Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju sadašnje Božje delo

Da bi svedočio za Boga i da bi osramotio veliku crvenu aždaju, čovek mora da se drži nekog načela i mora da ispuni sledeći uslov: mora svim srcem voleti Boga i zakoračiti u Njegove reči. Ako ne zakoračiš u Božje reči, ni na koji način nećeš moći da osramotiš Sotonu. Tokom svog životnog razvoja, ti ustaješ protiv velike crvene aždaje i nanosiš joj krajnje poniženje – to znači istinski osramotiti veliku crvenu aždaju. Što si spremniji da Božje reči primenjuješ u praksi, to snažnije dokazuješ svoju ljubav prema Bogu i svoju mržnju prema velikoj crvenoj aždaji; što se više pokoravaš Božjim rečima, to jače dokazuješ svoju žeđ za istinom. Ljudi koji nisu žedni Božjih reči jesu ljudi koji su beživotni. Takvi su ljudi oni koji žive izvan Božjih reči, koji pripadaju religiji. Ljudi koji istinski veruju u Boga poseduju dublje znanje o Božjim rečima, jer oni te reči jedu i piju. Ako nisi žedan Božjih reči, onda će ti biti nemoguće da ih iskreno jedeš i piješ, a ako nemaš spoznaju o Božjim rečima, onda nema načina da svedočiš za Boga niti da Mu udovoljiš.

Kako da čovek spozna Boga verujući u Njega? Čovek Boga treba da spozna na osnovu sadašnjih reči i dela Božjih, bez ikakvih odstupanja ili zabluda, a pre svega treba da poznaje Božje delo, koje je temelj spoznaje Samog Boga. Sve te razne zablude, lišene jasnog razumevanja Božjih reči jesu verske predstave; to su izobličena shvatanja. Najveća veština duhovnika ogleda se odmeravanju današnjih Božjih reči na osnovu njihovog upoređivanja sa načinom na koji su Božje reči bile shvaćene u prošlosti. Ako se, tokom služenja današnjem Bogu, pridržavaš onoga što je u prošlosti razotkriveno prosvećenjem Svetog Duha, tvoja služba će uzrokovati ometanje i postaće svojevrsna zastarela praksa, ništa više od verskih obreda. Ako veruješ da oni koji služe Bogu moraju da, između ostalih kvaliteta, spolja biti ponizni i strpljivi, i ako danas sprovodiš u delo takvo znanje, onda je takvo znanje verska predstava; ovakvo postupanje predstavlja ispoljavanje licemerja. Izraz „verske predstave” odnosi se na ono što je zastarelo (uključujući i razumevanje onih reči koje je Bog ranije izgovorio i svetlost direktnog prosvećenja Svetog Duha), a ako se te predstave danas primene, one će Božje delo ometati, a čoveku neće biti ni od kakve koristi. Ako ljudi nisu u stanju da se pročiste od onoga što pripada verskim predstavama, to će onda postati velika prepreka njihovom bogosluženju. Ljudi sa verskim predstavama ni na koji način ne mogu da idu ukorak sa delom Svetog Duha – oni za njim zaostaju jedan korak, a zatim i dva. To je zato što zbog tih verskih predstava čovek postaje izuzetno samopravedan i nadmen. Bog ne oseća nostalgiju za onim što je govorio i činio u prošlosti; ako je nešto zastarelo, On to uklanja. Da li ti zaista nisi u stanju da odbaciš svoje predstave? Ako se držiš reči koje je Bog u prošlosti govorio, da li time dokazuješ da poznaješ Božje delo? Ako nisi u stanju da prihvatiš sadašnju svetlost Svetog Duha, već se pridržavaš svetlosti iz prošlosti, možeš li time dokazati da slediš Božje stope? Zar još uvek nisi u stanju da odbaciš svoje religijske predstave? U tom ćeš slučaju postati neko ko se Bogu protivi.

Ako ljudi mogu da se oslobode verskih predstava, oni današnje Božje reči i delo neće odmeravati svojim umom, nego će im se neposredno pokoravati. Iako se današnje Božje delo očigledno razlikuje od Njegovog dela iz prošlosti, ti ipak možeš da odbaciš svoje stavove iz prošlosti i da se neposredno pokoriš današnjem Božjem delu. Ako možeš da shvatiš da današnjem Božjem delu moraš dati najvažnije mesto, bez obzira na Njegova prošla dela, onda si ti neko ko je svoje zastarele predstave odbacio, neko ko se Bogu pokorava i ko je sposoban da se pokori delu i rečima Božjim i da sledi Njegove tragove. Na taj ćeš način postati neko ko se istinski pokorava Bogu. Ti ne analiziraš i ne razmatraš Božje delo; postupaš kao da je Bog zaboravio na svoja prethodna dela, pa si i ti na njih zaboravio. Sadašnjost je sadašnjost, dok prošlost pripada prošlosti, a pošto Bog danas ostavlja po strani ono što je činio u prošlosti, onda ni ti više ne treba da se držiš toga. Samo se takva osoba Bogu potpuno pokorava i samo je takva osoba sasvim odbacila svoje verske predstave.

Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaka etapa sledi iz prethodne. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neke od davno ustanovljenih praksi i uobičajenih ljudskih izreka, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i naučenim lekcijama, stvorile su u čovekovom umu svakovrsne i raznolike predstave. To što Bog čoveku tek treba u potpunosti da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav – u kombinaciji sa višegodišnjim širenjem tradicionalnih teorija koje se protežu od prošlosti do sadašnjosti – još više je pogodovalo tome da čovek formira takve predstave. Moglo bi se reći da je, tokom čovekovog verovanja u Boga, uticaja raznih predstava doveo do neprestanog formiranja i razvoja svakojakih shvatanja Boga zasnovanih na predstavama, što je uzrokovalo da mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva – ono nikada ne formira pravila; naprotiv, ono neprekidno prolazi kroz različite stepene promena i obnavljanja. To što Bog dela na ovaj način izraz je Njegove suštinske naravi. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg dela i jedno od sredstava rada kojima Bog ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih pravila i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji ne može da hoda. Tako je, zbog toga što i Bog i čovek imaju sopstvene „naklonosti”, čovek postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Možda zbog tvrdoglavosti čoveka, ili možda usled nepovredivosti Božjih upravnih odluka od strane bilo kog čoveka, ti sveštenici i sveštenice se i dalje drže memljivih starih knjiga i papira, dok Bog nastavlja Svoje nedovršeno delo upravljanja kao da niko ne gleda. Iako postoje takve neprijateljske protivrečnosti, koje je čak nemoguće rešiti, Bog na njih ne obraća pažnju, kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje „stope” nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je „najveći neprijatelj” svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i „šampion” svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko se može nadmetati s Bogom i pobediti? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih nastajale malo-pomalo na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, a još manje ga obasipa pohvalama za to što, na tragu Njegovog dela, stvara seriju za serijom proizvoda „za Boga”, koji su izvan Njegovog dela. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjem, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave potiču od ljudske zaraze; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? To što imaš predstave o Bogu i što nisi u stanju da ih se oslobodiš, usled je tvog neuspeha da shvatiš stvari – nije to zato u Božjem delu ima premalo smisla, niti zato što je Njegovo delo bezobzirno prema čovekovim osećanjima, a još manje zato što Bog nikada ne vodi računa o svom pravom delu. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što ti previše nedostaje pokornosti i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega razviješ predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, obnavljaš i prolaziš kroz preobražaj. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da ti nedostaje bogobojažljivo srce i da si preterano buntovan. Majušno stvoreno biće koje se usuđuje da uzme neznatni delić onoga što mu je Bog prethodno dao, pa se okreće da bi time napalo Boga – zar to nije ljudsko buntovništvo? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i zastarelim izrazima kako im je volja – a o onim memljivim predstavama da i ne govorimo. Nisu li one još bezvrednije?

Neko ko uistinu služi Bogu jeste neko ko je u skladu sa Njegovim namerama, neko ko je prikladan za Božju upotrebu i ko je u stanju da se oslobodi svojih verskih predstava. Ako želiš da delotvorno jedeš i piješ Božje reči, moraš da se oslobodiš svojih verskih predstava. Ako želiš da služiš Bogu, još je nužnije da se prethodno oslobodiš verskih predstava i da se u svemu pokoriš Božjim rečima. To je ono što treba da poseduje neko ko služi Bogu. Ako nemaš to saznanje, pravićeš prekidanja i ometanja, čim počneš da Mu služiš, a ako se i dalje držiš svojih predstava, Bog će te neizostavno „srušiti”, da više nikad ne ustaneš. Uzmimo, na primer, sadašnjost: mnoge izjave i veliki deo dela nisu usklađeni sa Biblijom niti sa prethodnim delima Božjim, pa ako nemaš bogopokorno srce, u bilo kom trenutku možeš pasti. Ako želiš da služiš u skladu s Božjim namerama, najpre moraš da se oslobodiš verskih predstava i da koriguješ vlastita gledišta. U budućnosti, mnoge izjave neće biti usklađene sa onima iz prošlosti, i ako sada nemaš rešenost da se pokoriš, nećeš moći da hodaš putem koji je pred tobom. Ako se u tebi ukorenio jedan od metoda Božjeg delovanja i ti nikako ne možeš da ga se oslobodiš, taj će metod onda postati tvoja verska predstava. Ako se u tebi ukorenilo ono što Bog jeste, to znači da si zadobio istinu, a ako Božje reči i istina postanu tvoj život, ti više nećeš imati predstave o Bogu. Oni koji poseduju istinsko znanje o Bogu neće imati predstave i neće se držati pravila.

Da bi uvek bio na oprezu, postavljaj sebi ova pitanja:

1. Da li znanje koje poseduješ ometa tvoje služenje Bogu?

2. Koliko verskih običaja praktikuješ svakodnevno? Ako ti samo odaješ sliku pobožnog čoveka, da li to znači da je tvoj život stasao i dozreo?

3. Kad jedeš i piješ reči Božje, možeš li da odbaciš svoje verske predstave?

4. Da li prilikom molitve možeš da se odrekneš verskih rituala?

5. Da li si ti neko ko je prikladan za Božju upotrebu?

6. Koliko u tvom bogopoznanju ima verskih predstava?