B. O Božjoj pravednoj naravi

554. U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, javno sudi mnoštvu naroda i usavršava one koji Ga iskreno vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve stvari su razvrstane prema svojoj vrsti i podeljene u različite kategorije, na osnovu njihovih različitih svojstava. Ovo je upravo ono vreme kada Bog otkriva ishod i odredište ljudi. Ako ljudi ne iskuse grdnju i sud, onda se njihovo buntovništvo i nepravednost ne mogu razotkriti. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svih stvari. Ljudi pokazuju kakvi su zaista jedino kad su izloženi grdnji i sudu. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i svi ljudi biće razvrstani prema svojoj vrsti. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishodi svih stvari, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se mnoštvo ljudi predalo Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve ovo delo se mora ostvariti kroz pravednu grdnju i pravedan sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo je isuviše ozbiljno, samo pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, može ljude sasvim da preobrazi, učini ih potpunim i razotkrije zlo, i svi će nepravedni tako biti strogo kažnjeni. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem tog doba. Božja narav se otkriva i pokazuje zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Pretpostavimo da, u poslednjim danima otkrivanja ljudskih ishoda, Bog i dalje voli ljude s beskrajnom milošću i dobrotom, te da je i dalje pun ljubavi prema njima, ne podvrgavajući ih pravednom sudu, već im pokazujući popustljivost, strpljenje i praštanje, opraštajući im grehe ma koliko oni bili teški, bez iole pravednog suda. Kada bi onda celokupno Božje upravljanje uopšte moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Ovo bi se moglo uporediti sa slučajem sudije koji je prema ljudima uvek prepun ljubavi, sa sudijom blagog lica i mekog srca koji ljude voli bez obzira na to kakve su zločine počinili i pokazuje im ljubav i trpeljivost bez obzira na to ko su – kada bi takav sudija ikada mogao da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu klasifikovati prema svojoj vrsti i biti uvedeni u novu sferu. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”

555. Moje ime će se proglašavati od kuće do kuće, među svim narodima i na svim mestima i podjednako će ga uzvikivati i odrasli i deca širom vaseljene; to je apsolutna istina. Ja sam Sâm jedinstveni Bog i povrh toga sam jedna jedina ličnost Božja. Štaviše, Ja, celokupnost tela, jesam potpuna manifestacija Boga. Ko god se usudi da Me se ne boji, ko god se usudi da Mi se suprotstavi pogledom i ko god se usudi da Mi se suprotstavi usnama, sigurno će umreti od Mojih prokletstava i gneva (a biće prokletstava zbog Mog gneva). Povrh svega, ko god se usudi da Mi ne bude veran ili sinovski odan i ko god se usudi da pokuša da Me prevari, sigurno će umreti od Moje mržnje. Moja pravednost, veličanstvenost i sud će trajati u vekove vekova. U početku sam bio pun ljubavi i milostiv, ali to nije narav Mog potpunog božanstva; samo su pravednost, veličanstvenost i Moja narav – narav Samog potpunog Boga. Tokom Doba blagodati, bio sam pun ljubavi i milostiv. Zbog dela koje sam morao da dovršim, posedovao sam dobrotu i milost; međutim, nakon toga, više nije bilo potrebe za tim (i od tada je više nikada nije ni bilo). Sve je to pravednost, veličanstvenost i sud, a što čini potpunu narav Moje normalne ljudskosti objedinjene sa Mojim potpunim božanstvom.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Hristove izjave na početku”, 79. poglavlje

556. Da bi čovek razumeo Božju pravednu narav, prvo mora da razume Božju radost, ljutnju, tugu i sreću: šta On mrzi, čega se gnuša, šta voli, prema kome je On tolerantan i milostiv i kojoj vrsti ljudi daruje milost. Ovo je jedna od glavnih tačaka. Čovek takođe mora razumeti da ma koliko Bog voli čoveka, ma koliko milosti i ljubavi On daruje ljudima, Božji identitet i status, kao ni Njegovo dostojanstvo ne trpi uvredu ni od koga. Iako Bog voli ljude, On ih ne tetoši. On ljudima daje Svoju ljubav, Svoju milost i Svoju toleranciju, ali ih nikada ne mazi. Bog ima Svoja načela i Svoje granice. Ma koliko ljubavi osećaš da ti je Bog dao, ma koliko ti se ta ljubav čini dubokom, nikada se ne smeš prema Bogu odnositi kao da je ljudsko biće. Iako je tačno da se Bog prema ljudima odnosi kao prema Svojim najdražim voljenima, ako posmatraš Boga kao čoveka, kao ljudsko biće koje je jednako stvorenom biću, ili kao prijatelja ili objekat obožavanja, onda će Bog sakriti Svoje lice od tebe i napustiće te. Ovo je Njegova narav, i nikome nije dozvoljeno da bude nepromišljen po ovom pitanju. Dakle, često viđamo ovakve reči koje je Bog izgovorio o Svojoj naravi: Nije važno koliko ste putovali, koliko ste posla obavili ili koliko ste patnje podneli, ako uvredite Božju narav, On će uzvratiti svakome od vas na osnovu onoga što ste učinili. Ovo znači da se Bog prema ljudima odnosi kao prema Svojim najdražim voljenima, ali vi se ne smete prema Bogu odnositi kao prema prijatelju ili rođaku. Nemojte se prema Bogu odnositi kao prema svom drugaru. Ma koliko da osećaš da te Bog voli i da je prema tebi trpeljiv, prema Bogu se nikada ne smeš odnositi kao prema svom prijatelju. Ovo je Božja pravedna narav.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VII”

557. Božje nepodnošenje uvreda jeste Njegova jedinstvena suština; Božji gnev je Njegova jedinstvena narav; Božje veličanstvo je Njegova jedinstvena suština. Načelo u pozadini Božje srdžbe jeste predstavljanje Njegovog identiteta i statusa, koje samo On poseduje. Podrazumeva se da je ovo načelo takođe i simbol suštine Samog jedinstvenog Boga. Božja narav je Njegova sopstvena urođena suština, koja se uopšte ne menja protokom vremena, niti se menja promenom geografske lokacije. Njegova urođena narav jeste Njegova suštinska bit. Bez obzira na to na kome On obavlja svoje delo, Njegova se suština ne menja, kao ni Njegova pravedna narav. Kada neko razljuti Boga, ono što Bog ispoljava jeste Njegova suštinska narav; u tom trenutku načelo u pozadini Njegove srdžbe se ne menja, kao ni Njegov jedinstven identitet i status. On ne postaje srdit zbog promene u Svojoj suštini ili zato što se u Njegovoj naravi javljaju različiti elementi, već zato što čovekovo protivljenje Njemu vređa Njegovu narav. Čovekovo flagrantno provociranje Boga predstavlja ozbiljan izazov za Božji sopstveni identitet i status. Iz Božje perspektive, kada Ga čovek izaziva, čovek se nadmeće sa Njim i iskušava Njegovu srdžbu. Kada se čovek protivi Bogu, kada se čovek nadmeće sa Bogom, kada čovek neprestano iskušava Božju srdžbu, upravo tada greh počinje da hara – u tim trenucima, Božji gnev će se prirodno otkriti i ispoljiti. Prema tome, izlivanje Božjeg gneva jeste simbol toga da će sve zle sile prestati da postoje, kao i simbol toga da će sve neprijateljske sile biti uništene. Ovo je jedinstvenost Božje pravedne naravi i Božjeg gneva. Kada se Božje dostojanstvo i svetost dovedu u pitanje, kada se sile pravde ometaju i čovek ih ne vidi, upravo tada Bog izliva Svoj gnev. Zbog Božje suštine, sve te sile na zemlji koje se nadmeću sa Bogom, koje su Mu suprotstavljene i pokušavaju da se takmiče sa Njim, jesu zle, iskvarene i nepravične; one potiču od Sotone i jesu od Sotone. Zato što je Bog pravičan, od svetlosti, i svet i besprekoran, sve što je zlo, iskvareno i od Sotone nestaće kada se izlije Božji gnev.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

558. Kada Bog oslobodi Svoj gnev, zle sile su zauzdane i zle stvari uništene, dok pravične i pozitivne stvari dobijaju Božju brigu i zaštitu i omogućeno im je da opstanu. Bog oslobađa Svoj gnev zato što nepravične, negativne i zle stvari remete, ometaju ili uništavaju normalnu aktivnost i razvoj pravičnih i pozitivnih stvari. Svrha Božje srdžbe nije da zaštiti Svoj sopstveni status i identitet, već da zaštiti postojanje pravičnih, pozitivnih, lepih i dobrih stvari, da zaštiti zakone i pravila normalnog postojanja ljudskog roda. Ovo je osnovni uzrok Božjeg gneva. Božja srdžba je sasvim ispravno, prirodno i istinito ispoljavanje Njegove naravi. U Njegovoj srdžbi nema skrivenih motiva niti ima prevare ili zavere, a kamoli želja, lukavosti, zlobe, nasilja, rđavosti ili ikakve druge osobine svojstvene iskvarenom ljudskom rodu. Pre nego što Bog oslobodi Svoj gnev, On je već sasvim jasno sagledao suštinu svake stvari, i već je formulisao tačne i jasne definicije i zaključke o svakom pitanju. Dakle, Božji cilj u svemu što čini kristalno je jasan, kao i Njegov stav. On nije smeten, slep, impulsivan ili proizvoljan, a zasigurno nije neprincipijelan. Ovo je praktični aspekt Božjeg gneva, a upravo zbog ovog praktičnog aspekta Božjeg gneva ljudski rod može normalno da živi. Bez Božjeg gneva, ljudski rod bi zapao u nesigurne uslove života i sve pravične, lepe i dobre stvari bi bile uništene i prestale bi da postoje. Bez Božjeg gneva, zakoni i pravila postojanja za stvorena bića bili bi prekršeni ili čak potpuno podriveni. Od stvaranja čoveka, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da zaštiti i održi normalno postojanje ljudskog roda. Budući da Njegova pravedna narav sadrži gnev i veličanstvo, svi zli ljudi, stvari i događaji i sve ono što ometa normalno postojanje ljudskog roda i šteti mu, bivaju kažnjeni, kontrolisani i uništeni kao rezultat Njegovog gneva. Tokom proteklih nekoliko milenijuma, Bog je neprekidno koristio Svoju pravednu narav da sruši i uništi sve vrste nečistih duhova i zlih duhova koji se opiru Bogu i ponašaju kao Sotonini saučesnici i sluge u Božjem delu upravljanja ljudskim rodom. Prema tome, Božje delo spasenja čoveka oduvek je napredovalo prema Njegovom planu. To znači da zahvaljujući postojanju Božjeg gneva, najpravičniji cilj ljudskog roda nikada nije uništen.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

559. Božje postupanje prema celom ljudskom rodu, bezumnom i neukom kakav ljudski rod jeste, prvenstveno se zasniva na milosti i praštanju. Sa druge strane, Njegov gnev ostaje skriven i čoveku je nepoznat tokom najvećeg dela vremena i u ogromnoj većini događaja. Usled toga, čoveku je teško da vidi ispoljavanje Božjeg gneva, a teško mu je i da taj gnev razume. Zbog toga čovek olako shvata Božji gnev. Kada se ljudi suoče sa Božjim završnim delom i korakom kojim čoveku prašta i štedi ga – odnosno, kada ljudi naiđu na poslednji izraz Božje milosti i Njegovo poslednje upozorenje – ako se ljudi i dalje istim metodama opiru Bogu, pa se ne pokaju, ne dožive preokret niti uopšte prihvate Njegovu milost, onda im Bog više neće podariti Svoje praštanje i strpljenje. Naprotiv, Bog će u tom trenutku povući Svoju milost. Nakon toga, On će poslati samo Svoj gnev. On Svoj gnev može izraziti na različite načine, baš kao što može da koristi različite metode da kažnjava i uništava ljude.

Bog je upotrebio oganj da uništi grad Sodomu. U Božjim očima, ovo je najbrži metod potpunog uništenja ljudskog roda ili bilo koje druge stvari. Spaljivanje stanovnika Sodome nije bilo da uništi samo njihovo fizičko telo; već još više da u potpunosti uništi njihov duh, dušu i telo, čime je obezbeđeno da ljudi u tom gradu prestanu da postoje kako u materijalnom svetu tako i u svetu koji je za čoveka nevidljiv. Ovo je jedan od načina na koji Bog otkriva i izražava Svoj gnev. Ovaj način ispoljavanja i izražavanja jeste jedan aspekt suštine Božjeg gneva, baš kao što je on prirodno i ispoljavanje suštine Božje pravedne naravi. Kada Bog pošalje Svoj gnev, On prestaje da otkriva ikakvu milost ili dobrotu, i više ne ispoljava Svoju trpeljivost i strpljenje; ne postoji osoba, stvar niti razlog koji mogu da Ga ubede da i dalje bude strpljiv, da ponovo pruži Svoju milost, da još jednom podari Svoju trpeljivost. Umesto toga, bez imalo odlaganja, Bog ispoljava Svoj gnev i veličanstvo, i čini ono što namerava, čineći to brzo i čisto, i starajući se da postigne Svoj željeni ishod. Ovo je način na koji Bog ispoljava Svoj gnev i veličanstvo, koje čovek ne sme da uvredi, a to je takođe i ispoljavanje Njegove pravedne naravi. Kada ljudi vide da Bog pokazuje brigu i ljubav prema čoveku, oni ne mogu da uoče Njegov gnev, da vide Njegovo veličanstvo niti da osete Njegovo netrpljenje uvreda. Ove stvari su ljude navodile da uvek pogrešno veruju da je Božja pravedna narav isključivo ona sazdana od milosti, tolerancije i ljubavi. Međutim, kada čovek vidi kako Bog uništava grad ili vidi Njegovu mržnju prema čovečanstvu, Njegov bes u uništenju čoveka i Njegovo veličanstvo omogućavaju ljudima da sagledaju drugu stranu Njegove pravedne naravi, a to je Božja netrpeljivost prema uvredama. Božja narav koja ne trpi uvrede nadilazi maštu svakog stvorenog bića, a među nestvorenim bićima, nijedno nije u stanju da se u nju upliće niti da na nju utiče; još manje se ona može lažirati ili oponašati. Stoga, ovaj aspekt Božje naravi jeste onaj koji ljudski rod najviše treba da spozna. Jedino Sâm Bog ima ovakvu narav i jedino Sâm Bog poseduje ovakvu narav. Bog poseduje ovakvu pravednu narav zato što On mrzi rđavost, tamu, buntovništvo i razna zla dela koja je Sotona počinio kvareći i proždirući ljudski rod, zato što mrzi sva grešna dela koja su u suprotnosti s Njim, kao i zbog Svoje svete i neukaljane suštine. Zbog toga On neće podnositi da Mu se ijedno od stvorenih ili nestvorenih bića otvoreno suprotstavi ili da Ga ospori. Čak i pojedinac, kome je On nekada pokazao milost ili koga je izabrao, treba samo da izazove Njegovu narav i počini uvredu protiv Njegovih načela strpljenja i trpeljivosti, i Bog će, bez i najmanje milosti ili oklevanja, osloboditi i otkriti Svoju pravednu narav koja ne trpi uvrede.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

560. Iako je izlivanje Božjeg gneva jedan aspekt izražavanja Njegove pravedne naravi, Božji bes nikako nije neselektivan u pogledu svoje mete niti je bez načela. Naprotiv, Bog se uopšte lako ne razbesni, niti tek tako otkriva Svoj gnev i veličanstvo. Štaviše, Božji gnev je prilično kontrolisan i odmeren; to se nikako ne može uporediti sa načinom na koji se čovek najčešće razbesni ili iskaljuje svoj bes. U Bibliji su zabeleženi mnogi razgovori između čoveka i Boga. Reči pojedinih ljudi koji su učestvovali u tim razgovorima bile su plitke, neuke i detinjaste, ali Bog nije udario na njih niti ih je osudio. Konkretno, tokom Jovove kušnje, kako se Bog Jahve ponašao prema trojici Jovovih prijatelja i ostalima nakon što je čuo reči koje su izgovorili Jovu? Da li ih je On osudio? Da li je na njih bio besan? Nije učinio ništa od toga! Umesto toga, On je rekao Jovu da preklinje u njihovo ime i da se moli za njih, a njihove greške Sȃm Bog nije uzeo k srcu. Svi ovi primeri predstavljaju osnovni stav sa kojim se Bog odnosi prema ljudskom rodu, iskvarenom i neukom kakav jeste. Prema tome, oslobađanje Božjeg gneva nikako nije izražavanje Njegovog raspoloženja, niti je način kojim On daje oduška Svojim osećanjima. Nasuprot čovekovom nerazumevanju, Božji gnev nije potpuni izliv besa. Bog oslobađa Svoj gnev ne zato što nije u stanju da kontroliše Svoje sopstveno raspoloženje niti zato što je Njegov bes dostigao tačku ključanja, pa mora da ga iskali na nečemu. Naprotiv, Njegov gnev je prikaz i pravi izraz Njegove pravedne naravi i simbolično otkrivenje Njegove svete suštine. Bog je gnev i On ne podnosi da bude uvređen – to ne znači da Božji bes ne pravi razliku među uzrocima niti da je neprincipijelan; upravo je iskvareni ljudski rod taj koji polaže isključivo pravo na neprincipijelne, nasumične izlive besa, na one vrste besa koje ne prave razliku među uzrocima. Jednom kada čovek ima status, teško mu je da kontroliše svoje emocije, pa voli da dograbi priliku da izbaci svoje nezadovoljstvo i dȃ oduška svojim emocijama; često se naljuti bez ikakvog razloga, kako bi se razmetao svojim sposobnostima i drugima stavio do znanja da se njegov status i identitet razlikuju od onih kod drugih ljudi. Naravno, i iskvareni ljudi bez ikakvog statusa često gube kontrolu nad svojim emocijama. Njihov bes je često izazvan narušavanjem njihovih sopstvenih interesa. Kako bi zaštitili svoj sopstveni status i dostojanstvo, često daju oduška svojim emocijama i otkrivaju svoju nadmenu prirodu. Čovek besni i daje oduška svojim emocijama kako bi odbranio postojanje greha, a ovi postupci su načini na koje čovek izražava svoje nezadovoljstvo; prepuni su nečistoća, smicalica i spletki, ljudske iskvarenosti i rđavosti, a više od svega, prepuni su čovekovih ambicija i želja. Kada se pravda sukobi sa poročnošću, čovekov bes se neće rasplamsati u odbrani postojanja pravde; naprotiv, kada su sile pravde ugrožene, izložene progonu i napadnute, čovekov stav je u tome da to previđa, izbegava ili da ustukne. Međutim, kad se suoči sa silama rđavosti, čovekov stav je u tome da bude susretljiv, da se klanja i puzi. Prema tome, čovekovo davanje oduška predstavlja izlaz za sile rđavosti, izraz osionog i nezaustavljivog rđavog ponašanja čoveka od krvi i mesa. Međutim, kada Bog pošalje Svoj gnev, sve rđave sile će biti zaustavljene, svi grehovi koji štete čoveku će biti zauzdani, sve neprijateljske sile koje ometaju Božje delo biće otkrivene, izdvojene i proklete, a svi Sotonini saučesnici koji se suprotstavljaju Bogu će biti kažnjeni i istrebljeni. Na njihovom mestu, Božje delo će se odvijati bez ikakvih prepreka, Božji plan upravljanja će nastaviti da se razvija korak po korak prema rasporedu, a Sotona više neće ometati i obmanjivati Božji izabrani narod, pri čemu će oni koji slede Boga uživati u Božjem vođstvu i opskrbi u mirnom i spokojnom okruženju. Božji gnev je zaštita koja sprečava sve rđave sile da se množe i divljaju, a ujedno i osigurava da sve pravične i pozitivne stvari mogu da postoje, da se šire i da nikada ne budu iskorenjene ili svrgnute.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

561. Kada se baviš svakim Božjim delom, prvo moraš biti siguran da je Božja pravedna narav lišena svih primesa, da je ona sveta i besprekorna. Ova dela obuhvataju Božje udaranje, kažnjavanje i uništenje ljudskog roda. Bez izuzetka, svako se Božje delo izražava u potpunom skladu sa Njegovom suštinskom naravi i Njegovim planom. Ona ne obuhvataju nijedan deo ljudskog znanja, tradicije i filozofije, već su isključivo izraz Božje naravi i suštine, i nemaju veze ni sa čim što pripada iskvarenom ljudskom rodu. Ljudski rod ima predstavu da su samo Božja ljubav, milost i praštanje prema čovečanstvu besprekorni, bez ikakvih primesa i sveti, a niko ne zna da su Božja srdžba i Njegov gnev takođe bez primesa; osim toga, niko nije razmišljao o pitanjima kao što su: zašto Bog ne trpi uvrede ili zašto je Njegova srdžba tako velika. Naprotiv, neki Božji gnev pogrešno smatraju za lošu narav, kao što je ona kod iskvarenog ljudskog roda, i pogrešno poistovećuju Božju srdžbu sa srdžbom iskvarenog ljudskog roda. Oni čak pogrešno pretpostavljaju da je Božja srdžba ista kao prirodno ispoljavanje iskvarenih naravi ljudskog roda. Pogrešno veruju da je oslobađanje Božjeg gneva poput srdžbe iskvarenih ljudi kada se suoče sa nekom nesrećnom situacijom, pa idu čak dotle da pogrešno veruju da je ispoljavanje Božjeg gneva takođe izraz Njegovog raspoloženja. Nakon ovog razgovora, nadam se da niko od vas više neće imati pogrešna shvatanja, zamišljanja ili nagađanja u pogledu Božje pravedne naravi. Nakon što ste čuli Moje reči, nadam se da u svojim srcima možete istinski da prepoznate gnev Božje pravedne naravi, da možete da ostavite po strani sva prethodna pogrešna shvatanja Božjeg gneva i da možete da promenite svoja pogrešna verovanja i gledišta o suštini Božjeg gneva. Osim toga, nadam se da u svojim srcima možete imati tačnu definiciju Božje naravi, da više nećete imati nikakve sumnje u pogledu Božje pravedne naravi, te da Božjoj istinskoj naravi nećete nametati nikakvo ljudsko rasuđivanje ili zamišljanje. Božja pravedna narav jeste Božja sopstvena istinska suština. Ona nije nešto što je čovek stvorio ili napisao. Njegova pravedna narav jeste Njegova pravedna narav i nema nikakve veze niti spone sa stvorenim bićima. Sâm Bog jeste Sâm Bog, i On nikada neće postati stvoreno biće. Čak i ako postane pripadnik stvorenih bića, Njegova suštinska narav i Njegova suština neće se promeniti. Prema tome, bogopoznanje nije isto što i spoznaja nekog predmeta; spoznati Boga nije isto što i detaljno analiziranje neke stvari niti je isto što i razumevanje čoveka. Ako koristiš svoj koncept ili metod spoznaje nekog predmeta ili razumevanja osobe da bi spoznao Boga, onda nikada nećeš moći da stekneš spoznaju o Bogu. Spoznaja Boga se ne može oslanjati na iskustvo ili uobrazilje, te stoga nikada ne smeš Bogu da namećeš svoje iskustvo ili uobrazilje. Koliko god da tvoje iskustvo i uobrazilje mogu biti bogati, oni su ipak ograničeni. Štaviše, tvoje uobrazilje ne odgovaraju činjenicama, a još manje istini, i nisu u skladu sa Božjom istinskom naravi i suštinom. Nikada nećeš uspeti ako se oslanjaš na svoje uobrazilje da bi razumeo Božju suštinu. Jedini put je sledeći: prihvati sve što dolazi od Boga, a zatim to postepeno doživljavaj i spoznaj. Doći će dan kada će te Bog prosvetiti da Ga zaista razumeš i spoznaš zbog tvoje saradnje i zbog tvoje gladi i žeđi za istinom.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

562. Bog nikada nije neodlučan niti snebivljiv u Svojim postupcima; načela i ciljevi koji stoje iza Njegovih postupaka su jasni i transparentni, čisti i besprekorni, bez imalo primese lukavstva ili smicalica u njima. Drugim rečima, Božja suština ne sadrži nikakvu tamu niti rđavost. Bog se naljutio na Ninivljane zato što su Mu njihova zla dela došla pred oči; u tom trenutku Njegov bes je nastao iz Njegove suštine. Međutim, kada je Božji bes splasnuo, a On opet podario Svoju toleranciju narodu Ninive, sve što je otkrio bila je i dalje Njegova sopstvena suština. Celokupna ova promena nastala je usled promene čovekovog stava prema Bogu. Tokom čitavog ovog vremenskog perioda, Božja neuvredljiva narav nije se menjala, Božja tolerantna suština nije se menjala, a ni Božja milosrdna suština puna ljubavi nije se menjala. Kada ljudi čine zla dela i vređaju Boga, oni na sebe navlače Njegov bes. Kada se ljudi iskreno pokaju, Božje srce će se promeniti, a Njegov bes će utihnuti. Kada ljudi nastave da se tvrdoglavo protive Bogu, Njegov bes trajaće bez prestanka, a Njegov gnev će ih sustizati malo po malo, sve dok ne budu uništeni. Ovo je suština Božje naravi. Šta god da Bog izražava i razotkriva od Svoje naravi – bilo Svoj gnev ili Svoju milost i dobrotu, to zavisi od ljudskog držanja, ponašanja, kao i stava prema Bogu koji duboko u svom srcu imaju. Ako je neka osoba neprestano izložena Božjem besu, srce ove osobe se nesumnjivo protivi Bogu. Budući da se ta osoba nije nikada iskreno pokajala, pognula svoju glavu pred Bogom niti je posedovala istinsku veru u Boga, ona nikada nije zadobila Božju milost i toleranciju. Ako neko često dobija Božju brigu, Njegovu milost i Njegovu toleranciju, tada je nesumnjivo da ta osoba u svom srcu ima istinsku veru u Boga, a njeno srce se ne protivi Bogu. Ta osoba se često iskreno pokaje pred Bogom; stoga, čak i ako se Božja disciplina često spušta na tu osobu, to neće biti slučaj i sa Njegovim gnevom.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

563. Bez obzira na to koliki je bio Božji gnev prema Ninivljanima, čim su oni proglasili post i odenuli se u kostret i pepeo, Njegovo srce je počelo da omekšava i On je počeo da menja Svoju nameru. Trenutak pre nego što im je objavio da će uništiti njihov grad – trenutak pre njihovog pokajanja i ispovedanja grehova – Bog je i dalje bio gnevan na njih. Nakon što su izvršili niz pokajničkih dela, Božji gnev prema stanovnicima Ninive postupno se pretvorio u milost i oproštaj prema njima. Nema ničeg protivrečnog u vezi sa otkrivenjem ova dva aspekta Božje naravi u istom događaju. Kako, dakle, treba razumeti i spoznati to odsustvo protivrečnosti? Bog je ispoljio i otkrio svaku od ove dve sasvim različite suštine pre i posle pokajanja stanovnika Ninive, omogućivši ljudima da vide da je Božja suština stvarna i da ne dozvoljava uvrede. Evo šta je Bog kroz Svoj stav saopštio ljudima: ne radi se o tome da Bog nije tolerantan prema ljudima niti da ne želi da im pokaže milost; već se radi o tome da se oni retko istinski pokaju Bogu, a retkost je i da se ljudi zaista odvrate od svojih zlih puteva i da napuste nasilje koje im je u rukama. Drugim rečima, kada je Bog ljut na čoveka, On se nada da čovek može istinski da se pokaje i nada se da će videti čovekovo istinsko pokajanje, u kom slučaju će velikodušno nastaviti da čoveku daruje Svoju milost i toleranciju. To znači da čovekova zla dela izazivaju Božji gnev, dok se Božja milost i tolerancija daruju onima koji slušaju Boga i istinski se pokaju pred Njim, onima koji mogu da se odvrate od svojih zlih puteva i napuste nasilje koje im je u rukama. Božji stav je bio vrlo jasno otkriven u Njegovom ophođenju prema Ninivljanima: Božju milost i toleranciju nije teško zadobiti, a ono što On zahteva jeste čovekovo istinsko pokajanje. Sve dok se ljudi odvraćaju od svojih zlih puteva i odbacuju svoje nasilje, Bog će promeniti Svoje mišljenje i Svoj stav prema njima.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

564. Kada je Bog promenio mišljenje prema stanovništvu Ninive, da li su Njegova milost i praštanje bili lažni paravan? Naravno da nisu! Šta je onda postalo jasno prelaskom sa jednog na drugi aspekt Božje naravi dok se Bog bavio ovom konkretnom situacijom? Božja narav je potpuna celina – ona uopšte nije podeljena. Bilo da On prema ljudima izražava srdžbu ili milost i praštanje, sve to su izrazi Njegove pravedne naravi. Božja narav je vitalna i živa, a On Svoje misli i stavove menja saglasno razvoju događaja. Preobražaj Njegovog stava prema Ninivljanima poručuje ljudskom rodu da On ima sopstvene misli i ideje; da On nije robot niti glinena figura, već je Sâm živi Bog – mogao je da bude srdit na narod u Ninivi, baš kao što je, zbog njihovog stava, mogao da im oprosti njihovu prošlost; mogao je da odluči da Ninivljanima donese nesreću, a mogao je, takođe, da zbog njihovog pokajanja promeni Svoju odluku. Ljudi vole da kruto primenjuju pravila i da koriste pravila da postave granice i definišu Boga, baš kao što vole da koriste formule u pokušaju da razumeju Božju narav. Stoga, u domenu ljudske misli, Bog ne razmišlja niti ima ikakve suštinske zamisli. Međutim, u stvarnosti, Božje misli su u stanju neprestanog preobražaja shodno promenama u stvarima i okruženjima. Dok se Njegove misli preobražavaju, otkrivaju se različiti aspekti Božje suštine. Tokom ovog procesa preobražaja, tačno u onom trenutku kada Bog promeni mišljenje, ono što On pokazuje ljudskom rodu jeste stvarno postojanje Njegovog života i to da je Njegova pravedna narav vitalna i živa. U isto vreme, Bog koristi Svoja sopstvena istinska ispoljavanja da ljudskom rodu dokaže stvarnost postojanja Svog gneva, Svoje milosti, Svoje dobrote i Svog praštanja. Njegova suština će se otkrivati u svakom trenutku i na svakom mestu saglasno načinu razvoja događaja. On u sebi nosi lavovski gnev i majčinsku milost i praštanje. Njegova pravedna narav ne dozvoljava nikakva osporavanja, kršenja, promene niti izvrtanje od strane ijedne osobe. Među svim događajima i stvarima, Božja pravedna narav – odnosno Božji gnev i Božja milost – može se otkriti u svakom trenutku i na svakom mestu. On daje živi izraz ovim aspektima u svakom kutku svega stvorenog i s poletom ih sprovodi u svakom prolaznom trenutku. Božja pravedna narav nije ograničena vremenom niti prostorom; drugim rečima, Božja pravedna narav se ne izražava mehanički niti se otkriva shodno ograničenjima vremena ili prostora, već sa savršenom lakoćom u bilo koje vreme i na bilo kom mestu. Kada vidiš da Bog menja mišljenje, da prestaje da izražava Svoj gnev i uzdržava se od toga da uništi grad Ninivu, možeš li reći da je Bog samo milostiv i pun ljubavi? Možeš li reći da se Božji gnev sastoji od praznih reči? Kada Bog izlije Svoj žestoki gnev i povuče Svoju milost, možeš li reći da On nema istinsku ljubav prema ljudskom rodu? Ovaj žestoki gnev Bog izražava kao odgovor na ljudska zla dela; Njegov gnev nema mane. Božje srce je dirnuto ljudskim pokajanjem, a On zbog toga menja Svoje mišljenje. Kada je dirnut, kada promeni Svoje mišljenje i kada pokaže Svoju milost i praštanje prema čoveku, sve to je bez ikakve mane; sve je besprekorno, čisto, bez mrlje i nepatvoreno. Božje praštanje je jednostavno praštanje, i Njegova milost je jednostavno milost. Njegova narav otkriva gnev ili izražava milost i praštanje u skladu sa raznim čovekovim ispoljavanjima i njegovim pokajanjem. Bez obzira na to šta On otkriva i izražava, sve to je čisto i neposredno; to se razlikuje od suštine bilo kog stvorenog bića. U načelima postupanja koja Bog izražava, u Njegovim mislima i idejama, kao i u svakoj odluci koju donese i u svakom postupku koji preduzme – nema apsolutno nikakvih mana ni mrlja. Budući da je Bog tako odlučio i budući da je tako postupio, to je ono što On ostvaruje, a taj rezultat je ispravan i bez greške, jer je njegov izvor besprekoran i neukaljan. Božji gnev je besprekoran. Isto tako, Božja milost i praštanje – koje ne poseduje nijedno stvoreno biće – sveti su i besprekorni, te mogu da odole pomnom razmatranju i iskustvu.

Nakon što ste se upoznali sa pričom o Ninivi, uviđate li sada drugu stranu suštine Božje pravedne naravi? Vidite li drugu stranu Božje jedinstvene pravedne naravi? Da li iko među ljudskim rodom poseduje takvu narav? Da li iko poseduje ovakav gnev, gnev Božji? Da li iko poseduje milost i toleranciju kakve poseduje Bog? Ko od stvorenih bića može da prizove takav veliki gnev i da odluči da uništi čovečanstvo ili da mu donese nesreću? I ko je podoban da čoveku daruje milost, da mu toleriše i da mu oprosti, i time promeni svoju prethodnu odluku da uništi čoveka? Stvoritelj izražava Svoju pravednu narav kroz Svoje sopstvene jedinstvene metode i načela i ne podleže kontroli niti ograničenjima koja nameću ljudi, događaji i stvari. U Njegovoj jedinstvenoj naravi, niko nije u stanju da promeni Njegove misli i ideje, niti iko može da Ga ubedi i promeni bilo koju od Njegovih odluka. Sva ponašanja i misli stvorenih bića nalaze se pod sudom Njegove pravedne naravi. Niko ne može da kontroliše hoće li On izliti gnev ili udeliti milost; jedino suština Stvoritelja – ili, drugim rečima, Stvoriteljeva pravedna narav – može da odlučuje o tome. Takva je jedinstvena priroda Stvoriteljeve pravedne naravi!

Da li kroz tumačenje preobražaja Božjeg stava prema stanovništvu Ninive možete rečju „jedinstven” da opišete milost u Božjoj pravednoj naravi? Prethodno smo rekli da je Božji gnev jedan aspekt suštine Njegove jedinstvene pravedne naravi. Sada ću definisati dva aspekta – Božji gnev i Božju milost – kao Njegovu pravednu narav. Božja pravedna narav je sveta; ona ne trpi uvrede, niti toleriše da je iko osporava; ona je nešto što ne poseduje niko među stvorenim ili nestvorenim bićima. U isto vreme je jedinstvena i isključivo svojstvena Bogu. To znači da je Božji gnev svet i ne trpi uvrede. Na isti način je drugi aspekt Božje pravedne naravi – Božja milost – takođe sveta i ne trpi uvrede. Nijedno od stvorenih ili nestvorenih bića ne može da zameni ili predstavlja Boga u činjenju onoga što On namerava da učini, niti je iko mogao da Ga zameni ili da Ga predstavlja u uništenju Sodome ili spasenju Ninive. Ovo je pravi izraz Božje jedinstvene pravedne naravi.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

565. Iako je grad Niniva bio prepun ljudi jednako iskvarenih, rđavih i nasilnih kao što su bili oni u Sodomi, njihovo pokajanje je dovelo do toga da se Bog predomisli i odluči da ih ne uništi. Zbog načina na koji su se ophodili prema Božjim rečima i uputstvima, ispoljavajući stav dijametralno suprotan stavu stanovnika Sodome, i zbog njihove iskrene pokornosti Bogu i iskrenog pokajanja, kao i njihovog iskrenog i usrdnog ponašanja u svakom pogledu, Božja nežna ljubav prema njima još jednom je potekla iz Njegovog srca i On im je nju podario. Niko ne može ljudskom rodu da daruje stvari i da ga nežno neguje kao što to čini Bog, i nijedna osoba ne poseduje Božju milost, Njegovu toleranciju ili Njegovu istinsku privrženost prema ljudskom rodu. Postoji li neko koga smatraš velikim muškarcem ili ženom ili čak natčovekom, ko bi sa visoke pozicije, govoreći kao veliki čovek ili žena, ili sa najviše pozicije, dao ovakvu izjavu ljudskom rodu ili stvorenim bićima? Ko među ljudskim rodom može da poznaje stanje ljudskog postojanja kao svoj sopstveni džep? Ko može da podnese breme i odgovornost za postojanje ljudskog roda? Ko je sposoban da objavi uništenje grada? I ko je sposoban da dȃ oprost gradu? Ko može reći da mu je vlastita tvorevina prirasla srcu? Samo Stvoritelj! Samo Stvoritelj oseća nežnu ljubav prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj pokazuje nežnu naklonost prema ovom čovečanstvu. Samo Stvoritelj gaji istinsku naklonost prema ovom čovečanstvu koju je teško prekinuti. Samo Stvoritelj može ukazati milost ovom čovečanstvu i jedino On nežno voli sva Svoja stvorena bića. Njegovo srce biva privučeno svakim čovekovim postupkom: On je ljut, uznemiren i žalostan zbog ljudske rđavosti i iskvarenosti; zadovoljan je i radostan, menja mišljenje i veseli se čovekovom kajanju, veri i pokornosti; svaka Njegova misao i ideja postoji i vrti se oko čovečanstva; ono što On jeste i što ima izraženo je u potpunosti radi čovečanstva; celina Njegovih emocija isprepletena je s postojanjem čovečanstva. Radi čovečanstva On putuje i žuri; tiho daje svaki delić Svoga života; On posvećuje svaki minut i svaki sekund Svog života… On nikada nije znao kako da ceni Svoj sopstveni život, ali Mu je oduvek priraslo srcu čovečanstvo koje je On Sam stvorio… On daje sve što ima ovom čovečanstvu… Svoju milost i trpeljivost On daje bezuslovno, ne očekujući nikakvu nadoknadu. On to čini jedino zato da bi čovečanstvo nastavilo da opstaje pred Njegovim očima i pod Njegovom opskrbom života. On to čini samo zato da bi se čovečanstvo jednog dana predalo pred Njim i prepoznalo da je On onaj Jedini koji hrani čovekovo postojanje i opskrbljuje život svih stvorenja.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”

566. Božja milost i trpeljivost zaista postoje, ali Božja svetost i pravednost, dok On oslobađa Svoju srdžbu, čoveku takođe pokazuju onu stranu Boga koja ne podnosi uvrede. Kad je čovek u potpunosti sposoban da se povinuje zapovestima Božjim i kad deluje u skladu s Njegovim zahtevima, Bog obiluje milošću prema njemu; a kad je čovek do krajnosti iskvaren, prepun mržnje i neprijateljstva prema Bogu, Bog je duboko srdit. Do koje mere je On srdit? Njegova će srdžba trajati sve do trenutka kad više ne bude video čovekov otpor i njegova zlodela, kad ih više ne bude video pred Sobom. Tek tada će se Božji gnev ugasiti. Drugim rečima, bez obzira o kojoj se osobi radi, ukoliko se njeno srce udaljilo od Boga i okrenulo od Njega, i više se ne može vratiti, ma koliko ona jako želela da se, bilo naoko ili u smislu svojih subjektivnih želja, svojim telom ili svojim umom klanja Bogu, da Ga sledi i da Mu se pokorava, čim se njeno srce okrene od Boga, ta će osoba bez prestanka biti izložena Njegovoj srdžbi. Naime, dogodiće se to da, kad Bog bude oslobodio Svoju duboku srdžbu, nakon što je čoveku pružio dovoljno prilika, neće više biti načina da ga povuče, tako da Bog više nikad prema takvoj osobi neće biti milostiv, niti trpeljiv. To je jedna strana Božje naravi koja ne trpi uvrede. (…) On je tolerantan i milostiv prema svemu što je plemenito, lepo i dobro; a prema svemu što je zlo, grešno i rđavo On je duboko gnevan, toliko da je nepresušan u Svom gnevu. Ovo su dva glavna aspekta Božje naravi koji su najvažniji, najistaknutiji, i štaviše, koje je Bog otkrivao od početka do kraja: izdašna milost i dubok gnev.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

567. Ljudi kažu: „Bog je pravedni Bog. Pod uslovom da Ga čovek do samog kraja sledi, On će prema čoveku zacelo biti nepristrasan, zato što je On najpravedniji. Ako Ga čovek bude sledio do samog kraja, zar bi On mogao da ga odbaci?” Ja sam prema svim ljudima nepristrasan i svima sudim prema Svojoj pravednoj naravi, ali svi zahtevi koje pred ljude postavljam uključuju odgovarajuće uslove, a ono što Ja zahtevam moraju svi da ispune, ma o kome da se radi. Mene ne zanima tvoj staž, niti iskustvo; Mene jedino zanima da li slediš Moj put, te da li voliš istinu i da li si žedan istine. Ako u tebi nema istine, već navlačiš sramotu na Moje ime, i ne postupaš u skladu s Mojim putem, nego Me samo bezbrižno i bez razmišljanja slediš, Ja ću te, kad za to dođe vreme, udariti i kazniti zbog tvog zla, i šta ćeš onda imati da kažeš? Da li bi mogao da kažeš da Bog nije pravedan? Ako si se pridržavao svih reči koje sam danas izgovorio, onda si ti osoba kakvu Ja odobravam. Kažeš da si oduvek patio dok si Boga sledio, da si Ga sledio kroz oluje, te da si s Njim delio i dobro i zlo, ali nisi proživeo reči koje je Bog izgovorio; ti bi samo da svaki dan jurcaš okolo za Boga i daješ se za Boga, a nikada nisi razmišljao o tome da proživiš smislen život. I još kažeš: „U svakom slučaju, verujem da je Bog pravedan. Patim radi Njega, trčim unaokolo za Njega i posvećujem se Njemu, pa čak i ako nisam postigao nikakve rezultate, podnosio sam teškoće; On će me se sigurno setiti.” Tačno je da je Bog pravedan, ali ova pravednost nije ukaljana nikakvim nečistoćama: ona ne sadrži ljudsku volju, niti je ukaljana telom ni ljudskim nagodbama. Svi oni koji se bune i koji Mi se protive, svi koji se ne povinuju Njegovom putu; nikome se ne prašta i niko nije pošteđen! Neki kažu: „Ja danas jurim unaokolo za Tobom; a na kraju, hoćeš li mi udeliti neki mali blagoslov?” Zato te pitam: „Jesi li se pridržavao Mojih reči?” Pravednost o kojoj govoriš zasnovana je na razmeni. Ti samo misliš da sam Ja prema svim ljudima pravedan i nepristrasan, te da će svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni i dobiti Moje blagoslove. U Mojim rečima da će „svi oni koji Me budu sledili do samog kraja zacelo biti spaseni”, postoji skriveno značenje: oni koji Me budu sledili do samog kraja jesu oni koje ću Ja u potpunosti zadobiti; to su oni koji, nakon što sam ih osvojio, traže istinu i usavršeni su. Koliko si zahteva ti ispunio? Ispunio si samo zahtev da Me slediš do samog kraja, i šta još? Jesi li se pridržavao Mojih reči? Ispunio si jedan od Mojih pet zahteva, ali nemaš nameru da ispuniš preostala četiri. Naprosto si pronašao najjednostavniji i najlakši put, a stremio si nadajući se da će te poslužiti sreća. Prema ljudima kao što si ti, Moja se pravedna narav ispoljava samo kroz grdnju i sud i pravednu odmazdu, i ispoljava se kroz pravedno kažnjavanje svih zlikovaca. Svi oni koji ne slede Moj put zacelo će biti kažnjeni, čak i ako Me do samog kraja budu sledili. To je Božja pravednost. Kad se ta pravedna narav bude izrazila kroz kažnjavanje čoveka, čovek će ostati zabezeknut i požaliće što, dok je sledio Boga, nije sledio Njegov put. „U to sam vreme tek donekle stradao sledeći Boga, ali nisam sledio put Božji. Ima li ikakvih izgovora? Nema mi druge nego da budem izložen grdnji!” Pa ipak, on u sebi misli: „Bilo kako bilo, sledio sam Te do samog kraja, tako da, čak i ako me budeš grdio, ta grdnja ne može biti prestroga, a nakon što budem izgrđen, Ti ćeš me i dalje želeti. Znam da si Ti pravedan i da prema meni nećeš doveka tako postupati. Na kraju krajeva, ja nisam nalik onima koji će biti zbrisani; onima koji treba da budu zbrisani sleduje teška grdnja, dok će moja grdnja biti lakša.” Pravedna narav nije onakva kakvom je ti nazivaš. Nije reč o tome da se sa onima koji dobro ispovede svoje grehe postupa blago. Pravednost je svetost i to je narav koja ne trpi uvrede od strane čoveka, a sve ono što je prljavo i što se nije promenilo predmet je Božjeg gnušanja. Pravedna Božja narav nije zakon, već upravna odluka: to je upravna odluka u okviru carstva, a ta upravna odluka je pravedna kazna za svakoga ko ne poseduje istinu i ko se nije promenio, i tu nema mesta spasenju. Jer, kad svi ljudi budu razvrstani prema svojoj vrsti, oni dobri će biti nagrađeni, a rđavi kažnjeni. Tada će biti otkriveno čovekovo odredište; to je vreme u kojem će delo spasenja biti privedeno kraju i posle kojeg se delo čovekovog spasenja više neće obavljati, a kazna će sustići sve one koji su počinili zlo.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu”

568. Moja je milost upućena onima koji Me vole i koji se odriču sebe. U isto vreme, kazna koja je snašla zle ljude pravi je dokaz Moje pravedne naravi i, još više, svedočanstvo Moga gneva. Kad nastupi katastrofa, svi koji Mi se suprotstavljaju plakaće dok budu padali kao žrtve gladi i kuge. Oni koji su Me tokom mnogo godina sledili, ali koji su počinili svakojaka zla dela, neće izbeći ispaštanje za svoje grehe; oni će takođe biti bačeni u nesreću kakva se retko viđala tokom proteklih miliona godina, i živeće u neprekidnom stanju panike i straha. A oni Moji sledbenici koji su Mi iskazali nepodeljenu odanost, radovaće se i klicati, veličajući Moju veliku silu. Oni će doživeti neizrecivo raspoloženje bezbrižne sreće i živeti u radosti kakvu nikada pre nisam podario ljudskom svetu. Jer Ja izuzetno cenim čovekova dobra dela i gnušam se njegovih zlih dela. Još otkad sam počeo da vodim ljudski rod, žarko sam se nadao da ću zadobiti jednu grupu ljudi koji su istog uma kao Ja. U isto vreme, nikada ne zaboravljam na one koji nisu istog uma kao Ja; uvek ih mrzim u srcu Svom, iščekujući priliku da ih nateram da odgovaraju za svoja zla dela, što je nešto što ću sa velikim uživanjem posmatrati. Sada je konačno nastupio Moj dan, i ne moram više da čekam!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”