9. Božje reči su me usmeravale da se oslobodim osećaja potisnutosti

Obavljam prevodilačke dužnosti u crkvi i uglavnom sam odgovorna za prevođenje Božjih reči na engleski. Krajem jula 2023. godine, starešine su sa nama u zajedništvu razgovarale o mnogim načelima prevođenja. Takođe su od nas tražili da budemo temeljni i precizni i da dobro obavimo posao prevođenja. Na taj način, više ljudi širom sveta moglo bi da čita reči koje Bog izražava, da prihvati Božje delo poslednjih dana i da se što pre vrati u Božju kuću. Bila sam puna odlučnosti. Osećala sam da su načela o kojima su starešine sa nama razgovarale u zajedništvu ispravila mnoga naša prošla odstupanja, dajući nam jasniji put u našim dužnostima. Želela sam težim naviše i da dobro obavim ovu dužnost.

Jedan od važnih zadataka u tačnom prevođenju Božjih reči jeste utvrđivanje prevoda duhovnih termina. Ovaj zadatak za nas nije lak. Prvo, broj duhovnih termina je veliki, a drugo, da bismo tačno preveli duhovne termine, moramo prvo jasno utvrditi kinesko značenje ovih termina, a zatim pronaći engleske reči sa sličnim značenjem. Da bismo utvrdili prevod svakog duhovnog termina, moramo da provedemo mnogo vremena i truda istražujući materijale, konsultujući različite izvore i raspravljajući. Mnogi termini se ne mogu rešiti nakon jedne diskusije i moramo nastaviti da se konsultujemo i diskutujemo. Ako naiđemo na probleme koje ne možemo da rešimo, moramo tražiti pomoć od starešina. Dakle, ovaj zadatak zahteva mnogo vremena i energije, a takođe zahteva i mnogo strpljenja. U početku, iako mi je bilo teško, kada sam pomislila na to kako me je Bog uzdigao da imam takvu sreću da obavljam tako važnu dužnost, osetila sam se malo motivisanije. Ali kasnije sam otkrila da duhovnih termina za koje trebalo standardizovati prevod ima sve više, da je teško odrediti tačan prevod za mnoge termine, i da čim se jedna teškoća reši, odmah se pojavljuje sledeća. Sećam se da smo jednom naišli na dva duhovna termina koja je bilo teško definisati i čak i nakon konsultacija i diskusije, i dalje nismo mogli da pronađemo prave engleske reči da ih izrazimo. Kasnije smo konačno uspeli da pronađemo relativno odgovarajuće reči, ali onda smo otkrili da i dalje ima propusta i morali smo ponovo da istražujemo materijale, konsultujemo profesionalne prevodioce i ponovo diskutujemo i tragamo. Od same pomisli na sve to zavrtelo mi se u glavi i osetila sam da se pritisak odjednom udvostručio. U sebi sam mislila: „Ovaj posao je složeniji od vezenja. Ako nastavimo da istražujemo, konsultujemo se i diskutujemo, koliko će to truda i energije zahtevati! Zaista nemam strpljenja za ovo! Osim toga, čak i ako se ova dva termina definišu, ostaje još toliko termina koje treba definisati i još uvek ne znam sa kakvim ću se teškoćama suočiti ili koliku ću cenu morati da platim! Obavljanje ove dužnosti je tako iscrpljujuće. Kada ću već jednom dobiti priliku da se malo odmorim?” Ponekad su nas i braća i sestre podsticali da požurimo sa prevodom, inače bi to uticalo na drugi posao. To me je stavilo pod još veći pritisak. Dodatno, pored ovog zadatka, morala sam i da proveravam prevode i tu bih nailazila na teškoće, a braća i sestre bi mi ponekad postavljali pitanja u vezi sa prevođenjem i ponekad ne bih imala nikakve ideje niti bih znala kako da rešim te probleme. Ove teškoće sa svih strana činile su da se osećam kao da me nešto guši i nisam mogla a da se ne osećam uznemireno i malodušno. Svakog dana sam se osećala sumorno, kao da mi kamen leži na srcu, i osećala sam da je obavljanje ove dužnosti preteško i naporno. Zavidela sam braći i sestrama čije su dužnosti delovale lakše, misleći kako bi bilo lepo da ja mogu da obavljam takve dužnosti, jer bih tada imala udobniji svakodnevni život. U to vreme, iako moj posao nije stao, bila sam pasivna u svojim dužnostima, obavljajući ih samo nevoljno. Uvek sam se osećala umorno, želeći da pravim pauze i opuštam se nakon što bih neko vreme obavljala svoju dužnost, i moj radni učinak je bio nizak. Ponekad, kada bih videla da treba obaviti mnogo zadataka, nisam razmišljala o tome kako da racionalno isplaniram svoje vreme da bih ih efikasno obavila. Umesto toga, radila sam bez ikakvog plana, kako naiđe, i dok sam to radila, stalno sam se žalila da ima previše posla. Jednom prilikom, više nisam mogla da podnesem potisnutost. Osećala sam stezanje u grudima i nisam mogla jasno da razmišljam, pa sam isključila kompjuter i izašla napolje sama da se malo smirim.

Tokom svog tihog razmišljanja, pomislila sam na to kako sam se tokom ovog perioda, svaki put kada bih naišla na problem ili teškoću, osećala uznemireno i potisnuto i zavidela bih braći i sestrama čije su dužnosti delovale lakše i sa manje teškoća. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i da ga treba brzo preokrenuti. Narednih nekoliko dana, često sam se molila Bogu, govoreći Mu o svom stanju i tražila sam Božje reči da razrešim svoje stanje. Jednog dana, pročitala sam odlomak Božjih reči koji me je zaista inspirisao. Svemogući Bog kaže: „Ceo proces izgradnje barke bio je pun poteškoća. Ostavimo, na trenutak, po strani to kako je Noje izlazio na kraj sa udarima vetra, vrelim suncem i kišom koja ga je šibala, sa žestokim vrućinama i ljutim mrazevima, sa četiri godišnja doba, iz godine u godinu. Hajde, prvo, da govorimo o tome kako je izgradnja barke bila kolosalni poduhvat, o Nojevoj pripremi različitih materijala i bezbrojnim poteškoćama s kojima se suočavao tokom izgradnje barke. Šta su te poteškoće obuhvatale? Suprotno opažanjima ljudi, neki fizički zadaci se nisu uvek uspešno završavali iz prve i Noje je morao da se suoči sa mnogim neuspesima. Nakon što bi nešto završio, ako je to izgledalo pogrešno, on bi ga rasklopio i nakon što bi završio s rasklapanjem, morao bi da pripremi materijal i da sve ponovo uradi. To nije bilo kao u modernoj epohi, gde se sve radi s elektronskom opremom i, kada se jednom postavi, rad se dalje obavlja prema zadatom programu. Kad se danas takav rad obavlja, on je mehanizovan, pa kad jednom uključite mašinu, ona može da završi sav posao. Ali, Noje je živeo u doba primitivnog društva, gde se sav rad obavljao ručno, a sve poslove ste morali obaviti svojim rukama, koristeći svoje oči i um, vlastitu marljivost i snagu. Naravno, najviše od svega, ljudi su morali da se oslanjaju na Boga; trebalo je da traže Boga svuda i uvek. U procesu suočavanja sa svim vrstama poteškoća, i u danima i noćima provedenim u izgradnji barke, Noje je morao da se suoči ne samo sa raznim situacijama tokom izvođenja ovog kolosalnog poduhvata, već i sa različitim okruženjima oko njega, sa podsmehom, ogovaranjem i verbalnim zlostavljanjem drugih. (…) I kada se suočio sa svim vrstama problema, s teškim situacijama i izazovima, Noje se nije povukao. Dok su neki od njegovih teških inženjerskih poduhvata često propadali i trpeli štetu, iako se Noje u svom srcu osećao uzrujano i zabrinuto, setio bi se Božjih reči, prisetio bi se svake reči koju mu je Bog zapovedio i kako ga je Bog uzdigao, pa bi tada često osetio i nalet motivacije: ’Ne smem da odustanem, ne smem da odbacim ono što mi je Bog zapovedio i poverio da uradim. Ovo je Božji nalog i, pošto sam ga prihvatio, pošto sam čuo Božji glas i reči koje je Bog izgovorio, pošto sam ovo prihvatio od Boga, onda treba da se pokorim u potpunosti, jer je to ono što bi ljudsko biće trebalo da postigne.’ Stoga, bez obzira na to s kojim se teškoćama suočavao, bez obzira na to s kakvim se podsmehom ili klevetama susretao, bez obzira na to koliko je njegovo telo bilo iscrpljeno i umorno, on nije napustio ono što mu je Bog poverio, već je stalno imao na umu svaku reč onoga što je Bog rekao i zapovedio. Bez obzira na to kako se njegova okolina menjala i sa kolikom se poteškoćom suočavao, verovao je da ništa od toga neće trajati zauvek, da Božje reči nikada neće nestati i da će se sigurno ostvariti samo ono što je Bog zapovedio da se uradi. Noje je imao istinsku veru u Boga i pokornost kakvu je i trebalo da poseduje, i nastavio je da gradi barku koju mu je Bog rekao da izgradi. Dan za danom, godinu za godinom, Noje je bivao stariji, ali njegova vera se nije smanjivala i nije bilo promene u njegovom stavu i odlučnosti da izvrši Božji nalog. Iako je bilo trenutaka kada je njegovo telo bilo umorno i iscrpljeno, kada se razboleo, kada je bio slab u svom srcu, njegova odlučnost i upornost da izvrši Božji nalog i da se pokori Božjim rečima nisu opadali. Tokom godina Nojeve gradnje barke, on je upražnjavao slušanje i pokoravanje rečima koje je Bog rekao, i takođe je primenjivao važnu istinu potrebnu stvorenom biću i običnom čoveku da bi izvršio Božji nalog” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Treći ekskurs (2. deo)”). Dok sam promišljala o Božjim rečima, osećala sam se duboko posramljeno. Razmišljala sam o dobu bez elektronskih uređaja – Noje je morao da sagradi ogromnu barku sopstvenim rukama, a teškoće i pritisci sa kojima se suočavao bili su ogromni. Tokom 120 godina izgradnje barke, koliko truda i vremena je morao da uloži, koliko posla je morao da obavi i sa koliko teškoća i neuspeha se suočio je nešto što je ljudima danas teško zamisliti. Osim toga, morao je da se suoči i sa nerazumevanjem svoje porodice i ismevanjem i uvredama onih oko sebe. Ali on nije klonuo duhom niti odustao zbog velikog pritiska i njegova istinska vera i pokornost Bogu omogućili su mu da nepokolebljivo ispuni Božji nalog. Upoređujući sebe u svetlu ovoga, teškoće i pritisci sa kojima sam se suočavala bili su ništa u poređenju sa Nojevim. Iako je posao prevođenja uključivao mnogo detalja i izazova, starešine su sa nama razgovarale u zajedništvu o načelima, a tu su bila i druga braća i sestre sa kojima sam sarađivala, i kada bismo naišli na teškoće koje nismo mogli da rešimo, mogli smo da tražimo pomoć od starešina. Na ovaj način, teškoće i problemi su mogli biti rešeni, a posao je mogao normalno da napreduje. Ali pošto nisam htela da platim cenu niti da se potrudim da razmislim o stvarima, osećala sam da je obavljanje ove dužnosti preteško i da je pritisak prevelik i čak sam pomišljala da pređem na lakšu dužnost. U stvarnosti, to je bila želja da dignem ruke od dužnosti i da izdam Boga. Moja vera je bila premala, i nisam imala pokornost Bogu; bila sam potpuno nedostojna poverenja. Takođe sam videla da se Noje, kada se suočavao sa teškoćama i pritiscima, molio Bogu i oslanjao se na Njega. A kada sam se ja suočila sa teškoćama i pritiscima, samo sam ih držala u sebi, ne znajući da se oslonim na Boga i da tražim rešenje, i kao rezultat toga, činilo mi se da pritisak stalno raste. Morala sam da se ugledam na Noja i da naučim da se oslanjam na Boga. Kasnije, kada sam ponovo naišla na teškoće u svojim dužnostima, u početku bih i dalje osećala neki pritisak, ali razmišljanje o Nojevoj priči dalo bi mi snagu da se pobunim protiv svog tela. Moleći se i oslanjajući se na Boga i diskutujući i tragajući zajedno sa braćom i sestrama, našli smo relativno odgovarajuća rešenja za neke probleme. Osećala sam se sigurnije i radosnije u srcu i više se nisam stalno mrštila.

Nešto kasnije, sestra sa kojom sam sarađivala imala je druge zadatke, tako da sam ja jedina vodila računa o prevodilačkom poslu. Osim toga, u timu su bile tri nove sestre kojima je trebalo dati smernice da se upoznaju sa poslom. Sve ove stvari zajedno činile su da osećam veliki pritisak. Iako sam svaki dan sedela ispred kompjutera i noge mi se nisu kretale, moj um je neprestano „jurio”. Ne samo da sam morala da završim svoje zadatke, već sam morala i da pratim rad ostalih u timu i da na vreme rešavam probleme. Ponekad sam čak morala da komuniciram sa braćom i sestrama iz drugih timova o problemima. Uvek je bilo toliko toga za rešavanje, a moj um je bio stalno napet. Svake noći kada bih legla, u sebi sam mislila: „Obavljanje ove dužnosti je tako iscrpljujuće. Kada ću moći malo da se odmorim? Razmišljati o problemima po ceo dan, biti pod stalnim pritiskom – zar to neće uticati na moje zdravlje? Kada ću moći da obavljam svoje dužnosti lako i po ustaljenom redu? Tako neću morati da budem toliko umorna.” Opet, nisam mogla a da ne pomislim da pređem na lakšu dužnost. Kasnije, iako sam bila zauzeta, to je bilo samo zato što sam se plašila da ne odložim posao, pa sam ga obavljala nevoljno. Moje srce je bilo ispunjeno potisnutim negativnim emocijama. Često bih se naljutila i izgubila strpljenje zbog sitnica i često sam gubila strpljenje kada sam sa drugima komunicirala o poslu. Jedne večeri, kada sam dugo objašnjavala neki posao tek pridošloj sestri, izgubila sam strpljenje i moj ton je odavao nestrpljenje. Nakon što sam završila sa govorom, osetila sam kajanje i shvatila sam da bi takav razgovor sa sestrom, koja je tek došla, mogao da je sputa. Shvatila sam da moje stanje nije ispravno i da se gušim u potisnutim emocijama, pa sam se narednih dana molila i razmišljala o tome šta je moj problem.

Jednog dana, videla sam odlomak Božjih reči koji se navodi u videu sa iskustvenim svedočenjem: „Tri uzroka i razloga zbog kojih se ta negativna emocija sputanosti javlja kod ljudi. Prvi je u tome da mnogi ljudi, bilo u svom svakodnevnom životu ili u procesu obavljanja svojih dužnosti, osećaju da ne mogu da rade ono što im se prohte. (…) Šta znači nemoć da radiš ono što ti se prohte? To znači nemoć da postupaš prema svakoj želji koja ti prođe kroz misli. Sposobnost da rade šta požele, kad to požele i kako to žele predstavlja zahtev koji ovi ljudi imaju kako u svom poslu tako i u životu. Međutim, iz raznih razloga, obuhvatajući zakone, životne sredine, odnosno pravila, sisteme, odredbe i disciplinske mere neke grupe i tome slično, ljudi ne mogu da postupaju shodno sopstvenim željama i uobraziljama. Shodno tome, u dubini srca osećaju se sputano. Iskreno rečeno, do ove sputanosti dolazi zato što se ljudi osećaju ogorčeno – neki čak osećaju da im je naneta nepravda. Nemoć da čovek radi ono što mu se prohte, nazovimo to običnim rečima, znači da čovek ne može da postupa shodno svojoj volji – znači da čovek ne može da bude samovoljan ili da sebi slobodno povlađuje usled raznih razloga i ograničenja različitih objektivnih okruženja i stanja. Na primer, neki su ljudi uvek površni i iznalaze načine da zabušavaju dok obavljaju svoje dužnosti. Crkveni posao ponekad zahteva užurbanost, ali oni naprosto žele da rade kako im se prohte. Ako se nekoliko dana fizički ne osećaju sasvim dobro ili su loše volje i neraspoloženi, neće biti spremni da podnose muke i da plate cenu za obavljanje crkvenog posla. Naročito su lenji i željni udobnosti. Kad im nedostaje motivacija, telo im postaje tromo i nevoljni su da se pokrenu, ipak, plaše se da će ih starešine orezivati i da će ih braća i sestre nazvati lenjim, pa im nema druge nego da nevoljno obavljaju posao zajedno sa svima drugima. Međutim, zbog toga će se osećati krajnje nenaklonjeno, nesrećno i nevoljno. Osećaće da im je naneta nepravda, osećaće se uvređeno, iznervirano i iscrpljeno. Oni žele da postupaju shodno svojoj volji, ali se ne usuđuju da se odupru ili da se usprotive zahtevima i odredbama Božje kuće. Shodno tome, s vremenom u njima počinje da nastaje određena emocija – sputanost. Kad ta emocija sputanosti u njima pusti koren, postepeno će početi da deluju bezvoljno i slabo. Poput mašine, više neće imati jasno razumevanje o onome što rade, već će i dalje svakodnevno raditi ono što im se kaže, na način kako im je rečeno. Iako će spolja posmatrano nastaviti da svoje zadatke obavljaju bez zaustavljanja, bez zastajkivanja, ne iskačući iz okruženja obavljanja svojih dužnosti, u srcu će se ipak osećati sputano, i smatraće da im je život iscrpljujuć i pun nepravde” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da ljudi mogu razviti negativne emocije depresije jer su lenji, uvek teže da rade po svom i žele telesnu udobnost, a ne da pate. Kada im dužnosti više ne dozvoljavaju da rade po svom ili da žive na slobodan i popustljiv način, postaju veoma nevoljni i vremenom se javljaju potisnute emocije. Upoređujući ovo sa sobom, shvatila sam da sam težila telesnoj udobnosti, nadajući se da ću dane provoditi opušteno i da ću svoje dužnosti obavljati automatski, bez ikakvih teškoća i bez da me iko požuruje. U početku, kada sam standardizovala prevod duhovnih termina, bila sam željna da obavim ovaj zadatak, a kada je bilo teškoća, mogla sam da ih prevaziđem. Ali kako su teškoće postajale sve brojnije, osetila sam da moram da podnesem mnogo patnje i platim visoku cenu da bih to dobro uradila, pa sam postala nevoljna i osećala sam da je ova dužnost previše iscrpljujuća. Iako sam znala da ne smem da odlažem posao i naizgled sam se mučila s njim, u sebi sam se osećala potpuno iscrpljeno, samo se nadajući da ću jednog dana moći da se odmorim i malo se opustim. Kasnije, kada su me braća i sestre požurivali da ubrzam napredak i kada je moja saradnica bila odsutna, moj obim posla se povećao, a ja sam morala sam da uložim još više vremena i energije, ponovo sam počela da osećam otpor u srcu. Pošto sam se plašila da ne odložim napredak, takođe sam samo nevoljko obavljala svoju dužnost, radeći i gunđajući u sebi, osećajući veliku nepravdu. Svaki dan sam živela gušeći se u potisnutosti, potištena i razdražljiva, i život mi je delovao zaista naporno. Shvatila sam da me u svojim dužnostima zanima samo to da li je mom telu udobno. Bila sam tako lenja i lišena savesti i razuma, i toliko sam razočarala Boga.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči: „Ako ljudi neprekidno traže fizičku udobnost i sreću, ako stalno streme fizičkoj sreći i udobnosti, i ne žele da pate, onda bi ih čak i malo fizičke patnje, kad pate nešto više od drugih, odnosno ako se osećaju malo više prezaposlenim nego inače, navelo da se osećaju sputano. To je jedan od uzroka sputanosti. Ako manju količinu fizičke patnje ljudi ne smatraju nečim naročitim i ako ne streme fizičkoj udobnosti, već umesto toga streme ka istini i traže da ispune svoje dužnosti kako bi udovoljili Bogu, oni tada često neće osećati fizičku patnju. Čak i ako se povremeno osećaju pomalo prezauzeto, izmoreno ili istrošeno, nakon što odu na spavanje, probudiće se osećajući se bolje, pa će nastaviti sa svojim poslom. Težište će im biti na njihovim dužnostima i na njihovom poslu; manji fizički zamor neće smatrati velikim problemom. Međutim, kad problem nastane u ljudskom razmišljanju i ljudi stalno streme fizičkoj udobnosti, kad se njihovom fizičkom telu u bilo kom trenutku nanese manja nepravda ili ne mogu da pronađu zadovoljstvo, u njima će nastati određene negativne emocije” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „Da bismo uspeli da shvatimo prirodu, pored otkrivanja stvari koje ljudi vole po svojoj prirodi, takođe moramo otkriti neke od najvažnijih aspekata u vezi sa njihovom prirodom. Na primer, mišljenja ljudi o stvarima, njihove metode i ciljevi u životu, životne vrednosti i pogledi na život, kao i njihovi stavovi i ideje o svemu u vezi sa istinom. To su sve stvari iz dubine ljudske duše, i neposredno su povezane sa preobražajem naravi. Kakav je, dakle, pogled iskvarenog ljudskog roda na život? Može se reći da je ovakav: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Svi ljudi žive za sebe; iskreno rečeno, žive zarad telesnog. Žive samo da bi jeli. Na koji se način takva egzistencija razlikuje od života životinja? U takvom načinu života nema nikakve vrednosti, a kamoli smisla. Ono na šta se oslanjaš da bi živeo u svetu, ono za šta živiš i način na koji živiš, to je ono što čini tvoj pogled na život i sve je to povezano sa suštinom ljudske prirode. Detaljnom analizom ljudske prirode uvidećeš da se svi opiru Bogu. To su sve đavoli i nema istinski dobrog čoveka. Samo ćeš detaljnim analiziranjem ljudske prirode stvarno upoznati iskvarenost i ljudsku suštinu i shvatiti njegovu pravu pripadnost, šta mu zaista nedostaje, čime bi ga trebalo opremiti i kako bi trebalo da proživi u ljudskom obličju. Detaljno analizirati ljudsku prirodu nije lako i ne može se postići a da se ne dožive Božje reči ili prava iskustva” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta treba znati o preobražaju sopstvene naravi”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da depresivne emocije ne nastaju zato što je obavljanje dužnosti previše iscrpljujuće, već zato što nešto nije u redu sa mislima i stavovima ljudi. Ako čovek traži da ispuni svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu, onda će, kada naiđe na teškoće u svojoj dužnosti, razmišljati samo o tome kako da se osloni na Boga da ih reši i neće se gušiti u negativnim emocijama, osećajući otpor i potisnutost. Zatim, kada se teškoće reše, osećaće spokoj i radost u srcu i neće osećati nepravdu zato što je patio ili se iscrpeo. Razlog zašto sam postajala negativna, osećala otpor, pa čak i potisnutost kada sam malo patila ili se malo umorila bio je taj što sam težila lakoj dužnosti bez teškoća, a kada sam morala naporno da radim ili da malo više patim, postajala sam nevoljna. To je pokazalo da su moja razmišljanja i stanovišta bila pogrešna. Nakon pažljivog razmišljanja, otkrila sam da sam uvek sledila Sotonine filozofije „Budi dobra prema sebi” i „Život je kratak, pa uživaj dok možeš”. Verovala sam da ljudi treba da budu dobri prema sebi i da izbegavaju previše patnje. Kada sam bila u školi, videla sam neke drugove kako uče do kasno u noć, sumanuto rešavajući gomile zadataka da bi upisali dobar univerzitet, ali mislila sam da je to preteško i naporno i da ne treba da budem tako stroga prema sebi. Nakon upisa na univerzitet, iako sam studirala engleski prevod, nikada nisam planirala da radim u toj oblasti jer sam osećala da je taj posao previše orijentisan na detalje i previše mentalno iscrpljujuć. Samo sam želela da nađem lak posao, da zaradim nešto novca i živim udoban život. Nakon što sam došla u Božju kuću da obavljam svoju dužnost, i dalje sam živela po ovim sotonskim filozofijama. Samo sam želela da opušteno obavljam svoje dužnosti, da nemam teškoća i da me niko ne pritiska za napredak, i da samo provodim dane radeći automatski. Tako da, kada sam imala neke teškoće u poslu i podnela malo više fizičke patnje, žalila sam se na teškoće i patnju, nevoljko se noseći sa poslom. Čak sam svoje nezadovoljstvo iskaljivala na drugima i takođe sam želela da pređem na lakšu dužnost. Razmišljajući o tome, u početku sam zaista želela da pravilno obavim ovu dužnost, ali ova želja i odlučnost su odjednom postale privid i prazne reči samo zato što je moje telo malo patilo. Kada je moje telo moralo da prođe kroz trenutne teškoće, postajala sam negativna i puna otpora, odugovlačeći sa svojom dužnošću i utičući na napredak posla. Ne samo da nisam osećala nikakvu krivicu ili samoprekor, već sam čak osećala nepravdu zbog patnje svog tela. Bila sam zaista svojevoljna i sebična! Živela sam u skladu sa ovim sotonskim otrovima, postajući izuzetno lenja i pohlepna za udobnošću, nesposobna da podnesem bilo kakvu teškoću i lišena bilo kakve normalne ljudskosti. Ako bih nastavila ovako, ne samo da ne bih ispunila svoju dužnost, već bih mogla i da odustanem od nje i odložim je u bilo kom trenutku, čak dotle da bih prekidala i ometala rad i da bi me na kraju Bog s gnušanjem odbacio. Tokom tog perioda, takođe sam postepeno saznala za neku braću i sestre koji su otpušteni jer su bili neodgovorni u svojim dužnostima i ozbiljno su odlagali rad Božje kuće. Osećala sam se prilično uplašeno, ne želeći da sledim njihov put neuspeha. Razmišljajući o tome, kao stvoreno biće, obavljanje moje dužnosti je najvažnija stvar u mom životu i moram dati sve od sebe da to dobro uradim. Bez obzira na to koliki trud ili kolika cena su potrebni, ili koliko telesne udobnosti i uživanja moram da se odreknem, sve je vredno toga. Morala sam odmah da preokrenem svoje stanje i ispunim svoju dužnost.

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Kao odrasla osoba, treba da se nosiš sa ovim stvarima – bez prigovaranja ili opiranja, i naročito bez njihovog izbegavanja ili odbacivanja. Lutati kroz život, besposličariti, raditi stvari kako ti se prohte, biti svojevoljan ili hirovit, raditi ono što želiš i ne raditi ono što ne želiš – to nije stav koji u životu treba da ima odrasla osoba. Svaka odrasla osoba mora da preuzme odgovornosti odrasle osobe, bez obzira na količinu pritiska s kojim se suočava, kao što su nedaće, bolesti, pa čak i razne teškoće – to su stvari koje svako treba da iskusi i podnese. One su deo života normalne osobe. Ako ne možeš da podneseš pritisak ili izdržiš patnju, to znači da si previše krhak i beskoristan. Svako ko živi mora da podnese ovu patnju i niko ne može da je izbegne. Bilo da je to u društvu ili u Božjoj kući, svima je isto. Ovo je odgovornost koju treba da izdržiš, teško breme koje odrasla osoba treba da nosi, stvar koju treba da prihvatiš i ne treba da je izbegavaš” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). „Svi oni koji istinski veruju u Boga jesu pojedinci koji se posvećuju svom pravom poslu, svi su spremni da obavljaju svoje dužnosti, kadri su da prihvate deo posla i dobro ga izvrše shodno svom kovu i propisima Božje kuće. Naravno, isprva može biti izazovno uklopiti se u ovakav život. Možeš da osetiš fizičku i psihičku iscrpljenost. Međutim, ako zaista imaš rešenost da uradiš svoj deo i spremnost da postaneš normalna i dobra osoba i postigneš spasenje, onda moraš da platiš neku cenu i dozvoliš Bogu da te dovede u red. Kad osetiš poriv da budeš samovoljan, protiv toga moraš da se pobuniš i da to otpustiš, postepeno smanjujući svoju samovolju i sebične želje. Moraš da tražiš Božju pomoć u ključnim stvarima, u odsudnim trenucima i u najvažnijim zadacima. Ako zaista imaš rešenost, onda treba da tražiš od Boga da te prekori i disciplinuje, i da te prosveti, kako bi mogao da shvatiš istinu; tako ćeš postići bolje rezultate. Ako zaista imaš rešenost i moliš se Bogu u Njegovom prisustvu i preklinješ Ga, Bog će delovati. On će promeniti tvoje stanje i tvoje misli. Ako Sveti Duh obavi manji posao, malo te pokrene i malo te prosveti, srce će ti se promeniti i tvoje će se stanje preobratiti. Kad dođe do ovog preobražaja, osetićeš da živeti ovako nije sputavajuće. Tvoje stanje i emocije sputanosti će se preobratiti i ublažiti i biće drugačiji nego ranije. Osetićeš da ovakav život nije zamoran. Pronaći ćeš zadovoljstvo u obavljanju svoje dužnosti u kući Božjoj. Osetićeš da je dobro živeti, vladati se i obavljati svoju dužnost na ovaj način, trpeti teškoće i platiti cenu, poštovati pravila i izvršavati stvari na osnovu načela. Osetićeš da je to život kakav normalni ljudi treba da imaju. Kad živiš prema istini i svoju dužnost dobro obavljaš, osetićeš da ti je srce postojano i spokojno i da tvoj život ima smisla” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Božje reči govore o „Božje reči govore o „teškom bremenu koje odrasla osoba treba da nosi.” Dok sam iznova i iznova razmišljala o ovoj frazi, srce mi se malo razvedrilo. Svi na ovom svetu nose terete u životu, kao što su pritisak na poslu, težak teret porodice, i tako dalje. Odrasla osoba sa normalnom ljudskošću treba da nosi svoje terete i ne treba da se žali ili da ih izbegava. Sada obavljam svoju dužnost u Božjoj kući. Trebalo bi da se ispravno suočim sa različitim teškoćama na koje nailazim u svojoj dužnosti, da ih prihvatim i da dam sve od sebe da je dobro obavim. Bez obzira na to koliko je teško ili bolno, ne treba da odustanem od svoje dužnosti ili da se gušim u depresivnim emocijama, već da se, umesto toga, suočim sa izazovom i dobro uradim ono što treba da se uradi. To je način na koji odrasla osoba treba da se ponaša i manifestacija normalne ljudskosti. Sada obavljam prevodilačke dužnosti. Da bih dobro obavila ovu dužnost, moram da budem temeljna i precizna i da prevaziđem svaki problem jedan po jedan. Sada se Božje delo ubrzava, a jevanđelje se širi širom sveta. Bog hitno želi da se Njegove reči prošire na svaku zemlju. Samo brzim prevođenjem knjiga Božjih reči možemo omogućiti braći i sestrama u svim zemljama da što pre jedu i piju Božje reči i omogućiti da više Božjih ovaca čuje Njegov glas i dođe pred Njega. Razmišljala sam o tome kako je moja sposobnost da obavljam tako važnu dužnost Božje uzdizanje, zato treba da odbacim svoje gledište težnje za telesnom udobnošću i da svoje dužnosti obavljam svom snagom. Kada naiđem na teškoće ili se osetim pod pritiskom, moram se više moliti Bogu, tražeći od Njega da me prosveti i vodi kako bih mogla da primim Njegovu pomoć i usmeravanje. Na ovaj način, mogu postepeno da se oslobodim svog stanja potisnutosti i da ispunim svoju dužnost.

Nešto kasnije, starešine su nam organizovale zadatak, koji je zahtevao proveru prevoda dve knjige u skladu sa načelima. Ovaj zadatak je bio prilično zasnovan na načelima, a obim posla je takođe bio prilično velik. U početku smo naišli na mnoge probleme i nismo znali kako da ih rešimo. Kada sam videla te probleme, osećala sam se preopterećeno, misleći: „Ovi problemi su prilično složeni, tako da bih morala da se smirim da bih shvatila specifičan kontekst svakog problema i takođe da koristim načela da procenim kako da ih na odgovarajući način rešim. Sve će to oduzeti mnogo vremena i energije.” Razmišljajući o patnji koja predstoji, nisam mogla a da se ne osetim nevoljno. Kasnije, razmišljajući o tome kako je ovo moja dužnost i da moram da je dobro obavim, shvatila sam da moram da se pobunim protiv svog tela i ispunim svoje odgovornosti. Zato sam ozbiljno razgovarala u zajedništvu i istraživala ova pitanja sa svojom braćom i sestrama. Tokom ovog procesa, takođe sam se molila Bogu da nas prosveti i usmeri da bismo mogli da razjasnimo načela, da bismo mogli dobro da proverimo dve knjige i da tačno ispravimo svaki problem. Nakon molitve, zapravo sam se pobunila protiv svog tela. Prvo bih pažljivo čitala i razmišljala o načelima, a zatim bih strpljivo diskutovala o svakom problemu sa braćom i sestrama. Kada je bilo neslaganja, tragali bismo za načelima i diskutovali dok ne bismo postigli dogovor. Neki problemi su bili prilično teški i rešeni su tek nakon ponovljenih diskusija. Iako su diskusije ponekad trajale do kasno i bila sam fizički umorna, osećala bih mir i radost u srcu, jer moleći se Bogu i zapravo sarađujući, ne samo da sam razjasnila načela koja ranije nisam razumela, već sam se takođe uzdržala od udovoljavanja svom telu i dala sve od sebe da obavim ovaj zadatak. Moje srce je tako bilo ispunjeno zadovoljstvom.

Narednih nekoliko dana, i dalje je bilo pritiska na poslu, a takođe bismo nailazili na neke probleme i teškoće koje je bilo teško rešiti. Ponekad, kada bih pomislila na to kako će moje telo morati da pati da bi rešilo te probleme, i dalje bih se osećala nevoljnom, ali kada bih se setila ovog nedavnog iskustva, osećala bih da više ne mogu biti svojevoljna ili se prepuštati udobnosti, i molila bih se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri da preokrenem svoje stanje. U isto vreme, zapravo sam sarađivala i uradila sve što sam mogla. Postepeno, teškoće na koje smo nailazili rešavane su jedna po jedna. Nakon što sam ovo iskusila, shvatila sam da neke teškoće nije tako teško rešiti i da sam se, zato što sam živela u iskvarenoj naravi, uvek osećala uznemireno i potisnuto. U stvarnosti, kada sam promenila svoj način razmišljanja i oslonila se na Boga da iskusim stvari, ove teškoće su prestale da budu teškoće. Sada, kada naiđem na probleme koje je teško rešiti, mogu svesno da se pobunim protiv svog tela i više nisam zarobljena u potisnutim emocijama po ceo dan kao pre. Sve je to zahvaljujući usmeravanju Božjim rečima. Hvala Bogu!