H. O tome kako se bojati Boga i kloniti se zla

415. Istinsko stvoreno biće treba da zna ko je Stvoritelj, čemu čovekovo stvaranje služi, kako da ispunjava obaveze stvorenog bića i kako da obožava Stvoritelja; ono treba da razume, shvati, spozna i povede računa o Stvoriteljevim namerama, željama i zahtevima, te treba da sledi Stvoriteljev put – da se boji Boga i kloni se zla.

Šta znači bojati se Boga? I kako neko može da se kloni zla?

„Bojati se Boga” ne znači neobjašnjivi strah i užas, niti izbegavanje, niti držanje distance, niti idolizaciju ni praznoverje, već to znači divljenje, strahopoštovanje, poverenje, razumevanje, obzirnost, pokornost, posvećenost, ljubav, kao i bezuslovno i bespogovorno obožavanje, uzvraćanje i predaju. Bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće imati istinsko divljenje, istinsko poverenje, istinsko razumevanje, istinsku obzirnost i pokornost, već samo prestrašenost i nelagodu, samo sumnju, pogrešno razumevanje, izbegavanje i držanje distance; bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće imati istinsku posvećenost i uzvraćanje; bez istinskog bogopoznanja, ljudi neće imati istinsko obožavanje i predaju, već samo slepo idolopoklonstvo i praznoverje; bez istinskog bogopoznanja, ljudi ni na koji način ne mogu da slede Božji put, niti da se boje Boga, niti da se klone zla. Nasuprot tome, svaka aktivnost i ponašanje u koje se ljudi upuštaju biće ispunjeni buntovništvom i otporom protiv Boga, klevetama i sudovima o Njemu, te zlim delima koja se protive istini i pravom značenju Božjih reči.

Jednom kada ljudi steknu istinsko poverenje u Boga, zaista će Ga slediti i oslanjati se na Njega; samo sa istinskim oslanjanjem na Boga, ljudi Ga mogu istinski shvatiti i razumeti; sa istinskim shvatanjem Boga dolazi i istinska obzirnost prema Njemu; samo sa istinskom obzirnošću prema Bogu, ljudi mogu imati istinsku pokornost; samo sa istinskom pokornošću Bogu, ljudi mogu imati istinsku posvećenost; samo sa istinskom posvećenošću Bogu, ljudi mogu imati bezuslovno i bespogovorno uzvraćanje; samo sa istinskim oslanjanjem, istinskim shvatanjem i obzirnošću, istinskom pokornošću, istinskom posvećenošću i uzvraćanjem, ljudi mogu istinski spoznati Božju narav i suštinu i identitet Stvoritelja; tek kada istinski spoznaju Stvoritelja, u njima se može probuditi istinsko obožavanje i predaja; samo kada budu imali istinsko obožavanje i predaju Stvoritelju, oni će moći istinski da se oslobode svojih zlih dela, to jest, da se klone zla.

Od toga se sastoji čitav proces „bojazni od Boga i klonjenja zla”, a to je ujedno i celokupan sadržaj bojazni od Boga i klonjenja zla. To je put kojim se mora proći da bi se dostigla bojazan od Boga i klonjenje zla.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Predgovor”

416. Pre svega, znamo da Božju narav čine veličanstvo i gnev; On nije ovca ostavljana da je bilo ko zakolje, a kamoli marioneta ostavljena da ljudi njome upravljaju kako im se prohte. On takođe nije ni samo vazduh, koji svako se može prizvati i otpustiti po volji. Ako zaista veruješ da Bog postoji, srce treba da ti bude bogobojažljivo i treba da znaš da Njegovu suštinu nije mudro razbesneti. On se može razbesneti zbog jedne reči ili misli, ili zbog neke vrste podlog, ili možda blagog ponašanja, ponašanja koje je prema ljudskom gledištu i moralu prihvatljivo; ili zbog neke doktrine ili teorije. Međutim, kad Boga jednom razljutiš, tvoja će prilika biti izgubljena i nastupiće tvoji poslednji dani. To je strašna stvar! Ako ne razumeš da se Bog ne sme vređati, onda Ga se možda ne plašiš i možda Ga često vređaš. Ako ne znaš kako da se plašiš Boga, onda nikako ne možeš da se plašiš Boga, te stoga nećeš znati kako da stupiš na stazu koja sledi Božji put – put straha od Boga i izbegavanja zla. Kad se jednom osvestiš i postaneš svestan činjenice da se Bog ne sme vređati, znaćeš šta da radiš da se plašiš Boga i kloniš se zla.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

417. Iako Božja suština u sebi sadrži element ljubavi i mada je On baš prema svakom čoveku milostiv, ljudi previđaju i zaboravljaju činjenicu da je Njegova suština da On ima dostojanstvo. To što On ima ljubav ne znači da ljudi mogu da Ga slobodno vređaju, a da On ništa ne oseti niti da na bilo koji način reaguje; to što On ima milost ne znači da nema načela u načinu na koji se ophodi prema ljudima. Bog je živi Bog; Njegovo postojanje je i te kako stvarno. On nije izmišljena marioneta, niti bilo koji drugi predmet. Budući da On postoji, treba u svakom trenutku da pažljivo slušamo glas Njegovog srca, da strogo pazimo na Njegov stav i da pokušamo da razumemo Njegova osećanja. Ne postavljajte granice Bogu koristeći ljudsku uobrazilju i ne namećite Mu misli ljudskog uma ili želje ljudske volje, tražeći od Boga da se prema ljudima ophodi koristeći ljudske metode zasnovane na ljudskoj uobrazilji. Ako to radiš, ti onda time ljutiš Boga, izazivaš Njegov gnev i dovodiš u pitanje Njegovo dostojanstvo! Stoga, pošto ste shvatili ozbiljnost ove stvari, apelujem na sve vas da budete oprezni i razboriti u svojim postupcima i u svom govoru te da ispoljite krajnji oprez i razboritost u ophođenju prema stvarima koje se tiču Boga! Kada ne razumeš kakav je Božji stav, nemoj govoriti nepromišljeno, postupati nepromišljeno ili nepromišljeno lepiti etikete; što je još važnije, nemoj proizvoljno donositi zaključke. Umesto toga, treba da čekaš i da tragaš. Ovo su ispoljavanja straha od Boga i klonjenja zla. Ako to možeš da postigneš i pre svega imaš ovakav stav, onda te Bog neće kriviti zbog tvoje gluposti, neznanja i nerazumevanja stvari; umesto toga, zbog tvog stava – tvog straha da ne uvrediš Boga, tvog poštovanja Njegovih namera i tvoje spremnosti da Mu se pokoriš – Bog će te se setiti, usmeravaće te i prosvetiti, ili će tolerisati tvoju nezrelost i neukost. U suprotnom, kao rezultat stava punog nepoštovanja koji imaš prema Njemu – sudeći o Njemu kako ti se prohte ili proizvoljno nagađajući i definišući Njegove zamisli – Bog će te osuditi, disciplinovati, pa čak i kazniti; ili će imati nešto da kaže o tebi, a možda će se to što kaže ticati tvog ishoda. Stoga ću još jednom naglasiti: svako od vas treba da bude oprezan i razborit u pogledu svega što potiče od Boga. S kakvom god situacijom da se suočite, nemojte govoriti nepromišljeno niti postupati nepromišljeno. Prvo treba da razmislite u svom srcu: „Kako mogu da govorim i postupam kao neko ko ima bogobojažljivo srce? Koji način govora i postupanja ne vređa Božju narav?” Čak i kad su u pitanju jednostavne stvari, treba više da razmišljate o ovim pitanjima i da ih više razmatrate. Ako si zaista u stanju da, u svakom smislu, u svim stvarima i u svako doba, praktično deluješ u skladu sa ovim načelima, te ako možeš da usvojiš ovakav stav, naročito onda kad nešto ne razumeš, Bog će te uvek usmeravati i pokazivati ti put koji treba da slediš.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

418. Podstičem vas da učinite stvarni napor da razumete sadržaj upravnih odluka i da nastojite da spoznate Božju narav. U suprotnom, biće vam teško da držite jezik za zubima, jezik će vam laparati i sipaćete visokoparne reči, nesvesno vređajući Božju narav i zapadajući u tamu, izgubivši prisustvo Svetoga Duha i svetlost. Zato što si neprincipijelan u svojim postupcima, radeći i govoreći ono što ne treba, primićeš odmazdu koju zaslužuješ. Iako si ti sâm neprincipijelan na rečima i delu, treba da znaš da je Bog izuzetno principijelan u obe ove stvari. Razlog za odmazdu prema tebi leži u činjenici da si uvredio Boga, a ne neku osobu. Ako u životu mnogo puta uvrediš Božju narav, sigurno ćeš postati dete pakla. Čoveku može izgledati da si učinio tek poneku stvar koja se kosi sa istinom i ništa više. Da li si, međutim, svestan da si u Božjim očima već postao neko za koga više ne postoji žrtva za greh? Budući da si prekršio Božje upravne odluke više puta i, štaviše, nisi pokazao nikakav znak pokajanja niti povratka, nema drugog izlaza nego da budeš bačen u pakao, gde Bog kažnjava čoveka. Mali broj ljudi je, sledeći Boga, počinio izvesna dela kojima su prekršena načela; međutim, nakon što ih orežu i nakon što su im date smernice, oni su postepeno spoznali sopstvenu iskvarenost i potom stupili na pravi put koji vodi ka stvarnosti, tako da danas i dalje čvrsto stoje na svojim nogama. Takvi ljudi su oni koji će na kraju preživeti. Bez obzira na to, Ja želim one poštene; ako si poštena osoba i neko ko deluje u skladu sa principima, možeš za Boga biti osoba od poverenja. Ako svojim postupcima ne vređaš Božju narav i tražiš Božje želje, i ako imaš bogobojažljivo srce, onda tvoja vera zadovoljava standard. Ko god se ne boji Boga i nema srce koje strahovito drhti, taj vrlo verovatno krši Božje upravne odluke. Mnogi služe Bogu gonjeni strašću, ali pri tom ne razumeju Božje upravne odluke, a još manje mogu da naslute posledice Njegovih reči. I tako oni, u najboljoj nameri, često naposletku čine stvari koje ometaju Božje upravljanje. U ozbiljnim slučajevima, takvi bivaju izbačeni iz Božje kuće, lišeni svake dalje prilike da Ga slede i bivaju bačeni u pakao, a svaka njihova veza sa Božjom kućom biva prekinuta. Ovi ljudi obavljaju posao Božje kuće vođeni svojom neukošću i dobrim namerama, ali završavaju tako što ljute Božju narav. Svoje načine služenja zvaničnicima i poglavarima ljudi unose u Božju kuću i pokušavaju da ih tu primene, uzaludno misleći da ti isti načini mogu i ovde biti s lakoćom upotrebljeni. Ni na pamet im ne pada da Bog nema narav jagnjeta, već lava. Stoga oni koji se po prvi put povezuju s Bogom ne mogu s Njim da komuniciraju, jer srce Božje nije kao čovekovo. Tek pošto shvatiš mnoge istine moći ćeš neprekidno da spoznaješ Boga. Ovo znanje ne čine reči i doktrine, već se ono može upotrebiti kao blago pomoću kojeg ulaziš u poverljive odnose s Bogom, i kao dokaz da On uživa u tebi. Ako ne poseduješ stvarnost znanja i nisi opremljen istinom, tvoja strasna služba može samo da ti donese Božje gnušanje i odvratnost.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”

419. Ako ne razumeš narav Božju, biće ti nemoguće da obaviš posao koji bi trebalo da obaviš za Njega. Ako ne poznaješ suštinu Boga, biće ti nemoguće da osetiš strah od Njega i da se Njega užasavaš; umesto toga, postojaće samo nesmotrena površnost i neistina, i još i više od toga, nepopravljivo bogohuljenje. Iako je razumevanje Božje naravi zaista važno, a spoznaja Božje suštine se ne može zanemariti, niko nikada nije ozbiljno ispitao ova pitanja niti se u njih udubio. Očigledno je da ste svi vi odbacili upravne odluke koje sam izdao. Ako ne razumete narav Božju, vrlo je verovatno da ćete uvrediti Njegovu narav. Uvreda Njegove naravi je isto što i izazivanje gneva Samog Boga, a u tom slučaju će krajnji ishod tvojih postupaka biti kršenje upravnih odluka. Sada treba da shvatiš da, ako poznaješ Božju suštinu, onda možeš da razumeš i Njegovu narav – a kada razumeš Njegovu narav, onda ćeš razumeti i upravne odluke. Nepotrebno je reći da se mnogo toga što je sadržano u upravnim odlukama tiče naravi Božje, ali nije sva Njegova narav izražena u upravnim odlukama; stoga morate otići korak dalje u produbljivanju svog razumevanja Božje naravi.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”

420. Bog je živi Bog. Ljudi se u različitim situacijama različito ponašaju i Božji odnos prema tim ponašanjima se razlikuje, jer On nije ni marioneta ni prazan balon. Spoznaja Božjeg stava je nešto što je za ljude vredno traganja. Ljudi treba da nauče da spoznajom Božjeg stava mogu da malo-pomalo steknu znanje o Božjoj naravi i da razumeju Njegovo srce. Kako postepeno budeš sve bolje razumevao Božje srce, neće ti se više činiti da su strah od Boga i izbegavanje zla tako teško ostvarljivi. Štaviše, kad budeš zaista razumeo Boga, manje je verovatno da ćeš Mu postavljati granice. A kad jednom prestaneš da Mu postavljaš granice, manja će biti verovatnoća da ćeš Ga uvrediti i Bog će te voditi do bogopoznanja, a da toga ne budeš ni svestan; i tako ćeš imati strah od Njega u svom srcu. Tada ćeš prestati da Boga definišeš rečima i doktrinama ili teorijama kojima si ovladao, već ćeš, umesto toga, neprestano u svemu tragati za Božjim željama. Na taj način, nesvesno ćeš postati osoba koja je u skladu s Božjim namerama.

Za ljude je Božje delo nevidljivo i nedodirljivo, ali zato Bog, što se Njega lično tiče, postupke svakog čoveka – kao i čovekov odnos prema Njemu – može ne samo da oseti, već i da ih vidi. Ovo je nešto čega svi treba da budu svesni i što svima treba da bude jasno. Možda stalno razmišljaš: „Zna li Bog šta ja ovde radim? Da li On zna o čemu razmišljam? Možda zna, a možda i ne zna.” Ako imaš ovakvo gledište dok veruješ u Boga i slediš Ga i istovremeno ovako sumnjaš u Njegovo delo i Njegovo postojanje, pre ili kasnije će doći dan kada ćeš u Njemu probuditi gnev, jer si ti već na ivici opasne provalije. Viđao sam ljude koji dugi niz godina veruju u Boga, ali da pritom još uvek nisu zadobili istina-stvarnost, a kamoli da su razumeli Božje namere. Ti ljudi nimalo ne napreduju ni u životu, niti u pogledu svoga rasta, već se uporno drže najpliće od svih doktrina. To je zato što takvi ljudi nikada nisu prihvatili Božju reč kao svoj život i nikada se nisu suočili s Njegovim postojanjem niti su ga prihvatili. Recite Mi, kada Bog vidi takve ljude, da li Mu to donosi zadovoljstvo? Da li Njegovo srce oseća utehu? Prema tome, sudbine ljudi određene su upravo načinom na koji oni veruju u Boga. Kada govorimo o tome kako ljudi streme i kako prilaze Bogu, stavovi ljudi su od primarne važnosti. Nemoj potiskivati Boga u dno svog uma, kao da je samo vazduh, već uvek razmišljaj da je Bog u koga veruješ živi Bog, pravi Bog. On tamo gore, na trećem nebu, ne sedi skrštenih ruku. Naprotiv, On neprestano istražuje svačije srce, istražuje svačije postupke, istražuje svaku tvoju reč i svako tvoje delo, istražuje kako se ponašaš i kakav je tvoj stav prema Njemu. Bilo da si spreman da se predaš Bogu ili ne, celokupno tvoje ponašanje i tvoje misli i ideje izloženi su pred Njim i On ih istražuje. Usled tvog ponašanja, tvojih dela i tvog odnosa prema Njemu, Božje mišljenje o tebi i Njegov stav prema tebi neprestano se menjaju. Ipak, moram da posavetujem neke od vas: ne smatraj sebe odojčetom u Božjim rukama, kao da te On toliko tetoši, kao da ne bi mogao bez tebe i kao da je Njegov stav prema tebi fiksiran i da se nikada ne može promeniti – prestani da sanjariš! Bog je pravedan u ophođenju prema svakoj osobi i sa velikom ozbiljnošću obavlja delo osvajanja i spasavanja ljudi. To je Njegovo upravljanje. On se prema svakoj osobi odnosi ozbiljno; ne odnosi se prema njima kao prema kućnim ljubimcima, ne nagovara ih niti se igra s njima. Božja ljubav prema ljudima ne ogleda se u maženju niti u tetošenju, kao što ni Njegova milost i trpeljivost prema ljudskom rodu ne podrazumevaju popustljivost ili nemešanje. Naprotiv, Božja ljubav prema ljudima obuhvata brižno čuvanje, sažaljenje prema njima i poštovanje života; Njegova milost i trpeljivost u sebi nose Njegova očekivanja od ljudi i predstavljaju temelj neophodan za opstanak ljudskog roda. Bog je živ i On zaista postoji; Njegov stav prema ljudima ne predstavlja skup pravila, već se zasniva na načelima i može se menjati. Njegove namere prema ljudima s vremenom se postepeno menjaju i transformišu, zavisno od okolnosti, kao i od stava svake pojedinačne osobe. Stoga bi u srcu trebalo da nosiš apsolutno jasnu spoznaju da je suština Božja nepromenljiva, te da će se Njegova narav izraziti u različitim vremenima i različitim kontekstima. Možda ti ne misliš da je ovo ozbiljna stvar i možda svoje lične predstave koristiš da bi zamišljao kako Bog treba da obavlja stvari. Ima, međutim, trenutaka kada je istina potpuno suprotna, a ti si Boga već naljutio time što si Ga odmeravao pomoću svojih ličnih predstava. To je zato što Bog uopšte ne funkcioniše onako kako ti to zamišljaš i On se nipošto neće prema ovoj stvari odnositi onako kako ti kažeš. Stoga te podsećam da treba da budeš pažljiv i razborit u pristupu svemu što te okružuje i da naučiš kako da praktikuješ shodno načelu da „slediš Božji put – bojeći se Boga i kloneći se zla”. Moraš tačno da odrediš sve što ima veze sa pitanjima Božjih namera i Božjeg stava, moraš da pronađeš prosvećene ljude s kojima ćeš razgovarati u zajedništvu o tim stvarima i moraš iskreno da tragaš. Boga u kojeg veruješ nemoj posmatrati kao marionetu, tako što ćeš Mu po volji suditi, proizvoljno zaključivati o Njemu i prilazeći Mu s nepoštovanjem. Iako ti Bog donosi spasenje i određuje tvoj ishod, iako ti On može pokazati milost i toleranciju, ili primeniti sud ili grdnju prema tebi, Njegov stav prema tebi ni u kom slučaju nije nepromenljiv. Njegov stav zavisi od tvog stava prema Njemu, kao i od toga koliko Ga razumeš.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

421. Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga nose u svom srcu i u sebi uvek nose bogobojažljivo srce, bogoljubivo srce. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju razborito, a sve što čine trebalo bi da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da udovolji Njegovom srcu. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči svetačkoj pristojnosti. Ljudi ne smeju da divljaju, svuda se šepureći i varajući dok se razmahuju Božjom zastavom; to je vid vladanja koji je najviše buntovan. Porodice imaju svoja pravila, a države svoje zakone – nije li to još više tako u kući Božjoj? Zar u njoj još i više ne važe stroga merila? Zar ona još i više nema upravne odluke? Ljudi su slobodni da rade šta im je volja, ali se Božje upravne odluke ne mogu proizvoljno menjati. Bog je Bog koji ne trpi uvrede od ljudi; On je Bog koji ruši ljude. Zar ljudi zaista to još uvek ne znaju?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”

422. U svakom dobu Božjeg dela, On ljudima daruje neke reči i saopštava im određene istine. Ove istine služe kao put kojeg ljudi treba da se drže, kao put koji treba da slede, kao put koji im omogućava da se boje Boga i klone se zla, i one su ono što ljudi treba da sprovode u delo i da ga se pridržavaju u svom životu i tokom svog životnog putovanja. To je svrha Božjeg izražavanja ovih reči čovečanstvu. Ljudi treba da se pridržavaju tih reči koje potiču od Boga, a pridržavati ih se znači zadobiti život. Ako ih se čovek ne pridržava, ako ih ne sprovodi u delo i ako u svom životu ne proživljava Božje reči, to onda znači da ne sprovodi istinu u delo. A ukoliko ljudi ne sprovode istinu u delo, onda se oni ne plaše Boga i ne klone se zla, niti mogu da udovolje Bogu. Ako ljudi ne mogu da udovolje Bogu, ne mogu da prime Njegovo odobravanje, i u tom slučaju, neće imati ishod.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

423. Slediti Božji put ne znači držati se površnih propisa; umesto toga, kad se suočiš s nekim problemom, to pre svega treba da posmatraš kao situaciju koju je Bog orkestrirao, kao obavezu koju ti je On dao ili kao zadatak koji je On tebi poverio. Kad se suočiš s takvim problemom, na njega bi čak trebalo da gledaš kao na kušnju na koju te Bog stavlja. Kad naiđeš na ovaj problem, moraš u svom srcu imati standard i moraš misliti da je ta stvar potekla od Boga. Moraš razmišljati o tome kako da se time pozabaviš na takav način da ispuniš svoju obavezu, a da pritom ostaneš veran Bogu, te kako da to učiniš a da Ga pritom ne razbesniš i da ne uvrediš Njegovu narav. (…) To je zato što, da bismo sledili put Božji, ne možemo da se odreknemo ničega što se dešava, bilo nama samima ili oko nas, pa čak ni najmanjih sitnica; kad god nas zadesi neka stvar, bilo da smatramo da na nju treba da obratimo pažnju ili ne, ne smemo je pustiti da prođe, već na nju treba da gledamo kao na test koji nam je Bog dao. Šta mislite o ovakvom stavu? Ako imaš ovakav stav, onda to potvrđuje jednu činjenicu: tvoje srce je srce koje se boji Boga, i tvoje srce je srce koje želi da se kloni zla. Ako žudiš da udovoljiš Bogu, onda to što primenjuješ u praksi neće biti daleko od ispunjenja standarda straha od Boga i izbegavanja zla.

Često ima onih koji veruju da stvari na koje ljudi ne obraćaju mnogo pažnje i obično ih ne pominju, predstavljaju nebitne stvari, koje nemaju nikakve veze sa primenjivanjem istine. Kada se suoče upravo s takvim problemom, ti ljudi ne razmišljaju mnogo o njemu, a zatim ga puštaju da prođe. U stvarnosti, kada se susretneš sa ovim problemom, upravo je to trenutak kada je trebalo da naučiš lekciju o tome kako se bojati Boga i kako se kloniti zla, i treba da budeš još svesniji onoga što Bog čini kada se susretneš s takvim problemom. Bog je tu, tik pored tebe, motri na svaku tvoju reč i postupak, motri na sve što radiš i na promene koje se odigravaju u tvojoj glavi – to je Božje delo. Neki ljudi pitaju: „Zašto to onda nisam osetio?” Nisi to osetio zato što se prema putu na kojem se čovek boji Boga i kloni se zla nisi odnosio kao prema najvažnijem putu kojeg se treba pridržavati. Zbog toga ne možeš da osetiš suptilno delo koje Bog obavlja na ljudima u skladu sa njihovim različitim mislima i ispoljavanjima. Ti si jedan smetenjak! Šta je glavna stvar? Šta je manje važna stvar? Stvari koje se tiču sleđenja Božjeg puta nisu podeljene na glavne i manje važne, sve one su veoma važne – možete li to da shvatite? (Možemo.) Kad je reč o svakodnevnim stvarima, neke od njih ljudi smatraju veoma velikim, dok na druge gledaju kao na nebitne stvari. Ljudi na ove velike stvari često gledaju kao na veoma važne i smatraju da su došle od Boga. Međutim, usred tih velikih događaja, ljudi zbog svog nezrelog rasta i lošeg kova često ne uspevaju da udovolje Božjim namerama, ne mogu da zadobiju nikakva otkrovenja, niti da steknu ikakvo stvarno, iole vredno znanje. Što se tiče malih stvari, ljudi ih naprosto ne primećuju i puštaju ih da im, malo po malo, izmaknu. Kao takvi, ljudi su propustili brojne prilike da budu ispitani i testirani pred Bogom. Šta znači ako stalno zanemaruješ ljude, događaje, stvari i situacije koje je Bog orkestrirao za tebe? To znači da se ti svakodnevno, pa čak i svakog trena, neprestano odričeš toga da te Bog usavršava, kao i Njegovog usmeravanja. Svaki put kad Bog orkestrira neku situaciju za tebe, On iz potaje posmatra, istražuje tvoje srce i tvoje misli i ideje, gleda kako razmišljaš i kako ćeš postupiti. Ako si nemarna osoba – neko ko nikad nije ozbiljno shvatao Božji put, Njegove reči i istine – ti onda nećeš biti svestan ili nećeš obraćati pažnju na ono što Bog želi da postigne ili što od tebe zahteva u okruženjima koja On za tebe postavlja. Uz to, nećeš znati ni kako su ljudi, događaji i stvari sa kojima se susrećeš, povezani sa istinom i s Božjim namerama. Kako će Bog postupiti kad u tebi, nakon što se više puta suočiš sa istim okolnostima i kušnjama poput ove, ne uoči nikakve rezultate? Ni nakon ponovljenih suočavanja s kušnjama, nisi u svom srcu poštovao Božju veličinu, niti si okolnosti koje je Bog za tebe orkestrirao uzeo za ozbiljno i gledao na njih kao na kušnje ili provere od strane Boga. Umesto toga, ti si prilike, koje ti je Bog pružao, jednu za drugom odbacivao, neprestano ih puštajući da ti izmaknu. Nije li to što ljudi pokazuju, krajnje buntovništvo? (Jeste.) Hoće li se Bog osetiti povređenim zbog toga? (Hoće.) Nije tačno! Bog se neće osetiti povređenim! Još jednom ste se šokirali, čuvši Me da tako nešto izgovaram. Možda mislite: „Zar maločas nije rečeno da se Bog uvek oseća povređenim? Zar se stoga Bog neće osećati povređenim? Kada se On zapravo oseća povređenim?” Ukratko, Bog se u ovoj situaciji neće osetiti povređenim. Kakav je onda Božji stav prema maločas opisanom tipu ponašanja? Prema ljudima koji odbacuju ili izbegavaju kušnje i provere koje im On šalje, Bog ima samo jedan stav. Koji je to stav? Bog se gnuša takvih ljudi iz dna duše i odbacuje ih. Reči „gnušati se i odbaciti” imaju dvojako značenje. Kako da to objasnim sa Moje tačke gledišta? Reči „gnušati se i odbaciti” nose konotacije dubokog gnušanja i mržnje. A koji je drugi sloj njihovog značenja? To je deo koji podrazumeva odustajanje od nečega. Svi znate šta znači „odustati”, zar ne? Ukratko, „gnušati se i odbaciti” su reči koje predstavljaju krajnju reakciju i stav Boga prema ljudima koji se tako ponašaju; to je ekstremno gnušanje i antipatija prema njima, što za posledicu ima Njegovu odluku da odustane od njih. To je konačna Božja odluka prema osobi koja nikad nije sledila Božji put, koja se Boga nikad nije bojala i nije se klonila zla.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”

424. Jovova bogobojažljivost i pokornost Bogu služe kao primer čovečanstvu, a njegova savršenost i pravednost bili su vrhunac ljudskosti koju čovek treba da poseduje. Iako nije video Boga, uvideo je da Bog zaista postoji i zbog ovog uvida se bojao Boga, a zbog svog straha od Boga, bio je u stanju da Mu se pokori. Dao je Bogu slobodu da mu oduzme sve što je imao, ali Mu pritom nije prigovarao; pao je pred Njega i rekao da bi Mu, u tom trenutku, rado i bez prigovora dozvolio da uzme čak i telo njegovo. Celokupno njegovo ponašanje bilo je posledica njegove savršene i pravedne ljudskosti. To znači da je, zahvaljujući svojoj nevinosti, poštenju i dobroti, Jov čvrsto verovao u postojanje Boga, koje je uvideo i spoznao. Na tom je temelju on sebi postavljao zahteve i ujednačavao svoje misli, ponašanje, držanje i načela delovanja pred Bogom, u skladu s Božjim usmerenjima i Božjim delima koja je među svim stvarima video. S vremenom su njegova iskustva izazvala u njemu pravi i stvarni strah od Boga i navela ga da se kloni zla. To je bio izvor integriteta kojeg se Jov strogo pridržavao. Jov je posedovao poštenu, nevinu i plemenitu ljudskost, te stvarno iskustvo straha od Boga, pokornosti prema Bogu i klonjenja zla, kao i spoznaju da je „Jahve dao – Jahve i uzeo”. Samo je zahvaljujući tome mogao da bude postojan u svom svedočenju usred tako zlonamernih napada Sotone, i samo je zahvaljujući tome bio u stanju da Boga ne razočara i da Mu pruži zadovoljavajući odgovor kad su ga snašle Božje kušnje.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

425. Jov nije video lice Božje, niti čuo reči koje je Bog izgovorio, a kamoli da je lično iskusio Božje delo; pa ipak, o njegovom strahu od Boga i njegovom svedočenju tokom kušnji svi pričaju, svi ih vole, oduševljeni su njima i hvaljeni su od Boga, a ljudi im zavide, dive im se i, povrh toga, pevaju im hvalospeve. U Jovovom životu nije bilo ničeg sjajnog ni izuzetnog: poput svakog običnog čoveka, živeo je neupadljivim životom, išao na posao s prvim zracima sunca i s posla se u sumrak vraćao kući na počinak. Razlika je u tome što je, tokom nekoliko krajnje nezanimljivih decenija svog života, stekao uvid u put Božji, te shvatio i razumeo veliku silu i suverenost Božju, kakvu nijedan čovek nije imao. Nije bio pametniji ni od jednog običnog čoveka, nije živeo nekim naročito istrajnim životom, a nije čak ni vladao nekim posebnim, nevidljivim veštinama. Posedovao je, međutim, ličnost koja je bila iskrena, dobrodušna i poštena, ličnost koja je volela lepotu, pravednost i pozitivne stvari – sve ono, dakle, što većina običnih ljudi ne poseduje. Razlikovao je ljubav i mržnju, imao je osećaj za pravdu, bio je nepopustljiv i uporan, i pažljivo promišljao svaki detalj. Stoga je on, tokom svog krajnje neupečatljivog života na zemlji, video sve one izvanredne stvari koje je Bog učinio, video je veličinu, svetost i pravednost Božju, video je Božju brigu, samilost i zaštitu čoveka, i video je čast i autoritet vrhovnog Boga. Prvi razlog zbog kojeg je Jov mogao da zadobije stvari van domašaja svake normalne osobe bio je taj što je imao čisto srce, što je ono pripadalo Bogu i što ga je vodio Stvoritelj. Drugi razlog je bila njegova težnja: njegova težnja da bude besprekoran i savršen, da bude neko ko je usklađen sa voljom Neba, neko koga Bog voli i ko se kloni zla. Jov je posedovao ove stvari i težio za njima, a da pri tom nije video Boga niti Ga čuo kako govori; iako nikada nije video Boga, on je spoznao način na koji Bog ima suverenost nad svim stvarima, i stekao je spoznaju o mudrosti kojom Bog to čini. Iako nikad nije čuo reči koje je izgovorio Bog, Jov je znao da sva dela nagrađivanja čoveka i uzimanja od čoveka potiču od Boga. Iako se godine njegovog života nisu razlikovale od života bilo kojeg običnog čoveka, nije dozvolio da neupečatljivost njegovog života utiče na njegovo poznavanje Božje suverenosti nad svim stvarima, niti na njegovo pridržavanje puta bojanja Boga i klonjenja zla. U njegovim su očima zakoni koji upravljaju delovanjem svih stvari bili ispunjeni Božjim delima, a Božja suverenost bila je vidljiva u svakom delu čovekovog života. On nije video Boga, ali je mogao da iskusi sveprisutnost Božjih dela, a tokom dana svog običnog života, u svakom kutku svog života mogao je da vidi i da spozna izuzetna i čudesna dela Božja, kao i čudesna Božja uređenja. Skrivenost i ćutanje Boga nisu omeli Jova u spoznavanju Božjih dela, niti su uticali na njegovo znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima. Njegov život je bio lično iskustvo, tokom njegovog običnog života, suverenosti i uređenja Boga, koji je skriven među svim stvarima. Štaviše, tokom svog običnog života, on je pažljivo slušao i razumeo glas Božjeg srca i reči Božje – koje su, iako je ćutao među svim stvarima, bile izražene kroz Njegovu suverenost nad zakonima koji upravljaju delovanjem svih stvari. Vidite, dakle, da ljudi, ukoliko imaju istu ljudskost i težnju kao Jov, mogu da steknu istu spoznaju i znanje kao Jov, i mogu da steknu isto razumevanje i znanje o Božjoj suverenosti nad svim stvarima kao Jov. Bog se Jovu nije ukazao, niti mu je išta rekao, ali Jov je ipak bio u stanju da bude savršen i pošten, da se boji Boga i da se kloni zla. Drugim rečima, čak i kad se Bog čoveku ne ukazuje niti mu se obraća, Božja dela među svim stvarima i Njegova suverenost nad svim stvarima čoveku su dovoljni da iskusi Božje postojanje, veliku silu i autoritet, a Božja velika sila i autoritet dovoljni su da čovek krene putem na kome se boji Boga i kloni zla.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”

426. „Bojati se Boga i kloniti se zla” je bezbrojnim nitima neraskidivo povezano s bogopoznanjem, a veza između njih je sama po sebi očigledna. Ako želiš da postigneš da se kloniš zla, najpre moraš da se stvarno bojiš Boga; ako želiš da postigneš da se stvarno bojiš Boga, najpre moraš da imaš pravo bogopoznanje; ako želiš da postigneš bogopoznanje, najpre moraš da doživiš Božje reči, da uđeš u njihovu stvarnost, da doživiš Božji prekor i disciplinovanje, Njegovu grdnju i sud; ako želiš da doživiš Božje reči, s njima najpre moraš da se nađeš licem u lice, moraš da se nađeš licem u lice s Bogom i da Ga zamoliš da postavi ljude, događaje i stvari, kao i sve vrste okruženja, tako da imaš prilike da doživiš Njegove reči; ako želiš da se nađeš licem u lice s Bogom i s Božjim rečima, najpre moraš da budeš prostodušan i pošten u srcu, da imaš stav prihvatanja istine, rešenost da podneseš patnju, odlučnost i hrabrost da se kloniš zla i želju da postaneš pravo stvoreno biće… Na taj način, napredujući korak po korak, sve ćeš se više približavati Bogu, tvoje će srce postajati sve čistije, a tvoj će život i vrednost življenja, kako budeš spoznavao Boga, bivati sve smisleniji i sve blistaviji. Sve do dana kada ćeš osetiti da Stvoritelj više nije zagonetka, da nikada nije bio skriven od tebe, da nikada nije skrivao Svoje lice od tebe, da Stvoritelj nije daleko od tebe, da On više nije Onaj za kim možeš samo danonoćno da čezneš, ali da Ga ne možeš dosegnuti svojim čulima, da On zaista i istinski stoji kao stražar pokraj tebe, da hrani tvoj život i upravlja tvojom sudbinom. Osetićeš da On nije negde na dalekom obzorju, niti se skriva visoko gore, u oblacima, da je On tu, kraj tebe i ima suverenost nad svime što imaš, i da je On tvoje sve i tvoj jedan jedini. Takav Bog ti dopušta da Ga voliš i obožavaš iz srca, da Mu budeš privržen, da Mu budeš blizu, da Mu se diviš, da se plašiš da Ga ne izgubiš i da više ne želiš da Ga napustiš, da se više ne buniš protiv Njega, niti da Ga više izbegavaš ili držiš na odstojanju. Sve što želiš jeste da vodiš računa o Njemu, samo želiš da Mu se pokoriš, da Mu uzvratiš za sve što ti daje i da se predaš Njegovoj vrhovnoj vlasti. Ti više ne odbijaš da te On usmerava, opskrbljuje, pazi i štiti, više se ne opireš Njegovoj suverenosti i uređenjima u vezi sa tobom. Želiš samo da Ga slediš, da Ga pratiš; želiš samo da Ga prihvatiš kao svoj jedan i jedini život, kao svog jednog i jedinog Gospoda, svog jednog i jedinog Boga.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Predgovor”

427. Kad ljudi iskuse Božje delo, ono što najpre spoznaju o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, i prirodno počinju da Ga se boje; osećaju da je delo koje On obavlja tajanstveno i izvan domašaja ljudskog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim namerama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sâm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jesu strah i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije zastrašenost, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje milosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji Ga se istinski boje znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već da se uvek suprotstavlja njihovim predstavama. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinski strah i da Mu se istinski pokore. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo razvija bogobojažljivo srce, što je uzvišenije od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te zato imaju bogobojažljivo srce. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu se pokoravaju, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i pokornosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, razvijaju bogobojažljivo srce. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – potpuno su lišeni bogobojažljivog srca i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, buntovni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju strah prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nemaju nimalo bogobojažljivo srce i ako se njihovo prethodno buntovništvo nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti eliminisani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji nema bogoljubivo srce, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne traga iskreno za istinom. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetoga Duha i Božji sud, nisu u stanju da imaju bogobojažljivo srce. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno mrske naravi. Svi koji nemaju bogobojažljivo srce biće eliminisani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i delo čoveka”