Reči o obavljanju dužnosti

Odlomak 30

Šta je dužnost? Nalog koji Bog poverava čoveku je dužnost koju čovek treba da izvrši. Šta god ti Bog poveri je dužnost koju treba da izvršiš. Da bi izvršio svoju dužnost, moraš da naučiš da s obe noge budeš na zemlji i ne nastojiš da dohvatiš ono što je van tvog domašaja. Nemoj stalno da misliš da je trava zelenija sa druge strane i da insistiraš na onome što za tebe nije prikladno. Nekim ljudima priliči da budu domaćini, a insistiraju na tome da budu starešine; drugima priliči da budu glumci, a žele da budu reditelji. Nije dobro uvek težiti višim položajima. Čovek mora pronaći i precizno odrediti sopstvenu ulogu i položaj – to je ono što čine razumni ljudi. Zatim treba valjano vršiti svoju dužnost sa obe noge na zemlji kako bi se čovek odužio Bogu za Njegovu ljubav i udovoljio Mu. Ako čovek ima takav stav u obavljanju svoje dužnosti, srce će mu biti stabilno i spokojno, moći će da prihvati istinu u svojoj dužnosti i postepeno će tu dužnost obavljati u skladu sa Božjim zahtevima. Moći će da odbaci svoje iskvarene naravi, da se pokori svim Božjim uređenjima i da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom. Na taj način se stiče Božje odobrenje. Ako stvarno možeš da se daš za Boga i obavljaš svoju dužnost uz pravilan način razmišljanja – način razmišljanja koji podrazumeva ljubav prema Bogu i udovoljavanje Bogu – vodiće te i usmeravati delo Svetog Duha, želećeš da primenjuješ istinu, postupaćeš u skladu sa načelima dok obavljaš svoju dužnost i postaćeš osoba koja se boji Boga i kloni se zla. Na taj način ćeš potpuno proživljavati pravo ljudsko obličje. Životi ljudi se postepeno razvijaju dok obavljaju svoje dužnosti. Oni koji ne obavljaju dužnosti ne mogu da steknu istinu i život, ma koliko godina unazad verovali u Boga, jer nemaju Božji blagoslov. Bog blagosilja samo one koji se istinski daju za Njega i koji obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu. Koju god dužnost ili zadatak da crkva uredi da obavljaš, to treba da prihvatiš kao svoju odgovornost i svoju dužnost, i to treba da uradiš dobro. Kako to možeš dobro da uradiš? Uradi to tačno onako kako Bog zahteva. Bog od tebe traži da svoju dužnost ispuniš svim svojim srcem, umom i snagom, pa bi trebalo da razmišljaš o ovim rečima i da se pitaš kako svoju dužnost možeš da obavljaš svim svojim srcem. Na primer, ako vidiš da neko svoju dužnost ne obavlja u skladu sa načelima, radeći to nesmotreno po sopstvenoj volji, a ti u sebi pomisliš: „U svakom slučaju, to nije moja odgovornost, pa se neću mešati”, da li je to obavljanje dužnosti svim svojim srcem? (Ne.) Nije – to je neodgovornost. Ako si odgovorna osoba, kad se susretneš sa takvom situacijom, reći ćeš: „To nije deo moje uloge, ali mogu da prijavim ovaj problem vođi kako bi on to mogao da reši u skladu sa načelima.” Nakon što to učiniš, svi vide da je to prikladno, tvoje srce će biti mirno i ti ćeš ispuniti svoju odgovornost. Tada ćeš svoju dužnost obaviti svim svojim srcem. Pretpostavimo da si, bez obzira na to koju dužnost obavljaš, uvek nepažljiv i kažeš: „Ako ovaj posao uradim na jednostavan i letimičan način, samo ga otaljavajući, on će ipak biti urađen zadovoljavajuće. Na kraju krajeva, uradio sam najbolje što mogu; moje sposobnosti su ograničene, a moje profesionalne veštine nisu jake. Sasvim je dovoljno uraditi to zadovoljavajuće. Osim toga, niko o tome ne pita niti to istražuje, i niko nije strog prema meni. To takođe nije toliko važno; u redu je ako to uradim samo površno.” Ako svoju dužnost obavljaš sa ovom namerom i ovim načinom razmišljanja, da li je obavljaš svim svojim srcem? Ne, ne obavljaš je – ti si površan, a to je otkrivanje tvoje sotonske iskvarene naravi. Možeš li da obavljaš dužnost svim srcem oslanjajući se na svoju sotonsku narav? Ne, to ne bi bilo moguće. Dakle, šta znači obavljati svoju dužnost svim srcem? Možda ćeš reći: „Mada se Višnji nije raspitivao o ovom zadatku i iako se on ne čini preterano važnim među svim poslovima Božje kuće, svejedno ću morati da ga obavim valjano, jer je to moja dužnost.” Zapravo, da li je to važno ili ne, jedna je stvar; da li ti to možeš dobro da uradiš, druga je stvar, i to je ključno – samo je to ono što je najvažnije. Ključno je da li ti to možeš dobro da uradiš ili ne, da li u to možeš da uneseš celo svoje srce i da li možeš da se držiš načela i da postupaš u skladu sa istinom. To je ono što je važno. Ako možeš da primenjuješ istinu i činiš stvari u skladu sa načelima, onda stvarno obavljaš svoju dužnost svim srcem. Ako si jednu dužnost dobro obavio, ali i dalje nisi zadovoljan i želiš da obavljaš još važniju dužnost i sposoban si da je valjano obavljaš, onda ti još u većoj meri obavljaš svoju dužnost svim srcem. Dakle, ako si sposoban da obavljaš svoju dužnost svim srcem, šta to podrazumeva? Sa jedne strane, to znači da obavljaš svoju dužnost u skladu sa načelima Božjih reči. S druge strane, to znači da prihvataš Božje ispitivanje i da imaš Boga u srcu. To znači da ne obavljaš svoju dužnost privida radi, da ne postupaš po sopstvenim hirovima, ili u skladu sa sopstvenim sklonostima, već je smatraš nalogom koji ti je Bog poverio, i obavljaš je odgovorno i srčano, a ne po sopstvenoj volji, već u potpunosti prema Božjim zahtevima. Ulažeš celo svoje srce u svoju dužnost – to znači obavljanje dužnosti svim srcem. Neki ljudi ne razumeju istine o obavljaju dužnosti. Kada ih zadese neke nedaće, žale se i uvek dižu prašinu oko sopstvenih interesa, dobiti i gubitaka. Misle: „Ako budem dobro radio posao koji mi je poverio starešina, to će mu doneti čast i slavu, ali ko će se mene sećati? Niko neće znati da sam ja uradio taj posao i starešina će pobrati sve zasluge. Zar obavljanje moje dužnosti na taj način nije služenje drugima?” Kakva je ovo narav? To je buntovništvo – to je apsurdna vrsta ljudi. Oni ne shvataju pravilno Božji nalog. Uvek žele da budu u poziciji autoriteta, da ubiraju zasluge i budu nagrađeni, te da se prikažu u najboljem svetlu. Zašto su uvek usredsređeni na slavu i dobit? To pokazuje da im je želja za slavom i dobiti prejaka i da ne shvataju da je suština izvršavanja dužnosti u tome da se udovolji Bogu ili da Bog pažljivo proučava samu dubinu čovekovog srca. U tim ljudima nema prave vere u Boga, pa donose sudove na osnovu činjenica koje vide sopstvenim očima i, samim tim, formiraju pogrešne stavove. Stoga postaju negativni i nemarni u svom poslu, te nisu u stanju da svim srcem i svom dušom obavljaju svoje dužnosti. Zbog toga što nemaju prave vere i što ne znaju da Bog pažljivo proučava samu dubinu čovekovog srca, usredsređeni su na to da izvršavaju svoje dužnosti da bi ih drugi videli; nastoje da drugi saznaju za patnje i nedaće koje trpe i traže pohvale i odobravanje od starešina i delatnika. Misle da se obavljanje dužnosti isplati samo ako je obavljaju na taj način i da donosi slavu samo ih svi vide dok to rade. Zar to nije podlo? Iako veruju u Boga, ne samo da nemaju vere, već ni u kakvoj meri ne prihvataju istinu, niti je razumeju. Kako takvi ljudi mogu valjano da obave neku dužnost? Zar ne postoji nekakav problem sa njihovom naravi? Ako pokušaš da sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini i oni je i dalje ne prihvataju, to znači da im je narav zla. Ne ispunjavaju sopstvene odgovornosti i ne obavljaju svoje dužnosti. Pre ili kasnije, moraju biti eliminisani. Oni koji obavljaju dužnosti moraju da budu osobe normalne ljudskost. Moraju da imaju zdrav razum i da budu u stanju da se pokore svim Božjim uređenjima i orkestracijama. Različiti ljudi od Boga dobijaju različiti kov i darove, pa su različiti ljudi najpogodniji za obavljanje različitih dužnosti. Ne smeš da budeš izbirljiv, da biraš dužnost po sopstvenom nahođenju i opredeljuješ se samo za obavljanje prijatnih i lakih dužnosti koje su u skladu sa tvojim željama. To je pogrešno. To ne znači da svoju dužnost obavljaš i izvršavaš svim srcem. Da bi obavio dužnost, prva stvar koju moraš da uradiš jeste da joj prioneš svim srcem. Zatim, bez obzira na to šta radiš, bilo da se radi o velikom ili malom zadatku, prljavom ili zamornom poslu, zadatku koji se vrši pred drugim ljudima ili, pak, van tuđih pogleda, bilo da je reč o važnom ili nevažnom poslu, moraš ga smatrati svojom dužnošću i poštovati načelo da ćeš ga obavljati svim srcem, svim umom i svom snagom. Ako, posle izvršavanja svoje dužnosti, na kraju osetiš da ti, u vezi sa nečim što si odradio, savest nije čista i da, iako si prionuo na posao svim srcem, nešto nije dobro urađeno i da rezultati tvog truda nisu dobri, šta treba da uradiš? Neki pomisle: „Pa, svim srcem sam prionuo na dužnost, ali rezultati nisu baš bili dobri. To nije moj problem. To je sada u Božjim rukama.” Kakav je to stav? Da li je taj stav ispravan? Ti ljudi se ne daju istinski za Boga, jer nisu voljni da tragaju za istinom da bi rešili probleme. Ne žele da udovolje Bogu i još uvek imaju površno viđenje svoje dužnosti. Izgleda da ova vrsta ljudi nema srca. Kada govorimo o obavljaju dužnosti svim srcem, to znači uložiti celo svoje srce – ne možeš obavljati svoju dužnost polovično; treba da budeš potpuno usredsređen, da pažljivo obavljaš svoju dužnost i budeš posvećen; zauzimajući odgovoran stav kako bi osigurao da zadaci budu dobro obavljeni i da se postignu rezultati koji se očekuju. Samo se u tom slučaju može reći da svoju dužnost obavljaš svim srcem. Ako vidiš da rezultati tvog rada nisu tako dobri i u sebi pomisliš: „Dao sam sve od sebe, nisam spavao, preskakao sam obroke i ostajao do kasno, ponekad i kada su drugi već bili otišli da se opuste ili da se prošetaju. Trpeo sam nedaće i nisam se prepuštao telesnim užicima. To znači da sam obavio svoju dužnost svim srcem.” Zar je takav stav ispravan? Uložio si svoje vreme i potrudio se. Na površini izgleda kao da si sve uradio kako treba, ali rezultati koje si ostvario nisu dobri, ti ne prihvataš odgovornost za to i nije te briga. Zar je to obavljanje dužnosti svim srcem? (Nije.) To nije obavljanje svoje dužnosti svim srcem. Kada Bog određuje da li neko radi nešto svim srcem, na šta On obraća pažnju? S jedne strane, obraća pažnju na to da li si prionuo na taj posao savesno i odgovorno. Sa druge strane, Bog obraća pažnju na to šta misliš dok to radiš, da li pažljivo obavljaš dužnost koja ti je poverena, da li je dosledno izvršavaš u skladu sa istina-načelima i da li, kada te zadese nedaće, svesno tragaš za istinom da bi rešio probleme, da bi mogao valjano da obaviš dužnost. Dok ljudi rade, Bog ih posmatra i pažljivo proučava. Sve vreme posmatra njihova srca. Iako ljudi to ne znaju, ponekad osećaju kako ih Bog pažljivo posmatra. Neki ljudi su uvek površni u obavljanju svojih dužnosti i na kraju Bog uredi neku situaciju da bi ih razotkrio. U tom trenutku, oni osećaju da ih je Bog napustio i svima je jasno da oni ne izgledaju kao vernici, već kao nevernici, đavoli i Sotone. Takvi ljudi bivaju eliminisani dok obavljaju svoje dužnosti. Neki ljudi često razmišljaju o sebi dok obavljaju dužnosti. Ponekad rezultati koje postižu nisu dobri ili nastane problem i oni to osete u srcu, pa pomisle: „Da nisam ponovo površan?” Osećaju prekor. Kako dolazi do toga? To izaziva Bog, to je prosvećenje Svetoga Duha. Zašto te, dakle, Bog prosvećuje? Po kom osnovu te prosvećuje? U kakvom kontekstu te Bog prekoreva? Moraš da razmišljaš na ispravan način i kažeš: „Moram da obavim svoju dužnost svim srcem i to znači da je izvršavam u skladu sa istinom. Da li sam stvarno izvršio svoju dužnost svim srcem?” Ako uvek razmišljaš o tome, Bog će te prosvetiti i shvatićeš: „Nisam obavio taj zadatak svim srcem. Mislio sam da mi prilično dobro ide, dao bih sebi 99 od 100 poena. Međutim, sada vidim da u stvari nije tako – jedva sam zaslužio prelaznu ocenu.” Tek tada ćeš otkriti Božje nezadovoljstvo. Bog te tako prosvećuje i omogućava ti da shvatiš koliko dobro zapravo obavljaš svoju dužnost i koliko si daleko od ispunjenja Njegovih zahteva. Ako neko u obavljanju svoje dužnosti ne ispuni ni minimum standarda, da li će ga Bog ipak prosvetiti? Verovatno neće. Koga Bog prosvećuje? Pre svega, one koji vole istinu, zatim one koji imaju pokoran stav, pa one koji žude za istinom, i, konačno, one koji preispituju sebe i razmišljaju o sebi po svim pitanjima. To su tipovi ljudi koji mogu da zadobiju Božje prosvećenje. Ako budeš praktično postupao i sticao iskustva na ovaj način, tvoje lično iskustvo u obavljanju svoje dužnosti svim srcem – taj aspekt primenjivanja istine i taj aspekt stvarnosti – još će više porasti. Postepeno će ti postati jasno koji ljudi obavljaju svoje dužnosti svim srcem, a koji ne, i shvatićeš stavove i ponašanja raznih pojedinaca u pogledu izvršavanja dužnosti. Kada budeš spoznao sebe, moći ćeš da razlučiš druge i sve pedantnije ćeš obavljati svoju dužnost. Primetićeš i najmanji primer površnosti u obavljanju dužnosti i bićeš u stanju da tragaš za istinom da bi ga ispravio. U izvršenju tvoje dužnosti moći ćeš da stvari obavljaš u skladu sa načelima, sve više ćeš primenjivati istinu, a srce će ti biti postojano i spokojno. Ako jednog dana u srcu osetiš da nisi dobro obavio neku dužnost, šta treba da uradiš? Treba da razmisliš o tome, potražiš informacije i savet od drugih i ubrzo ćeš shvatiti šta ti je činiti. Zar ti to neće pomoći u izvršenju svoje dužnosti? (Hoće.) Biće ti od pomoći. Biće tako ma kakvu dužnost obavljao. Dokle god ljudi obavljaju dužnosti svim srcem, tragaju za istina-načelima i istrajavaju u svojim naporima, na kraju će ostvariti rezultate.

Odlomak 31

Pošto imaju iskvarene naravi, ljudi su u obavljanju svoje dužnosti često površni. To je najozbiljniji problem. Da bi dobro obavljali svoje dužnosti, ljudi prvo moraju da reše problem površnosti. Sve dok imaju površan način razmišljanja, neće moći dobro da obavljaju svoje dužnosti, što znači da je rešavanje problema površnosti najvažnije. Dakle, kako treba da postupaju? Prvo, moraju da reše problem svog načina razmišljanja – moraju ispravno da se odnose prema svojim dužnostima, da rade stvari savesno i odgovorno i da izbegavaju da imaju varljivo, površno srce. Dužnost se obavlja za Boga, a ne za bilo kog čoveka; ako su ljudi u stanju da prihvate Božje ispitivanje, imaće ispravan način razmišljanja. Štaviše, nakon što nešto urade, ljudi to moraju da preispitaju i da o tome razmisle. Ako u srcu osete malu nelagodu i pažljivim preispitivanjem otkriju da zaista postoji problem, onda to moraju da isprave, a nakon što to isprave, osetiće spokoj u srcu. Osećaj unutrašnje nelagode dokazuje da postoji problem. To zahteva pažljivo preispitivanje i ništa ne treba prevideti na ključnim mestima. To je stav odgovornosti u obavljanju svoje dužnosti. Ako neko može da bude savestan, da preuzme odgovornost i da uloži celo svoje srce i svu svoju snagu, posao će biti dobro obavljen. Ponekad imaš pogrešan način razmišljanja, i uvek si samopravedan, pa čak i ako postoji očigledna greška, ti i dalje ne možeš da je otkriješ ili pronađeš. Ako imaš ispravan način razmišljanja i tragaš za istinom, onda ćeš kroz prosvećenje i usmeravanje Svetog Duha otkriti problem. Ako te Sveti Duh usmerava i pruži ti spoznaju, tako da tvoje srce postane svetlo i ti znaš gde leži greška, moći ćeš da ispraviš odstupanje i da stremiš ka istina-načelima. Ako nemaš ispravan način razmišljanja, i ako si rasejan i nepažljiv, hoćeš li moći da otkriješ grešku? Nećeš. Šta se iz ovoga može videti? Da bi dobro obavljali svoje dužnosti, veoma je važno da ljudi učine ono što je do njih; ključan je njihov način razmišljanja; i veoma je važno na šta usredsređuju svoje misli i ideje. Bog ispituje i može da vidi kakav način razmišljanja ljudi imaju i koliko srca ulažu u to dok obavljaju svoje dužnosti. Od suštinskog je značaja uložiti celo svoje srce i svu svoju snagu, a obavljanje svog udela je ključno. Ljudi treba da teže tome da nemaju za čim da žale u vezi sa dužnostima koje su izvršili i stvarima koje su uradili, te da ne budu dužni Bogu. To zaista znači dati celo svoje srce i svu svoju snagu. Ako nikad ne uložiš celo svoje srce i svu svoju snagu u svoju dužnost i dosledno si površan, nanoseći ogroman gubitak delu i daleko zaostajući za rezultatima koje Bog zahteva, onda možeš jedino da budeš uklonjen. I hoće li tada biti još vremena za kajanje? Neće ga biti. To će biti večno žaljenje, mrlja! Kad si dosledno površan, to je mrlja, ozbiljan prestup, zar ne? (Da.) Moraš da težiš da dobro uradiš ono što je do tebe i u svemu što treba da uradiš, svim svojim srcem i svom svojom snagom, i da ne budeš površan niti da sebi ostavljaš prostora za bilo kakvo žaljenje. Na taj način, dužnost koju ti obavljaš Bog će upamtiti. Te stvari koje je Bog upamtio jesu dobra dela. A one stvari koje Bog nije upamtio? (To su prestupi i zla dela.) Možda nećeš moći da prihvatiš da ih sada nazivamo zlim delima, ali kad dođe dan da te stvari izazovu teške posledice i stvore negativan uticaj, shvatićeš da ti prestupi nisu puki prestupi u ponašanju, već da su zla dela. Kad dođeš do te spoznaje, osetićeš žaljenje: „Kamo sreće da sam tada znao ono što znam sada! Da sam tada samo malo više razmislio i uložio malo više truda, ove posledice bi se mogle izbeći.” Ništa neće obrisati ovu večnu mrlju sa tvog srca, a ako ti ostavi trajan osećaj krivice, to znači nevolju. Dakle, dok sada obavljaš svoju dužnost, moraš da se usredsrediš na traganje za istinom i postupanje u skladu sa načelima, težeći tome da uložiš celo svoje srce i svu svoju snagu u nalog koji ti je Bog dao, i sve što radiš mora da ti ostavi čistu savest i da ne ostavi prostora ni za kakvo žaljenje, kao i da Bog to upamti. Izbegavaj površnost po svaku cenu. Ako impulsivno napraviš grešku i to bude ozbiljan prestup, to će postati večna mrlja. Kad jednom zbog toga budeš zažalio, to nećeš moći da nadoknadiš; to će biti trajno. Trebalo bi da jasno vidiš ova dva puta. Koji bi trebalo da izabereš da bi zadobio Božje odobravanje? Obavljanje svoje dužnosti svim srcem i svom snagom, pripremanje dovoljnog broja dobrih dela i težnja da se zadobije istina – samo na taj način možeš da izbegneš da za bilo čim žališ. Bez obzira na sve, ne čini zlo i ne ometaj druge u obavljanju njihove dužnosti, ne čini nikakva dela kojima kršiš istinu i opireš se Bogu, i ne priređuj sebi doživotno žaljenje. Kakva je posledica kad se učini previše prestupa? Posledica je u tome da ćeš u Božjem prisustvu za sebe nagomilati Njegovu ljutnju! Što više prestupa činiš, to više gomilaš Božju ljutnju – na kraju ćeš biti kažnjen.

Neki ljudi dosledno obavljaju svoje dužnosti i ne deluje kao da imaju ikakve veće probleme – ne čine nikakva očigledna zla dela niti prekidaju i ometaju, ne idu putem antihrista i u obavljanju njihovih dužnosti nema većih grešaka ili problema koji se tiču načela. A ipak, za samo nekoliko godina oni bivaju razotkriveni, a da to i ne shvate: oni uopšte ne prihvataju istinu i oni su bezvernici. O čemu se ovde radi? Ljudi ne mogu da vide u čemu je problem s njima, ali Bog pažljivo proučava samu dubinu čovekovog srca i On može da vidi problem. Ovi pojedinci su u obavljanju svojih dužnosti uvek površni i nepokajnički nastrojeni. Kako vreme prolazi, oni će neminovno biti razotkriveni. Šta znači uvek biti nepokajnički nastrojen? To znači da, iako dosledno obavljaju svoje dužnosti, oni uvek imaju pogrešan stav prema tim dužnostima, površan stav, i nikada ne unose svoje srce u svoje dužnosti, a kamoli celo svoje srce. Čak i ako ulože malo truda, oni to samo otaljavaju i daleko su od toga da ulože svu svoju snagu u obavljanje svojih dužnosti. Njihovim prestupima nema kraja. U Božjim očima, ovi ljudi su dosledno nepokajnički nastrojeni, uvek su površni i nikada se ne menjaju – to jest, oni ne napuštaju zlo u svojim rukama i ne kaju se Bogu, a Bog u njima ne vidi stav pokajanja, niti preokret u njihovom stavu. Oni uporno pristupaju svojim dužnostima i Božjim nalozima sa ovim stavom i metodom. Ova njihova tvrdoglava, nepopustljiva narav nikada se ne menja. Štaviše, nikada se nisu osećali dužnim Bogu i nikada nisu smatrali da je njihova površnost prestup i zlo delo. U njihovom srcu nema osećaja zaduženosti, nema krivice, nema grižesavesti, a još manje ima samooptuživanja. Ako se stvari ovako nastave, Bog će ove ljude smatrati nepopravljivim. Bez obzira na to šta Bog kaže, bez obzira na to koliko propovedi ovi ljudi čuju ili koliko doktrina mogu da izgovore, njihovo srce ne može da prihvati istinu i ne menja se niti se preokreće, pa Bog kaže: „Nema nade za ovog čoveka. Ništa što kažem ne može da dirne njegovo srce, i ništa što kažem ne može da ga navede da se vrati. Nijedan metod koji isprobam ne može da utiče na promenu u njemu. Ovaj čovek više nije dostojan da obavlja svoju dužnost i više nije dostojan da služi u Mojoj kući.” Zašto Bog to kaže? Zato što su uporno površni u obavljanju svoje dužnosti i u svom radu, i bez obzira na to kako su orezivani, i koliko im se tolerancije i strpljenja pruža, to je uzaludno, i ne može da ih navede da se istinski pokaju ili promene, a još manje može da ih navede da svoju dužnost obavljaju dobro, i oni apsolutno ne mogu da krenu putem stremljenja ka istini, pa je ovaj čovek nepopravljiv. Kad Bog utvrdi da je čovek nepopravljiv, hoće li ga i dalje čvrsto držati? Neće. Bog će ga pustiti. Neki ljudi uvek preklinju: „Bože, pusti me da živim svoj život! Nemoj da me disciplinuješ niti da me teraš da patim. Daj mi malo slobode! Dozvoli mi da poslove obavljam pomalo površno! Pusti me da živim pomalo raspušteno! Dozvoli mi da budem sam svoj gospodar!” Oni ne žele da budu sputavani. Bog kaže: „Pošto ne želiš da koračaš pravim putem, onda ću te pustiti da ideš. Daću ti odrešene ruke. Idi i radi šta god želiš. Neću te spasiti jer si nepopravljiv.” Da li oni koji su nepopravljivi imaju imalo savesti? Da li osećaju ikakvu zaduženost? Da li osećaju ikakvu optužbu? Da li su u stanju da osete Božji prekor, disciplinu, udarce i sud? Ne mogu to da osete. Nesvesni su svega toga. Sve te stvari su samo bleda senka ili uopšte i ne postoje u njihovim srcima. Kada neka osoba dostigne tu fazu, bez Boga u svom srcu, da li ona i dalje može postići spasenje? Teško je reći. Kada čovekova vera dođe do te tačke, on je u opasnosti. Da li znate kako da stremite, kako da primenjujete i kojim putem da krenete kako biste izbegli takav ishod i osigurali se da ne dođe do takvog stanja? Ono što je najvažnije je da prvo izaberete ispravan put, a potom se usredsredite da dužnosti, koje treba da obavite sada, ispunite valjano. To je minimalno, najosnovnije merilo. Na osnovu toga, vi treba da tragate za istinom i težite ka kriterijumu obavljanja svoje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom. Ono što najočiglednije odražava sponu koja te povezuje sa Bogom je upravo to kako se odnosiš prema onome što ti Bog poverava i prema dužnosti koju ti dodeljuje, kao i to kakav stav imaš. Ovo pitanje je najprimetnije i najpraktičnije od svih. Bog čeka – On želi da vidi tvoj stav. Trebalo bi da iskoristiš ovu priliku i požuriš da pokažeš svoj stav Bogu, prihvatiš Njegov nalog i dobro obavljaš svoju dužnost. Ako možeš da ispuniš nalog koji ti je Bog dao, tvoj odnos s Bogom biće normalan. Ukoliko je tvoj stav, dok obavljaš zadatak koji ti je Bog poverio ili dužnost koju ti je naložio, previše površan i ti to ne uzimaš za ozbiljno ili to ne smatraš važnim, zar se to ne kosi u potpunosti sa činjenicom da daješ celo svoje srce i svu svoju snagu? Da li možeš valjano da ispuniš svoju dužnost na taj način? Svakako da ne. Svoju dužnost nećeš obaviti u skladu s merilom. Prema tome, tvoj stav prilikom izvršavanja dužnosti je od ključne važnosti, kao što su i način i put koji izabereš. Ma koliko godina verovali u Boga, svi oni koji čak ni ne obave svoje dužnosti dobro biće uklonjeni.

Odlomak 32

Mnogi ljudi uvek obavljaju svoje dužnosti na površan način, nikada nisu pedantni, kao da rade za nevernike. Oni rade stvari na način koji je grub, površan, ravnodušan i nemaran, kao da se samo igraju. Zašto je to tako? Oni su nevernici koji služe. Upravo tako bezvernici obavljaju svoje dužnosti. Ovi ljudi su izuzetno podli; oni su raskalašni i neobuzdani, i ne razlikuju se od nevernika. Oni sigurno nisu površni kada se bave sopstvenim poslovima, pa zašto onda nisu ni najmanje ozbiljni ili savesni kada je reč o obavljanju njihovih dužnosti? Koju god dužnost da obavljaju, u tome postoji svojstvo razigranosti i nestašluka – uvek su površni i u sebi nose svojstvo obmanjivanja. Da li ovakvi ljudi imaju ljudskost? Oni sigurno nemaju ljudskost; nemaju ni najmanji stepen savesti i razuma. Oni su poput divljih magaraca ili divljih konja; bez nekoga ko bi pazio na njih ili upravljao njima, ne mogu se držati pod kontrolom. Kada obavljaju dužnost, uvek su površni i varljivi prema Božjoj kući. Znači li to da poseduju bilo kakvu iskrenu veru u Njega? Da li se oni daju za Njega? Oni sigurno podbacuju, a čak ni usluge koje pružaju nisu u skladu s merilom. Da su takvi ljudi zaposleni kod nekoga, dobili bi otkaz i bili bi otpušteni u roku od nekoliko dana. Sasvim je tačno reći da su oni u Božjoj kući služitelji i unajmljeni radnici, i mogu samo biti uklonjeni. Mnogi ljudi su previše površni dok obavljaju svoje dužnosti. Kada se suoče sa orezivanjem, oni odbijaju da prihvate istinu, nastavljaju da se raspravljaju, pa se čak i žale da je Božja kuća nepravedna prema njima, da joj nedostaje milosti i tolerancije. Zar to nije potpuno nerazumno? Objektivnije govoreći, to je nadmena narav, a u njima nema ni trunke savesti i razuma. Oni koji istinski veruju u Boga moraju barem biti u stanju da prihvate istinu i da postupaju tako da ne idu protiv savesti i razuma. Ljudi koji čak nisu u stanju da prihvate ili se predaju orezivanju, suviše su nadmeni, samopravedni i jednostavno se ne daju urazumiti. Nije preterivanje nazvati ih zverima jer su potpuno ravnodušni prema svemu što rade. Rade stvari tačno onako kako žele, ne obazirući se na posledice; ako se pojave problemi, nije ih briga. Kod ovakvih ljudi, čak ni usluge koje pružaju nisu u skladu s merilom. Zato što se na ovaj način odnose prema svojim dužnostima, drugi ljudi ne mogu da podnesu da ih gledaju i ne mogu da im veruju. Pa, može li im Bog verovati? Budući da ne ispunjavaju čak ni ovo minimalno merilo, oni nisu u skladu s merilom čak ni dok služe i mogu samo biti uklonjeni. Koliko nadmeni i samopravedni neki ljudi mogu da postanu? Uvek misle da mogu sve; bez obzira šta je za njih uređeno, oni kažu: „Ovo je lako; nije to ništa posebno. Mogu ja to. Ne treba mi niko da sa mnom razgovara o istina-načelima; mogu to sâm da procenim.” Oni uvek imaju ovakav stav, a vođe i delatnici ne mogu da podnesu da ih gledaju i ne mogu da im veruju kada nešto rade. Zar to nisu nadmeni i samopravedni ljudi? Ako je neko preterano nadmen i samopravedan, to je samo njihov način ponašanja, i ukoliko se ne promeni, nikad neće obavljati svoje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom. Kakav stav treba čovek da ima prema ispunjavanju svojih dužnosti? U najmanju ruku treba da ima osećaj odgovornosti. Bez obzira na teškoće i probleme s kojima se čovek susretne, on treba da traga za istina-načelima, da razume standarde koje zahteva Božja kuća i da zna koje rezultate treba da postigne kada obavlja svoje dužnosti. Ako može da dokuči ove stvari, lako može da obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom. Bez obzira na to koje dužnosti obavlja, ako prvo razume načela, ako razume zahteve Božje kuće, i zna koje rezultate treba da postigne, zar to već nije put ka obavljanju svojih dužnosti? (Jeste.) Zbog toga je stav prema svojoj dužnosti veoma važan. Oni koji ne vole istinu obavljaju svoje dužnosti na površan način – nemaju ispravan stav, nikad na tragaju za istina-načelima, ne misle na zahteve Božje kuće i na rezultate koje treba da postignu. Kako mogu da obavljaju svoje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom? Ako si ti neko ko iskreno veruje u Boga, kada shvatiš da je tvoje stanje površno, moraš se moliti Bogu, razmišljati o sebi i spoznavati sebe; moraš da se pobuniš protiv svoje iskvarene naravi, naporno raditi na načelima istine i nastojati da ispuniš Njegova zahtevana merila. Obavljajući svoju dužnost na taj način, postepeno ćeš ispuniti zahteve Božje kuće. Zapravo, nije veoma teško dobro obavljati svoju dužnost. To samo zavisi od toga da li čovek ima savest i razum, da li je ispravna osoba i da li se u to unosi celim srcem. Mnogo je nevernika koji ozbiljno rade i zbog toga postaju uspešni. Oni ne znaju ništa o istina-načelima, pa kako im onda ide tako dobro? Zato što im je stalo i unose se u to celim srcem, oni mogu da rade ozbiljno i pedantno, i da lako obavljaju stvari. Nijedna od dužnosti Božje kuće nije teška. Sve dok ti je srce potpuno predano tome i trudiš se najbolje što možeš, možeš da radiš dobro. Ako neko nije ispravna osoba i ako se ne unosi celim srcem ni u šta što radi, ako uvek pokušava da poštedi sebe truda, i ako uvek želi da bude površan i da se kroz sve samo provlači, te kao rezultat toga ne obavlja dobro svoju dužnost, već pravi nered i nanosi štetu Božjoj kući, to je ravno činjenju prestupa i dovodi do toga da ga se Bog gnuša. Tokom ključnih trenutaka širenja jevanđelja, ako ne samo da ne postižeš dobre rezultate u svojoj dužnosti, već nemaš ni pozitivnu ulogu, i samo prouzrokuješ prekide i ometanja, prirodno je da ćeš biti omražen i uklonjen od strane Boga i da ćeš izgubiti priliku za spasenje. Za tim ćeš večno žaliti! Bog te uzdiže da obavljaš svoju dužnost, a to je prilika koju ti je Bog dao da zadobiješ istinu i postigneš spasenje. A ti si ipak neodgovoran, pristupaš svemu olako, i površan si – s takvim stavom postupaš i prema istini i prema Bogu. Ako nimalo nisi iskren niti pokoran, kako možeš postići Božje spasenje? Vreme je sada tako dragoceno; svaki dan, čak i svaki minut, od presudnog je značaja. Ako ne tragaš za istinom, ako se ne fokusiraš na život-ulazak, i ako si čak površan i pokušavaš da obmaneš Boga u svojoj dužnosti, zaista si bez razuma i u neverovatnoj opasnosti! Čim te se Bog bude gnušao i uklonio te, Sveti Duh više neće raditi u tebi, a ta posledica je nepovratna. Ponekad nešto što neko uradi u jednoj jedinoj sekundi može toj osobi uništiti život. Ponekad, zbog jedne reči koja vređa narav Božju, osoba bude otkrivena i uklonjena – zar to nije nešto što se može desiti za samo nekoliko minuta? Baš kao i neki ljudi koji se, iako obavljaju svoje dužnosti, stalno ponašaju neodgovorno, nepromišljeno i bez ikakvih ograničenja. Oni su suštinski nevernici i bezvernici, bez obzira na to šta rade, oni sve upropaste. Ne samo da takvi ljudi zbog toga donose gubitak Božjoj kući, već gube i svoju šansu za spasenje. Na taj način oduzimaju im se kvalifikacije za ispunjavanje dužnosti. To znači da su otkriveni i uklonjeni, što je zaista tužno. Neki od njih žele da se pokaju, ali da li mislite da će imati priliku za to? Kada jednom budu uklonjeni, izgubiće svaku šansu. A kada ih Bog jednom napusti, biće im gotovo nemoguće da se iskupe.

Kakve ljude Bog spasava? Moglo bi se reći da su sve to ljudi koji imaju savest i razum i koji mogu da prihvate istinu, jer samo oni koji imaju savest i razum mogu da prihvate i cene istinu, a sve dok razumeju istinu, mogu da je sprovode u delo. Oni koji nemaju savest i razum jesu oni koji su bez ljudskosti; jednostavno rečeno, oni nemaju vrlina. Kakva je priroda toga da neko nema vrlina? To znači biti bez ljudskosti, biti nedostojan nazvati se ljudskim bićem. Kao što kaže poslovica, čoveku može sve da nedostaje, ali je s njim svršeno ako nema vrlina, jer zbog toga više nije čovek, već zver u ljudskom obliku. Pogledajte te đavole i đavolske careve. Sve što rade, oni rade samo da bi se opirali Bogu i povređivali Njegov izabrani narod. Zar njima ne nedostaju vrline? Da, zaista im nedostaju! Ljudi koji se previše bave stvarima koje karakteriše nedostatak vrline nesumnjivo će istrpeti odmazdu. Oni koji nemaju vrlina ujedno su i bez ljudskosti; kako onda oni mogu dobro da obavljaju svoje dužnosti? Oni su nedostojni da obavljaju dužnosti i ne mogu dobro da obavljaju nikakve dužnosti. Takvi ljudi su nedostojni da se nazivaju ljudima. Oni su zveri, zveri u ljudskom obliku. Samo oni koji imaju savest i razum mogu da izvršavaju ljudske poslove, da održe reč, da budu od poverenja i da budu podobni da se nazovu „čestitom gospodom”. Izraz „čestita gospoda” ne koristi se u Božjoj kući. Umesto toga, u Božjoj kući se od ljudi zahteva da budu pošteni – to je istina. Samo pošteni ljudi su pouzdani, imaju savest i razum i dostojni su da se nazivaju ljudima. Ako čovek može da prihvati istinu i da postupa u skladu sa načelima dok obavlja svoje dužnosti, te da obavlja svoje dužnosti u skladu sa merilom, onda je taj čovek pošten i dostojan poverenja. A oni koji mogu da postignu Božje spasenje jesu pošteni ljudi. Biti pošten čovek koji je dostojan poverenja nije u vezi sa tvojim sposobnostima niti izgledom, a još manje je u vezi sa tvojim kovom, stručnošću ili talentima. Sve dok prihvataš istinu, ponašaš se odgovorno, imaš savest i razum i možeš da se pokoriš Bogu – to je dovoljno. Kakve god sposobnosti da neki čovek ima, glavni problem je ako nema vrlina. Neko kome nedostaje vrlina nije ljudsko biće, već zver. Ti što ih Božja kuća uklanja uklonjeni su zato što nemaju ljudskost i potpuno im nedostaju vrline. Prema tome, oni koji veruju u Boga moraju da budu u stanju da prihvate istinu i moraju da budu pošteni ljudi, da poseduju makar savest i razum, da budu sposobni da dobro obavljaju svoje dužnosti i da budu u stanju da ispune Božji nalog. Samo ti ljudi mogu da postignu Božje spasenje; oni iskreno veruju u Njega i iskreno se daju za Njega. To su ljudi koje Bog spasava.

Da li često ispitujete svoje ponašanje i namere dok nešto radite i ispunjavate svoje dužnosti. (Retko.) Ako se retko preispitujete, možete li da prepoznate svoju iskvarenu narav? Možete li da razumete svoje istinsko stanje? Ako zaista otkrijete svoju iskvarenu narav, koje su posledice toga? Morate biti vrlo jasni povodom svih ovih stvari. Ako neko sebe ne preispituje, već stalno radi stvari na površan način i bez ikakvog načela, to će dovesti do toga da ta osoba počini mnoga zla, da bude otkrivena i eliminisana. Zar to nije ozbiljna posledica? Ispitivanjem sebe može se rešiti ovaj problem. Recite mi, s obzirom da ljudska iskvarenost seže duboko, da li je u redu da tek ponekad razmislimo o sebi? Može li neko da ispunjava dužnosti dobro, a da ne traži istinu kako bi razrešio svoje iskvarene naravi? Ako se iskvarena narav ne razreši, lako je pogrešiti, prekršiti načela, pa čak i počiniti zlo. Ako se nikad ne preispituješ, onda je to problematično – ne razlikuješ se od nevernika. Nije li mnogo ljudi uklonjeno samo iz tog razloga? Kad traga za istinom, kako čovek mora da je primenjuje u praksi da bi je dostigao? Važno je da se često preispituje dok obavlja svoju dužnost, da razmišlja o tome da li je prekršio načela i otkrio iskvarenost i da li ima pogrešne namere. Ako razmišljaš o sebi shodno Božjim rečima i vidiš kako se one odnose na tebe, biće ti lako da spoznaš sebe. Ako razmišljaš o sebi na taj način, postepeno ćeš se rešavati svojih iskvarenih naravi, a lako ćeš se osloboditi i svojih rđavih ideja, loših namera i motivacija. Ako se preispituješ tek nakon što je nešto pošlo po zlu, nakon što pogrešiš ili počiniš zlo, već je prekasno. Posledice su već tu i to predstavlja prestup. Ako se preispitaš tek kada počiniš mnogo zla i budeš eliminisan, biće prekasno i moći ćeš samo da plačeš i škrgućeš zubima. Oni koji istinski veruju u Boga mogu da obavljaju svoje dužnosti – to je Božja uzvišenost i blagoslov i to je prilika koju treba da ceniš. Zbog toga je još važnije da često razmišljaš o sebi dok obavljaš svoje dužnosti. Moraš se često preispitivati u svim stvarima. Moraš da preispitaš svoje namere i svoje stanje, proveravajući da li živiš pred Bogom, da li su namere koje stoje iza tvojih dela ispravne i da li i motivi i izvor tvojih dela mogu da izdrže Božje ispitivanje i jesu li podvrgnuti Njegovom ispitivanju. Ponekad ljudi misle da je teško tražiti istinu kada se suočavaš sa teškoćama tokom ispunjavanja svojih dužnosti. Oni misle, „To je dovoljno. Dovoljno je dobro”. To odražava njihov odnos prema stvarima i stav koji imaju prema svojim dužnostima. Taj stav je jedna vrsta stanja. Kakvo je to stanje? Zar to nije pristupanje dužnostima bez osećaja odgovornosti, neka vrsta površnog stava? (Da.) Uzimajući u obzir postojanje tako ozbiljnog problema, vrlo je opasno ne ispitivati sebe. Neki ljudi su ravnodušni prema tom stavu. Oni misle, „Normalno je biti pomalo površan, ljudi su takvi. U čemu je problem?” Nisu li ti ljudi smeteni? Nije li previše opasno da neko gleda na stvari na ovaj način? Pogledajte one koji su uklonjeni. Zar oni ne obavljaju uvek svoje dužnosti površno? To se dešava kada je neko površan. Pre ili kasnije, ljudi koji se olako ponašaju površno upropastiće sebe; oni neće pustiti ni suzu dok ne vide sopstveni kovčeg. Obavljanje dužnosti na površan način ozbiljan je problem i, ako ne možeš da razmišljaš o sebi i tražiš istinu da rešiš probleme, to je zaista veoma opasno – možeš biti uklonjen u bilo kojem trenutku. Ako postoji tako ozbiljan problem i još uvek se ne ispituješ i ne tražiš istinu da ga rešiš, naškodićeš sebi i upropastićeš se, a kada dođe dan kada budeš eliminisan, počećeš da plačeš i škrgućeš zubima, i sve će biti prekasno.

Odlomak 33

Neki ljudi ne znaju kako da iskuse Božje delo i ne znaju kako da unesu Njegove reči u obavljanje svojih dužnosti ili u stvarni život. Uvek pokušavaju da se oslone na to da će ih posećivanje brojnih okupljanja dovesti do istine i do rasta u životu. Ovo nije realistično i to je argument koji ne drži vodu. Život se zadobija kad se iskuse Božje reči i kad se iskuse sud i grdnja. Oni koji znaju kako da iskuse Njegovo delo sposobni su, bez obzira na dužnost koju vrše, da razumeju i primenjuju istinu, da prihvate da budu orezani, da uđu u istina-stvarnost, da postignu promenu u svojoj naravi i da tokom obavljanja svoje dužnosti budu usavršeni od strane Boga. Oni koji su lenji i koji se prepuštaju udobnostima i nevoljko obavljaju svoje dužnosti i tokom svog obavljanja dužnosti ne znaju kako da iskuse Božje delo, već neprekidno zahtevaju da im Božja kuća obezbedi okupljanja, propovedi, kao i razgovore u zajedništvu o istini. Posledica toga je da i nakon deset ili dvadeset godina verovanja, i nakon slušanja bezbrojnih propovedi, oni i dalje nisu razumeli istinu niti su je stekli. Oni ne znaju kako da dožive Božje delo, ne razumeju šta je vera u Boga, i ne znaju kako da dožive Božju reč da bi spoznali sebe i zadobili istinu i život. Svi su oni ljudi koji žude za udobnošću i izbegavaju svoje dužnosti. Prema tome, oni su razotkriveni i eliminisani u pogledu obavljanja svojih dužnosti. Sada, svi oni ljudi koji obavljaju svoje dužnosti smirenog srca i pridaju važnost stremljenju ka istini imaju određeni život-ulazak kad obavljaju svoje dužnosti; kad otkriju iskvarenost, oni preispituju sebe i upoznaju sebe, a kad naiđu na poteškoće u obavljanju svojih dužnosti, oni tragaju za istinom i razgovaraju u zajedništvu o istini kako bi rešili probleme. A da to i ne shvate, nakon nekoliko godina obavljanja dužnosti, oni ubiru jasne nagrade, mogu da podele određeno iskustveno svedočanstvo i stiču određeno znanje o Božjem delu i o Njegovoj naravi. Ove stvari donose promene u njihovoj život-naravi. Trenutno se crkve svuda čiste od antihrista, zlih ljudi i onih koji prekidaju i ometaju. Obično ostaju oni koji su sposobni da istraju u izvršavanju svojih dužnosti, koji imaju neki stepen posvećenosti, i u rešavanju problema pridaju važnost potrazi za istinom. To je ona vrsta ljudi koja stoji čvrsto pri svom svedočenju. Morate naučiti da unesete Božju reč u stvarni život i u dužnosti koje obavljate, tako što ćete je primenjivati i upošljavati, a kada nastanu problemi i poteškoće, morate naučiti da tražite istinu kako biste ih razrešili. Uz to, morate da naučite da uzmete u obzir Božje namere kada obavljate svoje dužnosti, da se obučavate da primenjujete istinu i da se stvarima u svakom pogledu bavite shodno načelima; morate da naučite da primenjujete ljubav prema Bogu, da bogoljubivim srcem uvažite Njegovo breme, i da dostignete tačku u kojoj možete da Mu udovoljite. Samo je takav onaj ko iskreno voli Boga. Iako istinu ne razumeš u potpunosti, ako je primenjuješ na ovaj način, i dalje si sposoban da obavljaš svoje dužnosti na način koji je u skladu sa merilom; ne samo da si razrešio svoju površnost, već si naučio da primenjuješ ljubav prema Bogu, da Mu se pokoriš i da Mu udovoljiš obavljanjem svoje dužnosti. To je lekcija život-ulaska. Ako u svemu možete da primenjujete istinu na ovaj način i da postupate u skladu sa načelima, onda to znači da ulazite u istina-stvarnost i da imate život-ulazak. Bez obzira na to koliko ste zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, kada ubirate plodove život-ulaska, kada u životu ostvarujete rast i možete da se pokorite Božjim orkestracijama i uređenjima, onda ćete naći užitak u obavljanju svojih dužnosti. Nećete se osećati umorno ma koliko bili zauzeti. Uvek ćete imati mir i radost u srcu i uvek ćete se osećati posebno obogaćeno i opušteno. Kakve god teškoće da naiđu, kada tragate za istinom, Sveti Duh će vas prosvetiti i usmeravati. To znači da primate Božji blagoslov. Štaviše, bez obzira da li ste pri obavljanju dužnosti zauzeti ili niste, treba povremeno da se bavite nekim prikladnim vežbama ili razumnim fitnes aktivnostima. To može da podstakne cirkulaciju, da vam pomogne da održite visok nivo energije i može da bude delotvorno u sprečavanju određenih profesionalnih bolesti. To vam je veoma korisno za dobro obavljanje dužnosti. Prema tome, ako ste pri obavljanju dužnosti u stanju da naučite mnoge lekcije, da zadobijete razumevanje mnogih istina, istinski spoznate Boga i konačno da se bojite Boga i klonite se zla, onda ćete u potpunosti biti u skladu sa Njegovim namerama. Ako možete da zadobijete ljubav prema Bogu, da svedočite o Njemu, da budete jednog srca i uma s Njim, onda ste vi zakoračili putem Božjeg usavršavanja. Takva je osoba koja je zadobila Božji blagoslov, što je neverovatno blažena stvar! Ako se iskreno date Bogu, zasigurno ćete od Njega dobiti obilje blagoslova. Mogu li istinu zadobiti oni koji ne obavljaju svoje dužnosti i koji se ne daju za Boga? Mogu li oni postići spasenje? Teško je reći. Svi blagoslovi se mogu zadobiti samo putem obavljanja dužnosti i doživljavanja Božijeg dela. U toku obavljanja svojih dužnosti spoznajemo kako da doživimo Božje delo, kako da doživimo sud i grdnju, kušnje i oplemenjivanje i kako da budemo orezani. Te su stvari najviše blagoslovljene od Boga. Sve dok čovek voli istinu i stremi ka njoj, on će je na kraju zadobiti, promeniće svoju život-narav, zadobiće Božje odobravanje i postati neko koga je On blagoslovio.

Neki ljudi ne traže istinu kada ih nešto zadesi na dužnosti, već uvek žive u skladu sa svojim predstavama i zamislima, rade stvari prema ličnim sklonostima i postupaju slepo prateći sopstvenu volju. Sledstveno tome, oni mnoge stvari rade pogrešno i odgađaju crkvene poslove. Kada se suoče sa orezivanjem, oni i dalje ne prihvataju istinu i nastavljaju sa svojim samovoljnim i bezobzirnim ponašanjem. Posledično, oni gube delo Svetog Duha i njihova vera u Boga biva smetena i obavija se tamom. Nekim ljudima su dragi slava i bogatstvo, oni streme statusu, zaokupljaju se tim stvarima, a ne uzimaju u obzir Božje namere, niti prihvataju ikakav razgovor u zajednici o istini. Oni na kraju budu otkriveni i isključeni i padnu u tamu. Neki vernici priznaju ovaploćenje Boga, ali ipak u svojim srcima i dalje veruju u nebeskog Boga i u Duh Božji. Stalno imaju predstave o praktičnom Bogu i njihova srca se štite od Njega, plašeći se da će On dokučiti njihovo istinsko sopstvo. Oni Boga izbegavaju gde god da krenu, a kada Ga vide, gledaju Ga kao stranca. Rezultat je to što ni nakon nekoliko godina verovanja ne zadobiju ništa i nemaju ni tračak vere u Njega. Oni se nimalo ne razlikuju od bezvernika. To je u potpunosti tako jer oni ne streme istini. Neki ljudi stalno žele da vide praktičnog Boga. Oni čeznu da udovolje Bogu i da im On unapredi status kako bi mogli da se nametnu u crkvi. Stoga, njihovo nepoštenje, neiskrenost, stalno gledanje u Božji lik i nagađanje Njegovog značenja dovode do toga da ih se Bog gnuša i odbacuje ih. Bog više ne želi da vidi takve ljude. Koja je svrha vere tih ljudi u Boga? Kada Bog govori toliko istine, zašto Ga oni i dalje ispituju? Ako veruju u Boga, zašto ne streme istini? Zašto su stalno ambiciozni i željni, zašto streme ka slavi, dobitku, statusu, koristima i prednostima? Oni kriju pakosne motive za veru u Boga i ljudi ih smatraju nedokučivim. Sve su to ponašanja bezvernika. Strogo govoreći, svako ko veruje u Boga, a ne može da prihvati istinu, bezvernik je. Jedino oni koji streme istini, koji teže tome da dobro obavljaju svoje dužnosti i trude se da udovolje Bogu, imaju iskrenu veru u Boga i u stanju su da zadobiju njegovo odobravanje.

Sada, svaki dan i svaka godina koji prođu u vašem životu imaju vrednost. Gde leži ova vrednost? Kada čovek dođe pred Stvoritelja, kada svoju dužnost obavlja kao stvoreno biće i dobije istinu od Stvoritelja, on postaje koristan u očima Boga. Zar doprinos tvojih skromnih napora Božjem planu upravljanja nije ono što svaki dan tvog života čini vrednim? (Da, jeste.) U tome je vrednost svakog dana života, i ona je dragocena! Ako svaki dan tvog života ima takvu vrednost, šta je malo patnje ili bolesti kada obavljaš svoje dužnosti? Ljudi ne bi trebalo da se žale. Ljudi dobijaju veoma mnogo time što se nalaze u Božjem prisustvu; oni uživaju neviđenu blagodat, blagoslove i neviđenu zaštitu, koji prevazilaze sve što oni mogu da zamisle i vide. Ljudi primaju veoma mnogo – od kakvog je značaja neka manja bolest? Nije li to lekcija koju ljudi treba da nauče? Ako, kroz bolest, čovek može da razume istinu, da postigne pokornost Bogu, i udovolji Mu, nije li to još jedan Njegov blagoslov? Među onima koji zarađuju za život u svetu, ko ne doživljava fizičke bolesti? Ko mari ako su oni bolesni? Niko ne mari, niko ne pita, i nema nikoga da im pruži sigurnost. Imate li vi koji izvršavate dužnosti u Božjoj kući sigurnost? (Imamo.) Svi oni koji se iskreno daju Bogu imaju sigurnost i primaju Njegove blagoslove. Kakvu sigurnost vi vidite i prepoznajete? (Nisam više pod uticajem niti zatrovan zlim trendovima sveta; klonim se maltretiranja i povreda od strane nevernika, i imam Božju zaštitu i blagoslove u svemu. Neće me više hvatati i progoniti velika crvena aždaja. Živeću u Božjoj kući, komunicirati sa ostalom braćom i sestrama, i moje srce će biti mirno, radosno i spokojno. Svakog dana ću jesti i piti Božju reč i razgovarati u zajedništvu o istini, a moje srce će postajati sve vedrije i vedrije. Nakon što razumem istinu, moje srce je naročito radosno, moj duh stiče slobodu i oslobođenje, a zli i lažljivi ljudi me više ne obmanjuju i ne povređuju. Štaviše, nakon što sam svedočio Božjoj zaštiti i blagoslovima, više se ne plašim kada me nesreće zadese; moje srce je mirno i spokojno. Ostavljam po strani brige o tome da li će moje osnovne potrebe biti zadovoljene u budućnosti, kao i da li će se neko brinuti o meni kada ostarim. Život u Božjem prisustvu istinski je blagoslov i radost!) Ono što sada shvatate je ograničeno, ali nakon velikih katastrofa, mnoge stvari ćete jasno razumeti i videti. Sve to je Božja zaštita i Njegov blagoslov. Trenutno, iako ponekad doživite da budete orezani, i prolazite kroz kušnje i oplemenjivanje, iako ponekad iskusite Božji sud i grdnju i patite zbog Njegovih reči, to je patnja kojom se dostiže spasenje i kojom čovek biva usavršen – to nije isto što i patnja nevernika. Najvažnije je da obavljanjem svoje dužnosti u Božjoj kući, postaješ korisno stvoreno biće i živiš život koji ima vrednost i smisao – umesto da živiš za telo i za Sotonu, ti živiš da bi stremio ka istini i da bi udovoljio Bogu. Tokom vršenja dužnosti, spoznaješ mnoge istine i Božje namere. To je nešto najdragocenije. Kad shvatiš istinu, kad uđeš u istina-stvarnost i stekneš istinu kao svoj život, živećeš u Božjem prisustvu i živećeš u svetlosti. Sada obavljaš svoje dužnosti svakog dana, i svaki dan tvog života ima svoje nagrade i vrednost. Ti si takođe stekao istinu i živiš u prisustvu Boga. Da li to znači imati sigurnost? (Da.) Šta ta sigurnost podrazumeva? (Ne biti uhvaćen od strane Sotone.) Sem da te Sotona ne uhvati, šta je od još presudnijeg značaja? Bog te je stvorio kao ljudsko biće, i sada možeš da obavljaš svoju dužnost, da razumeš Njegove namere, da imaš istina-stvarnost, da slediš Njegov put, i da živiš u skladu sa Njegovim namerama. Bog te odobrava, i to je tvoja sigurnost i garancija da te Bog neće uništiti. Nije li to tvoj životni kapital? Bez ovih stvari, da li si kvalifikovan da nastaviš da živiš? (Nisi.) Kako čovek stiče ovu kvalifikaciju? Ne stiče li je time što može da obavlja dužnosti stvorenog bića, što može da udovoljava Božjim namerama, i da sledi Njegov put, kao i time što stiče istina-stvarnost i što živi prema Božjoj reči? (Da.) Zbog ovih stvari, možeš da Ga obožavaš, i ti si, u Njegovim očima, stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Kako bi mogao da ne uživa u tebi? Ko su ljudi koje Bog želi da uništi? Kakva su to stvorena bića? (Zlikovci.) Svako ko čini zlo opire se Bogu, i neprijateljski je raspoložen prema Njemu – oni su Božji neprijatelji i biće prvi uništeni. Antihristi koji se bore s Bogom za položaj, bezvernici; oni koji imaju osećaj odbojnosti prema istini, koji su neprijateljski raspoloženi prema Bogu, koji ne streme ka istini i suprotstavljaju Mu se do kraja, kao i oni koji ne mogu da obavljaju svoju dužnost stvorenih bića ni u najmanjoj meri – to su ljudi koje Bog želi da uništi. Neki ljudi koji ne obavljaju svoje dužnosti jesu bezvernici. Drugi, iako obavljaju svoje dužnosti, dosledno su nemarni, sposobni su da čine zlo i da prouzrokuju ometanje, i opiru se i suprotstavljaju se Bogu. Mogu li u očima Boga takvi ljudi biti smatrani stvorenim bićima koja su u skladu sa merilom? (Ne, ne mogu.) Kakav će biti konačni ishod stvorenih bića za koja se smatra da nisu u skladu sa merilom? (Bog će ih ukloniti i uništiti.) Ima li vrednosti u životima stvorenih bića za koja se smatra da nisu u skladu sa merilom? (Nema.) Oni možda misle, „Moj život ima vrednost. Ja želim da živim. Mogu da činim dobre stvari sa svojim životom!” U Božjim očima, međutim, oni čak ne mogu ni da izvršavaju svoju osnovnu dužnost kao stvorena bića. Ako ne mogu da izvršavaju svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom, da li je njihov život vredan življenja? Ima li vrednosti u njihovom postojanju? Ako nema vrednosti u njihovom postojanju, da li ih onda Bog još uvek želi? (Ne.) Šta će Bog učiniti? Ukloniće ih. Lakši slučajevi će biti izdvojeni i predati nečistim đavolima i zlim duhovima, dok će teški slučajevi biti kažnjeni, a još teži slučajevi će dovesti do uništenja.

Odlomak 34

Prilikom obavljanja svojih dužnosti, neki ljudi su nespremni da podnesu bilo kakvu patnju i, kad god naiđu na problem, žale se da je preteško i odbijaju da plate cenu. Kakav je to stav? To je površan stav. Ako svoju dužnost obavljaš površno i pristupaš joj sa stavom bez poštovanja, kakav će biti ishod? Nećeš uspeti da dobro obaviš čak ni dužnost koju si sposoban da dobro obaviš – tvoj učinak neće biti u skladu s merilom i Bog će biti veoma nezadovoljan stavom koji imaš prema obavljanju svoje dužnosti. Ako možeš da se moliš Bogu, da tragaš za istinom i prioneš na to svim srcem i dušom, ako možeš tako da sarađuješ, onda će ti Bog sve pripremiti unapred, tako da sve dolazi na svoje mesto i donosi dobre rezultate kada rešavaš stvari. Nećeš morati da ulažeš ogromnu količinu energije; kada daješ sve od sebe da sarađuješ, Bog uređuje sve za tebe. Ako si prevrtljiv i ako zabušavaš, ako svoju dužnost ne obavljaš kako valja i uvek ideš pogrešnim putem, onda Bog neće delovati u tebi; izgubićeš ovu priliku i Bog će reći: „Nema načina da te upotrebim. Idi i stani sa strane. Voliš da budeš lukav i da zabušavaš, zar ne? Voliš da budeš lenj i da se prepuštaš udobnosti, zar ne? E, onda, prepuštaj se udobnosti zauvek!” Bog će dati ovu blagodat i priliku nekom drugom. Šta kažete, da li je to gubitak ili dobitak? (Gubitak.) To je ogroman gubitak!

Bog usavršava one koji Ga istinski vole i sve one koji streme ka istini, u najrazličitijim okruženjima. On omogućava ljudima da iskuse Njegove reči kroz različite situacije ili kušnje i da na taj način shvate istinu, steknu pravo znanje o Njemu i, na kraju, zadobiju istinu. Ako na taj način doživiš Božje delo, tvoja život-narav će se promeniti i moći ćeš da zadobiješ istinu i život. Da li ste mnogo stekli tokom ovih godina iskustva? (Da.) Dakle, zar se ne isplati da malo patiš i platiš cenu dok obavljaš svoju dužnost? Šta si zauzvrat dobio? Razumeo si istinu u tolikoj meri! To je neprocenjivo blago! Šta ljudi žele da dobiju verovanjem u Boga, ako ne da zadobiju istinu i život? Misliš li da možeš da zadobiješ istinu ako ne iskusiš takva okruženja? Ne možeš nikako. Pretpostavimo da te zadese neke naročite poteškoće ili se nađeš u nekim posebnim okruženjima, uvek imaš isti stav – pokušavaš da ih izbegneš ili da pobegneš od njih, očajnički pokušavaš da ih odbaciš i da ih se otarasiš, ne želiš da se prepustiš na milost Božjim orkestracijama, nespreman si da se pokoriš Njegovim orkestracijama i uređenjima, ne želiš da dopustiš da istina bude tvoj gospodar i uvek želiš da imaš poslednju reč i da se oslanjaš na svoju sotonsku narav kako bi kontrolisao sve u vezi sa sobom. U tom slučaju, posledice će biti takve da će te Bog zasigurno ostaviti po strani ili te predati Sotoni, i biće samo pitanje vremena kada će se to desiti. Ako ljudi ovo shvataju, moraju se brzo okrenuti i krenuti svojim životnim putem u skladu sa ispravnom stazom koju Bog zahteva – to je pravi put, a kada je put pravi, to znači da je i pravac ispravan. U tom periodu, na putu mogu naići na prepreke i poteškoće, i mogu posrnuti, ponekad se mogu osećati loše raspoloženo ili biti negativni nekoliko dana. Dokle god budu uporno obavljali svoje dužnosti i ne budu odlagali stvari, svi ti problemi biće beznačajni, ali moraju na vreme da razmišljaju o sebi, da tragaju za istinom da bi te probleme rešili i nikako ne smeju da odugovlače, da odbace svoj posao ili da odustanu od svojih dužnosti – ovo je od presudnog značaja. Ako u sebi pomisliš: „Nije strašno biti negativan i slab, to je unutrašnja stvar. Bog za to ne zna. Imajući u vidu koliko sam u prošlosti propatio i koju sam cenu platio, On će mi sigurno oprostiti,” i ako se ta slabost i negativnost nastave, ako ne tragaš za istinom i ne izvučeš pouke u situacijama koje je Bog postavio za tebe, svoje šanse ćeš iznova i iznova propuštati. Shodno tome, propustićeš, sabotirati i upropastiti sve prilike koje ti je Bog pružio u nameri da te usavrši. Kakve će biti posledice toga? Obuzimaće te sve veći osećaj tame u srcu, više nećeš osećati Boga čak ni u svojim molitvama i postaćeš negativan do te mere da će ti misli ispunjavati zlo i izdaja. Onda ćeš biti zarobljen u potpunoj bedi, osećaćeš se potpuno bespomoćno i duboko uznemireno. Osetićeš da nemaš ni puta ni pravca i da ne vidiš nikakvu svetlost na kraju tunela i nemaš nikakvu nadu. Zar život nije zamoran za takvog čoveka? (Jeste.) Ako ljudi ne hodaju sjajnim putem stremljenja ka istini, zauvek će živeti pod Sotoninom vlašću, i u grehu i tami, bez nade. Da li možete da shvatite šta mislim pod ovim? (Moramo da stremimo ka istini, da izvršavamo svoju dužnost svim srcem i dušom.) Kada ti pripadne neka dužnost i bude ti poverena, ne razmišljaj o tome kako da izbegneš da se suočiš sa poteškoćama; nemoj da je ostavljaš po strani i ignorišeš zato što ti je teška. Moraš da se suočiš s njom direktno. U svakom trenutku moraš imati na umu da je Bog s ljudima, da, kakve god poteškoće imao, treba samo da se moliš i tražiš od Njega, i da sa Bogom ništa nije teško ostvariti. Moraš imati tu veru. Kad već veruješ da je Bog Suveren svih stvorenja, zašto se i dalje bojiš kada te nešto zadesi i kada nemaš na šta da se osloniš? To dokazuje da ne računaš na Boga. Ako Ga ne prihvatiš kao svoj oslonac i kao svog Boga, onda On nije tvoj Bog. U stvarnom životu, ma u kakvim situacijama da se nađeš, moraš da dođeš pred Boga i da se često moliš i tragaš za istinom. Čak i ako razumeš istinu i ako svakog dana barem nešto stekneš kroz jedno jedino pitanje, onda taj dan neće biti izgubljen! Koliko vremena u ovom trenutku možeš da izdvojiš svakog dana da dođeš pred Boga? Koliko puta dolaziš pred Boga svakog dana? Da li si postigao bilo kakve rezultate? Ako neko retko dolazi pred Boga, duh će mu se osećati suvim i veoma mračnim. Kada je sve u redu, ljudi se udaljavaju od Boga i ignorišu Ga, traže Ga samo kada ih zadese nedaće. Zar je to verovanje u Boga? Zar je to doživljavanje Božjeg dela? Sve su to ispoljenja bezvernika. Sa takvom vrstom verovanja u Boga, nemoguće je zadobiti istinu i život.

Ljudi ne razumeju niti primenjuju istinu i često žive u iskvarenim naravima Sotone i unutar raznih sotonskih zamki, razmišljaju o sopstvenoj budućnosti, ponosu, statusu i drugim interesima i razbijaju glavu oko tih stvari. Ali ako takav stav primeniš na svoju dužnost, na traganje i stremljenje ka istini, onda možeš da zadobiješ istinu. Na primer, razbijaš glavu oko neke tričave lične koristi, temeljno i detaljno promišljaš o njoj i sve planiraš do savršenstva, ulažući mnogo misli i napora u to. Kad bi uložio istu tu energiju u obavljanje svoje dužnosti i traganje za istinom radi rešavanja problema, video bi kakav bi bio Božji stav prema tebi. Bio bi potpuno drugačiji. Ljudi se stalno žale na Boga: „Zašto je Bog dobar prema drugima, ali ne prema meni? Zašto me nikada ne prosveti? Zašto sam uvek slab? Zašto nisam podjednako dobar kao oni?” Zašto je tako? Bog nikoga ne favorizuje. Ako ne dolaziš pred Boga i uvek želiš da sȃm rešavaš stvari koje te zadese, On te neće prosvetiti. Čekaće dok ne dođeš pred Njega da Mu se pomoliš i obratiš Mu se, a zatim će ti to uslišiti. Kakve ljude Bog voli? Šta je to što Bog čeka da ljudi zatraže od Njega? Da li Bog želi da od Njega traže novac, komfor, slavu, dobit i zadovoljstvo, poput onih besramnika? Bogu nije po volji kada Mu ljudi traže takve stvari. Oni koji zahtevaju te stvari od Boga su besramni, najgori su od svih ljudi i Bog ih ne želi. On želi ljude koji su u stanju da se probude iz greha i da traže i prihvate istinu od Njega – to je vrsta ljudi koju On smatra prihvatljivom. Treba da se moliš na sledeći način: „O, Bože, Sotona me je duboko iskvario i često živim u svojim iskvarenim naravima. Ne mogu da odolim ugledu i statusu i raznim drugim iskušenjima, i ne umem da se sa njima izborim. Ne razumem istina-načela. Molim Te da me prosvetiš i da me vodiš,” i „Voljan sam da obavljam svoju dužnost, ali osećam da nisam dorastao – s jedne strane, rast mi je premali, a sa druge, nedostaje mi stručno znanje. Strahujem da neću valjano obaviti dužnost. Molim Te da me usmeriš i da mi pomogneš.” Bog čeka da dođeš i tražiš istinu. Kada dođeš pred Boga s poštenim srcem i tražiš od Njega, On će te prosvetiti i prosvetliti, pa ćeš onda imati put i znati kako da obaviš svoju dužnost. Ako se uvek trudiš oko istine i ako se Bogu u molitvi predstavljaš u pravom svetlu, te tražiš od Njega savet i blagodat, onda ćeš tako postepeno shvatiti i primeniti istinu, pa će ono što proživljavaš imati ljudsko obličje, normalnu ljudskost i istina-stvarnost. Ako nemaš obzira prema Božjim namerama i ne stremiš ka istini, ako često planiraš, razmišljaš, razmatraš i ulažeš misli i trud u svoje razne interese, pa čak i daješ život za njih i činiš sve što je u tvojoj moći zarad tih interesa, onda ćeš možda zavredeti poštovanje ljudi, kao i razne pogodnosti i ponos. Šta je, međutim, važnije – te stvari ili istina? (Istina.) Ljudi ovo razumeju, ali ipak ne streme ka istini, već samo vrednuju sopstvene interese i status. Dakle, da li je oni stvarno razumeju ili je to lažno razumevanje? (To je lažno razumevanje.) Oni su, u stvari, budalasti. Ne mogu jasno da sagledaju ovu stvar. Kada to budu mogli da sagledaju jasno, rast će im biti malo veći. To zahteva da streme ka istini, da se trude po pitanju Božje reči – ne smeju da budu smeteni i nemarni. Ako ne budeš stremio ka istini, kada dođe dan da Bog kaže: „Bog je završio sa izgovaranjem Svojih reči, više ne želi ništa drugo da kaže ljudskom rodu niti želi išta više da uradi; došao je trenutak da ispita čovekova dela,” sigurno ćeš biti isključen. Ma koliko sjajni bili oni koji te podržavaju, koliko darova i talenata imaš, ma koliko obrazovan bio ili koliko prestiža imao, bez obzira na ugledno mesto koje zauzimaš u ovom svetu, ništa od svega toga ti neće biti od koristi. U tom trenutku, shvatićeš koliko je istina dragocena i važna, shvatićeš da, ako nisi stekao istinu, nemaš ništa sa Bogom i spoznaćeš koliko je jadno i tragično verovati u Boga bez zadobijanja istine. Danas, iako mnogi već počinju to da naziru u svom srcu, taj osećaj još nije u njima razbudio rešenost da streme ka istini. Još uvek nisu duboko u srcu osetili dragocenost i važnost istine. Nije dovoljno imati malo svesti o tome, već moraš istinski i jasno uvideti suštinu ovog pitanja. Kada ti to pođe za rukom, znaćeš koji aspekt istine da upotrebiš da bi rešio taj problem. Samo se istinom mogu rešiti razne poteškoće sa kojima se ljudi suočavaju i prebroditi razne njihove iskrivljene misli, uski pogledi, izopačene naravi, kao i razni problemi njihove iskvarenosti. Treba samo da stremite ka istini i stalno se služite istinom u rešavanju problema i tako ćete moći da odbacite svoje iskvarene naravi i pokorite se Bogu. Ako se oslanjate isključivo na ljudske metode i ljudska ograničenja da biste se izborili sa problemima na koje nailazite, nikada nećete moći da rešite te probleme i iskvarene naravi. Neki kažu: „Ako budem više čitao Božje reči i svakog dana budem provodio više sati čitajući ih, da li ću definitivno biti u stanju da promenim svoju narav?” Zavisi od toga kako budeš čitao Božje reči i da li si u stanju da shvatiš istinu i primeniš je u praksi. Ako čitanje Njegovih reči budeš samo otaljavao i ako ne budeš stremio ka istini, onda nećeš zadobiti istinu, a ako ne zadobiješ istinu, tvoja život-narav se sigurno neće promeniti. Ukratko, čovek definitivno mora da stremi ka istini; mora da stremi ka istini i primenjuje je da bi promenio narav. Puko iščitavanje Božjih reči bez primenjivanja istine nikada neće biti dovoljno. Biti stručnjak za to da drugima propovedaš Božju reč poput fariseja i govoriš im kako da je primenjuju, a da to sam ne činiš, nije ispravan put. Bog zahteva da ljudi više čitaju Njegove reči da bi mogli da shvate istinu, primenjuju istinu i proživljavaju istina-stvarnost. Kada Bog zahteva od ljudi da uđu u istina-stvarnost, slede Njegov put i koračaju ispravnim putem stremljenja ka istini u svom životu, to je u direktnoj vezi sa Njegovim zahtevom da ljudi praktično postupaju tako što će svim srcem i svom snagom obavljati svoje dužnosti. Kada slede Boga, ljudi moraju da dožive Njegovo delo kroz obavljanje svojih dužnosti, kako bi mogli da dostignu spasenje i budu usavršeni.

Odlomak 35

Sad, da li stvari koje ti se dešavaju, a nisu u skladu sa tvojim predstavama, utiču na obavljanje tvoje dužnosti? Na primer, ponekad posao postane obiman, a od ljudi se zahteva da izdrže neke teškoće i da plate neki ceh kako bi dobro obavljali dužnosti; neki ljudi onda u svojoj glavi razviju predstave, u njima se javi otpor, te mogu da postanu negativni i da zabušavaju u svom radu. Ponekad, posao nije obiman i dužnosti se lakše obavljaju, pa neki ljudi onda budu srećni i misle: „Bilo bi sjajno kad bi moja dužnost uvek bila ovako lagana.” Kakvi su to ljudi? To su lenji pojedinci koji žude za telesnim udobnostima. Da li su takvi ljudi odani u obavljanju svojih dužnosti? (Nisu.) Takvi ljudi tvrde da su spremni da se pokore Bogu, ali je njihova pokornost uslovna – stvari se moraju uklopiti u njihove predstave i ne smeju im izazivati nikakvu patnju ili teškoće da bi se oni pokorili. Ako naiđu na nedaću i pritom treba da istrpe teškoće, mnogo se žale i čak se bune protiv Boga i suprotstavljaju Mu se. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji ne vole istinu. Kad su Božji postupci u skladu sa njihovim predstavama i željama, i kad oni ne moraju da istrpe teškoće niti da plate ceh, onda su u stanju da se pokore. Ali, ako Božje delo nije u skladu sa njihovim predstavama i nije im po meri, već zahteva od njih da istrpe teškoće i da plate ceh, onda nisu u stanju da se pokore. Čak i ako mu se ne protive otvoreno, u srcu osećaju otpor i ljutnju. Oni sebe vide kao nekog ko trpi velike teškoće, pa gaje nezadovoljstvo u srcu. Kakav je ovo problem? To pokazuje da oni ne vole istinu. Mogu li molitva, zaveti ili odluke da reše ovaj problem? (Ne, ne mogu.) Kako onda treba rešiti ovaj problem? Prvo, moraš razumeti Božje namere i Njegove zahteve, i moraš razumeti šta je istinska pokornost. Moraš znati šta su buntovništvo i protivljenje, moraš promišljati o tome koje iskvarene naravi sprečavaju tvoje pokoravanje Bogu, i moraš da prozreš ove stvari. Ako si neko ko voli istinu, bićeš u stanju da se pobuniš protiv tela, naročito protiv svojih telesnih želja, i da onda primeniš pokornost Bogu i postupaš prema Njegovim zahtevima. Na ovaj način, moći ćeš da razrešiš svoju iskvarenost i buntovništvo, te da postigneš pokornost Bogu. Ako ne razumeš istinu, nećeš moći da prozreš ove stvari, nećeš moći da razlučiš svoja unutrašnja stanja, nećeš moći da prozreš koje stvari sprečavaju tvoju pokornost Bogu. Stoga, neće biti moguće da se pobuniš protiv tela i da primeniš pokornost Bogu. Ako neka osoba ne može ni protiv svojih telesnih želja da se pobuni, toj osobi će biti veoma teško da stekne posvećenost u obavljanju dužnosti. Može li se smatrati da se takvi ljudi pokoravaju Bogu? Mogu li ljudi obavljati dužnost na način koji je u skladu sa merilom ako nema posvećenosti? Mogu li da ispune Božje zahteve? Naravno da ne mogu. Ako neka osoba želi da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilom, u najmanju ruku mora da bude u stanju da primenjuje istinu i da se iskreno pokorava Bogu. Ako neko ne može da se pobuni protiv svojih telesnih želja, onda ne može istinu da sprovodi u delo. Ako uvek postupaš po svojoj volji, onda nisi osoba koja se pokorava Bogu. Čak i ako Mu se povremeno pokoriš, postavljaš uslove; možeš se jedino pokoriti kada su stvari u skladu sa tvojim predstavama i kad si dobro raspoložen. Ako Božji postupci nisu u skladu sa tvojim predstavama, ako ti dužnost koju ti Bog uredi i okruženja koja ti On postavi donesu velike teškoće, neprijatnosti ili snažan osećaj nezadovoljstva, hoćeš li i dalje moći da se pokoriš? Biće ti teško da se pokoriš; naći ćeš mnoge razloge da se buniš protiv Boga i da Mu se protiviš. Čak i kad kasnije promisliš o sebi, neće ti biti lako da se pobuniš protiv tela jer pobuna protiv tela nije jednostavna. Kako se neko buni protiv tela? Prirodno, taj neko mora da traži istinu. Mora i da prepozna svoju iskvarenu suštinu i iskvarenu grozotu, dostižući tačku samoprezira i mržnje svojih telesnih želja i suštine tela. Tek tad će biti spreman da se pobuni protiv tela. Bez razumevanja istine, ne mogu se mrzeti telesne stvari, a bez mržnje, nije moguće pobuniti se protiv tela. Zbog toga, neophodno je moliti se Bogu i oslanjati se na Njega da bi se sledio neki put. Bez istine, ljudima nedostaje snaga i ne mogu da sprovode istinu u delo, čak ni ako to žele. Čovek se apsolutno mora moliti Bogu i oslanjati se na Njega.

Neki ljudi ne streme ka istini; oni samo žude za telesnim udobnostima i nisu spremni da istrpe teškoće zarad sticanja istine. Kad god se suoče sa makar i malo teškoća, gunđaju i žale se na Boga, a ne traže istinu da to razreše. Oni se takođe Bogu mole rečima: „O Bože, Tvoj identitet i Tvoja suština su plemeniti. Nisam dostojan da Te volim, ali sam spreman da Ti se pokorim. Kakva god bila situacija, spreman sam da Ti se pokorim. Možeš li me voditi, prosvetliti i prosvetiti. Ako ne mogu istinski da Te volim i da Ti se pokorim, molim Te da me ispitaš i kazniš. Neka me stigne Tvoj sud.” Nakon što se ovako pomole, oni su prilično zadovoljni, ali zar nije to samo gomila praznih reči? Može li stalna molitva ispraznim rečima i deklamovanje nekoliko reči i doktrina da reši probleme? (Ne može.) Kad se neka osoba moli praznim rečima, kakav je to problem? Nije li to po prirodi pomalo lažljivo? Da li je korisno moliti se ovako pred Bogom? Lenjost i nemogućnost da se izdrži patnja, uz žudnju za telesnim udobnostima, poznavanje istine bez sposobnosti da joj se pokoriš, poznavanje svoje dužnosti bez sposobnosti da je održiš i izražavanje želje da se voli Bog znajući da se u to ne ulaže celo srce i snaga – nije li to varanje Boga? Bog ništa ne prezire više od molitvi u verskoj ceremoniji. Bog prihvata molitve samo kad su iskrene. Ako nemaš ništa iskreno da kažeš, onda ćuti; nemoj uvek da izlaziš pred Boga govoreći lažne reči ili slepo se zaklinjući da bi Ga potom obmanuo. Ne pričaj o tome koliko Ga voliš, koliko želiš da Mu budeš odan. Ako nisi sposoban da postigneš to što si poželeo, ako ti nedostaje rešenosti i rasta, nipošto ne smeš da staješ pred Boga i moliš se ovako. To je ismevanje Boga. Šta znači ismevanje? Ismevanje znači ruganje nekome, poigravanje s nekim. Kad ljudi stupe pred Boga da se pomole, a imaju ovakvu narav, onda je to u najmanju ruku obmana. U najgorem slučaju, ako ovo često radiš, onda si krajnje niskog karaktera. Ako bi te Bog osudio, On bi to nazvao bogohuljenjem! Ljudi nemaju bogobojažljiva srca, ne znaju kako da se boje Boga, niti kako da Ga vole i da Mu udovolje. Ako im istina nije jasna ili imaju iskvarenu narav, Bog će to zanemariti. Ali oni dolaze pred Boga živeći u svojim iskvarenim naravima, koriste neverničke metode da druge ljude zavaraju o Bogu, a i pred Njim svečano kleče u molitvi i ovim rečima pokušavaju da Ga prevare. Kada završe s molitvom, ne samo da ne osećaju prezir prema sebi, nego nemaju ni osećaj o tome koliko su ozbiljni njihovi postupci. U tom slučaju, da li je Bog s njima? Bog nije sa njima. Može li neko ko je potpuno bez Božjeg prisustva da zadobije Njegovo prosvećenje i prosvetljenje? Mogu li oni da zadobiju svetlost u pogledu istine? (Ne mogu.) Onda su oni u nevolji. Da li ste se mnogo puta molili ovako? Zar ne radite to tako često? (Da.) Kad ljudi provedu previše vremena u sekularnom svetu, oni šire zadah društva, njihova prljava priroda biva prenaglašena, a njih prožmu sotonski otrovi i filozofije; iz njihovih usta izlaze lažne i obmanjujuće reči, a molitve su im pune ispraznih reči i reči doktrine, lišene svakog govora iz srca ili priče o stvarnim teškoćama. Oni se Bogu uvek obraćaju iz ličnih želja, traže Njegove blagoslove dok u srcu retko traže istinu, i ne mole se srcem koje je bogoposlušno. Takve molitve otkrivaju samo obmane i laži. Ovi ljudi imaju ozbiljno iskvarene naravi, postali su naprosto živi demoni. Kad u molitvi dolaze pred Boga, oni ne izgovaraju ljudske reči, niti govore iz srca. Oni zapravo donose Sotonine obmane i laži pred Boga. Zar ovo ne vređa Božju narav? Može li Bog da sluša takve molitve? Bog oseća odbojnost prema takvim pojedincima i svakako Mu se oni ne sviđaju. Za takve molitve se može reći da su pokušaji da se Bog obmane i izigra. Ovi ljudi uopšte ne traže istinu, ne govore iz srca, niti se ispovedaju Bogu. Njihove molitve nisu usklađene sa Božjim namerama i Njegovim zahtevima. U osnovi, ovo je u većoj meri prouzrokovano ljudskom prirodom nego trenutnim otkrivanjem iskvarenosti. Ovi ljudi misle: „Ja Boga ne mogu ni da vidim ni da osetim i ne znam gde se Bog nalazi. Bogu ću uputiti samo nekoliko nasumičnih reči, ko zna da li On uopšte sluša.” Oni se Bogu mole sa skepsom i sa idejom da Ga testiraju. Kako će se oni osećati nakon takve molitve? Zar nije to i dalje praznina? Zar potpuno odsustvo osećanja nije problematično? Molitva je izgrađena na temelju vere. To znači moliti se Bogu u srcu, govoriti Bogu iz srca, poveravati Mu se i tražiti istinu od Njega. Kada se neka osoba moli na ovaj način, imaće unutrašnji osećaj mira i osećaće Božje prisustvo. To znači da je Bog sluša u tajnosti. Kad god se čovek ovako iz srca moli Bogu, osetiće kao da Ga je lično sreo. Vera će mu ojačati, sa Bogom će postati prisniji i prići će Mu korak bliže. Imaće osećaj ispunjenosti i biće naročito nepokolebljiv u srcu. Ovo su iskrena osećanja koja isplivavaju nakon molitve. Ljudi otaljavaju pojanje verskih molitvi, ponavljaju iste rečenice svakodnevno, dok sasvim ne izgube želju da ih izgovore. Nakon takvih molitvi, oni ne osećaju ništa i ne postižu nikakve rezultate. Mogu li ovakvi ljudi da imaju pravu veru? Nemoguće je.

Neki ljudi nisu posvećeni u obavljanju svojih dužnosti. Uvek su površni ili smatraju da su njihove dužnosti preteške i zamorne. Neće da se pokore, stalno žele da izbegnu dužnosti, pa ih odbijaju, i uvek žele da obavljaju one dužnosti koje su lakše, koje ih ne izlažu vremenskim nepogodama, koje ne nose rizike i koje im dopuštaju materijalnu udobnost. Oni u svom srcu znaju da su lenji, da žude za telesnim udobnostima i da nisu sposobni da izdrže teškoće. Međutim, oni nikad nikome ne iskazuju svoje prave misli, plašeći se ismevanja. Oni doslovno kažu: „Moram dobro da obavljam svoju dužnost i da budem posvećen Bogu”, a kad ništa ne uspeju da urade kako treba, svima kažu: „Nemam ljudskosti ni posvećenosti u obavljanju svoje dužnosti.” Međutim, u stvarnosti, oni uopšte ne misle tako. Kad je neka osoba u takvom stanju, kako može da se moli na razuman način? Gospod Isus je rekao da obožavamo Boga srcem i iskreno. Kad staneš pred Boga, tvoje srce mora biti iskreno i bez pretvaranja. Nemoj reći jedno pred drugima dok u srcu misliš drugačije. Ako pred Bogom glumataš, prosipajući neke slatke i lepe reči kao da pišeš sastav, zar to nije obmanjivanje Boga? Sledstveno tome, Bog će videti da ti nisi neko ko obožava Boga srcem i iskreno. On će videti da ti srce nije iskreno, već je izuzetno zlokobno i rđavo i da gajiš zle namere, te će te On napustiti. Kako onda ljudi treba da se mole kada je reč o stvarima koje im se često dešavaju i o problemima na koje često nailaze u svakodnevnom životu? Moraju da nauče da se Bogu obraćaju iz srca. Ti kažeš: „O Bože, ova dužnost mi je tako zamorna. Ja sam neko ko žudi za telesnim udobnostima, lenj sam i naporan rad mi je odbojan. Ne mogu da pružim svoju posvećenost u dužnosti koju si mi Ti poverio i ne mogu ni da je obavljam svom snagom. Uvek želim da je izbegnem i da je odbijem i uvek sam površan. Molim Te da me dovedeš u red.” Zar ovo nisu istinite reči? (Da, jesu.) Da li se usuđuješ da ovako govoriš? Plašiš se šta bi moglo da se desi ako te, nakon što to kažeš, jednog dana Bog stvarno dovede u red, pa postaneš bojažljiv, uvek živčan i paranoičan. Kad ljudi obavljaju svoje dužnosti, oni uvek žele da izbegnu teškoće. Oni žude za telesnim udobnostima i povlače se pri najmanjoj teškoći, pri najmanjem umoru ili kad treba da se potrude. Stalno su probirljivi, a kad iskuse sitne nevolje, razmišljaju: „Da li Bog zna? Hoće li zapamtiti? Kad prođem kroz tako velike teškoće, da li ću ikako biti nagrađen u budućnosti?” Oni uvek traže nekakav ishod. Svi ovi problemi se moraju rešiti. U prošlosti sam nekoga zadužio da prenese poruku, a kad se vratio da Mi podnese izveštaj, prvo je govorio o svojim velikim dostignućima. Objasnio mi je kako je rešio problem, govoreći koliko je brinuo o tome i koliko je morao da priča, koliko je teška ta osoba bila za saradnju i kako je slatkorečivo pričao s njom, te konačno obavio zadatak. Neprestano je prisvajao zasluge za to i stalno je pričao o tome. Šta se, u osnovi, time hoće reći? „Moraš da me hvališ, da mi obećaš i da mi kažeš koje ću nagrade dobiti u budućnosti.” Otvoreno je tražio nagradu. Reci mi, da li obavljanje ovog malog zadatka zavređuje pohvalu? Ako neko uvek traži pohvalu kad obavi i delić svoje dužnosti, kakva je to narav? Nije li to Sotonina priroda? Očekivao je pohvalu i nagrade za ovaj mali zadatak – zar to ne znači da bi se, ako bi se poduhvatio značajnih zadataka ili ako bi postigao veliko delo, još gore ponašao? Ako ne bi mogao da dobije priznanje i blagoslove od Boga, da li bi se pobunio? Da li bi otišao na treće nebo i svađao se sa Bogom? Kojim onda putem on ide u svojoj veri u Boga? (Putem antihrista.) Putem antihrista, baš kao Pavle. Pavle je od Boga uvek tražio nagrade i status. Ako mu ih Bog ne bi odobrio, postao bi negativan i zabušavao bi u svom radu, opirući se Gospodu i izdajući Ga. Reci Mi, kakva to osoba želi nagradu nakon što istrpi malo muke u svojoj dužnosti? (Zla osoba.) Njihova ljudskost je veoma zla. Da li obične osobe imaju u sebi ovakva stanja? Svaka osoba ima ovakva stanja. Prirodna suština je u svakome ista, samo je neki ljudi ne pokazuju tako snažno. Oni poseduju razumnost i znaju da su takvi postupci i takve misli pogrešni, te da ne mogu da nagovore Boga da ih nagradi. Ali šta se mora uraditi povodom takvog stanja? Mora se tražiti istina da bi se to razrešilo. Koji vid istine može rešiti ovo stanje? Za osobu je ključno da zna ko je, koju poziciju treba da zauzme, kom putu treba da teži i kakva osoba treba da bude. To je najmanje što bi trebalo da zna. Ako neka osoba ne zna čak ni ove stvari, daleko je od razumevanja istine, od primene istine ili od potrage za spasenjem.

Kada je reč o obavljanju nekih posebnih ili, pak, napornijih i zamornijih dužnosti, ljudi, s jedne strane, uvek moraju da kontempliraju kako da te dužnosti obavljaju i održavaju, koje teškoće treba da istrpe i kako da se pokore. S druge strane, ljudi moraju i da ispitaju kakve nečistote nose u svojim namerama i kako ih one ometaju u obavljanju dužnosti. Ljudi su rođeni sa odbojnošću prema trpljenju teškoća – ni jedan jedini čovek ne crpi dodatni entuzijazam ili dodatnu radost iz trpljenja dodatnih teškoća. Takvi ljudi ne postoje. U prirodi je čovekovog tela da ljudi osećaju brigu i uznemirenost čim njihovo telo podnese neku teškoću. A koliko teškoća morate sad podneti u dužnosti koju obavljate? Morate samo da istrpite to što vam se telo oseća malo umorno i što malo rmbači. Ako ne možeš ni ovo malo teškoća da istrpiš, može li se reći da imaš rešenost? Može li se smatrati da iskreno veruješ u Boga? (Ne može.) Neće moći tako. Kada obavljaš dužnost u Božjoj kući, niko te ne nadgleda. U potpunosti zavisi od tebe da li ćeš preuzeti inicijativu. U Božjoj kući, postoje radni aranžmani i sistemi rada, a na pojedincima je da se oslanjaju na svoju veru i na svoju savest i razum. Samo Bog proverava da li dobro izvršavaš dužnost ili ne. Ako ljudi toga nikad nisu svesni i ne osećaju sramotu, bez obzira koje svoje iskvarene naravi razotkriju dok obavljaju svoje dužnosti, kad se bave ljudima, događajima i okolnim stvarima, da li je to dobro ili loše? (Loše je.) Zašto se to smatra lošim? Čovekova savest i čovekov razum jedva ispunjavaju uslove. Ako tvojoj savesti nedostaje svest i ne može da te spreči da činiš loše stvari niti može da zauzda tvoje ponašanje, ako postupaš tako da kršiš administrativne uredbe i načela, i postupaš bez ljudskosti, ali te srce ne prekori za to, zar to ne znači da ti nedostaje osnovni moral? Zar to ne znači da nisi svestan svoje savesti? (Znači.) Da li ste obično svesni toga kad radite nešto pogrešno ili kad kršite načela ili kad niste posvećeni u obavljanju svoje dužnosti tokom dužeg perioda? (Jeste.) Onda, može li savest da te obuzda i da te natera da radiš stvari u skladu sa svojom savešću i razumom i u skladu sa istina-načelima? Ako si ti neko ko razume istinu, možeš li da se uzdigneš od postupanja prema ličnoj savesti do postupanja prema istina-načelima? Ako to možeš da uradiš, možeš biti spasen. Biti u stanju istrpeti teškoće u obavljanju dužnosti nije lak zadatak. Takođe nije lako dobro obavljati određenu vrstu posla. Sigurno je da je istina Božjih reči na delu unutar ljudi koji mogu uraditi ove stvari. Nije da su oni rođeni bez straha od teškoća i umora. Gde se može naći takva osoba? Svi ovi ljudi imaju nekakvu motivaciju, imaju nešto istine Božjih reči kao svoj temelj. Kada se prihvate svojih dužnosti, gledišta i stanovišta im se menjaju – postaje im lakše da obavljaju dužnost i nije im više značajno što će da istrpe malo telesnih teškoća i umora. Oni koji ne razumeju istinu i čija se gledišta na stvari nisu promenila, žive u skladu s ljudskim idejama, predstavama, sebičnim željama i ličnim preferencijama, tako da nisu radi i spremni da obavljaju dužnosti. Na primer, kad treba uraditi prljav i zamoran posao, neki ljudi kažu: „Slušaću uređenja Božje kuće. Koju god dužnost da mi crkva dodeli, obavljaću je, bilo ona prljava ili zamorna, bila impresivna ili neupadljiva. Nemam zahteva i prihvatiću je kao svoju dužnost. Ovo je nalog koji mi je Bog poverio i malo prljavštine i umora su teškoće koje treba da istrpim.” Posledično, kad se uključe u svoj posao, oni ne osećaju da trpe bilo kakve teškoće. Dok drugima to može da deluje prljavo i zamorno, njima je lako jer su im srca smirena i spokojna. Oni to rade za Boga, tako da im to ne pada teško. Neki ljudi smatraju da je, ako rade prljave, zamorne ili neprimetne poslove, to uvreda za njihov status i karakter. Oni to doživljavaju kao da ih drugi ne poštuju, da ih maltretiraju ili da ih gledaju s visine. Kao posledica toga, njima je naporno čak i kad se suoče sa istim zadacima i obimom posla. Šta god da rade, u srcu nose osećaj ogorčenosti i misle da stvari nisu onakve kakve bi želeli da budu ili da nisu zadovoljavajuće. Iznutra su puni negativnosti i otpora. Zašto su negativni i pružaju otpor? Šta je izvor toga? Najčešće, to je zato što im obavljanje njihove dužnosti ne donosi platu; imaju osećaj da rade za džabe. Da postoje nagrade, možda bi im bilo prihvatljivo, ali oni ne znaju da li će ih dobiti ili ne. Zbog toga, ljudi misle da obavljanje dužnosti nije vredno truda; to im je isto kao da rade za džabe, pa često postanu negativni i pružaju otpor svojoj dužnosti. Zar nije tako? Iskreno govoreći, ovi ljudi nisu voljni da obavljaju dužnost. Budući da ih niko ne tera, zašto i dalje dolaze da obavljaju dužnost? Zato što teraju sami sebe – iz želje da dobiju blagoslove i uđu u carstvo nebesko, nemaju drugog izbora nego da obavljaju svoju dužnost. To pokazuje koliko su zaglavljeni. To njihov mentalni sklop pokušava da se nagodi s Bogom. Neki pitaju kako takvi ljudi mogu da reše problem negativnosti i otpora u svom srcu. Ovaj problem se može rešiti samo razgovorom o istini. Ako ne vole istinu, kako god im o istini besedili, oni neće biti u stanju da je prihvate. U tom slučaju, oni su bezvernici i razotkriveni su. Zato što hoće da se nagode i spremni su da nešto urade samo ako imaju koristi od toga, ako im Bog obeća nagrade i ulazak u carstvo nebesko i ako im da garanciju, svakako će s punim elanom obavljati dužnost. U stvarnosti, Božje obećanje je otvoreno i oni koji tragaju za istinom ga mogu dobiti. Međutim, oni koji ne tragaju za istinom, ne mogu da ga dobiju. Ne radi se o tome da oni nisu svesni Božjeg obećanja; radi se o tome da ga oni u svom srcu osećaju kao nešto neopipljivo i nesigurno. Za njih je Božje obećanje kao ček bez pokrića – nisu u stanju da veruju u njega, nemaju istinsku veru u njega i tu se ništa ne može uraditi. Oni žele opipljive stvari i ako ćeš da im daš platu, sigurno će dobiti nalet energije. Međutim, oni koji nemaju savesti i razuma možda i neće dobiti nalet energije; oni su tako pokvareni. Ako bi se zaposlili u sekularnom svetu, ne bi marljivo radili, već bi bili nepouzdani, zabušavali bi i sigurno bi bili otpušteni. Ovo je prosto problem sa njihovom prirodom. Za one koji su stalno površni u obavljanju svoje dužnosti, jedino rešenje je da se uklone i isključe. Ne postoji drugi način za one koji ne prihvataju istinu. Svi njihovi izgovori i njihova opravdanja nerazumni su i nema potrebe raspravljati o njihovom karakteru.

U današnje vreme, većina ljudi je počela da obavlja dužnosti. Da li vi razumete šta su dužnosti, kako nastaju i ko ih zadaje? (Dužnosti su nalozi koje je Bog poverio ljudima.) Tako je. Ako veruješ u Boga i dolaziš u Njegovu kuću, ako si u stanju da prihvatiš Božji nalog, onda si član njegove kuće. Zadaci koje ti Božja kuća pripremi, put koji ti Bog kaže da slediš i nalozi koje ti Bog poveri – to su tvoje dužnosti i one su ono što ti je Bog dao. Kada jedeš i piješ Božje reči, razumeš Njegove namere i slušaš i razumeš uređenja Božje kuće, kada u svom srcu znaš koju dužnost treba da obavljaš i koje si obaveze u stanju da ispunjavaš i kad prihvatiš Božji nalog i počneš da obavljaš dužnost, postaješ član Božje kuće i učestvuješ u širenju jevanđelja. Bog te smatra članom Svoje kuće i učesnikom u širenju Njegovog dela. U tom trenutku, imaš dužnost koju treba da obavljaš. Šta god da si u stanju da radiš, šta god da si u stanju da postigneš, to su tvoje obaveze i tvoja dužnost. Može se reći da su to nalozi od Boga, tvoja misija i tvoja moralna dužnost. Dužnosti dolaze od Boga; one su obaveze i poslanja koja je Bog poverio ljudima. Kako, onda, treba čovek da ih shvati? „Pošto je ovo moja dužnost i nalog koji mi je Bog poverio, to je moja obaveza i moja odgovornost. Jedino je ispravno da je prihvatim kao svoju moralnu dužnost. Ne mogu da je odbijem niti da je odbacim; ne mogu da budem probirljiv. Ono što mi zapadne svakako je ono što treba da radim. Nije da nemam pravo da biram, već ne bi trebalo da biram. Ovakav razum bi stvoreno biće trebalo da ima.” Ovo je stav pokornosti. Neki ljudi pri obavljanju dužnosti neprestano ubiraju samo ono što im se dopada, uvek želeći da rade posao koji je lak i u kom uživaju, nesposobni da se pokore uređenjima Božje kuće. Ovo pokazuje da je njihov rast premali i da ne poseduju normalan ljudski razum. Ako je u pitanju neko mlad koga su tetošili i razmazili kod kuće i ko nije iskusio nikakve teškoće, razumljivo je da bude malo svojevoljan. Sve dok može da prihvata istinu, ovo će se postepeno menjati. Međutim, ako se odrasla osoba od trideset ili četrdeset godina ponaša na ovaj odvratan način, onda je to problem lenjosti. Bolest lenjosti je urođena i najteža za lečenje. To je problem sa prirodom ljudi i jedino kad ostanu bez ikakvih drugih izbora u određenim okruženjima ili situacijama, ovakvi ljudi mogu da istrpe malo teškoća i umora. To je baš kao što su prosjaci vrlo svesni da to što prosjače izaziva prezir i diskriminaciju od strane drugih, ali usled lenjosti i nespremnosti da rade, nemaju drugog izbora nego da pribegnu prosjačenju. U suprotnom bi morali da gladuju. Ukratko, ako neko ne može savesno i odgovorno da obavlja dužnost, pre ili kasnije će biti isključen. Najveći prestup je verovati u Boga, a ne pokoriti Mu se. Ako odbijaš da obavljaš svoju dužnost ili su ti teškoće stalno odbojne i plašiš se napora, onda si ti osoba bez savesti i razuma. Nisi podesan za obavljanje dužnosti i možeš otići. Pretpostavimo da, jednog dana, shvatiš da je to što ne obavljaš svoju dužnost isto kao da odbiješ nalog koji ti je poverio Stvoritelj, da te to čini osobom koja se buni protiv Boga, bez savesti i razuma, i da, kao vernik u Boga, treba da obavljaš svoju dužnost dobro i da je to neophodno. U tom trenutku treba da ispuniš svoju dužnost na pristojan način i onda ćeš se pokoravati. Ako je neka osoba buntovna ili negativna u svojoj dužnosti, to jest, ako pokazuje potpuno odsustvo pokornosti Bogu, takva osoba se ne daje iskreno za Njega. Kad neko svojevoljno dobro obavlja svoju dužnost, to je najmanji mogući izraz pokornosti Bogu. Znači, kako nastaju dužnosti? (Dužnosti dolaze od Boga; to su obaveze koje je Bog dao ljudima.) Dužnosti su obaveze koje je Bog dao ljudima, pa imaju li onda nevernici dužnosti? (Ne, nemaju.) Zašto kažete da nemaju? (Oni nisu ljudi Božje kuće.) Tako je, nevernici sebe upošljavaju samo zarad svojih telesnih života i njihovi postupci nisu dostojni da se nazivaju dužnostima. Nevernici su od sveta i od Sotone. Bog njima uređuje samo životnu sudbinu – vreme rođenja, porodicu u kojoj se rađaju, posao koji rade kad odrastu i vreme njihove smrti – On ih ne bira niti ih spasava. Oni koji veruju u Boga su drugačiji. Na užem planu, svi poslovi koje rade u Božjoj kući dužnosti su koje treba da obavljaju. Na širem planu, unutar Božjeg celokupnog plana upravljanja, dužnost koju svako stvoreno biće obavlja jeste saradnja sa Božjim delom. Prostim rečima, oni pružaju uslugu za Božji plan upravljanja. Bilo da posvećeno služiš ili ne, daleko si od toga da budeš osoba koja sledi Božju volju. Zapravo, osoba se može smatrati delom Božjeg naroda i stvorenim bićem koje je u skladu sa merilom tek onda kad može istinski da obavlja svoju dužnost, da uspešno svedoči za Boga i da zadobije Njegovo odobrenje. Ako dobro obavljaš svaku dužnost koju ti Bog poveri, i to na način koji je u skladu sa merilom, onda si član Božje kuće i onda si neko koga Bog prepoznaje kao osobu Svoje kuće.

Odlomak 36

Reči pesme „Kakva je radost biti poštena osoba” su potpuno praktične i izabrao sam nekoliko stihova da o njima razgovaramo u zajedništvu. Hajde prvo da popričamo o redu: „Svoju dužnost podržavam svim srcem i umom i ne marim za telo.” Kakvo je to stanje? Kakva je osoba neko ko može da podrži svoju dužnost svim srcem i umom? Ima li taj neko savest? Da li je ispunio svoju obavezu kao stvoreno biće? Da li se odužio Bogu na bilo koji način? (Da.) Činjenica da može da podrži dužnost svim srcem i umom znači da to radi ozbiljno, odgovorno, da nije nemaran, prepreden i lenj te da ne beži od odgovornosti. Taj neko ima odgovarajući stav i njegovo stanje i mentalitet su normalni. Ima razum i savest, obziran je prema Bogu i odan i posvećen svojoj dužnosti. Šta znači „ne mariti za telo”? I ovde postoje neka stanja. To pre svega znači da takva osoba ne mari za budućnost svog tela i ne pravi planove o onome šta je čeka. To znači da ne razmišlja o tome šta će raditi kad ostari, ko će brinuti o njoj niti kako će tada živeti. Ne razmišlja o tim stvarima, već se umesto toga pokorava Božjim orkestracijama i uređenjima u svim stvarima. Njen prvi i najvažniji zadatak je da dobro ispuni svoju dužnost – podržavanje dužnosti i podržavanje Božjeg naloga su najvažnije stvari. Kad su ljudi u stanju da obavljaju dobro svoju dužnost kao stvorena bića, zar nemaju onda ljudsko obličje? To znači imati ljudsko obličje. Ljudi moraju bar da ispunjavaju svoju dužnost, da budu posvećeni i da se daju tome svim srcem i dušom. Šta znači „podržavati svoju dužnost”? To znači da na kakve god teškoće ljudi naišli, oni se ne odriču svog posla, ne postaju dezerteri niti izbegavaju svoju obavezu. Oni čine sve što mogu. To znači podržavati svoju dužnost. Recimo, na primer, da je vama zadato da nešto uradite i niko vas ne posmatra, ne nadzire niti požuruje. Kako bi izgledalo podržavanje vaše dužnosti? (Bilo bi to prihvatanje Božje provere i života u Njegovom prisustvu.) Prihvatanje Božje provere je prvi korak; to je jedan aspekt. Drugi aspekt je da svoju dužnost takođe moraš da obavljaš svim svojim srcem i umom. Kako to možeš da postigneš? Moraš da prihvatiš istinu i da je primenjuješ. To jest, bez obzira na to šta Bog zahteva, moraš da prihvatiš i da se pokoriš. Prema svojoj dužnosti moraš da se odnosiš kao prema zadatku koji pripada tebi, koji ne zahteva da te iko drugi gleda, pazi na tebe, proverava stvari umesto tebe, nadzire te, požuruje te, nadgleda te, ili te čak orezuje. Moraš u sebi da pomisliš: „Obavljanje ove dužnosti je moja odgovornost; to je nešto što je na meni da uradim. Pošto mi je ovaj zadatak dat i pošto su mi rečena načela i ja sam ih shvatio, baciću se na to i učiniću sve što mogu da to dobro uradim.” Moraš da istraješ u tome da to radiš na ovaj način, a da te ne sputava nijedan čovek, događaj ili stvar. To je ono što znači podržavati svoju dužnost svim svojim srcem i umom; to je obličje koje bi ljudi trebalo da imaju. Dakle, šta ljudi moraju da poseduju da bi podržavali svoje dužnosti svim svojim srcem i umom? Prvo, moraju da imaju savest koju bi stvorena bića trebalo da imaju – to je minimalno merilo. Pored toga, moraju da budu i posvećeni. Kao čovek, kad prihvatiš Božji nalog, moraš da budeš posvećen; moraš da budeš potpuno posvećen samo Bogu, i ne možeš da budeš polovičan, ili da ne preuzmeš odgovornost. Postupanje na osnovu tvojih interesa ili raspoloženja nije dovoljno; to nije posvećenost. Šta znači biti posvećen? To znači obavljati svoju dužnost a da na tebe ne utiču ili te ne sputavaju tvoje raspoloženje, okruženje, ili drugi ljudi, događaji i stvari. Moraš u sebi da pomisliš: „Prihvatam ovaj nalog od Boga; On mi ga je dao i to je ono što bi trebalo da uradim. Dakle, postupaću s tim kao da je to moja sopstvena stvar, radeći to na svaki način koji donosi dobre rezultate; najvažnije je udovoljiti Bogu.” Kad si u ovom stanju, tobom ne upravlja samo tvoja savest; u tome postoji i posvećenost. Ako si zadovoljan samo time da obaviš zadatak, ne težeći efikasnosti ili rezultatima, i osećaš da je dovoljno samo da uložiš svu svoju snagu, onda to samo ispunjava merilo savesti, i ne može se smatrati posvećenošću. Biti posvećen Bogu je zahtevano merilo koje je više od merila savesti. Nije u pitanju samo ulaganje sve svoje snage u to; takođe moraš tome da se daš svim svojim srcem. U srcu moraš uvek da posmatraš svoju dužnost kao posao koji treba da obaviš, i da preuzmeš terete tog zadatka. Ako napraviš i najmanju grešku ili ako si u stanju u kom si površan, osetićeš grižu savesti i smatraćeš da ne možeš tako da se vladaš jer zbog toga puno duguješ Bogu. Ljudi koji istinski imaju savest i razum obavljaju svoju dužnost kao da je to neki njihov lični posao, bilo da ih neko gleda ili nadzire. Bez obzira na to da li je Bog zadovoljan njima i ma kako se On prema njima odnosio, oni sebi uvek postavljaju strogi zahtev da svoje dužnosti obavljaju dobro i da ispune nalog koji im je Bog poverio. To se zove posvećenost. Nije li to viši standard od standarda savesti? Vođenje merilom savesti često te čini podložnim tome da na tebe utiču neke spoljašnje stvari, ili podrazumeva samo ulaganje sve tvoje snage, i to nije dovoljno da svoju dužnost dobro obavljaš svim svojim srcem i umom. Postizanje posvećenosti, međutim, nije lako. Ono zahteva ulaganje celog tvog srca i snage, posvećivanje celog tvog srca i sve tvoje snage obavljanju tvoje dužnosti. Tada ćeš posedovati posvećenost u obavljanju svoje dužnosti. Nije tu reč samo o ulaganju napora; to zahteva da se svim srcem, razumom i telom daš u svojoj dužnosti. Da bi dobro obavljao dužnost, moraš ponekad da istrpiš male fizičke napore i da platiš malu cenu i moraš da usmeriš sve svoje misli u obavljanje dužnosti. Bez obzira na to sa kakvim se okolnostima suočavaš, ne smeš dozvoliti da one utiču na tvoju dužnost ili da je odlože, i moraš udovoljiti Bogu. To zahteva da budeš u stanju da platiš cenu; moraš da napustiš svoju telesnu porodicu, svoje privatne poslove i sopstvene interese. Moraš da otpustiš i napustiš svoju taštinu, ponos, osećanja, telesna zadovoljstva, pa čak i stvari kao što su najbolje godine mladosti, brak, budućnost i sudbina, i moraš voljno da obavljaš dobro svoju dužnost. Živeći na ovaj način, steći ćeš posvećenost i imaćeš ljudsko obličje. Ovakvi ljudi ne samo da imaju savest, već, na osnovu merila savesti, oni koriste posvećenost koju Bog zahteva od ljudi da bi procenili sebe i postavili zahteve pred sebe, marljivo stremeći ka ovom cilju. Ovakvi ljudi su retki među ljudima – možda postoji samo jedan na svakih hiljadu ili deset hiljada pripadnika Božjeg izabranog naroda. Zar nema vrednosti u životima takvih ljudi? Zar to nisu ljudi koje Bog ceni? Naravno da postoji vrednost u njihovim životima; to su ljudi koje Bog ceni.

Sledeći stih u pesmi kaže: „Iako sam lošeg kova, imam pošteno srce.” Te reči zvuče sasvim iskreno i sadrže zahtev koji Bog postavlja pred ljude. Koji je to zahtev? To što je neko lošeg kova nije velika stvar, ali mora da poseduje pošteno srce; ako ga poseduje, dobiće Božje odobravanje. Ma kakva bila tvoja situacija ili poreklo, moraš biti poštena osoba, govoriti pošteno, postupati pošteno i biti u stanju da svoju dužnost obavljaš svim svojim srcem i umom, biti posvećen svojoj dužnosti, ne postupati prevrtljivo, ne biti prepredena ili lažljiva osoba, ne laži i ne varaj, i ne govori izokola. Moraš postupati u skladu s istinom i biti neko ko stremi ka istini. Mnogi misle da su lošeg kova i da nikada ne mogu dobro da ispunjavaju svoju dužnost, niti da je obave u skladu s merilom. Oni ulažu svoje srce i svoju snagu, ali nikada ne mogu da dokuče načela i još uvek ne mogu da postignu vrlo dobre rezultate. Na kraju, sve što mogu je da se žale da im je kov previše loš i postaju negativni. Dakle, zar ne postoji mogućnost napretka ako neko ima loš kov? Biti lošeg kova nije smrtonosna bolest i Bog nikad nije rekao da On ne spasava ljude lošeg kova. Bog je ranije rekao da oseća žal zbog onih koji su pošteni, ali neuki. Šta to znači biti neuk? Neukost u mnogim slučajevima potiče od lošeg kova. Takvi ljudi su lošeg kova i imaju tek površno razumevanje istine; ono nije dovoljno konkretno niti praktično i često ostaje na nivou površnog ili doslovnog razumevanja, razumevanja doktrine i pravila. Zbog toga oni ne mogu jasno da vide mnoge probleme i nikada ne mogu da dokuče načela dok obavljaju svoje dužnosti, niti da ih obavljaju dobro. Zar onda Bog ne želi ljude lošeg kova? (Želi.) Na kakav put i pravac Bog ukazuje ljudima? (Na onaj gde je osoba poštena.) Možeš li biti poštena osoba samo deklarativno? (Ne, moramo da ispoljavamo osobine poštene osobe.) Na koji se način ispoljava poštena osoba? Pre svega, ona nimalo ne sumnja u Božje reči. To je jedno od ispoljavanja poštene osobe. Osim toga, najvažnije ispoljavanje jeste u traganju za istinom i njenoj primeni u svim stvarima – to je presudno. Kažeš da si pošten, ali Božje reči uvek potiskuješ u pozadinu svesti i samo radiš ono što ti se prohte. Da li je to ispoljavanje poštene osobe? Kažeš: „Iako sam lošeg kova, u srcu sam pošten.” Pa ipak, kada ti neka dužnost zapadne, plašiš se da patiš i da snosiš odgovornost ako je dobro ne obavljaš, te tražiš izgovore da svoju dužnost izbegneš ili predlažeš da je neko drugi obavi. Je li to ispoljavanje poštene osobe? Jasno da nije. Kako, dakle, treba da se ponaša poštena osoba? Treba da se pokorava Božjim uređenjima, da bude posvećena dužnosti koju treba da obavlja i da teži tome da udovolji Božjim namerama. To se ispoljava na nekoliko načina: s iskrenošću u srcu čovek prihvata svoju dužnost, ne uzimajući u obzir svoje telesne interese, ne čini to polovično i ne spletkari u sopstvenu korist. To su ispoljavanja poštenja. Drugo je ulaganje celog svog srca i snage u dobro obavljanje dužnosti, pravilno izvršavanje zadataka koje ti je poverila Božja kuća i unošenje svog srca i ljubavi u svoju dužnost kako bi udovoljio Bogu. To su ispoljavanja koja poštena osoba treba da ima dok obavlja svoju dužnost. Ako razumeš i znaš šta da radiš, ali to ne činiš, onda ne ulažeš sve svoje srce i svu svoju snagu u svoju dužnost, već si lukav i zabušavaš. Jesu li pošteni ljudi koji svoje dužnosti tako obavljaju? Nikako nisu. Bog ne koristi takve ljigave i lažljive ljude; oni moraju biti eliminisani. Za obavljanje dužnosti, Bog koristi samo poštene ljude. Čak i odani službenici moraju biti pošteni. Ljudi koji stalno postupaju površno, lukavo i zabušavaju, svi su redom lažljivi, i svi su demoni. Niko od njih istinski ne veruje u Boga i svi će biti eliminisani. Neki ljudi misle: „Zapravo je lako biti poštena osoba. Sve se svodi na govorenje istine i neizgovaranje laži.” Šta mislite o tom stavu? Zar je biti poštena osoba nešto tako ograničeno? Svakako da nije. Moraš da ogoliš svoje srce i da ga predaš Bogu; to je stav koji poštena osoba treba da ima. Baš zato je pošteno srce tako dragoceno. Šta se ovim nagoveštava? Da pošteno srce može da upravlja tvojim ponašanjem i da promeni tvoje stanje. To te može navesti da donosiš ispravne izbore, da se pokoriš Bogu i zadobiješ Njegovo odobravanje. Takvo srce je zaista dragoceno. Ako imaš takvo pošteno srce, onda u tom stanju treba da živiš, tako treba da se ponašaš i to predstavlja način na koji treba da daješ sebe. Treba temeljno da promisliš o ovim stihovima. Nijedna rečenica nije jednostavna kao što bi se pomislilo na osnovu doslovnog značenja, i bićeš na dobitku ako je zaista razumeš nakon što promisliš o njoj.

Pogledajmo još jedan stih pesme, koji glasi: „Budi posvećen u svim stvarima da bi udovoljio Božjim namerama.” Postoji put primene u ovim rečima. Neki ljudi postaju negativni kad se suoče sa teškoćama dok obavljaju dužnost i zbog toga gube volju da je obave. Nešto sa tim ljudima nije u redu. Da li su čak iskreni u svom davanju za Boga? Trebalo bi da promisle o tome zašto postaju negativni kad se suoče sa teškoćama i zašto ne mogu da tragaju za istinom kako bi rešili probleme. Ako su u stanju da promisle o sebi i tragaju za istinom, onda će moći i da reše probleme koje imaju. Zapravo, ljudima je uglavnom najveća teškoća problem iskvarene naravi. Ako si u stanju da tragaš za istinom, onda će se tvoja iskvarena narav lako rešiti. Čim razrešiš iskvarenu narav, moći ćeš da budeš posvećen u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama. „Sve stvari” podrazumeva da šta god da je u pitanju, bilo da je to nešto što ti je Bog dao, nešto što su ti vođa ili delatnik uredili ili je to nešto na šta si slučajno naišao, dokle god je u pitanju nešto što treba da uradiš i ti možeš da ispuniš svoju odgovornost, uradi to posvećeno i ispuni svoje odgovornosti i dužnost koje treba da ispuniš, a udovoljavanje Božjim namerama učini svojim načelom. To načelo zvuči pomalo preveliko i teško ostvarivo. Praktičnije govoreći, to znači da svoju dužnost treba dobro da ispunjavaš. Podržavanje dužnosti i njeno dobro ispunjavanje nisu lake stvari. Bilo da je reč o dužnosti starešine ili delatnika, ili nekoj drugoj dužnosti, moraš da razumeš neke istine. Možeš li dobro da obavljaš svoju dužnost ako ne razumeš istinu? Možeš li dobro da ispunjavaš svoju dužnost a da ne podržavaš istina-načela? Ako razumeš sve aspekte istine i možeš da primenjuješ u praksi u skladu sa istina-načelima, onda ćeš svoju dužnost dobro obaviti, podržaćeš svoju dužnost, ući ćeš u istina-stvarnost i moći ćeš da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Je li to lako učiniti? Ako je dužnost koju obavljaš nešto u čemu si dobar i što voliš, onda osećaš da je to tvoja odgovornost i tvoja obaveza i da je obavljanje te dužnosti nešto savršeno prirodno i opravdano. Osećaš radost, sreću i spokoj. To je nešto što si voljan da uradiš, i u tome možeš biti posvećen, i čineći to, osećaš da udovoljavaš Bogu. Ali kad se jednog dana suočiš sa dužnošću koja ti se ne sviđa ili koju nikad ranije nisi obavljao, hoćeš li onda moći da budeš posvećen? To će ispitati da li sprovodiš istinu u delo. Na primer, recimo da ti obavljaš svoju dužnost u timu za himne. Ti umeš da pevaš; to je nešto u čemu ti uživaš i voljan si da obavljaš tu dužnost. Kada bi ti bila poverena druga dužnost, recimo širenje jevanđelja, i kada bi taj rad bio donekle težak, da li bi bio u stanju da se pokoriš? Ti ne želiš da propovedaš jevanđelje, pa samo stalno govoriš: „Volim da pevam.” Ako te vođa ili delatnik ohrabri, govoreći: „Obučavaj se u propovedanju jevanđelja i opremi se sa više istine, i to će biti korisnije za tvoj rast u životu”, ti i dalje insistiraš i kažeš: „Volim da pevam i volim da plešem.” Ne želiš da ideš da propovedaš jevanđelje bez obzira na to o čemu razgovaraju u zajedništvu. Zašto ne želiš da ideš? (Zato što te to ne zanima.) To te ne zanima i zato ne želiš da ideš – u čemu je ovde problem? To je zato što biraš dužnost prema svojim preferencijama i ličnom ukusu i ne pokoravaš se. Nedostatak pokornosti je problem. Ako ne tragaš za istinom kako bi rešio taj problem, onda nećeš imati istinsku pokornost. Šta bi trebalo da uradiš u ovakvoj situaciji kako bi imao istinsku pokornost? Šta možeš da učiniš da udovoljiš Božjim namerama? To je trenutak kad treba da tragaš za ovim aspektom istine i da o njemu promišljaš. Ako želiš da budeš posvećen u svim stvarima i da udovoljiš Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji ti Bog dâ. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio i što ti je teško, treba to da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ, izučiš profesionalne veštine i stekneš iskustvo i ulazak. Čak i ako trpiš nedaće ili umor, ponižavanje ili izopštenost, moraš i dalje da to obavljaš posvećeno. Samo takvim praktičnim postupanjem moći ćeš da budeš posvećen u svim stvarima i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da obavljaš kao svoju dužnost, a ne kao sopstveni poduhvat. Kako treba da shvatiš dužnost? Dužnost je nešto što Stvoritelj – Bog – dâ nekome da uradi; tako nastaju ljudske dužnosti. Nalog koji ti Bog dȃ je tvoja dužnost i savršeno je prirodno i opravdano da obavljaš svoju dužnost kako Bog zahteva. Ako ti je jasno da je ta dužnost Božji nalog i da su to Božja ljubav i Božji blagoslov sa kojima se susrećeš, onda ćeš moći da prihvatiš dužnost bogoljubivim srcem i moći ćeš da vodiš računa o Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost i moći ćeš da prevaziđeš sve teškoće kako bi udovoljio Bogu. Oni koji se istinski daju za Boga nikada ne smeju da odbiju Božji nalog; nikada ne smeju da odbiju nijednu dužnost. Koju god dužnost da ti Bog poveri, bez obzira na teškoće koje ona podrazumeva, ne treba da je odbiješ, već treba da je prihvatiš. To je put primene, a to znači primenjivati istinu i biti posvećen u svim stvarima, kako bi udovoljio Bogu. Šta je ovde ključno? To su reči „u svim stvarima”. „Sve stvari” nisu nužno u skladu sa tvojim željama i nisu nužno uvek stvari koje voliš da radiš ili koje sa zadovoljstvom prihvataš. Postoje neki zadaci kojima nisi vičan i moraš da naučiš da ih uradiš; neki su teški, a drugi od tebe zahtevaju da patiš. No, šta god da je u pitanju, dokle god je to nešto što ti je Bog poverio, to treba da prihvatiš od Boga; treba da preuzmeš ovu dužnost i da se uneseš srcem u njeno ispunjavanje, kako bi mogao da ponudiš svoju posvećenost i udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Šta god da se desi, uvek moraš da tragaš za istinom i kad utvrdiš kakva je primena u skladu sa Božjim namerama, tako treba to da sprovedeš u delo. Samo ako tako radiš, ti sprovodiš istinu u delo i samo tako možeš da uđeš u istina-stvarnost.

Postoji još jedan stih iz pesme koji kaže: „Otvoren sam i čestit i bez lažljivosti živim u svetlosti.” Ko pruža taj put čoveku? (Bog.) Ako je neko otvoren i čestit, on je poštena osoba. On je u potpunosti otvorio svoje srce i dušu Bogu i nema šta da krije i nema od čega da se krije. On je svoje srce predao Bogu i pokazao Mu ga. Drugim rečima, dao Mu je celog sebe. Dakle, može li nešto i dalje stati između njega i Boga? Ne, ne može i zato mu je lakše da se pokori Bogu. Ako Bog kaže da je lažljiv, on to priznaje. Ako Bog kaže da je on nadmen i samopravedan, i on to priznaje. Ne samo da priznaje te stvari i ne protivreči – on je u stanju da se pokaje, da teži istina-načelima, da se ispravi kad shvati da nije u pravu i da ispravi svoje greške. Pre nego što to i shvate, on će ispraviti mnoge svoje pogrešne načine, i imaće sve manje ispoljavanja lažljivosti, obmanjivanja i površnosti. Živi sve otvorenije i poštenije, sve više se približavajući svom cilju da postane poštena osoba, i sve manje otkrivaju iskvarenost. Dolazi do toga da živi u svetlosti. Kad ljudi žive u svetlosti, to je Božje delo; sva ova slava pripada Bogu. U tome nema ničega zbog čega bi oni bili hvaljeni. Kad ljudi žive u svetlosti, oni shvataju razne istine, imaju bogobojažljivo srce, znaju da tragaju za istinom i sprovode je u delo u svakom problemu na koji naiđu i žive sa savešću i razumom. Iako ne mogu da se nazovu pravednim ljudima, u Božjim očima oni imaju ljudsko obličje i makar u onome što kažu i što čine više nisu u suprotnosti sa Bogom, mogu da tragaju za istinom kad im se dese neke stvari i imaju srce pokorno Bogu. Stoga su oni relativno bezbedni i sigurni i ne bi mogli da izdaju Boga. Iako nemaju baš duboko razumevanje istine, oni su u stanju da poslušaju i pokore se, imaju bogobojažljivo srce i u stanju su da se klone zla. Kad im se dodeli zadatak ili dužnost, oni su u stanju da ih obave svim srcem i umom i što bolje mogu. Takva osoba je vredna poverenja i Bog može biti spokojan s takvim ljudima – takvi ljudi žive u svetlosti. Da li su oni koji žive u svetlosti sposobni da prihvate Božje ispitivanje? Mogu li oni i dalje da kriju srce od Boga? Da li i dalje imaju tajne koje ne mogu da kažu Bogu? Imaju li i dalje neke sumnjive trikove u rukavu? Nemaju. U potpunosti su svoja srca otvorili Bogu i ne postoji više ništa što kriju niti imaju sklonjeno s vidika. Oni mogu da govore Bogu iz srca, razgovaraju u zajedništvu s Njim o svemu i o svemu Ga obaveštavaju. Ne postoji ništa što neće reći Bogu i ništa što Mu neće pokazati. Kad su ljudi u stanju da dostignu taj standard, njihovi životi postanu laki, slobodni i oslobođeni.

Odlomak 37

Na kojim osnovnim načelima se zasniva obavljanje dužnosti? Čovek mora da postupa u skladu sa merilima, načelima i zahtevima Božje kuće i da postupa u skladu sa istinom; mora da uzme reči Božje, istinu i zaštitu dela i interesa Božje kuće kao svoja načela, i da dobro obavlja sopstvenu dužnost svim svojim srcem i svom svojom snagom. Kako onda ljudi generalno postupaju kada rade za sebe? Oni rade sve što žele, u svojim postupcima stavljaju sopstvene interese na prvo mesto i postavljaju ih iznad svega ostalog. Rade sve što je u njihovom sopstvenom interesu i postupaju isključivo tako da zadovolje sopstvene telesne želje, ni najmanje ne uzimajući u obzir pravdu, savest i razum; takve stvari ne postoje u njihovim srcima. Postupaju isključivo na osnovu svojih sotonskih naravi i svojih sklonosti, spletkare na sve strane i žive u skladu sa sotonskim filozofijama. Kakav je to način života? To je Sotonin način života. Kada neko sledi Boga i obavlja svoju dužnost, trebalo bi da postupa u skladu s istina-načelima i u najmanju ruku mora da ima savest i razum – mora da ima minimalna merila. Neki ljudi kažu: „Danas sam loše raspoložen, pa hoću da budem površan u ovome.” Da li je to savesno postupanje? (Nije.) Kada želite da budete površni, da li ste svesni toga? (Jesmo.) Da li postoje trenuci kada niste toga svesni? (Da, postoje.) Da li ste onda u stanju da ispitate sebe i to naknadno shvatite? (Donekle.) Nakon što shvatite da ste bili površni, da li ste, sledeći put kada budete imali slične misli o površnosti, u stanju da se pobunite protiv njih i razrešite ih? (Kada sam svestan tih misli, mogu donekle da se pobunim protiv njih.) Svaki put kada se pobuniš protiv sopstvenih misli i želja dolazi do borbe, i ako na kraju te borbe prevagnu tvoje sebične želje, onda se smišljeno suprotstavljaš Bogu i to je veoma opasno. Recimo da deset godina veruješ u Boga i da si prve tri godine sav smeten i donekle predan, ali tri godine kasnije shvatiš da kada se veruje u Boga, mora se primenjivati istina, zakoračiti u istina-stvarnost i pobuniti se protiv sopstvenog tela. Zatim, malo-pomalo, počinješ da prepoznaješ sopstvenu iskvarenost i zlobu, kao i sopstvenu rđavu i nadmenu prirodu. Do tog trenutka, dolaziš do istinske spoznaje sebe – spoznaješ sopstvenu iskvarenu suštinu, i stoga osećaš da je prihvatanje istine krajnje neophodno i da je od presudnog značaja da rešiš svoje iskvarene naravi. Tek u tom trenutku osećaš da je prilično žalosno što nemaš istina-stvarnost. Iako se svaki put kada otkriješ iskvarenu narav u tvom srcu vodi bitka, ti i dalje ne možeš da nadvladaš svoje sebične želje, te i dalje postupaš u skladu sa sopstvenim sklonostima. Zapravo, ti veoma dobro znaš da Sotonine naravi i dalje vladaju u tvom srcu, i da ti je stoga veoma teško da primenjuješ istinu. To dokazuje da uopšte nemaš istinu-stvarnost, i zaista je teško reći da li možeš da postigneš spasenje ili ne. Ako zaista imaš rešenost, trebalo bi da primenjuješ istine koje razumeš i bez obzira na to kakve te iskvarene naravi ometaju da primenjuješ te istine, uvek bi trebalo da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega, da tražiš istinu da bi razrešio te iskvarene naravi, da se usudiš da im objaviš rat i da se usudiš da se pobuniš protiv svog tela. Ako imaš takvu vrstu vere, onda možeš da primenjuješ istinu. Iako ćeš ponekad doživeti neuspeh, nećeš se obeshrabriti i moći ćeš i dalje da trijumfuješ nad Sotonom moleći se Bogu i oslanjajući se na Njega. Nakon nekoliko godina takve borbe, sve češće ćeš trijumfovati nad svojim telom i primenjivati istinu, a sve ređe ćeš doživljavati neuspeh. Čak i ako ponekad ne uspeš, nećeš postati negativan i nastavićeš da se moliš Bogu i da se oslanjaš na Njega sve dok ne budeš u stanju da primenjuješ istinu. To će značiti da za tebe ima nade, da su se oblaci razišli i da možeš da vidiš plavo nebo. Sve dok postoje trenuci kada uspeš da primenjuješ istinu, to dokazuje da si neko ko ima rešenost i ima nadu da će dostići spasenje. Ljudi koji streme ka istini dožive mnogo neuspeha u primenjivanju istine pre nego što konačno zakorače u istina-stvarnost. Bez obzira na to koliko puta neko doživi neuspeh i bez obzira na to koliko je negativan, sve dok može da se oslanja na Boga i da se ugleda na Njega, na kraju će imati periode kada će uspevati. I bez obzira na to koliko puta neko doživi neuspeh za neuspehom, za njega će ipak postojati nada sve dok ne odustane. Kada jednog dana stvarno otkrije da može da primenjuje istinu, da postupa u skladu s načelima, da u kritičnim stvarima – naročito u pogledu obavljanja svojih dužnosti – odbija da pravi kompromise sa Sotonom, da ne odustane od svojih dužnosti i da bude postojan u svom svedočenju, onda apsolutno postoji nada da će biti spasen.

Svaki put kada čovek primenjuje istinu, vodiće unutrašnju borbu. Recite Mi, da postoji iko ko može da primenjuje istinu, a da ne prolazi kroz borbe? Naravno da nema. Moguće je da veliku borbu neće voditi samo neko ko je već zakoračio u istina-stvarnost i ko jedva da pokazuje bilo kakvu iskvarenu narav. Međutim, u posebnim okolnostima i u određenom kontekstu, i u njemu će se ipak voditi manja borba. Drugim rečima, što neko više razume istinu, manje će se boriti, a što je manje razume, boriće se više. Naročito kod novih vernika, borba u njihovom srcu mora da bude izuzetno žestoka svaki put kad primenjuju istinu. Zašto je ona žestoka? Ove borbe su žestoke jer ljudi ne samo što imaju svoje sklonosti i telesne izbore, već imaju i stvarne poteškoće, a tu su i iskvarene naravi koje ih ometaju. Da bi razumeo jedan aspekt istine, moraš da se boriš protiv ove četiri prepreke, što znači da moraš da pređeš bar ove tri ili četiri prepreke pre nego što budeš u stanju da primenjuješ istinu. Da li imate takva iskustva neprekidne borbe protiv svojih iskvarenih naravi? Kada je potrebno da primenjujete istinu i čuvate interese Božje kuće, da li ste u stanju da prevaziđete ograničenja svojih iskvarenih naravi i da stanete na stranu istine? Primera radi, sarađuješ s nekim da obaviš posao čišćenja crkve, ali taj neko uvek razgovara u zajedništvu sa braćom i sestrama da Bog spasava ljude u najvećoj mogućoj meri, da s ljudima moramo da postupamo s ljubavlju i da im pružamo priliku da se pokaju. Kroz njegovu besedu postaješ svestan toga da nešto nije u redu sa njim. Iako reči koje izgovara zvuče ispravno, nakon detaljnog razmatranja otkrivaš da on ima određene namere i skrivene motive, da ne želi da bilo koga uvredi i da neće da sprovodi radne aranžmane. Kada neko tako komunicira, on remeti ljude koji su mali rastom i nemaju sposobnost raspoznavanja. Oni će slepo pokazivati ljubav na način koji nije u skladu s načelima, neće obraćati pažnju na raspoznavanje drugih i neće razotkriti ili prijaviti antihriste, zle ljude ili bezvernike. To predstavlja prepreku u poslu čišćenja crkve. Ako se crkva ne može blagovremeno očistiti od antihrista, zlih ljudi i bezvernika, to će uticati na Božji izabrani narod, koji neće moći normalno da jede i pije Njegove reči i normalno da obavlja svoje dužnosti, i štaviše, to će prekidati i ometati rad crkve i time škoditi interesima Božje kuće. Kako bi trebalo da postupiš u takvom slučaju? Kada primetiš problem, moraš da ustaneš da razotkriješ i zaustaviš tu osobu i da čuvaš rad crkve. Možda razmišljaš ovako: „Mi smo partneri na poslu. Ako ga direktno razotkrijem, a on to ne prihvati, zar se onda nećemo posvađati? Ne, ne mogu to otvoreno da kažem, moram da budem malo taktičniji.” Pa ga tako samo podsetiš i opomeneš sa nekoliko reči. Kada te sasluša, on to ne prihvati i navede gomilu razloga da to opovrgne. Kada vidiš da on to ne prihvata i da će rad Božje kuće biti na gubitku, šta radiš? Moliš se Bogu, govoreći: „Bože, molim te, uredi i orkestriraj sve. Disciplinuj ih. Ništa više ne mogu da uradim.” Misliš da tu osobu ne možeš da zaustaviš, pa puštaš da ostane neobuzdana. Da li je to ispoljavanje odgovornosti? Da li si primenjivao istinu? Ako ti ne možeš da je zaustaviš, zašto to ne prijaviš starešinama i delatnicima? Zašto stvar ne izneseš pred skupom i ne pustiš ostale da u zajedništvu razgovaraju i diskutuju o tome? Ako to ne uradiš, zar stvarno posle toga ne bi osećao krivicu? Ako kažeš: „Ne mogu to da rešim, pa ću jednostavno to da ignorišem. Moja savest je čista”, kakvo je to onda tvoje srce? Da li to srce iskreno voli ili povređuje druge? Tvoje srce je zlonamerno, jer kad te nešto snađe, bojiš se da ćeš uvrediti druge i ne pridržavaš se načela. Zapravo, vrlo dobro znaš da ta osoba ima svoje skrivene motive kad tako postupa i da ne možeš da je slušaš po tom pitanju. Međutim, ne uspevaš da se pridržavaš načela i da je sprečiš da druge navodi na pogrešan put, što na kraju škodi interesima Božje kuće. Da li bi posle toga osećao krivicu? (Ja bih.) Da li time što osećaš krivicu možeš da nadoknadiš gubitke? Ne možeš nadoknaditi gubitke. Ponovo razmišljaš posle toga: „U svakom slučaju, ispunio sam svoju dužnost i Bog to zna. Bog ispituje dubine ljudskog srca.” Kakve su to reči? To su lažljive, đavolske reči, koje pokušavaju da varaju i čoveka i Boga. Nisi ispunio svoju dužnost, a čak tražiš razloge i opravdanja da izbegneš odgovornost. To je lažljivo i nepopustljivo s tvoje strane. Da li je takva osoba imalo iskrena prema Bogu? Da li ima osećaj za pravdu? (Nema.) To je osoba koja ni najmanje ne prihvata istinu, osoba Sotonine vrste. Kada ti se nešto dogodi, živiš po filozofiji za ovozemaljsko ophođenje i ne sprovodiš istinu u delo; stalno se plašiš da ne uvrediš ljude, a ne bojiš se da uvrediš Boga, te možeš čak i da žrtvuješ interese Božje kuće kako bi sačuvao svoje međuljudske odnose. Kakve su posledice takvog postupanja? U priličnoj meri ćeš sačuvati svoje odnose s drugim ljudima, ali ćeš uvrediti Boga, a On će te s gnušanjem odbaciti i biće gnevan na tebe. Šta je ozbiljnije? Ako ne možeš to da osetiš, onda si potpuno smeten; to dokazuje da ni najmanje ne razumeš istinu. Ako nastaviš tako a da nikada ne postaneš svestan toga, zaista si u velikoj opasnosti. Na kraju nećeš biti u stanju da zadobiješ istinu, i ti ćeš biti taj koji će biti na gubitku. Kada si video da neko ometa rad Božje kuće, postupio si kao onaj koji hoće da ugodi drugima i nisi se držao načela, zbog čega je došlo do zastoja u radu Božje kuće. Ovom prilikom nisi tragao za istinom i čak si postupio kao onaj koji hoće da ugodi drugima, te si doživeo neuspeh. Dakle, kada se ovakva situacija ponovo dogodi, hoćeš li moći da tragaš za istinom i da ne postupiš kao onaj koji hoće da ugodi drugima? Ako nikada ne budeš u stanju da tragaš za istinom i nastaviš da živiš po Sotoninoj filozofiji, neće se više raditi samo o pretrpljenom gubitku – na kraju ćeš biti eliminisan i kažnjen. Ako imaš nameru i ugao posmatranja onoga koji hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš primenjivati istinu niti se držati načela, tako da ćeš uvek doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tragaš za istinom, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kad se suočiš sa stvarima koje se odnose na interese Božje kuće, moraš da se moliš Bogu i da Ga dozivaš, tražeći od Boga da ti dâ veru i snagu, kako bi ti omogućio da se držiš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da se čvrsto držiš stava kojeg treba da se držiš, da štitiš interese Božje kuće i da sprečiš da rad Božje kuće pretrpi bilo kakve gubitke. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svog ponosa i gledišta onog koji hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine. Ako tvrdoglavo insistiraš na tome da živiš po Sotoninoj filozofiji, da čuvaš svoje odnose s drugima, i ako nikada ne možeš da primenjuješ istinu i ne usuđuješ se da se pridržavaš načela, da li ćeš onda biti u stanju da primenjuješ istinu u drugim stvarima? I dalje nećeš imati ni veru ni snagu. Ako nikad ne tragaš za istinom niti je prihvataš, da li će ti onda takva vera u Boga omogućiti da zadobiješ istinu? (Ne.) I ako ne možeš da zadobiješ istinu, možeš li biti spasen? Ne možeš. Ako uvek živiš po Sotoninoj filozofiji, nemaš ni najmanje istina-stvarnosti te i dalje živiš pod Sotoninom vlašću, onda apsolutno nikada ne možeš da budeš spasen. Trebalo bi da ti bude jasno da je zadobijanje istine neophodan preduslov za spasenje. Kako onda možeš da zadobiješ istinu? Ako možeš da primenjuješ istinu, ako možeš da živiš u skladu s istinom i ako istina postane temelj tvog postojanja, onda ćeš zadobiti istinu i imati život i bićeš jedan od spasenih.

Odlomak 38

O čemu se radi kada nekim ljudima u velikoj meri nedostaje stručno znanje da bi izvršavali svoje dužnosti, a veoma im je teško da bilo šta nauče? To je zato što su lošeg kova. Istina je nedostižna za ljude izrazito niskog kova, i oni ne uče lako. Većina njih ima fatalne mane; ne samo da nemaju ni savesti ni razuma, već ni u srcu nemaju mesta za Boga. Oči su im beživotne i tupe, otupeli su, baš kao životinje. Oni samo znaju da jedu, piju i da se zabavljaju, a ne uče niti imaju ikakve veštine. Oni stvari uče tek površno i misle da su razumeli, a samo su zagrebali po površini. Kada drugi pokušaju da im objasne nešto više, odbijaju da slušaju, verujući da je nepotrebno. Oni ne slušaju i ne prihvataju ništa što im drugi kažu, pa samim tim ne mogu ništa da postignu i u osnovi su beskorisni. Imati loš kov je samo po sebi pogubno – ako neko ujedno ima i lošu narav, prilično je nemoralan, odbija da primi savet, ne može da prihvati pozitivne stvari i nije voljan da uči i usvaja nove stvari, onda je takva osoba beskorisna! Oni koji obavljaju svoje dužnosti moraju da poseduju savest i razum, da znaju sopstvena ograničenja i koji su im nedostaci, i da razumeju šta im nedostaje i šta treba da nadoknade. Uvek treba da osećaju da im toliko toga nedostaje i da će, ako ne uče i ne prihvataju nove stvari, biti isključeni. S ovim osećajem predstojeće krize u svom srcu, oni će pronaći motivaciju i volju za učenjem. Kao prvo, ljudi treba da se opreme sa više istina, a kao drugo, treba da steknu više profesionalnog znanja povezanog sa obavljanjem njihovih dužnosti. Primenjujući to na ovaj način, oni će napredovati i obavljanje njihove dužnosti doneće dobre rezultate. Čovekov život ima vrednost jedino ako je dobro obavio svoju dužnost i proživeo ljudsko obličje; stoga je obavljanje dužnosti najsmislenija stvar za ljude. Neki ljudi imaju lošu narav; oni nisu samo neuki, već su i prilično nadmeni. Uvek misle da bi zbog traganja u svim stvarima i stalnog slušanja drugih ljudi, drugi na njih gledali s visine i da bi zbog toga izgubili obraz, te da bi takvo vladanje značilo da nemaju dostojanstva. U stvarnosti je upravo suprotno. Biti nadmen i samopravedan, ne učiti ništa, zaostajati i ne ići u korak s vremenom u svim oblastima i nemati znanje, ideje i uvid iz prve ruke – to je ono zbog čega oni zaista gube obraz. To je trenutak kad čovek zaista gubi integritet i dostojanstvo. Neki ljudi imaju samo površno razumevanje svega što uče i osećaju se zadovoljno nakon što razumeju samo nekoliko doktrina, misleći da su sposobni. Ali na kraju ipak ne mogu ništa da postignu; nemaju baš nikakve rezultate. Ako im kažeš da ništa ne razumeju i da ništa nisu postigli, oni odbijaju to da prihvate i nastavljaju da zastupaju svoj stav. Zar oni nisu glupaci? Zar nisu beskorisni, s obzirom na to da nijedan zadatak ne mogu dobro da obave? Zar nisu ništarije? Ljudi sa preterano lošim kovom ne mogu da obave ni najjednostavnije zadatke. Oni su ništarije i njihovi životi nemaju baš nikakvu vrednost. Neki ljudi kažu: „Odrastao sam na selu. Neobrazovan sam i neinformisan, a moj kov je loš, za razliku od vas građana; vi ste obrazovani i puni znanja, pa u svemu možete da budete dobri.” Da li je ova izjava tačna? (Nije.) Šta je u njoj netačno? (To da li čovek može da postigne stvari nema nikakve veze sa njegovim životnim okruženjem; to prvenstveno zavisi od toga da li se trudi da uči i da napreduje.) Način na koji se Bog ophodi prema ljudima ne zasniva se na tome koliko su obrazovani, u kakvom su okruženju rođeni ili koliko su talentovani. Naprotiv, On se prema ljudima ophodi na osnovu njihovog stava prema istini. Šta taj stav podrazumeva? On podrazumeva ljudskost ljudi, a ujedno i njihove naravi. Verujući u Boga moraš biti u stanju da se ispravno ophodiš prema istini. Ako prema istini imaš stav poniznosti i prihvatanja, onda će te Bog, čak i ako ti je kov donekle loš, ipak prosvetiti i omogućiće ti da nešto zadobiješ. Ako ti je kov dobar, ali si uvek nadmen i samopravedan, misleći da je sve što kažeš ispravno i da je sve što drugi kažu pogrešno, odbacujući sve predloge koje drugi iznesu, pa čak i odbijajući da prihvatiš istinu ma kako se o njoj razgovaralo u zajedništvu, uvek joj se opirući, može li onda neko poput tebe da zadobije Božje odobravanje? Da li će Sveti Duh raditi na takvom čoveku? Bog na njemu neće raditi. Bog će reći da imaš lošu narav i da nisi dostojan da primiš Njegovo prosvećenje, a ako se ne pokaješ, On će ti čak i oduzeti ono što je prvobitno bilo tvoje. Na taj način ćeš biti razotkriven. Ovakvi ljudi vode bedne živote. Oni su očigledno niko i ništa i nesposobni su u svim oblastima, a ipak misle da su prilično dobri i u svakom pogledu bolji od drugih. Pred drugima nikada ne govore o svojim slabim tačkama ili nedostacima, niti o svojim slabostima i negativnosti. Uvek pokušavaju da ostave utisak da su kompetentni i da drugima stvore lažnu sliku, navodeći ih da misle da su sposobni za sve, da nemaju slabosti, da im nije potrebna nikakva pomoć, da ne moraju da uvažavaju tuđa mišljenja i da ne moraju da koriste tuđe jače strane da bi nadoknadili sopstvene nedostatke, te da će uvek biti bolji od svih ostalih. Kakva je ovo narav? (Nadmena.) Oni su i previše nadmeni. Ovakvi ljudi vode bedne živote! Da li su oni, zapravo, zaista sposobni? Mogu li zaista da postignu nešto? U prošlosti su uprskali mnoštvo stvari, a ipak ovakvi ljudi i dalje misle da su za sve sposobni. Zar oni nisu potpuno lišeni razuma? Kad ljudima u tolikoj meri nedostaje razum, oni su samo smetenjaci. Takvi ljudi ne uče nove stvari niti prihvataju nove stvari. Iznutra su veoma usahli, uskogrudi i osiromašeni, i bez obzira na situaciju, ne uspevaju da shvate i razumeju načela niti da razumeju Božje namere. Znaju samo da se drže pravila, da izgovaraju reči i doktrine i da se razmeću pred drugima. Kao rezultat toga, oni ne razumeju nikakve istine. Nemaju ni najmanju istina-stvarnost, a ipak su tako nadmeni. Oni su naprosto smetenjaci i i ne dopuštaju da razum dopre do njih. Mogu jedino da budu isključeni.

Kad u svojim dužnostima sarađujete s drugima, da li ste u stanju da budete otvoreni za drugačija mišljenja? Da li ste u stanju da pustite druge da govore? (Donekle sam u stanju to da radim. Ranije često nisam bio voljan da slušam predloge braće i sestara i insistirao bih da stvari radim na svoj način. Tek kasnije, kad su činjenice dokazale da nisam u pravu, uvideo sam da je većina njihovih predloga bila ispravna, da su jedina prikladna rešenja ona s kojima se svi slažu i da su moji sopstveni stavovi netačni i manjkavi. Nakon što sam ovo iskusio, shvatio sam koliko je važna harmonična saradnja.) A šta si iz toga uvideo? Nakon što si to iskusio, da li si imao koristi i da li si razumeo istinu? Reci Mi, postoji li iko ko je savršen? Čak i ako je neko veoma snažan, sposoban i talentovan, on i dalje nije savršen. To je činjenica. Ljudi moraju da imaju ovo razumevanje i to je ispravan stav koji ljudi treba da imaju prema sopstvenim vrlinama i zaslugama i sopstvenim slabostima; to je razumnost koju ljudi treba da poseduju. Ako imaš ovu razumnost, možeš ispravno da se ophodiš prema sopstvenim jačim stranama i slabostima, kao i prema jačim stranama i slabostima kod drugih ljudi, i na taj način ćeš moći harmonično da sarađuješ s drugima. Ako razumeš ovaj aspekt istine i možeš da uđeš u ovaj aspekt istina-stvarnosti, onda možeš prijateljski da se slažeš s braćom i sestrama i da pozajmljuješ od njihovih jačih strana da bi nadoknadio svoje slabosti. Na taj način, koju god dužnost da obavljaš ili šta god da radiš, bićeš u tome sve bolji i bolji i imaćeš Božji blagoslov. Ako uvek misliš da si prilično dobar i da drugi nisu tako dobri kao ti, i uvek želiš da tvoja bude poslednja, onda će to biti problematično. Ovo je problem s naravi. Zar takvi ljudi nisu nadmeni i samopravedni? Pretpostavimo da neko kaže nešto što je ispravno, ali ti misliš da bi, ako prihvatiš njegov predlog, on mogao da te gleda s visine, misleći da nisi tako dobar kao on. Zato naprosto odlučuješ da ga ne slušaš i smišljaš svakakve načine da ga nadmašiš uzvišenim, milozvučnim rečima, kako bi te on visoko cenio. Ako se uvek na ovaj način odnosiš prema ljudima, hoćeš li moći da postigneš harmoničnu saradnju? Ne samo da to nećeš uspeti da postigneš, već će biti i štetnih posledica. Vremenom će svi misliti da si previše lažljiv i lukav, neko koga ne mogu da prokljuve. Ti ne primenjuješ istinu i nisi pošten čovek, pa ćeš drugima biti odbojan. Ako si svima odbojan, zar to ne znači da te odbacuju? Reci Mi, ako postoji neko koga čak i ljudi odbacuju, kako bi se Bog ophodio prema tom čoveku? Bog ga se takođe gnuša. Zašto ga se gnuša? Iako je iskren u obavljanju svoje dužnosti, način na koji on postupa jeste ono čega se Bog gnuša. Naravi koje on otkriva i svaka njegova misao, ideja i namera u Božjim očima su rđave; On ih smatra odvratnim i gnusnim. Kada čovek u govoru i delima uvek koristi prezira dostojne taktike s ciljem da ga drugi visoko cene, Bog se gnuša nad takvim pristupom.

Kad ljudi obavljaju svoju dužnost ili bilo kakav rad pred Bogom, njihova srca moraju da budu čista, poput činije sveže vode – kristalno bistra, bez nečistoća. Kakav je onda način razmišljanja ispravan? Onaj u kom si, šta god da radiš, u stanju da sa svima razgovaraš u zajedništvu o svemu o čemu razmišljaš i o svim idejama koje imaš. A ako neko kaže da tvoj način razmišljanja nije održiv, pa ponudi drugu ideju za koju smatraš da je prilično dobra, onda se odrekneš svog stava i postupaš u skladu sa onim što je on rekao. Kada postupaš na ovaj način, svi vide da si neko ko može da prihvati tuđe predloge i da odabere ispravan put, te da su tvoji postupci principijelni, transparentni i sasvim jasni i neskriveni. U tvom srcu nema tame, a u svojim postupcima i govoru držiš se iskrenosti i poštenog stava. Nazivaš stvari pravim imenom – da znači da, a ne znači ne. Ne pribegavaš trikovima i ništa ne skrivaš, naprosto si transparentan. Zar to nije pošten stav? To je stav koji čovek treba da ima prema ljudima, događajima i stvarima, i on predstavlja narav takvog čoveka. S druge strane, neko se možda nikada ne otvara niti s drugima komunicira o onome što misli. Ni o čemu što radi ne raspravlja s drugima; njegovo srce je za njih uvek zatvoreno i čini se da se na svakom koraku čuva od drugih, držeći se strogo zatvorenim. Zar ovakav čovek nije prilično lažljiv? Na primer, ima ideju za koju smatra da je genijalna i razmišlja: „O ovoj genijalnoj ideji ne smem nikome da govorim. Ako je podelim, drugi bi mogli da je iskoriste i da mi tako ukradu slavu. Za sada ću se suzdržati.” Ili, ako postoji nešto što ne može da dokuči, on razmišlja: „Sada neću progovoriti. Šta ako progovorim, a onda neko drugi kaže nešto bolje – zar neću ispasti budala? Svi će videti kakav sam zapravo čovek i videće moje nedostatke u tom pogledu. Zato ne bi trebalo ništa da govorim.” Bez obzira na to kakva su njegova razmatranja i namere, on se plaši da će ga drugi prozreti. Prema svojoj dužnosti i prema ljudima, događajima i stvarima uvek se ophodi sa ovakvim gledištem i stavom. Kakva je ovo narav? Nepoštena, lažljiva, rđava narav. Na površini, on je drugima već rekao sve za šta misli da može da kaže, ali ispod površine, on neke stvari zadržava. Šta to zadržava? Ono što se tiče njegovog ponosa i njegovih interesa – on misli da su te stvari privatne i da o njima nikada ne bi trebalo da razgovara, bez obzira na to s kim – čak ni sa svojim roditeljima. Smatra da te stvari apsolutno nikada ne sme da izgovori. To je problematično! Misliš li da Bog, ako o tim stvarima ne govoriš, za njih neće znati? Ljudi kažu da Bog zna, ali mogu li u svom srcu biti sigurni da je to tako? Ljudi nikada nemaju ovu spoznaju: „Bog zna za sve ovo. Šta god da u sebi mislim – čak i ako to nisam otkrio – Bog to u tajnosti ispituje. On apsolutno zna za to. Od Boga ne mogu da sakrijem stvari. Zato moram da govorim o ovoj stvari, moram o njoj otvoreno da razgovaram u zajedništvu s braćom i sestrama. Bez obzira da li su moje misli i ideje dobre ili loše, moram govoriti o njima iskreno. Ne mogu da budem nepošten, varljiv, sebičan ili podao – moram da budem poštena osoba”. Ljudi koji mogu da razmišljaju na ovaj način imaju ispravan način razmišljanja. Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi pribegava sitnim trikovima. Oni pridaju veliki značaj sopstvenim interesima, ponosu i svom mestu ili položaju u mislima drugih ljudi. To su jedine stvari koje oni cene. Grčevito se drže tih stvari i smatraju ih samim svojim životom – a što se tiče toga kako Bog gleda na te stvari i kako se prema njima odnosi, time se ne bave; prvo razmatraju da li su oni šefovi u grupi, da li mogu da obezbede položaj na kom će ih drugi visoko ceniti i da li iko sluša to što govore. Prvo se daju na posao da zauzmu taj položaj. Skoro svi ljudi, kad su u grupi, traže takvu vrstu položaja, takvu vrstu prilike. Ako su veoma sposobni, naravno da pokušavaju da zauzmu najviše mesto. Ako su samo prosečni, i dalje pokušavaju da zauzmu istaknut položaj u grupi. A ako su deo nižih rangova u grupi, budući da su prosečnog kova i sposobnosti, takođe nastoje da druge navedu da ih visoko cene; ne mogu da dozvole da ih drugi gledaju s visine. Ponos i dostojanstvo su za te ljude granica koju ne prelaze; smatraju da moraju da se drže tih stvari. Čak i ako izgube svoj integritet ili ako Bog nije zadovoljan njima i ne priznaje ih, svejedno moraju da teže svom ponosu i statusu; moraju po svaku cenu da izbegnu poniženje. To je sotonska narav. A ipak, oni to ne shvataju. Misle da ne mogu da izgube ono malo ponosa što im je preostalo. Ne znaju da će tek onda kad te površne stvari budu potpuno napuštene i odbačene postati stvarni ljudi i da će, ako kao svoj život čuvaju te stvari koje treba odbaciti, njihov život biti izgubljen. Naprosto ne znaju šta je na kocki. Stoga, šta god da rade, uvek nešto zadržavaju za sebe, uvek postupaju zarad zaštite sopstvenog ponosa i statusa, i te stvari stavljaju na prvo mesto. Izgovaraju i navode lažne argumente isključivo radi sopstvene koristi – za sebe će sve učiniti. Oni žure da učestvuju u svemu zbog čega će izgledati dobro, želeći da drugi znaju za njihovu umešanost u to. To možda zapravo nema nikakve veze s njima, ali oni nikada ne žele da budu izostavljeni, uvek se plaše da će ih drugi gledati s visine, uvek strahuju da će drugi ljudi reći da su niko i ništa, da ni za šta nisu sposobni, da nemaju nikakve veštine. Zar ovo ne proizilazi iz sotonske naravi? Kad budeš u stanju da se odrekneš stvari kao što su ponos i status, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put da postaneš poštena osoba. Ali za mnoge to nije lako postići. Na primer, kad ljudi naiđu na nešto što bi im omogućilo da stupe u centar pažnje, svi se otimaju da izbiju u prvi plan; vole da budu u centru pažnje, što su više u njemu, to bolje; plaše se da neće biti dovoljno u centru pažnje i platiće svaku cenu za priliku da u njega stupe. I zar sve ovo ne proizilazi iz sotonske naravi? Ovo je sotonska narav. Dakle, stupaš u centar pažnje – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – i? Može li to da dokaže da imaš istina-stvarnost? U tome nema nikakve vrednosti. Kad budeš mogao da prevaziđeš ponos, sujetu, status i veliko poštovanje drugih ljudi – kad postaneš ravnodušan prema ovim stvarima i više ne budeš mislio da su tako važne, i kad te stvari više ne budu uticale na tvoje misli i ponašanje, a kamoli na to kako obavljaš svoju dužnost – onda će rezultati koje postižeš u svojoj dužnosti biti sve bolji i biće sve manje nečistoća u tvom obavljanju dužnosti.

Odlomak 39

Neki ljudi se, u pogledu svojih dužnosti, nikada ne ponašaju pravilno. Umesto toga, stalno su u potrazi za novim stvarima kako bi se razlikovali od drugih i proklamovali pompezne zamisli. Da li je to dobro? Mogu li takvi ljudi skladno sarađivati s drugima? (Ne mogu.) Ako neko proklamuje pompezne stavove, kakva je narav te osobe? (Nadmena i samopravedna.) U pitanju je nadmenost i samopravednost. A kakva je priroda njihovih postupaka? (Oni teže da uspostave nezavisnost, da razviju svoje zastave i da osnuju sopstvenu frakciju.) Osnivanje sopstvene frakcije znači primoravanje drugih da im se povinuju i da ne postupaju u skladu sa istina-načelima. Namera i cilj im je da uspostave nezavisnost i da razviju svoje zastave, tako da se u njihovim postupcima nazire želja za ometanjem postojećeg poretka stvari. Šta znači ometati postojeći poredak stvari? To znači prouzrokovati uništenje, i po svojoj prirodi predstavlja prekidanje i ometanje. Većinu problema obično je moguće rešiti kroz grupne razgovore i diskusije, gde su odluke, koje se donose u skladu sa istina-načelima, najvećim delom ispravne i precizne. Neki ljudi se, međutim, uporno protive ovom konsenzusu; oni ne samo što izbegavaju traganje za istinom, već i zanemaruju interese Božje kuće. Izlažu čudnovate teorije kako bi se istakli i kako bi ih drugi ljudi poštovali. Žele da se suprotstave ispravno donetim odlukama i da opovrgnu ono oko čega su se svi ostali saglasili. To je ono što se podrazumeva pod narušavanjem poretka stvari i uzrokovanjem uništenja, sa ciljem ometanja i narušavanja. U tome je suština proklamovanja pompeznih ideja. O kakvom se, dakle, problemu radi kod takvog ponašanja? Kao prvo, takvo ponašanje razotkriva iskvarenu narav i potpuno odsustvo pokornosti. Pored toga, ti svojevoljni ljudi stalno nastoje da se istaknu i da nateraju druge da ih poštuju, što za posledicu ima ometanje i narušavanje rada crkve. Budući da ne poseduju istinu, nesposobni su da proniknu u suštinu stvari, ali zato uporno proklamuju pompezne zamisli kako bi se pravili važnima i pritom uopšte ne tragaju za istinom. Zar to nije proizvoljno i nepromišljeno? Da bi čovek dobro obavljao svoje dužnosti, od suštinske je važnosti da nauči da sarađuje s drugim ljudima. Iz razgovora dvoje ljudi uvek se rađaju stavovi koji su sveobuhvatniji i tačniji od stavova samo jedne osobe o datoj stvari. Ako se neko stalno ponaša oportunistički i po navici proklamuje pompezne zamisli kako bi druge ljude privoleo da ga slede, to je veoma opasno i predstavlja svesno biranje vlastitog puta. Svako mora da sa drugima razgovara o svemu što radi. Najpre saslušajte šta svi ostali imaju da kažu o tome. Ako je mišljenje većine ispravno i u skladu sa istinom, treba da ga prihvatiš i da mu budeš poslušan. Šta god da radiš, nemoj iznositi pompezne stavove. To nikad nije dobro činiti, ni u jednoj grupi ljudi. Ako propovedaš neku pompeznu zamisao koja je u skladu sa istina-načelima i koju većina odobrava, to bi se moglo smatrati prihvatljivim. Ukoliko, međutim, ta zamisao protivreči istina-načelima i deluje štetno na rad crkve, moraćeš da snosiš odgovornost za to i da se suočiš sa posledicama svojih postupaka. Osim toga, iznošenje pompeznih zamisli spada u probleme koji se tiču čovekove naravi. To pokazuje da ne poseduješ istina-stvarnost i da ti se, umesto toga, život zasniva na tvojoj iskvarenoj naravi. Kad iznosiš pompezne stavove, ti zapravo pokušavaš da predvodiš druge i da budeš glavni, kao i da razviješ sopstvenu zastavu i uspostaviš svoju vlast; želiš da svi pripadnici izabranog Božjeg naroda slušaju samo tebe, da te slede i da ti se pokoravaju. To je koračanje putem jednog antihrista. Jesi li siguran da Božje izabranike možeš da povedeš putem koji vodi do ulaska u istina-stvarnosti? Možeš li ih odvesti do carstva Božjeg? Tebi samom nedostaje istina i sposoban si da činiš stvari kojima se opireš Bogu i izdaješ Ga – pa ako i dalje želiš da Božje izabranike povedeš tim putem, zar ti onda nisi postao arhigrešnik? Pavle je postao arhigrešnik i zato još uvek trpi Božju kaznu. Ako hodaš putem jednog antihrista, ti hodaš Pavlovim putem i tvoj konačni ishod i kraj biće isti kao i njegovi. Stoga oni koji u Boga veruju i koji ga slede ne smeju iznositi pompezne zamisli. Umesto toga, moraju naučiti da tragaju za istinom, da je prihvate i da se istovremeno potčine i Bogu i istini. Jedino tako će biti sigurni da ne idu vlastitim putem i da Boga mogu da slede bez skretanja u ma kojem pravcu. Božja kuća zahteva od ljudi da pri obavljanju svojih dužnosti skladno sarađuju. To je smislen, a ujedno i ispravan put praktičnog delovanja. U crkvi je moguće da se prosvećenje i usmeravanje od strane Svetog Duha javi bilo kojoj od osoba koje razumeju istinu i koje poseduju moć razumevanja. Ti treba čvrsto da ščepaš to prosvetljenje i prosvećenje Duha Svetoga, da ga u stopu slediš i da prisno sarađuješ s njim. Na taj način, kretaćeš se najispravnijim putem; to je put kojim te vodi Sveti Duh. Naročitu pažnju obrati na to kako Sveti Duh radi u ljudima na koje deluje i kako ih usmerava. Sa drugima treba često da razgovaraš u zajedništvu, da im iznosiš svoje predloge i izražavaš svoje stavove – to je tvoja dužnost i tvoja sloboda. Ako, međutim, na kraju, kad o nečemu treba odlučiti, jedino ti donosiš konačnu presudu, primoravajući sve ostale da rade kako ti kažeš i da poštuju tvoju volju, ti onda time kršiš načela. Treba najpre da saslušaš šta o tome misli većina, pa tek onda da doneseš odluku. Ukoliko predlozi koje iznosi većina nisu u skladu sa istina-načelima, treba da se držiš istine. Jedino takvo postupanje je u skladu sa istina-načelima. Ako stalno iznosiš pompezne zamisli u pokušaju da nekakvim prefinjenim teorijama zadiviš druge ljude, a pritom duboko u srcu osećaš da su te ideje pogrešne, nemoj sebe na silu stavljati u centar pažnje. Je li to dužnost koju treba da obavljaš? Koja je tvoja dužnost? (Da se svim silama trudim da obavljam dužnost koju treba da obavljam i da govorim samo o stvarima koje razumem. Ako o nečemu nemam svoje mišljenje, treba da naučim da pažljivije slušam predloge drugih, da rezonujem mudro i da dostignem nivo u kojem ću moći da sa svima ostalima skladno sarađujem.) Ako ti ništa nije jasno i ako nemaš svoje mišljenje o nekoj stvari, nauči da slušaš, da se pokoravaš i da tragaš za istinom. To je dužnost koju treba da obavljaš i to je pravilan stav. Ako nemaš svoje mišljenje i ako se stalno plašiš da ćeš ispasti glup, da nećeš moći da se istakneš i da ćeš se pred drugima poniziti – ako se plašiš da će te drugi omalovažavati i da za tebe neće biti mesta u njihovim srcima, te stoga stalno na silu pokušavaš da budeš u centru pažnje i stalno želiš da iznosiš pompezne zamisli, iznoseći apsurdne tvrdnje koje ne odgovaraju stvarnosti, ali bi želeo da ih drugi prihvate – da li ti onda vršiš svoju dužnost? (Ne.) Šta ti zapravo radiš? Ti si, naprosto, destruktivan. Čim primetite da neko na taj način postupa, morate mu postaviti neka ograničenja. A kako se postavljaju ta ograničenja? Nije neophodno da takve osobe sasvim ućutkate, niti da im uskratite svaku mogućnost da govore. Možete im dozvoliti učešće u zborovima i ne treba da ih isključujete, ali svi drugi oko njih moraju da budu razboriti. To je osnovno načelo. Primera radi, kad neko iznese neki pogrešan stav, koji je u potpunosti saglasan s ljudskim predstavama i maštarijama, i koji većina prisutnih podržava i slaže se s njim, ali pritom nekolicina onih pronicljivijih uspe da otkrije da je taj stav ukaljan voljom te osobe, njenim željama i ambicijama, onda ti ljudi treba da razotkriju tu osobu i da je navedu da sama sebe preispita i da spozna sebe. To je ispravan pristup. Ako se niko ne pokaže kao razborit i ne iznese svoje mišljenje, već se svi naprosto ponašaju tako da ugađaju drugima, neizbežno će se među njima naći i onih koji će toj osobi ljubiti skute, odobravati joj i podržavati je, i na taj način samo još više raspaljivati njene želje i ambicije. Tako će ta osoba zaista početi da zadobija vlast unutar crkve. Tada nastaje opasnost, jer se ona može udružiti s ljudima koji je podržavaju i tako postati sila za sebe, čineći zlo i ometajući rad crkve. Na taj će način svi ti ljudi zakoračiti na put antihrista. Čim preuzmu kontrolu nad crkvom, postaće antihristi i počeće da uspostavljaju vlastito nezavisno carstvo.

Odlomak 40

Kada se nešto desi, svi treba da se više mole zajedno i imaju bogobojažljivo srce. Ljudi nikako ne bi trebalo da se oslanjaju na vlastite ideje niti da postupaju proizvoljno. Dokle god su ljudi jednodušni i istomisleni u molitvi Bogu i dok traže istinu, moći će da zadobiju prosvećenje i prosvetljenje dela Svetog Duha, i moći će da prime blagoslove od Boga. Šta je rekao Gospod Isus? („Ako se dvojica od vas na zemlji udruže u molitvi i zatraže bilo šta, daće im Otac moj koji je na nebesima. Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, i ja sam tamo među njima” (Matej 18:19-20).) O kojoj situaciji se ovde govori? Govori se o tome da se čovek ne može otuđiti od Boga, da se čovek mora osloniti na Boga, da ne može da hoda sam, jer ići napred samovoljno nije prihvatljivo. Na šta se misli kada kažemo da čovek ne može ići sam? To znači da ljudi moraju skladno da sarađuju, da postupaju jednodušno i istomisleno, da imaju zajednički cilj. Narodskim jezikom, možemo reći da se „prut u snopu ne može slomiti”. Kako ćete vi postati taj snop pruća? Tako što ćete skladno sarađivati, postići dogovor, i tada će Sveti Duh delati. Ako svaki čovek skriva svoje tajne, razmišlja o svojim ličnim interesima i niko ne preuzima odgovornost za rad crkve, ako svi samo žele da operu ruke od odgovornosti, niko ne želi da predvodi, da se založi ili pomuči, da plati određenu cenu za to, da li će Sveti Duh obaviti Svoje delo? (Neće.) Zašto neće? Kada ljudi žive u stanju koje nije ispravno, ne mole se Bogu i ne traže istinu, Sveti Duh će ih napustiti i Bog neće biti prisutan. Kako oni koji ne traže istinu mogu posedovati delo Svetog Duha? Bog ih prezire, pa je tako Njegovo lice skriveno od njih, kao i Sveti Duh. Kada Bog više ne dela, ti možeš raditi šta ti je volja. Kada te je jednom odbacio, zar nije s tobom svršeno? Nećeš uspeti ništa da postigneš. Zašto je nevernicima toliko teško da urade nešto? Niko od njih ne govori šta misli, zar ne? Oni drže stvari za sebe i nisu sposobni da postignu bilo šta – sve im je jako naporno, čak i najjednostavnije stvari. Ovako izgleda život pod vlašću Sotone. Ako se ponašate kao što se ponašaju nevernici, kako ste vi onda drugačiji od njih? Tu nema razlike. Ako su u crkvi na vlasti oni koji ne poseduju istinu, ako vlast pripada onima koji u sebi nose sotonsku narav, zar nije onda upravo Sotona na vlasti? Ako su dela ljudi koji imaju moć u crkvi sva u suprotnosti sa istinom, tada delovanje Svetog Duha prestaje i Bog ih predaje Sotoni. Jednom kada se nađu u Sotoninim rukama, svakakve grozote – ljubomore i svađe, na primer – počinju da se pojavljuju među ljudima. Šta nam pokazuju ovi fenomeni? Da je delo Svetog Duha obustavljeno, da je On otišao i da Boga više nema na delu. Bez Božjeg dela, od kakve su koristi puke reči i doktrine koje čovek razume? Od njih nema koristi. Kada čovek više ne poseduje delo Svetog Duha, prazan je iznutra, ne može više ništa da oseti, on je kao mrtav i do tog trenutka je već zanemeo. Sva inspiracija, mudrost, inteligencija, pronicljivost i prosvećenje čovečanstva dolaze od Boga; sve je to Božje delo. Kada čovek traži istinu o određenoj stvari, pa iznenada dođe do spoznaje i ugleda pravi put, odakle dolazi ovo prosvetljenje? Sve to dolazi od Boga. Baš kao što ljudi, kada u zajedništvu razgovaraju o istini, u početku ne razumeju sve, ali tokom razgovora bivaju prosvetljeni i kadri da izraze neka svoja shvatanja. Ovo je prosvećenje i delo Svetog Duha. Kada najviše deluje Sveti Duh? Onda kada Božji izabranici u zajedništvu razgovaraju o istini, kada se mole Bogu i kada obavljaju svoje dužnosti jednodušno i istomisleno. To su trenuci kada je Božje srce najzadovoljnije. Dakle, bilo da je mnogo ili malo vas koji zajedno obavljate svoju dužnost, bez obzira na trenutne okolnosti i na vreme, ne zaboravite jednu stvar – treba da ste usaglašeni. Ako živite u tom stanju, imaćete delo Svetog Duha.

Odlomak 41

U Božjoj kući, među onima koji tragaju za istinom nema nikakvih podela, već su svi ujedinjeni pred Bogom. Svi oni rade na zajedničkom cilju: obavljaju svoje dužnosti, izvršavaju sve poslove koji su im povereni, postupaju u skladu sa istina-načelima, rade onako kako Bog zahteva i udovoljavaju Njegovim namerama. Ukoliko tvoj cilj nije usmeren ka tome, već ka tvojoj vlastitoj dobrobiti i zadovoljenju tvojih sebičnih želja, onda je to otkrivenje tvoje iskvarene sotonske naravi. U Božjoj kući, sve dužnosti se obavljaju u skladu sa istina-načelima, dok postupcima nevernika rukovode njihove sotonske naravi. Radi se o dva veoma različita puta. Nevernici gaje svoje vlastite spletke, svako od njih ima svoje ciljeve i planove, i svako živi isključivo zarad sopstvenog interesa. Upravo zbog toga se svi oni jagme oko vlastite koristi i nisu voljni da se odreknu ni mrvice od onog što su zadobili. Oni nisu ujedinjeni, već su podeljeni, zbog toga što ne teže zajedničkom cilju. U pozadini svega što čine stoji jedna te ista namera i priroda. Svi oni teže vlastitoj dobrobiti. Njihovim postupcima ne upravlja nikakva istina; ono što nad njima vlada i što njima upravlja jeste njihova iskvarena sotonska narav. Njima upravlja vlastita iskvarena sotonska narav i oni povodom toga ne mogu ništa da učine, te stoga sve dublje i dublje padaju u greh. Ako se, u Božjoj kući, načela, metode, motivi i polazišta vaših postupaka nimalo ne razlikuju od neverničkih, ako se iskvarena sotonska narav i sa vama poigrava, upravlja i manipuliše, te ako se polazište vaših aktivnosti nalazi u vašim ličnim interesima, ugledu, ponosu i statusu, onda se način na koji vršite svoju dužnost neće nimalo razlikovati od načina na koji nevernici obavljaju svoje poslove. Ako tragate za istinom, trebalo bi da takođe promenite i način rada. Treba da se odreknete vlastitih interesa, svojih ličnih želja i nakana. Kad god nešto radite, najpre treba da sa drugima u zboru popričate o istini, da razumete Božje namere i zahteve pre no što među sobom izvršite podelu poslova, imajući pritom u vidu kome neki poslovi idu od ruke, a kome ne. Na sebe treba da preuzimate samo ono za šta ste sposobni i da se čvrsto držite svoje dužnosti. Nemojte se ni za šta grabiti i voditi borbu s drugima. Morate se naučiti kompromisu i toleranciji. Ako je neko tek započeo da obavlja neku dužnost ili je tek ovladao veštinom iz određene oblasti, tako da još uvek nije dorastao određenim zadacima, ne smeš ga previše forsirati. Moraš mu dodeljivati nešto lakše zadatke. Na taj će način ta osoba lakše ostvariti dobre rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Upravo to znači biti tolerantan, strpljiv i principijelan. To je ono što normalna ljudskost treba da poseduje; to je ono što Bog zahteva od ljudi i što ljudi treba da primenjuju. Ako si u nekoj oblasti naročito vešt i ako si u njoj radio duže od ostalih, treba ti dodeljivati teže zadatke. Treba to da prihvatiš od Boga i da se pokoriš. Nemoj da budeš izbirljiv i nemoj stalno da negoduješ, govoreći: „Zašto je ovaj zadatak baš meni dodeljen? Drugima dodeljuju lagane poslove, a meni uvek one najteže. Da li to oni pokušavaju da mi zagorčaju život?” Šta podrazumevaš pod „pokušavaju da mi zagorčaju život”? Poslovi se određuju svakome po meri; oni koji su sposobniji moraju više da rade. Ako si mnogo toga naučio i ako ti je Bog više dao, onda i treba da poneseš teže breme – ne zato da bi ti život bio teži, nego zato što ti takvi poslovi savršeno pristaju. To je tvoja dužnost, te stoga nemoj biti previše izbirljiv, nemoj odbijati poslove i ne pokušavaj da se izvlačiš. Zašto misliš da je neki posao težak? Činjenica je da ćeš, ako se malo potrudiš, biti sasvim dorastao tom poslu. Tvoje mišljenje da se radi o teškom zadatku, da se poslovi dodeljuju pristrasno i da tebi dodeljuju samo one najteže – to je otkrivenje tvoje iskvarene naravi. To je odbijanje dužnosti, a ne njeno prihvatanje od Boga. To nije sprovođenje istine u delo. Ako svoju dužnost izvršavaš izbirljivo, tako što obavljaš samo one lake i jednostavne poslove, koji te prikazuju u lepom svetlu, ti onda imaš iskvarenu sotonsku narav. To što ne možeš da prihvatiš svoju dužnost ili da se pokoriš, dokaz je da se i dalje buniš protiv Boga, da Mu se suprotstavljaš, te da odbijaš i izbegavaš Njegova uređenja i zahteve. To je iskvarena narav. A šta treba da učiniš kad spoznaš da je to iskvarena narav? Ako smatraš da je poslove koji su dodeljeni drugima lako obaviti, a da ćeš oko onih koji su tebi povereni morati dugo da se mučiš i da uložiš mnogo truda u istraživanje, pa si zbog toga nesrećan, da li se s pravom tako osećaš? Naravno da ne. Šta ti je, dakle, činiti kad osetiš da to nije u redu? Ako se tome usprotiviš i kažeš: „Prilikom svake raspodele, meni uvek zapadnu teški, prljavi i zahtevni poslovi, dok drugi dobijaju sve one lagane i jednostavne zadatke koji im omogućavaju da se istaknu. Je li to oni misle da sa mnom mogu da otiru pod? Ovakva raspodela posla uopšte nije fer!” – silno grešiš ako tako razmišljaš. Bez obzira na to da li u raspodeli posla ima ikakvih odstupanja i da li je takva raspodela razumna ili nije, šta je ono što Bog ispituje? Ono što On ispituje je srce čovekovo. On posmatra da li čovek ima pokornost u svom srvu, može li da ponese nešto od bremena zarad Boga i da li on Boga voli. Ako se meri prema Božjim zahtevima, tvoja su opravdanja nevažeća, ti svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa merilom i nedostaje ti istina-stvarnost. Uopšte nemaš pokornost i žališ se kad god treba da obaviš nekoliko iole zahtevnih i prljavih poslova. O kakvom se problemu ovde radi? Pre svega, mentalitet ti je pogrešan. Šta to znači? To znači da imaš pogrešan stav prema svojoj dužnosti. Ako stalno misliš na svoj ponos i vlastite interese, a pritom nimalo ne vodiš računa o Božjim namerama i uopšte nemaš pokornost, to onda nije ispravan stav sa kojim bi trebalo da pristupaš dužnosti. Kad bi se iskreno davao za Boga i kad bi imao bogoljubivo srce, kako bi se odnosio prema mukotrpnim poslovima ili poslovima koji su zahtevni i teški? Tvoj bi mentalitet bio drugačiji: birao bi bilo koje poslove i koji su teški i izričito bi tražio da poneseš najteže breme, radeći ono što drugi nisu voljni da rade i izvršavao bi ih isključivo zarad ljubavi prema Bogu i zato da bi Mu udovoljavao. Bio bi ispunjen radošću i ni zbog čega se ne bi ni na trenutak požalio. Suočavanje sa mukotrpnim, zahtevnim zadacima, ili zadacima koji su teški, razotkriva ljude. Po čemu se ti razlikuješ od ljudi koji na sebe preuzimaju samo lagane i atraktivne poslove? Nisi ništa bolji od njih. Zar nije tako? Stvari moraš tako da posmatraš. Prema tome, čovek svoje pravo lice najbolje razotkriva načinom na koji obavlja svoju dužnost. Neki ljudi u uobičajenim okolnostima govore velike stvari, tvrdeći kako su spremni da vole Boga i da Mu se pokoravaju, ali čim naiđu na neku poteškoću prilikom obavljanja svoje dužnosti, puna su im usta pritužbi i negativnih reči. Oni su licemeri. Kad se neko ko iskreno voli istinu, pri obavljanju svoje dužnosti suoči s nekom poteškoćom, on će se pomoliti Bogu, potražiti istinu i ozbiljno pristupiti svojoj dužnosti, čak i ako ona nije prikladno uređena. Neće se žaliti čak ni kada se suoči sa zahtevnim, mukotrpnim ili teškim poslovima, nego će bogopokornim srcem taj posao i svoju dužnost dobro obavljati. Takvi ljudi u ogromnoj meri uživaju u svom poslu, a Bog u tome nalazi utehu. Takve osobe kod Boga nailaze na odobravanje. Ako neko u sebi postane pun pritužbi – i prkosan je i nezadovoljan – kad mora da obavlja mukotrpne, zahtevne ili teške poslove, i ne dozvoljava nikome da ga kritikuje niti da mu se suprotstavi, takva osoba nije neko ko se iskreno daje za Boga. Takva osoba može samo da bude razotkrivena i uklonjena. Kada se, u normalnim situacijama, i sami nađete u nekom od takvih stanja, možete li da sagledate svu ozbiljnost ovog problema? (Donekle.) Ako taj problem možete donekle da sagledate, možete li onda i da ga preokrenete u svoju korist, te tako povećate svoju snagu, svoju veru i vlastiti rast? Treba, dakle, da preokreneš taj svoj stav. Najpre treba ovako da rezonuješ: „Ovakav stav je pogrešan. Zar nije tačno da pri obavljanju svoje dužnosti biram samo poslove koji mi se sviđaju? To nije pokornost. Trebalo bi da svoju dužnost obavljam srećno, svojevoljno i sa zadovoljstvom. Zašto sam nesrećan i zašto sam uznemiren? Vrlo dobro znam šta mi je dužnost i znam da je to ono što treba da radim – zašto se, jednostavno, ne prepustim tome? Moram stupiti pred Boga i pomoliti se, i moram duboko u srcu spoznati ovo otkrivenje moje iskvarene naravi.” A zatim, dok to budeš radio, treba ovako da se pomoliš: „Bože, navikao sam da budem samovoljan – ne želim nikoga da slušam. Stav mi je pogrešan i ja uopšte nisam pokoran. Molim Te da me dovedeš u red i učiniš me pokornim. Ne želim da budem uznemiren. Ne želim više da se bunim protiv Tebe. Molim Te, pokreni me i učini me sposobnim da dobro obavljam svoju dužnost. Ne želim da živim za Sotonu; želim da svoj život posvetim istini i da je primenjujem.” Kad se budeš ovako pomolio, tvoje će se unutrašnje stanje popraviti, a kad ti se stanje popravi moći ćeš da se potčiniš. Pomislićeš: „To zapravo i nije neki veliki problem. Naprosto se radi o tome da radim više onda kad drugi rade manje, da se ne zabavljam i ne dangubim kad i oni. Bog je na moja pleća položio dodatno, teško breme; time je On iskazao svoje poštovanje i naklonost prema meni, a to je ujedno i dokaz da to teško breme mogu da ponesem. Bog je tako dobar prema meni i stoga treba da budem pokoran.” I tvoj će se stav promeniti, a da ti nećeš biti ni svestan toga. Kada si prvi put prihvatio svoju dužnost, stav ti je bio loš. Nisi mogao da se povinuješ, ali si smogao snage da svoj loš stav brzo preokreneš i da brzo prihvatiš da te Bog detaljno analizira i dovede u red. Bio si u stanju da odmah poslušno stupiš pred Boga, da prihvatiš istinu i da počneš da je sprovodiš u delo, sve dotle dok konačno nisi uspeo da od Boga u potpunosti prihvatiš svoju dužnost i da je svim srcem izvršiš. Za sve to vreme, u tebi se vodila bitka. A ta bitka je zapravo predstavljala proces tvog preobraženja i prihvatanja istine. Ljudima bi bilo nemoguće da se svojevoljno, rado i bespogovorno potčine svemu što ih zadesi. Kad bi mogli, to bi značilo da im narav nije nimalo iskvarena, pa ne bi ni bilo potrebe da Bog izražava istinu kako bi ih spasao. Ljudima na um padaju svakakve ideje; stavovi su im pogrešni; njihova su stanja pogrešna i negativna. Sve su to realni problemi – oni zaista postoje. Međutim, kad ta negativna stanja, negativne emocije i iskvarene naravi preuzmu vlast i kontrolu nad tvojim ponašanjem, tvojim mislima i tvojim stavovima, tada će sve ono što radiš, način primene i izbor puta kojim ćeš krenuti, zavisiti od tvog stava prema istini. Možeš ti biti emotivan i možeš se nalaziti u negativnom ili buntovničkom stanju, ali ako se te stvari budu javile dok obavljaš svoju dužnost, veoma lako ćeš ih preokrenuti, zato što si stupio pred Boga, što si razumeo istinu, što tragaš za Bogom, zato što se pokoravaš istini i što je prihvataš. Nakon toga, nećeš više imati problema u pogledu dobrog obavljanja svoje dužnosti i moći ćeš da savladaš iskvarenu sotonsku narav koja te je ograničavala i upravljala tobom. Na kraju ćeš sa uspehom obaviti svoju dužnosti, ispuniti Božji poziv i osigurati istinu i život. Proces obavljanja vlastite dužnosti i zadobijanja istine ujedno je i proces promene vlastite naravi. A upravo tokom obavljanja svoje dužnosti, ljudi od Svetog Duha primaju prosvećenje i prosvetljenje, shvataju istinu i ulaze u stvarnost. Isto tako, upravo u situacijama kad se, tokom obavljanja svojih dužnosti, suoče s poteškoćama, ljudi često dolaze Bogu da se mole, da tragaju i da dokuče Njegove namere u pogledu njihovog spasenja, kako bi svoje dužnosti i dalje mogli normalno da obavljaju. Nadalje, isključivo tokom obavljanja svojih dužnosti ljudi bivaju dovođeni u red od strane Boga, žive po smernicama Duha Svetog, postepeno uče da rade u skladu sa istina-načelima i svoju dužnost počinju da vrše na način koji je u skladu sa merilom. To je zato što istina preuzima kontrolu i vlast nad tvojim srcem.

Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, mislima i željama. Od početka do kraja, oni udovoljavaju svojim vlastitim željama, a postupaju pod upravom svoje vlastite iskvarene naravi. Pritom oni, na prvi pogled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da ne rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije zavladao u njihovim srcima; pri obavljanju svojih dužnosti, oni se oslanjaju na vlastitu darovitost i talente, na svekoliko znanje koje su odnekud prikupili, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju u skladu sa merilom? Kad se ljudi oslanjaju na svoje predstave, uobrazilje, znanje i spoznaju da bi obavljali svoje dužnosti, iako spolja obavljaju svoje dužnosti i čini se da nisu počinili nikakvo zlo, oni istinu nisu sproveli u delo. U tom slučaju, da li je sve što su uradili istinska pokornost Bogu? Može li to da udovolji Bogu? Postoji i još jedan problem koji se ne može zanemariti: tokom procesa obavljanja tvoje dužnosti, ako se tvoje predstave, uobrazilje i tvoja sopstvena volja nikada ne promene, to dokazuje da nikada nisi prihvatio istinu, a u tom slučaju sve što radiš jeste postupanje po sopstvenoj volji, a ne postupanje u skladu sa istina-načelima. Kakav će onda biti konačni rezultat? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji se svojski trude i koji služe, naziva zlikovcima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih vlastitih želja i u celosti služe zaštiti njihovih vlastitih interesa i izgleda, kao i zaštiti njihovog ponosa i statusa i zadovoljavanju njihove taštine. Sva njihova razmatranja i proračuni su usmereni na te stvari, a u njihovim srcima nema istine i oni nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se. U tome leži srž ovog problema. Na koji način je danas za vas od presudne važnosti da stremite? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjim namerama i sa onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, primićete od Boga odobravanje. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, kako biste ustanovili da li su vaše namere i misli u skladu sa istinom; ako nisu, treba da ih napustite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božji nadzor. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ako ste dobro svesni da namere i ciljevi koji stoje iza vašeg govora i postupaka krše istinu i nisu usklađeni s Božjim namerama, a vi se ipak ne molite Bogu, ne preispitujete se i ne tragate za istinom da biste ih rešili, onda je to opasno i lako možete da počinite zlo i radite stvari kojima se opirete Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo i ni tada ne znate da se pokajete, onda ste u velikoj ste nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili odustati od vas, što znači da ste u opasnosti da budete uklonjeni; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i uklonjeni.