Ostati nepromenjen u naravi znači biti u neprijateljstvu s Bogom

Tokom nekoliko hiljada godina kvarenja, svi ljudi su obamrli i otupeli; svi su postali zli demoni koji se protive Bogu, do te mere da je njihovo buntovništvo protiv Boga zabeleženo u istorijskim zapisima, te da čak ni sami ljudi nisu u stanju da u potpunosti objasne svoje buntovno ponašanje – jer ih je Sotona duboko iskvario i Sotona ih je zaveo tako da ne znaju kuda da se okrenu. Čak i danas, ljudi i dalje izdaju Boga. Kad vide Boga, oni Ga izdaju, a i kad ne mogu da vide Boga, takođe Ga izdaju. Ima čak i onih koji Ga, nakon što su bili svedoci Božjih kletvi i Božjeg gneva, i dalje izdaju. I zato kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, kao i da je čovekova savest izgubila svoju prvobitnu funkciju. U Mojim očima, svi ljudi su zveri u ljudskom ruhu i zmije otrovnice. Ma koliko jadno pokušavali da izgledaju pred Mojim očima, Ja prema njima nikada neću biti milostiv, jer oni nipošto ne mogu da dokuče razliku između crnog i belog, i niko od njih ne razume razliku između istine i neistine. Njihov razum je tako otupeo, a ipak žele da zadobiju blagoslove; njihova ljudskost je tako prostačka, a ipak žele da vladaju kao carevi i da drže vlast. Sa takvim razumom, kome bi oni mogli da budu carevi? Kako bi sa takvom ljudskošću mogli da sede na prestolu? Ljudi su zaista besramni! To su bednici koji precenjuju sebe! Predlažem da vi koji želite da zadobijete blagoslove najpre pronađete ogledalo i pogledate svoj ružni odraz. Imaš li ono što je potrebno da budeš car? Imaš li crte lica onoga ko bi mogao da primi blagoslove? U tvojoj naravi nije nastupila ni najmanja promena i nisi bio sposoban nijednu istinu da sprovedeš u delo, a ipak želiš predivno sutra. To je čista zabluda! Čoveka, koji je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je u ozbiljnoj meri zarazilo; oblikovan je feudalnim moralom i dobio je obrazovanje u „ustanovama visokog obrazovanja”. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, neplemenit pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje, potpuno bezvredno postojanje i prizemni običaji i svakodnevnica – sve je to čoveku ozbiljno prodrlo u srce i ozbiljno oštetilo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek postaje sve udaljeniji od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve nemilosrdnija, te nema ni jednog jedinog čoveka koji će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, niti i jednog jedinog čoveka koji će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje onoga koji će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, čovek pod Sotoninom vlašću stremi zadovoljstvima do mile volje, i kvari svoje telo u mulju bez ograničenja. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne žele da je sprovedu u delo i nisu skloni da tragaju čak ni kada vide da se Bog već pojavio. Kako bi za ovakav izopačen ljudski rod uopšte moglo biti prostora za spasenje? Kako bi ovakav dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?

Promena čovekove naravi treba da započne spoznajom njegove suštine i promenama u njegovom razmišljanju, prirodi i mentalnom pogledu – kroz korenite promene. Samo tako će doći do istinskih promena u čovekovoj naravi. Osnovni uzroci iskvarene naravi koja se pojavljuje u čoveku jesu Sotonino zaluđivanje, iskvarenost i trovanje. Sotona je čoveka sputao i kontrolisao, a njegovo razmišljanje, moral, uvid i razum Sotona je teško oštetio. Baš zato što je Sotona iskvario ono suštinsko u čoveku i zato što se čovek potpuno razlikuje od onoga kako ga je Bog prvobitno stvorio, čovek se protivi Bogu i ne može da prihvati istinu. Dakle, da bi došlo do promena u čovekovoj naravi, prvo treba promeniti njegovo bogopoznanje i njegovu spoznaju istine u pogledu njegovog razmišljanja, shvatanja i razuma. Oni koji su rođeni u najiskvarenijoj od svih zemalja još manje znaju o tome šta Bog jeste ili šta znači verovati u Boga. Što su ljudi iskvareniji, to manje spoznaju postojanje Boga, a njihov razum i shvatanje su sve siromašniji. Koren čovekovog protivljenja Bogu i buntovništva prema Njemu leži u tome što ga je Sotona iskvario. Zbog iskvarenosti od strane Sotone, čovekova savest je otupela, on je moralno iskvaren, misli su mu izopačene i ima nazadan mentalni sklop. Pre nego što ga je Sotona iskvario, čovek se prvobitno pokoravao Bogu i čim bi čuo Njegove reči, pokorio bi im se. Prvobitno je bio zdravog razuma i savesti, a posedovao je i normalnu ljudskost. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovekov prvobitni razum, savest i ljudskost, svi su otupeli i Sotona ih je pokvario. Tako je on izgubio svoju pokornost i ljubav prema Bogu. Čovekov razum je postao nenormalan, njegova narav je postala istovetna životinjskoj, a njegovo buntovništvo prema Bogu neprestano raste i postaje sve ozbiljnije. Međutim, čovek to još uvek ne zna, niti razume, već se samo uporno suprotstavlja i buni. Otkrivanja čovekove naravi jesu izrazi njegovog razuma, shvatanja i savesti. Budući da su njegov razum i njegova shvatanja nezdravi, a savest mu je krajnje otupela, njegova je narav buntovna prema Bogu. Ako se čovekov razum i shvatanja ne mogu promeniti, tada nema govora ni o promenama u njegovoj naravi, kao ni o usaglašavanju sa Božjim namerama. Ako čovekov razum nije zdrav, onda on ne može da služi Bogu i nije prikladan da ga Bog koristi. „Normalan razum” podrazumeva pokornost i odanost Bogu, čežnju za Bogom i apsolutnost prema Bogu i posedovanje savesti prema Bogu. Odnosi se na to da budemo nepodeljenog srca i uma prema Bogu, a ne na svesno protivljenje Bogu. Posedovanje nenormalnog razuma nije takvo. Nakon što ga je Sotona iskvario, čovek je razvio predstave o Bogu i on nema nikakvu odanost prema Bogu niti žudnju za Njim, a da ne govorimo o savesti prema Bogu. Čovek se namerno suprotstavlja Bogu, donosi sudove o Njemu i, povrh toga, dobacuje Mu pogrdne reči iza Njegovih leđa. Čovek donosi sudove o Bogu iza Njegovih leđa, znajući vrlo dobro da je On Bog; čovek nipošto nema nameru da se pokori Bogu, već Mu samo uporno postavlja zahteve i molbe. Takvi ljudi – ljudi sa nenormalnim razumom – nisu u stanju da spoznaju sopstveno ogavno ponašanje, niti da zažale zbog svojih buntovnih postupaka. Ako su ljudi u stanju da spoznaju sebe, tada su povratili tek delić svog razuma; što su više buntovni prema Bogu, a pritom sebe ne spoznaju, to su ljudi manje zdravog razuma.

Otkrivanje čovekove iskvarene naravi ima svoj koren ni u čemu drugom do u čovekovoj otupeloj savesti, njegovoj zlonamernoj prirodi i nezdravom razumu; ako čovekova savest i razum ponovo postanu normalni, tada će on postati neko ko je prikladan za Božju upotrebu. Naprosto zato što je čovekova savest oduvek bila otupela i zato što čovekov razum nikada nije bio zdrav i sve više otupljuje, dela čovekovog buntovništva prema Bogu se množe, u tolikoj meri da je čak prikovao Isusa na krst, te u poslednjim danima zatvara svoja vrata pred ovaploćenim Božjim telom, osuđuje Božje telo i smatra ga niskim. Kada bi čovek imao barem malo ljudskosti, ne bi bio toliko okrutan u svom ophođenju prema ovaploćenom Božjem telu; kada bi imao barem malo razuma, ne bi bio toliko zloban u svom ophođenju prema ovaploćenom Božjem telu; kada bi imao barem malo savesti, ne bi se na ovaj način „zahvaljivao” ovaploćenom Bogu. Čovek živi u dobu ovaploćenog Boga, a ipak ne zahvaljuje Bogu što mu je pružio tako dobru priliku, već proklinje Božji dolazak ili potpuno zanemaruje činjenicu o Božjem ovaploćenju, pokazujući da je protiv toga i da oseća odbojnost prema tome. Bez obzira na to kako se čovek ophodi prema dolasku Božjem, Bog je uvek obavljao Svoje delo, nikada se ne umarajući od njega – i pored toga što Mu čovek nije poželeo ni najmanju dobrodošlicu i neprestano Mu upućuje zahteve. Čovekova narav je postala krajnje zlonamerna, njegov razum je krajnje otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora, prestajući još odavno da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da čovek nije zahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već on čak oseća gnušanje prema Bogu zbog istine koju Mu on udeljuje; budući da čoveka istina ne zanima, on oseća gnušanje prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već umesto toga pokušava od Njega da izvuče usluge i zahteva uzvraćanje koje je desetinama puta veće od onoga što je čovek dao Bogu. Takvi su čovekova savest i razum, a on ipak smatra da to nije ništa strašno, i dalje verujući da se previše dav ao za Boga, a da mu je Bog udelio premalo. Ima ljudi koji Mi, nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruku i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili Mi, nakon što su Mi dali sobu na jednu noć, traže da im platim višestruko veće troškove smeštaja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete želeti da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici! Zbog takve vrste ljudskosti u čoveku i takve savesti u čoveku ovaploćeni Bog tumara zemljom, ne pronalazeći nikakav zaklon. A da i ne govorimo o činjenici da je ovaploćeni Bog obavio toliko dela – čak i da nikakvo delo nije obavio, oni koji zaista poseduju savest i ljudskost trebalo bi da Ga obožavaju i da Mu svim srcem služe. To je ono što treba da čine oni koji su zdravog razuma i to je čovekova dužnost. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove. Nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zbog Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša umilna savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Dozvolite Mi da vam nešto kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću patiti zarad takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome se nad vama nadvija tama i dan kada vas svetlost napušta. Dozvolite Mi da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakvi jesu, Ja više ništa neću činiti, jer ste lišeni savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Takvi ljudi koji su lišeni ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude. Kada dođe Moj dan, zanavek ću Svojim užarenim ognjem obasipati sinove buntovništva koji su nekada izazvali Moj žestoki gnev; nametnuću Svoju večnu kaznu tim životinjama koje su Mi nekada dobacivale uvrede i napustile Me; ognjem svoga gneva, jednom za svagda spržiću sinove buntovništva, koji su nekada jeli i živeli zajedno sa Mnom, a da nisu verovali u Mene, koji su Me uvredili i izdali. Svi oni koji su izazvali Moj gnev biće podvrgnuti Mojoj kazni; sručiću sav Svoj gnev na one zveri koje su nekada želele da stoje pored Mene kao da su Meni ravne, a nikada Me nisu obožavale niti su Mi se pokorile; štap kojim udaram čoveka spustiće se na one životinje o kojima sam nekada brinuo i koje su nekada uživale u tajnama koje sam izrekao, a koje su nekada pokušale da izvuku materijalna zadovoljstva od Mene. Nikada neću praštati nikome ko pokuša da zauzme Moje mesto; neću poštedeti nikoga od onih koji pokušaju da od Mene otmu hranu i odeću. Za sada ste živi i zdravi i nastavljate da preterujete u zahtevima koje Mi postavljate. Kada dođe dan gneva, više Mi nećete postaviti nijedan zahtev; u tom trenutku, dozvoliću vam da se „nauživate” do mile volje, zariću vam lica u zemlju i više nikada nećete moći da ustanete! Pre ili kasnije, Ja ću vam „naplatiti” ovaj dug – i nadam se da strpljivo iščekujete dolazak tog dana.

Ako ovi prezrivi ljudi mogu zaista da ostave po strani svoje preterane želje i da se vrate Bogu, onda još uvek imaju šansu za spasenje; ako čovek istinski ima srce koje žudi za Bogom, onda ga Bog neće napustiti. Čovek ne uspeva da zadobije Boga ne zato što Bog ima telesna osećanja, niti zato što Bog ne želi da Ga čovek zadobije, već stoga što čovek ne želi da zadobije Boga i zato što čovek nema srce koje usrdno traga za Bogom. Kako bi Bog mogao da prokune ijednog od onih koji Ga istinski traže? Kako bi Bog mogao da prokune nekoga ko je zdravog razuma i osetljive savesti? Kako bi onoga ko istinski obožava Boga i služi Mu mogao da proguta oganj Njegovog gneva? Kako bi onaj koji je voljan da se pokori Bogu mogao da bude izbačen iz Božje kuće? Kako bi onaj koji oseća da nikad ne može dovoljno da voli Boga mogao da živi pod Božjom kaznom? Kako bi neko ko je voljan da radi Boga ostavi sve mogao ostati bez ičega? Čovek nije voljan da stremi ka Bogu, nije spreman da se radi Boga odrekne svojih poseda, niti želi da svoj celoživotni trud posveti Bogu; umesto toga, kaže da je Bog otišao predaleko, da je previše toga što ima veze sa Bogom u neskladu sa čovekovim predstavama. Čak i da ste uložili beskrajan trud, uz ljudskost poput ove, još uvek ne biste mogli da dobijete Božje odobravanje, a da ne pominjemo činjenicu da ni ne tražite Boga. Zar ne znate da ste vi falična ljudska roba? Zar ne znate da, u poređenju s vašom, nijedna ljudskost nije pala na niže grane? Zar ne znate kako vas drugi zovu da bi vam „iskazali poštovanje”? Oni koji istinski vole Boga nazivaju vas vučjim ocem, majkom vuka, sinom vuka i njegovim unukom; vi ste potomci vuka, narod vukova, i treba da znate ko ste zapravo i da to nikada ne zaboravite. Ne pomišljajte da ste nadmoćni: vi ste najzlobnija skupina neljudi u ljudskom rodu. Zar baš ništa ne znate o tome? Znate li koliko sam rizikovao delajući među vama? Ako vaš razum ne može ponovo da postane normalan, a vaša savest ne može normalno da deluje, onda se nikada nećete osloboditi „vučjeg” imena, nikada nećete pobeći od dana prokletstva, niti od dana svoje kazne. Rođeni ste nižeg roda, kao bezvredna stvar. Po prirodi ste čopor gladnih vukova, hrpa otpada i smeća i, za razliku od vas, Ja na vama ne delujem radi lične koristi, već zbog potrebe dela. Nastavite li da na ovaj način budete buntovni, tada ću zaustaviti Svoje delo i više nikada neću delovati na vama; naprotiv, Ja ću Svoje delo preneti na drugu grupu koja Mi se dopada, i time ću vas zauvek napustiti jer ne želim da vidim one koji su Mi neprijatelji. Prema tome, želite li da budete u skladu sa Mnom ili da Mi budete neprijatelji?