82. Promišljanja o ideji „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”

Kad sam bio mlad, često sam viđao oca kako pomaže drugim porodicama u njihovim poslovima i, ko god bi mu se obratio sa nekom potrebom, on bi uvek pristajao da pomogne. Ponekad, čak i kad je bio zauzet porodičnim stvarima, bilo mu je previše neprijatno da odbije druge, pa je na kraju bio veoma omiljen. Razmišljao sam u sebi: „Kad priskočiš u pomoć onima koji su u nevolji, to ti donosi divljenje i pohvale. Kad odrastem, želim da budem dobar čovek kao što je moj otac.” Nakon što sam odrastao, pošto sam voleo da majstorišem oko električnih uređaja, kad god bi se komšijama pokvarili radio, televizor ili svetiljka, oni bi mi se obraćali za pomoć, a ja ih nisam tek tako odbijao. Mislio sam da mi time što mi se obraćaju za pomoć, drugi ljudi veruju i da me cene, te da ne smem da ih izneverim. Nakon što sam pronašao Boga, počeo sam da obavljam dužnosti u crkvi. Pošto sam se pomalo razumeo u računare, mogao sam da rešim većinu uobičajenih problema i, kud god bih otišao, braća i sestre su me molili da im pomognem oko problema sa računarima. Pristajao sam na svaki zahtev, smatrajući da, pošto su mi se obratili, braća i sestre mi veruju, tako da moram da dam sve od sebe da pomognem i da ih ne izneverim. Kasnije sam bio raspoređen da obavljam svoje dužnosti na drugom mestu i, povremeno kad bih dolazio kući, supruga bi mi govorila da nekoliko braće i sestara želi da im pomognem oko popravke računara, govoreći da, pošto sam vešt, čekaju da se vratim i popravim im računare. Nakon što sam to čuo, osećao sam još i više da mi braća i sestre veruju i, čak i ako sam bio zauzet dužnostima, davao sam prednost tome da im pomognem oko problema sa računarima.

U martu 2024. godine, vratio sam se u svoj rodni grad da zalivam pridošlice. Međutim, pošto sam tek krenuo da se obučavam, nisam znao kako da rešim neke probleme i poteškoće sa kojima su se suočavali, pa je trebalo da se više opremim istinama o vizijama. Braća i sestre su znali da sam se vratio, pa su svi, kad bi imali probleme s računarima, stalno dolazili kod mene u potrazi za rešenjem. Jednoga dana, dok sam tragao da razumem probleme pridošlica i opremim se istinama, pripremajući se da na sledećem okupljanju razgovaram u zajedništvu sa pridošlicama, jedan brat mi je prišao rekavši da ima problem sa računarom i da mu je potrebna moja pomoć da ga popravi. Osetio sam se pomalo nelagodno, razmišljajući u sebi: „Problemi pridošlica moraju hitno da se reše, a ja još treba da se opremim istinama o vizijama. Nemam baš mnogo vremena, ali, ako ga direktno odbijem, zar ga time neću razočarati? Da li će loše misliti o meni, govoreći da nemam ljubavi?” Zato sam ostavio po strani svoje dužnosti i otišao sam sa bratom da rešim problem sa njegovim računarom i potrajalo je sve do jedanaest ili dvanaest sati uveče dok ga nisam konačno popravio. Sutradan u podne, on je ponovo žurno došao, govoreći da opet ima problem s računarom i zamolio me je da ga još jednom pogledam. Prvobitno sam hteo da kažem da nemam vremena i da nađe nekog drugog da mu to popravi, ali su mi te reči zastale u grlu. Pomislio sam: „On mi poverava da mu popravim računar. Kako mogu da ga pustim da ode razočaran?” Zato sam još jednom ostavio po strani svoje dužnosti da bih popravio taj računar. Nakon detaljne provere i popravke, računar je mogao normalno da se koristi. Brat je radosno rekao: „Kad si ti ovde, osećam spokoj u srcu.” Kad sam to čuo, osetio sam se veoma zadovoljno i činilo mi se da me braća i sestre veoma cene i da sam u njihovom srcu čovek od poverenja. Međutim, pošto sam pomagao bratu da popravi računar, nisam se opremio istinama o vizijama kao što je trebalo, problemi pridošlica nisu na vreme bili rešeni i osećao sam izvesnu krivicu, razmišljajući: „Iako sam zadovoljio potrebe tog brata, odložio sam svoje dužnosti. Da li je to što sam uradio bilo u skladu sa Božjim namerama?” Drugom prilikom, jedna sestra je rano ujutru došla kod mene, govoreći da njen računar ne može pravilno da se poveže na internet, pa me je zamolila da ga proverim. Rekla je i da joj je sada, nakon što sam se vratio, mnogo zgodnije da traži od mene da joj popravim računar. Osetio sam se pomalo nelagodno, razmišljajući: „Vođe su nedavno proveravale rad i otkrile su da nekoliko pridošlica, za čije sam zalivanje odgovoran, ima neke nerešene predstave i probleme. Podsticali su me da se što pre opremim istinama o vizijama i da problemi pridošlica moraju hitno da se reše; kako da nađem vremena da popravim sestrin računar? Osim toga, računar te sestre nije hitno potreban, pa se ovaj problem može preneti braći i sestrama koji su specijalizovani za popravku računara.” Tu sestru sam hteo da odbijem, ali to naprosto nisam mogao da izustim, razmišljajući: „Sestra je sva radosna došla da me potraži. Budem li je odbio, zar neće zaista biti razočarana? Šta će tada misliti o meni?” Zato sam otišao da joj pomognem da popravi računar i potrajalo je sve do posle deset sati uveče dok konačno nisam završio tu popravku. Pošto sam pomagao sestri oko njenog računara, nisam imao vremena da razmišljam o problemima pridošlica, pa okupljanje nije dalo baš dobre rezultate. Tako sam, svaki put kad bi mi se braća i sestre obraćali za pomoć, uvek ostavljao po strani svoj glavni posao da bih popravljao njihove računare. Iako sam znao da time ozbiljno odlažem svoje dužnosti, kad god bi mi se oni obraćali, uvek mi je bilo previše neprijatno da ih odbijem.

Otvorio sam se svojoj supruzi i sa njom sam u zajedništvu razgovarao o svom stanju, a ona mi je dala da pogledam jedan video-zapis sa iskustvenim svedočenjem. U njemu sam pročitao odlomak Božjih reči: „Izreku ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ su u svaku osobu usadili porodica ili društvo u vidu jednog oblika moralnog vladanja koje ljudi moraju da poseduju u svom vladanju. Ako poseduješ ovo moralno vladanje, ljudi kažu da si plemenit, častan, da imaš integritet i da te društvo uvažava i veoma ceni. Budući da fraza ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’ potiče od ljudi i od Sotone, ona postaje predmet našeg raščlanjivanja i raspoznavanja, a nadalje i predmet našeg odricanja. Zašto frazu raspoznajemo i zašto je se odričemo? Hajde da prvo ispitamo da li je ova fraza tačna i da li je u pravu osoba koja se ponaša u skladu s njom. Da li je zaista plemenito biti osoba koja poseduje moralni karakter sa obeležjem ’daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’? Da li takva osoba poseduje istina-stvarnost? Poseduje li ljudskost koju stvorena bića treba da imaju i načela vladanja kojih treba da se pridržavaju o kojima Bog govori? Da li svi razumete frazu ’Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere’? Najpre svojim rečima objasnite šta ova fraza znači. (Ona znači da ako ti neko poveri neki zadatak, ne treba da žališ truda da ga obaviš.) Zar to inače ne bi trebalo da bude tako? Ako ti neko poveri neki zadatak, zar on o tebi nema visoko mišljenje? On o tebi ima visoko mišljenje, veruje ti i u tebe ima poverenje. Prema tome, bez obzira na to šta drugi ljudi od tebe traže da uradiš, treba da pristaneš i da to obaviš dobro i u potpunosti u skladu sa njihovim zahtevima, tako da oni budu srećni i zadovoljni. Ako tako postupiš, dobra si osoba. Posredno se izvodi zaključak da je merilo za odlučivanje da li si dobra osoba to da li je osoba koja ti je poverila zadatak zadovoljna. Može li se to objasniti na ovaj način? (Da.) Prema tome, zar nije lako da te drugi ljudi vide kao dobru osobu i da te društvo kao takvog priznaje? (Da.) Šta znači da je to ’lako’? To znači da to merilo nije naročito strogo i da nije nimalo plemenito” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Promišljajući o Božjim rečima, pomislio sam na to kako je otac od detinjstva uticao na mene. Video sam da, kad bi mu se seljani obratili za pomoć, on bi radije ostavljao po strani svoje porodične poslove da bi pravilno obavljao tuđe, te je na kraju zaslužio poverenje onih oko sebe. Zato sam mislio da je vladanje u skladu sa idejom „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere” ono što čoveka čini dobrim i dostojnim poverenja. Pošto sam voleo da majstorišem oko električnih uređaja, kad god bi se nekome pokvarili svetiljka, radio, televizor ili drugi uređaji, ako bi mi se obratili, uvek bih davao sve od sebe da im pomognem da te stvari poprave. Verovao sam da je to jedini način da se opravda poverenje koje drugi imaju u mene. Svaki put kad bih popravio tuđe stvari i čuo njihove pohvale i zahvalnost, osećao bih se tako srećno i smatrao da sam u njihovom srcu pouzdan i dobar čovek. Nakon što sam počeo da verujem u Boga, i dalje sam živeo prema tom gledištu. Zalivao sam pridošlice, a pošto sam tek počeo da se obučavam, imao sam mnogo nedostataka i nisam mogao jasno da besedim o nekim istinama, pa je trebalo da se dodatno opremim istinom o vizijama, jer sam jedino tako mogao dobro da obavljam svoju dužnost. Međutim, nisam se trudio oko svog glavnog posla. Kad su mi se braća i sestre obraćali za pomoć oko problema sa računarima, kako ih ne bih razočarao i kako bih očuvao dobru sliku koju su imali o meni, odmah bih ostavljao svoje dužnosti da njima pomognem oko problema s računarom. Shodno tome, nisam tragao za istinama koje se odnose na probleme pridošlica niti sam se njima opremao, a okupljanja nisu postigla dobre rezultate. Bio sam pod kontrolom gledišta „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”, uvek uzimajući u obzir to šta će braća i sestre misliti o meni i vrednujući ono što su mi ljudi poveravali više od sopstvene dužnosti. Nisam ispunjavao svoju dužnost. Kako sam sebe mogao da nazovem dobrim čovekom?

Kasnije sam razmišljao: „Zašto bih radije da ometam sopstvenu dužnost nego da odbijem tuđe zahteve? Kakav je to problem?” Tada sam pročitao Božje reči: „Neki ljudi kažu: ’Između onih koji „daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere” ima i mnogo onih koji ne žele da na račun drugih ljudi profitiraju. Cilj im je naprosto da daju sve od sebe da stvari dobro obave, ti ljudi zaista poseduju ovo moralno vladanje.’ Ta izjava nije tačna. Čak i ako ne traže bogatstvo, materijalnu imovinu ili bilo koju vrstu koristi, oni ipak streme renomeu. Šta znači ovaj ’renome’? On znači: ’Prihvatio sam zadatak koji mi je ta osoba poverila. Bez obzira na to da li je ta osoba prisutna ili ne, ukoliko dam sve od sebe da to dobro obavim i verno obavim ono što mi je poverila, pratiće me dobar glas. Makar će neki ljudi znati da sam dobra osoba, osoba izrazitog moralnog karaktera i neko vredan da se na njega ugledaju. Mogu da se pojavim među ljudima i da u grupi ljudi za sobom ostavim dobar utisak. To je vredno truda!’ Drugi ljudi kažu: ’„Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”, a pošto su nam ljudi to poverili, nezavisno od toga jesu li oni prisutni ili ne, njihove poslove treba dobro da obavimo i da do kraja budemo dosledni u tome. Čak i ako ne možemo da ostavimo trajno zaveštanje, makar iza leđa neće moći da nas kritikuju govoreći kako nismo ljudi od poverenja. Ne možemo dozvoliti da buduće generacije zbog toga budu diskriminisane i da trpe ovu vrstu grube nepravde.’ Za čime oni tragaju? I dalje tragaju za renomeom. Neki ljudi pridaju veliki značaj bogatstvu i materijalnim stvarima, dok drugi cene slavu i dobitak. Šta znači ’slava’? Koje konkretne izraze ljudi koriste za ’slavu’? Da se neko naziva dobrom osobom i nekim ko poseduje izrazito moralan karakter, uzorom, osobom punom vrlina ili svecem. Ima čak i nekih ljudi koji su, budući da su jednom prilikom uspeli da ’daju sve od sebe da verno obave sve što im drugi ljudi povere’ i poseduju takav moralni karakter, predmet stalnih pohvala, u toj meri da i njihovi potomci imaju koristi od njihovog renomea. Vidiš, ovo je daleko vrednije od sitnih koristi koje bi sada mogli da dobiju. Prema tome, polazište svakog onog ko se pridržava takozvanog moralnog standarda da ’daje sve od sebe da verno obavi sve što mu drugi ljudi povere’ nije tako jednostavno. Taj čovek ne samo da traži da ispuni svoje obaveze i odgovornosti kao pojedinac, već se toga pridržava da bi stekao lični dobitak ili ugled, bilo u ovom ili u sledećem životu. Naravno, ima i onih koji žele da izbegnu da ih iza leđa kritikuju i da sebe poštede sramote. Ukratko, za ljude koji to rade polazište nije jednostavno, zapravo polazište nije iz perspektive ljudskosti, kao ni iz ugla društvene odgovornosti ljudskog roda” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). „U svakoj zajednici ili grupi u društvu ljudi žele da ih drugi smatraju visokomoralnom, dobrom osobom, pouzdanom osobom, osobom od poverenja i nekim ko je dostojan da mu se povere zadaci. Svi oni žele da uspostave takvu sliku o sebi koja zavređuje poštovanje i druge navodi na pomisao da su dostojanstveni pojedinci od krvi i mesa sa osećanjima i odanošću, a ne neko hladnokrvno stvorenje ili nekakav stranac. Ako želiš da se uklopiš u društvo, da budeš prihvaćen i da nailaziš na odobravanje, prvo moraš da ih navedeš da te prepoznaju kao osobu izrazitog moralnog karaktera, kao nekog sa integritetom i od poverenja. Prema tome, kakve god zahteve da ti postave, daješ sve od sebe da im udovoljiš, da ih učiniš srećnim, a nakon toga od njih dobijaš pohvale koje poručuju da si osoba od poverenja izrazitog moralnog karaktera i da su ljudi spremni da se s tobom druže. Na taj način, u svom životu osećaš izvesno prisustvo. Ako možeš da naiđeš na odobravanje društva, širokih masa i svojih kolega i prijatelja, živećeš naročito okrepljujućim i zadovoljnim životom” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Božje reči su razotkrile glavni uzrok tog problema. Kad su ljudi u stanju da „verno obavljaju tuđe poslove”, to nije zato što žele da ispune svoje odgovornosti, već zato što žele da zadobiju ugled. Preispitujući sebe, video sam da je otac od detinjstva uticao na mene. Kad god bi se nekome pokvarili uređaji i oni bi zatražio moju pomoć, uvek sam na to pristajao. Sve to sam radio kako bih imao ugled u selu i da bi me drugi hvalili. Nakon što sam počeo da obavljam svoju dužnost, kad god bi mi se braća i sestre obratili sa problemima sa računarom, koliko god da sam bio zauzet svojom dužnošću, nisam smatrao da mogu da ih odbijem. Naročito kad bi braća i sestre govorili da sam tako vešt u popravkama, osećao sam se zaista zadovoljno, razmišljajući da je to znak da mi veruju. Da bih u srcu braće i sestara očuvao dobru sliku o sebi, iako sam vrlo dobro znao da problemi pridošlica i dalje nisu rešeni, te da treba više da se opremim jer mi istina o vizijama i dalje nije bila jasna, kad bi mi se braća i sestre obraćali za pomoć oko računara, premda to jesam želeo da odbijem, te reči naprosto nisam mogao da izustim iz straha da ih ne razočaram, kako ne bi pomislili da sam bezosećajan i na njih ostavio loš utisak. U stvarnosti, da su im ti računari hitno potrebni, bilo bi u redu da im povremeno pomognem da reše svoje probleme, ali nekima računari nisu bili hitno potrebni i mogli su da ih predaju braći i sestrama koji obavljaju dužnost popravke računara. Ipak, pošto nisam hteo da ih razočaram, uvek sam na to pristajao, bez obzira na to da li je to uticalo na moju dužnost, pa su, kao rezultat toga, moje dužnosti bile ometane. Veoma sam cenio svoju slavu i dobitak i radije sam odlagao svoju dužnost samo da bih očuvao dobru sliku u srcu drugih, te da bi drugi mislili da sam pouzdan i dobar čovek koji je pun ljubavi. Bio sam zaista sebičan i ogavan! Dužnost je nalog od Boga dat ljudima. To je odgovornost koju stvoreno biće iznad svega treba da izvršava, ali sam ja stvari koje su mi ljudi poveravali smatrao važnijim od svoje dužnosti. Koliko god da su bile teške stvari koje su mi drugi poveravali ili su oduzimale mnogo vremena, davao sam sve od sebe da ih dobro obavim, ne razmišljajući o tome kako da svoju dužnost obavim na način koji bi udovoljio Bogu. U srcu ljudi sam održavao dobru sliku o sebi, ali sam u Božjim očima postao čovek koji olako shvata svoju dužnost, obavljajući je bez odanosti ili nedostojan poverenja. Zaista nisam mogao da odredim prioritete i trčao sam pred rudu! Bog me je blagodario prilikom da zalivam pridošlice, nadajući se da ću tragati za istinom kako bih razrešio njihove različite predstave i probleme, omogućavajući im da spoznaju Božje delo i da na samom početku uspostave temelj na istinitom putu. Trebalo je da vodim računa o Božjim namerama i da, bez obzira na sve, ispunjavam svoje dužnosti.

Kasnije sam ponovo razmišljao: „Kako treba da se odnosim prema stvarima koje mi drugi poveravaju?” U traganju, pročitao sam Božje reči: „Ako zadatak koji ti je poveren ne iziskuje previše tvog vremena i energije i u granicama je tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge tako što ćeš dati sve od sebe, i da zadovoljiš njihove razumne i prikladne zahteve. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzima ti dosta vremena, u toj meri da ti nalaže da žrtvuješ svoj život, svoje odgovornosti i obaveze u ovom životu, a tvoje će dužnosti kao stvorenog bića biti svedene na najmanju meru i biće zamenjene, šta ćeš u tom slučaju uraditi? Treba da ga odbiješ, jer on nije tvoja odgovornost niti obaveza. Kad je reč o odgovornostima i obavezama u životu neke osobe, a koje nisu briga o roditeljima i podizanje dece, te ispunjavanje društvenih odgovornosti u društvu i u okviru zakona, najvažnije je da energija i vreme, kao i život neke osobe, budu utrošeni na izvršavanje dužnosti stvorenog bića, a ne da toj osobi neko poverava zadatak koji joj oduzima vreme i energiju. Ovo je stoga što Bog stvara ljude, daje im život i dovodi ih u ovaj svet i nije njihov posao da za druge obavljaju stvari i da ispunjavaju odgovornosti. Ljudi ponajpre treba da prihvate Božji nalog. Jedino je Božji nalog istinski nalog, a prihvatanje posla poverenog od čoveka znači da se neko ne bavi svojim pravim dužnostima. Niko nije pozvan da od tebe traži da svoju odanost, energiju, vreme ili čak svoju mladost i čitav život posvetiš poslovima koje ti je on poverio. Jedino je Bog pozvan da od ljudi traži da kao stvorena bića izvršavaju svoju dužnost. Zašto je to tako? Ako bilo koji poveren posao iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, to će te sprečiti da izvršavaš svoju dužnost kao stvoreno biće, pa čak i da slediš pravi put u životu. To će promeniti smer i ciljeve tvog života. To nije dobra stvar, već nepoželjan ishod” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Božje reči su mi ukazale na put primene. U ovom životu, Božji nalog je stvar koju ponajpre treba da prihvatimo i trebalo bi da ga izvršimo svim srcem i umom. Kad je reč o stvarima koje nam drugi poveravaju, moramo da razmotrimo da li će nam one oduzeti previše vremena i da li će ometati našu glavnu dužnost. Ako one ne oduzimaju previše vremena i ako nismo previše zauzeti svojom dužnošću, onda iz ugla ljudske savesti i razuma možemo da pomognemo u njihovom rešavanju. Međutim, ako će pomaganje drugima uticati na našu glavnu dužnost, onda treba da odbijemo i ne treba da nas obavezuje ideja iz tradicionalne kulture „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere.” Međutim, ja u prošlosti nisam imao nikakva načela u tome kako da se odnosim prema onome što mi drugi poveravaju. Ko god bi me zamolio za pomoć, nikada ga nisam odbijao i, shodno tome, sam ometao sopstvenu dužnost. Iako nema ničeg lošeg u pomaganju braći i sestrama da poprave računare, ako to oduzima mnogo vremena i odlaže moju dužnost, onda treba da odbijem i da braći i sestrama objasnim situaciju; oni će to razumeti. Ne treba da uvek uzimam u obzir to kako drugi na mene gledaju, već da umesto toga postupam u skladu sa Božjim rečima i načelima.

Jedne noći, dva brata su došla u moju kuću i rekli su da novi računar ne može da se uključi, te da je potrebno da ga pogledam. Osetio sam se nelagodno, razmišljajući: „Imam još nekog hitnog posla koji nisam završio i ako pristanem da pomognem da im se popravi računar, zbog toga ću sigurno kasniti u radu, međutim, budem li ih direktno odbio, šta će oni misliti o meni? Stigli bi srećni, a vratili bi se razočarani. Zar na njih ne bih ostavio loš utisak?” Shvatio sam da ponovo razmatram svoj status i sliku o sebi u srcu drugih, pa sam se u tišini u svom srcu pomolio Bogu, moleći Ga da me vodi da postupam u skladu sa načelima i da dam prioritet svojoj dužnosti. Setio sam se odlomka Božjih reči koji sam pročitao: „Ako zadatak koji ti je poveren ne iziskuje previše tvog vremena i energije i u granicama je tvog kova, odnosno ako imaš pravo okruženje i uslove, u tom slučaju, iz ljudske savesti i razuma, možeš da uradiš neke stvari za druge tako što ćeš dati sve od sebe, i da zadovoljiš njihove razumne i prikladne zahteve. Međutim, ako zadatak koji ti je poveren iziskuje značajnu količinu tvog vremena i energije, oduzima ti dosta vremena, u toj meri da ti nalaže da žrtvuješ svoj život, svoje odgovornosti i obaveze u ovom životu, a tvoje će dužnosti kao stvorenog bića biti svedene na najmanju meru i biće zamenjene, šta ćeš u tom slučaju uraditi? Treba da ga odbiješ, jer on nije tvoja odgovornost niti obaveza” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (14)”). Uz vođstvo Božjih reči, pronašao sam put primene. Trebalo je prvo da vidim u čemu je problem sa računarom, te ako za to ne bi bilo potrebno mnogo vremena i ako bi to bila jednostavna stvar, u tom slučaju bih pomogao da se to reši. Međutim, ako bi to bio veliki problem čije rešavanje iziskuje mnogo vremena, u tom slučaju bih ih uputio da se obrate braći i sestrama koji popravljaju računare. Zato sam uključio računar da proverim u čemu je problem i otkrio sam da je problem sa sistemom. To nije bilo nešto što se moglo brzo popraviti, pa sam rekao braći da sam zauzet svojom dužnošću i da nemam vremena da ga popravim i uputio sam ih da se obrate drugoj braći i sestrama za pomoć. Nakon što su to čuli, oni su se složili. Kad sam postupao u skladu sa Božjim rečima, braća nisu formirala nikakav negativan stav o meni kao što sam zamišljao, a ja sam se osećao veoma posramljeno.

Kroz ovo iskustvo, zadobio sam sposobnost raspoznavanja ideje iz tradicionalne kulture „Daj sve od sebe da verno obaviš sve što ti drugi ljudi povere”, a takođe sam razumeo da samim tim što neko pravilno obavlja ono što mu ljudi povere on nije zaista dobar čovek. Neko je zaista dobar čovek jedino kad svoju dužnost ispunjava svim srcem i snagom kako bi udovoljo Bogu. Osim toga, svoju dužnost više ne odlažem zato što ne mogu da otpustim očuvanje svog ugleda zbog koga se osećam obaveznim da svima uvek odgovorim potvrdno. Ova promena i razumevanje su nastali kao rezultat vođstva Božjih reči. Hvala Bogu!