Pošto veruješ u Boga trebalo bi da živiš za istinu

Zajednički problem svih ljudi jeste u tome što shvataju istinu, ali ne uspevaju da je sprovedu u delo. Razlog tome je, s jedne strane, to što nisu voljni da plate cenu, a s druge, to što imaju lošu sposobnost raspoznavanja; nisu u stanju da brojne poteškoće u svakodnevnom životu vide onakvima kakve jesu, te ne znaju kako da u praksi pravilno postupaju. Pošto su iskustva ljudi odveć plitka, kov im je previše loš, a nivo shvatanja istine ograničen, oni nemaju načina da razreše poteškoće s kojima se susreću u svakodnevnom životu. U Boga veruju samo na rečima i nisu u stanju da Boga uvedu u svoj svakodnevni život. Drugim rečima, Bog je Bog, život je život, a ljudi kao da u svom životu nemaju nikakav odnos sa Bogom. Tako svi misle. Kad u Njega veruju na ovaj način, Bog ljude, u praksi, ne može da zadobije ni da usavrši. Zapravo, nije stvar u tome da reč Božja nije jasno izražena, već je sposobnost shvatanja ljudi naprosto previše loša. Moglo bi se reći da skoro niko ne postupa u skladu sa Božjim izvornim željama, već umesto toga svako postupa kako mu se prohte. Svi veruju u Boga u skladu sa verskim predstavama kojih su se držali u prošlosti i sa sopstvenim načinom na koji tome pristupaju. Nakon što prihvate Božju reč, malo je onih koji prođu kroz preobražaj i počnu da postupaju u skladu sa Njegovim namerama. Umesto toga, oni odbijaju da se urazume. Kad počnu da veruju u Boga, ljudi to čine na osnovu konvencionalnih pravila religije, te žive, vladaju se i bave se svetom isključivo na osnovu filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Moglo bi se reći da se to odnosi na devet od deset ljudi. Veoma je malo onih koji, nakon što počnu da veruju u Boga, sroče neki drugi plan i okrenu novi list. Ljudski rod nije uspeo da se prema reči Božjoj odnosi kao prema istini niti da je kao takvu primenjuje.

Uzmimo, na primer, veru u Isusa. Bilo da je neko tek počeo da veruje ili to čini već veoma dugo, svi su naprosto primenjivali one talente koje su imali i svi su prikazivali one veštine koje su posedovali. U svoj uobičajeni život, ljudi su naprosto dodavali „veru u Boga”, te tri reči, a da nisu načinili nikakvu promenu u svojoj naravi, pa se njihova vera u Boga nije ni najmanje uvećala. Njihovo stremljenje nije bilo ni toplo ni hladno. Nisu rekli da će odustati od svoje vere, a nisu ni sve posvetili Bogu. Nikada nisu istinski voleli Boga niti su Mu se pokoravali. Njihova vera u Boga bila je mešavina stvarne i lažne, prišli su joj tako što jedno oko drže otvoreno, a drugo zatvoreno i nisu je uzimali zaozbiljno. Nastavili su dalje u takvom stanju zbunjenosti i na kraju su umrli smetenom smrću. U čemu je smisao svega toga? Danas, kao onaj koji veruje u praktičnog Boga, moraš da zakoračiš na pravi kolosek. U svojoj veri u Boga, ne treba jedino da tražiš blagoslove, već treba da stremiš ka tome da Boga voliš i da Boga spoznaš. Kroz prosvećenje od Njega, kroz svoje sopstveno stremljenje, trebalo bi da možeš da jedeš i piješ Njegovu reč, dostigneš istinsko razumevanje Boga i poseduješ pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine tvog srca. Drugim rečima, kad je tvoja ljubav prema Bogu najiskrenija i niko ne može da je uništi niti da se ispreči pred tvojom ljubavlju prema Njemu, tada si u svojoj veri u Boga na pravom koloseku. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed. Kroz svoje iskustvo, kroz cenu koju si platio i kroz delo Božje, možeš da dostigneš spontanu ljubav prema Bogu – a kad to učiniš, oslobodićeš se Sotoninog uticaja i počećeš da živiš u svetlosti Božje reči. Tek kada se oslobodiš uticaja tame, može se reći da si zadobio Boga. U svojoj veri u Boga, moraš da nastojiš da težiš ovom cilju. To je odgovornost svakoga od vas. Niko od vas ne treba da se zadovolji trenutnim stanjem stvari. Ne može biti dvoumljenja oko dela Božjeg, niti se ono može uzimati olako. U svakom pogledu i u svakom trenutku treba da razmišljate o Bogu i da sve činite zarad Njega. A u vašem govoru i u vašim postupcima, interesi kuće Božje treba da vam budu na prvom mestu. Samo tako možete da budete u skladu sa Božjim namerama.

U svojoj veri u Boga, ljudi najviše greše time što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovog svakodnevnog života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovog svakodnevnog života. Ljudska usta izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u ljudskom srcu nema mnogo mesta za Boga, te Bog ljude iznova kuša. Pošto su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina nego da ih kuša, kako bi se osetili postiđeno i sebe spoznali usred ovih kušnji. Da nije tako, ljudski rod bi se pretvorio u potomstvo arhanđela i postao bi sve iskvareniji. Tokom svoje vere u Boga, svaki čovek odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva izložen neprestanom Božjem pročišćavanju. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da ikoga upotrebi, niti ikakav način da nad ljudima obavlja delo koje bi trebalo da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog može da pretoči Svoj život u njih i samo tako njihovo srce može u potpunosti da se okrene Bogu. I zato, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš Njegovu reč kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu niti da proživljavaš reč Božju, to je onda još veći dokaz da nemaš bogoljubivo srce i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Čovek može da spozna Boga verujući u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog traganja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoje praktično postupanje. Ako znaš samo za doktrine, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš Njegovu reč, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim. Na tom putu, mnogi su ljudi u stanju da znalački govore, ali u trenutku njihove smrti na oči im naviru suze i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; naizgled samo jurcaju tamo-amo, zauzeti preko glave, a tek na samrti napokon vide da nemaju istinsko svedočanstvo, da uopšte ne spoznaju Boga. A zar tada nije prekasno? Zašto ne dograbite priliku i ne stremite ka istini koju volite? Zašto da čekate do sutra? Ako za života ne patite radi istine ili ne tragate da biste je zadobili, da možda ne želite da osetite žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga? Zapravo, postoje mnoge stvari u kojima ljudi mogu da sprovode istinu u delo i udovolje Bogu, ako bi se samo malo potrudili. Samo zato što je ljudski um vazda pomračen, ljudi ne mogu da postupaju zarad Boga i neprestano jurcaju unaokolo zarad sopstvenog tela, a da na kraju time ništa ne postignu. Zbog toga ljudi neprestano imaju nevolje i poteškoće. Zar to nisu muke od Sotone? Zar to nije iskvarenost tela? Ne bi trebalo da nastojiš da zavaraš Boga ispraznim rečima, moraš zaista da praktično postupaš. Ne obmanjuj sebe – koja je svrha toga? Šta možeš da zadobiješ živeći zarad sopstvenog tela i mučeći se za slavu i dobitak?