Svi oni koji ne spoznaju Boga jesu ljudi koji se Bogu opiru

Svako ko sledi Boga treba da postigne to da dokuči svrhu Božjeg dela, rezultate koje Njegovo delo ima za cilj da postigne na ljudima, kao i to koje su tačno Njegove namere za ljude. Svim ljudima upravo nedostaje spoznaja Božjeg dela. To što je Bog učinio ljudima, celokupno Božje delo i koje su tačno bile Božje namere, od stvaranja sveta sve do danas – ljudi te stvari ne shvataju i ne razumeju. To je nedostatak ne samo celog verskog sveta, već još i više svih onih koji veruju u Boga. Kad dođe dan da istinski ugledaš Boga, uvažiš Njegovu mudrost, vidiš sva dela koja je Bog učinio i spoznaš ono što Bog jeste i što On ima – kad budeš video Njegovo obilje, mudrost, čudesnost i celokupno delo koje je On obavio na ljudima – tek tada će tvoja vera u Boga biti istinski uspešna. Kad se za Boga kaže da je sveobuhvatan i izdašan u izobilju, na koji način je On tačno sveobuhvatan i na koji način je izdašan u izobilju? Ako to ne razumeš, onda se za tebe ne može smatrati da veruješ u Boga. Zašto Ja kažem da ljudi u verskom svetu ne veruju u Boga, već da su zlikovci, od iste vrste kao đavoli? Kad Ja kažem da su oni zlikovci, to je zato što ne razumeju Božje namere i nisu u stanju da vide Njegovu mudrost. Bog im nikada ne otkriva Svoje delo. Svi su oni slepi i ne mogu da vide Božja dela. Bog ih je napustio i potpuno su lišeni Njegove brige i zaštite, a da ne pominjemo na nemaju delo Svetoga Duha. Svi oni koji nemaju Božje delo jesu zlikovci i ljudi koji se opiru Bogu. Ovi ljudi koji se opiru Bogu, o kojima Ja govorim, jesu oni koji ne spoznaju Boga – oni koji na rečima priznaju Boga, a nemaju nikakvu spoznaju o Njemu, oni koji slede Boga, a ipak Mu se ne pokoravaju, oni koji uživaju u Njegovoj blagodati, a ipak nisu u stanju da budu postojani u svom svedočenju za Njega. Ako ne razume svrhu Božjeg dela i ne razume delo koje Bog obavlja na ljudima, čovek ne može da se uskladi sa Božjim namerama i ne može da bude postojan u svom svedočenju za Boga. Razlog zbog kojeg se ljudi opiru Bogu potiče, s jedne strane, iz njihovih iskvarenih naravi; s druge strane, on je u tome što ne spoznaju Boga i ne razumeju načela prema kojima On dela niti koje su Njegove namere za ljude. Ova dva aspekta, uzeta zajedno, čine istoriju čovekovog opiranja Bogu. Oni koji su tek počeli da veruju u Boga opiru Mu se zato što ljudi imaju prirodu koja se opire Bogu; oni koji godinama veruju u Boga opiru se Bogu zato što Ga ne spoznaju, a povrh toga imaju i iskvarene naravi. U vreme pre nego što se Bog ovaplotio, merilo za to da li se neko opire Bogu zasnivalo se na tome da li se on pridržava odluka koje je doneo Bog na nebu. U Doba zakona, na primer, Bogu se opirao svaki onaj koji se nije pridržavao Jahveovih zakona; ko god je krao prinose Jahveu ili se opirao onima na koje je Jahve blagonaklono gledao, opirao se Bogu i bio bi kamenovan do smrti; zakonima se nije pokoravao svaki onaj koji nije poštovao svoje roditelje ili je udarao i vređao druge ljude, a svi koji se nisu pridržavali Jahveovih zakona bili su oni koji su Mu se opirali. Stvari su bile drugačije u Doba blagodati, gde su svi koji su se opirali Isusu bili oni koji su se opirali Bogu i svi koji se nisu pokoravali rečima koje je Isus izgovorio bili su oni koji su se opirali Bogu. Definicija „opiranja Bogu” iz ovog perioda bila je tačnija i praktičnija. Pre nego što se Bog ovaplotio, merilo za to da li se neko opire Bogu zasnivalo se na tome da li je on obožavao nevidljivog Boga na nebu i uzdao se u Njega. Definicija „opiranja Bogu” iz tog perioda nije uopšte bila tako praktična, jer ljudi nisu mogli da vide Boga i nisu znali kako tačno izgleda lik Božji niti kako On tačno dela i govori. Ljudi nisu imali baš nikakve predstave o Bogu i u Boga su verovali u stanju nejasnoće, jer im se Bog još uvek nije bio pojavio. Prema tome, koliko god da su u Boga ljudi verovali na osnovu svojih uobrazilja, Bog ih nije osuđivao niti je pred njih postavljao preterano visoke zahteve, jer oni uopšte nisu bili u stanju da vide Boga. Kad se Bog ovaploti i dođe da dela među ljudima, svi Ga vide i čuju Njegove reči i vide Božja dela u telu, nakon čega se predstave svih ljudi rasprše poput mehura od sapunice. Što se tiče onih koji vide Boga kako se pojavljuje u telu, oni neće biti osuđeni ako Mu se svesno pokore, dok će oni koji Mu se namerno opiru biti okarakterisani kao ljudi koji se opiru Bogu. Takvi ljudi su antihristi, neprijatelji koji se namerno opiru Bogu. Neće biti osuđeni oni koji gaje predstave o Bogu, ali Mu se i dalje voljno pokoravaju. Bog osuđuje ljude na osnovu njihovih namera i stvari koje čine, a ne zbog njihovih misli i ideja. Kad bi On ljude osuđivao na osnovu njihovih misli i ideja, tad ni jedan jedini čovek ne bi mogao da pobegne iz gnevnih Božjih ruku. Oni koji se namerno opiru ovaploćenom Bogu biće kažnjeni zbog svog prkosa. Otpor ovih ljudi potiče od predstava koje gaje o Bogu, što ih navodi da čine stvari kojima ometaju Božje delo. Svi takvi ljudi se namerno opiru i pokušavaju da sruše Božje delo. Ne samo što imaju predstave o Bogu, već se ujedno upuštaju u aktivnosti kojima ometaju Njegovo delo, pa su iz tog razloga osuđeni. Oni koji namerno ne ometaju Božje delo neće biti osuđeni kao grešnici, jer su u stanju da se svesno pokore i da ne rade stvari kojima izazivaju prekidanje i ometanje. Takvi ljudi neće biti osuđeni. Međutim, kad neko godinama doživljava Božje delo, a i dalje ima predstave o Njemu i nije u stanju da spozna delo ovaploćenog Boga, pa je još uvek ispunjen predstavama o Bogu i nije u stanju da Ga spozna ma koliko godina da doživljava Njegovo delo i srce mu je prepuno predstava o Njemu iako nije nužno učinio ništa čime izaziva ometanja – i, premda te predstave možda ne postanu očigledne, taj čovek nije ni od kakve pomoći Božjem delu, nesposoban je da za Boga propoveda jevanđelje ili da bude postojan u svom svedočenju za Njega – to znači da je on ništarija i budala. Budući da ne spoznaje Boga i, povrh toga, potpuno je nesposoban da otpusti svoje predstave o Njemu, on je osuđen. To bi se moglo reći ovako: normalno je da oni koji su tek počeli da veruju u Boga imaju predstave o Njemu ili da Ga ne spoznaju, međutim, nije normalno ako neko godinama veruje u Boga i doživeo je dobar deo Njegovog dela, a ipak o Njemu i dalje ima predstave, a još je nenormalnije ako on nema nikakvo bogopoznanje. Pošto ovo nije normalno stanje, on je osuđen. Svi ovi nenormalni ljudi su beskorisni; oni su ti koji se najviše opiru Bogu i koji su uzalud uživali u Božjoj blagodati. Svi takvi ljudi će na kraju biti uklonjeni!

Bogu se opiru oni koji ne razumeju svrhu Božjeg dela. To još više važi za one koji razumeju svrhu Božjeg dela, a ipak ne teže tome da Mu udovolje. Ima onih koji čitaju Bibliju u velikim crkvama i po ceo dan recituju odlomke, a ipak niko među njima ne razume svrhu Božjeg dela, niti među njima ima onih koji mogu da spoznaju Boga – a kamoli onih koji mogu da se usklade sa Božjim namerama. Svi su oni bezvredni, podli ljudi, koji s visine drže pridike „Bogu”. Oni su ljudi koji deluju pod Božjom zastavom, a ipak se namerno opiru Bogu, koji nose natpis da veruju u Boga dok jedu ljudsko meso i piju ljudsku krv. Svi takvi ljudi su zli đavoli koji proždiru ljudske duše, glavni đavoli koji namerno ometaju ljude da stupe na pravi put i kamen su spoticanja koji sprečava ljude u traganju za Bogom. Oni mogu delovati „fizički snažno”, no, kako će njihovi sledbenici znati da su oni antihristi koji navode ljude da se opiru Bogu? Kako će njihovi sledbenici znati da su oni živi đavoli posvećeni proždiranju ljudskih duša? Oni koji sebe smatraju uzvišenim u Božjem prisustvu najniži su od svih, dok su najuzvišeniji oni koji sebe smatraju poniznim. A oni koji umišljaju da spoznaju Božje delo i koji bez ustezanja mogu drugima da proglašavaju Njegovo delo dok svoj pogled upiru u Njega, najviše su neuki od svih. Takvi ljudi nemaju svedočanstvo o Bogu i svi su nadmeni i umišljeni. Oni koji smatraju da premalo spoznaju Boga, ali koji zapravo imaju praktično iskustvo i praktično bogopoznanje, jesu oni koje On najviše voli. Jedino takvi ljudi zaista imaju svedočanstvo i zaista su podobni da ih Bog usavrši. Bogu se opiru oni koji ne razumeju Božje namere. Bogu se opiru oni koji razumeju Božje namere, a ipak ne primenjuju istinu. Bogu se opiru oni koji jedu i piju reči Božje, a ipak se okreću protiv suštine Božjih reči. Bogu se opiru oni koji imaju predstave o ovaploćenom Bogu i, povrh toga, namerno se upuštaju u buntovništvo. Bogu se opiru oni koji donose sud o Bogu. I Bogu se opire svako ko je nesposoban da spozna Boga i ne može da svedoči za Njega. Zato vas podstičem: ako zaista imate vere da hodate ovim putem, onda nastavite da sledite. Međutim, ako niste u stanju da se suzdržite od opiranja Bogu, onda vam je najbolje da odstupite pre nego što bude prekasno, jer vam se u suprotnom zaista ne piše dobro, jer je vaša priroda naprosto previše iskvarena. Nemate odanosti, nemate pokornosti, nemate srce koje žudi za pravednošću i istinom i nemate ljubavi prema Bogu. Moglo bi se reći da je vaše stanje pred Bogom u suštini u potpunom haosu. Niste u stanju da se pridržavate onoga čega bi trebalo da se pridržavate, niste u stanju da kažete ono što bi trebalo da kažete, niste u stanju da primenjujete ono što bi trebalo da primenjujete i niste u stanju da ispunite funkciju koju bi trebalo da ispunite; nemate odanost koju bi trebalo da imate, savest koju bi trebalo da imate, pokornost koju bi trebalo da imate, niti odlučnost koju bi trebalo da imate; niste pretrpeli patnju koju je trebalo da pretrpite, a nemate ni veru koju bi trebalo da imate. Gotovo ste sasvim lišeni bilo kakve vrline. Zar vas nije sramota da nastavite da živite? Mislim da bi vam bilo bolje da što pre sklopite oči u večnom počinku, pošteđujući time Boga da zbog vas brine i radi vas pati. Vi verujete u Boga, a ipak ne razumete Njegove namere; jedete i pijete reči Božje, a ipak niste u stanju da ispunite Božje zahteve prema čoveku. Verujete u Boga, a ipak Ga ne spoznajete i živite bez cilja kojem biste stremili, bez ikakvih vrednosti ili bilo kakvog smisla. Vi ste ljudska bića, a ipak nemate ni trunke savesti, integriteta niti kredibiliteta – možete li sebe i dalje da nazivate ljudima? Verujete u Boga, a ipak Ga obmanjujete; čak žudite za Božjim novcem i jedete žrtve koje se Njemu prinose. A na kraju, ipak, i dalje nimalo ne vodite računa o Božjim osećanjima niti imate i trunku savesti prema Njemu. Ne možete da ispunite čak ni jedan mali zahtev koji Bog postavlja. Možete li sebe i dalje da nazivate ljudima? Jedete hranu koju vam Bog obezbeđuje, udišete kiseonik koji vam On daje i uživate u Njegovoj blagodati, ali na kraju nemate ni najmanje bogopoznanje. Naprotiv, postali ste ništarije koje se opiru Bogu. Zar vas to ne čini zverima koje ni sa psom ne mogu da se uporede? Među životinjama, postoji li ijedna koja je od vas zlonamernija?

Ti pastori i starešine koji sa visine drže pridike drugima jesu oni koji se opiru Bogu; svi su oni Sotonini saveznici. A što se tiče vas koji drugima držite pridike, a to ne činite s visine, zar se Bogu ne opirete još i više? Zar niste još i više u dosluhu sa Sotonom? Oni koji ne razumeju svrhu Božjeg dela ne znaju kako da se usklade sa Božjim namerama. Da li bi to ikako mogao biti slučaj sa onima koji razumeju svrhu Njegovog dela? Božje delo nikada nije pogrešno; naprotiv, problem leži u čovekovom stremljenju. Zar ti izopačenjaci koji se namerno opiru Bogu nisu još zlokobniji i zlonamerniji od tih pastora i starešina? Mnogo je onih koji se opiru Bogu, ali su među njima takođe brojna i različita stanja u kojima se Njemu opiru. Kao što ima svakakvih vernika, tako ima i svakakvih među onima koji se opiru Bogu, a svaki se razlikuje od drugog. Nijedan od onih koji ne uspevaju da jasno prepoznaju svrhu Božjeg dela neće moći da bude spasen. Koliko god da se u prošlosti neko možda opirao Bogu, kad počne da shvata svrhu Božjeg dela i bude mogao da se trudi da udovolji Bogu, Bog će izbrisati sve njegove pređašnje grehe. Dokle god neko može da traga za istinom i da je primenjuje, Bog se neće sećati svega onoga što je on učinio. Štaviše, usklađenost ljudi s pravednošću Bog posmatra u zavisnosti od toga mogu li oni da primenjuju istinu. To je Božja pravednost. Pre nego što neko vidi Boga ili doživi Njegovo delo, kako god da se on odnosio prema Njemu, Bog to ne pamti. Međutim, kad neko jednom vidi Boga i doživi Njegovo delo, sva njegova dela i postupke Bog će uneti u „zapisnik”, jer je taj neko video Boga i živeo usred Njegovog dela.

Kad je neko istinski video ono što Bog ima i ono što On jeste, ugledao Božju nadmoć i istinski spoznao Božje delo – i, štaviše, kad se njegova stara narav promeni – on će u potpunosti odbaciti svoju buntovnu narav koja se opire Bogu. To bi se moglo reći ovako: svako se opirao Bogu i svako se bunio protiv Boga. Međutim, ako možeš svesno da se pokoriš ovaploćenom Bogu i da od ovog trenutka pa nadalje svojom odanošću udovoljavaš Božjem srcu, primenjuješ istinu koju bi trebalo da primenjuješ, obavljaš dužnost koju bi trebalo da obavljaš i pridržavaš se propisa kojih bi trebalo da se pridržavaš, onda si ti onaj koji je voljan da odbaci svoje buntovništvo kako bi udovoljio Bogu i onaj si koga Bog može da usavrši. Ako tvrdoglavo istrajavaš u svojim pogrešnim postupcima, bez ikakvog kajanja u srcu, te nastaviš sa svojim buntovnim vladanjem bez i najmanje namere da sarađuješ s Bogom i da Mu udovoljiš, onda će tako tvrdoglava i nepopravljiva osoba poput tebe biti označena za kažnjavanje i označena kao neko koga Bog neće usavršiti. Bude li se to dogodilo, bićeš Božji neprijatelj danas, a i Božji neprijatelj sutra i ostaćeš Božji neprijatelj i prekosutra – zauvek ćeš biti onaj koji se opire Bogu, neprijatelj Božji. Kako bi onda Bog mogao ikako da te poštedi? Ljudi imaju prirodu koja se opire Bogu, ali ne smeju namerno da traže „tajnu” opiranja Bogu, jer je veoma teško promeniti nečiju prirodu. Ukoliko bi to pokušao, bilo bi ti bolje da naprosto odeš pre nego što bude prekasno, da u budućnosti ne bi dobio još strožu grdnju i da tvoja zverska priroda ne bi izbila na površinu i postala neukrotiva, a Bog na kraju uništio tvoje fizičko telo. Ti veruješ u Boga da bi primio blagoslove; ali ako te na kraju umesto toga snađe jad, tvoje verovanje zaista ne bi bilo vredno toga. Ja vas podstičem, bolje bi vam bilo da smislite drugi plan. Zar vam ne bi bilo bolje da radite bilo šta drugo nego da verujete u Boga? Da li zaista verujete da je ovo jedini put za vas? Zar ne biste nastavili da preživljavate čak i bez traganja za istinom? Zašto se ovako suprotstavljate Bogu?