C. O završnom dobu – Dobu carstva

33. Kada je Isus došao među ljude, On je otpočeo Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i otpočeo Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je Isus došao među ljude i obavio mnoga dela, On je samo dovršio delo iskupljenja vascelog ljudskog roda i služio kao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije oslobodio njegove celokupne iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da nosi ljudske grehe, već je od Boga zahtevalo i da obavi još veće delo potpunog oslobađanja čoveka od njegove naravi koju je iskvario Sotona. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se opet vratio u telo kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo delo je čovečanstvo uvelo u višu sferu. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiće istinu, put i život.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

34. Pre nego što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi i, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, on u sebi ima prirodu koja se opire Bogu. Dakle, kad je čovek bio iskupljen, to nije bilo ništa više od slučaja iskupljenja. Odnosno, čovek je otkupljen po visokoj ceni, ali otrovna priroda u njemu nije otklonjena. Čovek koji je u toj meri prljav mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom ovog dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu unutar sebe, te će moći da se u celosti promeni i da bude pročišćen. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno sadašnje delo obavlja se da bi čovek mogao da bude pročišćen i promenjen; ono je u tome da čovek može da odbaci svoju iskvarenost i da bude pročišćen posredstvom suda i grdnje rečju, kao i putem oplemenjivanja. Umesto da ovu etapu dela posmatramo kao etapu spasenja, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. U stvari, ova etapa je takođe delo osvajanja, a ujedno je i druga etapa dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje rečju, čovek biva zadobijen od Boga, a upravo putem oplemenjivanja, suda i razotkrivanja rečju, u celosti se otkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i lične nade u čovekovom srcu. Iako je čovek iskupljen, a njegovi su gresi oprošteni, to se može posmatrati jedino tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Međutim, čovek živi u telu a da nije oslobođen greha i on može jedino da nastavi da greši, beskrajno otkrivajući svoje sotonske iskvarene naravi. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi tokom dana greši, a uveče se ispoveda. Pa tako, iako je žrtva za greh za čoveka večito delotvorna, ona ne može da ga spase od greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek i dalje poseduje iskvarene naravi. Primera radi, kad su ljudi saznali da su potomci Moava, oni su se žalili, prestali su da streme ka životu i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovek još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vrhovnoj vlasti? Nisu li to upravo čovekove sotonske iskvarene naravi? Dok nisi bio izložen grdnji, podizao si ruku više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi prisan s Bogom! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Pobuni se protiv starog Sotone! Pobuni se protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja jednom zasvagda pala s vlasti! Neka nas Bog upotpuni!” Vikao si glasnije od svih. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i tvoje su se iskvarene naravi još jedanput razotkrile. Utihnuli su tvoji uzvici i izgubio si svoju rešenost. Takva je iskvarenost čovekova; ona je nešto što zadire dublje od greha, nešto je što je Sotona usadio i što je duboko ukorenjeno u čoveku. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova i on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu. Ovaj se rezultat može postići samo posredstvom suda rečju. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

35. Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje su u ovim ljudima nastale sada, na osnovu toga što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su nastale u ljudima na osnovu toga što su prihvatili znamenja i čuda u Doba blagodati. Zato što su se u Doba blagodati demoni iz čoveka izgonili polaganjem ruku i molitvom, ali su se u čoveku i dalje zadržale iskvarene naravi. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, međutim, kad je reč o načinu na koji je čovek mogao da odbaci sotonske iskvarene naravi koje je imao u sebi, to delo je tek trebalo obaviti na njemu. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo iskupljen i oprošteni su mu gresi, ali čovekova grešna priroda nije bila uklonjena, već se i dalje u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni Božjim ovaploćenjem, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on ni na koji način ne može da reši problem toga kako da više ne bude grešan, kako da svoje iskvarene naravi i grešnu prirodu u potpunosti odbaci i kako da svoju život-narav u određenoj meri promeni. Gresi su čoveku oprošteni zbog Božjeg dela raspeća, ali čovek nastavlja da živi unutar svojih starih sotonskih iskvarenih naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegovih sotonskih iskvarenih naravi, njegova se grešna priroda mora potpuno odbaciti da se više nikad ne razvije, a njegova narav mora da se podvrgne preobražaju. To od čoveka zahteva da shvati put rasta u životu, da shvati put života i da shvati kako da promeni svoju narav. Nadalje, to od čoveka zahteva da praktično postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, kako bi sve što on čini moglo da bude u skladu s Božjim namerama, da bi mogao da odbaci svoje sotonske iskvarene naravi i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek tada će čovek primiti potpunu spasonosnu blagodat. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim, za Njega je govorio da je veliki prorok, dobroćudni Gospod koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjene sotonske iskvarene naravi, niti je znao kako da ih odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je vernikom koji je u skladu sa merilom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali su se zato iskvarene naravi u čoveku i dalje zadržale, čovek i dalje može da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Zbog toga Bog u ovoj etapi dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarene naravi čovekove i kako bi ga naveo da praktično postupa u skladu s odgovarajućim putem. Delo koje se obavlja u ovoj etapi ima više smisla od prethodnog, a ujedno je i plodonosnije, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; u pitanju je mnogo temeljnija etapa dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

36. Delo poslednjih dana sastoji se u klasifikovanju svih prema vrsti i u zaključivanju Božjeg plana upravljanja, jer to vreme je blizu i dan Božji je došao. Sve koji ulaze u Njegovo carstvo – sve koji su Mu do samog kraja odani – Bog uvodi u doba Samoga Boga. Pa ipak, pre dolaska doba Samoga Boga, Božje delo nije u proveravanju čovekovih postupaka niti u ispitivanju čovekovog života, već u tome da sudi čovekovom buntovništvu, jer Bog će pročistiti sve one koji stupe pred Njegov presto. Svi koji su do dana današnjega sledili Božje stope stupaju pred presto Božji, pa je tako svaka osoba koja prihvati Božje delo u njegovoj završnoj etapi predmet Božjeg pročišćenja. Drugim rečima, svi koji prihvate završnu etapu Božjeg dela predmet su Božjeg suda.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”

37. Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba da bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost, kao i o mudrosti i naravi Božjoj. Sve te reči usmerene su na čovekovu suštinu i njegove iskvarene naravi. Posebno su reči kojima se razotkriva kako čovek odbacuje Boga još i više usmerene na to da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljska sila protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne objašnjava čovekovu prirodu u potpunosti u samo nekoliko reči, već je dugoročno razotkriva i orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima; naprotiv, za obavljanje ovog dela razotkrivanja i orezivanja koristi se istina koju čovek uopšte ne poseduje. Samo takvi metodi mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren u Boga i, povrh toga, može steći istinsko bogopoznanje. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovom sopstvenom buntovništvu. Delo suda je omogućilo čoveku da stekne mnogo razumevanja Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Ono mu je takođe omogućilo da razume i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i koren svoje iskvarenosti, kao i da otkrije svoje ružno lice. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja Božje istine, puta i života svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine”

38. Toliko duboko iskvaren od Sotone, ljudski rod ne zna da postoji Bog i prestao je da obožava Boga. U početku, kada su stvoreni Adam i Eva, Jahveova slava i svedočanstvo uvek su bili prisutni. Međutim, nakon što je iskvaren, čovek je izgubio slavu i svedočanstvo, jer su se svi pobunili protiv Boga i potpuno su prestali da Ga se boje. Današnje delo osvajanja ima za cilj obnavljanje celokupnog svedočanstva i celokupne slave, i da svi ljudi obožavaju Boga, tako da među stvorenim bićima postoji svedočanstvo; ovo je delo koje treba da se obavi tokom ove etape. Kako, tačno, osvojiti ljudski rod? Korišćenjem dela reči iz ove etape kako bi se čovek potpuno uverio; korišćenjem razotkrivanja, suda, grdnje i nemilosrdne kletve da bi se on potpuno ubedio; razotkrivanjem čovekovog buntovništva i osudom njegovog otpora, kako bi čovek mogao da spozna nepravednost i prljavštinu ljudskog roda, te korišćenjem svega toga kao kontrasta, u odnosu na pravednu narav Božju. Čovek se uglavnom kroz ove reči osvaja i u potpunosti uverava. Reči su sredstvo za konačno osvajanje ljudskog roda, a svi koji prihvate Božje osvajanje moraju da prihvate udarce i sud Njegovih reči.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”

39. U Dobu carstva, Bog koristi reči da bi uveo novo doba, promenio sredstva kojima deluje i obavio delo čitavog doba. To je načelo po kojem Bog deluje u Dobu reči. On se ovaplotio i govori iz različitih perspektiva, kako bi čovek zaista mogao da vidi Boga, koji je Reč koja se pojavljuje u telu, i da ugleda Njegovu mudrost i čudesnost. Bog ovako sprovodi delo da bi uspešnije ostvario cilj osvajanja čoveka, usavršavanja čoveka i čovekove eliminacije. To je istinsko značenje upotrebe reči zarad obavljanja dela u Dobu reči. Putem reči, ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav, suštinu čoveka i ono u šta čovek treba da zakorači. Putem reči, delo koje Bog želi da obavi u Dobu reči ostvaruje se u celosti. Putem reči ljudi bivaju razotkriveni i eliminisani i kušani. Ljudi su videli ove reči, čuli te reči i priznali postojanje tih reči. Kao rezultat toga, počeli su da veruju u postojanje Boga, u svemoć i mudrost Božju, kao i u Božje srce koje čoveka voli i želi da ga spase. Izraz „reči” možda je jednostavan i običan, ali reči izgovorene iz usta ovaploćenog Boga potresaju vaseljenu; one preobražavaju srca ljudi, preobražavaju njihove predstave i stare naravi, i preobražavaju dosadašnji izgled celog sveta. Kroz sva vremena, samo Bog današnjice deluje na ovaj način i samo On tako govori i tako spasava čoveka. Od tog trenutka pa nadalje, čovek živi pod vođstvom Božjih reči, usred Njegovog pastirskog vođstva i opskrbe Njegovim rečima; svi ljudi žive u svetu Božjih reči, među kletvama i blagoslovima Božjih reči, a većina njih živi pod sudom i grdnjom Njegovih reči. Ove reči i ovo delo sve su zarad spasenja čoveka, zarad ispunjenja Božje volje i zarad promene prvobitnog izgleda sveta starog stvaranja. Bog je stvorio svet koristeći reči, On vodi sve ljude u vaseljeni koristeći reči, i On ih, koristeći reči, osvaja i spasava, te će na kraju On reči upotrebiti da čitav stari svet privede kraju, čime će u celosti ispuniti Svoj plan upravljanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Doba carstva je Doba reči”

40. Tokom Doba carstva, ovaploćeni Bog izgovara reči da bi osvojio sve one koji veruju u Njega. To je „Reč koja se pojavljuje u telu”; Bog je došao za vreme poslednjih dana da obavi to delo i da ostvari pravo značenje Reči koja se pojavljuje u telu. On samo izgovara reči, a retko kada se neka činjenica zaista dogodi. To je sama suština Reči koja se pojavljuje u telu, a kada ovaploćeni Bog izgovara Svoje reči, to je pojavljivanje Reči u telu, i to je Reč koja dolazi u telu. „U početku beše Reč, i Reč beše kod Boga, i Reč beše Bog, i Reč postade telo.” Ovo delo (delo pojavljivanja Reči u telu) jeste delo koje će Bog ostvariti u poslednjim danima i to je poslednje poglavlje čitavog Njegovog plana upravljanja, te stoga Bog mora da dođe na zemlju i da Svoje reči ispolji u telu. Ono što se učini danas, ono što će biti učinjeno u budućnosti, ono što će Bog postići, čovekovo konačno odredište, ko će biti spasen, ko će biti uništen i tako dalje – celokupno to delo koje treba postići na kraju je jasno izloženo i sve to ima za cilj postizanje stvarnog značaja Reči koja se pojavljuje u telu. Ranije objavljene upravne odluke i ustav, ko će biti uništen, ko će ući u počinak – sve što je rečeno mora biti ispunjeno. To je delo koje ovaploćeni Bog prvenstveno obavlja tokom poslednjih dana, kako bi ljudi shvatili gde pripadaju oni koji su od Boga predodređeni, a gde oni koje Bog nije predodredio, kako će Njegov narod i sinovi biti razvrstani, šta će se dogoditi sa Izraelom, šta će se dogoditi sa Egiptom – u budućnosti, svaka od ovih reči biće ispunjena. Ritam Božjeg dela se ubrzava. Bog koristi reči kao sredstva da čoveku otkrije šta treba da bude učinjeno u svakom dobu, šta treba da učini ovaploćeni Bog poslednjih dana i kakva je Njegova služba koja treba da bude obavljena, a sve te reči imaju za cilj ostvarenje pravog značaja Reči koja se pojavljuje u telu.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

41. Danas se Bog ovaplotio prvenstveno zato da bi dovršio delo „Reč koja se pojavljuje u telu”. On koristi reč kako bi usavršio čoveka i navodi ga da prihvati orezivanje i oplemenjivanje rečju. U Svojim rečima On dovodi do toga da zadobiješ opskrbu i da zadobiješ život i navodi te da vidiš Njegovo delo i Njegove postupke. Bog koristi reč da te izgrdi i oplemeni, te stoga, čak i ako trpiš bol, to je takođe zbog reči Božje. Danas Bog ne obavlja Svoje delo pomoću činjenica, već pomoću reči. Tek pošto Njegova reč dođe do tebe, Sveti Duh će moći da deluje u tebi i da učini da trpiš bol ili okusiš slast. Samo reč Božja može da te odvede u stvarnost i samo reč Božja ima sposobnost da te usavrši. Prema tome, u najmanju ruku moraš shvatiti sledeće: delo koje Bog obavlja u poslednjim danima prvenstveno je delo koje koristi Njegove reči kako bi svakog čoveka usavršio i usmerio. Sve Njegovo delovanje je kroz reč; On se ne služi činjenicama da bi te izgrdio. Ponekad se neki ljudi opiru Bogu. Bog ne izaziva u tebi veliku neprijatnost, tvoje telo nije izloženo grdnji, niti trpi bilo kakav bol – međutim, čim Njegova reč dođe do tebe i oplemeni te, postaje ti neizdrživo. Zar nije tako? U vreme služitelja, Bog je rekao da se čovek baci u bezdan. Da li je čovek zaista završio u bezdanu? Naprosto, kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja čoveka, čovek je zakoračio u bezdan. Prema tome, za vreme poslednjih dana, kada se Bog ovaploćuje, On prvenstveno koristi reč da sve postigne i da sve obznani. Samo u Njegovim rečima možeš videti ono što On jeste; samo u Njegovim rečima možeš videti da je On Sâm Bog. Kada ovaploćeni Bog dođe na zemlju, On ne obavlja nikakvo drugo delo, već izgovara reči – stoga nema potrebe za činjenicama; samo reči su dovoljne. To je zato što je On prvenstveno došao da obavi ovo delo, da dozvoli čoveku da ugleda Njegovu veliku silu i vrhovnost u Njegovim rečima, da dozvoli čoveku da u Njegovim rečima vidi Njegovu poniznost i skrivenost i da dozvoli čoveku da Njegovu sveukupnost spozna u Njegovim rečima. Sve što On ima i sve što On jeste nalazi se u Njegovim rečima. Njegova mudrost i čudesnost su u Njegovim rečima. U ovome možeš da vidiš mnoge metode kojima Bog govori Svoje reči. Bog je toliko dugo radio i uglavnom je opskrbljivao čoveka, razotkrivao ga ili orezivao. Bog nikoga ne proklinje olako, a čak i kada to čini, On ga proklinje rečju. Prema tome, u ovom dobu Božjeg ovaploćenja nemoj očekivati da vidiš Boga kako ponovo leči bolesne i izgoni demone, te prestani stalno da tražiš znamenja – od njih nema nikakve koristi! Ta znamenja ne mogu da usavrše čoveka! Prostije rečeno: Sâm ovaploćeni praktični Bog danas ništa ne čini; On samo govori. To je istina! On koristi reči da te usavrši i koristi reči da te nahrani i napoji. On takođe koristi reči da deluje i koristi reči da zameni činjenice i da te natera da spoznaš Njegovu praktičnost. Ako jasno vidiš ovaj način Božjeg dela, onda je malo verovatno da ćeš postati negativan. Umesto da se usredsređujete na negativne stvari, treba da se usmerite samo na ono što je pozitivno – što znači da, nezavisno od toga da li su se reči Božje ispunile ili nisu i da li se neka činjenica dogodila ili nije, Bog dovodi do toga da iz Njegovih reči čovek zadobije život i to je najveće od svih znamenja; a povrh toga, to je nepobitna činjenica. To je najbolji dokaz kroz koji se spoznaje Bog, znamenje veće od bilo kojeg znamenja. Samo te reči mogu usavršiti čoveka.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

42. U poslednjim danima, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne koristi znamenja i čuda da bi čoveka na silu uverio; to ne može da ispolji veliku Božju silu. Ako bi Bog samo prikazivao znamenja i čuda, time ne bi mogla da se ispolji praktičnost Božja i time čovek ne bi mogao da bude usavršen. Bog ne usavršava čoveka znamenjima i čudima, već koristi reč da bi zalio i pastirski čuvao čoveka, posle čega čovek može u potpunosti da se pokori Bogu i da zadobije bogopoznanje. To je cilj dela koje On obavlja i reči koje izgovara. Bog ne koristi metod prikazivanja znamenja i čuda da bi usavršio čoveka – On koristi reči i koristi brojne metode dela da bi usavršio čoveka. Bilo da se radi o oplemenjivanju, orezivanju ili opskrbljivanju rečima, Bog govori iz mnogo različitih perspektiva da bi usavršio čoveka i da bi čoveku omogućio da zadobije više znanja o Božjem delu, Njegovoj mudrosti i čudesnosti. (…) Ranije sam rekao da će grupa pobednika biti zadobijena sa Istoka, pobednika koji će izaći iz velike nedaće. Šta znače te reči? Znače da su ti ljudi koji bivaju zadobijeni istinski su pokorni tek nakon što prođu kroz sud, grdnju, orezivanje i sve vrste oplemenjivanja. Vera tih ljudi nije nejasna, već praktična. Oni nisu videli nikakva znamenja ni čudesa, niti bilo kakva čuda, oni ne mogu da govore uzvišene reči i doktrine, niti da izraze duboke uvide; umesto toga, oni imaju stvarnost i reči Božje, kao i praktičnu i istinsku spoznaju Boga. Zar takva grupa ljudi ne može bolje da pokaže veliku Božju silu?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Sve se ostvaruje rečju Božjom”

43. U poslednjim danima, Bog se ovaplotio i došao na Zemlju uglavnom da bi govorio reči. Kada je Isus došao, propovedao je jevanđelje o carstvu nebeskom i obavio delo iskupljenja raspećem. Priveo je kraju Doba zakona i ukinuo sve što je bilo staro. Dolaskom Isusa okončano je Doba zakona a započeto je Doba blagodati; Dolaskom ovaploćenog Boga poslednjih dana stavljena je tačka na Doba blagodati. On je došao prvenstveno zbog toga da bi govorio Svoje reči – da bi rečima usavršio čoveka, prosvetlio ga i prosvetio – i da bi tako iz čovekovog srca uklonio nejasnog Boga. Kada je Isus došao, On nije obavio ovu etapu dela. Kada je On došao, činio je mnoga čuda, isceljivao je bolesne i izgonio demone i obavio je delo iskupljenja raspećem. Kao posledica toga, ljudi u svojim predstavama veruju da upravo takav treba da bude Bog. Jer, kada je Isus došao, On nije obavio delo brisanja lika nejasnog Boga iz čovekovog srca; kada je došao, bio je razapet, isceljivao je bolesne, izgonio demone i propovedao jevanđelje o carstvu nebeskom. Sa jedne strane, ovaploćenje Boga u poslednjim danima uklanja mesto koje je nejasni Bog zauzimao u predstavama čoveka, tako da u čovekovom srcu više ne postoji lik nejasnog Boga. Svojim praktičnim rečima i delom, Svojim posetama različitim mestima i izuzetno praktičnim i normalnim delom koje obavlja među ljudima, On čini da čovek spozna praktičnost Boga i ukida mesto nejasnom Bogu u čovekovom srcu. Sa druge strane, Bog koristi reči koje je izgovorilo Njegovo telo da bi upotpunio čoveka i postigao sve. Ovo je delo koje će Bog ostvariti tokom poslednjih dana.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznanje sadašnjeg Božjeg dela”

44. Tokom poslednjih dana, Bog je došao uglavnom da bi govorio Svoje reči. On govori iz perspektive Duha, iz perspektive čoveka i iz perspektive trećeg lica; On govori na različite načine, koristeći jedan način za jedan vremenski period i koristi se ovim načinima govora kako bi promenio čovekove predstave i uklonio sliku nejasnog Boga iz čovekovog srca. Ovo je glavno delo koje Bog obavlja. Pošto čovek veruje da će Bog, kada dođe, isceliti bolesne isterati demone, činiti čuda i čoveku podariti materijalne blagoslove, Bog sprovodi ovu etapu dela – delo grdnje i suda – kako bi se uklonile takve stvari u čovekovim predstavama, kako bi čovek spoznao praktičnost i normalnost Boga i kako bi uklonio Isusov lik kakav postoji u njegovom srcu, dopuštajući novom Božjem liku da umesto toga zaokupi njegovo srce. Jednom kada lik Božji u čoveku ostari, taj lik postaje idol. Kada je Isus došao i obavio tu etapu dela, On nije predstavljao sveukupnost Božju. Pokazao je neka znamenja i učinio neka čudesa, izgovorio neke reči, da bi na kraju bio razapet. On je predstavljao jedan deo Boga. On nije mogao da predstavlja sve što je od Boga, već je predstavljao Boga obavljajući jedan deo Božjeg dela. To je zato što je Bog tako velik i tako čudesan i nedokučiv i zato što Bog obavlja samo po jedan deo svog dela u svakom dobu. Delo koje Bog obavlja tokom ovog doba sastoji se prvenstveno u pružanju reči života za čoveka, razotkrivanju čovekove priroda-suštine i njegove iskvarene naravi; eliminisanju njegovih religioznih predstava, feudalnog i zastarelog razmišljanja, znanja i kulture. Sve to se mora pročistiti kroz razotkrivanje Božjim rečima. U poslednjim danima, Bog koristi reči, a ne znamenja i čudesa, da bi usavršio čoveka. On koristi Svoje reči da razotkrije čoveka, da sudi čoveku, da izgrdi čoveka i da usavrši čoveka, kako bi čovek u Božjim rečima sagledao mudrost i divotu Božju i shvatio Božju narav i kako bi, kroz Božje reči, čovek sagledao dela Božja. Tokom Doba zakona, Jahve je izveo Mojsija iz Egipta Svojim rečima i kazao je neke reči Izraelcima; u to vreme, deo Božjih dela bio je otkriven, ali, kako je čovek bio ograničenog kova i kako ništa nije moglo da upotpuni njegovo znanje, Bog je nastavio da govori i da deluje. U Doba blagodati, čovek je još jednom video deo Božjih dela. Isus je mogao da pokazuje znamenja i čudesa, da isceljuje bolesne i izgoni demone, da bude razapet i da posle tri dana vaskrsne i pokaže se ovaploćen pred čovekom. Čovek nije znao ništa više od toga o Bogu. Čovek zna onoliko koliko mu Bog otkrije, a ako mu Bog ništa više ne otkrije, to bi onda bila mera čovekovog definisanja Boga. Stoga Bog nastavlja da deluje, kako bi produbio čovekovo znanje o Njemu i kako bi čovek postepeno spoznao suštinu Boga. U poslednjim danima, Bog koristi Svoje reči da bi čoveka usavršio. Tvoja iskvarena narav je razotkrivena Božjim rečima, a tvoje verske predstave su zamenjene Božjom praktičnošću. U poslednjim danima Bog se ovaplotio uglavnom da bi ispunio reči: „Reč postaje telo, Reč ulazi u telo i Reč se javlja u telu”, i ako nemaš temeljno znanje o tome, nećeš moći da budeš postojan. Tokom poslednjih dana, Bog prvenstveno namerava da obavi onu etapu dela u kojoj se Reč javlja u telu, što je jedan segment dela Božjeg plana upravljanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Spoznanje sadašnjeg Božjeg dela”

45. U delu poslednjih dana, moć reči je veća od manifestacije znamenja i čudesa, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čudesa. Rečju se razotkrivaju sve iskvarene naravi, duboko zakopane u srcima ljudi. Ti nikako ne bi mogao sam da ih otkriješ. Kad su razotkrivene rečju, otkrićeš ih prirodnim putem; moraćeš da ih priznaš i bićeš potpuno uveren. Zar to nije autoritet reči? Sve je to rezultat postignut današnjim delom reči. Ne može se, dakle, isceljivanjem bolesti i isterivanjem demona čovek u celosti izbaviti iz grehova svojih, niti ga je moguće upotpuniti predočavanjem znamenja i čuda. Autoritet koji isceljuje bolesti i izgoni demone čoveku jedino može da podari blagodat, ali telo ljudsko je i dalje od Sotone i sotonske iskvarene naravi i dalje ostaju u čoveku. Drugim rečima, čovek koji nije pročišćen i dalje je grešan i prljav. Tek nakon što posredstvom reči bude pročišćen, čovek može da bude od Boga zadobijen i osvećen.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”

46. Ova etapa dela učiniće ti kristalno jasnim Jahveov zakon i Isusovo iskupljenje, a obavlja se prvenstveno zato da bi razumeo celokupno delo Božjeg plana upravljanja od šest hiljada godina, shvatio sav značaj i suštinu ovog plana upravljanja i razumeo svrhu celokupnog dela koje je Isus učinio i reči koje je izrekao, pa čak i svoju slepu veru u Bibliju i svoje obožavanje Biblije. To će ti omogućiti da sve to u potpunosti shvatiš. Razumećeš delo koje je obavio Isus, kao i današnje Božje delo; razumećeš i uvidećeš celokupnu istinu, život i put. U etapi dela koje je Isus obavljao, zašto je Isus otišao, a da to delo nije okončao? Zato što etapa Isusovog dela nije bila zaključno delo. Kada je bio prikovan za krst, došao je kraj i Njegovim rečima; nakon Njegovog raspeća, Njegovo delo bilo je u potpunosti završeno. To nije bilo kao u trenutnoj etapi, u kojoj će Božje delo biti okončano tek pošto reči budu izgovorene do kraja i celo Njegovo delo bude dovršeno. Tokom Isusove etape dela, mnoge reči su ostale neizrečene ili nisu bile sasvim jasno artikulisane. Međutim, Isus nije mario za to da li su Njegove reči iskazane u potpunosti, jer Njegova služba nije bila služba reči, pa je zato, nakon što je bio prikovan za krst, otišao. Ta etapa dela bila je prvenstveno zarad raspeća i razlikuje se od trenutne etape. Ova trenutna etapa dela prvenstveno je zarad dovršetka, raščišćavanja i privođenja celog dela kraju. Ako reči ne budu izgovorene do samog kraja, neće biti načina da se ovo delo završi, jer u ovoj etapi rada celo delo privodi kraju i ostvaruje pomoću reči. U ono vreme, Isus je učinio mnoga dela koja su čoveku bila neshvatljiva. Otišao je tiho, a danas još uvek ima mnogo onih koji ne razumeju Njegove reči. Njihovo shvatanje je pogrešno, no oni ipak veruju da je ispravno, te ne znaju da greše. Poslednja etapa će Božje delo konačno privesti kraju i pružiti njegovo zaključenje. Svi će napokon shvatiti i spoznati Božji plan upravljanja. Biće ispravljene čovekove predstave i namere, njegovo pogrešno shvatanje, njegove predstave o Jahveovom i Isusovom delu, njegova gledišta o nevernicima i sva ostala njegova izobličavanja. I čovek će razumeti sve ispravne puteve u životu, celokupno delo koje je Bog učinio i svu istinu. Kada se to bude dogodilo, ova etapa dela će se završiti.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (2)”

47. Ako ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, ljudi se nikad neće rešiti svojih iskvarenih naravi, a kamoli spoznati urođenu narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali nemaju životni put koji im omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek sada zaista vidiš Boga licem u lice, da si se tek sada zagledao u Njegovo lice, čuo Njegove lične izjave, uvažio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On praktičan i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači biti usklađen s Božjim namerama. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti, te odbacuješ i ne prihvataš činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. Oni koji su u stanju da se pokore istini i delu Božjem, biće podvedeni pod ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogućeg. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da zadobiju sve veću i višu istinu, kao i stvarni ljudski život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: „Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom” (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz sveukupne Božje naravi, a izraz Njegove sveukupne naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju urođenu narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje iz Doba carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi metode kojima izražava Svoju urođenu narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice. Što, drugim rečima, znači da su svi oni koji su okusili urođenu narav Sina čovečjeg zaista i videli pravo lice Sina čovečjeg, jer je Bog prevelik i ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom. Nakon što čovek bude iskusio svaki korak Božjeg dela u Dobu carstva, on će spoznati pravo značenje Jovanovih reči kada je govorio o Sinu čovečjem među svećnjacima: „Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom.”

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”

48. Zašto je delo osvajanja završna etapa? Nije li to upravo zato da se otkrije sa kakvim će se ishodom suočiti svaka klasa ljudi? Zar to nije stoga da bi se svakom omogućilo da, tokom dela osvajanja kroz grdnju i sud, pokaže svoje pravo ja, a zatim bude razvrstan prema svojoj vrsti? Umesto da se kaže da je ovo osvajanje ljudskog roda, možda je bolje reći da je ovo otkrivanje toga kakav će biti ishod za svaku klasu ljudi. Ovde je reč o tome da se sudi ljudskim gresima, a zatim otkrivaju različite klase ljudi, pri čemu se odlučuje jesu li oni zli ili pravedni. Nakon dela osvajanja dolazi delo nagrađivanja dobrih i kažnjavanja zlih. Ljudi koji su sasvim pokorni – što znači oni koju su potpuno osvojeni – biće smešteni u sledeći korak širenja Božjeg dela na celu vaseljenu; oni koju su neosvojeni biće smešteni u tamu i zadesiće ih nesreća. Tako će ljudi biti razvrstani prema vrsti, zli će biti grupisani zajedno sa zlom, da više nikada ne vide svetlost sunca, a oni pravedni će biti grupisani zajedno sa dobrim, da dobijaju svetlost i žive zauvek u svetlosti. Ishodi svih stvari su blizu, a ishodi ljudi su im jasno prikazani pred očima. Sve stvari će biti razvrstane prema svojoj vrsti, pa kako onda ljudi mogu da izbegnu muku toga da svako bude razvrstan prema svojoj vrsti? Ishod svake vrste ljudi se otkriva onda kada je ishod svih stvorenja blizu, a to se čini tokom dela osvajanja cele vaseljene (obuhvatajući celokupno delo osvajanja, počevši od trenutnog dela). Otkrivenje ishoda svih ljudi obavlja se pred sedištem suda, u toku grdnje i u toku dela osvajanja poslednjih dana. (…)

Poslednji dani jesu dani kada će sva stvorenja kroz osvajanje biti klasifikovana prema svojoj vrsti. Osvajanje je delo poslednjih dana; drugim rečima, suđenje grehovima svake osobe jeste delo poslednjih dana. U suprotnom, kako bi ljudi mogli da budu klasifikovani prema svojoj vrsti? Delo klasifikacije svakoga prema svojoj vrsti, koje se obavlja među vama, jeste početak takvog dela u celoj vaseljeni. Posle toga će oni iz svih zemalja i svih naroda takođe morati da prime delo osvajanja. To znači da će svaka osoba koja je stvorena morati da bude klasifikovana prema svojoj vrsti, i da se preda pred sedištem suda da joj bude suđeno. Niko i ništa ne može izbeći ovu grdnju i sud, niti će iko ili išta izbeći klasifikaciju prema svojoj vrsti; svaka osoba će biti klasifikovana jer se ishodi svih stvorenja bliže i celo nebo i cela zemlja došli su do svog završetka. Kako bi čovek mogao da izbegne dan kada će se ljudsko postojanje okončati?

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Prava priča o delu osvajanja (1)”

49. Etapa poslednjih dana, u kojoj čovek treba da bude osvojen, poslednja je etapa dela u borbi sa Sotonom, a takođe je i delo potpunog čovekovog spasenja od Sotonine vlasti. Unutrašnji smisao čovekovog osvajanja je da se vrati otelotvorenje Sotone – čovek kojeg je Sotona iskvario – Stvoritelju nakon njegovog osvajanja, čime će se on pobuniti protiv Sotone i potpuno vratiti Bogu. Na taj način će čovek biti potpuno spasen. Dakle, delo osvajanja je poslednje delo u borbi protiv Sotone i ono je poslednja etapa u Božjem upravljanju, koja je namenjena poražavanju Sotone. Bez ovog dela, potpuno čovekovo spasenje bi na kraju bilo nemoguće, potpuni poraz Sotone bi, takođe, bio nemoguć, a ljudski rod nikada ne bi mogao da zakorači u divno odredište niti da se oslobodi Sotoninog uticaja. Stoga, delo čovekovog spasenja se ne može završiti pre nego što se okonča borba sa Sotonom, jer je srž dela Božjeg upravljanja zarad spasenja ljudskog roda. Na samom početku, ljudski rod bio je u rukama Božjim, ali je Sotona svojim iskušenjima i iskvarenošću zarobio čoveka koji je tako pao u ruke zloga. Tako je Sotona postao predmet koji je trebalo poraziti u delu Božjeg upravljanja. Budući da je Sotona zaposeo čoveka i pošto je čovek kapital u celokupnom Božjem upravljanju, da bi se čovek spasio, on onda mora biti vraćen iz ruku Sotone, što znači da čovek, kojeg je Sotona bio zarobio, mora biti povraćen. Prema tome, Sotona mora biti poražen promenama čovekove stare naravi i povratkom čovekovog prvobitnog razuma. Na taj način se čovek, koji je bio zarobljen, može povratiti iz ruku Sotone. Ako se čovek oslobodi Sotoninog uticaja i ropstva, Sotona će tada biti posramljen, čovek će na kraju biti povraćen, a Sotona će biti poražen. I pošto čovek bude oslobođen mračnog Sotoninog uticaja, čime će postati plen čitave ove bitke, Sotona će postati predmet kažnjavanja kada se borba okonča, nakon čega će celokupno delo spasenja ljudskog roda biti završeno.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta”

50. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, dakle, uđu u počinak oslobodiće se od uticaja Sotone i biće zadobijeni od strane Boga tek nakon što budu podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koji će na kraju biti zadobijeni od strane Boga, ući će u poslednji počinak. U suštini, Bog vrši delo grdnje i suda kako bi pročistio ljudski rod i zarad konačnog dana počinka; u protivnom, nijedan član čovečanstva ne bi mogao da bude klasifikovan prema svojoj vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo delo je jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božje delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda razotkriti one buntovne elemente čovečanstva, razlikujući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, i one koji mogu preostati od onih koji ne mogu. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni koji mogu da ostanu biće pročišćeni i zakoračiće u više carstvo ljudskosti, gde će uživati u divnijem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će ući u dan počinka čovečanstva i živeće zajedno sa Bogom. Nakon što oni koji ne mogu da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. U ljudskom rodu budućnosti više neće biti nikog od ljudi ove vrste; takvi ljudi nisu podobni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su podobni da uđu u dan počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zlikovci, a ne pravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali za Boga. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla i usled svog buntovništva i neizlečivosti; više nikada neće živeti u budućem svetu, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su to duhovi mrtvih ili onih ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim osvećeni među ljudskim rodom budu ušli u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da budu spaseni nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema eri u kojoj žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasenja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Jedina svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno osvećeno čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja.

– „Reč”, tom I, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”