Kako stremiti ka istini (16)

Sadržina našeg nedavnog razgovora u zajedništvu odnosila se na raspoznavanje različitih tipova ljudi – na pravljenje razlike između njihovih različitih kategorija i klasifikacija na temelju njihovog porekla, a zatim i na raspoznavanje suštine raznih tipova ljudi na osnovu raznolikosti njihovih ispoljavanja u stvarnom životu. Sticanje sposobnosti raspoznavanja raznih tipova ljudi je korisno u pogledu činjenice kako da se prema njima ispravno ophodiš i kako da se ispravno ophodiš prema sebi, zar ne? (Jeste.) Zar razgovorom u zajedništvu o ovim stvarima nisu takođe razrešene pređašnje ljudske predstave i uobrazilje o onima koji veruju u Boga? Na primer, mnogi ljudi su se prema svim vernicima nekada ophodili kao prema braći i sestrama. Dokle god je neko bio u crkvi, sve dok je u izvršavanju svoje dužnosti bio pun elana, ma koliko zla da je on počinio, koliko god da mu je bila užasna ljudskost odnosno koliko god da mu je bila nadmena, lukava ili lažljiva narav, ti ljudi su se prema njemu tada ophodili kao da je brat i sestra i pomagali su mu s ljubavlju. Imaju li takvi ljudi sposobnost raspoznavanja? (Ne.) Tokom nekoliko proteklih godina zalivanja i hranjenja, vaša su se gledišta značajno promenila, zar ne? (Jesu.) Sada kad su vam se gledišta promenila, zar niste relativno principijelni u ophođenju prema raznim tipovima ljudi? (Jesmo.) Zar vaša gledišta i vaši stavovi prema različitim tipovima ljudi nisu drugačiji nego ranije? (Da, drugačiji su.) Pre besede o ovim pitanjima, ljudi nisu imali nikakvu sposobnost raspoznavanja raznih tipova ljudi, smatrajući da je neko dobra osoba sve dok veruje u Boga, da je pripadnik Božje kuće, pa su čak i oni sa lošom ljudskošću smatrani ljudima koje Bog namerava da spase. Posmatrajući to sada, da li je to slučaj? (Nije.) To sada nije slučaj. Dakle, posmatrajući to sada, ima li više dobrih ili loših ljudi? (Mislim da ima više loših ljudi. Ranije sam mnoge ljude posmatrao kao prilično dobre, ali na osnovu Božje besede i na osnovu povezivanja te besede sa ispoljavanjima raznih tipova ljudi, smatram da ima više loših ljudi.) Ranije ste, u najboljem slučaju, imali određenu sposobnost raspoznavanja onih koji su očigledno bezvernici, oportunisti, zli duhovi, prljavi demoni i onih koji bi mogli da izazovu očite prekide i ometanja, znajući da oni nisu dobri ljudi niti da su braća i sestre. Sada, kroz takvu besedu, osim što ste u stanju da raspoznate one sa očiglednim ispoljavanjima, zar u osnovi niste u stanju da sve ljude raspoznajete na osnovu njihovih otkrivanja i ispoljavanja? (Jesmo.) Dakle, nakon takve besede, kad ponovo dolazite u kontakt s ljudima, zar osećaj nije drugačiji nego ranije? (Pomalo je drugačiji. Kad sada dolazim u kontakt s ljudima, usredsređujem se na posmatranje njihovih otkrivanja i na to koja gledišta izražavaju kad se susreću sa stvarima, kako bih procenio jesu li oni reinkarnirani iz ljudi, životinja ili đavola. Počeo sam da se usredsređujem na raspoznavanje ljudi na osnovu njihove suštine i klasifikacije.) To znači da ste naučili da raspoznajete ljude. Možete li onda da raspoznate sebe? (Pomalo.) Ukratko, razgovor u zajedništvu o ovoj temi je koristan za raspoznavanje ljudi. On može da vam pomogne da raspoznate ponašanja i gledišta raznih tipova ljudi i da prozrete suštinu tih ljudi. Na taj način, prema raznim tipovima ljudi ćete se ophoditi u skladu sa načelima, a pri susretu sa nekim posebnim ljudima, događajima ili stvarima, prema njima se nećete odnositi na osnovu predstava i uobrazilja, i moći ćete da dokučite neka osnovna načela za rešavanje problema, čime ćete praviti manje gluposti. Na primer, kad biste ranije viđali neke ljude koji se nenormalno ponašaju ili imaju izopačene misli i gledišta, možda biste pomislili da su takvi ljudi lošeg kova i da nemaju sposobnost shvatanja odnosno da su čuli samo nekoliko propovedi i da im je temelj previše plitak, pa da stoga treba da se potrudite da ih malo više zalivate i da im više pomognete. Sada, kroz razgovor u zajedništvu, pošto ste stekli sposobnost raspoznavanja onih koji su reinkarnirani iz životinja i onih koji su reinkarnirani iz đavola, napustićete te pređašnje glupe postupke i više se nećete baviti zadacima koji ne donose rezultate. Dakle, možete li prema ljudima da se ophodite u skladu sa istina-načelima? (Da, možemo donekle.) Hoće li u vašem praktičnom postupanju biti odstupanja? (Ako suštinu nekog čoveka ne mogu tačno da prosudim, moglo bi da dođe do odstupanja u mom praktičnom postupanju.) U kojim okolnostima bi moglo da dođe do odstupanja u vašem praktičnom postupanju? Pretpostavimo da spoljašnje ponašanje tog čoveka u velikoj meri odgovara predstavama većine ljudi – on može da plati cenu i da sve napusti, često govori ispravne stvari i neretko daje milostinju i drugima pomaže – u smislu ljudskosti, ovaj čovek se smatra dobrim, ali, istovremeno, on naprosto nije normalan i često ispoljava neka ekstremna ponašanja i pokazuje neka natprirodna ispoljavanja – da li biste bili u stanju da takvog čoveka raspoznate? Znate li kako da se prema njemu ophodite? (Samo zahvaljujući Božjoj besedi od prošlog puta znam da je takav čovek jedan od onih koji su reinkarnirani iz đavola.) Njegovu suštinu možeš da okarakterišeš kao đavolsku i tu činjenicu možeš da prozreš, no, da li možeš da odrediš koji je odgovarajući način da se prema njemu ophodiš na osnovu njegovih ispoljavanja u svakodnevnom životu i na osnovu njegovog trenutnog stanja? To obuhvata načela za ophođenje prema ljudima. Dakle, koji je odgovarajući način ophođenja prema ovom tipu čoveka? Ako je stanje njegovog života u osnovi normalno, on nije izazivao ometanja crkvenom radu i nije druge ometao, onda se prema njemu ophodi ispravno – ako može da pruža usluge, dozvoli mu da to čini; ako to ne može i drugima je izazivao ometanja, i većina ljudi je prozrela njegova ispoljavanja i otkrivanja i može da odredi da je njegova suština đavolska, onda nije kasno da s njim postupiš tako što ćeš ga odstraniti. Zar ovo nije načelo? (Jeste.) To je načelo; u svom srcu moraš da budeš načisto s tim. Bez obzira na to kako se s njim postupa kasnije, trenutak mora biti odgovarajući. Pretpostavimo da ga ti prozreš, ali većina ljudi s njim nije bila u kontaktu, a kamoli da ga je prozrela. Ako ga tada direktno okarakterišeš i s njim postupaš bez besede o istini i bez objašnjenja kako da se on raspozna, onda je to ishitreno. I pretpostavimo da nakon što prozreš njegovu suštinu, ti prema njemu počneš da osećaš odbojnost, pa zatim iznalaziš prilike da ga orezuješ ili ga svojim rečima i postupcima uvek napadaš, kao i onda kad besediš o istini – je li to dobar način postupanja? (Nije.) Zašto nije? (Zato što ako se prema njemu ophodimo na ovaj način, većina ljudi neće znati šta se dešava i stvari bi mogla čak pogrešno da razume. Suština tog čoveka se mora otkriti i ogoliti kroz činjenice i tek onda kad ga ljudi raspoznaju biće odgovarajući trenutak da se on razotkrije i analizira odnosno da bude orezan – tada će svi razumeti. Ako taj čovek nije neko ko stremi ka istini, ali ne izaziva ometanja i može i dalje da pruža neke usluge, u tom slučaju treba da mu dozvolimo da pruža usluge. Ako znamo da on nije neko ko stremi ka istini, a ipak ga neprekidno orezujemo, to će se odraziti na obavljanje njegove dužnosti.) Takav način postupanja nije u skladu sa načelima. Pri ophođenju prema onima reinkarniranim iz đavola i onima reinkarniranim iz životinja, čak i ako si, kroz kontakt ili posmatranje u dugom vremenskom periodu, prozreo njihovu suštinu, treba da pokažeš malo mudrosti i da se prema njima ophodiš shodno načelima. U redu je pokazivati mudrost, ali ne smete da kršite načela. Postoji mnogo pojedinosti koje se odnose na ophođenje prema takvim ljudima u skladu sa načelima. Jedna od njih je i ta da čak i ako jasno vidiš da su to ljudi koji imaju odbojnost prema istini, čija je suština đavolska, ne smeš stalno da im pronalaziš mane, da cepidlačiš kako bi ih orezivao niti da ih na svakom koraku razotkrivaš. Oni neće znati šta se dešava; biće im nejasno i neće znati zašto ih orezuješ i napadaš. Takvo postupanje će se odraziti čak i na njihovo obavljanje dužnosti. Makar i da time što radiš ili kažeš u očima drugih ne činiš ništa pogrešno, takvo postupanje ne samo da ne daje rezultate nego čak dovodi do štetnih posledica i nije u skladu sa istina-načelima. Stoga, bez obzira na to s kojim tipom čoveka imaš posla, prema njemu treba da se ophodiš u skladu sa načelima i nepristrasno; nemoj da postupaš na osnovu sopstvenog osećanja. U redu je pokazati malo mudrosti, ali prema tom čoveku moraš da se ophodiš u skladu sa načelima. Takvim se postupanjem, s jedne strane, pridržavaš reda i poštuješ pravila, i manje je verovatno da ćeš izazvati prekide; s druge strane, to takođe dokazuje da imaš bogobojažljivo srce, da ne postupaš nekontrolisano čineći nedela, te da stvari ne obavljaš samovoljno ili nesmotreno shodno sopstvenim namerama. U svom ophođenju prema svakom tipu čoveka, nužno je da imate načela. Bilo da su to đavoli, životinje ili ljudi, prema njima morate da se ophodite u skladu sa načelima. Morate biti u stanju da ove tipove ljudi raspoznate i da dokučite načela za ophođenje prema ljudima. Kad je reč o ovoj stvari, ne treba da imate izopačeno shvatanje, zar ne? (Tako je.) Ne činite ništa što ima prekidajući karakter. Budeš li radio išta što izaziva prekide ili ometanja, onda si previše glup; to nije ono što čovek treba da radi. Je li to jasno? (Jasno je.)

Prethodno smo u zajedništvu razgovarali o ispoljavanjima suština onih koji su reinkarnirani iz životinja i onih koji su reinkarnirani iz đavola, koji pripadaju dvema različitim klasifikacijama. To je ljudima pomoglo da vide da se, iako svi tipovi ljudi imaju ljudski izgled, razlike u njihovoj suštini i njihovoj klasifikaciji mogu raspoznati kroz različite stavove koje oni imaju prema istini. Kakav god da je spoljašnji izgled nekog čoveka – možda neko ima skladne crte lice, deluje prilično prefinjeno i dobrodušno odnosno deluje obrazovano, lepo vaspitano, poseduje status i gracioznost, pa čak izgleda kao da ima dostojanstvo, da je prilično velika, a ne obična osoba – ništa od toga nije osnova da se okarakteriše njegova suština. Kako god da on izgleda, da li je visok ili nizak, debeo ili mršav, koja mu je boja kože odnosno da li je u životu bogat ili siromašan, ništa od toga ne može da pokaže kakva mu je zaista suština. Karakterizacija čovekove suštine se ne može zasnivati na merilima ljudske tradicionalne kulture ili na izrekama o moralnom vladanju, niti se ona može zasnivati na parolama ili čuvenim izrekama poznatih ljudi koje su kroz istoriju ljudi rezimirali ili na zaluđujućim izjavama vladajućih partija. Pa, na čemu onda treba da se zasniva? Da bi procenjivali i određivali suštinu raznih tipova ljudi, ljudi kao osnovu moraju da koriste Božje reči, istinu koju Bog izražava i Božje zahteve prema ljudima. Ljudi se nipošto ne smeju procenjivati na osnovu njihovog spoljašnjeg izgleda, njihovih talenata ili znanja koje su dokučili, i sasvim sigurno ne na osnovu statusa nekog čoveka ili uloge koju on ima u društvu i među ljudima. Svi takvi načini procenjivanja ljudi su pogrešni. Ljudi se moraju procenjivati na osnovu Božjih reči; jedino su Božje reči istina. Kao prvo, to procenjivanje se mora zasnivati na istini; a kao drugo, ono se mora zasnivati na stavu čoveka prema istini i na tome da li on može da shvati istinu. Raspoznavanje suštine čoveka i određivanje njegove klasifikacije najtačnije se može učiniti na osnovu istine. Zasigurno neće biti nikakve greške.

Nakon razgovora u zajedništvu o ispoljavanjima ova dva tipa ljudi – onih reinkarniranih iz životinja i onih reinkarniranih iz đavola – u nastavku treba da razgovaramo o ispoljavanjima onih koji su reinkarnirani iz pravih ljudi. Sada smo stigli da najvažnijeg dela. Oni koji su reinkarnirani iz životinja imaju određena ispoljavanja i karakteristike da to i pokažu, baš kao i oni koji su reinkarnirani iz đavola. Dakle, da li i oni koji su reinkarnirani iz ljudi imaju takođe odgovarajuća ispoljavanja i karakteristike? (Da.) To je sigurno. Pomenuli smo neka od osnovnih ispoljavanja i karakteristika ljudskosti koje poseduju pravi ljudi. Danas ćemo razgovarati o konkretnim ispoljavanjima i karakteristikama onih koji su reinkarnirani iz ljudi. Imajući u vidu to da je klasifikacija ovog tipa osobe čovek, pre zvaničnog razgovora, hajde da prvo razmislimo o tome koje su osnovne karakteristike toga da je neko čovek. Odnosno, na osnovu brojnih godina komunikacije i druženja s ljudima, koje ste karakteristike primetili kog ovog tipa osobe sa klasifikacijom čoveka? Koja su njena ispoljavanja? Izvolite. (Ovaj tip osobe sa klasifikacijom čoveka poseduje savest i razum. Na primer, ako uradi nešto pogrešno ili nekome učini nepravdu ili ako učini nešto čime se krši istina, ta osoba u svojoj savesti oseća prekor.) (Ovaj tip osobe može makar da shvati istinu, voli pozitivne stvari i prezire negativne stvari. Njena savest i njen razum su zdravi.) Biti u stanju da shvatiš istinu jeste relativno visoko merilo. Pre nego što se susretne sa istinom, koje karakteristike ljudskosti poseduje ovaj tip osobe? Koje su karakteristike njenih postupaka, govora i načina na koji se vlada i ophodi prema svetu? Koja su ispoljavanja i otkrivanja normalne ljudskosti koje ona pokazuje? Odnosno, kad s ljudima komunicira i druži se, koja to ispoljavanja pokazuje koja drugima omogućavaju da vide da je ona pozitivna ličnost? (Ta osoba je relativno racionalna, dobrodušna je, ne radi stvari kojima druge vara ili ih povređuje, i nema nameru da druge povređuje.) To što vam pada na pamet jesu ona pozitivna ispoljavanja koja su relativno usklađena s ljudskošću, a to su ispoljavanja dobre osobe u ljudskim mislima. Da budeš dobrodušan, da druge ne varaš niti da ih povređuješ, da se držiš svoje reči, da imaš osećaj odgovornosti, da si sposoban da se s drugima dobro slažeš, da čezneš za pozitivnim stvarima i da prezireš negativne stvari – sve to su neka pozitivna ispoljavanja ljudskosti. Ima li ih još? (Tu je i posedovanje duhovnog razumevanja – sposobnost da se shvate Božje reči.) Posedovanje duhovnog razumevanja nije povezano s ljudskošću, o čemu trenutno razgovaramo. Uglavnom razgovaramo o raznim gledištima ljudi sa ljudskošću u rešavanju stvari, kao i o ispoljavanjima suštine ličnog vladanja i ophođenja prema drugima, o njihovim načelima i minimalnim merilima kad su u pitanju lično vladanje i postupci i tako dalje. Pozitivna ispoljavanja ljudskosti koja ljudi mogu da vide i da nauče su malobrojna. Čini se da su među ljudskim rodom prava retkost oni koji shvataju kako da se vladaju. Nije ni čudo što mnogi kažu da su u ličnom vladanju zakazali. Pogledajte kako glumci u filmovima i televizijskim serijama dočaravaju pozitivne junake – kad treba da otkriju određeno gledište, ispoljavanje ili stav u nekoj stvari, glumci ne znaju kako to da odglume ili izraze i njihovo je shvatanje u toj oblasti prazno. Ako od njih zatražiš da odglume nekog huligana, siledžiju, mafijaškog bosa, prostitutku, raskalašnu ženu ili poznatu ili veliku ličnost, tu ulogu mogu dobro da odglume, dočaravajući svaki gest, svaku reč i svaki postupak tih ljudi, čak i jedan jedini pogled, s krajnjom živopisnošću i preciznošću. Nakon što ih vide u toj negativnoj ulozi, neki gledaoci čak greškom poveruju da su oni zaista loše osobe iz te serije, pa će poželeti da ih udare ako ih ikada budu videli. Neki će ih čak i pljunuti. Vidite kako su živopisno dočarali svoju ulogu, tu lošu osobu su zaista oživeli. A kad je reč o tome da se odglumi neka dobra osoba? Mogu li ljudi da dobiju nekakvo nadahnuće iz njihovog izvođenja, saznajući kako da budu osoba s ljudskošću? Takvih glumaca zaista nema. Kad je reč o tome kako da se bude osoba s ljudskošću, ljudski rod je prazan. Ne samo da su scenaristi i režiseri prazni, već je i publika prazna – niko ne shvata šta znači imati ljudskost. Pa se stoga u filmovima i televizijskim serijama ljudskost dočarava s krajnjom ispraznošću. Na primer, kad glumac glumi pripadnika Komunističke partije koji neposredno pred smrt zatvara oči, gledaoci kažu: „On sasvim sigurno još uvek nije mrtav, nije platio svoju partijsku članarinu!” I zaista, nije prošao ni sekund, a on otvara oči i drhteći vadi nekoliko novčića iz džepa i kaže: „Ovo je moja partijska članarina. Ne mogu da dugujem partiji. Neka partija bude mirna. Kad pređem na drugu stranu, i dalje ću biti odan partiji, nepokolebljivo, čak i do smrti!” I tek onda umire. Osoba s ljudskošću je na ovaj način dočarana u filmovima i televizijskim serijama. U očima publike, to je zapravo potpuno isprazno. U stvarnom životu takvi ljudi ne postoje i ljudima je vrlo teško da to postignu. Ljudski rod stoga naprosto ne razume šta je prava ljudskost i ljudima je vrlo teško da definišu merilo ljudskosti. Ili je to merilo postavljeno previsoko i krajnje je šuplje, ili ljudi nemaju pojma i postavljaju ga proizvoljno. U stvari, ljudskost koju poseduje pravi čovek je sasvim jednostavna. Na koji način je jednostavna? Ona je nešto što ti je dostižno, nešto što možeš da postigneš. Šta znači to da ti je dostižna? To znači da je ona veoma praktična, vrlo stvarna, veoma objektivna, nimalo šuplja. Pošto je ona veoma objektivna i praktična, ljudi smatraju da je sasvim obična i da uopšte nije vredna pomena, a još manje smatraju da su ta ispoljavanja ono što ljudski rod treba da pokaže. Ovaj ljudski rod se zalaže za stvari koje su veličanstvene, uzvišene i impresivne. Mnogi ljudi ne samo da ne poseduju ispoljavanja prave ljudskosti, već ih ujedno preziru zato što su ispoljavanja normalne ljudskosti veoma praktična, veoma obična, vrlo uobičajena, pa umesto toga teže znanju i poštuju ga. Ovim se u celom društvu oformio zli trend, i to onaj koji ispoljavanja istinskog čoveka prezire i na njih gleda s visine. Čak ni ona osoba koja zaista poseduje ljudskost ne smatra da ovakvo lično vladanje znači da je ona istinski čovek ili osoba s ljudskošću. Naprotiv, ona traga za tim da postane takozvana plemenita i izvanredna osoba za koju se zalažu zli trendovi društva. Time se poriče i prikriva ljudskost-suština koju poseduju neki ljudi koji imaju ljudskost. Šta ovde znači reč „prikriva”? Ona znači da te niko ne smatra osobom s ljudskošću. Znači da, čime god se ti bavio, ostali te isključuju i na tebe gledaju s visine, kao i to da među ljudima za tebe nema mesta da upotrebiš svoje talente, nema mesta da govoriš i nema prilike da iskažeš svoje vrline. „Poricati” znači da među iskvarenim ljudskim rodom tvoja normalna ljudskost naprosto nije vredna pomena. Posedovanje ljudskosti nije nešto što ljudski rod zagovara. Šta on zagovara? Ljudski rod zagovara to da se s masom poigravaš, da budeš spretan igrač, da laskaš i ulaguješ se, da lažeš i obmanjuješ, da budeš u stanju da kažeš bilo šta ma koliko to zvučalo odvratno sladunjavo ili suprotno tvojim pravim osećanjima. To što govoriš istinu neće te odvesti nikud u ovom društvu. Koliko god da je dobra tvoja ljudskost, ovo društvo se za nju ne zalaže i poricaće je. Ako kažeš neke pozitivne, pravedne ili pravične stvari ili reči koje dolaze iz savesti, ako kažeš neke racionalne stvari dok zauzimaš svoje pravo mesto, ljudi će te izopštavati, poricati i omalovažavati. Ima čak i nekih koji će ti se rugati, ismevati te, ponižavati, a zatim će okupiti sve rđave snage i sile da te napadnu i izopšte, da bi te na kraju naveli da se osećaš suviše posramljeno da bi pokazao lice, da bi te naveli da sebe porekneš. Na kraju ćeš pomisliti: „Ništa ne valjam, ne mogu da se prilagodim društvenim trendovima, niti ovim ljudima. Ne znam kako da sprovodim zavere, ne umem da smišljam spletke ili smicalice, pa mi je veoma teško da među ovim ljudima preživim.” Počinješ da se osećaš krajnje inferiorno, da se osećaš nesposobnim da se među te ljude uklopiš. Ti zapravo nisi u stanju da usvojiš njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, njihove metode i načine za rešavanje stvari i njihov način opstanka. Nakon što te ovaj zli trend i ovi zli ljudi poreknu, ti poričeš sopstvenu ljudskost, a zatim svim raspoloživim sredstvima nastojiš da im se prilagodiš, da ih slediš, da se uklopiš u društvo, da se uklopiš u ove zle ljude i da se uklopiš u ovaj zli trend. Nastojiš da oponašaš kako drugi koriste smicalice, intrige i spletke i takođe pokušavaš da oponašaš kako drugi izgovaraju laskave reči, odvratne sladunjavosti i reči suprotne njihovim pravim osećanjima. Međutim, ma koliko da nastojiš da te stvari oponašaš i ma koliko da se jako trudiš, u krajnjoj liniji, osećaš da to nisu reči koje želiš da kažeš niti da su to stvari koje želiš da uradiš. Svaka reč koju izgovoriš suprotna je tvojim pravim osećanjima i zbog svake stvari koju uradiš u svojoj savesti osećaš prekor; osećaš da to nije ono što treba da kažeš ili da uradiš. Tako živiš iz dana u dan, noseći masku. Iako u smislu ponašanja, govora ili nekih misli i gledišta deluje kao da si se uklopio u ovaj zli trend i kao da si se uklopio u ovaj iskvareni ljudski rod, duboko u sebi osećaš bol, potisnutost i ogorčenost. Nakon što doživiš takvo životno iskustvo, počinješ da čezneš za pravičnim i pravednim ophođenjem, za pozitivnim stvarima i za svetlošću. Dakle, koje karakteristike ljudskosti poseduje takva osoba, a koje joj omogućavaju da među drugim ljudima i zlim trendovima ima takva osećanja i takva iskustva? Stvar je zapravo veoma jednostavna: kad poseduje ljudskost-suštinu savesti i razuma, ta osoba će dok živi među ljudima imati takva iskustva.

Savest i razum su dve najosnovnije stvari koje bi trebalo da poseduju oni sa ljudskošću. Iako je o ove dve stvari više puta raspravljano, one su za ljude izuzetno važne i ujedno su najvažniji kriterijumi za procenjivanje da li je neki čovek klasifikovan kao ljudsko biće. Na šta se, konkretno, odnosi savest? Prethodno sam rekao da je savest sposobnost koja nastaje u ljudskom srcu, da ona postavlja određene zahteve prema ljudima i da se prvenstveno ispoljava u načelima ličnog vladanja i minimalnim merilima za lično vladanje. Konkretno, nečije uverenje u pogledu ličnog vladanja, njegova načela za lično vladanje i ophođenje prema svetu i otkrivanja njegove ljudskosti mogu da dokažu da li taj čovek ima ili nema savest. Upravo sada, kad sam pitao na šta se savest konkretno odnosi, vi niste mogli da odgovorite. Usredsređujete se jedino na ono što smatrate dubokim istinama, ali kad je reč o istinama ove vrste, smatrate da su one previše male, suviše obične i suviše beznačajne da bi bile vredne pomena, pa na njih naprosto ne obraćate pažnju i ne shvatate ih ozbiljno. Ako neki čovek ima savest, to znači da njegova ljudskost poseduje dve karakteristike: jedna je čestitost, a druga dobrota. Na osnovu spoljašnjeg izgleda nekog čoveka možda nećeš moći da zaključiš da li je on dobar ili nije, ali ako je čovek dobrodušan, to ćeš znati čim s njim počneš da se družiš. Koja je osnova za procenjivanje toga da li je neki čovek čestit? To su njegova načela za lično vladanje i ophođenje prema svetu. Ako je taj čovek izdajnički nastrojen, lukav, podmukao, prevejan, te spletkari i nedokučiv je u načinu na koji se vlada i ophodi prema svetu, onda taj čovek sasvim sigurno nije čestit. Ako je način njegovog vladanja i ophođenja prema svetu veoma jednostavan, veoma direktan, veoma neposredan, ako se drugima obraća sasvim otvoreno, ne prepušta se nepoštenju ili lažljivosti kad dolazi u kontakt s ljudima, ako govori i postupa bez ikakvih laži – crno naziva crnim a belo belim, vrlo jasno pravi razliku među tim stvarima – može da se pridržava pozitivnih stvari i ne pravi kompromise sa zlim silama, onda je taj čovek prilično čestit. Ako je čovek i čestit i dobar, onda taj čovek ima savest, on poseduje minimalne karakteristike ljudskosti. Još jedna karakteristika ljudskosti jeste razum. Razum je takođe pojam i tema o kojima često raspravljamo, ali niko nikada nije izričito definisao šta je razum. Šta je obuhvaćeno razumom i kakva ispoljavanja predstavljaju ispoljavanja posedovanja razuma – da li vam je to jasno? Većini ljudi to nije naročito jasno; njihovo shvatanje u ovoj oblasti i dalje je relativno neodređeno. Dakle, šta znači imati razum? To znači biti u stanju da kažeš ono što treba reći i da uradiš ono što treba uraditi i da pritom zauzmeš ispravan stav; to je posedovanje razuma. Ako si čovek sa ljudskošću, onda će tvoj govor i tvoji postupci biti odmereni. Znaćeš koje reči treba da kažeš, koje stvari treba da uradiš, kakav treba da ti bude stav dok te reči izgovaraš i koji način govora treba da koristiš da bi izrazio određenu stvar, unutar trenutnog okruženja i na osnovu svog identiteta i statusa. U svom srcu ćeš imati merila i umerenost za te stvari. Odnosno, tvoj razum će biti u stanju da reguliše tvoje reči i ponašanje, čineći tvoje reči i ponašanje primerenim, tako da će ih drugi spolja videti kao racionalne i odmerene, a tvoj govor i tvoji postupci biće ispravni i ljudima poučni. Bez obzira na to da li su, u smislu tvog kova, nivoa tvog obrazovanja, odnosno tvojih godina, reči koje kažeš i stvari koje radiš u potpunosti prikladne ili nisu, ti ćeš u svom srcu makar imati granice, merilo koje te drži pod kontrolom, omogućavajući ti da govoriš i postupaš u racionalnom stanju. To znači imati razum. Bez obzira na to sa kim se čovek sa razumom susreće – sa nekim bogatim ili siromašnim ili sa nekim sa statusom ili bez njega – njegov govor i njegovi postupci ni u jednoj situaciji nisu ograničeni time da li je on dobro ili loše raspoložen, niti on razmatra to da li mu je ta stvar korisna ili nije; u svom srcu on uvek ima uzdržanost, merilo ili granicu koji služe tome da ga regulišu. On neće namerno iznositi izvrnute argumente, niti će biti nerazumno problematičan. Čak i ako je ponekad ljut i u sebi vrlo uznemiren, pa njegov izbor reči nije sasvim prikladan, stvari koje govori ne predstavljaju izvrnute argumente niti zablude; naprotiv, one su kako treba i drže vodu. Šta znači to da „drže vodu”? To znači da čak i ako to što on kaže nužno ne odgovara istini, u očima većine ljudi, to „rezonovanje” može da se održi; generalno se prepoznaje kao nešto ispravno i niko mu se ne protivi. Takav čovek jeste neko s razumom.

Oba ova aspekta, savest i razum, jasno su objašnjena. Dva glavna ispoljavanja posedovanja ljudskosti jesu sledeća: jedno je posedovanje savesti, a drugo je posedovanje razuma. Recite Mi, jesu li ova dva aspekta šuplja ili nisu? (Nisu.) Zar nisu veoma stvarna? (Jesu.) Ona su vrlo stvarna i nisu šuplja. Pa, zašto ih ljudski rod onda ne zagovara? Zato što čovek sa savešću poseduje čestitost i dobrotu, a čestiti i dobri ljudi se, među zlim trendovima i među zlim, iskvarenim ljudskim rodom, smatraju odbojnim, kao i izuzetno beznačajnim i svi na njih gledaju s visine. Ako si čestit i dobar čovek, ljudi će te zapravo čak i ispitivati: „Koja je svrha toga što si čestit i dobar? Poseduješ li znanje? Imaš li društveni status? Da li u društvu imaš ugled ili moć?” Ti kažeš: „Nemam nikakav ugled niti moć; samo sam donekle čestit i dobar čovek.” Svi ljudi će ti se smejati i s gnušanjem te odbaciti. U njihovim očima, to što imaš savest, i to što si čestit i dobar ne predstavlja kapital – bez znanja, statusa i ugleda, ili bez moći, u društvu nećeš ništa postići. Oni kažu: „Imaš savest, međutim, koliko savest vredi? Šta umeš da radiš? Možeš li da koristiš intrige i spletke ili da obmanjuješ ljude? Možeš li da osvojiš ljudska srca i da stekneš ljudsku naklonost?” Ne možeš ništa od toga. Ako poseduješ savest, ako poseduješ čestitost i dobrotu – ova dva aspekta ljudskosti – ti onda nećeš biti zainteresovan za te stvari koje se nalaze u zlim društvenim trendovima, te trendove nećeš slediti, pa u društvu nećeš nikud dospeti i ljudi će te izopštavati. Zašto će te izopštavati? Budući da većina ljudi poštuje zle trendove i zli trendovi su preovladali u društvu – budeš li postupao shodno svojoj savesti i sve u svakom aspektu budeš nepristrasno rešavao, onda ćeš u očima drugih biti neprilagođen i oni će te izopštiti. Ako, u crkvi, možeš da se osloniš na svoju savest i da se u svom govoru i svojim postupcima pridržavaš istina-načela, pa se usudiš da razotkriješ i analiziraš zle ljude, onda će oni koji su od đavola izgubiti svoje uporište i biće otkriveni; njihove intrige i spletke, kao i njihova sotonska priroda koja mrzi istinu, biće sasvim ogoljeni. Prema tome, ti ljudi koji su od đavola naročito se plaše da u crkvi ima onih koji se pridržavaju istina-načela. Kad god vide nekoga ko shvata istinu, oni ga izopštavaju i potiskuju, pošto se veoma plaše da će oni koji shvataju istinu ustati da ih razotkriju, usled čega će ovi biti otkriveni i uklonjeni. U takvom ponašanju pokreće ih njihova sotonska priroda. U Božjoj kući, oni koji su od đavola ne mogu da budu postojani, upravo zato što u Božjoj kući istina ima moć, Bog je taj koji ima moć. Međutim, stvari su drugačije u svetu nevernika. Budući da u svetu preovlađuju ateizam i zli trendovi, među zlim trendovima i među zlim, iskvarenim ljudskim rodom ljudi sa ljudskošću ne mogu da pronađu svoje uporište. U međuvremenu, oni koji su u svojim taktikama nemilosrdni, koji su podmukli i lukavi često su vođe, oni koji se ističu, takozvana elita među ljudima. Bez obzira na svoj kov, svoje darove, vrline ili talente, čovek sa ljudskošću je izopšten i nema mogućnost da napreduje. Dokle god on bude govorio nekoliko poštenih reči ili nepristrasno rešavao stvari, ti zli ljudi i đavoli će ga mučiti. Prema tome, ovaj zli ljudski rod, koji je od đavola, na savest se ne obazire; samo oni s ljudskošću poseduju savest. A kad je reč o razumu, ispoljavanje posedovanja razuma je u tome da šta god nekog čoveka zadesi, on prema tome može da se odnosi racionalno, da govori i postupa pravedno, on neće postupati shodno svojim osećanjima ili svom ugledu ili statusu, i neće druge prisiljavati niti ih sputavati. U stanju je da se prema nekoj stvari odnosi racionalno: ako je tačna, tačna je; ako je netačna, netačna je; ako je ispravna, ispravna je; ako je pogrešna, pogrešna je. On stvari procenjuje nepristrasno i radi ih pravedno, u skladu sa načelima i ne prelazi moralne granice ljudskosti. To je ispoljavanje posedovanja razuma. Te dve stvari, savest i razum, u društvu ne opstaju, posebno u zlim zemljama i među zlim trendovima, gde još i manje opstaju i gde su neodržive. Međutim, savest i razum jesu upravo dve glavne karakteristike koje normalna ljudskost poseduje, i ujedno su karakteristike koje bi ljudski rod trebalo da ima. Pravi si čovek jedino kad poseduješ te dve karakteristike. Ako si čovek sa savešću i ljudskošću, onda ćeš, pre svega, biti naročito principijelan u načinu svog vladanja i moći ćeš prema ljudima da se ophodiš na relativno pravedan način. Kakav god da je tvoj odnos sa nekom osobom odnosno bez obzira na to da li te je ona povredila, prema njoj možeš da se ophodiš ispravno i da je objektivno procenjuješ. To je čestitost, karakteristika ljudskosti. Osim toga, ako poseduješ dobrotu, još jednu karakteristiku ljudskosti, u tom slučaju ćeš imati određenu granicu u postupanju s ljudima ili u obavljanju stvari, a ona će moći da te obuzda da govoriš ili postupaš protivno svojoj savesti. Na primer, zli ljudi uvek govore izvrnute reči i izražavaju izvrnute argumente, izokreću crno i belo i izvrću činjenice. Svakome ko je za njih štetan, ko ih je povredio ili ih je napao, oni zameraju i iznalaze prilike da tu osobu muče i da joj se osvete. Međutim, kad je reč o čoveku s ljudskošću, budući da on poseduje čestitost i dobrotu, koji su sastavni delovi savesti, čak i ako ga je neko povredio ili prevario, te poželi da mu uzvrati i osveti mu se, i u trenucima plahovitosti bi mogao da kaže nešto grubo poput „Mrzim ga do srži!”, nakon što mu se ukaže prava prilika za osvetu, njemu će srce smekšati i on će popustiti; on sebe ne može da natera da to učini, nema srca za to. I posle nekog vremena, on tu mržnju više ne može da prizove. Takav je neko ko je dobar čovek. Ako te je neko prevario ili povredio, pa ti se ukaže prilika za osvetu, prilika da vidiš kako tvoj neprijatelj trpi kaznu i odmazdu, da li bi bio u stanju da stupiš u akciju i preduzmeš stvari da mu se osvetiš? U trenutku ogorčenosti, mogao bi da kažeš: „Sasvim sigurno ću mu se osvetiti! On je krajnje užasan i nemilosrdan!” Međutim, kad se prilika za osvetu zaista ukaže, ti ne možeš da se nateraš da to i uradiš. Reći ćeš: „Ma, zaboravi na to, bilo je to tako davno. Stavljam tačku na to.” Nećeš tu stvar ganjati beskonačno, niti ćeš istrajavati u tome da vidiš kako tvoj neprijatelj trpi kaznu ili kako ga sustiže neki loš kraj. Nećeš živeti s neprekidnom mržnjom u svom srcu; posle nekog vremena, ta mržnja će splasnuti. Ovo je ispoljavanje posedovanja dobrog srca. Dobrota je karakteristično ispoljavanje čoveka koji ima savest, a ujedno je karakteristika nekoga ko je klasifikovan kao čovek. Naravno, u očima nekih ljudi, dobrota je slabost. Neki nevernici bi čak mogli da pomisle da si beskičmenjak, pa će te još i provocirati, govoreći: „Moraš da budeš nemilosrdan i hladnokrvan. Kad ti se ukaže prilika za osvetu, treba da mu vratiš milo za drago, da ga pokoriš sebi i da svog neprijatelja ubiješ rođenim rukama.” Ali ti razmišljaš: „Ubijem li svog neprijatelja rođenim rukama, zar time ne bih učinio zlo? Njegov život nema uticaja na mene; uradio je samo jednu stvar kojom je prešao granicu i povredio me, ali je sve to u prošlosti.” S vremenom, ti otkrivaš da ga više ne mrziš. Neki ljudi ti govore da si prevelika kukavica, da nisi dovoljno nemilosrdan. A i tebi samom je to zbunjujuće: „Zašto ne mogu da budem nemilosrdan? Zašto sam prema svojim neprijateljima uvek popustljiv i nisam u stanju da im zamerim?” U očima nekih ljudi, imati dobro srce je slabost ljudskosti. Ali u stvarnosti, to je karakteristika ljudskosti, zar ne? (Jeste.)

Nećemo detaljnije razmatrati savest i razum, te dve važne komponente karakteristika ljudskosti. Hajde da razgovaramo o druga dva, najkonkretnija aspekta koja se lako previde ili kojih ljudi nikada nisu bili svesni. Kažemo li samo da neki čovek poseduje savest i razum ljudskosti, ljudima to deluje relativno uopšteno i biće vrlo teško odrediti koje stvari koje je neki čovek uradio ili koja ispoljavanja koja on ima pokazuju da on zaista ima savest i razum, i neće biti lako proceniti da li on zaista ima normalnu ljudskost. Prema tome, u zajedništvu nećemo razgovarati iz ugla konkretnih ispoljavanja savesti i razuma, već iz ugla druga dva aspekta. Odnosno, ako neki čovek poseduje ljudskost-suštinu, tada on, pre svega, može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno i, osim toga, ujedno zna šta je tačno a šta netačno. To da li neko poseduje ta dva aspekta dovoljno je da pokaže da li on poseduje savest i razum. Time se na konkretniji način detaljno analizira da li nečija ljudskost poseduje savest i razum. Tek kad neki čovek poseduje ta dva aspekta – da raspoznaje ispravno u odnosu na pogrešno i da zna šta je tačno a šta netačno – to zaista pokazuje da on poseduje savest i razum ljudskosti. Ako ta dva aspekta ne poseduje, u tom slučaju njegova je tvrdnja da ima savest i razum lažna i nije usklađena s činjenicama. Hajde da prvo pogledamo sposobnost da se raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. „Raspoznati” znači razumeti, znati, biti svestan i shvatati. Šta znače „ispravno i pogrešno”? Ispravno i pogrešno se odnose na pozitivne i negativne stvari. Šta onda znači znati šta je tačno a šta netačno? Na primer, „Bog je stvorio ljudski rod.” Da li je ova izjava tačna ili netačna? (Tačna je.) „Ljudski rod je evolucijom nastao od majmuna.” Da li je ova izjava tačna ili netačna? (Netačna je.) Ako možeš da raspoznaš i prosudiš koja su gledišta tačna a koja netačna, to označava poznavanje toga šta je tačno a šta netačno. Đavoli kažu: „Ljudski rod je evolucijom nastao od majmuna.” Nakon što to čuješ, ti kažeš: „To nije tačno. Bog je stvorio ljudski rod.” U tom slučaju, po ovom pitanju ti nisi smeten i znaš šta je tačno a šta netačno. Postoji li onda razlika između tačnog i netačnog, s jedne strane, i ispravnog i pogrešnog, s druge? (Postoji.) „Bog ima suverenost nad sudbinom celog ljudskog roda.” Da li je ova izjava tačna ili netačna? (Tačna je.) „Ljudski rod drži sudbinu u svojim rukama.” Da li je ova izjava tačna ili netačna? (Netačna je.) „Koliko dugo će čovek živeti zavisiće od toga kako brine o sebi i svom zdravlju.” Da li je ova izjava tačna ili netačna? (Netačna je.) „Čovekov životni vek je određen od Boga.” Tačno ili netačno? (Tačno.) Sada znate šta znači znati šta je tačno a šta netačno, zar ne? (Da.) Hajde da sad pogledamo šta znači raspoznavati ispravno u odnosu na pogrešno. Na šta smo upravo rekli da se odnosi „ispravno i pogrešno”? (Na pozitivne i negativne stvari.) Na primer, biti poštena osoba – je li to pozitivna ili negativna stvar? (To je pozitivna stvar.) A šta je sa izjavom „Svet se vrti oko novca”? (To je negativna stvar.) Ko može da navede još neki primer? (Savršeno je prirodno i opravdano da ljudi obožavaju Boga. To je pozitivna stvar.) A šta je onda sa paljenjem tamjana i obožavanjem Bude? (To je negativna stvar.) Traganje za istinom pri obavljanju stvari. (To je pozitivna stvar.) Slediti sopstvenu volju i donositi jednostrane odluke u svemu što radiš. (To je negativna stvar.) Ti znaš koje su stvari pozitivne a koje negativne i možeš takođe da prosudiš koja su gledišta tačna a koja netačna – to nazivamo sposobnošću da se raspozna ispravno u odnosu na pogrešno i da se zna šta je tačno a šta netačno. Kad imaš ovaj uvid i shvatanje i poseduješ sposobnost da u svom srcu te stvari raspoznaš – to ukazuje na to da si neko sa kvalitetom ljudskosti. Sposobnost da se raspozna ispravno u odnosu na pogrešno i da se zna šta je tačno a šta netačno znači da unutar čovekove ljudskosti postoji urođena sposobnost da prepozna neke pozitivne i negativne stvari. Osim toga, u njegovom srcu takođe postoje izvesna svest i izvesno osećanje o tome da li su određene stvari tačne ili netačne. Čak i da taj čovek nije čuo istinu niti je razume, njegova ljudskost poseduje takvu sposobnost raspoznavanja. Makar i da on to ne može da izrazi, u svom srcu zna koje su stvari pozitivne a koje negativne, i zna da su negativne stvari netačne. Tim bolje ako u svom srcu on takođe ima osećaj gnušanja i te stvari može da odbaci i da ih ne sledi. Kad ne razume istinu, čak i ako pozitivne i negativne stvari ne može jasno da raspozna, on u svom srcu ima različita osećanja i različite načine ophođenja prema pozitivnim i negativnim stvarima. Na primer, u vezi sa nekim zlim trendovima u društvu, kad te zle trendove vide, ljudi s ljudskošću u svom srcu osećaju ogromno gnušanje. Oni osećaju da te stvari nisu pravi put, da nisu pozitivne stvari i da nisu stvari kojima bi ljudi trebalo da streme ili da ih čine. Uprkos činjenici da, kao neko ko živi u ovom društvenom okruženju, ti ljudi nemaju izbora osim da slede zle trendove, duboko u sebi oni ih preziru. I dok ih preziru, oni ujedno traže svaku mogućnost da iz tog okruženja pobegnu ili smišljaju svaki mogući način da ga izbegnu i da te zle trendove odbace.

Za čoveka je veoma važno da raspoznaje ispravno u odnosu na pogrešno. Pošto se ispravno i pogrešno odnose na pozitivne i negativne stvari, koje od stvari biste naveli kao pozitivne, a koje kao negativne? (Verovanje u Boga, sleđenje Boga, obožavanje Boga, pokoravanje Bogu, kao i to da se izvršava sopstvena dužnost i da se bude poštena osoba – sve to su pozitivne stvari. Laganje i obmanjivanje, opiranje Bogu, buntovništvo protiv Boga, izdaja Boga – to su negativne stvari.) (Pozitivne stvari prvenstveno dolaze od Boga i usklađene su sa istinom. Na primer, razni rezultati ostvareni Božjim delom, kao i to da ljudi istinski poznaju Božju narav i suštinu, sve su to pozitivne stvari i sve su usklađene sa istinom.) Nemojte zamišljati pozitivne stvari tako šupljim ili tako uzvišenim. U stvarnosti, pozitivne stvari su razni pozitivni i ispravni ljudi, događaji i stvari koji su ljudima korisni. Pozitivna stvar je sve ono što je ljudima korisno, sve što koristi njihovom normalnom životu, a ne donosi mu štetu. Na primer, da li su prirodna pravila i zakoni pozitivne stvari? (Jesu.) Božje reči su sve redom istina i sve su pozitivne stvari; sve što se odnosi na istinu jeste pozitivna stvar. Božja opskrba ljudskog roda životom i istinom, kao i sadržaj Božjeg dela upravljanja ljudskim rodom i njegovog spasavanja, jesu pozitivne stvari koje su povezane s istinom. Svi Božji zahtevi prema ljudima, svaka reč Božja, načela praktičnog postupanja za razne istine – sve to su pozitivne stvari. Osim Božjeg dela upravljanja ljudskim rodom, postoje i mnoge druge pozitivne stvari koje su korisne za ljudski opstanak i koje ljudima nisu štetne. Možete li da ih vidite? Možete li da ih prepoznate? Možete li da ih prihvatite i odobrite iz dubine svog srca? Možete li da ih se pridržavate, da im se prilagodite i da ih sledite? Na primer, jesu li zakoni četiri godišnja doba pozitivne stvari? (Jesu.) U proleće, postaje sve toplije i cveće cveta, sve stvari rastu i ožive, a led i sneg se tope. Je li to pozitivna stvar? (Jeste.) U leto, sunce žarko sija, njegovi zraci prže i sve stvari brzo rastu, kupajući se u sunčevoj svetlosti. Je li to pozitivna stvar? (Jeste.) U jesen, vrelina koja prži postepeno ustupa mesto vedrom nebu i svežem vazduhu; razne biljke postepeno sazrevaju, donoseći semenje i plodove, spremne za berbu. Je li to pozitivna stvar? (Jeste.) U zimu, temperatura naglo pada, vreme postepeno postaje hladno, a ponekad pada sneg. Iako nije tako prijatno, udobno ili komotno kao u druga godišnja doba, tokom zime sve stvari mogu da očuvaju svoju energiju, a ljudski rod se takođe odmara i oporavlja. Pa, je li ovaj zakon onda pozitivna stvar? (Jeste.) U zoru, ševe pevaju, ptice ranoranilice cvrkuću, podsećajući ljude da je jutro i da je vreme za ustajanje, da moraju da počnu da rade za život, za sredstva za život i za neprekidni opstanak ljudskog roda. Da li je to pozitivna stvar? (Jeste.) Ljudski rod ustaje na poziv ptica ranoranilica i ševa i započinje svoj dnevni rad. To je pozitivna stvar. Noću, razni insekti i stvorenja, u skladu sa svojim sopstvenim zakonima, prepuštaju se svakojakim aktivnostima – neki izlaze da traže hranu a neki drugi počinju da se oglašavaju. U tom trenutku, ljudski rod se smiruje i tone u san. Slušajući cvrkut cvrčaka, ispraćen dozivanjem raznih stvorenja i njihovim noćnim aktivnostima, ljudi tonu u zemlju snova, spavaju tako slatko, tako blaženo i spokojno. Da li je ovo pozitivna stvar? (Jeste.) Za ljude, sve ove pozitivne stvari jesu one koje se često dešavaju. Možeš da primiš njihove razne znakove i signale, a možeš i da osetiš koristi koje one donose u tvoj život, kao i razne promene i uticaje koje ti donose dok živiš. Ako ispravno reaguješ na postojanje raznih pozitivnih stvari oko sebe i ispravno ga shvataš, te ako imaš ispravan način da se odnosiš prema tim pozitivnim stvarima, to pokazuje da si čovek koji donekle razume ispravno i pogrešno, da reaguješ na životno okruženje sačinjeno od svih stvari koje je stvorio Bog, da si prema njemu osetljiv i da ga zapažaš, kao i da imaš srce koje je zahvalno prema uticaju svih tih stvari oko tebe ili prema tome što te one prate u životu. To pokazuje da možeš da osetiš da su Božje postojanje i sve stvari koje je On stvorio tako neporecivo stvarni, da osetiš koristi svih stvari za sebe i njihov uticaj na tebe u raznim aspektima. Ako možeš da dobiješ takve poruke i imaš ta osećanja, onda si čovek koji može da razume razliku između ispravnog i pogrešnog i koji poseduje ljudskost. Možeš ispravno da shvatiš pozitivne stvari, možeš da im se prilagodiš, da ih se pridržavaš i da naporedo s njima postojiš. I nije samo stvar u tome da ti te stvari nisu odbojne; naprotiv, budući da veruješ u Boga i da razumeš neke istine, čak si sve više uveren u to da sve te pozitivne stvari potiču od Boga, od Stvoritelja, i možeš da budeš zahvalniji zbog postojanja tih pozitivnih stvari. Shodno tome, u svom srcu osećaš odbojnost i gnušanje prema negativnim stvarima. Dakle, koje su neke od negativnih stvari? (Zagađivanje životne sredine, prekomerna ekstrakcija prirodnih resursa.) Uništavanje i zagađivanje životne sredine, neselektivna seča šuma, prekomerna ekstrakcija i eksploatacija prirodnih resursa – sve to su negativne stvari. Osim toga, za koje još stvari smatrate da su negativne i koje od njih izazivaju očigledno gnušanje u vašem srcu? Ljudski rod uvek želi da pobedi prirodu – je li to pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Na primer, neka mesta često pogađaju uragani, pa neki ljudi uvek razmišljaju: „Ovi uragani svuda podižu prašinu, uništavajući kuće i polja. Moramo da damo sve od sebe da izgradimo zid i da ih zaustavimo, kako bismo pokazali da je ljudska tehnologija napredna i da su ljudske sposobnosti postale snažnije.” Je li to pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Nakon što ovo čujete, kako se u svom srcu osećate? (Osećam da ljudi precenjuju svoje sposobnosti.) Upravo je tako. Neka mesta su prekrivena ogromnim pašnjacima, pa neki ljudi kažu: „Stočari žive nomadskim životom na pašnjacima, pa tokom cele godine jedva da pojedu neki pristojan obrok. Po pola godine su uvek napolju, na otvorenom, čuvajući stoku i ovce na pašnjacima. Kada će doći kraj tim teškim danima? Moramo da pronađemo načine da poboljšamo život stočara, da travnate površine i pašnjake pretvorimo u zgrade i gradove, kako stočari više ne bi morali da preživljavaju čuvajući stoku. Tada će uživati u boljem životu i biće zahvalni zemlji i državnim organima.” Je li ovo pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Možete li da osetite da bi učiniti takvo nešto bila negativna stvar? Da se travnate površine pretvore u zgrade i gradove – to su pogrešna misao i pogrešno gledište; takvo praktično postupanje je tako apsurdno! Ovu stvar ne možete da prozrete, zar ne? Razmišljate: „To je posao državnih organa, mi tu ništa ne možemo” i u vezi s tim ništa ne osećate. Osim toga, ljudski rod neprekidno čini napore da istraži svemir, želeći uvek da ode na Mesec, da istraži Mars i Jupiter. Želi čak da istraži Sunce, no, budući da je temperatura Sunca previsoka, tamo ne može da ode. Ljudi zato izrađuju svemirske letelice da prevaziđu Zemljinu gravitaciju i odlete na Mesec i Mars. Je li to pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) To je negativna stvar. Dakle, ima li ijedne pozitivne stvari koja je u vezi sa naukom? Ima li ijedne tvrdnje koja je pozitivna i usklađena sa prirodnim zakonima svih stvari koje je stvorio Bog? (Neki alati izumljeni i proizvedeni naučnim sredstvima, poput računara, mogu da poboljšaju naš radni učinak. To su pozitivne stvari.) To nisu ni pozitivne ni negativne stvari. To su samo alati. Oni se ne odnose na konkretnu misao, teoriju ili argument. Pozitivne i negativne stvari o kojima razgovaramo odnose se na suštinu i osnove stvari, kao i na motive u pozadini raznih naučnih istraživačkih projekata koje sprovodi ljudski rod. Na osnovu toga utvrđujemo da li je nešto pozitivno ili negativno. Dakle, koje još negativne stvari postoje? (U današnje vreme, ljudski rod ne poštuje zakone razvoja svih stvari, već naučna sredstva koristi da te zakone promeni. Na primer, kokoške se hrane hranom obogaćenom hormonima i spremne su za prodaju u roku od trideset dana, a povrće i voće se gaji kad mu nije sezona. Deluje kao da su nauka i tehnologija uznapredovale, ali se time krše zakoni razvoja svih stvari i zadovoljava se ljudska želja za hranom. To je negativna stvar.) To je negativna stvar. Neki ljudi žele da pokore tigrove i lavove. Vide da tigrovi izgledaju zastrašujuće – ljudi se prestrave čak i kad tigar zevne – pa žele da ih pokore, a zatim im iščupaju očnjake i te tigrove drže u svom dvorištu, primoravajući ih da im poput pasa čuvaju kuću. Je li ovo pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) To je negativna stvar. Sve što ljudi rade i razne stvari koje osmišljavaju u potrazi za telesnim uživanjem koristeći razna naučna sredstva i kršeći prirodne zakone, sve su to negativne, a ne pozitivne stvari, jer u prevelikoj meri škode ljudskom rodu, a šteta koju nanose ljudskoj životnoj sredini je previše ozbiljna. Na primer, na nekim mestima vlada ekstremna suša, pa državni organi koriste avione za raspršivanje agenasa za formiranje oblaka kako bi se izazvala kiša. Je li ovo pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Na nekim mestima ima previše padavina koje izazivaju poplave, pa državni organi koriste avione za rasterivanje oblaka kako bi se kontrolisala kiša. Zar se ovim ne krše i ne uništavaju prirodni zakoni? (Da.) Uništavanje prirodnih zakona, kršenje prirodnih zakona, nepoštovanje prirodnih zakona, to da svako radi šta mu se prohte, hvalisanje naprednom ljudskom tehnologijom – to su negativne stvari. Osim njih, koje još negativne stvari postoje? Da li je sprovođenje istraživanja o biološkim agensima i genetskoj modifikaciji pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Zahvaljujući sprovedenim naučnim istraživanjima u oblasti genetike, ljudi mogu da jedu više genetski modifikovane hrane. Dakle, da li je genetski modifikovana hrana pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Zašto kažete da je negativna? Neki ljudi kažu: „Ovo je naučno dostignuće sa ciljem da se većem broju ljudi omogući da imaju dovoljno hrane i da ne gladuju. Osim toga, ljudi već decenijama jedu genetski modifikovanu hranu, pa su visoki i krupni – posebno je današnja omladina viša u odnosu na prethodnu generaciju. Sve to je zahvaljujući tome što nauka doprinosi ljudskom rodu. Pošto genetski modifikovana hrana donosi toliko koristi ljudima, zašto se za nju kaže da je negativna stvar?” Možete li to da objasnite? (Iako su ljudi sada viši, njihova se konstitucija pogoršava i podložniji su sve većem broju bolesti – sve to je izazvano činjenicom da ljudi jedu tu naučno prerađenu hranu. Dakle, to je negativna stvar.) Na površini, deluje da genetski modifikovana hrana ljudima koristi – ljudi su viši i krupniji – ali je njihova konstitucija propala. Sve u svemu, ta hrana negativno utiče na ljude, donoseći im više štete nego koristi. Bez obzira na to da li je ljudi doživljavaju kao korisnu ili štetnu, ta hrana je negativna stvar, nikako nije pozitivna, jer se njome krše prirodni zakoni stvoreni od Boga, i ona se kosi sa funkcijama koje bi razna izvorna živa bića stvorena od Boga trebalo da imaju u ljudskom telu. Njen uticaj na ljude se isprva možda neće osetiti, ali nakon dvadeset godina, štetne posledice postaju očigledne: mnogi ljudi se razbolevaju od svakojakih neobičnih bolesti, a čak im je i plodnost ugrožena. To je dovoljno da dokaže da takva hrana nije pozitivna stvar. Iako iz ljudske perspektive genetski modifikovana hrana jeste proizvod tehnologije, naučni doprinos ljudskom rodu, iz perspektive pozitivnih i negativnih stvari, ona nikako nije pozitivna stvar.

Ljudski rod stalno nastoji da istraži Mesec i da ispita da li su druge planete podobne za ljudsko nastanjivanje. Da li je to naučno istraživanje, to gledište, pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) Zašto je negativna stvar? (Bog je stvorio ljude da žive na Zemlji; On nikada nije nameravao da mi živimo na drugim planetama. Ljudi su oduvek ambiciozni i žele svuda da odlaze. U krajnjoj liniji, to je uzaludan trud i oni ne mogu nikuda da odu.) Iz ljudske perspektive, istraživanje tih stvari je sasvim normalno; to je stvaranje životnih uslova za budućnost ljudskog roda, a to je dobra stvar. Mnoge od funkcija koje je Bog uspostavio na Zemlji su uništene; često se događaju razne nesreće, životna sredina na Zemlji je oštećena, vazduh, voda i zemljište su svi redom ozbiljno zagađeni, a razne vrste živih bića se suočavaju sa izumiranjem. Na Zemlji je postalo teško živeti. Stoga su neke naučno-istraživačke institucije započele istraživanje drugih planeta, u nadi da će ljudski rod moći da ode na druge planete i da se tamo nastani. Kako bi potomstvo ljudskog roda opstalo, oni veruju da ljudi moraju unapred da se pripreme – ne pripreme li se sad i ljudski rod u budućnosti ne bude mogao da preživi na Zemlji, zar to ne znači da za ljudsku rasu neće biti izlaza? Dakle, da li je ovo gledište, ovo naučno istraživanje, u krajnjoj liniji negativna ili pozitivna stvar? (Negativna stvar.) Na temelju čega kažete da je to negativna stvar? (Na temelju činjenice da na drugim planetama Bog naprosto nije pripremio gostoljubive uslove za ljude. Ostavimo li po strani druge planete, čak ni neka izrazito vrela i izrazito hladna mesta na Zemlji nisu prikladna za ljudsko nastanjivanje. Ipak, ljudi su oduvek ambiciozni, želeći stalno da se oslobode Božjeg suvereniteta i Božjih orkestracija, želeći da odu da žive na drugim planetama – to se kosi sa Božjim uređenjima i onim što je Bog odredio. Stoga je to negativna stvar.) Bog je stvorio Zemlju – predivnu životnu sredinu – za ljude, ali ljudi njome dobro ne upravljaju. Stalno razvijaju nauku i modernu industriju i kao rezultat toga su uništili Zemljinu ekološku sredinu i zagadili su vazduh, vodu, pa čak i zemljište. Ljudi više nemaju pristup organskim žitaricama i povrću, pa se razbolevaju od svakakvih bolesti. Na Zemlji je postalo teško preživeti, pa ljudi sad razmišljaju o odlasku na druge planete, ne razmatrajući činjenicu da li je njihovo umiruće telo uopšte u stanju da ode tamo. Za ljude, ta umiruća telesna bića, pogodno je da nastanjuju samo Zemlju i mogu to da učine jedino na Zemlji. Tako je Bog odredio. Oslanjajući se jedino na svoja razna urođena stanja, kuda bi ljudi uopšte mogli da odu? Ptice mogu da mašu krilima i da odlete hiljadama metara visoko, ali ljudi tamo ne mogu da odlete; potrebna im je pomoć aviona. Ipak, letenje avionom je ponekad opasno. Stoga je za ljude najprikladnije da žive na Zemlji. Ljudske fizičke osobine su kompatibilne sa zemljištem na Zemlji, kao i sa svim aspektima životnih uslova na Zemlji, kao što su sve stvari, četiri godišnja doba i prirodni zakoni. Stoga se pripadnici ljudskog roda mogu nazvati jedino Zemljanima. Ovi zakoni ljudskog opstanka i ovi životni uslovi su unapred određeni za ljude kad je Bog stvarao sve stvari. Stoga je za ljudski rod pogodno da preživljava jedino na Zemlji, a ne da naseljava druge planete. Ljudski rod je uništio i oštetio Zemlju u toj meri da nju više nije moguće nastanjivati, pa ljudi naprosto žele da odu i da s njom raskrste, u stalnom nastojanju da nastane druge planete. To je uzaludna borba. Takvo praktično postupanje nije u skladu sa prirodnim zakonima koje je Bog odredio za Zemljane; naprotiv, njime se krše zakoni fizičkog opstanka za Zemljane i ono predstavlja nimalo mudru praksu. To je dakle negativna stvar. Čak i ako postoji nekoliko planeta na kojima ima vazduha, pa Zemljani tamo mogu da odu i da stvari osmotre, to ne znači da ljudski rod na tim planetama može da preživi. Čak i na Zemlji, ti možeš da odeš na Južni pol ili na Severni pol da ih osmotriš, tamo možeš da kročiš, ali ako bi tamo živeo godinama, da li bi to mogao da podneseš? Postoje i neka relativno vrela mesta na kojima je temperatura tokom cele godine preko šezdeset stepeni Celzijusa; ni ona nisu pogodna za ljudski opstanak. Na još nekoliko mesta na Zemlji dugoročni opstanak za ljude nije pogodan usled njihovih posebnih geografskih sredina, a kamoli to da ljudi žive na drugim planetama. To nije deo Božjih uređenja. Na osnovu karakteristika ljudskog tela, za ovaj ljudski rod je prikladno jedino da živi na Zemlji; to je sasvim utemeljeno. Bog je stvorio Zemlju sa ciljem da za ljudski rod uredi prikladnu životnu sredinu. Ako iz te sredine želiš da pobegneš i da pronađeš neki izlaz, to će dovesti jedino do propasti. Stoga je to negativna stvar. Ako znaš da je neprekidno istraživanje mogućnosti nastanjivanja drugih planeta negativna stvar, ali to što ljudski rod sprovodi naučna istraživanja radi pronalaženja načina života na drugim planetama u svom srcu ipak odobravaš, onda to dokazuje da postoji problem s tvojom ljudskošću, da ne shvataš razliku između ispravnog i pogrešnog, te da ne možeš da raspoznaš šta je tačno a šta netačno. Znaš li jasno da je taj put neizvodljiv, a ipak za tim čezneš i očekuješ da ćeš u narednom dobu moći da živiš na drugim planetama, u tom slučaju nisi normalan čovek, već čudak.

Čovek koji razume razliku između ispravnog i pogrešnog može, pre svega, da voli i prihvati pozitivne stvari i jasno ih shvata. Osim toga, on može da raspozna negativne stvari i, budući da ima ljudskost i razum, u svom srcu oseća odbojnost i gnušanje prema negativnim stvarima. Naravno, on ujedno može da ih prezire, kritikuje i poriče na temelju činjenice da shvata neke istine. Ako to ne možeš da uradiš, onda nisi čovek koji razume razliku između ispravnog i pogrešnog. Ujedno se može reći da si manjkav u smislu ljudskosti. Ako ti u tvojoj ljudskosti nedostaje sposobnost da raspoznaš ispravno u odnosu na pogrešno, u tom slučaju tvojoj ljudskosti nedostaje vrlo važan uslov, veoma bitna komponenta. To znači da nemaš normalnu ljudskost i ne možeš se nazvati pravim čovekom. Neki bi ljudi mogli reći: „Ovi primeri koje si upravo naveo odnose se na neke stvari koje su povezane sa osnovnim potrepštinama u ljudskom svakodnevnom životu i takođe se tiču nauke. Ako su te stvari negativne i od nas zahtevaju da ih raspoznamo, treba li onda da ih odbacimo?” To nije neophodno. Raspoznavanje ispravnog u odnosu na pogrešno znači da u svom srcu imaš sposobnost da raspoznaš pozitivne i negativne stvari. Unutar svoje ljudskosti, ti imaš merilo za rasuđivanje i znaš koje su stvari pozitivne a koje negativne. Takođe imaš jasan stav, znajući kako da se odnosiš prema pozitivnim i negativnim stvarima. Pozitivne stvari možeš da prihvatiš, da ih se pridržavaš i da im se prilagodiš, te u svom srcu prema njima nemaš nikakav otpor niti odbojnost. A kad je reč o negativnim stvarima, iz dubine svog srca možeš da ih raspoznaš, možeš da ih prezireš, da prema njima imaš odbojnost i da ih se gnušaš, pa čak i da o njima imaš sopstvena gledišta, koja koristiš da bi ih kritikovao. Ovo su stav i ispoljavanje koje treba da ima čovek koji može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Ipak, pretpostavimo da u sebi mrziš i gnušaš se stvari koje su očigledno pozitivne, da ih čak smatraš nevažnim u odnosu na negativne stvari, kao i previše običnim, uobičajenim i nedovoljno vrednim pomena. U sebi se takođe diviš negativnim stvarima, za njima žudiš i ka njima stremiš, pa te negativne stvari u društvu i u svetu još i odobravaš. I bez obzira na to koliko se besedi o istini ili o načelima raspoznavanja, te stvari ne možeš da usvojiš niti da ih prihvatiš. U tom slučaju, tvoja ljudskost nije normalna. Ako moć zapažanja ili jasna gledišta u vezi sa pozitivnim i negativnim stvarima nemaš zato što si mlad i fali ti životno iskustvo ili uvid, ili zato što te ove stvari nisu doticale ili nisu ušle u tvoj život, u tom slučaju se još uvek ne može reći da si čovek koji ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Ipak, nakon besede o tome šta su pozitivne a šta negativne stvari, ako i dalje iz dubine svog srca ne možeš da prihvatiš pozitivne stvari niti da ih se pridržavaš, već umesto toga prema njima osećaš odbojnost i prezireš ih, dok zdušno tragaš za negativnim stvarima i za njima čezneš, onda ti nisi čovek koji može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Posmatrajući to iz ovog ugla, više je nego jasno da takav čovek nema ljudskost. Ovom sposobnošću raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno otkriva se čovekova orijentacija prema pozitivnim i negativnim stvarima, što nam omogućava da odredimo kojoj klasifikaciji taj čovek zaista pripada. Šta god bilo to sa čime se taj čovek susreće, ako on naginje prema negativnim stvarima, a ne prema pozitivnim stvarima, onda je jasno da on nema ljudskost i da ne poseduje savest i razum. Zašto to kažem? On čezne za zlim stvarima, žudeći za raznim poduhvatima, istraživačkim projektima ili za određenim aspektima tehnologije koje Sotona i zli ljudski rod zagovaraju, koje oni odobravaju i njima se bave, umesto da čezne za izvornim pravilima i zakonima pozitivnih stvari, koji potiču od Boga, i da ta pravila i zakone sledi. U tom slučaju, takvi ljudi svakako nisu ljudi. Je li to jasno? (Jeste.)

Upravo smo govorili o sposobnosti raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno unutar ljudske ljudskosti, odnosno, o tome da li ljudi mogu da prepoznaju pozitivne i negativne stvari. Nevelik broj ljudi ima ovu sposobnost raspoznavanja, a ipak u svom životu ljudi često dolaze u kontakt kako sa pozitivnim tako i sa negativnim stvarima. Na primer, da li su normalne ljudske emocije – radost, bes, tuga, sreća – pozitivne ili negativne stvari? (Pozitivne stvari.) A šta je sa ljudskim buntovništvom prema Bogu? Je li to pozitivna ili negativna stvar? (Negativna stvar.) A šta je sa prekomernim željama koje ljudi imaju prema Bogu? Jesu li one pozitivne ili negativne stvari? (Negativne stvari.) Kad je reč o brojnim stvarima s kojima se susreću u svom svakodnevnom životu, ljudi zapravo nemaju nikakvu moć zapažanja. Neke pozitivne stvari uvek prate ljude u njihovom životu i postojanju; one igraju vrlo važnu ulogu u njihovom životu i njihov pozitivan uticaj na ljudski opstanak ne može se zameniti uticajem nijedne negativne stvari. Međutim, ljudi često previđaju te pozitivne stvari, verujući umesto toga da su brojne negativne stvari uvek uz ljude, da one održavaju njihov život i prate ih u njihovom postojanju. Na osnovu ovoga se može videti da mnogi ljudi zapravo ništa ne osećaju prema pozitivnim stvarima. Nebitno je ako prema tim stvarima ništa ne osećaš. Nakon što saznaš da su to pozitivne stvari, sve dok prema njima nemaš odbojnost, pa još možeš iz dubine srca da za njima žudiš i da ih voliš, to onda pokazuje da tvoja ljudskost žudi za onim što je pozitivno. Pretpostavimo da znaš šta su pozitivne a šta negativne stvari, ali i dalje ne možeš da se nateraš da ti se pozitivne stvari dopadaju. Naprotiv, u srcu ti se dopadaju negativne stvari, za njih si čak naročito zainteresovan, pa ćeš, odlazeći korak dalje, sigurno ka njima stremiti i nastojati da ih dobiješ ukoliko su uslovi za to pravi i za to imaš priliku. To pokazuje da, kad je reč o tvojoj orijentaciji prema pozitivnim i negativnim stvarima, voliš ono što je negativno, a ne ono što je pozitivno. Ako ne voliš pozitivne stvari, to pokazuje da nisi pozitivna ličnost. Ako nisi pozitivna ličnost, onda, svakako, nisi neko sa savešću i razumom; ti si negativna ličnost. Ako nisi neko sa savešću i razumom, onda si nečovek, nisi osoba. Na primer, neki čovek uzgaja paradajz. On čuje da, nakon što izraste, paradajz preko noći može da se pretvori iz zelenog u crven samo dodavanjem neke hemijske supstance i da je tada odmah spreman za prodaju. Taj čovek zatim pomisli: „To je sjajno. Svi drugi ga tako prodaju, pa ću i ja. Na taj način mogu da se obogatim, a mogu i da jedem paradajz znatno ranije. To je savršeno!” I tako on prodaje taj paradajz, a i sâm ga jede. Neko ga podseti da je paradajz koji je sazreo uz pomoć hemijskih supstanci štetan za ljude i da se prodavanjem takvog paradajza drugima nanosi šteta, ali ovaj čovek odbija da to prihvati, govoreći: „Kako to može da nanosi štetu ljudima? To je rezultat naučnog istraživanja; to je pozitivna stvar. Nauka je u službi ljudskog roda, a pošto su te stvari izumljene uz pomoć nauke, njih u ljudskom životu treba naširoko primenjivati. Čovek u životu ne može bez nauke; na nju moramo da se oslonimo.” Neki ljudi se prema nauci ophode čak kao da je istina, pa druge ljude uče tome da nauku vole, da je savladaju i koriste, kao i da sve zasnivaju na nauci. Neki ljudi su sada možda otkrili da nauka nije nužno tačna, te da su neke stvari koje su izumljene uz pomoć nauke štetne za ljude – na primer, hemijsko i napredno oružje je u stanju da izazove pokolj ljudskog roda, a genetski modifikovana hrana predstavlja naročito beskrajnu pošast za ljudski rod. Međutim, mnogi ljudi tako ne misle, govoreći: „Može li nauka da bude pogrešna? Da je nauka pogrešna, da li bi je država podržavala? Svi pripadnici ljudskog roda usvajaju i koriste nauku – da li je moguće da ceo ljudski rod greši?” Da li je ova izjava tačna? Oni smatraju da, budući da ceo ljudski rod poštuje i koristi nauku, i da je to društveni trend, ma koliko nauka bila negativna, ona može da postane pozitivna stvar. Jesu li to ljudi koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno? (Nisu.) Kakve su to reči koje oni izgovaraju? (Zablude.) To su zablude, jeresi i izvrnuti argumenti. Iako se među zlim ljudskim rodom većina ljudi slaže sa tim izrekama i priznaje ih, koliko god ljudi da ih priznaje i odobrava, ono što je pogrešno zauvek će biti pogrešno, negativne stvari će zauvek biti negativne stvari, a izvrnuta argumentacija će zauvek biti izvrnuta argumentacija. Za njih je nemoguće da postanu pozitivne stvari, niti one ikada mogu da postanu istina.

Zar ljudi koji stalno prate društvene trendove i kojima se dopada da govore zablude nisu oni koji naročito vole negativne stvari? (Jesu.) Mogu li oni da prihvate istinu i pozitivne stvari? (Ne.) Oni ne mogu da prihvate pozitivne stvari. Na primer, neki ljudi se razbole i ta njihova bolest bi se zapravo mogla izlečiti fizičkom vežbom i nekim prilagođavanjima u njihovoj dnevnoj rutini, međutim, oni su uporni u tome da koriste moderna, najsavremenija sredstva i metode lečenja. Ti im možda kažeš: „Iako je medicina danas uznapredovala i to lečenje pokazuje očigledne rezultate, ono će izazvati prateće pojave, čije će posledice biti nepovratne. Treba da koristiš prirodan metod – kao što su fizičke vežbe, da prilagodiš svoju dnevnu rutinu, da prilagodiš svoje navike i obrasce u ishrani – kako bi svoje telo postupno doveo u normalan, prirodni ritam, nakon čega će se neki simptomi postepeno ublažiti.” Neki ljudi mogu da prihvate ovakvo gledište, ali drugi ne mogu. Oni razmišljaju: „Ma, to je zastareo pristup. To su način i filozofija kojima je ljudski rod lečio bolesti pre više hiljada godina. Zamisao da se ozdravljenje sastoji trideset odsto od lečenja a sedamdeset odsto od oporavka naprosto više ne prolazi! Medicina je danas uznapredovala, a najsavremeniji tretmani donose brze rezultate. Lekovi te izleče očas posla!” Prema njihovim gledištima, dokle god je medicina napredna, sve dok može da izleči razne bolesti ljudskog roda i da ljudima omogući da žive duže, ona je u tom slučaju postala pozitivna stvar, ljudi treba da veruju u medicinu i da veruju u nauku, da nauci dozvole da ima suverenost nad njihovom sudbinom. Koliko god da se ljudi usled raznih bolesti razbolevaju, oni smatraju da razloga za strah nema – uz najsavremenija sredstva, sve komplikovane i teško izlečive bolesti mogu da se izleče, a čak i da ima pratećih pojava, o njima ne treba brinuti. Da li su ova gledišta tačna? Ona su zablude. Recite Mi, ako sa ovakvim čovekom razgovarate o tome šta su pozitivne stvari, možete li do njega da doprete? Može li on to da prihvati? (Ne, do njega ne možemo da dopremo.) Jedan od razloga zašto do njega ne možete da doprete je u tome što on nije u stanju da prihvati pozitivna gledišta. A drugi je u tome što je ceo ljudski rod širom sveta, bez ijednog izuzetka, zahvaćen zlim trendovima. Iako ljudi veruju u Boga, duboko u svom srcu oni ne prihvataju istinu, ne prihvataju pozitivne stvari i ne posmatraju ljude i stvari na osnovu Božjih reči. Umesto toga, oni i dalje koriste gledišta Sotone i zle trendove Sotone kao osnovu za posmatranje svake stvari i za svoje postavljanje prema njoj. Prema tome, iako ovakav čovek dugi niz godina veruje u Boga, iako je čuo neke propovedi i izvršava svoju dužnost, i tvrdi da je spreman da prihvati istinu, gledišta koja on u stvarnom životu ima o stvarima nisu se promenila, niti se on sâm promenio u pogledu onoga što bira između negativnih i pozitivnih stvari. Negativne stvari koje je prihvatio uveliko su pustile koren u njegovom srcu, te čak i ako zna da te stvari nisu istina, on će ih se i dalje držati. To u velikoj meri pokazuje da ono što u svom srcu on zaista voli jesu negativne stvari, a ne istina. Iako je čitao Božje reči i slušao propovedi o istini, i u smislu doktrine shvata da su te reči tačne i da su istina, i dalje nije spreman da odustane od negativnih stvari koje je još odavno prihvatio u dubini svog srca i Božje reči nikad ne koristi kao osnovu da bi raspoznavao negativne stvari. Kad se susretne s konkretnim stvarima, on se u svom srcu i dalje čvrsto drži svojih prvobitnih, netačnih gledišta i negativne stvari i dalje posmatra kao pozitivne, a netačna gledišta kao tačna. A kad je reč o pozitivnim stvarima, iako izričito ne kaže da su one negativne, u svom srcu nije spreman da se odrekne negativnih stvari i da prihvati one pozitivne, budući da smatra sledeće: „Čini se da pozitivne stvari imaju suviše mali uticaj i premalo ljudi može da ih prihvati. One u društvu nisu održive – to je objektivna činjenica.” To dokazuje da on u svom srcu nema sposobnost da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno, i da postoji problem s njegovom ljudskošću. Takav čovek nije zainteresovan za pozitivne stvari i često želi da promeni prirodu, da promeni zakone opstanka prirodnog sveta, da promeni zakone ljudske fiziologije i da promeni zakone ljudskog opstanka, želeći uvek da osvoji prirodu i da osvoji razna živa bića. Na primer, on uvek razmišlja na sledeći način: „Na koji način bismo psima mogli da damo mačije gene, pa da psi mogu da love miševe kao što to mačke rade? I zar ne bi bilo predivno kad bi mačke mogle i da love miševe i da čuvaju kuću poput pasa?” „Kad bi kokoške mogle i da snose jaja i da kukuriču, u tom slučaju bismo morali da gajimo samo kokoške – kako bi to bilo sjajno!” Vidiš, on uvek razmišlja o neprikladnim stvarima. Da je u pitanju neko ko može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno, on bi razmišljao ovako: „Životinje koje je stvorio Bog su tako divne! Petlovi mogu da kukuriču i da kokoškama prave društvo, kokoške mogu da snose jaja i da izležu piliće, a ljudi mogu da jedu meso i od petlova i od kokošaka. Psi mogu da štite dom i da svojim vlasnicima prave društvo, a mačke mogu da love miševe i da ponekad postanu neupadljivi članovi porodice. Sve životinje su sjajne, svaka od njih ima sopstvenu funkciju – dobro je sve što je stvorio Bog!” Međutim, oni koji ne mogu da shvate pozitivne stvari će koristiti Sotonina gledišta da ih poriču i osuđuju, pa će čak pokušavati da, na osnovu Sotoninih gledišta, promene zakone opstanka raznih stvorenja, da promene razne zakone prirodnog sveta i čak da promene zakone ljudskog opstanka, sve to kako bi omogućili da nauka ima moć. Takvi ljudi zasigurno nemaju normalnu ljudskost. Njihovoj ljudskosti nedostaje karakteristika da su u stanju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno. Osim toga, oni ne znaju kako da upravljaju svojim životom u skladu sa prirodnim zakonima i stalno žele da rade stvari saglasno ljudskoj volji, koristeći tehnološka sredstva ili veštačke metode da promene normalne zakone fizičkog života. Na primer, da bi bio pun energije i da bi bio u stanju da izdrži dan ispunjen životom i radom, normalnom čoveku je potrebno sedam ili osam sati odmora dnevno, ali ovakav čovek razmišlja: „Zar ne bi bilo sjajno kad bi ljudi svakoga dana mogli da normalno žive i rade a da nemaju potrebu da spavaju ili jedu? Pitam se, kojim bi se najsavremenijim sredstvima to moglo postići?” U umu ovog čoveka se naprosto rađaju smešne i neobične ideje. On ne razmišlja kako da se prilagodi tim zakonima iz perspektive normalne ljudskosti i kako da ih poštuje i time ispravno reši različite potrebe i probleme tela, već umesto toga uvek želi da ove zakone promeni, da bude drugačiji od običnih ljudi, da bude u stanju da prevaziđe svoje fizičke instinkte i da postigne sposobnost da ga sopstveno telo ne kontroliše niti sputava. Zar to nije zastrašujuće? On uvek želi da se istakne u masi. Ostali spavaju osam sati dnevno, ali on želi da spava samo deset minuta, ili najviše jedan sat ili dva, te da i dalje ima dovoljno energije za ceo dan. To je nešto što normalni ljudi ne mogu da postignu. Prirodni zakoni ljudskog tela su već utvrđeni Božjim određenjem. Koliki je čovekov apetit, kakvi su zakoni funkcionisanja njegovih unutrašnjih organa, koliko energije čovek poseduje, koliko posla u toku dana može da obavi, o koliko stvari njegov mozak uspeva da razmisli u toku dana i koliko dugo o njima može da razmišlja – sve to je utvrđeno. Iz perspektive ljudskosti, ti zakoni su zapravo normalni i oni su pozitivne stvari. Jedino poštujući određene zakone, ljudski rod može iz godine u godinu da nastavi da živi, može da nastavi da se iz generacije u generaciju razmnožava i živi, i može da se nastavi opstanak ljudskog roda. To važi za sva živa bića. Jedino poštovanjem određenih prirodnih zakona i određenih zakona života, kroz smenu perioda i odmora i aktivnosti, može da se održi neprekidni tok ljudskog života. Ako čovek krši prirodne zakone, neprekidni tok njegovog života će se suočiti s problemima, i on možda neće živeti naročito dugo. Nastane li problem u čovekovom fizičkom stanju, to će se odraziti na njegov normalan život, njegove svakodnevne obroke, kao i na njegovo normalno razmišljanje, normalno rasuđivanje, na količinu posla koju može da obavi u toku dana i tako dalje. Prema tome, prirodnim zakonima ljudskog roda štiti se normalan opstanak ljudskog roda. To su pozitivne stvari i ljudi ne bi trebalo da ih preziru, niti da prema njima imaju odbojnost. Naprotiv, oni treba da ih poštuju i slede. Oni neljudi koji su od Sotone uvek pomišljaju: „Ako poštuju te prirodne zakone ljudskog roda, ljudi deluju krajnje nesposobno i beskorisno! Ti prirodni zakoni nas uvek ograničavaju – kad si umoran, moraš na spavanje; kad si gladan, moraš da jedeš. Ne radiš li te stvari, tvoj um ne može da održi korak s tvojim ustima, ruke počinju da ti se tresu, srce počinje da ti dobuje, a noge ti postaju slabe i ne možeš čvrsto da stojiš. To je tako problematično! Zamisli kad bi mogao da samo popiješ neki lek i živiš normalno ili kad bi mogao da budeš pun energije čak i ako se nisi odmarao nekoliko dana, što bi te učinilo neverovatnijim čak i od robota. Ili zamisli da, kad si gladan, naprosto možeš da pritisneš određenu akupunkturnu tačku i da u trenutku više ne osećaš glad. Ili zamisli da ne jedeš nekoliko dana i da se još uvek osećaš dobro, telo ti ne propada, i dalje je normalno i zdravo, a ni energija ti ne opada. To bi bilo zadivljujuće!” Ljudi uvek žele da promene ove prirodne zakone. Zar to nije poricanje pozitivnih stvari i protivljenje tim pozitivnim stvarima? (Jeste.) Postojanjem ovih pozitivnih stvari obezbeđuje se normalno postojanje ljudskog roda i održava se normalan život ljudskog roda, tako da ljudi ne samo da treba da ih poštuju, već i da se prema njima odnose racionalno. Ne treba da se protiv njih okreću, da ih potiskuju ili da se s njima sukobljavaju, a još manje da im se suprotstavljaju. S druge strane, te stvari koje su van domašaja prirodnih zakona ljudskog roda, ljudske uobrazilje, neke od ljudskih nenormalnih ideja i neobičnih ponašanja, sve su to negativne stvari. Pošto su sve to negativne stvari, ljudi treba da ih raspoznaju i odbace, a ne da ih prihvataju. Ako imaš sposobnost raspoznavanja pozitivnih i negativnih stvari i, dok živiš, možeš ispravno da se prema njima odnosiš i da se racionalno prema njima postaviš, u tom slučaju ti je ljudskost normalna. Ako često na sebi ne osećaš pozitivne efekte tih pozitivnih stvari, često želiš da im se suprotstaviš i da radiš stvari koje su im suprotne, i neretko pokušavaš da te pozitivne stvari promeniš na osnovu nekih negativnih izreka i gledišta, kršeći objektivne zakone stvari, onda to dokazuje da, u smislu svoje ljudskosti, nemaš sposobnost da shvatiš razliku između ispravnog i pogrešnog. Pošto smo besedili na ovaj način, da li sada razumete? (Da.)

Ako čovek poseduje ljudskost, zar ne bi trebalo da razume šta su pozitivne stvari i da ih prihvati? (Da.) I zar ne bi trebalo da ujedno bude u stanju da raspozna negativne stvari i da je istovremeno u stanju da ih prezire i odbaci iz svog srca? (Da.) Dakle, koje još stvari ljudi nisu u stanju da prepoznaju kao pozitivne ili negativne? Da li je vera u Boga i sleđenje Boga pozitivna ili negativna stvar? (Pozitivna stvar.) Da li je Božja suverenost nad čovekovom sudbinom pozitivna ili negativna stvar? (Pozitivna stvar.) Božja suverenost nad čovekovom sudbinom je pozitivna stvar. Dakle, koja su glavna gledišta kojima se potkrepljuje protivljenje iskvarenog ljudskog roda Božjoj suverenosti i orkestracijama? (Ljudi veruju da je čovekova sudbina u njegovim rukama, te da se znanjem može izmeniti čovekova sudbina.) To su gledišta kojima se potkrepljuje poricanje Boga i protivljenje prema Bogu od strane iskvarenog ljudskog roda; to su zaista negativne stvari. Dakle, kako bi ljudi trebalo da shvate to pitanje da Bog ima suverenost nad čovekovom sudbinom? Iako u doktrinarnom smislu priznaju da je izjava „Bog je suveren nad čovekovom sudbinom” tačna i da je pozitivna stvar, neki ljudi, svejedno, i dalje u svom srcu veruju da čovek svojim naporima može da izmeni sopstvenu sudbinu, da njegova sudbina može da bude u njegovim rukama, te da on u tome ima poslednju reč. Smatraju da, ako ne uče vredno i ne trude se marljivo, neće moći da se upišu na dobar univerzitet, da neće imati dobar posao, dobre izglede ili dobre uslove za život. Jesu li ovo ljudi koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno? (Nisu.) Iako su proživeli dvadeset ili trideset godina, oni još uvek ne znaju šta znači izjava „Bog je suveren nad čovekovom sudbinom”. Tolike godine veruju u Boga, a i dalje misle da je njihova sudbina u njihovim sopstvenim rukama, da znanjem mogu da promene sopstvenu sudbinu, te da ako žele dobro odredište, da uživaju u lepim stvarima i da vode dobar život, moraju da se oslone na sopstvene napore – baš kao što nevernici kažu: „Da bi pobedio, moraš sve da staviš na kocku”. Da li je ovo čovek koji može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno? (Nije.) Da li je čovek koji ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno ljudsko biće? (Nije.) On uživa u lepom životu, lepo se hrani i oblači, u društvu o njemu imaju visoko mišljenje i smatra da za život kakav sada ima treba da zahvali sopstvenom napornom radu. On stoga veruje da je izjava „Da bi pobedio, moraš sve da staviš na kocku, čovekova sudbina zavisi od njega samog a ne od drugih” istinita i da predstavlja tačno gledište. Da li je ovo ispoljavanje normalne ljudskosti? (Nije.) Pre nego što ljudi steknu znanje, oni ove stvari ne razumeju, ali čim steknu određeno znanje, oni sasvim poriču izjavu „Bog je suveren nad sudbinom ljudskog roda” i umesto toga misle: „Čovekova sudbina je u njegovim rukama; čovek sopstvenim rukama može da stvori sreću”. Da li ovakav čovek može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno? (Ne.) Pa, kakvo je stvorenje takav čovek? Zar nije lišen ljudskosti? (Lišen je.) Takav čovek je neko bez savesti i razuma, a neko ko je bez savesti i razuma ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Čak i nakon što je istinski iskusio životne činjenice, on i dalje zapravo ne može da shvati šta su pozitivne stvari, niti može zaista da uvaži koja je suština pozitivnih stvari. To pokazuje da nije u stanju da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Takav čovek nema ljudskost; on apsolutno nije ljudsko biće. Ima i nekih ljudi koji mogu da deklamuju doktrinu, govoreći: „Zakoni svih stvari potiču od Boga, oni su pozitivne stvari, ljudskom rodu su korisni i jesu ono što bi ljudski rod trebalo da sledi, kao i ono za čime bi ljudski rod trebalo da žudi i ka čemu bi trebalo da stremi”, ali nakon što dođu u kontakt sa nekim informacijama o najnovijoj tehnologiji i visokotehnološkim stvarima, njihovo gledište o tim stvarima se menja. U kakvo gledište se pretvara? Oni kažu: „Mi, Božji vernici, uvek govorimo o zakonima života, zakonima svih stvari i zakonima opstanka svih stvari i mislimo da su to pozitivne stvari. To je tako nazadno! To pokazuje nedostatak znanja, poput suženog pogleda na stvari! Tehnologija je sada toliko uznapredovala; postoje mnoge stvari koje ne moraš sâm da radiš, jer tehnološki proizvodi mogu da ih obave umesto tebe – to se naziva naprednim! Pogledaj, neki automobili su u stanju da sami voze. Nakon što uđeš u auto, podesiš odredište, izgovoriš jednu reč i auto kreće samostalno da vozi. To je zaista visoka tehnologija, vredno divljenja! Ljudski rod je razvio naprednu tehnologiju i mi smo postali gospodari svih stvari a da ništa ne radimo. Dakle, samo je nauka apsolutna istina! Ljudi koji su bez obrazovanja i znanja i koji ne shvataju nauku su nazadni i nekulturni!” Njihovo se gledište promenilo, zar ne? U svom srcu, oni nisu raspoznali razliku između pozitivnih i negativnih stvari. Ima i nekih ljudi koji, nakon posete vazduhoplovnom muzeju, uzviknu: „Opa! Ovo mi je zaista otvorilo oči, nauka je toliko napredna! Mi obični ljudi smo se tamo osećali kao da tome nismo dorasli – ništa od toga ne možemo da razumemo. Ne možeš ni da zamisliš u kojoj meri se nauka danas razvila. Mi čak nismo ni dolazili u dodir sa tim modernim, naprednim tehnološkim stvarima! I još uvek verujemo u Boga i razgovaramo o prirodnim pravilima i zakonima – toliko smo nazadni!” Nakon što vide te zaslepljujuće stvari modernog društva, takvi ljudi iz dubine srca sasvim poriču teorije o pozitivnim i negativnim stvarima koje su prethodno razumeli. Oni pozitivne stvari ne određuju još jasnije, već umesto toga veruju da su pozitivne stvari nazadne i da zaostaju za modernom tehnologijom i modernim tempom ljudskog razvoja. I ne samo to, oni takođe naročito odobravaju te negativne stvari i za njima žude, nadajući se da će postati jedni od onih koji razvijaju modernu, naprednu tehnologiju. Da li ovakav čovek može da shvati razliku između ispravnog i pogrešnog? (Ne može.) Imajući u vidu da je sposobnost raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno karakteristika ljudskosti, iz toga sledi da je ona nešto što je svojstveno i urođeno ljudskosti, a ne nešto što se kasnije formira. Odnosno, sposobnost raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno, ova karakteristika ljudskosti, neće se promeniti s protokom vremena niti sa promenama u geografskoj sredini ili u ljudima, događajima i stvarima. Niko ne može da je promeni, i ništa ne može da je promeni niti da je ukloni. U dubini srca onih ljudi koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, pozitivne stvari jesu zauvek ono za čim oni žude, dok su negativne stvari zauvek ono što im je odbojno i što preziru, i nisu ono što je njihovoj ljudskosti potrebno. Šta je tim ljudima potrebno? Potrebne su im stvari koje su korisne zakonima fizičkog života i njihovom fizičkom opstanku, stvari koje su prirodne, zbog kojih se ljudi osećaju spokojno i smireno, i koje su u skladu sa potrebama savesti i razuma normalne ljudskosti, a ne stvari koje su veličanstvene, uzvišene i impresivne. Vidiš, kad je u pitanju način ličnog vladanja, nekim ljudima se dopada da im život bude malo jednostavniji i skromniji; ne dopada im se da žive izuzetnim životom, već naprosto vole smirenost, da imaju spokoj i radost, da žive svoj život veoma tiho. Drugim ljudima se, međutim, to ne dopada; njima se dopada da žive izuzetnim životom, dopadaju im se stvari koje su veličanstvene, uzvišene i impresivne, dopada im se da nastupaju, da se ističu u gomili i da budu poznati, a ne dopada im se običnost ili prirodnost. To pokazuje razliku u ljudskosti među ljudima.

Ljudi koji ne mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno se možda slažu s nekim ispravnim i pozitivnim izjavama ili, gledano spolja, možda slede druge u tome da im se dopadaju neke pozitivne stvari i da za njima žude. Međutim, kad prođe neko vreme, okruženje se promeni, a promene se i ljudi, događaji i stvari, te pozitivne stvari će u dubini njihovog srca odmah postati negativne stvari, dok će negativne stvari, koje im se zaista dopadaju, tada postati pozitivne stvari, pretvarajući se u predmete njihovog stremljenja. Drugim rečima, pre nego što vide ijednu negativnu stvar koja im se dopada, za njih su pozitivne stvari samo doktrina i oni mogu da se prepuste okolnostima i da slede stado, ali kako budu starili i vreme bude prolazilo, stvari koje u svom srcu zaista vole i njihova stvarna gledišta će prirodno izbiti na površinu. Na primer, neki ljudi često kažu: „Dobro je verovati u Boga; oni koji veruju u Boga idu pravim putem i ne čine zlo; svi oni su dobri ljudi.” Ali nakon što u Boga veruju nekoliko godina i vide da sve propovedi i besede u Božjoj kući ljudima poručuju da budu pošteni, da streme ka istini i pokoravaju se Bogu, kao i da izvršavaju dužnost stvorenog bića, oni prema tome počinju da imaju odbojnost i smatraju da je vera u Boga besmislena, žele da napuste crkvu i da se vrate u svet; srce im nije u crkvi. Takvi su ljudi koji ne vole istinu. U stvari, ovaj tip čoveka ne voli pozitivne stvari i u svom srcu ima brojne izvrnute argumente i jeresi. Za njega su ti izvrnuti argumenti i jeresi pozitivne stvari, dok u dubini srca ima odbojnost prema uistinu pozitivnim stvarima, gnuša ih se i prezire ih, i nikada ih ne prihvata. I baš zato što nikad ne prihvata pozitivne stvari i zato što mu se dopadaju negativne stvari, ljudskost ovog tipa čoveka ne poseduje sposobnost da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Baš poput nekih ljudi koji su, na početku vere u Boga, u tome jedino radi blagoslova. Nakon što godinama slušaju brojne propovedi, oni napokon shvate: „Vera u Boga znači da se od ljudi zahteva da budu pošteni, da budu posvećeni i spremni da plate cenu u vršenju svoje dužnosti, da budu iskreni prema Bogu, da ne postupaju nepromišljeno i svojevoljno, te da podržavaju interese Božje kuće. Posebno kad su interesi Božje kuće u sukobu sa njihovim vlastitim, oni moraju da podrže interese Božje kuće i da napuste svoje lične interese.” Nakon što saznaju za sve različite aspekte istine, oni zažale što veruju u Boga, govoreći: „Mislio sam da vera u Boga znači da imaš neku veliku grupu, moćnu silu na koju možeš da se osloniš i da, dokle god mnogo toga napuštaju, pate i plaćaju cenu, ljudi mogu da uđu u carstvo i imaju dobro odredište, te da munjevito uđu u naredno doba, da budu njegovi gospodari i da vladaju kao carevi. Ali se ispostavlja da to nije tako. Vera u Boga se svodi na podučavanje ljudi tome kako da se vladaju i kako da se pokore Bogu i klone zla. Konkretno, ako ljudi veruju u Boga, od njih se uvek traži da budu pošteni i da govore pošteno, i uvek se traži da primenjuju istinu; nije im dozvoljeno da imaju poslednju reč. Koja je onda svrha verovati u Boga?” U njihovom srcu tad nastaju pritužbe i žele da odustanu od svoje vere. Ali, onda pomisle: „Već nekoliko godina verujem u Boga; ako sad prestanem, zar nisam uzalud verovao?” U tom trenutku nisu voljni da odustanu. Ali ako nastave da veruju, nisu zainteresovani za istinu. Božja kuća uvek govori o stremljenju ka istini i ulasku u stvarnost, o pokoravanju Bogu, traganju za istinom i postupanju u skladu sa načelima. Umorni su od slušanja o tim stvarima i više za njih ne žele da čuju. Posebno kad Božja kuća govori o primenjivanju istine, u sebi osećaju uznemirenost i bol; kad se pomenu pozitivne stvari, oni u svom srcu osećaju odbojnost i preziru ih i nisu voljni da slušaju. Nakon što shvate da neće zadobiti istinu ili dobro odredište čak ni ako veruju do samoga kraja, neki ljudi naprosto prestaju da veruju. Neki od njih odlaze da pronađu posao ili da pokrenu sopstveni posao, a neki se vraćaju kući da se venčaju. Prestaju da veruju u Boga zato što ne vole istinu. Božja kuća stalno govori o istini i besedi o istini, prema kojoj oni naročito imaju odbojnost. To pokazuje da ovaj tip čoveka nema ni savest ni razum, i da ne može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno. Nesposobnost da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno znači da u svojoj ljudskosti on nema merilo i sposobnost da prepozna pozitivne i negativne stvari; to je nešto što ne poseduje. Dakle, ima li ovaj tip čoveka normalnu ljudskost? (Nema.) On je nečovek. Ako neko zaista ima ljudskost, to se može dokazati jednom stvari: on u svom srcu voli pozitivne stvari i za njima žudi. Čak i kad ne shvata istinu, on žudi za pravednim društvom u kome nema tame, žudi za pozitivnim stvarima i žudi za tim da istina ima moć. Međutim, ovo zlo društvo mu ne obezbeđuje taj prostor, i ljudi bivaju izopšteni i potisnuti ako otkrivaju nešto što je pozitivno. U tim okolnostima, ljudi s ljudskošću ne mogu da zadobiju pozitivne stvari koje im se dopadaju i za kojima žude, pa se u svom srcu osećaju uznemireno. Ali nakon što počnu da veruju u Boga, čitajući Božje reči i slušajući propovedi, oni shvataju brojne istine, a te istine su dosledne i podudaraju se sa pozitivnim stvarima koje njihova ljudskost voli, zadovoljavajući upravo njihove potrebe za pozitivnim stvarima. Stoga, njihovo srce još više žudi za pozitivnim stvarima. Iako sada ne mogu u potpunosti istinu da sprovode u delo – usled ograničenja okoline, svog malog rasta ili zato što su sputani i vezani određenim iskvarenim naravima – oni ipak imaju rešenost i želju da jednog dana budu u stanju da u potpunosti praktično postupaju u skladu sa istinom i Božjim rečima, postižući time pokornost Božjim rečima i zadovoljavajući svoje potrebe koje nastaju iz njihove ljubavi prema pozitivnim stvarima. Takvi su oni ljudi čija ljudskost poseduje kvalitet sposobnosti raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno; oni su ljudi sa ljudskošću. Ako samo tvrdiš da voliš pozitivne stvari i na rečima potvrđuješ da je sve što Bog radi dobro, to je naprosto izgovaranje doktrina i uzvikivanje parola. Svako može da izgovara prijatne reči i ispravne teorije ili da prosipa bombastične reči. To ne pokazuje da zaista voliš pozitivne stvari. Međutim, kad čuješ istinu, ako možeš da je voliš i da za njom žudiš i, što više čuješ istinu, da za njom sve više žudiš i sve veći ti je poriv da za njom tragaš i sve jača postaje tvoja vera da slediš Boga i postigneš spasenje; i ako tokom procesa vere u Boga ostvariš dobitke u svojim raznim stremljenjima, tvoje iskvarene naravi bivaju postepeno odbačene i bude sve manje i manje tvojih postupaka opiranja Bogu i buntovništva prema Bogu – onda si ti neko ko voli pozitivne stvari, neko ko poseduje istina-stvarnost. Takvi ljudi ubiru plodove i ostvaruju dobitke u svojoj veri u Boga. Možeš da osetiš da si se promenio i da je tvoj stav prema Bogu i istini drugačiji nego ranije. Ranije si se bunio protiv Boga, nisi se pokoravao Bogu i nisi mogao da primenjuješ istinu čak ni u sasvim malim stvarima. Ali tokom ovih godina stremljenja, tokom ovih godina izvršavanja svoje dužnosti i kroz sopstvene napore u svim aspektima, shvatio si ponešto istine, pa kad se susretneš s raznim stvarima, ti možeš da tragaš za istinom i da se pobuniš protiv želja svog tela. U nekim važnim stvarima koje se tiču načela, možeš takođe da se pridržavaš načela i da ne postupaš shodno svojoj volji, te možeš da podržavaš interese Božje kuće i da podržavaš crkveni rad. To znači da imaš određeni rast, da imaš određeno praktično postupanje i ulazak u pobunu protiv sebe i u prihvatanje istine i pokoravanje istini, te da su se razne tvoje iskvarene naravi u određenom stepenu takođe promenile. Ovo je ispoljavanje raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno kod ljudi koji zaista imaju ljudskost.

Ljudi koji ne mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno možda takođe žele da prihvate istinu i da budu voljni da streme spasenju, ali kad se susretnu sa raznim stvarima, oni istinu ne mogu da sprovode u delo. I dalje žive prema svojim iskvarenim naravima, često se buneći protiv Boga i opirući Bogu bez ikakve svesti da to čine. Tako su se bunili protiv Boga pre deset godina, a deset godina kasnije, to i dalje mogu da čine. Oni istinu ne prihvataju niti je primenjuju. Za to postoje dva razloga: prvi je u tome što uopšte ne shvataju šta je istina, i samo se čvrsto drže svog sopstvenog rezonovanja, svojih sopstvenih izreka i svojih sopstvenih gledišta. Drugi je u tome što oni nisu uopšte ljudi koji prihvataju istinu. Na koji god način da su se pre deset godina bunili protiv Boga, i deset godina kasnije i dalje je to isti način buntovništva, bez ikakvih promena. Koliko god godina da veruju u Boga, oni nemaju nikakvo svedočanstvo o prihvatanju istine i pokoravanju Bogu, a kamoli ikakvo svedočanstvo o buntovništvu protiv tela i protiv svojih iskvarenih naravi. To pokazuje da oni nisu ljudi koji prihvataju istinu. Takvi ljudi nisu oni koji raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno. Ujedno se može reći da oni nisu ljudi s ljudskošću – narodski rečeno, oni nisu ljudska bića. Nakon što čuju ove reči, neki ljudi u svom srcu nisu uvereni. Kažu: „Verujem u Boga preko deset godina i oduvek izvršavam svoju dužnost. Naprosto se desi da povremeno napravim neku grešku i bivam podvrgnut delimičnom orezivanju. Zar to nije sasvim normalno? Svi imaju iskvarene naravi; ima li nekog da ne greši? Kako bilo, ja sam istinski vernik. Kako možeš da kažeš da nemam ljudskost?” Tačno je da si istinski vernik, no, da li to što si istinski vernik znači da možeš da prihvatiš istinu? Da li to što si istinski vernik znači da možeš da se pobuniš protiv tela i da nećeš biti samovoljan? Da li to što si istinski vernik znači da možeš da se pokoriš Bogu? Ne znači. Nije sve u tome da budeš istinski vernik i to ne znači da možeš da postigneš spasenje. Postizanje spasenja u ključnoj meri zavisi od toga da li tvoja ljudskost može da prihvati istinu i da li možeš da raspoznaš ispravno u odnosu na pogrešno. To što su ljudi istinski vernici nije najvažniji uslov da bi oni na kraju postigli spasenje, niti je to osnovni uslov. Kažeš da si istinski vernik, no, koliko si istine shvatio i zadobio? Kad je reč o interesima Božje kuće, u koliko prilika si ih podržao? Ako misliš da si istinski vernik, da imaš savest i ljudskost, i da si pravi čovek, ako si povodom iste stvari pre deset godina mogao da se pobuniš protiv Boga, možeš li i sada da se protiv Njega i dalje buniš? Jesi li se promenio? Jesi li se pobunio protiv tela? Ako se nisi pobunio protiv tela, možeš li to da uradiš u narednih deset godina? Ako i dalje ne možeš da se pobuniš protiv tela i još uvek možeš da se buniš protiv Boga, onda to pokazuje da postoji problem s tvojom ljudskošću. Ne možeš da primenjuješ istinu, pa je beskorisno čak i ako kažeš da si istinski vernik. Kažeš da si spreman da patiš i platiš cenu, i da si spreman da posvećeno izvršavaš svoju dužnost, ali je ta spremnost bezvredna. To je samo preduslov da bi mogao da primenjuješ istinu i pokoriš se Bogu, no, da li ćeš na kraju istinu moći da sprovedeš u delo zavisiće od toga da li imaš ljudskost. Ako tvoje srce zauvek nije u stanju da obuzda i kontroliše tvoje iskvarene naravi, pa odabereš da podržavaš sopstvene interese, i umesto pozitivnih stvari odabereš one negativne, onda to pokazuje da tvoja ljudskost ne voli istinu i da nema sposobnost da kontroliše tvoje iskvarene naravi. Može se oprostiti ako nisi imao sposobnost da kontrolišeš ispoljavanja svojih iskvarenih naravi dok nisi shvatao istinu. Stvari su sada drugačije. Godinama si slušao propovedi o istini, a ipak i dalje ne možeš da obuzdaš svoje iskvarene naravi tako da možeš praktično da postupaš u skladu sa istina-načelima i da, suočen s raznim stvarima, praviš ispravne izbore. Jasno vidiš kako zli ljudi ometaju rad crkve, a ipak ne možeš da ustaneš da odbraniš interese Božje kuće. Međutim, kad neko naudi tvojim sopstvenim interesima, možeš da uradiš sve što je u tvojoj moći da bi ih odbranio. To je dovoljno da dokaže da u tvojoj ljudskosti nema savesti niti razuma da bi te regulisali i obuzdavali tako da biraš ispravan put i načela primene. Radiš li takve nerazumne stvari, a ipak tvrdiš da si čovek, to pokazuje da ti savest i razum više ne funkcionišu. Ti onda nisi normalan čovek, zato što u tvojoj ljudskosti nema ni savesti ni razuma, niti ičega što može da ti omogući da praviš ispravne izbore. Je li to jasno? Neki ljudi kažu: „Sada sam mali rastom. Zbog svog porodičnog okruženja i vaspitanja sam samovoljan, samopopustljiv i gord. Ali u stvarnom životu znam šta su pozitivne a šta negativne stvari, i znam šta treba a šta ne treba da radim. Radi se samo o tome da, budući da sam mali rastom i da nisam imao nekog ko shvata istinu da me prosveti, nadzire i podstiče, ja istinu nisam sprovodio u delo i počinio sam neke prestupe, pa se u sebi pomalo kajem.” U stvarnom životu takvi ljudi mogu da koriste svoju savest da bi regulisali sopstveno vladanje i da bi se obuzdali tako da idu pravim putem. Oni su ljudi koji mogu da budu spaseni. Ovo je stoga što mogu da prihvate istinu, zato što nešto istine mogu da sprovedu u delo i zato što su se donekle promenili. Radi se samo o tome da je tempo njihovog napretka nešto sporiji od proseka, a njihov rast je nešto manje obiman, ali se menjaju. To je baš kao kad neko seme raste brzo u dobrom zemljištu, dok neko drugo raste sporije i sa većim poteškoćama u pesku ili u pukotinama stena; međutim, ono će rasti sve dok u njemu ima života. Isto je i sa ljudima. Dokle god njihova ljudskost poseduje savest i razum koje ljudi treba da imaju, to dokazuje da oni imaju ljudski život – nakon što prihvate istinu, promeniće se. Čak i ako je ta promena spora – za deset godina drugi ostvare veliki napredak dok oni za dvadeset ili trideset godina naprave tek mali – uprkos toj sporosti, oni se razvijaju u pozitivnom smeru, menjaju se i njihov život neprekidno raste. Koliko god brzo ili sporo da raste, ovakav tip čoveka poseduje kvalitet ljudskosti. Međutim, postoji još jedan tip čoveka koji dugi niz godina veruje u Boga, ali nije ostvario nikakav život-rast. Ko god da besedi o istini, on oseća odbojnost i nije voljan da sluša. Kakvo god okruženje da Bog uspostavi, on ne traga za istinom, ne može iz toga da izvuče pouke i iz toga ne može da zadobije pozitivno usmeravanje ni pomoć. U svom srcu ima odbojnost prema pozitivnim stvarima. Njegova narav i životni stil da radi šta mu se prohte nikada se nisu promenili. Takvi su oni ljudi koji su bez savesti i razuma. Oni nisu ljudi, već su neljudi. Kad to objašnjavam na ovaj način, da li vam je jasnije i razumljivije? (Jeste.)

Postoji još jedan tip čoveka: on zna da je dobro verovati u Boga, ali ne shvata šta su pozitivne i negativne stvari; osim toga, nije ni blizu tome da svoju savest koristi kako bi regulisao ili obuzdavao svoj govor i postupke. Takve je ljude lakše raspoznati. Oni nisu ni blizu tome da vole pozitivne stvari, niti su blizu shvatanja smisla stvari. Sve to im je smeteno. Pitaš li ih šta su pozitivne stvari, govoriće u smislu doktrina i reći da su pozitivne stvari sve ono što Bog kaže i radi. To što kažu lepo zvuči, ali kad se susretnu s raznim stvarima, oni ne mogu da ih dovedu u vezu sa Božjim rečima niti da ih raspoznaju; um im postaje poput kaše, oni postaju smeteni i ništa im nije jasno. Pitaš li ih koje su istine zadobili iz svoje dugogodišnje vere u Boga, oni kažu: „Bog ima suverenost nad svim stvarima, sve ono što On radi za čoveka je dobro i Bog voli čoveka. Sotona se opire Bogu, i Sotona povređuje, progoni i zlostavlja čoveka.” Pitaš li ih šta su još zadobili, oni kažu: „Moramo dobro da izvršavamo svoju dužnost, da više patimo i platimo veću cenu.” Ako ih zatim pitaš koja načela pri izvršavanju svoje dužnosti čovek treba da sledi, oni kažu: „Treba da slušamo sve što nadređeni kažu i da radimo sve što se od nas zatraži. Čak i ako je posao prljav i zamarajući, moramo dobro da ga obavimo; ne smemo da izazivamo prekide i ometanja niti da pravimo nevolje. Moramo da radimo stvari koje su svima korisne i koje su korisne Božjoj kući.” Sve ove doktrine koje izgovaraju su tačne, u njima ni jedna jedina reč nije pogrešna. Međutim, kad se susretnu s raznim stvarima, ti ljudi ne otkrivaju ništa osim nekih izopačenih i glupih gledišta i, ma koliko puta da ih ispraviš, ne mogu da se promene. U kakve jadnike spadaju takvi ljudi? (Oni su smetenjaci.) Da li su smetenjaci ljudi? (Nisu.) Šta su smetenjaci? (Zveri.) Civilizovan naziv za to je „životinja”, a narodski naziv je „zver”. Koliko god propovedi da čuju, oni ne shvataju šta je istina, šta su pozitivne a šta negativne stvari. Koliko god stvari kojima se bune protiv Boga da urade, oni u svom srcu o tome nemaju nikakvu svest i još uvek osećaju da su prirodno dobrodušni i da imaju saosećajno srce. Kad vide da neko pati, u svom srcu osećaju bol i požele da umesto njega mogu da pate. Kad vide nekog ko nema šta da jede ili obuče, požele da mu daju sopstvenu odeću i hranu. Koliko god Božjih reči kojima se razotkriva iskvarenost ljudskog roda da čuju, i dalje osećaju da su veoma dobri, bolji od svakog drugog. Ma koliko pogrešnih stvari da urade, ne znaju u čemu su pogrešili i nikad ne priznaju da imaju iskvarenu narav. Pitaš li ih: „Da li si ti iskvaren čovek? Imaš li iskvarenu narav?”, oni kažu: „Da, imam. Svako je iskvaren, kako ne bih bio i ja? Pričaš gluposti!” Čak te nazivaju glupim. Ali kad učine nešto pogrešno, to ne priznaju, već na druge svaljuju krivicu. Šta god pogrešno da su učinili, to ne priznaju i, ma koliko da su ozbiljna nedela koja su učinili, uvek imaju izgovore i razloge da sebe opravdaju. Imaju li takvi ljudi ikakav razum? Jesu li oni ljudi koji mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno? (Oni nemaju nikakav razum i ne mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno.) Deluje da se svakodnevno jako trude, slušajući propovedi i čitajući Božje reči od jutra do mraka, ali ne mogu da shvate ni jednu jedinu rečenicu istine, ne mogu da urade ni jednu jedinu stvar koja je u skladu sa istina-načelima i ne mogu da izgovore ni jednu jedinu reč koja je u skladu sa istinom. Na stranu reči koje su u skladu sa istinom – oni ne mogu da izgovore čak ni reč koja je u skladu sa savešću i razumom ljudskosti; izgovaraju jedino smetene i apsurdne reči i samo prosipaju izvrnute argumente. Takvi ljudi nisu ni blizu tome da poseduju savest i razum; naprosto su smetenjaci prepuni izvrnute argumentacije. Nakon što su čuli brojne propovedi, mogu da izgovore neke duhovne reči. Kad ih čuješ da izgovaraju duhovne reči, smatraš da su prilično vešti i rečiti, ali kad je u pitanju rešavanje stvari, otkrivaš da su podjednako smeteni koliko su i apsurdni. Kad prosipaju izvrnute argumente, u stanju su da te ostave bez teksta. Šta znači da te „ostave bez teksta”? To znači da ne možeš da zamisliš da bi neko mogao da kaže tako apsurdne reči ili da na taj način razmišlja, da ti je to naprosto nepojmljivo, te da naposletku možeš da odgovoriš samo ćutanjem, a to je i najbolji način da s njim imaš posla.

Ako je neko čovek i poseduje normalnu ljudskost, u tom slučaju je ključna sposobnost raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno. Kad on nije dobio opskrbu Božjim rečima i ne shvata istinu, on može da koristi svoju savest i svoj razum da razume neke jednostavne pozitivne i negativne stvari. Kad je reč o nekim pozitivnim i negativnim stvarima sa kojima dolazi u kontakt u stvarnom životu, on ima određenu sposobnost raspoznavanja i kognitivnu sposobnost. Poseduje određenu sposobnost raspoznavanja u odnosu na stvari koje spadaju u osnovni ljudski zdrav razum, u odnosu na zakone ljudskog opstanka i u odnosu na određene ljude, događaje i stvari s kojima se često susreće. Nije neko ko živi na smeten način, već ima sposobnost raspoznavanja i kognitivnu sposobnost kad su u pitanju pozitivne i negativne stvari u ljudskom svetu i, naravno, u odnosu na te stvari takođe ima određene misli, gledišta i ispravne stavove. Nakon što napune trideset godina, takvi ljudi počinju postepeno da se susreću sa raznim pitanjima života. Čak i ako nisu čitali Božje reči niti su dobili opskrbu Božjim rečima, u vreme kad zađu u pedesete ili šezdesete godine, oni mogu postupno da rezimiraju šta su pozitivne a šta negativne stvari, a zatim da žive prema tim pozitivnim stvarima koje mogu da shvate, te da slede određene zakone pozitivnih stvari. A kad je reč o nekim negativnim stvarima, osim što su u stanju da ih raspoznaju, oni takođe iz dubine svog srca u odnosu na njih mogu da se distanciraju. Kad nemaju drugog izbora nego da slede svetovne trendove ili neke filozofije za ovozemaljsko ophođenje i izreke koje kruže među ljudima, oni osećaju da idu protiv svoje savesti i njihova će ih savest prekorevati. Takva gledišta ne prihvataju iz dubine srca; tako postupaju samo radi opstanka ili privremenih koristi. Njihova prvobitna namera nije u tome da te stvari rade; naprotiv, to je izbor koji je nametnut njihovoj volji. Nakon što počnu da veruju u Boga, takvi ljudi su zainteresovaniji za ono što Božje reči tačno poručuju o svakakvim pitanjima, kao što su pitanja koja se tiču ljudskog života i opstanka, za to koje su zapravo tačne Božje izjave u vezi sa teškim problemima u ljudskom životu i za to šta Bog tačno traži od ljudi da oni učine kad se s tim problemima suoče. Oni žude za odgovorima na ova pitanja. Kad dobiju odgovore, ne smatraju da je praktično postupanje prema Božjim rečima isuviše teško ili previše suprotno potrebama ljudskosti. Naprotiv, osećaju da su jedino ove istine pravi put, ono što ljudi treba da poseduju i postignu i obličje koje u životu ljudi treba da imaju. Osećaju da ako ljudi žive na ovaj način, time zaista mogu da budu zadovoljene potrebe njihove savesti i ljudskosti i da jedino živeći na ovaj način oni ne idu protiv svoje volje, i da samo tada mogu da se osećaju utemeljenim i da imaju radost i spokoj. Ujedno osećaju da će samo tada ljudi imati nadu i biti spremni da nastave da žive, i da jedino tada mogu da se oslobode raznih zlih sila, raznih zlih trendova i ispraznog stanja u kome živi ljudski rod. Pod uticajem svoje savesti duboko u svom srcu, njima se dopadaju razne izjave, učenja i opskrbe u Božjim rečima i iz dubine svog srca ih prihvataju. Imaju želju da streme ka zadobijanju istine. Osim toga, kako se Božje reči sve više izražavaju, a opskrba Božjim rečima postaje sve praktičnija i detaljnija, njihova žudnja za istinom i za pozitivnim stvarima sve više je zadovoljena. Ovde nije reč o tome da što više slušaju, oni postaju sve nespokojniji, sve više to smatraju isuviše detaljnim ili da se osećaju sve smetenijim. Naprotiv, što više slušaju, stvari deluju sve jasnije i oni sve više osećaju da mogu da prozru stvari i da imaju put. Osećaju da pred njima postoji nada, da vide svetlost i da imaju put da primenjuju istinu i postignu spasenje. U srcu se osećaju sve utemeljenije i sve više osećaju da je put vere u Boga ispravan, te da je cena koju su platili, energija i celo srce koje su davali verujući u Boga, svakim danom sve do danas, da je sve to bilo vredno i smisleno. To biva potvrđeno u dubini njihovog srca. Iako im se želja ispunila i njihova žudnja za istinom je donekle zadovoljena, ljudi koji istinski žude za istinom iskazaće rešenost i napraviti planove, zahtevajući od sebe da primenjuju sve aspekte istine i da u njih uđu, da u sebi primenjuju Božje reči, različita istina-načela i razne Božje zahteve, omogućavajući Božjim rečima da postanu kriterijumi za njihove postupke i lično vladanje u stvarnom životu, te da postanu njihova život-stvarnost. U prošlosti, kad nisu shvatali istinu, jedino su mogli da izgovaraju neke reči i doktrine. Kad bi se suočili s raznim stvarima, o njima su imali samo jednostrano gledište, kao u paraboli o slepcu i slonu; nisu bili u stanju da vide suštinu problema i nisu znali šta da urade. Osećali su da je život vrlo dosadan, bez ikakvih ciljeva kojima bi se težilo i bez ikakve nade, i živeli su smeteno. Međutim, sad je drugačije. Božje reči se izgovaraju sve jasnije i jasnije i o istini se besedi sve jasnije i jasnije. Osećaju da put postaje svetliji i jasniji, i da postoji put napred. I imaju Božje reči koje treba da slede kao osnovu za svaku reč koju izgovore, za svaku stvar koju urade i za svaki tip čoveka s kojim se susretnu. Osećaju da su Božje reči tako praktične i tako dobre i potvrdili su da je vera u Boga pravi put, da vera u Boga može da dovede do spasenja i da vera u Boga na ovaj način može da im omogući da prožive ljudsko obličje, te da je to tako smisleno i vredno! Dok žude za istinama i primenjuju ih, oni ujedno neprekidno ulaze u te istine i neprekidno žanju dobre žetve. I dok žudnja i potreba njihove savesti i ljudskosti za pozitivnim stvarima bivaju zadovoljene, njihov unutrašnji život se takođe postepeno menja. Iako često otkrivaju iskvarene naravi i bune se protiv Boga, i neretko, pri susretu s raznim stvarima – uprkos sebi – postupaju u skladu sa svojim iskvarenim naravima, sa svojim telom i sa svojim glupim, lažnim mislima i gledištima, istovremeno se javlja i jedna dobra pojava: kad to rade, u svojoj savesti često osete nelagodu, i smatraju da su njihove iskvarene naravi duboko ukorenjene i da ih je teško promeniti. Zatim, pod uticajem svoje savesti, često u svom srcu osećaju prekor, osećajući krivicu i žaljenje. Često razmišljaju o tome gde su tačno pogrešili i često se kaju. Sve su to dejstva savesti. Ako imaju savest, ljudi će imati ova osećanja i ova ispoljavanja; ako ljudi imaju savest, živeće na ovaj način, često razmišljajući o sebi, često se kajući i menjajući svoj dotadašnji kurs. Iako se često suočavaju s neuspesima i preprekama i često se zbog pogrešnih postupaka suočavaju s orezivanjem, sudom i grdnjom, budući da se često pokaju i promene, njihov cilj stremljenja ka istini ostaje isti, pa će na kraju imati dobar rezultat i ubraće plodove. Oni često osećaju prekor i krivicu, i često menjaju dotadašnji kurs i kaju se. To je dobra pojava – to pokazuje da su već na pravom putu i da će naposletku imati prave dobitke. Pre svega, njihove iskvarene naravi su donekle ublažene i njihovo se buntovništvo prema Bogu smanjilo. Ranije, kad bi se susreli sa stvarima koje nisu usklađene s njihovim predstavama, oni bi se žalili, ali se sada više ne žale i mogu da tragaju za istinom; znaju da je ophođenje prema Bogu i Božjem delu koje je zasnovano na predstavama i uobraziljama apsurdno, smešno i pogrešno. Osim toga, dok bi suočeni s teškoćama ranije bili negativni, sada više nisu negativni; prema njima mogu ispravno da se odnose i da se pokoravaju Božjim orkestracijama i uređenjima. Iako ponekad mogu da budu negativni, to ne utiče na obavljanje njihove dužnosti i u izvršavanju svoje dužnosti su postali posvećeni. Njihova savest će im reći da je takvo postupanje ispravno. Kad ovako postupaju, imaće spokoj u srcu i nikakav osećaj optužbe, i sve više će osećati da je to način na koji bi trebalo da postupaju. Što više praktično postupaju na ovaj način, sve više shvataju važnost traganja za istinom i primene istine u svim stvarima i sve više osećaju da treba da tragaju za istinom i praktično postupaju shodno istina-načelima, da je taj put ispravan i da takvo praktično postupanje donosi dobitke. Kad imaju takve dobitke, ljudi otkrivaju da se njihov odnos s Bogom menja, da se život u njima menja i da njihove iskvarene naravi sve više gube svoje uporište, da se smanjuju ropstvo i ograničenja koje te naravi imaju nad njima; takođe otkrivaju da njihova želja da streme ka istini i njihova žudnja za istinom postaju snažnije, te da se uvećava i njihova snaga da primenjuju istinu i prevaziđu svoje iskvarene naravi. Na ovaj način, ljudi će imati određenu vrstu osećanja, a ono je u tome da za njih postoji nada da odbace iskvarene naravi i postignu spasenje, da je put kojim idu ispravan i da su prihvatanje istine, primenjivanje istine i pokoravanje istini ispravni. To je stav koji prema istini imaju ljudi koji poseduju savest i razum ljudskosti. To je ispoljavanje koje ljudi imaju dok postupno prihvataju istinu. To je najnormalnije ispoljavanje. Kad je reč o onima koji nemaju ovo ispoljavanje, njihova savest ne može da obavlja nikakvu regulatornu ulogu – čak ni to. Ako imaš savest, tvoja savest će sigurno obavljati regulatornu ulogu. Ako tvoja savest ne može da obavlja regulatornu ulogu, onda ta tvoja savest i nije savest – nemaš savest. Ako imaju savest, ljudi će biti u stanju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, da pozitivne stvari raspoznaju u odnosu na negativne, izabraće pozitivne stvari, a napustiće negativne. Ako imaju savest i mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno, ljudi će odabrati da prihvate istinu, da primenjuju istinu i da se pokore istini i postupaće shodno istina-načelima. Ako ovoga puta ne primenjuju istinu, njihova savest će ih prekoriti, a ako ni sledećeg puta ne budu primenjivali istinu, ponovo će biti prekoreni. Ako imaš osećaj savesti i shvataš razliku između ispravnog i pogrešnog, pošto si čuo tako mnogo istina, kad uzastopno budeš radio nešto pogrešno, tvoja savest će te u tom slučaju još i više prekorevati i optuživati, pa ćeš moći da se pokoriš osećaju svoje savesti i da napraviš pravi izbor. Neki ljudi kažu: „I mene moja savest prekoreva kad radim nešto pogrešno, ali čak ni nakon deset ili dvadeset godina prekorevanja ja i dalje ne želim da izaberem da primenjujem istinu.” U tom slučaju kažem da ta tvoja savest i nije savest. Kažeš da osećaš da te tvoja savest prekoreva, međutim, tolike godine nisi bio u stanju da promeniš kurs niti da se pokaješ, pa tvoja takozvana savest nije uspela da te reguliše tako da izabereš pravi put. Onda tvoja savest nije savest i ti nemaš nikakvu ljudskost. Kažeš: „Ja znam šta je tačno a šta netačno – kako možeš da kažeš da nemam savest?” To može značiti samo to da ti je srce previše nepopustljivo i da tvoja savest više ne funkcioniše. Ako zaista poseduješ savest ljudskosti, kad učiniš nešto pogrešno i tvoja savest te prekori, tvoja ljudskost će naginjati prema pozitivnom, a tvoja će te savest iznutra optuživati, poručujući: „Ovo je pogrešno, u ovome nema nimalo ljudskosti!” Ako te ona na ovaj način stalno prekoreva, kakav bi to čovek morao da budeš pa da to uopšte ne zapaziš? Ovakvo zapažanje nedostaje samo onima bez savesti. Ako zaista imaš savest, kad te tvoja savest prekori, možeš li i dalje da budeš nepopustljiv? Ako kažeš: „Savest me prekoreva već deset ili dvadeset godina i nisam osetio ništa određeno”, onda nisi čovek sa savešću. Zar nije tako? (Tako je.) Nemaš nikakvu savest, a ipak tvrdiš da imaš ljudskost – zar ovo nije obmanjivanje ljudi? Ako imaš ljudskost, kako bi mogao da nemaš savest? Ako nemaš nikakvu savest, u tom slučaju nemaš nikakvu ljudskost. Znak odsustva ljudskosti je u nerazumevanju toga šta su pozitivne a šta negativne stvari. Kažeš da imaš savest, pa zašto onda nisi u stanju da raspoznaš ispravno u odnosu na pogrešno? Čuo si tako mnogo propovedi, pa zašto ne žudiš za tim da stremiš ka istini? Kažeš: „Srce mi je voljno da stremi ka istini i voljno je da primenjuje istinu” – pa, koje si onda istine primenio? Gde je dokaz? Ako tvoje srce voli istinu i voljno je da stremi ka istini, zašto onda ne primenjuješ istinu? Zar ovo nije obmanjivanje ljudi? Zar ovo nije poput laži nekog obmanjivača? To je baš kao u slučaju velike crvene aždaje koja stalno objavljuje da je sve što radi sa ciljem da bi služila ljudima i omogućila im da žive srećnim životom, ali kad ljudi veruju u Boga i idu pravim putem, ona ih sumanuto hapsi i progoni. Ljudima ne dozvoljava da slede Boga, ne dozvoljava im da prihvate istinu i postignu spasenje – jedino im dozvoljava da slede Partiju i budu poslušni njenim naredbama, što dovodi do toga da završe u paklu i budu kažnjeni, čime se velika crvena aždaja naslađuje. Dakle, da li su reči velike crvene aždaje da ona „služi ljudima” istina ili laž? Sotona stalno govori da je to što radi za dobrobit ljudi, ali on ljude ne može da opskrbi istinom, niti može da ih usmeri na pravi put u životu. U ljude samo usađuje jeresi i laži, navodeći ih da se prepuštaju razvratnom životu, da idu putem zla, da streme svetovnom, da streme slavi i dobitku i da se jedni protiv drugih bore i međusobno se povređuju, ne dozvoljavajući ljudima da idu pravim putem i preotimajući ljude od Boga. Na kraju ljudi ostvare slavu i dobitak, ali su im telo i um sasvim uništeni; ispunjeni su Sotoninim jeresima i lažima, nemaju Boga u svom srcu i više ne veruju da je Bog stvorio ljudski rod. Počinju Boga da poriču i prema Njemu postaju neprijateljski nastrojeni. Radi li Sotona ovo za dobrobit čoveka? Zar ovim ljude ne povređuje i ne uništava ih? Pa ipak, ljudi koji nisu u stanju da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno te stvari ne mogu da prozru.

Neki ljudi kažu: „Ja imam ljudskost i mogu da raspoznam ispravno u odnosu na pogrešno, a od većine ljudi imam više savesti.” U tom slučaju uporedi sebe sa sadržajem današnje besede, pa vidi da li imaš savest, da li možeš da prihvatiš i primenjuješ istinu, da li osećaš kajanje i krivicu kad učiniš nešto pogrešno i da li si se zaista pokajao i promenio. Ako nemaš ova ispoljavanja život-ulaska, to dokazuje da tvoja savest nije funkcionisala uprkos tome što si godinama slušao propovedi otkako si počeo da veruješ u Boga. Šta je u pozadini toga što ti savest ne funkcioniše? Ovaj problem se može objasniti samo jednim razlogom: ti si čovek bez savesti. Neki ljudi kažu: „Iako nemam život-ulazak, ja razumem sve istine.” Ako razumeš istinu, zašto je ne primenjuješ? Zašto nisi ostvario nikakav ulazak? Kako to da se čak ni sada tvoj unutrašnji život još uvek nije promenio? Razumeš istinu, ali je ne primenjuješ – gde ti je savest? Neki ljudi se čak raspravljaju: „Tolike godine verujem u Boga. Da nemam savest, da li bih mogao da toliko toga napustim, da toliko patim i platim tako veliku cenu? Da li bih spremno mogao da izvršavam svoju dužnost?” Ako imaš savest, kakvo je onda dejstvo ona imala nakon što si čuo tako mnogo istina? Može li ona da te obuzda tako da postupaš shodno istina-načelima? Može li da upravlja tvojim ponašanjem i mislima? Tolike godine si slušao propovedi, možeš da izgovoriš brojne doktrine, toliko si patio i platio si tako veliku cenu – pa, zašto onda tvoja savest nema nikakvu ulogu u upravljanju tvojim ponašanjem, u tome da te natera da postupaš shodno načelima i spreči te da kršiš načela? Ako imaš toliko savesti i ljudskosti, i shvatio si tako mnogo istina, zašto ne možeš da ih sprovedeš u delo? Kako možeš otvoreno da kršiš načela i da otvoreno ometaš crkveni rad? Ako imaš savest, nakon što tolike godine izvršavaš svoju dužnost, da li se tvoj unutrašnji život promenio? Nisi se promenio i nemaš nikakav ulazak u istinu; to pokazuje da nemaš nikakvu savest. Neki ljudi kažu: „Da nemam savest, da li bih mogao da izvršavam svoju dužnost?” Ti ne izvršavaš svoju dužnost; ti službuješ. Za službovanje savest nije potrebna; dovoljno je uložiti mali napor. Upravo ovo potvrđuje izreku: ljudi koji službuju jesu ljudi bez savesti; oni ne streme ka život-ulasku niti ka istini i jedino tragaju za tim da službuju i spremni su da ulažu napor. Koje su karakteristike službovanja? Spremnost da se trpe teškoće i plati cena, traženje sopstvene radosti, osećaja važnosti i vrednosti u trpljenju teškoća i plaćanju cene, nastojanje da se zadovolji sopstvena želja za blagoslovima i sopstvena ambicija da se napravi dogovor s Bogom, i pokušaj da se dobiju blagoslovi u zamenu za sopstvenu patnju i žrtvu. Ako od takvih ljudi zatražiš da u radu ulože napor, da trpe teškoće i plate cenu, za to će biti prepuni snage; ali ako zatražiš da postupaju shodno načelima i da primenjuju istinu, oni postaju tromi, zbunjeni i ne znaju kako da praktično postupaju. Neki ljudi čak osećaju da su dovedeni u tešku poziciju, pa pomisle: „U redu je ako od mene tražiš da uložim napor, da trpim teškoće i da platim cenu. Mogu da izdržim sve moguće teškoće i, ma koliko bio umoran, neću se žaliti. Ali da od mene tražiš da postupam shodno načelima – zar mi time ne otežavaš stvari? Već je dovoljno dobro što sam u stanju da bespogovorno uložim napor, da trpim teškoće i platim cenu – zašto od mene još zahtevaš da postupam shodno načelima? Tvoji su zahtevi prema ljudima preveliki! Dozvoli ljudima da stvari rade onako kako žele; dovoljno je dobro ako je posao obavljen. Ako nije dobro urađen, s vremenom se naprosto može popraviti!” Oni su samo spremni da službuju i vrlo su energični dok službuju, ali postaju tromi kad je reč o primeni istine, a postaju još više zbunjeni kad je reč o život-ulasku. Međutim, oni svejedno misle da su dobri ljudi. Često kažu: „Ja sam čovek sa savešću i dobar sam. Svu svoju energiju ulažem u izvršavanje svoje dužnosti i nikad se ne uzdržavam. Mogu da napustim porodicu i karijeru da bih se davao za Boga. Kako mogu da imam takvu pokretačku snagu? Prirodno sam dobar čovek!” U stvari, oni ne razumeju nikakvu istinu, a još manje mogu da postupaju shodno istina-načelima. Znaju jedino da koriste grubu silu, a ipak misle da su dobri. Čak ni u ovoj fazi, oni u svojoj savesti i razumu nemaju nikakav osećaj. Da zaista imaš savest, kako bi mogao da izbacuješ takve izvrnute argumente? Kako bi mogao da nemaš čisto shvatanje istine? Da imaš savest i ljudskost, kako bi mogao da ne slušaš pažljivo Božje reči, koji su kriterijumi koje Bog zahteva od ljudi i koja načela treba slediti u svakoj stvari koju radiš? Ako slušaš a ne razumeš, i obamro si u odnosu na istinu, onda si neko bez savesti i ljudskosti. Misliš li da svoj grubi napor možeš da razmeniš za istinu i život, za spasenje? To je nemoguće; taj put ne funkcioniše. Čak i ako si spreman da ulažeš napor, iskreno se trudiš, možeš pomalo da patiš i u očima ljudi si donekle posvećen, i dalje je teško reći možeš li da budeš posvećen do samoga kraja. Ne može se reći kad će se tvoja zverska priroda rasplamsati, pa ćeš izazvati nevolje i stvoriti prekide i ometanja, a zatim ćeš morati da budeš odstranjen. Zar nekoliko ljudi nije nedavno pročišćeno iz crkve? Ovakvi ljudi govore izrazito prijatne reči i svi koji ih slušaju misle da oni razumeju istinu, ali oni istinu naprosto ne primenjuju. Izgovaraju milozvučne stvari, ali ne izvršavaju stvaran posao. Ne samo da se ljudima suprotstavljaju, već se suprotstavljaju i Božjoj kući. Nije li to opiranje Bogu? Može li Božja kuća da ih primi? Ako su spremni da izvršavaju svoju dužnost, to treba da čine poslušno i poštujući pravila, ali oni to ne rade. Oni nastoje da budu glavni i da imaju moć, pa čak izazivaju ometanja i uništavaju. U kojoj meri izazivaju ometanja? Čak i kad Ja nešto radim, oni nastoje da se mešaju, kritikuju ovo i ono, remete i ometaju. Pokušavaju da ometaju Moje postupke – da li bih mogao da im pokažem milost? Da samo ometaš Moj lični život, mogao bih da te ostavim po strani i ignorišem, ali Ja radim u Božjoj kući, obavljam neki stvaran posao za Božji izabrani narod, a ti i dalje pokušavaš da ga ometaš i podrivaš. U čemu je ovde problem? Šta treba učiniti s takvim čovekom? (On treba da bude odstranjen.) Božja kuća ima načela za postupanje s ljudima, i takve ljude treba odstraniti. Neki ljudi kažu: „Učinjena mi je nepravda! Nisam znao da Te time vređam. Nisam znao da je to prkošenje Višnjem i prkošenje Bogu. Nisam to namerno uradio.” Činjenica da si mogao da uradiš takvu stvar pokazuje da si to uradio namerno. Koliko godina slušaš propovedi? Imaš li savest – imaš li ljudskost? Da si čovek, da imaš ljudskost i poseduješ savest i razum, takve stvari ne bi uradio, ni namerno niti ikako drugačije. Ja izvršavam posao, a on ga namerno ometa i nastoji da ga podriva. Je li uopšte čovek? Zar nije đavo? Ako ljudi zaista imaju savest i razum, i zaista imaju ljudskost, makar i da je u pitanju nešto što radi običan čovek, sve dok je to korisno za crkveni rad i za braću i sestre, ti ljudi znaju da to treba da podrže i da ne treba da podrivaju, a kamoli kad je to nešto čemu se Ja lično posvećujem. Pa ipak, oni su uporni u tome da izazivaju ometanja i da pokušavaju da to sabotiraju, i niko ne može da ih zaustavi. Postali su pravi pravcati đavoli, zar ne? Kažem da je zlodelo takvih likova ozbiljno – prema njima ne smemo da budemo popustljivi; Božja kuća ima načela za postupanje s ljudima i sa njima treba postupiti tako što će biti uklonjeni. Je li to prikladan način da se prema njima postupi? (Jeste.) Ako oni samo u svom svakodnevnom životu slede sopstvene lične sklonosti, to je prihvatljivo. Na primer, mogao bih da kažem: „Volim da jedem rezance”, na šta bi oni odgovorili: „Ja ne volim da jedem rezance. Kad budem kuvao, za Tebe ću napraviti malo rezanaca, a sebi ću napraviti pirinač.” Ta stvar se ne tiče crkvenog rada, niti se odnosi i na jedno istina-načelo, a još i manje se odnosi na nečiju ljudskost ili savest. U ovom slučaju je u redu da slediš svoje lične sklonosti, ali kad je reč o stvarima koje se tiču crkvenog rada, to nije prihvatljivo. Ako bezobzirno činiš nedela i izazivaš prekide i ometanja, ti kršiš upravne odluke. Kakav to čovek može drsko da krši upravne odluke? Kakav to čovek može otvoreno da prkosi istini i Božjoj kući? (Đavoli.) Ti nepromišljeni smetenjaci i zveri mogu da prkose i da ometaju na ovaj način, a đavoli su još i više kadri da to učine. Šta god da Božja kuća radi, đavoli uvek nastoje da to ometaju – izazivaju ometanja kao da su zaposednuti, uopšte se ne obazirući na posledice. Mogu u toj meri da izazivaju ometanja a da toga ne budu svesni, osećajući i dalje da nisu izazvali ometanja, da su krajnje nedužni, pa se još i brane. Sa takvim ljudima nema potrebe besediti o bilo čemu; ispravno je samo ih ukloniti. Takvi ljudi, koji nemaju savest i razum ljudskosti, pravi su pravcati đavoli; nikada se neće promeniti. Od tebe se ne traži da stremiš ka istini, niti se traži da u svim stvarima primenjuješ istinu, ali makar moraš da znaš da poštuješ pravila. Ako ne shvataš čak ni pravila i ne razumeš upravne odluke Božje kuće, pa ne znaš čak ni kad kršiš upravne odluke, imaš li u tom slučaju ljudskost? Nemaš nikakvu ljudskost; ti si đavo. Kad đavoli čine zlo, oni tome ne mogu da odole. Njihov otpor prema Bogu, njihovo osuđivanje Boga i njihovo bogohuljenje su prirodna otkrivanja njihove prirode. I bez toga da ih iko podstiče ili indoktrinira, oni mogu prirodno da čine ovakvo zlo. To je zato što njima gospodari njihova đavolska priroda.

Danas smo u zajedništvu razgovarali o pitanju raspoznavanja ispravnog u odnosu na pogrešno, što je sastavni deo ljudske savesti i razuma. Na osnovu ovog razgovora, da li sada jasno vidite ovaj aspekt? Pravi čovek ima savest i može da raspozna ispravno u odnosu na pogrešno; njegova savest funkcioniše. S kakvim god ljudima, događajima ili stvarima da se susretne i kakav god problem da nastane, njegova savest je, makar, prva linija odbrane. Kao prvo, tvoja savest će ti pomoći da donosiš sudove o tome šta su pozitivne a šta negativne stvari i da ih raspoznaješ; kao drugo, ona može da ti pomogne da proveriš i prekontrolišeš put pred sobom kako se ne bi spustio ispod najmanjih merila ličnog vladanja, i naposletku će ti pomoći da se opredeliš i odabereš pravi put. Naravno, ljudi koji shvataju istinu ili koji dugi niz godina veruju u Boga i imaju temelj u svojoj veri će, pod uticajem svoje savesti, na kraju odabrati pozitivne stvari i izabrati da tragaju za istinom i prihvate je. Prema tome, savest ima glavnu ulogu unutar ljudskosti; ona ima ulogu da ljude usmerava prema pravom putu i da ljude reguliše tako da biraju pozitivne stvari. Ako neki čovek nema savest, onda se podrazumeva da ne samo da on neće biti u stanju da izabere pozitivne stvari i pravi put, već će mu u svemu što radi nedostajati minimalno obuzdavanje i regulisanje koji dolaze od savesti. Takav je čovek u velikoj opasnosti; najverovatnije će činiti zlo i opirati se Bogu. Ako je on reinkarnacija životinje, mogao bi da radi stvari koje rade zli demoni, a ljudi koji su zli demoni i đavoli mogu da čine čak i veće zlo, što je krajnje zastrašujuće. Dakle, vrlo je važno posedovati savest. Je li to jasno? (Jeste.) Ako neki čovek nema savest koja bi regulisala njegovo ponašanje i usmeravala ga da ide pravim putem, onda će put koji on bira neizbežno biti pogrešan i to što radi biće negativne stvari – posledice će biti nezamislive. Ako može drsko da krši istinu i zakone razvoja stvari, da ujedno bezobzirno huli, osuđuje istinu i celokupno delo koje Bog izvršava, da se čak otvoreno opire Bogu i krši Božje upravne odluke, te da smelo proklinje i osuđuje Boga i da na Njega huli, onda je on potpuno isti kao đavoli i Sotona. On može da učini svako zlo koje čine đavoli i Sotona, da uradi sve stvari koje rade đavoli i Sotona, i da izgovori sve laži, jeresi i izvrnute argumente koje izgovaraju đavoli i Sotona. Ti ljudi su pravi pravcati đavoli i Sotone.

Šta ste razumeli iz današnjeg razgovora u zajedništvu? (Razumeo sam da ljudi sa ljudskošću poseduju savest i razum i da mogu da raspoznaju ispravno u odnosu na pogrešno. Kad je reč o raspoznavanju ispravnog u odnosu na pogrešno, koristeći različite primere, Bog je s izuzetnom jasnoćom objasnio šta su pozitivne a šta negativne stvari, tako da, kad se budemo susretali s raznim stvarima, možemo da donosimo tačne sudove i da u isto vreme imamo tačnu perspektivu u pozadini svog stremljenja – treba da žudimo za pozitivnim stvarima i da ka njima stremimo, a da negativne stvari mrzimo i odbacimo ih.) Savest i razum unutar ljudskosti jesu najosnovniji uslovi da bi neki čovek postigao spasenje. Ako poseduješ ova dva uslova, ali ne stremiš ka istini, i ne primenjuješ to malo istine koju razumeš, te naposletku ne možeš da postigneš pokornost istini, svejedno nećeš moći da postigneš spasenje. Savest i razum su samo osnovni uslovi za spasenje; a kad je reč o putu kojim ćeš ići, to će zavisiti od tvog izbora. Ako si čovek koji zaista ima savest i razum, imaćeš priliku da, pod regulacijom sopstvene savesti, odabereš da kreneš putem stremljenja ka istini. Ako te tvoja savest reguliše i usmerava tako da izabereš pravi put, ali ti nisi spreman da patiš i platiš cenu, nisi voljan da se pobuniš protiv tela i otpustiš stvari povezane sa svojim telesnim interesima, i nisi krenuo putem stremljenja ka istini, tada za tebe i dalje neće biti nade da ćeš postići spasenje. Nada za postizanje spasenja je, s jedne strane, direktno povezana sa savešću tvoje ljudskosti; s druge, ona je takođe direktno povezana sa cenom koju možeš da platiš u stremljenju ka istini i sa tvojom odlučnošću i željom da primenjuješ istinu. Savest ti pruža samo osnovni uslov da budeš spasen, a ujedno ti stvara brojne mogućnosti da primenjuješ istinu, pružajući ti priliku da kreneš pravim putem pod regulacijom sopstvene savesti. Odnosno, tvoje će šanse da kreneš pravim putem biti relativno velike, i nada za postizanje tvog spasenja biće takođe relativno velika, iznad pedeset odsto – ipak, to neće biti zagarantovano. Prema tome, čak i ako smatraš da imaš savest i ljudskost, nemoj time da budeš samozadovoljan, razmišljajući da i samim tim što imaš savest i razum to znači da si dobar čovek i da možeš da postigneš spasenje, da je to u tvojoj šaci. Razmišljaš li na ovaj način, u tom slučaju ti kažem da postoje odstupanja u tvom shvatanju ove stvari. Ako poseduješ savest i imaš ljudskost, to samo potvrđuje da si neko koga je Bog odabrao i pozvao. Međutim, najvažniji odlučujući faktor u tome da li ćeš na kraju moći da postigneš spasenje leži u tvom sopstvenom stremljenju. Čak i ako je tvoja savest uobičajeno aktivna, često reguliše tvoje ponašanje i tebe reguliše tako da biraš pravi put, ako često kršiš svoju savest i ne biraš pravi put, i ne biraš da primenjuješ istinu, već umesto toga često štitiš svoje lične interese, svoj lični ugled i ponos, i često razmatraš sopstvene lične izglede, ambicije i želje, onda će nada da na kraju postigneš spasenje biti vrlo mala – malo pomalo ćeš je uništiti. A to bi bilo veoma tragično. Da li razumete? (Da.) U redu, to je sve za naš današnji razgovor u zajedništvu. Doviđenja!

9. mart 2024. godine