80. Nakon što mi se muž razboleo

U avgustu 2001. godine, jedna sestra mi je svedočila da se Bog po drugi put ovaplotio da obavi Svoje delo suda, pročišćavajući i preobražavajući čovekovu iskvarenu narav, i da na kraju uvede ljude u predivno carstvo. Bila sam veoma uzbuđena nakon što sam to čula. Nakon perioda istraživanja, prihvatila sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Posle toga sam aktivno prisustvovala okupljanjima i obavljala svoje dužnosti. Kasnije sam izabrana za crkvenog starešinu. U to vreme, moj muž je često pokušavao da me spreči da verujem u Boga i da obavljam svoju dužnost, ali to nikada nije ometalo moje dužnosti. Po ceo dan sam jurcala po crkvi. Tokom dana, išla sam u svaki tim, razgovarajući u zajedništvu sa svojom braćom i sestrama da bih rešavala teškoće u njihovom život-ulasku. Uveče sam pomagala negativnoj i slaboj braći i sestrama i pružala im podršku. Moj muž ranije nije mnogo zarađivao, ali u to vreme je imao dobra primanja i nije trebalo dugo da naša porodica sakupi nešto ušteđevine. Bila sam presrećna. Pomislila sam u sebi: „Sada imam Božju blagodat i blagoslov dok obavljam svoju dužnost, a u budućnosti ću moći i da uđem u carstvo. U budućnosti moram pravilno da obavljam svoju dužnost i Bog neće nepravedno postupati prema meni; On će blagosloviti život moje porodice da bude sve bolji i bolji.” Međutim, baš kada sam pravila svoje planove, dogodilo se nešto neočekivano.

Posle nekog vremena, moj muž se stalno žalio na bolove u donjem delu leđa, pa je otišao da uradi rendgenski snimak. Lekar je rekao: „Ima diskus herniju i koštane izrasline na kičmi. Ako se pogorša, pritisnuće mu nerve i izazvati paralizu. Ne bi trebalo više da radi i biće mu potrebno hitno lečenje.” Bila sam šokirana kada sam to čula. Pomislila sam u sebi: „Dugujemo mnogo novca za našu novoizgrađenu kuću, a vrata i prozori još nisu postavljeni. Naša ćerka je na fakultetu i takođe joj treba novac. Veoma sam zauzeta kao crkveni starešina i nemam vremena da zarađujem novac. Samo naš četrnaestogodišnji sin uči za dekoratera, ali on je mlad i još uvek je pomoćnik, pa zarađuje veoma malo novca svakog meseca. Kako ćemo u budućnosti pokriti porodične troškove života?” Osećala sam se pomalo zabrinuto. Međutim, kada sam pomislila koliko sam zauzeta obavljanjem svoje dužnosti u crkvi po ceo dan, pomislila sam da Bog neće ignorisati teškoće u mojoj porodici, i da bi se bolest mog muža mogla izlečiti posle perioda oporavka. Kada sam to pomislila, brige u mom srcu su se znatno smanjile.

Više od godinu dana je prošlo u tren oka. Moj muž je neprekidno stavljao medicinske flastere s lekom, ali njegovo stanje se nije popravljalo, a i lekari nisu imali nikakve dobre metode lečenja. Bila sam veoma zabrinuta u srcu. Nisam mogla a da ne pomislim: „Kada će se bolest mog muža poboljšati? Da nisam toliko zauzeta obavljanjem svoje dužnosti, mogla bih da zaradim nešto novca da izdržavam porodicu. Ali ja sam po ceo dan zauzeta crkvenim poslovima i nemam vremena da zaradim novac. Zašto Bog ne štiti moju porodicu? Zašto se bolest mog muža ne poboljšava? Sa svim ovim teškoćama kod kuće pred sobom, kako mogu potpuno da posvetim svoje srce svojoj dužnosti?” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se više uznemiravala. Srce mi je bilo kao na žeravici. Ponekad zaista više nisam mogla da izdržim i plakala bih u tajnosti. Znala sam da ne treba da se žalim na Boga, ali jednostavno nisam mogla da kontrolišem svoje emocije i živela sam usred bola i muke po ceo dan. Videla sam da je muž sestre sa kojom sam sarađivala veoma dobar u zarađivanju novca i da ona živi udobnim životom i nije sputana novcem, pa sam osetila neravnotežu u srcu. Pomislila sam: „Aktivnija sam u obavljanju svojih dužnosti od nje, pa zašto je moja porodica u ovakvom stanju? Zašto Bog daruje blagodat njima, a ne meni? Da li me Bog ne voli? Bog ne blagosilja moju porodicu iako ovako plaćam cenu i dajem sebe, pa zašto bih bila toliko aktivna?” Međutim, onda sam pomislila: „Da li me Bog stavlja na kušnju? Ako nastavim aktivno da obavljam svoje dužnosti, Bog će možda blagosloviti moju porodicu kada vidi moju odanost. Ako budem površno obavljala svoju dužnost, šta ću raditi ako me Bog u budućnosti ignoriše?” Zato sam sebi rekla da ne smem biti površna i da moram pravilno da obavljam svoju dužnost. Nastavila sam da budem zauzeta po ceo dan obavljajući svoju dužnost. Međutim, posle nekog vremena, stanje mog muža se nije poboljšalo, a problemi moje porodice još uvek nisu bili rešeni. Moje srce je bilo još zbunjenije i uznemirenije i osećala sam se kao da zaista nema izlaza. Srce mi je bilo gorko kao pelin. Na jednom okupljanju pomenula sam svoje teškoće kod kuće. S tužnim izrazom lica, požalila sam se: „Vi svi izgledate kao da ste u raju, a ja se osećam toliko namučeno kao da sam u paklu.” Sestra me je strogo orezala, rekavši: „Zar se ne žališ da Bog nije pravedan?” Sestrine reči su me šokirale do srži. Zar se nisam opet žalila na Boga? Setila sam se Božjih reči: „Svaka tvoja žalba ostavlja mrlju, a to je greh koji se ne može oprati!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „U veri u Boga, najvažnija stvar je zadobiti istinu”). Shvativši ozbiljnost problema, brzo sam spustila glavu i prestala da govorim. Kada sam stigla kući, kleknula sam pred Boga i jecala u molitvi: „Bože, znam da ne treba da se žalim kada teškoće snađu moju porodicu, ali ne znam koja je Tvoja namera niti kako da ovo iskusim. Bože, neka me Ti prosvetiš i povedeš kako bih mogla da upoznam Tvoje delo i razumem Tvoju nameru.”

Jednog dana čula sam himnu Božjih reči pod nazivom „Svrha Božjeg dela oplemenjivanja”:

1  Za sve ljude, oplemenjivanje je izuzetno bolno i veoma teško prihvatljivo – ipak, tokom oplemenjivanja, Bog razjašnjava čoveku Svoju pravednu narav i objavljuje Svoje zahteve prema čoveku, i pruža više prosvećenja, i više praktičnog orezivanja. Kroz poređenje između činjenica i istine, čovek stiče veće znanje o sebi samom i o istini, i veće razumevanje Božjih namera, a to mu omogućava da ima istinitiju i čistiju ljubav prema Bogu. Takvi su Božji ciljevi u sprovođenju dela oplemenjivanja.

2  Sva dela koja Bog čini u čoveku imaju svoje ciljeve i značenje; Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih pogleda, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života. Oplemenjivanje je praktičan ispit za čoveka, i neki oblik praktične obuke, i samo tokom oplemenjivanja njegova ljubav može služiti svojoj prirodnoj funkciji.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”

Dok sam slušala ovu himnu, srce mi se odjednom razvedrilo i slušala sam je nekoliko puta uzastopno. Posebno je Bog rekao: „Bog ne obavlja besmislena dela, niti obavlja dela koja nisu od koristi čoveku. Oplemenjivanje ne znači odstranjivanje ljudi od Boga, niti njihovo uništavanje u paklu. To radije znači promenu čovekove naravi tokom oplemenjivanja, promenu njegovih namera, njegovih starih pogleda, promenu njegove ljubavi prema Bogu i promenu čitavog njegovog života” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo kroz iskustvo oplemenjivanja čovek može da poseduje istinsku ljubav”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da bez obzira na to kakva nezadovoljavajuća okruženja Bog uredi za tebe, Njegov cilj nije da te ukloni, već da pročisti i preobrazi tvoju iskvarenu narav i da ti pomogne da razumeš Njegovu narav i Njegovo delo. Kada upoznaš Boga, možeš se pokoriti Njegovom delu. Tada sam shvatila da je Božja namera iza toga što je moj muž tako dugo imao povredu leđa bila da ja tragam za istinom i da naučim lekcije u tom okruženju, kako bi moja iskvarena narav mogla biti pročišćena i preobražena. Prisetila sam se kada sam prvi put prihvatila Božje novo delo. Znala sam da u poslednjim danima Bog obavlja Svoje delo suda i pročišćenja, ali sam i dalje težila sticanju blagodati i blagoslova kao u Doba blagodati, želeći da Bog izleči bolest mog muža. Kada se stanje i dalje nije poboljšavalo, žalila sam se na Boga i živela u negativnosti i pogrešnom razumevanju. Svu tu patnju sam sama sebi nanela. Sve je to bilo uzrokovano mojim nedostatkom razumevanja Božjeg dela i time što sam išla pogrešnim putem u svojoj veri u Boga. Kada sam to shvatila, bol u mom srcu se znatno smanjio.

Kasnije sam pomislila na Božje razotkrivanje toga kako ljudi tretiraju Boga kao čarobni štapić ili riznicu blaga, i potražila sam Božje reči da čitam. Bog kaže: „Pošto današnji ljudi ne poseduju istu ljudskost kao Jov, šta je sa njihovom priroda-suštinom i njihovim odnosom prema Bogu? Da li se oni plaše Boga? Klone li se zla? Ljude koji se Boga ne plaše i koji se ne klone zla moguće je sažeto opisati u dve reči: ’Božji neprijatelji’. Te dve reči često izgovarate, ali nikad niste saznali njihovo pravo značenje. Reči ’neprijatelji Božji’ poseduju suštinu: njima se ne kaže da Bog u čoveku vidi Svog neprijatelja, već da je čovek taj koji Boga posmatra kao neprijatelja. Kao prvo, kad ljudi počnu da veruju u Boga, ko od njih nema vlastite ciljeve, motive i ambicije? Mada jedan broj ljudi veruje u Božje postojanje i video je da Bog postoji, njihova vera u Boga i dalje sadrži te motive, a krajnji cilj njihove vere u Boga jeste sticanje Njegovih blagoslova i svega što žele. U svojim životnim iskustvima, ljudi u sebi često misle: ’Svoju sam porodicu i karijeru napustio zbog Boga, a šta je On meni dao? Kad sve saberem i oduzmem – jesam li u skorije vreme dobio neki blagoslov? Za sve ovo vreme, dao sam mnogo toga, trčao tamo-amo i mnogo se napatio – a da li sam od Boga zauzvrat dobio ikakvo obećanje? Je li On upamtio moja dobra dela? Kakav će mi biti kraj? Hoću li dobiti od Boga blagoslove? …’ Svaki čovek u svom srcu stalno ovako kalkuliše i pred Boga postavlja zahteve, u kojima se ogledaju njegovi motivi, ambicije i njegova sklonost ka cenjkanju. To praktično znači da čovek u svom srcu neprestano proverava Boga, neprestano smišlja planove u vezi s Njim, neprestano s Bogom raspravlja o vlastitom ishodu i pokušava da od Njega izvuče neku izjavu, kako bi video da li mu Bog može dati to što on želi. Čak i dok stremi ka Bogu, čovek se prema Njemu ne ponaša kao prema Bogu. Čovek je oduvek pokušavao da sa Bogom sklapa pogodbe, neprestano Mu je postavljao zahteve i na svakom koraku je čak na Njega vršio pritisak, tražeći celu ruku nakon što mu je Bog pružio prst. Dok pokušava da se nagodi sa Bogom, čovek se u isto vreme i svađa sa Njim, a ima i onih koji, kada ih zadese kušnje ili se nađu u određenim situacijama, često postaju slabi, negativni i aljkavi u svom poslu, i puni su zamerki prema Bogu. Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na rog izobilja i švajcarski vojni nožić, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, kao da je pokušaj da od Boga dobija blagoslove i obećanja njegovo prirodno pravo i obaveza, te da Bog ima odgovornost da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih, preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Kada sam pročitala šta su Božje reči razotkrile, osetila sam probadanje u srcu. Shvatila sam da u svojoj veri u Boga i obavljanju svoje dužnosti uopšte nisam iskreno sledila Boga. Mislila sam da ću verovanjem u Boga ne samo moći da uživam u Božjoj blagodati i blagoslovima, već da On takođe obećava da ljudi mogu biti spaseni i ući u carstvo. Zato sam verovala da dokle god pravilno obavljam svoju dužnost, Bog neće nepravedno postupati prema meni i da će mi darovati obilne blagoslove i blagodat, zaštititi me od nesreća i nevolja, i čuvati moju porodicu bezbednom i zdravom. Obavljala sam svoju dužnost sa ovim pogrešnim namerama. Na početku, kada je moj muž dobio diskus herniju, a lekar je rekao da će, ako se pogorša, ostati nepokretan, verovala sam da dokle god aktivno obavljam svoje dužnosti, Bog neće nepravedno postupati prema meni i da neće dugo trebati da se bolest mog muža izleči. Zato je moj entuzijazam za obavljanje dužnosti ostao nesmanjen. Međutim, kada mom mužu i dalje nije bilo bolje, a moja porodica je počela da se suočava sa finansijskim teškoćama, dok su braća i sestre oko mene uživali u bogatijem i udobnijem životu, osećala sam neravnotežu i žalila se da me Bog nije blagoslovio, te više nisam bila toliko aktivna u obavljanju svoje dužnosti kao pre. Međutim, tada sam se zabrinula da Bog iskušava moju odanost Njemu i da ako budem površna prema poslu, neću primiti Božju blagodat i blagoslove, pa sam jednostavno morala da nastavim da obavljam svoju dužnost. Posle nekog vremena, stanje mog muža se i dalje nije poboljšavalo, a teškoće u mom životu nisu bile rešene. U srcu sam se još više žalila na Boga, pa sam čak iskaljivala svoje nezadovoljstvo Bogom pred svojim sestrama, žaleći se da Bog nije pravedan prema meni. Ružnoća mog pokušaja da se cenjkam sa Bogom se potpuno pokazala i bila sam potpuno razotkrivena! Tokom godina dok je moj muž bio bolestan, nisam tragala za istinom niti učila lekcije. Umesto toga, stalno sam živela u negativnosti, žaleći se na Boga i pogrešno Ga razumevajući. Iako sam obavljala svoju dužnost, samo sam pokušavala da se cenjkam sa Bogom u zamenu za Njegove blagoslove, tretirajući Ga kao riznicu s blagpm i magični štapić. U prošlosti sam mislila da sam prilično aktivna u obavljanju svojih dužnosti. Nikada nisam zanemarivala svoje dužnosti, bilo da me je muž molio da idem da zarađujem novac ili je bio bolestan, i postigla sam neke rezultate u svom radu. Kao rezultat toga, označila sam sebe kao osobu koja je odana Bogu i koja zaista veruje u Njega. Potpuno mi je nedostajala samosvest! Oni koji su odani Bogu su oni koji dobro obavljaju svoju dužnost svim srcem i umom i koji se uopšte ne žale, bilo da ih Bog blagosilja ili ne. Uzmimo Jova za primer. Bilo da je Bog davao ili oduzimao, Jov je bio u stanju da se pokori Bogu i uvek slavi Njegovo ime. Kako god da je Bog postupao prema njemu, Jov nije imao sopstvenih zahteva. To je ono što zaista znači biti osoba odana Bogu. Verovala sam u Boga i obavljala svoju dužnost samo da bih stekla koristi od Boga. Uopšte nisam imala odanosti ni iskrenosti. Bila sam samo licemerni oportunista. Moja vera u Boga i sleđenje Boga bili su lažni, a jedino je moj zahtev za blagodaću i blagoslovima bio iskren. Cenila sam te materijalne stvari iznad svega ostalog i stalno sam zahtevala blagodat i blagoslove od Boga. Uopšte nisam bila osoba koja zaista veruje u Boga i zaista sam izazivala Njegovo gnušanje i odvratnost. Da me Bog nije ovako razotkrio, nikada ne bih jasno videla svoje pravo ja.

Zatim sam pročitala još Božjih reči: „Tokom mnogih godina, misli na koje su se ljudi oslanjali kako bi opstali kvare njihova srca do te mere da su postali varljivi, kukavice i prezira vredni. Ne samo da im nedostaje snaga volje i odlučnost, već su postali i pohlepni, nadmeni i samovoljni. Njima nedostaje bilo kakva odlučnost koja prevazilazi sebe, i povrh toga, oni nemaju nimalo hrabrosti da se otarase ograničenja ovih mračnih uticaja. Misli i životi ljudi su toliko truli da je njihovo stanovište u pogledu verovanja u Boga još uvek nepodnošljivo odvratno, pa čak i kada ljudi govore o svojim pogledima na verovanje u Boga, naprosto je nepodnošljivo slušati ih. Svi ljudi su kukavice, nesposobni su, prezira su vredni i osetljivi. Oni ne osećaju gađenje prema silama tame, i ne osećaju ljubav prema svetlosti i istini; umesto toga, oni čine sve da ih prognaju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Zašto nisi voljan da budeš kontrast?”). „Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i pronicljivost su sve siromašniji. Čovekovo protivljenje Bogu i buntovništvo prema Njemu potiču od toga što je Sotona čoveka iskvario. Zbog Sotonine iskvarenosti, čovekova savest je otupela; on je nemoralan, njegove misli su izopačene i ima nazadan mentalni pogled. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prirodno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Po prirodi je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost otupeli su i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao izopačen, njegova narav istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu još učestalije i ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti prepoznaje, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Čovekova narav se otkriva kroz ispoljavanje njegovog razuma, shvatanja i savesti; budući da su njegovi razum i shvatanja nezdravi, a savest mu je izrazito otupela, otud se i njegova narav buni protiv Boga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, shvatila sam da je Sotona taj koji kvari i nagriza ljudske umove. Svi žive po sotonskim filozofijama kao što su: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „profit na prvom mestu” i „Nikad ne izvlači najkraću slamku”, postajući sebični i ogavni i potpuno zanemarujući savest. U svemu što rade, prvo razmišljaju da li je to korisno za njih. Ako je korisno, uradiće to; ako nije, neće. I mene su takođe duboko iskvarile te sotonske misli i ideje. Kada sam videla da imam Božju brigu i zaštitu jer verujem u Njega i obavljam svoju dužnost, a život moje porodice kao da se poboljšavao, verovala sam da su to blagoslovi od Boga koje sam stekla zato što sam bila odana u obavljanju svoje dužnosti, i da dokle god nastavim aktivno da obavljam svoju dužnost na ovaj način, takođe ću moći da primim spasenje i uđem u carstvo u budućnosti. Kada se moj muž razboleo, a moja porodica upala u finansijske teškoće, pogrešno sam razumela Boga i žalila se na Njega, i želela sam da budem površna u obavljanju svoje dužnosti. Činjenice su otkrile da uopšte nisam imala iskrenosti u obavljanju svoje dužnosti. Sve što sam radila bilo je pokušaj da prevarim Boga i da smišljam planove protiv Njega, uzaludno pokušavajući da izmamim blagoslove od Boga obavljanjem svoje dužnosti. Sam Bog se ovaplotio i izražava istinu da bi nas spasao. On za nas ulaže celo Svoje srce i nikada ne uzima u obzir Svoje interese. Suština Boga je verna; ona je nesebična, lepa i dobra. Nasuprot tome, u onom malom delu dužnosti koji sam obavljala bile su skrivene pogodbe, zahtevi i obmane, i jednostavno uopšte nisam tretirala Boga kao Boga. Bila sam sebična i ogavna osoba koja je izgubila svu ljudskost i razum. Da Bog nije uredio ovo okruženje, nikada ne bih jasno videla kakva zaista jesam. Tek tada sam shvatila da bolest mog muža i finansijske teškoće moje porodice nisu bile tu da bi Bog namerno otežao stvari za mene. Umesto toga, namera je bila da me natera da jasno vidim svoje sebično i ogavno ružno lice, da probudi moje srce i pokaže mi kako da se vladam. To je bilo Božje veliko spasenje za mene, sa Njegovom ljubavlju u njemu, ali bila sam previše slepa da bih razumela Njegovu nameru i stalno sam Ga pogrešno razumevala i žalila se na Njega. Kada sam to shvatila, bila sam ispunjena kajanjem i mrzela sam sebe. Postala sam voljna da se pokorim Bogu i iskusim Njegovo delo.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Jov se sa Bogom nije cenkao, niti je prema Njemu imao bilo kakve zahteve i potraživanja. Božje ime je hvalio zbog ogromne sile i autoriteta kojima Bog vlada nad svim stvarima, i to nije zavisilo od toga da li je dobijao blagoslove ili ga je zadesila nesreća. Verovao je da su Božja sila i autoritet nepromenljivi, bilo da Bog ljude blagosilja ili im donosi nesreću, te da stoga, bez obzira na okolnosti u kojima se čovek nalazi, Božje ime treba veličati. To što je čovek blagosloven od Boga zasluga je Božje suverenosti, a i kad čoveka zadesi nesreća, razlog za to takođe leži u Božjoj suverenosti. Božja sila i autoritet uređuju i vladaju nad svime što ima veze s čovekom; hirovi ljudske sudbine manifestacija su Božje sile i autoriteta, i bez obzira na to iz koje perspektive posmatrate, Božje ime i dalje treba hvaliti. To je ono što je Jov doživeo i spoznao tokom svog života. Sve Jovove misli i postupci dopirali su do Božjih ušiju i stizali pred Boga, i Bog ih je smatrao važnima. Bog je cenio Jovovo znanje i cenio je to što on ima takvo srce. To njegovo srce je, uvek i na svakom mestu, iščekivalo zapovest od Boga i uvek je, bez obzira na vreme i mesto, dočekivalo sve što bi ga snašlo. Jov ništa nije zahtevao od Boga. Ono što je od sebe zahtevao bilo je da sačeka, da prihvati, da se suoči sa svim Božjim uređenjima i pokori im se; verovao je da je to njegova dužnost, a Bog je upravo to i želeo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Kada je Jov izgubio sve svoje ovce i stoku i svo svoje bogatstvo, iako je bio u velikoj duševnoj muci, bio je razuman. Nije prebrzo donosio zaključke kada nije razumeo Božju nameru i nikada nije izgovorio ni reč žalbe ili pobune protiv Boga. Znao je da je Bog jedan i jedini istiniti Bog, koji je stvorio sve i koji je suveren nad svim stvarima. Bilo da Bog daje ili oduzima, Njegovo ime treba uvek slaviti i veličati. Jov je bio u stanju da prihvati od Boga i da se pokori svim okruženjima koja je Bog postavio. Nasuprot tome, kada sam pogledala sebe, videla sam da kada mi je Bog darovao blagodati i blagoslove, slavila sam Njegovo ime u radosti, ali kada se moj muž razboleo, a moja porodica naišla na finansijske teškoće, nisam dolazila pred Boga u molitvi da tražim i dokučim Njegovu nameru. Umesto toga, želela sam da koristim obavljanje svoje dužnosti da pokušam da na prevaru zadobijem Božje poverenje i da Ga navedem da pomogne u rešavanju teškoća moje porodice. Kada ono što je Bog činio nije bilo u skladu sa mojim željama, žaila sam se da On nije pravedan prema meni. Moja pokornost je bila u potpunosti zasnovana na tome da li mogu iz toga izvući neku ličnu korist. Postojala je ogromna razlika između Jova i mene. Moja ljudskost je bila preslaba!

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li on prima blagoslove ili trpi nesreću. Dužnost je ono što čovek treba da izvrši; to je njegov od neba dat poziv i on ne treba da zavisi od naknade, uslova ili razloga. Samo tada on obavlja svoju dužnost. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Trpljenje nesreće odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada on ne doživi da bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe nesreće, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da vršiš svoju dužnost samo da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da delaš iz straha da ne bi trpeo nesreće. Dozvolite Mi da vam kažem jednu stvar: čovekovo obavljanje njegove dužnosti je ono što on treba da radi, a ako nije u stanju da obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”). Iz Božjih reči sam shvatila da je ljudski život darovan od Boga i da sve što čovek uživa obezbeđuje Bog. Ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti bezuslovno. To je savršeno prirodno i opravdano. Ljudi ne treba da postavljaju uslove ili zahteve; a još manje treba svoje dužnosti da obavljaju samo da bi primili blagoslove i blagodat. To je najnerazumnija stvar koju bi mogli da urade. Baš kao što roditelji trpe velike teškoće da bi odgajili svoju decu, deca treba da izdržavaju svoje roditelje. To je savršeno prirodno i opravdano. Ljudi ne treba da izdržavaju svoje roditelje samo zato što primaju nasledstvo i da oteraju svoje roditelje ako ga ne prime. Takvi ljudi su izrodi, zveri. Nema ljudskosti u takvom postupanju. Obavljanje moje dužnosti je moj nebeski poziv kao stvorenog bića i ne treba da unosim nikakve namere ili ciljeve u to. Bilo da me Bog blagosilja ili ne, treba bezuslovno da ispunim svoju dužnost. Štaviše, moj muž je pokušavao da me spreči da verujem u Boga. Njegova je krivica što se njegova bolest nije izlečila. Nije zasluživao saosećanje. Bio je osoba koja se opirala Bogu, a ipak sam molila Boga da izleči njegovu bolest i čak se žalila na Boga. To je bilo potpuno nerazumno i izazvalo je Božje gađenje i gnušanje. Sada, bilo da se moj muž oporavi od bolesti ili ne, bila sam voljna da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima, ispravim svoj stav, dobro obavljam svoju dužnost svim srcem i umom, poverim teškoće svoje porodice Bogu, i pokorim se Božjoj orkestraciji i uređenjima. Kada sam to shvatila, nisam više bila toliko ogorčena i znala sam da mi je ovo okruženje bilo potrebno da bih se promenila. To je bilo bogatstvo života, koje mi je Bog dao. Tada sam pomislila na ono što Biblija kaže: „Pogledajte ptice na nebu! Niti seju, niti žanju, niti sabiru u žitnice, a vaš Otac nebeski ih hrani. Zar vi ne vredite mnogo više od njih?” (Matej 6:26). Bog je rekao da ptice nebeske niti seju niti žanju, a ipak ih On hrani, a kamoli ljude. Bog ne želi da se pripremam, planiram ili razmatram buduće događaje, već želi da pustim da stvari idu svojim tokom. Pokušaj da sama razmišljam toliko unapred bilo je samo traženje nevolje; trebalo je da budem zadovoljna samo time da imam hranu i odeću. Iako je naša porodica imala finansijskih teškoća, i dalje smo mogli da sastavljamo kraj s krajem, i bila sam voljna da se u ovom okruženju pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, više ne trpeći nevolju i brigu za sutra.

Kasnije je stric prijatelja mog muža došao na odmor. Naučio je mog muža o lekovitim flasterima i metodama za lečenje bolova u leđima i nogama, a takođe ga je lečio besplatno. Posle nekog vremena, mom mužu je bilo mnogo bolje, a takođe je otvorio ordinaciju na pijaci za lečenje bolova u leđima i nogama, zarađujući nešto novca da dopuni porodični prihod. Nakon što je iskusio te stvari, moj muž je prestao toliko da se trudi da me spreči da verujem u Boga i nisam više toliko sputana kao pre kada izlazim da obavljam svoju dužnost. Posle toga, bolest mog muža se nekoliko puta vraćala, ali se više ne žalim na Boga zbog bolesti mog muža. Znam da je sve što Bog orkestrira dobro i treba da se pokorim Bogu i dobro obavljam svoju dužnost. To što sam mogla da se promenim na ovaj način rezultat je vođstva Božjih reči. Hvala Bogu!