90. Nakon propasti moje želje za blagoslovima
Godine 2009, jedna moja rođaka mi je propovedala Božje jevanđelje carstva. Rekla mi je da u poslednjim danima Bog izražava istinu da bi pročistio našu iskvarenost, spasao ljudski rod od greha i oslobodio nas od ovog mučnog života, te da bi nas na kraju doveo do predivnog odredišta, gde više neće biti ni bola ni tuge. Čim sam to čula, pomislila sam: „Pa, zar to nije upravo život za kojim sam oduvek čeznula?” Tada sam radosno prihvatila Božje delo poslednjih dana i ubrzo počela da obavljam svoju dužnost u crkvi. Narednih nekoliko godina, sve je bilo u redu s mojom porodicom i život nam je tekao glatko. Često sam se zahvaljivala Bogu i bila sam još više motivisana da napuštam stvari i da se dajem.
Zatim, jednog popodneva u jesen 2019, moja najstarija ćerka je dobila telefonski poziv iz policijske stanice. Na gradilištu na kome je moj muž bio izvođač radova dogodila se nesreća. Jedan radnik migrant je nesrećnim slučajem poginuo na poslu, a mog muža su odveli u pritvorski centar da čeka dalje postupanje. Kad sam čula tu vest, um mi se paralisao. Pomislila sam u sebi: „Kako je ovo moglo da se desi? Koliko ćemo morati da platimo odštetu? Mi ionako nemamo novca; uopšte ne možemo to da priuštimo. Ako mi je muž u pritvoru, zar naša porodica neće biti uništena?” Nisam mogla ni da opišem šta sam u sebi osećala. Moja ćerka je prigovorila: „Zar ti ne veruješ u Boga? Kako je ovako nešto ipak moglo da se desi našoj porodici?” Kad su kod kuće čuli za to, neki naši rođaci su se žalili: „Kakva loša sreća da im se ovo desi! Zar sav novac koji su zaradili tokom godina nije bio uzalud?” Drugi su govorili: „Ko zna koliko će morati da plate!” Slušajući ih kako svi uglas pričaju, a da mi niko ne nudi pomoć da prikupim novac, već umesto toga iznose bezosećajne primedbe, osetila sam se duboko obeshrabreno. Povrh svega, bila sam zabrinuta da će porodica preminulog radnika doći da nam pravi probleme. Tih nekoliko dana, bila sam prestravljena i uznemirena. Nisam mogla dobro ni da jedem ni da spavam. Kad god bih pomislila na tu odštetu, preplavio bi me osećaj zabrinutosti: „Sav novac koji je moj muž zaradio radeći ovih proteklih godina tako naporno od jutra do mraka otišao je na otplatu dugova i kupovinu mašina i alata. Nije nam ostalo nimalo novca. Ako budemo morali da platimo stotine hiljada odštete, gde ću nabaviti toliki novac?” Mogla sam jedino da ove teškoće poverim Bogu i da se molim: „O, Bože, ne znam šta da radim povodom isplate ove ogromne odštete. Ne mogu da računam na rođake niti na prijatelje. Sve ovo stavljam u Tvoje ruke. Molim Te, pomozi mi da prebrodim ovo teško vreme.” Nekoliko meseci kasnije, nakon posredovanja suda, druga strana je tražila odštetu u iznosu od 280.000 juana. Advokat je rekao da, ako bismo mogli da isplatimo taj novac i ako bi druga strana potpisala izjavu o oprostu, moj muž ne bi morao u zatvor. U suprotnom, on bi bio osuđen. Za mene je 280.000 juana bila astronomska cifra! Kako bi žena poput mene mogla da nabavi toliki novac? Ipak, ako ne bih mogla da platim, muž bi mi bio osuđen na zatvor. Nisam imala drugog izbora nego da idem unaokolo i da pozajmljujem novac od svih naših rođaka, ali, kad sam ih obilazila tražeći pomoć, na moje iznenađenje, svi su me odbili s raznim izgovorima. Suočena s njihovom ravnodušnošću, osećala sam se tako usamljeno i bespomoćno i bila sam u toj meri zabrinuta da nisam mogla da prestanem da plačem. Neprestano sam dozivala Boga, nadajući se da će mi pomoći da prebrodim ovo teško vreme. Međutim, kako se bližio rok za isplatu, još uvek nisam uspela da prikupim ni približno toliki iznos. Nisam mogla a da ne počnem da se žalim u srcu: „Oni nevernici žive sasvim dobro. Ja verujem u Boga, radi svoje vere sam sve ostavila, pa čak i kad su moji muž i brat pokušavali da me zaustave, bila sam istrajna u obavljanju svoje dužnosti. Ja sam prava vernica, pa zašto me Bog nije zaštitio? Zašto je dozvolio da me snađe ovakva nesreća?” I što sam više razmišljala o tome, osećala sam sve veći jad i dozivala sam Boga: „O, Bože, obavljam svoju dužnost svih ovih godina. Zašto me nisi zaštitio? Ova nesreća je poput ogromne planine koja me drobi, jedva mogu da dišem. Ne mogu više ovo da podnesem. Šta da radim?” Shvatila sam da nije u redu što se žalim, ali zaista nisam imala kud i naprosto nisam mogla da se pokorim u svom srcu. Tih dana nisam mogla ni da jedem ni da spavam, uopšte nisam imala snage i izgubila sam volju da čitam Božje reči. Osećala sam se tako daleko od Boga. Kasnije, pošto moja porodica naprosto nije mogla da sakupi novac za odštetu, moj muž je osuđen na godinu i po dana zatvora. Zbog takvog ishoda bila sam duboko potresena. Dok mi je muž bio u zatvoru, nije bilo nikoga da zarađuje za porodicu. Od čega ćemo živeti ubuduće? Suočena sa ovim teškoćama, smatrala sam da ne mogu da se oslonim ni na koga osim na samu sebe. Počela sam da razmišljam da više ne mogu da obavljam svoju dužnost puno vreme, ta da ću polovinu svakog dana morati da radim sa skraćenim radnim vremenom.
Nakon što je crkvena nadzornica saznala za moju situaciju, besedila je kako bi mi pomogla i rekla mi je da u onome što se desilo mojoj porodici treba da tragam za Božjim namerama i da iz toga izvučem pouke. Tako sam počela da se molim i da tragam za odgovorom od Boga. Tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitala sam neke Božje reči: „Jovova izjava: ’Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?’ već razjašnjava zašto je on mogao da se pokori Bogu i u tome postoji istina za kojom treba tragati. Da li je on izrazio ikakvu žalbu ili pritužbu kada je to rekao? (Nije.) Da li je to bilo dvosmisleno ili je imalo neke negativne implikacije? (Nije.) Sasvim sigurno ne. Prolazeći kroz ovu kušnju, Jov je shvatio da način na koji se Stvoritelj ophodi prema ljudima nije nešto o čemu ljudi odlučuju. Možda je to pomalo neprijatno čuti, ali to je činjenica. Bog je uredio svačiju doživotnu sudbinu; prihvatio ti to ili ne, to je činjenica. Ne možeš da promeniš svoju sudbinu. Bog je Stvoritelj i ti treba da se pokoriš Njegovim orkestracijama i uređenjima. Šta god da Bog učini, ispravno je, jer On je istina i On je Suveren nad svim stvorenjima – ljudi treba da Mu se pokore. Ovo ’sva stvorenja’ obuhvata i tebe, a obuhvata i sva druga stvorena bića. Čija je onda krivica to što ti uvek želiš da se protiviš? (Naša je krivica.) To je problem s ljudima. Ti uvek želiš da iznalaziš izgovore i zadobiješ neku prednost – je li to ispravno? Uvek želiš da od Boga dobiješ blagoslove i koristi – je li to ispravno? Ništa od toga nije ispravno. Ta gledišta su pogrešno bogopoznanje i razumevanje Boga. Upravo zato što je gledište koje pokreće tvoju veru u Boga neispravno, ti ćeš se neizbežno opirati Bogu, nadmetati se s Njim i protiviti Mu se kad god te nešto zadesi, uvek razmišljajući: ’Pogrešno je od Boga što ovo čini; ne mogu to da shvatim. To što On to tako radi nije u skladu s čovekovim predstavama. Nije svojstveno Bogu da tako postupa!’ Nije važno da li je ono što Bog čini u skladu s tvojim predstavama i uobraziljama – šta god da Bog učini, On je i dalje Bog. Ako nemaš taj razum i to razumevanje, pa uvek ispituješ i donosiš zaključke o stvarima koje te svakodnevno zadese, jedino što iz toga može proizaći jeste to da ćeš se na svakom koraku nadmetati s Bogom i protiviti Mu se. Nećeš moći da se oslobodiš tog stanja. Ali ako imaš to razumevanje i možeš da zauzmeš svoje pravo mesto kao stvoreno biće, te kad naiđeš na razne stvari, uporediš ih s ovim aspektom istine, pa ga primenjuješ i u njega ulaziš, tada ćeš se u sebi sve više bojati Boga. I ne shvatajući, osetićeš: ’Ispostavilo se da ono što Bog čini nije pogrešno; sve što Bog čini je dobro. Ljudi ne treba to da ispituju i analiziraju. Naprosto ću se prepustiti milosti Božje orkestracije!’ A kad shvatiš da ne možeš da se pokoriš Bogu ili da prihvatiš Njegove orkestracije, u svom srcu ćeš osetiti prekor: ’Nisam bio dobro stvoreno biće. Zašto naprosto ne mogu da se pokorim? Zar ne rastužujem Stvoritelja?’ Što više želiš da budeš dobro stvoreno biće, to ti ovaj aspekt istine postaje jasniji i bistriji” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). Ranije sam često čitala priču o Jovu, ali sam je uvek doživljavala samo kao priču. Dok sam tog dana ponovo razmišljala o tome, videvši kako Jov nije zgrešio usnama čak ni kada se suočio s tako velikim kušnjama, bila sam ispunjena divljenjem zbog njegove pokornosti Bogu. Jov je izgubio sve svoje ovce i goveda, svoje ogromno bogatstvo i svu svoju decu; takođe je bio prekriven bolnim čirevima, a ipak se nije žalio na Boga. Znao je da je Bog Stvoritelj i da, bez obzira na to šta Bog čini, čovek treba da se pokori. Znao je da je to razum koji stvoreno biće treba da poseduje i da čovek ne sme da bude srećan kad Bog blagosilja, a da se žali kad Bog oduzima; to bi značilo zauzeti pogrešan položaj. Zato je Jov mogao da kaže: „Zar da iz Božje ruke prihvatimo dobro, a nesreću da ne prihvatimo?” (Knjiga o Jovu 2:10). Jov je verovao da je sve što Bog čini dobro i, premda to nije razumeo, ipak je mogao da se pokori. U poređenju s kušnjama s kojima se Jov suočio, šta su značile stvari koje su mene zadesile? Uprkos tome, nisam pokazala ni najmanju pokornost. Dane sam provodila proglašavajući: „Bog ima suverenost nad svim stvarima i upravlja svim stvarima; treba da se pokorimo Njegovoj suverenosti i uređenjima”, ali kada je moj muž upao u nevolju, uopšte nisam mogla da se pokorim. Uzastopno sam od Boga zahtevala da mi pomogne da rešim svoje trenutne teškoće. Kada Bog nije udovoljio mojim zahtevima, čak sam Ga i preispitivala, pitajući se zašto bi On dozvolio da mi se tako nešto dogodi. Osećala sam se kao da se Bog okomio na mene, da je to što je učinio nerazumno. Čak sam pomišljala i na to da napustim svoju dužnost kako bih pronašla sopstveni izlaz. Videla sam da uopšte nisam razumela Božju suverenost i da nisam imala ni trunke bogobojažljivog srca. Kad razmislim – pre nego što sam počela da verujem u Boga, moja porodica je imala i dobrih i loših trenutaka. I nevernici ponekad dožive trenutke bezbrižnosti, dok se u drugim trenucima suočavaju s prirodnim nesrećama ili sa onima koje je izazvao čovek. U stvarnosti, čovekovu sudbinu u životu, uključujući i to s koliko će se teškoća i prepreka suočiti, Bog je još odavno predodredio. Ipak, ja sam verovala da oni koji veruju u Boga treba da imaju bolji život od nevernika i da ne treba da doživljavaju nesreće. Zar to nisu bili izopačeno shvatanje i nedostatak znanja o Božjoj suverenosti? Bog je Stvoritelj. On najbolje zna naše potrebe i On postavlja odgovarajuća okruženja da bismo ih iskusili. U pozadini onoga što se svakom čoveku dešava u određeno vreme uvek stoje Božja suverenost i uređenja. Čak i ako stvari naizgled nisu u skladu sa našim predstavama, one su zasigurno korisne za naš život. Trebalo je da se pokorim i da tragam za Božjim namerama. Međutim, iako sam uživala u tolikoj Božjoj blagodati i blagoslovima, kao i u zalivanju i opskrbi Njegovim rečima, nisam pokazala ni najmanju zahvalnost. Onog trenutka kada se desilo nešto što mi nije bilo po volji, gorko sam se žalila na Boga. Videla sam koliko sam lišena ljudskosti! Bila sam ispunjena dubokim kajanjem i pokajnički sam se molila Bogu, spremna da se pokorim Njegovoj suverenosti i uređenjima.
Nakon toga, sebe sam preispitivala: Zašto bih se žalila na Boga kad god se desi nešto neprijatno? Tada sam pročitala neke Božje reči: „Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni nedaće, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Zar nisu oni koji ne streme ka istini, već vole telo, svi zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha upravo hodajući leševi? Koliko je reči izgovoreno među vama? Da li je među vama tek malo toga urađeno? Koliko sam vam toga pružio? Pa zašto to onda nisi zadobio? Na šta se tačno žališ? Nije li to što ništa nisi stekao posledica tvoje prevelike ljubavi prema telu? I nije li to posledica tvojih preterano neumerenih misli? Nije li to zato što si isuviše glup? Ako nisi u stanju da stekneš ove blagoslove, možeš li Boga da kriviš što te nije spasao? Ono ka čemu ti stremiš jeste da zahvaljujući veri u Boga budeš u stanju da stekneš spokoj, da ti se deca ne razbolevaju, da ti muž ima dobar posao, da ti se sin dobro oženi, da ti ćerka nađe pristojnog muža, da tvoji volovi i konji dobro oru zemlju, da lepo vreme tokom godine donese dobru žetvu. To je ono za čim ti stremiš. Ti stremiš samo ka tome da udobno živiš, da ti porodicu ne zadese nikakve nesreće, da te vetrovi mimoiđu, da ti pesak ne dotakne lice, da ti useve ne odnese poplava, da te ne snađe nijedna katastrofa, da živiš u Božjem zagrljaju i u nekom udobnom gnezdu. Da li takva kukavica kao što si ti, koja uvek stremi ka telu, ima srca, ima duha? Zar ti nisi zver? Nudim ti istiniti put, ne tražeći ništa zauzvrat, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Da li si ti od onih koji veruju u Boga? Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što se najedu, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne stremiš nikakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš li drskosti da se suočiš s Bogom? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, da li nećeš ništa zadobiti? Podaren ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, one su mi probadale srce. Nisam li ja upravo onakva osoba kakvu Bog razotkriva, neko ko uvek traga za telesnim spokojem, a kome nedostaju srce i duh? U Boga sam počela da verujem zato što se moja porodica stalno suočavala s nevoljama, a ja sam naprosto želela da pronađem nešto na šta ću se osloniti. Kada sam čula da Bog može da spase ljude i podari mir i blagoslove, smatrala sam Boga svojim velikim spasiocem. Sve dok ispravno verujem u Boga i obavljam svoju dužnost, smatrala sam da će On blagosloviti moju porodicu mirom i čuvati nas od nesreća ili nedaća. Kad je moj muž dobio građevinski ugovor i životni uslovi naše porodice su se poboljšali, obilno sam se zahvaljivala Bogu i postala sam još aktivnija u svojoj dužnosti. Međutim, kad se desila nesreća na njegovom gradilištu, kad nismo mogli da platimo odštetu i on je osuđen na zatvor, žalila sam se da me Bog nije zaštitio i nisam želela da jedem i pijem Božje reči niti da se molim. Čak sam osećala da se na Boga ne može osloniti i razmišljala sam o tome da nađem sopstveni izlaz tako što ću naći neki honorarni posao da zaradim novac. Razmislite o tome, Bog se ovaplotio u poslednjim danima i došao je na zemlju da čoveku podari obilje istina, dozvoljavajući ljudima da dožive Njegovo delo, streme ka istini i postignu promenu u naravi, kako bi na kraju mogli da budu spaseni i uđu u Njegovo carstvo. To su velika Božja ljubav i spasenje za ljudski rod. Međutim, u mojoj veri u Boga, ciljevi mog stremljenja bili su pogrešni; samo sam želela da uživam u udobnosti tela, pa sam čak maštala da ako neka osoba veruje u Boga, cela njena porodica će biti blagoslovena. Zar to nije isti pogled na veru kakav imaju religiozni ljudi? U poslednjim danima, Bog obavlja delo suda i grdnje, izražavajući istinu da bi pročistio iskvarene naravi ljudi. Bog se nada da svako može da stremi ka istini i da je zadobije, te da proživi smislen život. Ipak, ja sam oduvek naprosto težila blagodati i blagoslovima, tragajući za telesnom udobnošću poput životinje. To je najjadniji i najbezvredniji način života. Da sam nastavila da stremim na ovaj način, ne bih uspela da zadobijem istinu i ne bih postigla promenu u svojoj naravi. Zar onda ne bih završila praznih ruku, bez ičega? Na kraju bi me Bog ipak uklonio. Videla sam koliko sam bila glupa i neuka!
Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i zadobila sam određeno razumevanje o sopstvenoj prirodi. Svemogući Bog kaže: „Jedna od glavnih namera i stavova antihrista prema dužnosti jeste da je iskoriste kao priliku da zaključe transakciju sa Bogom i steknu željene koristi. Pored toga, ovako misle: ’Kada ljudi napuste porodicu i odreknu se ovozemaljskih izgleda da bi vršili dužnost u božjoj kući, podrazumeva se da bi trebalo nešto da steknu, da nešto dobiju zauzvrat; jedino je to pošteno i razumno. Ako obavljaš dužnost, a ne dobiješ ništa, ili dobiješ samo neke istine, onda to ne vredi truda. Ni promena naravi nije tako opipljiva korist – čak i ako si zadobio spasenje, niko to neće videti!’ Ti bezvernici se prave da ne vide zahteve koje Bog postavlja pred ljudski rod. Oni ih ne priznaju, ne veruju u njih i zauzimaju stav poricanja. Sudeći po odnosu antihrista prema vršenju svoje dužnosti i namerama sa kojima to čine, očigledno je da oni nisu ljudi koji streme ka istini, već bezvernici i oportunisti; oni su od Sotone. Jeste li ikada čuli da je Sotona u stanju da odano izvrši dužnost? (Nismo.) Ako Sotona i jeste u stanju da izvrši svoju ’dužnost’ pred Bogom, onda reč dužnost mora da bude među navodnicima, jer Sotona tu dužnost vrši pasivno i pod prinudom, pošto njime upravlja i koristi ga Bog. Stoga antihristi, zbog svoje suštine antihrista i zato što ne vole istinu i osećaju odbojnost prema njoj, a još više zbog svoje rđave prirode, nisu u stanju da obavljaju svoje dužnost stvorenih bića bezuslovno i bez naknade, niti da, dok obavljaju dužnosti, streme ka istini ili steknu istinu, kao ni da obavljaju dužnosti u skladu sa zahtevima Božjih reči” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva da antihristi imaju sebičnu i ogavnu prirodu, kao i odbojnost prema istini. Obavljajući svoju dužnost, oni samo pokušavaju da se cenkaju sa Bogom. Pošto su platili cenu napuštajući stvari i dajući se u svojoj dužnosti, smatraju da Bog na njihov zahtev mora da im podari blagodat i blagoslove, te da je to jedini pošten i razuman način; u suprotnom, Bog ne bi bio pravedan. Moja priroda-suština bila je podjednako ružna i rđava kao i priroda antihrista. Svih tih godina mogla sam da budem istrajna u svojoj dužnosti uprkos tome što me je muž sprečavao, a rođaci su me ismevali i to isključivo radi dobijanja većih blagoslova od Boga. Oduvek sam verovala da, ako se dajem za Boga i obavljam svoju dužnost, On će me blagosloviti i zaštititi, dajući mi bezbrižan život, spokojan život u kome se sve odvija glatko. Nikada nisam ni zamišljala da će se na gradilištu mog muža desiti nesreća i da će on biti osuđen na zatvor jer nismo mogli da platimo odštetu. Smatrala sam to nepodnošljivim, pa sam svoja odricanja i davanja iskoristila kao adut da se raspravljam s Bogom, preispitujući zašto me On nije zaštitio i zašto je dozvolio da me snađe tako velika nesreća. Živela sam prema sotonskim zakonima preživljavanja kao što su: „Nemoj ni prstom da mrdneš ako od toga nemaš neke koristi”, „Bori se za svaki pedalj zemlje i dograbi svaki delić koji možeš” i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. S kim god da sam dolazila u kontakt, ako bih platila cenu, očekivala sam nešto zauzvrat. Nakon što sam počela da verujem u Boga, prirodno sam pokušala i sa Njim da se cenkam. Verovala sam da, sve dok patim i dajem se za Boga, On treba da me blagoslovi; u suprotnom, nije pravedan. Pravi vernik obavlja svoju dužnost bez cenkanja ili postavljanja zahteva. To je baš poput Noja, koji je dao sve od sebe da sagradi barku, istrajavajući sto dvadeset godina, iz dana u dan. Patio je i platio cenu isključivo da bi ispunio Božji nalog, nikada ne razmatrajući svoje lične dobitke ili gubitke. Međutim, moja vera u Boga, od početka do kraja, svodila se samo na to da Ga koristim kako bih postigla sopstveni cilj da budem blagoslovena. Ja uopšte nisam bila prava vernica; nastojala sam da Boga prevarim i iskoristim. Moja priroda je bila rđava i lažljiva kao i priroda antihrista. Bila sam upravo onakav bezvernik i oportunista kakve Bog razotkriva. Videvši da su moji postupci bili tako buntovni i da su tako duboko povredili Božje srce, ispunili su me gorko kajanje i samoprekor. Tada sam se ponovo molila Bogu: „O, Bože, tako sam lišena ljudskosti i razuma. Sva moja vera u Tebe i sve moje obavljanje dužnosti bili su samo pokušaji da se cenkam sa Tobom i da Te prevarim. Toliko sam Te razočarala! Voljna sam da se pokajem. Pokoriću se okolnostima koje Ti postaviš i neću se više buniti niti slamati Tvoje srce.”
Kasnije sam pročitala neke Božje reči i u njima pronašla put primene. Svemogući Bog kaže: „Zašto je pogrešno tretirati težnju ka blagoslovima kao cilj? To je potpuno u suprotnosti sa istinom i nije u skladu sa Božjom namerom da spase ljude. Pošto biti blagosloven nije prikladan cilj kojem ljudi treba da teže, šta je prikladan cilj? Stremljenje ka istini, težnja ka promenama u naravi i sposobnost da se pokorimo svim Božjim orkestracijama i uređenjima: to su ciljevi kojima ljudi treba da teže. (…) Kada odustaneš od želje da budeš blagosloven i kreneš putem težnje ka istini, teret se skida sa tvojih ramena. I hoćeš li i dalje biti sposoban za negativnost? Iako još uvek postoje trenuci kada si negativan, ti ne dozvoljavaš da te to sputava i u svom srcu nastavljaš da se moliš i boriš, menjajući cilj svoje težnje – od težnje da budeš blagosloven i da imaš odredište, do težnje ka istini; a ti misliš: ’Težnja ka istini je dužnost stvorenog bića. Razumeti određene istine danas – nema veće žetve, to je najveći blagoslov od svih. Čak i da me Bog ne želi i da nemam dobro odredište, a moje nade da ću biti blagosloven su propale, ipak ću obaviti svoju dužnost kako treba, to je moja obaveza. Šta god da je razlog, neću dozvoliti da on utiče na to da pravilno izvršavam svoju dužnost, neću dozvoliti da on utiče na moje ispunjenje Božjeg naloga; to je princip po kojem se vladam.’ I zar nisi tako prevazišao telesna ograničenja?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Primena istine je jedini način da se zadobije život-ulazak”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da, kako bi verovao u Boga, čovek treba da stremi ka istini i promeni u naravi, te da traga za istinom i pokorava se Božjim orkestracijama i uređenjima u okruženjima koja On postavlja. Bilo da primamo blagoslove ili se suočavamo s nedaćama, moramo da ispunimo svoju dužnost. To je ispravan put kojim vernik treba da ide. U prošlosti, moje srce je bilo ispunjeno željom za blagoslovima. Kad bi me snašla nesreća, uvek sam želela da se iz nje izbavim. Živela sam u stanju buntovništva prema Bogu, što je bilo previše mučno i bolno. Danas sam shvatila istinu. Bez obzira na to da li ću u budućnosti primiti blagoslove, želim samo da se čvrsto držim svoje dužnosti i da ispravno stremim ka istini i promeni u svojoj naravi. Nakon toga, moje stanje je postalo normalno i mogla sam da spokojnog srca obavljam svoju dužnost. Iako su teškoće moje porodice i dalje postojale, bila sam spremna da ih doživim oslanjajući se na Boga. Bogu više nisam postavljala nerazumne zahteve, niti sam više razmišljala o tome da sopstvenim sposobnostima pokušam da pobegnem iz svoje nevolje. I nesvesna toga, počela sam da uviđam Božje vođstvo. Tokom tih godinu i nešto dana koliko je moj muž bio u zatvoru, moja najstarija ćerka se brinula o svakodnevnim potrebama i učenju svoje mlađe sestre, tako da nisam morala da brinem. Što se tiče odštete, porodica žrtve je videla da zaista nismo u stanju da je platimo i više nije potezala to pitanje. Zaista sam osetila da mi je Bog sve vreme tajno pomagao, vodeći me kroz najteži period mog života.
Iako sam tokom tih nešto više od godinu dana prošla kroz bol i muke, spoznala sam sopstvenu sebičnu i ogavnu prirodu i pogrešan put kojim sam išla u svojoj veri. Takođe sam zadobila ispravno razumevanje Božje pravedne naravi. Videla sam da je sve što Bog orkestrira i uređuje dobro i korisno za moj život. Zaista sam shvatila da suočavanje s nedaćama nije loša stvar. Kakvu god patnju da doživiš, ako možeš da razumeš istinu i tvoj život može da raste, to je primanje Božjeg blagoslova. Hvala Bogu!
