Svrha upravljanja ljudskim rodom

Ako bi ljudi mogli da zaista jasno vide pravi put ljudskog života, kao i svrhu Božjeg upravljanja ljudskim rodom, ne bi svoje lične izglede i sudbinu čuvali kao blago u svom srcu. Tada više ne bi bili zainteresovani da služe svojim roditeljima koji su gori od svinja i pasa. Nisu li čovekovi izgledi i sudbina u današnje vreme upravo takozvani Petrovi roditelji? Oni su baš poput čovekove krvi i mesa. Šta će onda biti odredište i budućnost tela? Da li će to biti da se Bog vidi za života ili susret duše sa Bogom nakon smrti? Hoće li telo sutra završiti u velikoj peći nedaća ili u požaru? Zar ova i druga slična pitanja o tome da li će čovekovo telo zadesiti jad ili će ono patiti nisu ona velika vest koja bi najviše trebalo da zanima svakog onog ko u ovom trenutnom toku ima mozak i razum? (Ovde se „patnja” odnosi na primanje blagoslova; ona znači da su buduće kušnje korisne za čovekovo odredište. „Jad” se odnosi na nesposobnost da budeš postojan ili na to da budeš zaluđen; ili znači to da će se neko susresti sa nesrećnim situacijama i izgubiti život usred nesreće, kao i da nema prikladnog odredišta za nečiju dušu.) Iako ljudi imaju zdrav razum, ono što misle možda u potpunosti ne odgovara onome čime bi njihov razum trebalo da bude opremljen. To je zato što su svi prilično zbunjeni i slepo prate stvari. Svi oni bi trebalo temeljno da dokuče u šta treba da uđu, a naročito da shvate u šta treba ući tokom nedaće (to jest, tokom oplemenjivanja u peći), kao i to čime treba da budu opremljeni tokom kušnji ognjem. Nemoj uvek da služiš svojim roditeljima (misli se na telo) koji su kao svinje i psi, a još su gori od mrava i buba. Koja je svrha mučiti se oko toga, toliko razmišljati i razbijati glavu? Telo ne pripada tebi, već je u rukama Boga koji ne kontroliše samo tebe, već zapoveda i Sotoni. (To znači da telo izvorno pripada Sotoni. Pošto je i Sotona u Božjim rukama, to se može izraziti samo ovako. Zato što je ubedljivije tako reći; time se nagoveštava da čovek nije u potpunosti pod Sotoninom vlašću, već da je u Božjim rukama.) Živiš izložen muci tela – no, da li to telo pripada tebi? Da li je pod tvojom kontrolom? Zašto oko toga razbijati glavu? Zašto se opsesivno moliti Bogu zarad svog trulog tela koje je odavno osuđeno, prokleto i oskrnavljeno nečistim duhovima? Otkud potreba da Sotonine saučesnike držiš toliko blizu srca? Zar nisi zabrinut da bi telo moglo da ti upropasti stvarnu budućnost, tvoje divne nade i pravo životno odredište?

Nije lako ići današnjim putem. Moglo bi se reći da ga je prilično teško pronaći, a kroz minula vremena se to izuzetno retko dešavalo. Ko bi, međutim, i pomislio da bi i samo telo čovečje bilo dovoljno da čoveka uništi? Današnje delo zasigurno je dragoceno poput prolećne kiše i vredno poput Božje dobrote prema čoveku. Ako čovek, međutim, ne poznaje svrhu Njegovog sadašnjeg dela ili ne razume suštinu ljudskog roda, kako se onda može govoriti o njegovoj dragocenosti i vrednosti? Telo ne pripada samim ljudima, tako da niko ne može jasno da vidi gde će njegovo odredište zapravo biti. Ipak, treba dobro da znaš da će Stvoritelj vratiti stvoreni ljudski rod u izvorni položaj i vratiti mu prvobitni lik iz vremena njegovog stvaranja. On će u potpunosti povući dah koji je udahnuo čoveku, oduzimajući mu kosti i telo i sve to vratiti Stvoritelju. Potpuno će preobraziti i obnoviti ljudski rod i čoveku oduzeti celokupno Božje nasleđe koje ne pripada ljudskom rodu, već Bogu, te ga više nikada neće predati ljudskom rodu. Zato što ništa od toga nije nikada ni pripadalo ljudskom rodu. On će sve uzeti nazad – to nije nepravedna otimačina, već to ima za cilj da se nebo i zemlja vrate u svoja prvobitna stanja, kao i da se čovek preobrazi i obnovi. To je razumno odredište za čoveka, iako to možda neće biti ponovno prisvajanje tela nakon što je ono dobilo grdnju, kao što bi ljudi mogli da pomisle. Bog ne želi kostur od tela nakon njegovog uništenja – On želi izvorne elemente čovekove koji su na samom početku pripadali Bogu. Zato On neće uništiti ljudski rod niti će potpuno iskoreniti čovekovo telo, jer čovekovo telo nije njegovo lično vlasništvo. Umesto toga, ono je pomoćno sredstvo za Boga koji upravlja ljudskim rodom. Kako bi On mogao da uništi čovekovo telo zarad Svog „uživanja”? Da li si do sada zaista otpustio celokupnost svoga tela koje ne vredi ni prebijene pare? Ako bi mogao da razumeš trideset posto dela poslednjih dana (samo tih trideset posto odnosi se na razumevanje dela Svetoga Duha danas, kao i Božjeg dela reči u poslednjim danima), tada ne bi nastavljao da „služiš” niti da budeš „odan” svom telu – telu koje je iskvareno godinama – kao što je to danas slučaj. Trebalo bi jasno da vidiš da su ljudi sada napredovali do stanja neviđenih razmera i da više neće nastaviti da se kotrljaju napred poput točkova istorije. Tvoje plesnivo meso je već dugo prekriveno muvama, pa kako onda može imati moć da preokrene točkove istorije kojima je Bog omogućio da nastave da se kreću napred sve do današnjeg dana? Kako ono može učiniti da sat poslednjih dana koji nemo otkucava opet počne da kuca i da mu se kazaljke kreću unapred? Kako može opet da promeni svet koji izgleda kao da je obavijen gustom maglom? Može li tvoje telo da oživi planine i reke? Može li tvoje telo, koje ima samo neku malu funkciju, zaista da obnovi onu vrstu ljudskog sveta za kojom si žudeo? Možeš li svoje potomke zaista da naučiš da postanu „ljudska bića”? Da li sada shvataš? Čemu tačno pripada tvoje telo? Prvobitna Božja namera za spasenje čoveka, usavršavanje čoveka i čovekov preobražaj nije bila da ti podari lep zavičaj niti da čovečjem telu donese spokojan počinak; bila je zarad Njegove slave i Njegovog svedočanstva, za bolje uživanje ljudskog roda u budućnosti i zato da bi ljudski rod mogao uskoro da počine. Ipak, to nije bilo zarad tvog tela jer je čovek kapital Božjeg upravljanja, a telo čovečje samo je pomoćno sredstvo. (Čovek je biće sa duhom i telom, dok je telo samo predmet koji se raspada. To znači da je telo sredstvo koje se koristi u planu upravljanja.) Trebalo bi da znaš da to što Bog usavršava čoveka, upotpunjuje ga i zadobija ne donosi ništa osim mačeva i udaraca po njegovom telu, kao i beskrajnu patnju, gorenje u ognju, nemilosrdni sud, grdnju i prokletstva, baš kao i bezgranične kušnje. Takva je prava priča i istina o delu upravljanja čovekom. Sve ove stvari su, međutim, usmerene na telo čovečje, a sve strele neprijateljstva nemilosrdno su uperene u telo čovečje (jer čovek je nevin). Sve ovo je zarad Njegove slave i svedočanstva i zarad Njegovog upravljanja. Zato što Njegovo delo nije samo zarad ljudskog roda, već i radi celog plana, kao i radi ispunjenja Njegove prvobitne namere kada je stvarao ljudski rod. Stoga možda devedeset posto onoga što čovek doživljava jesu patnja i kušnje ognjem, dok je veoma malo ili čak nimalo slatkih i srećnih dana za kojima je telo čovečje žudelo. A još manje je toga da čovek uživa u srećnim trenucima u telu, provodeći lepe trenutke sa Bogom. Telo je prljavo, tako da ono što telo čovečje vidi ili u čemu uživa nije ništa drugo do Božja grdnja koju čovek smatra bezobzirnom, kao da u njoj nema normalnog poimanja. To je zato što će Bog otkriti Svoju pravednu narav koja „nema obzira prema čoveku”, koja ne trpi čovekove uvrede i mrzi neprijatelje. Bog otvoreno otkriva Svoju celokupnu narav služeći se svim potrebnim sredstvima, a time zaključuje delo Svoje bitke protiv Sotone koja traje šest hiljada godina – delo spasenja celog ljudskog roda i uništenja praiskonskog Sotone!