G. O tome kako pravilno obavljati svoju dužnost

404. Kao pripadnici ljudskog roda i posvećeni hrišćani, svi mi imamo odgovornost i obavezu da ponudimo svoje umove i tela radi ispunjenja Božjeg naloga, jer celo naše biće potiče od Boga i postoji zahvaljujući Božjoj suverenosti. Ako naši umovi i tela nisu posvećeni Božjem nalogu niti pravednom cilju ljudskog roda, onda će se naše duše osećati posramljeno pred onima koji su za Božji nalog mučenički stradali, a još više pred Bogom koji nam je pružio sve.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 2: Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda”

405. Kako treba da se odnosite prema Božjim nalozima izuzetno je važno. To je jako ozbiljna stvar. Ako nisi u stanju da ispuniš ono što ti je Bog poverio, onda nisi dostojan da živiš u Njegovom prisustvu i treba da prihvatiš svoju kaznu. Potpuno je prirodno i opravdano da čovek ispuni naloge koje mu Bog poveri. To je čovekova vrhovna odgovornost, važna koliko i sâm njegov život. Ako Božje naloge shvataš olako, to je najteža izdaja Boga. Čineći to, postaješ još jadniji od Jude i treba da budeš proklet. Čovek mora u potpunosti da shvati kako da se odnosi prema Božjim nalozima i treba makar da razume sledeće: time što čoveku poverava naloge, Bog čoveka uzdiže i to je vrsta posebne blagodati koju On pokazuje prema čoveku, to je najslavnija stvar, i sve ostalo se može napustiti, čak i sopstveni život, ali se Božji nalozi moraju ispuniti.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”

406. Ne postoji uzajamna veza između čovekove dužnosti i toga da li prima blagoslove ili ga snalazi jad. Dužnost je ono što čovek treba da ispuni; to je njegov od neba dat poziv i on treba da je obavlja ne tražeći naknadu i bez uslova ili izgovora. Samo se to može nazvati vršenjem svoje dužnosti. Primanje blagoslova odnosi se na blagoslove u kojima čovek uživa kada bude usavršen nakon što je iskusio sud. Doživeti jad odnosi se na kaznu koju čovek dobija kada se njegova narav ne promeni nakon što je prošao kroz grdnju i sud – to jest, kada ne bude usavršen. Ali bez obzira na to da li primaju blagoslove ili ih zadesi jad, stvorena bića treba da ispune svoju dužnost, da rade ono što treba da rade, i da rade ono što su u stanju da urade; to je najmanje što osoba, osoba koja stremi ka Bogu, treba da uradi. Ti ne treba da obavljaš svoju dužnost da bi primio blagoslove, i ne treba da odbijaš da obavljaš svoju dužnost iz straha da će te zadesiti jad. Da vam kažem jednu stvar: to što čovek obavlja svoju dužnost jeste ono što on treba da radi, a ako on ne obavlja svoju dužnost, onda je to njegovo buntovništvo. Kroz proces vršenja svoje dužnosti čovek se postepeno menja i kroz taj proces on pokazuje svoju odanost. Stoga, što više obavljaš svoju dužnost, to ćeš više istina biti u stanju da zadobiješ, a tvoj izraz će postati praktičniji. Oni koji samo otaljavaju vršenje svoje dužnosti i ne tragaju za istinom biće naposletku uklonjeni, zato što takvi ljudi ne obavljaju svoju dužnost primenjujući istinu, niti primenjuju istinu kada obavljaju svoju dužnost. To su oni koji ostaju nepromenjeni i koje će zadesiti jad. Ne samo da su njihovi izrazi nečisti, već je i sve što oni izražavaju zlo.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”

407. Bog dela kako bi upravljao ljudskim rodom i spasao ga, pa stoga On, naravno, ima zahteve prema ljudima. Ti zahtevi su njihova dužnost. Očigledno je da ljudska dužnost proizlazi iz Božjeg dela i Njegovih zahteva prema ljudskom rodu. Koju god dužnost da čovek obavlja, to je nešto najprikladnije i to je najlepša i najpravednija stvar među ljudskim rodom. Kao stvorena bića, ljudi treba da obavljaju svoju dužnost, i jedino tada mogu da dobiju odobravanje od Stvoritelja. Stvorena bića žive pod vrhovnom vlašću Stvoritelja i prihvataju sve što obezbeđuje Bog i sve što dolazi od Boga, pa treba da ispune svoje odgovornosti i obaveze. To je savršeno prirodno i opravdano i to je Bog odredio. Iz ovoga se može videti da je za ljude obavljanje dužnosti stvorenog bića pravednije, lepše i plemenitije od svega drugog što rade dok žive u ovom ljudskom svetu; među ljudskim rodom nema ničeg smislenijeg niti vrednijeg, i u život stvorene osobe ništa ne donosi veći smisao i vrednost od obavljanja dužnosti stvorenog bića. Na zemlji, samo ona grupa ljudi koja istinski i iskreno obavlja dužnost stvorenog bića je ona koja se pokorava Stvoritelju. Ta grupa ljudi ne prati svetovne trendove; oni se pokoravaju vođstvu i usmeravanju Božjem, slušaju jedino reči Stvoritelja, prihvataju istine koje izražava Stvoritelj i žive prema rečima Stvoritelja. To je najistinitije, najsnažnije svedočanstvo i najbolje svedočanstvo o verovanju u Boga. Da je stvoreno biće u stanju da obavlja dužnost stvorenog bića, da je u stanju da udovolji Stvoritelju, najlepša je stvar među ljudskim rodom i nešto što treba širiti među ljudima kao priču koju će svi veličati. Stvorena bića treba bezuslovno da prihvate sve što im Stvoritelj poveri; za ljudski rod to je ujedno stvar sreće i privilegije, a za sve one koji obavljaju dužnost stvorenog bića, nema ničeg što je lepše i vrednije pamćenja – to je nešto pozitivno. A kada je reč o tome kako se Stvoritelj odnosi prema onima koji mogu da obavljaju dužnost stvorenog bića i šta im obećava, to je stvar Stvoritelja; to se ne tiče stvorenog ljudskog roda. Jasnije i jednostavnije rečeno, to je na Bogu, a ljudi nemaju pravo da se mešaju. Dobićeš ono što ti Bog dâ, a ako ti On ne dâ ništa, tome ne možeš ništa da prigovoriš. Kada stvoreno biće prihvati Božji nalog i sarađuje sa Stvoriteljem da bi obavljalo svoju dužnost i činilo ono što može, to nije transakcija niti trgovina; ljudi ne bi trebalo da izražavanje vlastitih stavova, kao ni svoje postupke i ponašanje pokušavaju da razmene za bilo kakva obećanja ili blagoslove od Boga. Kada vam Stvoritelj poveri taj posao, pravilno je i ispravno da kao stvorena bića prihvatite ove dužnosti i naloge. Ima li u ovome ičega što liči na neku transakciju? (Nema.) Što se tiče Stvoritelja, On je spreman da svakome od vas poveri dužnost koju osoba treba da obavlja; a što se tiče stvorenog ljudskog roda, ljudi bi trebalo da rado prihvate ove dužnosti, odnoseći se prema njima kao prema svojoj životnoj obavezi, kao prema vrednosti koju u ovom životu treba da prožive. Ovde nema nikakve transakcije, ovo nije razmena ekvivalentnih vrednosti, a još manje podrazumeva ikakvu nagradu ili druge izjave koje ljudi zamišljaju. Ovo nikako nije trgovina; nije reč o tome da se cena koju ljudi plaćaju ili veliki trud koji ulažu prilikom obavljanja svoje dužnosti razmenjuju za nešto drugo. Bog to nikada nije rekao i ljudi to ne treba da shvate na taj način. Stvoritelj ljudskom rodu daje naloge, a stvorena bića, nakon što su od Stvoritelja prihvatila naloge koje im Bog daje, preuzimaju na sebe da obave svoje dužnosti. U ovoj stvari, u ovom procesu, nema ničega što je transakcione prirode; to je sasvim jednostavna i ispravna stvar. To je isto kao i kod roditelja koji svoju decu, nakon što ih dobiju, odgajaju bez ikakvih uslovljavanja ili pritužbi. A to da li će deca, kad odrastu, biti odana, oni od dana njihovog rođenja ne postavljaju kao zahtev. Nema na svetu nijednog roditelja koji će, kad mu se rodi dete, reći: „Odgajam ih samo da bi me služila i poštovala u budućnosti. Ako me ne budu poštovala, istog časa ću ih zadaviti.” Nema nijednog ovakvog roditelja. Prema tome, sudeći po načinu na koji roditelji podižu svoju decu, u pitanju je obaveza, odgovornost, zar ne? (Da.) Roditelji će nastaviti da podižu svoju decu bez obzira na to da li su ona odana ili ne i, bez obzira na sve poteškoće, odgajaće ih sve dok ne postanu odrasli, nadajući se najboljem. U ovoj odgovornosti i obavezi roditelja prema deci nema ničeg uslovljenog niti transakcionog. Ovo bi trebalo da razumeju oni sa odgovarajućim iskustvom. Većina roditelja nema nikakva zahtevana merila u pogledu toga hoće li im njihova deca biti odana. Ako su im odana, biće malo radosniji i biće nešto srećniji u svom poznom dobu. Ako im pak ne budu odana, naprosto će se pomiriti sa sudbinom. Ovako će razmišljati većina roditelja koji su relativno otvorenog uma. Sve u svemu, bilo da je reč o roditeljima koji odgajaju svoju decu ili o deci koja izdržavaju svoje roditelje, stvari se svode na ispunjavanje odgovornosti, na ispunjavanje obaveze i na ulogu koja se od neke osobe očekuje. Naravno, sve su ovo male stvari u poređenju sa obavljanjem dužnosti stvorenog bića, ali zato spadaju u one lepše i pravednije stvari iz sveta ljudi. Suvišno je i napominjati da se ovo još i više odnosi na obavljanje dužnosti stvorenog bića. Kad neko kao stvoreno biće dođe pred Stvoritelja, on treba da obavlja svoju dužnost. To je veoma prikladna stvar i on treba da ispuni tu odgovornost. Na osnovu toga što stvorena bića obavljaju svoje dužnosti, Stvoritelj je obavio čak i veće delo među ljudskim rodom, a na ljudima je sproveo narednu fazu dela. A koje je to delo? On ljudima pruža istinu omogućavajući im da, obavljajući svoje dužnosti, od Boga zadobiju istinu i da time odbace svoje iskvarene naravi, budu pročišćeni, dođu do toga da udovolje Božjim namerama, krenu ispravnim putem života i konačno budu u stanju da se boje Boga i klone zla, da mogu da dobiju potpuno spasenje i da više ne budu izloženi Sotoninim mukama. Ovo je krajnji efekat koji Bog namerava da postigne tako što omogućava ljudima da obavljaju dužnosti. Prema tome, dok obavljaš svoju dužnost, Bog ne čini samo to da jasno vidiš jednu stvar i da shvatiš delić istine, niti ti On samo dozvoljava da uživaš u blagodati i blagoslovima koje dobijaš time što kao stvoreno biće obavljaš svoju dužnost. Umesto toga, omogućava ti da budeš pročišćen i spasen i da, konačno, dođeš do toga da živiš u svetlosti lica Stvoriteljevog.

– „Reč”, tom IV, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”

408. Kad neka osoba prihvati Božji nalog, Bog na osnovu vlastitog merila ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li je ta osoba pokorna, da li je udovoljila Njegovim namerama i da li su njena dela i postupci u skladu sa merilom. Ono što Bog vrednuje jeste čovekovo srce, a ne njegovi spoljašnji postupci. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira na to kako to radi. Ovo je pogrešno shvatanje koje ljudi imaju o Bogu. Bog ne posmatra samo krajnji ishod; naprotiv, On pridaje veliki značaj tome kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i posmatra ima li u tom srcu pokornosti, obzira i volje da se Bogu udovolji.

– „Reč”, tom II, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”

409. Ma koju dužnost da obavljate, morate tragati za istina-načelima, razumeti Božje namere, znati koji su Njegovi zahtevi u vezi sa dotičnom dužnošću i razumeti koje rezultate treba da postignete u obavljanju te dužnosti. Jedino tako ćete moći da postupate u skladu s načelima. U obavljanju svoje dužnosti nipošto se ne smete rukovoditi ličnim afinitetima, čineći šta god vam je volja, šta god bi vas usrećilo, ili čime god biste se predstavili u najboljem svetlu. To bi bilo postupanje u skladu sa sopstvenom voljom. Ako se u obavljanju svoje dužnosti oslanjaš na sopstvene lične sklonosti, a ipak i dalje veruješ da je to ono što Bog zahteva i da je to ono što će Bogu doneti radost, namećući Bogu svoje lične sklonosti – primenjujući svoje lične sklonosti kao da su istina i poštujući ih kao da su istina-načela – zar to nije greška? Ovo nije obavljanje dužnosti i takvo obavljanje dužnosti neće biti upamćeno od Boga. Neki ljudi ne razumeju istinu i ne znaju šta znači ispunjavati svoje dužnosti. Smatraju da su uložili velik napor i svoje srce u to, pobunili se protiv svog tela i patili, pa kako to da svoju dužnost ne mogu nikada da izvrše na način koji je u skladu s merilom? Zašto je Bog uvek nezadovoljan? U čemu su ovi ljudi pogrešili? Ono u čemu su pogrešili jeste to što nisu tragali za istina-načelima i što nisu postupali u skladu s Božjim zahtevima, već su umesto toga postupali potpuno u skladu sa sopstvenim zamislima – to je razlog. Svoje želje, sklonosti i sebične motive uzeli su kao načela i merila, koristeći te stvari umesto Božjih zahteva. Ono što su smatrali ispravnim, dobrim i lepim smatrali su istinom; to je teška greška. Zapravo, iako ljudi katkad misle da je nešto ispravno i da je u skladu sa istinom, to ne znači nužno da je to u skladu sa Božjim namerama. Što ljudi više misle da je nešto ispravno, trebalo bi da budu oprezniji i da više tragaju za istinom kako bi ustanovili da li to ispunjava Božje zahteve. Ako je to u direktnoj suprotnosti sa Njegovim zahtevima i Njegovim rečima, onda je to neprihvatljivo čak i ako misliš da je ispravno, to onda predstavlja samo ljudsku misao i neće biti u skladu sa istinom ma koliko ga smatrao ispravnim. Da li je nešto ispravno ili pogrešno mora se utvrđivati na osnovu Božjih reči. Koliko god smatraš da je nešto ispravno, ako za to ne postoji utemeljenje u Božjim rečima, to je pogrešno i to moraš odbaciti. Prihvatljivo je jedino ako je u skladu s istinom i samo ovakvim poštovanjem istina-načela ti ćeš svoju dužnost moći da obavljaš u skladu s merilom. Šta je tačno dužnost? To je nalog koji Bog upućuje ljudima, to je segment rada Božje kuće i to su odgovornost i obaveza koje treba da preuzme svaki pripadnik Božjeg izabranog naroda. Da li je dužnost tvoja karijera? Je li ona tvoja lična porodična stvar? Da li je u redu reći da tvoja dužnost, nakon što ti je poverena, postaje tvoj lični posao? To nipošto nije tačno. Dakle, kako treba da obavljaš svoju dužnost? Moraš da postupaš u skladu s Božjim rečima, zahtevima i merilima, zasnivajući svoje ponašanje na istina-načelima, a ne na ljudskim subjektivnim željama. Neki ljudi kažu: „Kad mi je dužnost jednom data, zar ona ne spada u delokrug moje odgovornosti? Zar ono što spada u delokrug moje odgovornosti nije moja stvar? Ako svoju dužnost obavljam kao svoj lični posao, zar to ne znači da ću je obaviti kako treba? Ako se prema njoj ne budem odnosio kao prema svom ličnom poslu, hoću li je obavljati pravilno?” Da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Pogrešne su. Nisu u skladu sa istinom. Dužnost nije tvoja lična stvar, to je Božja stvar i deo je Božjeg dela. Moraš da radiš onako kako Bog traži i da svoju dužnost obavljaš sa bogopokornim srcem. Samo na taj način obavljanje tvoje dužnosti može biti u skladu s merilom. Ako svoju dužnost uvek obavljaš u skladu sa sopstvenim predstavama i uobraziljama, i prema sopstvenim željama, onda obavljanje tvoje dužnosti nikada neće biti u skladu s merilom. Obavljanje dužnosti isključivo prema sopstvenoj želji ne znači obavljanje dužnosti, jer ono što činiš nije u domenu Božjeg upravljanja, nije delo kuće Božje; ti se, umesto toga, baviš sopstvenim poslom, izvršavaš sopstvene zadatke i stoga to Bog neće upamtiti.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”

410. Ma s kakvim problemom da se suoče pri obavljanju svoje dužnosti, pojedini ljudi ne tragaju za istinom, već uvek postupaju u skladu s vlastitim predstavama, maštarijama, mislima i željama. Od početka do kraja, oni udovoljavaju svojim vlastitim željama, a postupaju pod upravom svoje vlastite iskvarene naravi. Iako oni, naizgled, sve vreme obavljaju svoje dužnosti, ali budući da nikada nisu prihvatili istinu i da ne rade u skladu sa istina-načelima, oni naposletku ne zadobiju istinu i život, te postaju služitelji dostojni tog naziva. Na šta se ti ljudi oslanjaju dok obavljaju svoju dužnost? Oni se ne oslanjaju ni na istinu ni na Boga. Taj delić istine koji razumeju nije zavladao u njihovim srcima; Pri obavljanju svojih dužnosti, oni se oslanjaju na vlastite darove i talente, na bilo koje znanje koje su stekli, kao i na snagu svoje volje i svoje dobre namere. Budući da je tako, da li će oni svoje dužnosti moći da obavljaju u skladu sa merilom? Kad se ljudi oslanjaju na svoje predstave, uobrazilje, znanje i učenost da bi obavljali svoje dužnosti, iako spolja obavljaju svoje dužnosti i čini se da nisu počinili nikakvo zlo, oni istinu nisu sproveli u delo. U tom slučaju, da li je sve što su uradili istinska pokornost Bogu? Može li to da udovolji Bogu? Postoji i još jedan problem koji se ne može zanemariti: tokom procesa obavljanja tvoje dužnosti, ako se tvoje predstave, uobrazilje i tvoja sopstvena volja nikada ne promene, to dokazuje da nikada nisi prihvatio istinu, a u tom slučaju sve što radiš jeste postupanje po sopstvenoj volji, a ne postupanje u skladu sa istina-načelima. Kakav će onda biti konačni rezultat? Nećeš imati život-ulazak i postaćeš služitelj, te tako ispuniti reči Gospoda Isusa: „Mnogi će mi govoriti u onaj dan: ’Gospode, Gospode! Nismo li prorokovali u tvoje ime, u tvoje ime izgonili zle duhove, i u tvoje ime činili mnoga čuda?’ Onda ću im ja reći: ’Nikada vas nisam poznavao. Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje!’” (Matej 7:22-23). Zašto Bog ove ljude, koji ulažu napor i koji služe, naziva zlikovcima? U jednu stvar možemo biti sigurni, a to je da se kod ovih ljudi, bez obzira na dužnost koju vrše i posao koji obavljaju, svi njihovi motivi, podsticaji, namere i zamisli rađaju isključivo iz njihovih vlastitih želja i u celosti su zarad njihovih vlastitih interesa i izgleda, kao i zaštiti njihovog ponosa i statusa i zadovoljavanju njihove taštine. Sva njihova razmatranja i proračuni su usmereni na te stvari, a u njihovim srcima nema istine i oni nemaju srce koje se boji Boga i pokorava Mu se. To je koren problema. Na koji način je danas za vas od presudne važnosti da stremite? Morate u svemu tragati za istinom i svoju dužnost obavljati pravilno, u skladu s Božjim namerama i sa onim što Bog od vas zahteva. Ako tako postupate, primićete od Boga odobravanje. Od čega se, dakle, konkretno sastoji vršenje dužnosti u skladu s Božjim zahtevima? U svemu što radite, morate naučiti da se molite Bogu, morate preispitivati vlastite namere i vlastite misli, i da li su te namere i misli u skladu sa istinom; ako nisu, treba da ih napustite, te da nakon toga postupate u skladu sa istina-načelima i prihvatite Božje ispitivanje. Na taj način ćete biti sigurni da istinu sprovodite u delo. Ako ste dobro svesni da namere i ciljevi koji stoje iza vašeg govora i postupaka krše istinu i nisu usklađeni s Božjim namerama, a vi se ipak ne molite Bogu, ne preispitujete se i ne tragate za istinom da biste ih rešili, onda je to opasno i lako možete da počinite zlo i radite stvari kojima se opirete Bogu. Ako ste jedanput ili dvaput počinili neko zlodelo i zbog toga se pokajali, još uvek se možete nadati spasenju. Ako pak nastavite da činite zlo i ni tada ne znate da se pokajete, onda ste u nevolji: Bog će vas odbaciti u stranu ili odustati od vas, što znači da ste u opasnosti da budete uklonjeni; ljudi koji čine svakojaka zlodela zasigurno će biti kažnjeni i uklonjeni.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo

411. Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život. Dužnosti koje neki ljudi obavljaju su prilično monotone; oni svakog dana rade istu stvar. Međutim, kada ih sprovode, stanja koja se kod tih ljudi otkrivaju nisu toliko jednorodna. Ponekad, kada su u dobrom raspoloženju, ljudi su malo revnosniji i bolje obavljaju posao. U drugim prilikama, zbog nekog nepoznatog uticaja, njihova sotonska iskvarena narav podstiče ih na bezobrazluk, i dovodi ih do neprimerenih pogleda; padaju u loša stanja i loša raspoloženja te na kraju svoje dužnosti obavljaju na površan način. Unutrašnja stanja ljudi menjaće se u skladu s njihovim okruženjem, ali bez obzira na to kako se menjaju, ako neko razume istinu, on može da postupa u skladu s načelima. Pogrešno je raditi stvari na osnovu svog raspoloženja; to znači raditi stvari na osnovu sopstvenih sklonosti. Kad si dobro raspoložen, možeš da uložiš malo srca u ono što radiš, a kad si loše raspoložen, ne ulažeš srce u to što radiš i postupaš površno – da li je to principijelan način obavljanja stvari? Da li ćeš tako svoju dužnost moći da obavljaš na način koji je u skladu s merilom? Bez obzira na raspoloženje, ljudi moraju da znaju kako da se mole pred Bogom i da traže istinu; samo tako mogu da izbegnu da ih njihova raspoloženja sputaju i zavedu. Prilikom obavljanja dužnosti, uvek treba da preispitaš sebe da bi video da li radiš stvari shodno načelima, da li tvoje obavljanje dužnosti odgovara standardima, da li to radiš površno, da li si bio ljigav i zabušavao i da li postoji neki problem u tvom stavu i načinu razmišljanja. Kada se osvrneš na sebe i te stvari ti postanu jasne, lakše ćeš ispuniti svoju dužnost. Na šta god da naiđeš dok obavljaš svoju dužnost – negativnost i slabost, ili to što si se oneraspoložio nakon orezivanja – treba da se prema njoj odnosiš na odgovarajući način, a takođe moraš da tražiš istinu i da razumeš Božje namere. Radeći te stvari, imaćeš put primene. Ako želiš dobro da obavljaš svoju dužnost, onda tvoje raspoloženje ne sme da utiče na tebe. Bez obzira na to koliko se osećaš negativno ili slabo, treba da primenjuješ istinu, ispunjavaš svoje obaveze i odgovornosti i da se pridržavaš načela u svemu što radiš. Ako to uradiš, ne samo da ćeš naići na odobravanje kod drugih ljudi, već će te i Bog voleti. Kao takav, bićeš osoba koja je odgovorna, koja može da preuzme odgovornost, koja je istinski dobra, koja zaista obavlja svoje dužnosti u skladu s merilom i u potpunosti ćeš proživljavati obličje prave osobe. Takvi ljudi su pročišćeni i postižu stvarno preobraženje kada obavljaju svoje dužnosti, i može se reći da su pošteni ljudi u Božjim očima. Samo pošteni ljudi mogu da istraju u primeni istine tako da postignu to da postupaju principijelno i da mogu da obavljaju svoje dužnosti u skladu s merilom. Ljudi koji se ponašaju principijelno obavljaju svoje dužnosti pedantno kada su dobro raspoloženi; nisu površni, nisu drski, niti se hvale da bi drugi imali visoko mišljenje o njima. Kada su loše raspoloženi, mogu da obavljaju svoje svakodnevne zadatke jednako ozbiljno i odgovorno, pa čak i ako naiđu na nešto uznemirujuće što ih pritiska ili izaziva ometanje dok obavljaju svoje dužnosti, oni su i dalje u stanju da utišaju svoja srca pred Bogom i da se pomole: „Koliki god da je problem s kojim se suočavam – pa i nebo da se sruši – dok sam živ, moram da ispunjavam svoju dužnost. Svaki dan koji živim jeste dan u kojem moram dobro da obavljam svoju dužnost, tako da sam dostojan ove dužnosti koju mi je dao Bog, kao i ovog daha koji je On stavio u moje telo. Kolike god teškoće da me snađu, sve ću to ostaviti po strani, jer je ispunjavanje moje dužnosti najvažnije od svega!” Oni na koje ne utiče nijedna osoba, događaj, stvar ili okruženje, koji nisu sputani nikakvim raspoloženjem niti spoljašnjom situacijom i koji svoje dužnosti i pozive koje im je Bog poverio stavljaju na prvo mesto – to su ljudi koji su odani Bogu i koji Mu se iskreno pokoravaju. Takvi ljudi su dostigli ulazak u život i ušli u istina-stvarnost. To je jedan od najvernijih i najpraktičnijih izraza proživljavanja istine.

– „Reč”, tom III, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”

412. Ma šta da Bog traži od tebe, treba samo da uložiš svu svoju snagu u to, i nadam se da ćeš pokazati svoju odanost prema Bogu pred Njim u ovim poslednjim danima. Dokle god možeš da vidiš Boga kako se zadovoljno osmehuje sedeći na Svom prestolu, čak i ako se to desi u trenutku tvoje smrti, trebalo bi da se smeješ i osmehuješ dok sklapaš oči. Tokom svog života, moraš izvršiti svoju poslednju dužnost prema Bogu. U prošlosti je Petar bio naglavačke razapet zarad Boga; ti, međutim, treba da udovoljiš Bogu u ovim poslednjim danima i da svu svoju energiju iscrpiš radi Njega. Šta jedno stvoreno biće može da učini za Boga? Stoga treba da se unapred daš Bogu, kako bi te On orkestrirao kako god želi. Dokle god Ga to čini srećnim i zadovoljnim, pusti Ga da s tobom čini šta Mu je volja. Kakvo pravo čovek ima da iznosi pritužbe?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Otkrivanje tajni ’Božjih reči celoj vaseljeni’”, 41. poglavlje

413. Ono što se od vas danas zahteva da postignete nisu dodatni zahtevi, već je to čovekova dužnost i to je ono što svi ljudi treba da učine. Ako niste u stanju čak ni da svoju dužnost obavljate, ili da je dobro obavljate, zar time sami sebi ne tovarite brigu na vrat? Zar se time ne udvarate smrti? Kako i dalje možete da se nadate nekoj budućnosti i dobrim izgledima? Božje se delo obavlja za dobrobit čovečanstva, a čovek svoju saradnju nudi radi Božjeg upravljanja. Nakon što Bog učini sve što treba da učini, od čoveka se zahteva da u svojoj praksi bude izdašan i da sarađuje s Bogom. Tokom Božjeg dela, čovek ne treba da štedi trud, treba da ponudi svoju posvećenost i ne treba da se prepušta brojnim predstavama, niti da pasivno sedi i čeka smrt. Bog može da se žrtvuje za čoveka, zašto onda čovek ne bi mogao Bogu da ponudi svoju posvećenost? Bog je prema čoveku jednodušan, zašto Mu onda čovek ne bi ponudio saradnju? Bog deluje za dobrobit čovečanstva, zašto onda čovek ne bi ispunio neku od svojih dužnosti zarad Božjeg upravljanja? Božje je delo napredovalo dovde, a vi, iako to vidite, još uvek ne delujete, čujete ali se ne pomerate s mesta. Nisu li takvi ljudi predmet propasti? Bog je sve Svoje već posvetio čoveku, pa zašto čovek danas nije sposoban da usrdno obavi neku dužnost? Za Boga je Njegovo delo najvažniji prioritet, a delo Njegovog upravljanja od najveće je važnosti. Za čoveka je, pak, najvažniji prioritet da Božje reči sprovede u delo i da ispuni Božje zahteve. Ovo bi svi trebalo da razumete.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”

414. Čovekovo vršenje sopstvene dužnosti je, u stvarnosti, ostvarenje svega što je svojstveno čoveku, to jest, onoga što je čoveku prirodno moguće. Tada je njegova dužnost ispunjena. Što se tiče nedostataka u čovekovoj službi, oni se postepeno smanjuju stalnim sticanjem iskustva i njegovim podvrgavanjem sudu; oni ne ometaju čovekovu dužnost niti utiču na nju. Oni koji prestanu da služe ili se predaju i povuku iz straha da će biti nedostataka u njihovoj službi, najveće su kukavice od svih. Ako ljudi ne mogu da izraze ono što treba da izraze tokom službe ili da postignu ono što je svojstveno u njihovoj moći, i umesto toga postupaju površno, oni su izgubili funkciju koju stvoreno biće treba da ima. Takvi ljudi nazivaju se „mediokritetima”; oni su beskorisno smeće. Kako se takvi ljudi u pravom smislu mogu nazvati stvorenim bićima? Zar oni nisu trule stvari koje spolja sijaju, ali su iznutra trule? Ako neki čovek sebe naziva Bogom, a pritom nije sposoban da izrazi božansko biće, da obavi delo Sâmog Boga ili da predstavlja Boga, on nesumnjivo nije Bog, jer on nema suštinu Boga i u njemu ne postoji ono što Bog urođeno može da postigne. Ako čovek izgubi ono što mu je po prirodi dosežno, on se više ne može smatrati čovekom i on više nije dostojan da se smatra stvorenim bićem niti da stane pred Boga i služi Mu, štaviše, još je manje dostojan da primi Božju blagodat ili da bude čuvan, zaštićen i usavršen od strane Boga. Mnogi koji su izgubili poverenje u Boga kasnije izgube i blagodat Božju. Ne samo da oni ne mrze svoja zla dela, već i drsko šire ideju da je put Božji pogrešan, a oni buntovniji čak poriču postojanje Boga. Kako takvi ljudi, koji su tako buntovni, mogu imati pravo da uživaju blagodat Božju? Oni koji ne ispunjavaju svoju dužnost veoma su buntovni prema Bogu i mnogo Mu duguju, ali ipak se okreću i govore da Bog nije u pravu. Kako takav čovek može da bude prikladan da bude usavršen? Zar ovo nije najava eliminacije i kažnjavanja? Ljudi koji ne izvršavaju svoju dužnost pred Bogom već su krivi za najgnusnije zločine, za koje ni smrt nije dovoljna kazna, ali oni ipak imaju obraza da se raspravljaju s Bogom i da pokušavaju da se nadmeću sa Njim. Koja je korist od usavršavanja takvih ljudi? Kada ljudi ne uspeju da izvrše svoju dužnost, oni treba da osećaju krivicu i dug; treba da mrze svoju slabost i beskorisnost, svoje buntovništvo i iskvarenost, a još više, treba sve da prinesu Bogu, čak i svoj život. Samo tada će oni biti stvorena bića koja zaista vole Boga i samo takvi ljudi su prikladni da uživaju u Božjim blagoslovima i obećanjima i da budu usavršeni od strane Njega. A šta je sa većinom vas? Kako se odnosite prema Bogu koji živi među vama? Kako ste izvršili svoju dužnost pred Njim? Da li ste uradili sve što je u vašoj mogućnosti, čak i po cenu sopstvenog života? Šta ste žrtvovali? Zar niste mnogo primili od Mene? Možete li da razaznate? Koliko ste Mi odani? Kako ste Mi služili? A šta je sa svim onim što sam vam darovao i što sam učinio za vas? Da li ste sve izmerili? Jeste li svi prosudili i uporedili to sa ono malo savesti što imate u sebi? Koga mogu biti dostojne vaše reči i dela? Da li je moguće da je vaša tako mala žrtva vredna svega što sam vam Ja darovao? Ja sam vam celim srcem bio posvećen, bez imalo zadrške, a vi ipak gajite zle namere i dajete Mi se s pola srca. To je dužnost koju ste obavili, slabašna funkcija koju ste izvršili. Zar nije tako? Zar ne znate da ste u potpunosti podbacili u izvršavanju dužnosti stvorenog bića? Kako možete biti smatrani stvorenim bićima? Zar vam nije jasno šta izražavate i proživljavate? Podbacili ste u izvršavanju svoje dužnosti, ali tražite da zadobijete toleranciju i obilnu blagodat Božju. Takva blagodat nije pripremljena za one koji su bezvredni i sirovi kao vi, već za one koji ne traže ništa i rado se žrtvuju. Ljudi poput vas, takvi mediokriteti, potpuno su nedostojni uživanja u blagodati neba. Samo će teškoće i beskrajne kazne ispunjavati vaše dane! Ako ne možete da Mi budete posvećeni, patnja će biti vaša sudbina. Ako ne možete da osećate odgovornost prema Mojim rečima i Mojem delu, na kraju ćete biti kažnjeni. Sva blagodat, blagoslovi i divan život carstva neće imati nikakve veze sa vama. Ovo je kraj koji zaslužujete da dočekate i posledica vašeg sopstvenog dela!

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti”