, smatrao sam to prevelikom gnjavažom i naprosto sam sebe hteo da poštedim truda, pa bih dograbio kadrove koji su mi bili pri ruci i spojio ih. Čak ni po otkrivanju da prelazi nisu glatki, nisam želeo da ih popravljam. Još sam se ponadao da bih mogao da se izvučem ako brat koji pregleda video to ne bude primetio. Na kraju, u video-zapisu je bilo mnogo problema, a ponovljeno ispravljanje je odložilo njegovo postavljanje. Prekidao sam i ometao crkveni rad na produkciji video-zapisa! U stvari, osnovna dužnost montažera jeste da odabere najpogodniji mogući materijal i da zatim, koristeći određene tehnike, obezbedi nesmetan tok video-zapisa. To su minimalan stav i osećaj odgovornosti koje montažer treba da poseduje. Međutim, ja sam stalno pokušavao da sebe poštedim muka, da idem prečicom i budem prepreden, i podlo sam pristupao svojoj dužnosti, zadovoljavajući se grubom montažom koja je bila tek „dovoljno dobra”. Da sam dugoročno tako nastavio, ne samo da ne bih ispunjavao svoju dužnost kao montažer, već bih ujedno bio razotkriven i uklonjen zbog odlaganja rada na produkciji video-zapisa. Posledice bi bile previše ozbiljne! Shvativši to, osećao sam se užasno i duboko prekoreno. Zatim sam se molio Bogu, voljan da napravim zaokret i da se prema svojoj dužnosti više ne ophodim na temelju svoje podlosti.
Nakon toga, postao sam malo savesniji u svojoj dužnosti. Jednom sam montirao video-zapis na slovačkom jeziku i, nakon što sam ga predao, sestra koja ga je pregledala ukazala je na problem s pauzama između replika u dijalogu. Kasnije sam otkrio metod koji bi mogao da reši ovaj problem, pa sam pokušao da ga primenim u montaži. Na moje iznenađenje, kad sam ponovo predao video-zapis, ta sestra je rekla da je dobro montiran i da teče glatko. Bio sam veoma srećan kad sam to čuo i činilo se da ovaj metod zaista može donekle da poboljša rezultate u mojoj dužnosti. Međutim, ovaj metod je bio pomalo naporan za korišćenje; zahtevao je nekoliko dodatnih koraka. Da sam svaki video-zapis montirao na ovaj način, bilo bi previše posla i morao bih više da se mučim. Zato sam se vratio svom starom metodu montaže i, bez imalo iznenađenja, opet su se pojavili brojni problemi. Vrlo dobro sam znao da su se ovi problemi mogli izbeći da sam uložio više truda i potrošio malo više vremena. Razmišljajući o tome, osetio sam dubok samoprekor: „Zašto naprosto ne mogu više da se potrudim u svojoj dužnosti i da platim veću cenu? Zašto sam opet površan?” Setio sam se da je Bog razotkrio da ljudi kojima nedostaje vrlina ne mogu dobro da obave nijednu dužnost, pa sam potražio to poglavlje Božjih reči da ga pročitam. Svemogući Bog kaže: „Kakve ljude Bog spasava? Moglo bi se reći da su sve to ljudi koji imaju savest i razum i koji mogu da prihvate istinu, jer samo oni koji imaju savest i razum mogu da prihvate i cene istinu, a sve dok razumeju istinu, mogu da je sprovode u delo. Oni koji nemaju savest i razum jesu oni koji su bez ljudskosti; jednostavno rečeno, oni nemaju vrlina. Kakva je priroda toga da neko nema vrlina? To znači biti bez ljudskosti, biti nedostojan nazvati se ljudskim bićem. (…) Oni koji nemaju vrlina ujedno su i bez ljudskosti; kako onda oni mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Oni su nedostojni da obavljaju dužnosti i ne mogu dobro da obavljaju nikakve dužnosti. Takvi ljudi su nedostojni da se nazivaju ljudima. Oni su zveri, zveri u ljudskom obliku. Samo oni koji imaju savest i razum mogu da izvršavaju ljudske poslove, da održe reč, da budu od poverenja i da budu podobni da se nazovu ’čestitom gospodom’. Izraz ’čestita gospoda’ ne koristi se u Božjoj kući. Umesto toga, u Božjoj kući se od ljudi zahteva da budu pošteni – to je istina. Samo pošteni ljudi su pouzdani, imaju savest i razum i dostojni su da se nazivaju ljudima. Ako čovek može da prihvati istinu i da postupa u skladu sa načelima dok obavlja svoje dužnosti, te da obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom, onda je taj čovek pošten i dostojan poverenja. A oni koji mogu da postignu Božje spasenje jesu pošteni ljudi. Biti pošten čovek koji je dostojan poverenja nije u vezi sa tvojim sposobnostima niti izgledom, a još manje je u vezi sa tvojim kovom, stručnošću ili talentima. Sve dok prihvataš istinu, ponašaš se odgovorno, imaš savest i razum i možeš da se pokoriš Bogu – to je dovoljno. Kakve god sposobnosti da neki čovek ima, glavni problem je ako nema vrlina. Neko kome nedostaje vrlina nije ljudsko biće, već zver. Ti što ih Božja kuća uklanja uklonjeni su zato što nemaju ljudskost i potpuno im nedostaju vrline. Prema tome, oni koji veruju u Boga moraju da budu u stanju da prihvate istinu i moraju da budu pošteni ljudi, da poseduju makar savest i razum, da budu sposobni da dobro obavljaju svoje dužnosti i da budu u stanju da ispune Božji nalog. Samo ti ljudi mogu da postignu Božje spasenje; oni iskreno veruju u Njega i iskreno se daju za Njega. To su ljudi koje Bog spasava” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nakon što sam pročitao Božje reči, razumeo sam. Bog spasava one koji imaju savest i razum, jer samo ljudi sa savešću i razumom mogu da prihvate istinu, da primenjuju istinu i da dobro obavljaju svoje dužnosti. Oni kojima nedostaju ljudskost, savest i razum ne mogu da prihvate istinu; čak i ako je razumeju, ne mogu da je sprovode u delo. U Božjim očima takvi ljudi nisu ljudi već zveri i Bog će ih samo ukloniti. Razotkrivanje Božjim rečima mi je probolo srce. Bio sam upravo onakva osoba kakvu je Bog razotkrivao, neko ko nema savesti i razuma. Verovao sam u Boga više od decenije i pročitao sam mnoge Njegove reči o predanom obavljanju dužnosti i o tome da se ne bude površan. Ali sada, samo da bih svoje telo poštedeo malo patnje, još uvek sam išao prečicom i bio sam prepreden, odlažući posao. Uopšte nisam bio neko ko prihvata istinu niti sam bio osoba sa savešću i razumom. Činjenica je da sam, kad bih nailazio na teške video-zapise, mogao dobro da ih montiram samo da sam uložio više truda i vremena. Međutim, ja nisam želeo tu gnjavažu. Radi sopstvene telesne udobnosti, samo bih ležerno odabrao neke kadrove i spojio ih. Čak i kad bih video da prelazi ne protiču glatko, ne bih ih popravljao, što je dovelo do toga da se video-zapis više puta vraća na ispravke i time odlaže njegov napredak. Vrlo dobro sam znao da postoje bolji načini za rešavanje problema u video-zapisu kako bi se postigao bolji rezultat, ali, uplašen da će moje telo patiti, izabrao sam metod koji je zahtevao najmanje truda, što je uzrokovalo probleme s video-zapisom i kroz ponovljene ispravke odložilo taj proces. Zapravo, dobro montiranje video-zapisa ne zahteva napredne tehničke veštine; to se može postići pažnjom, marljivošću i sa malo više truda. Međutim, ja čak ni to nisam mogao. Zaista nisam imao nimalo savesti! Brinuo sam jedino o sopstvenoj telesnoj udobnosti, nimalo nisam mario za rad crkve i uopšte nisam štitio crkvene interese. Bio sam tako nedostojan poverenja, tako lišen vrline i tako lišen ljudskosti! Da ga je montirao neki odgovoran čovek, ovaj video-zapis bi mogao brzo da bude postavljen i da dan ranije počne da igra svoju ulogu u radu na širenju jevanđelja. Ja sam bio taj koji je odložio postavljanje video-zapisa. Prekidao sam i ometao rad na produkciji video-zapisa; opirao sam se Bogu! Da nisam napravio zaokret, na kraju bi me Bog odbacio s gnušanjem, razotkrio i uklonio. Nisam mogao tako da nastavim. Morao sam da postupam u skladu sa Božjim rečima, da težim tome da budem pošten čovek, da ispunim svoje odgovornosti i dam sve od sebe da rešim svaki problem koji uočim. U srcu sam se takođe molio Bogu: „O, Bože, bio sam površan i neodgovoran u svojoj dužnosti. Nisam uradio stvari koje sam mogao dobro da uradim i odložio sam postavljanje video-zapisa. Zaista mi nedostaju savest i razum i nisam dostojan poverenja. O, Bože, voljan sam da se pokajem. Čak i ako to znači da ću potrošiti više vremena i energije, više patiti i platiti veću cenu, sve dok se time mogu postići dobri rezultati, voljan sam to da uradim. Ako ikada ponovo budem površan, Ti me disciplinuj i prekori.”
Nakon toga, preokrenuo sam svoj prethodni pogrešan stav prema dužnosti. Iako sam trošio dodatno vreme i energiju na montiranje video-zapisa, montirani video-zapisi su izgledali mnogo uglađenije, a proces postavljanja je postao malo brži. Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, osećao sam se mirnije. Posle nekog vremena nadzornica mi je poslala poruku rekavši da je nekoliko braće i sestara prokomentarisalo da su video-zapisi koje sam montirao prilično uglađeni i pitala me je da li imam neke dobre metode da podelim sa svima. Kad sam ovo čuo, to me je duboko dirnulo i preispitao sam sebe. Samo sam sledio ono što Bog kaže, ulažući više truda u svoju dužnost i plaćajući veću cenu. Nisam očekivao da će se rezultati moje dužnosti toliko poboljšati. Kasnije sam svoje iskustvo i metod montaže podelio sa braćom i sestrama i svi su smatrali da im je to bilo od pomoći.
Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam odlomak Božjih reči i zadobio sam izvesno razumevanje o posledicama površnosti. Svemogući Bog kaže: „To pokazuje da je za dobro obavljanje dužnosti veoma važno da ljudi daju svoj doprinos; veoma je važno stanje njihovog uma, kao i to kuda su usmerene njihove misli i ideje. Bog proučava ljude i može da uvidi u kakvom stanju uma se nalaze i koliko truda ulažu iznutra u obavljanje svojih dužnosti. Od izuzetne je važnosti da ljudi ulože celo svoje srce i svu svoju dušu u to što rade. To što daju svoj doprinos je ključna komponenta. Samo ukoliko budu težili tome da ni zbog čega ne žale nakon završenih dužnosti i odrađenih stvari, kao i da nemaju dugovanja prema Bogu, ljudi će delovati svim srcem i snagom. Ukoliko ne ulažeš stalno celo svoje srce i svu svoju snagu u obavljanje dužnosti, ukoliko si večito površan i nanosiš veliku štetu poslu, doprinoseći daleko manje od onoga što Bog zahteva od tebe, onda ti se može desiti samo jedno: bićeš isključen. I da li ćeš onda još uvek imati vremena da se pokaješ? Nećeš. Ovi postupci će postati večna žal, mrlja! Biti večito površan je mrlja – to je ozbiljan prestup. Da li je to tačno? (Da.) Moraš da nastojiš da svoje obaveze i sve drugo što treba da uradiš ispunjavaš svim svojim srcem i dušom – ne smeš da budeš površan, niti da činiš išta zbog čega bi žalio. Ako si sposoban da to uradiš, Bog će upamtiti dužnost koju obavljaš. Dela koja Bog pamti jesu dobra dela. Koja su to onda dela koja Bog ne pamti? (To su prestupi i zlodela.) Možda ne bi prihvatio da su to zlodela ako bi bila opisana kao takva u ovom trenutku, ali ako jednog dana ona prouzrokuju ozbiljne posledice i dovedu do negativnog uticaja, postaćeš svestan da to nisu samo prestupi u ponašanju, već zlodela. Kada to shvatiš, pokajaćeš se i pomislićeš: ’Trebalo je da budem malo predostrožniji! Sa malo više promišljenosti i napora na početku, ove posledice su se mogle izbeći.’ Ništa neće izbrisati ovu večnu mrlju sa tvog srca, a ukoliko ostaneš večno dužan, bićeš u nevolji. Prema tome, danas je neophodno da se potrudiš da u nalog, koji ti je Bog dao, uložiš celo svoje srce i svu svoju dušu i da svaku dužnost obaviš sa čistom savešću, ne žaleći ni za čim, na način koji će Bog upamtiti. Šta god radiš, nemoj biti površan. Ako ishitreno napraviš grešku i to bude ozbiljan prestup, ta greška će postati večna mrlja. Jednom kada zažališ zbog nečega, nećeš biti u mogućnosti da to ispraviš i zauvek ćeš žaliti. Potrebno je da jasno vidiš oba puta. Koji put treba da izabereš kako bi dobio Božje odobravanje? Put ispunjavanja dužnosti punim srcem i snagom i pripremanja i prikupljanja dobrih dela bez ikakvih kajanja. Šta god radio, ne čini zlo koje će omesti druge u ispunjavanju njihovih dužnosti, ne čini ništa što je u suprotnosti sa istinom i što se opire Bogu, i ne dozvoli da celog života žališ zbog nečega što si učinio. Šta se dešava kada čovek napravi previše prestupa? On time navlači Božji gnev na sebe u Njegovom prisustvu! Ukoliko praviš sve više prestupa i Božji gnev prema tebi postaje sve veći, onda ćeš, naposletku, biti kažnjen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bio sam duboko dirnut nakon što sam pročitao Božje reči. Više puta sam razmišljao o ovim rečima: „Biti večito površan je mrlja – to je ozbiljan prestup” i shvatio sam da time što sam uvek bio površan u svojoj dužnosti, ne samo da nisam uspevao da pripremim dobra dela, već sam zapravo gomilao zla dela. Da je to jednoga dana dovelo do ozbiljnih posledica, bio bih potpuno razotkriven i uklonjen. Da su video-zapisi koje sam montirao postavljeni direktno na internet, a da ih niko nije proverio, svi problemi u njima doneli bi veliku sramotu Bogu! Uživao sam u silnom zalivanju i opskrbi istinom od Boga, pa bi trebalo da ispunim svoju dužnost i da dobro montiram video-zapise. Ipak, bio sam površan i neodgovoran. Da li je bilo ikakve razlike između mene i onih u Dobu zakona koji su Bogu prinosili hromu i slepu stoku, ovce i golubove? Uživao sam u Božjoj blagodati i blagoslovima ne razmišljajući da uzvratim za Njegovu ljubav, a ono što sam prinosio bio je najmanji mogući prilog. Ovo je bilo drsko obmanjivanje i varanje Boga; bilo je to gomilanje Božjeg gneva! Da sam nastavio bez pokajanja, u najmanju ruku bila bi mi oduzeta prilika da obavljam svoju dužnost, a da su stvari bile ozbiljnije, suočio bih se s Božjom kaznom. Pomislio sam na čoveka po imenu Matijas, koji je stalno bio površan u svojoj dužnosti. U svemu što je radio, samo je nastojao da to otalja, pa su drugi morali stalno da ispravljaju njegove greške i da za njim čiste nered, što je uzrokovalo ozbiljno prekidanje i ometanje radu crkve. Nakon što je više puta bio orezivan, i dalje se nije pokajao i bio je poslat u običnu crkvu. Kasnije sam čuo da ni tamo nije napravio zaokret; čak je prestao da obavlja dužnosti i na kraju je bio uklonjen iz crkve. Razmišljajući o neuspesima drugih, nisam mogao a da ne osetim strah. Takođe sam iskusio da Božja pravedna narav ne dopušta uvredu. To što sam i dalje mogao da obavljam dužnost u crkvi bili su Božja milost i prilika da se pokajem. Morao sam brzo da tragam za istinom kako bih rešio svoj problem površnosti u dužnosti.
Kasnije sam u Božjim rečima pronašao put za rešavanje svog površnog stava. Svemogući Bog kaže: „Kad obavljaš svoju dužnost, ti zapravo radiš ono što i treba da radiš. Ako to radiš pred Bogom, ako obavljaš svoju dužnost i pokoravaš se Bogu sa stavom poštenja i srcem, zar takav stav neće biti mnogo ispravniji? Kako, dakle, taj stav možeš da primenjuješ u stvarnom životu? Nužno je da ’obožavanje Boga srcem i poštenjem’ učiniš svojom stvarnošću. Kad god poželiš da budeš površan, da se ponašaš prepredeno i da budeš lenj, i kad god ti nešto drugo odvlači pažnju ili poželiš da se zabaviš, treba ovako da razmišljaš: ’Jesam li ja nepouzdana osoba, kad se ovako ponašam? Da li ovako unosim svoje srce u obavljanje dužnosti? Zar ovakvim postupanjem ne pokazujem da nisam posvećen? Da li ne uspevam da ispunim nalog koji mi je Bog poverio?’ Ovako treba da preispituješ sebe. Šta treba da učiniš ako ustanoviš da si uvek površan u obavljanju svoje dužnosti, da nisi posvećen i da si povredio Boga? Treba da kažeš: ’Tada sam osetio da ovde nešto nije u redu, ali se prema tome nisam odnosio kao da je to problem, nego sam samo nemarno prešao preko toga. Do sada nisam ni shvatao da sam zaista bio površan, da nisam ispunio svoju odgovornost. Zaista mi nedostaje savesti i razuma!’ Otkrio si u čemu je problem i saznao ponešto o sebi – zato sada moraš da napraviš zaokret! Tvoj stav prema obavljanju dužnosti bio je pogrešan. Prema njoj si se ophodio kao prema nekom dopunskom poslu i samo si se površno trudio, u nju se nisi unosio srcem. Ako ponovo budeš bio tako površan, moraš da se pomoliš Bogu i moraš Mu dopustiti da te dovede u red i prekori. Jedino ako imaš takvu rešenost pri obavljanju svoje dužnosti moći ćeš istinski da se pokaješ. Napravićeš zaokret tek onda kad ti savest bude čista i kad budeš promenio svoj stav prema obavljanju dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo čestim čitanjem Božjih reči i promišljanjem o istini može postojati put koji se može slediti”). „Zbog svoje iskvarene naravi, ljudi su često površni u obavljanju svojih dužnosti. To je jedan od najozbiljnijih problema. Da bi svoje dužnosti obavljali kako treba, ljudi pre svega treba da reše problem svoje površnosti. Dok god površno pristupaju svojim dužnostima, ljudi ih ne mogu obavljati kako treba, što znači da je rešavanje problema površnosti izuzetno važno. Kako onda treba da primenjuju? Pre svega, moraju da reše problem stanja svog uma – neophodno je da ispravno pristupaju svojim dužnostima i budu ozbiljni i odgovorni u svojim postupcima. Ne treba da se namerno služe obmanama i da budu površni. Svoju dužnost čovek obavlja za Boga, a ne za drugog čoveka; ukoliko je sposoban da prihvati Božju proveru, stanje njegovog uma će biti ispravno. Osim toga, kada nešto urade, neophodno je da ljudi preispitaju svoje postupke i pažljivo razmisle o njima, i onda kada osete nelagodu u svojim srcima i nakon iscrpne provere zaista uoče problem, moraju da naprave promene; nakon ovih promena osetiće olakšanje u svojim srcima. Kada ljudi osete nelagodu, to je dokaz da problem postoji i da moraju predano da provere svoje postupke, posebno u najvažnijim momentima. To je odgovoran odnos prema obavljanju svoje dužnosti. Kada čovek može biti ozbiljan, ponaša se odgovorno i daje sve od sebe, posao će biti uspešno obavljen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi razvedrile srce. Znao sam da moram da cenim priliku da obavljam svoju dužnost i da prihvatim Božje ispitivanje dok je obavljam. Kad god bih pomislio da budem površan, morao sam da se molim Bogu i da se pobunim protiv sebe, težeći da postignem najbolje moguće rezultate u svojoj dužnosti. Štaviše, u svemu što radim morao sam da ulažem trud i da budem ozbiljan te da se ne povlačim pred nevoljom ili patnjom kako bih postigao dobre rezultate. Nakon toga, u svojoj dužnosti sam postupao u skladu sa Božjim rečima i svaki video-zapis sam pažljivo montirao. Kad bih naišao na teške video-zapise koji su zahtevali mnogo vremena za odabir materijala i osetio da je to prevelika gnjavaža, svesno bih se molio Bogu da se pobunim protiv svog tela, trudeći se najbolje što mogu da pronađem dobar materijal koji se uklapa. Nakon što bih završio s montažom, proverio bih je dva puta, ispravljajući i usavršavajući svaki problem koji bih mogao da pronađem. Takođe sam često rezimirao probleme koji su se javljali u mojoj dužnosti, a ako je bilo nečega sa čim nisam mogao da se izborim, pitao bih brata sa kojim sam sarađivao. S vremenom su se moje tehničke veštine malo poboljšale, brat koji je pregledao moje video-zapise ukazivao je na manje problema i mnogi video-zapisi su postavljeni direktno nakon samo jedne provere. Videvši te rezultate, osećao sam se veoma srećno i spokojno.
Kasnije se dogodilo nešto što sam osetio kao test za mene. Već sam bio predao video-zapis koji sam montirao, ali mi je, neočekivano, dva dana kasnije sestra iznenada poslala ponovo snimljenu zvučnu datoteku. Rekla je da je bilo nekih tehničkih problema s prethodnim snimkom, tako da kvalitet zvuka nije bio baš najbolji, pa je ponovo snimljen. Trebalo je da ponovo montiram video-zapis kako bi se slagao s novim zvukom. U početku nisam mogao da prihvatim tu vest, razmišljajući: „Nema šanse da ga ponovo montiram. Zar to ne znači da je veći deo mog prethodnog rada bio uzaludan?” Pomisao da moram da provedem još pola dana na ispravkama naterala me je da to ne želim; činilo se kao prevelika muka. Zatim sam otišao da pitam nadzornicu, a ona je rekla da, iako kvalitet prethodnog zvuka nije bio sjajan, on je i dalje bio dovoljno prihvatljiv, tako da je u redu ako se ne zameni. Nakon što sam je čuo da to kaže, pomislio sam u sebi: „To je savršeno! Na ovaj način ne moram da se mučim s ponovnim montiranjem.” Nakon toga, uporedio sam novi zvučni zapis koji mi je sestra poslala sa onim starim i otkrio da je taj novi zaista mnogo bolji. U tom trenutku sam oklevao: „Da li da zamenim zvuk ili ne? Ako ne zamenim, uštedeću sebi trud i video-zapis može i dalje normalno da se postavi, ali će kvalitet biti narušen. Sestra je već ponovo snimila zvuk, a njegovim umetanjem umesto starog poboljšaće se rezultati video-zapisa. Zar ne bi trebalo da utrošim izvesno vreme da zamenim zvuk i ponovo montiram video?” Baš tada, na pamet mi je pao odlomak Božjih reči: „Moraš da nastojiš da svoje obaveze i sve drugo što treba da uradiš ispunjavaš svim svojim srcem i dušom – ne smeš da budeš površan, niti da činiš išta zbog čega bi žalio. Ako si sposoban da to uradiš, Bog će upamtiti dužnost koju obavljaš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi bile pravovremeni podsetnik. Dodatno vreme utrošeno za ispravku ovog video-zapisa omogućilo bi da se postigne bolji rezultat, a to je nešto smisleno i vredno. Štaviše, ovi video-zapisi sa iskustvenim svedočenjima treba da se sačuvaju za večnost. Ako sada mogu da utrošim malo više vremena da ovaj video-zapis učinim boljim, onda bi trebalo da dam sve od sebe da ga učinim što je moguće boljim. To je ono što znači da ispunim svoju odgovornost i da ne ostavim prostor za kajanje. Razmišljajući o tome, rekao sam nadzornici: „Ponovno snimljen zvuk je zaista bolji. Zamenom zvuka će se poboljšati rezultati video-zapisa, tako da vredi utrošiti dodatno vreme da se to montira.” Nadzornica se složila. Kad sam, nakon ponovnog montiranja sa novim zvukom, predao taj video-zapis, osetio sam poseban osećaj spokoja i uživanja. Iako su zamena zvuka i ponovno montiranje zahtevali neko vreme i energiju, zbog poboljšanja rezultata video-zapisa sa iskustvenim svedočenjem sve to je vredelo truda i imalo je smisla.
Prisećao sam se svih onih situacija kad sam bio površan u svojoj dužnosti, kako sam, žudeći za trenutnom telesnom udobnošću, odložio normalno postavljanje tolikih video-zapisa i počinio mnoge prestupe. Kajao sam se i osećao se dužnim. Od sada pa nadalje, u svom ophođenju prema svojoj dužnosti više ne mogu da budem površan; moram da joj posvetim celo svoje srce i svu svoju snagu. Kasnije, u svojoj dužnosti, počeo sam da se usredsređujem na ispitivanje svog stava. Ponekad, kad bih naišao na teške video-zapise, i dalje bi se otkrivala pomisao da je to prevelika gnjavaža i da ne želim da patim. Međutim, tada bih pomislio na to da je to moja dužnost, moja odgovornost i da rezultatima moram da dam prednost i ne plašim se muke. Postepeno sam uspevao da se pobunim protiv tih misli i da postupam u skladu sa Božjim rečima. Hvala Bogu!
